Darja Aleksandrovna provodila je leto s decom u Pokrovskom kod svoje sestre, Kiti Ljevine. Kuća na njenom imanju beše sasvim oronula, te je Ljevin i njegova žena privoleše da provede leto kod njih. Stepan Arkadijevič potpuno je odobravao taj predlog. On je govorio da jako žali što mu služba smeta da provede s porodicom leto na selu, što bi za njega bila najveća sreća, i, ostajući u Moskvi, dolazio je pokatkad na selo na dan-dva. Osim Oblonskih, toga leta bila je u gostima kod Ljevinovih još i stara kneginja, koja je smatrala za dužnost da motri na neiskusnu kćer koja se nalazila u takvom stanju. Osim toga, Varenjka, Kitina prijateljica iz inostranstva, ispunila je svoje obećanje - da joj dođe kad se Kiti uda - i bila je u gostima kod svoje prijateljice. Sve to behu prijatelji i rodbina Ljevinove žene. I mada ih je on sve voleo, ipak mu pomalo beše žao svoga ljevinskog sveta i poretka, gušenog ovom navalom »Ščerbackog elementa«, kako je govorio u sebi. Od njegove rodbine bio je toga leta u gostima samo Sergije Ivanovič, ali i on beše ne ljevinske već koznišovske vrste čovek, te se tako ljevinski duh potpuno gubio.
U Ljevinovom izodavna usamljenom domu bilo je sad tako mnogo sveta da su gotovo sve sobe bile zauzete, i gotovo svakog dana morala je stara kneginja, sedajući za sto, da prebraja, i da trinaestog unuka ili unuku odvaja za odeliti stočić, Kiti, koja se brižljivo zanimala gazdinstvom, imala je dosta briga oko nabavljanja kokošaka, ćuraka, pataka, kojih se pri letnjim apetitima gostiju i dece trošilo vrlo mnogo.
Cela porodica sedela je za ručkom. Dolina deca sa guvernantom i Varenjkom pravila su planove kuda da idu u pečurke. Sergije Ivanovič, koga su svi gosti poštovali i gotovo obožavali zbog njegova uma i učenosti, iznenadi sve, umešavši se u razgovor o pečurkama.
- Povedite i mene. Ja veoma volim da tražim pečurke - reče on gledajući u Varenjku - nalazim da je to vrlo lepo zanimanje.
- Vrlo rado - pocrvenevši odgovori Varenjka. Kiti i Doli značajno se zglednuše. Predlog učenoga i pametnoga Sergija Ivanoviča da s Varenjkom ide u pečurke, potvrđivao je neke Kitine pretpostavke koje su je u poslednje vreme veoma zanimale. Ona pohita da otpočne razgovor s materom, da njen pogled ne bi bio primećen. Posle ručka Sergije Ivanovič sede sa svojom šoljom kafe kraj prozora u salonu, i nastavi započeti razgovor s bratom, ali pogledajući u vrata na koja su morala izići deca koja su se spremala u pečurke. Ljevin sede na prozor, pored brata.
Kiti je stajala pored muža očevidno iščekujući svršetak nezanimljivog za nju razgovora, pa da mu nešto kaže.
- Ti si se u mnogome promenio otkad si se oženio, i to nabolje - reče Sergije Ivanovič smešeći se na Kiti, i očevidno malo mareći za početi razgovor - ali si ostao veran svojoj strasti da štitiš najparadoksalnije teme.
- Kaća, za tebe nije dobro da stojiš - reče joj muž primičući joj stolicu i značajno gledajući u nju.
- Da, a uostalom, nema za to ni vremena - dodade Sergije Ivanovič, ugledavši decu koja istrčaše.
Ispred sviju, postrance i galopom, u svojim zategnutim čarapama, i mašući kotarčicom i šeširom Sergija Ivanoviča, trčala je pravo k njemu Tanja.
Pritrčavši smelo Sergiju Ivanoviču i sijajući očima koje su tako ličile na divne oči očeve, ona pruži Sergiju Ivanoviču šešir i učini pokret kao da je htela da mu ga metne na glavu, ublažujući svoju slobodu bojažljivim i nežnim osmehom.
- Varenjka čeka - reče ona, oprezno mećući mu na glavu šešir, uverivši se po osmejku Sergija Ivanoviča da je to mogućno.
Varenjka je stajala na vratima, preobučena u žutu cicanu haljinu, povezana belom maramom.
- Idem, idem, Varvara Andrejevna - reče Sergije Ivanovič ispijajući kafu i pipajući po džepovima rubac i kutiju za cigarete.
- Kako je divna moja Varenjka! A? - reče Kiti mužu, čim Sergije Ivanovič ustade. Ona je to rekla da ju je Sergije Ivanovič mogao čuti, što je očevidno i htela. - I kako je lepa, plemenito lepa!... Varenjka! - doviknu Kiti. - Hoćete li biti u vodeničkoj šumi? I mi ćemo doći.
- Kiti, ti sasvim zaboravljaš svoje stanje - reče stara kneginja žurno izlazeći. - Tu ne smeš tako vikati.
Čuvši glas Kitin i opomenu materinu, Varenjka brzo i lakim koracima priđe Kiti. Brzina kretanja, rumenilo koje pokrivaše njeno živahno lice - sve je govorilo da se u njoj dešava nešto neobično. Kiti je znala šta je bilo to neooično, i pažljivo je motrila na nju. Ona je sad pozvala Varenjku samo zato da je misleno blagoslovi za onaj važan događaj koji se, kako je Kiti mislila, morao izvršiti danas, posle ručka, u šumi.
- Varenjka, ja ću biti vrlo srećna ako se dogodi jedna stvar - reče Kiti šapatom ljubeći je.
- A hoćete li i vi s nama? - zbunivši se reče Varenjka Ljevinu, praveći se da nije čula ono što joj je rečeno.
- Idem, ali samo do gumna, i tamo ću ostati.
- Zar te ne mrzi? - reče Kiti.
- Potrebno je, da vidim nova kola za vuču i da sračunam troškove - reče Ljevin. - A gde ćeš ti biti?
- Na terasi.
2.
Na terasi beše iskupljeno celo žensko društvo. One su i inače volele da sede tu posle ručka, ali danas je tamo bio još i posao. Osim veza i šivenja povoja, košuljica i pelena, čime sve behu zauzete, danas se tamo kuvalo slatko, po novom načinu za Agafju Mihailovnu, to jest, bez dodavanja vode. Kiti je uvodila taj način koji se upotrebljavao kod njih u kući. Agafja Mihailovna, kojoj je i pređe poveravan ovaj posao, smatrala je da ono što se radilo u Ljevinovoj kući nije moglo biti rđavo, pa nasu vode u jagode, tvrdeći da je drukčije nemogućno. Bila je uhvaćena u tome; i sad se kuvalo slatko od malina u prisustvu sviju, te je Agafja Mihailovna morala priznati da slatko i bez vode može ispasti dobro.
Sa zagrejanim i jetkim licem, zamršenom kosom i zasukanim do lakata mršavim rukama, okretala je Agafja Mihailovna kazančić nad vatrom i mrko gledala u maline, želeći iz dubine duše da se zgusnu i ostanu nekuvane. Kneginja pak, osećajući da gnev Agafje Mihailovne mora biti upravljen protiv nje, glavnog savetodavca za kuvanje malina, staraše se da izgleda kao da je zauzeta drugim poslom i da se ne interesuje malinom; govorila je o drugim stvarima, ali je potajno gledala na kazančić.
- Ja uvek nešto jeftino kupujem devojkama za haljine - govorila je kneginja, nastavljajući započeti razgovor... - Da li ne bi dobro bilo da skinemo sad penu, draga? - dodade ona obraćajući se Agafji Mihailovnoj. - Nikako nije potrebno da ti to radiš, a i vrućina je - zadrža ona Kiti.
- Ja ću - reče Doli, i ustavši poče oprezno vući kašikom po zapenjenom šećeru, lupkajući njome pokatkad po tanjiru koji već beše pokriven raznobojnom žuto - ružičastom penom iz koje se cedio kao krv crven sirup. »Ala će oni to lizati uz čaj!« mislila je o svojoj deci, i sećala se kako se ona, kao dete, čudila što odrasli neće da jedu ono što je najbolje - penu.
- Stiva kaže da je mnogo bolje davati u novcu - nastavljala je međutim Doli početi zanimljivi razgovor o tome kako je bolje darivati mlađe - ali...
- Kakav novac! - progovoriše u jedan glas kneginja i Kiti. - One cene robu.
Ja sam, na primer, prošle godine kupila našoj Matrjoni Semjonovnoj nešto vrlo nalik na puplin - reče kneginja.
- Sećam se, ona je u toj haljini bila na vaš rođendan.
- Vrlo lepa šara; tako prosto i otmeno. Htela sam i sebi od istog da sašijem, samo da ona nije već imala. Tako nešto kao u Varenjke. Lepo i jeftino.
- E sad je, čini mi se, gotovo - reče Doli cedeći s kašike sok.
- Kad počnu da izlaze kao pereci, onda je gotovo. Kuvajte još malo, Agafja Muxailovna.
- Ove muve! - reče srdito Agafja Mihailovna. - Biće opet isto - dodade ona.
- Ah, kako je ljubak, ne plašite ga! - neočekivano reče Kiti gledajući u vrapca koji slete na ogradu terase, i prevrnuvši peteljčicu s malinom poče je kljucati.
- Da, ali ti malo podalje od vatre - reče mati.
- A propos de[166] Varenjka - reče Kiti francuski, kako su sve vreme i govorile, da ih Agafja Mihailovna ne bi razumela. - Znate li, maman, da ja danas, ne znam zašto, očekujem odluku. Vi znate kakvu. Kako bi to dobro bilo.
- Gle, kako je vešta navodadžika! - reče Doli. - Kako ih oprezno i vešto sastavlja...
- Recite, maman, šta vi mislite?
- Pa šta mogu da mislim? On je (pod on podrazumevao se Sergije Ivanovič) mogao naći prvu partiju u Rusiji; sad već nije tako mlad; ipak, znam da bi za njega i sad mnoge pošle... Ona je vrlo dobra, ali on bi mogao...
- Ali vi ćete razumeti, maman, zašto se ni za njega, ni za nju ništa bolje ne da ni zamisliti, Pre svega, ona je divna! - reče Kiti savivši jedan prst.
- Ona mu se veoma sviđa, to je istina - potvrdi Doli.
- Zatim, on lično zauzima takav položaj u svetu da mu ni imanje ni položaj žene u svetu nisu potrebni. Njemu treba samo jedno - dobra, mila i mirna žena.
- Da, s njom čovek može biti miran - potvrdi Doli.
- Treće, da ga žena voli. A to postoji... To bi tako dobro bilo!... Čekam da se pojave iz šume i da se sve reši. Odmah ću poznati po njihovim očima. Tako bih se radovala! Kako ti misliš, Doli!
- Ta ne uzbuđuj se! Ti nikako ne treba da se uzbuđuješ - reče mati.
- Ja se ne uzbuđujem, mama. Meni se čini da će je on danas zaprositi.
Ah, to je tako čudnovato kako i kad muškarac prosi devojku... Postoji kao nekakva pregrada, i ona se odjednom provali - reče Doli zamišljeno osmejkujući se i sećajući se svoje prošlosti sa Stepanom Arkadijevičem.
- Mama, kako je tata vas prosio? - odjednom upita Kiti.
- Ničega neobičnog nije bilo, vrlo prosto - odgovori kneginja, ali joj sve lice zasija od te uspomene.
- De, kako? Vi ste ga, naravno, voleli pre nego što su vam dopustili da govorite s njim.
Kiti je nalazila osobitu draž u tome što je sad mogla s materom kao sa sebi ravnom da razgovara o najglavnijim pitanjima u životu žene.
- Razume se da sam ga volela; dolazio je k nama na selo.
- Ali kako se odlučilo, mama?
- Ti sigurno misliš da ste vi nešto novo izmislili? Sve je isto: odlučilo se očima, osmejcima...
- Kako ste to lepo kazali, mama! Baš istina, očima i osmejcima - potvrdi Doli.
- A kakve je reči govorio?
- Kakve je tebi Kostja govorio?
- On je pisao kredom. To beše divno!... A kako davno mi se čini da je to bilo - reče ona.
Tri žene zamisliše se o istom. Kiti prva prekide ćutanje. Ona se sećala cele posledlje zime pred udaju, i njenog zanosa sa Vronskim.
- Jedno samo... ranija jedna strast Varenjkina - reče ona setivši se toga po prirodnoj vezi misli. - Htela sam da nekako kažem to Sergiju Ivanoviču, da ga pripremim. Svi su oni - dodade ona - strašno ljubomorni na našu prošlost.
- Nisu svi - reče Doli. - Ti to sudiš po tvome mužu. Njega neprestano muči uspomena na Vronskog. Zar ne?
- Istina je - zamišljeno i smešeći se očima odgovori Kiti.
- Samo ne znam - uze kneginja u zaštitu svoj materinski nadzor - kakva ga tvoja prošlost može uznemiravati? Što ti se Vronski udvarao? Pa to biva sa svakom devojkom.
- Ali mi ne govorimo o tome - pocrvenevši reče Kiti.
- Čekaj, dopusti, - nastavi mati - i zatim, ti mi sama nisi htela dopustiti da govorim s Vronskim. Sećaš li se?
- Ah, mama! - sa izrazom bola reče Kiti.
Sad se devojke ne dadu zadržavati... Tvoji odnosi nisu mogli otići dalje nego što treba; ja bih ga inače bez tebe izazvala. Uostalom, dušo moja, tebi ne treba uzbuđenje. Molim te, seti se toga i umiri se.
- Ja sam potpuno mirna, maman.
- Kakva je sreća tada bila za Kiti što je Ana doputovala - reče Doli; - a kakva nesreća za nju. Sasvim obrnuto - dodade ona poražena svojom mišlju. - Tada je Ana bila tako srećna, a Kiti smatrala sebe za nesrećnu. Kako je izišlo sasvim obratno! Ja često mislim o njoj.
- Imaš o kome i da misliš! Gadna, odvratna žena, bez srca - reče mati, koja nije mogla da zaboravi da se Kiti nije udala za Vronskog, nego za Ljevina.
- Kako vas ne mrzi da govorite o tome - reče Kiti ljutito - ja o tome ne mislim i neću da mislim... I neću da mislim - progovori ona osluškujući poznate korake svoga muža po stepenicama terase.
- O čemu to: i neću da mislim? - upita Ljevin ulazeći na terasu.
Ali mu niko ne odgovori, i on ne ponovi pitanje.
- Žao mi je što sam razorio vaše žensko carstvo - reče nezadovoljno obuhvativši pogledom sve i pojmivši da su govorile o nečem što ne bi htele kazati pred njim.
Za trenutak oseti da se slaže s Atafjom Mihailovnom, s njenim nezadovoljstvom što kuvaju malinu bez vode, i uopšte zbog tuđeg, Ščerbackog uticaja. Međutim, ipak se osmehnu i priđe Kiti.
- A ti, kako si? - upita i gledajući u nju s istim izrazom s kojim su se sad svi obraćali njoj.
- Vrlo dobro - smešeći se reče Kiti - a kako je tamo kod tebe?
- Tri puta vuku više nego taljigama. Hoćemo li po decu? Naredio sam da prežu.
- Šta, zar hoćeš i Kiti da voziš na tim kolima? - s ukorom reče mati.
- Vozićemo korakom, kneginjo.
Ljevin nikad nije kneginju zvao maman, kao što to čine zetovi, i to je kneginji bilo neprijatno. Ali Ljevin, iako je vrlo voleo i poštovao kneginju, nije mogao da je zove tako, jer bi time oskvrnuo osećanje prema svojoj umrloj materi.
- Hajdete i vi s nama, maman, - reče Kiti.
- Neću da gledam nepromišljene postupke.
- Onda ću ja ići pešice. To je zdravo za mene. - Kiti ustade, priđe mužu i uze ga za ruku.
- Zdravo, ali sve s merom - reče kneginja.
-- Je li gotovo slatko, Agafja Mihailovna? - upita Ljevin smešeći se na Agafju Mihailovnu i želeći da je razveseli. - Je li dobro po novom načinu?
-- Valjda je dobro. Po našem, prekuvano je.
- Pa i bolje, Agafja Mihailovna, neće se kvariti; led nam se već rastopio, i nemamo gde da držimo slatko - reče Kiti, pojmivši odmah nameru svoga muža, i obraćajući se zato starici sa istim osećanjem. - Ali je zato vaša turšija, mama kaže nigde takve nije jela - dodade ona smešeći se i popravljajući na njoj povezaču.
Agafja Mihailovna pogleda u Kiti srdito.
- Nemojte da me tešite, gospođo. Ja samo kad pogledam u vas i njega, odmah se razveselim - reče ona; grubi izraz njega, a ne njih, ganu Kiti.
- Hajdete s nama u pečurke da nam pokažete gde ih ima.
Agafja Mihailovna se osmehnu i zavrte glavom kao da bi htela reći: »Baš bih htela da se naljutim na vas, ali ne mogu.«
- Učinite, molim vas, po mome savetu - reče stara kneginja - metnite povrh slatkog hartiju i pokvasite je rumom, pa se i bez leda neće uplesniviti.
3.
Kiti se osobito radovala slučaju što će biti nasamo s mužem, jer je primetila kako je senka ogorčenja prešla preko njegova lica onoga trenutka kad je ušao na terasu i upitao o čemu su razgovarale, a one mu ne odgovoriše.
Pošavši pešice ispred ostalih, Ljevin i Kiti ostaviše za sobom kuću, i iziđoše na uravnati, prašnjavi i klasjem i zrnevljem posuti put; ona se tad jače osloni na njegovu ruku i privuče je k sebi. On već beše zaboravio trenutno neprijatan utisak, i sada, nasamo s njom, i kako ga misao o njenoj trudnoći ni za časak ne ostavljaše, osećaše onu još novu za njega, potpuno čistu od čulnosti nasladu blizine uz ljubljenu ženu. Nije se imalo šta govoriti, ali on je hteo da sluša zvuke njenoga glasa, promenjenog sada za vreme trudnoće, kao što se i pogled njen promenio. U glasu, kao i u pogledu, osećala se blagost i ozbiljnost, slična onoj koja biva u ljudi neprestano koncentrisanih na jednom omiljenom poslu.
- Da se ne zamaraš? Osloni se više - reče on.
- Ne, dobro je. Tako se radujem slučaju da budem nasamo s tobom; priznajem, ma kako da mi je dobro s njima, ipak žalim za našim zimskim večerima udvoje.
- Ono je bilo dobro, ali je ovo još bolje. Oboje je bolje - reče on smešeći se i pritiskujući joj ruku.
- Znaš li o čemu smo govorile kad si ušao?
- O slatkom?
- Da, o slatkom; a posle i o tome kako muškarci prose devojke.
- A! - reče Ljevin slušajući više zvuk njezina glasa nego reči koje je govorila, misleći sve vreme o putu koji sad vodi kroz šumu, i obilazeći mesta gde bi ona mogla nesigurno stati nogom.
- I o Sergiju Ivanoviču i Varenjki. Jesi li primetio?... Ja to veoma želim - nastavi ona. - Kako ti misliš o tome? - I ona mu zaviri u lice.
Ne znam šta da mislim - smešeći se odgovori Ljevin. - Sergije mi u tom pogledu izgleda vrlo čudnovat. Ja sam ti pričao...
- Jest, da je bio zaljubljen u devojku koja je umrla...
- To je bilo još kad sam ja bio dete; ja to znam iz pričanja. Sećam ra se iz toga doba; bio je neobično simpatičan. Otada, posmatram kakav je prema ženama: ljubazan je, neke mu se i sviđaju, ali osećam da su one za njega prosto ljudi» a ne žene.
- Da, ali sad s Varenjkom... - Čini mi se da ima nešto...
- Možebiti i da ima.., Samo njega treba poznavati. On je naročit, čudan čovek. On živi samo duhovnim životom. Odveć je čist, i visoke duše čovek.
- Kako to? Zar bi ga ovo unizilo?
- Ne; ali on je tako navikao da živi samo duhovnim životom, da se ne može pomiriti sa stvarnošću, a Vareljka je ipak stvarnost.
Ljevin je sad već bio navikao da smelo izgovara svoju misao, ne trudeći se da je odeva u tačne reči; znao je da će žena, u ovakvim ljubavnim trenucima kao sad, razumeti šta on xoće da kaže, već po nagoveštaju, i ona ga je zbilja razumela.
- Da, ali u njoj nema one stvarnosti koja je u meni; uverena sam da mene on nikad ne bi zavoleo. Ona je sva duhovna.
- Ah, ne, on te vrlo voli; i meni je tako prijatno što te svi moji vole...
- Jest, on je dobar prema meni, ali...
- Ali nije tako kao s pokojnim Nikolicom... vas dvoje ste se zavoleli - dovrši Ljevin. - Otvoreno treba govoriti - dodade on. - Ja ponekad prebacujem sebi; ali sve se svršava time da se zaboravlja. Ah, kako je to bio strašan i divan čovek... Da, a o čemu smo upravo govorili? - poćutavši reče Ljevin.
- Ti misliš da se on ne može zaljubiti - prevodeći na svoj jezik, reče Kiti.
- Ne da se ne može zaljubiti - smešeći se reče Ljevin - nego on nema one slabosti koja je potrebna... Uvek sam mu zavideo; čak i sad, kad sam tako srećan, zavidim mu.
- Zavidiš mu što ne može da se zaljubi?
- Zavidim mu što je bolji od mene - smešeći se reče Ljevin. - On ne živi za sebe. Sav njegov život potčinjen je dužnosti. I zato on može da bude miran i zadovoljan.
- A ti? - s podrugljivim, ljubavnim osmejkom reče Kiti.
Kiti nikako ne bi mogla dati izraza toku misli koji ju je gonio da se smeši; ali poslednji zaključak bio bi: njen muž se oduševljana bratom, sebe unižava pred njim, i to je neiskreno. Kiti je znala da ta njegova neiskrenost dolazi usled ljubavi prema bratu, usled osećanja zazora što je suviše srećan, a osobito usled njegove neodoljive želje da bude bolji - ona je to volela u njemu, i zato se osmejkivala.
- A ti? Zbog čega si nezadovoljan? - upita ona sa istim osmejkom.
Njena sumnja u njegovo nezadovoljstvo sobom beše Ljevinu prijatna, i on je nesvesno izazivaše da mu kaže uzroke svoje sumnje.
Ja sam srećan, ali sam nezadovoljan sobom... - reče on.
- Pa kako možeš biti nezadovoljan kad si srećan?
- To jest, kako da kažem?... U duši, ja ništa više ne želim nego da se ti ne spotakneš. Ah, ne sme se tako skakati! - prekide on svoj razgovor koreći je što je učinila odveć brz pokret prelazeći preko grane koja je ležala na stazici. - Ali kad razmišljam o sebi i poredim sebe s drugima, osobito s bratom, onda osećam da sam rđav.
-- Ali u čemu? - s onim istim osmejkom nastavi Kiti. Zar ti ne radiš takođe za druge? A tvoji salaši, tvoje gazdinstvo, tvoja knjiga?...
- Ne, ja osećam, a osobito sad, da si ti kriva - reče on stegnuvši joj ruku - što je sve ne onako kako bi moralo biti. Sve to radim ja tek onako, ovlaš. Kad bih mogao voleti svoj posao kao što volim tebe... u poslednje vreme, ja radim sav posao kao neku zadanu lekciju.
- A šta ćeš onda reći za tatu? - upita Kiti.
- Je li i on rđav što ništa nije radio za opštu stvar?
- On? Ne. Ali treba imati prostotu, jasnoću i dobrotu kao u tvoga oca; a imam li ja to? Ja ne radim, i mučim se. Sve si to ti učinila. Dok nije bilo tebe, i još nije bilo toga - reče on pogledavši u njen trbuh, što ona razumede - ja sam svu svoju snagu ulagao u posao, a sad ne mogu, i grize me savest; radim baš kao zadanu lekciju, pretvaram se...
- A da li bi se sad promenio sa Sergijem Ivanovičem? - reče Kiti. - Da li bi hteo da radiš na tom opštem poslu i da voliš tu zadanu lekciju kao on, i ništa više?
- Razume se, ne - reče Ljevin. - Uostalom, ja sam tako srećan da ništa ne razumem... A ti misliš da će on danas zaprositi Varenjku? - dodade on, poćutavši.
- I mislim, i ne. Ali bih mnogo želela. Čekaj, stani. - Ona se naže i otkide kraj puta trčužak. - Evo, broj: hoće zaprositi, neće zaprositi - reče ona pružajući mu cvetić.
- Hoće, neće - govorio je Ljevin kidajući bele uske listiće.
- Ne, ne! - uhvativši ga za ruku zaustavi ga Kiti, koja je s uzbuđenjem pratila kretanje njegovih prstiju. - Otkinuo si dva.
- Dobro, onda ovaj mali neću računati - reče Ljevin, otkidajući kratak zakržljali listić. - Evo stigoše i kola.
- Da nisi umorna, Kiti? - doviknu kneginja.
- Nimalo.
- Inače, sedi u kola, ako su konji mirni, pa neka voze polako.
A nije vredelo sedati u kola. Bili su već blizu mesta, i svi pođoše pešice.
4.
Varenjka u belom rupcu na crnoj kosi, okružena decom, dobrodušno i veselo zauzeta njima, i očevidno uzbuđena mogućnošću objašnjenja s čovekom koji joj se sviđao, beše vrlo primamljiva. Sergije Ivanovič išao je pored nje i bez prestanka uživao u njoj. Gledajući je, sećao se svih ljupkih reči koje je čuo od nje, svega dobroga što je znao o njoj, i sve je više i više uviđao da je osećanje, koje ima prema njoj, nešto osobito, nešto što je osetio samo jedanput, i to davno - davno u svojoj prvoj mladosti. Radosno osećanje zbog njene blizine, koje se sve više pojačavalo, dođe dotle da joj on, mećući u njenu kotarčicu ogromnu pečurku na tankoj dršci koju beše našao, zagleda u oči, i primetivši boju radosnog i bojažljivog uzbuđenja koja pokri njeno lice, zbuni se i sam, i osmehnu se na nju ćutke takvim osmehom koji je mnogo govorio.
»Ako je tako - reče on u sebi - moram razmisliti o tome i odlučiti; ne predavati se, kao deran, zanosu trenutka.«
- Idem sad sam, bez svih drugih, da tražim pečurke, inače će ono što ja berem, ostati nezapaženo - reče, i pođe sam dalje od ivice šume gde su išli po svilastoj niskoj travi između retkih starih breza, pođe u dubinu šume gde se među belim brezovim stablima videla siva stabla jasike i tamno leskovo žbunje, udaljivši se na četrdeset koraka i zašavši za žbun rascvetanog evonimusa sa njegovim ružičastocrvenim minđušicama, Sergije Ivanovič, znajući da ga ne vide, zastade. Oko njega beše potpuna tišina. Samo što su u vrhovima breza, ispod kojih je stajao, zujale neprestano muve, kao roj pčela, i pokatkad dopirali dečji glasovi. Odjednom, u blizini, na ivici šume, razleže se kontraaltni glas Varenjkin koji je dazivao Grišu; radostan osmejak izbi na licu Sergija Ivanoviča. Osetivši taj osmejak, Sergije Ivanovič zavrte glavom sa neodobravanjem nad svojim stanjem, izvadi cigaru i poče je paliti. Dugo nije mogao da zapali žižicu o brezovo stablo. Nežna opna bele kore lepila se oko fosfora i oganj se gasio. Najzad se jedna žižica zapali, i mirisavi dim cigare, u obliku talasastog širokog zastirača, pođe određeno napred i uvis pod opuštene brezove grane. Prateći očima prugu dima Sergije Ivanovič pođe tihim korakom razmišljajući o svome stanju.
»A zašto da ne? - mislio je. - Kad bi ovo značilo plamen i strast, kad bih nosio u sebi samo žudnju - uzajamnu žudnju (mogu reći uzajamnu), a osećao bi pri tom da se ona kosi sa celim načinom moga života, kad bih osećao da predajući se toj žudnji izneveravam svoj poziv i dužnost.. ali svega toga nema. Jedno što bih mogao izneti protiv, bilo bi što sam, kad sam izgubio Marie, zaricao se u sebi da ću ostati veran njenoj uspomeni. Jedino to mogu izneti protiv svoga osećanja... To je važno«, govorio je u sebi Sergije Ivanovič, osećajući ujedno da ta okolnost ne može za njega lično biti ni od kakve važnosti, samo može u očima drugih ljudi kvariti njegovu poetičnu ulogu. »A osim toga, ma koliko tražio, ne mogu naći ništa što bih mogao navesti protiv samoga osećanja. Ako bih birao samo po razumu, ništa bolje ne bih mogao naći!«
Sećao se dosta žena i devojaka koje je poznavao, ali se nije mogao setiti devojke koja bi u tolikoj meri sjedinjavala u sebi sve, baš sve osobine koje je on, hladno razmišljajući, želeo da vidi u svojoj ženi. Varenjka je imala svu draž i svežinu mladosti, ali nije bila dete; a ako ga je volela, volela ga je svesno, kao što treba da voli žena - to je bilo prvo. Drugo, ona je bila ne samo daleko od svega svetovnog, nego je očevidno osećala odvratnost prema svetu, a međutim poznavala je svet, i imala sve manire žene iz dobroga društva bez kojih Sergije Ivanovič nije mogao ni zamisliti svoga druga u životu. Treće, ona je bila religiozna, i to ne kao dete, nejasno religiozna i dobra, kakva je, na primer, Kiti, nego je njezin život zasnovan na religioznim ubeđenjima. Do sitnica je Sergije Ivanovič nalazio u njoj sve ono što je želeo kod žene: bila je sirota i inokosna, tako da neće dovesti sa sobom gomilu rodbine i njihov uticaj u muževljev dom, kao što je slučaj kod Kiti; ona će za sve biti obavezna svome mužu, kako je on uvek i želeo da bude u njegovom budućem porodičnom životu. I sad, ta devojka koja ima sve te osobine, voli njega. On je bio skroman, ali nije mogao to ne videti. I on voli nju. Jedini protivrazlog - bile su njegove godine. Ali, njegova je loza dugovečna, on nema nijedne sede dlake, niko mu ne daje četrdeset godina, a sećao se kako je Varenjka govorila: da samo u Rusiji ljudi od pedeset godina smatraju sebe starcima, dok u Francuskoj čovek od pedeset godina smatra sebe dans la force de l’âge,[167] a
čovek od četrdeset je - un jeune homme.[168] A šta mogu značiti godine kad se on oseća duševno mlad kakav je bio pre dvadeset godina? Zar nije mladost eto to osećanje što se pokrenulo u njemu sad, kad je, izlazeći s druge strane opet na ivicu šume, ugledao na jasnoj svetlosti kosih sunčanih zraka gracioznu Varenjkinu priliku, u žutoj haljini i s kotarčicom o ruci, kako lakim korakom ide ispred stabla stare breze, i kad se taj utisak od Varenjkine figure slio sa divnim izgledom požutele i kosim zracima obasjane ovasne njive, i iza njive sa izgledom daleke stare šume, prošarane žutilom, koja se utapala u plavetnu daljinu.
Srce mu se steže od radosti. Obuze ga osećanje miline. Oseti da se odlučio. Varenjka, koja se tek beše sagla da otkine pečurku, podiže se gipkim pokretom i obazre oko sebe. Sergije Ivanovič uputi se odlučnim korakom k njoj.
5.
Varvara Andrejevna, kad sam bio još vrlo mlad, stvorio sam sebi ideal žene koju ću zavoleti i koju bih bio srećan da nazovem svojom ženom. Proživeo sam dugi niz godina, i sad sam prvi put u vama našao ono što sam tražio. Ja vas volim i tražim vašu ruku.«
Sergije Ivanovič govorio je to u sebi kad je bio na deset koraka od Varenjke. Spustiv se na kolena i zaklanjajući pečurku rukom od Griše, Varenjka je zvala malu Mašu.
- Ovamo, ovamo! Vi mali! Mnogo! - govorila je ona svojim ljupkim glasom iz grudi.
Ugledavši Sergija Ivanoviča koji joj se približavao, ona se ne diže niti promeni položaj; ali njemu je sve govorilo da ona oseća njegovo primicanje i da mu se raduje.
- Jeste li našli štogod? - upita ona okrećući mu svoje lepo, tiho nasmejano lice.
- Nijedne - reče Sergije Ivanovič. - A vi?
Ona mu ne odgovori zauzeta decom koja je okružiše.
- Još ovu, pored grančice - pokaza ona maloj Maši malu pečurku, presečenu preko svoga gipkog ružičastog klobuka suvom travčicom ispod koje je probila. Varenjka ustade kad Maša otkide pečurku i prelomi je na dve bele polovine. - To me podseća na detinjstvo - dodade ona, odmičući se od dece zajedno sa Sergijem Ivanovičem.
Prođoše ćutke nekoliko koraka. Varenjka je videla da on hoće da govori, dosetila se i o čemu, i obamirala je od radosnog uzbuđenja i straha. Odmakoše tako daleko da ih već niko nije mogao čuti, ali on još ne počinjaše da govori. Varenjka je više volela da se ćuti. Posle ćutanja moći će lakše kazati ono što su hteli da kažu, nego li posle reči o pečurkama; ali i preko volje, kao slučajno, Varenjka reče:
- Dakle ništa niste našli? Uostalom, u sredini šume uvek ih je manje.
Sergije Ivanovič uzdahnu i ništa ne odgovori. Bilo mu je krivo što je počela da govori o pečurkama. On htede da je vrati na one prve reči o njenom detinjstvu, ali, preko volje, poćutavši neko vreme, učini napomenu na njene poslednje reči.
- Čuo sam samo da se ta vrsta pečurke nalazi poglavito s kraja, mada ne umem da ih razlikujem.
Prođe još nekoliko minuta; oni odmakoše još dalje od dece i behu potpuno sami. Varenjkino srce kucalo je tako da je čula njegovo kucanje; osećala je da crveni, bledi, i opet crveni.
Biti žena takvog čoveka kao što je Koznišov, posle svoga položaja kod gospođe Štal, činilo joj se kao vrhunac sreće. Osim toga, ona beše gotovo uverena da je zaljubljena u njega. I sad se to ima rešiti. Beše je strah. Bojala se i onoga što će on reći, i onoga što neće reći.
Trebalo je objasniti se, sad ili nikad; to je osećao i Sergije Ivanovič. Sve je na Varenjki pokazivalo bolno iščekivanje: pogled, rumenilo, oborene njene oči. Sergije Ivanovič video je to, i beše mu žao. On je čak osećao da bi je uvredio ako joj sad ništa ne bi kazao. Brzo je u pameti ponavljao sve razloge u korist svoje odluke, Ponavljao je sebi i reči kojima je hteo da zaprosi njenu ruku, ali, umesto tih reči, po nekoj slučajnosti, on odjednom zapita:
- Kakva je razlika između bele pečurke i brezovke? Varenjkine usne drhtale su od uzbuđenja kad je odgovorila. - U klobuku gotovo nema razlike, samo u dršci.
I čim ove reči behu izgovorene, oboje razumeše da je stvar svršena, da ono što je trebalo reći neće biti rečeno; i njihovo uzbuđenje, koje pre toga beše došlo do najvišeg stepena, poče da se stišava.
- Brezovka, njena drška podseća na dva dana neobrijanu bradu crnomanjasta čoveka - reče već spokojno Sergije Ivanovič.
- Da, istina je - odgovori Varenjka smešeći se, i pravac njihove šetnje nehotice se promeni. Počeše se približavati deci. Varenjku je i bolelo, i beše je sramota, ali u isto vreme osećala je olakšanje.
Kad se vratio kući, i počeo da prebira među razlozima i dokazima, Sergije Ivanovič nađe da nije mislio pravilno. On nije mogao izneveriti svoju uspomenu na Marie.
- Lakše, deco, lakše! - skoro srdito povika Ljevin i stade pred ženu da je zaštiti kad gomila dece sa uzvikom radosti polete njima u susret.
Za decom iziđoše iz šume Sergije Ivanovič i Varenjka. Kiti nije morala ništa pitati Varenjku: po spokojnim i unekoliko posramljenim izrazima njihovih lica razumela je da se njeni planovi nisu ostvarili.
- Dakle? - upita je muž pri povratku kući.
- Nije bilo petlje - reče Kiti, i podseti na oca svog i svojim osmejkom i načinom govora, što je Ljevin počesto i sa zadovoljstvom zapažao na njoj.
- Kako nije bilo petlje?
- Evo kako - reče ona, uze ruku muža, prinese je ustima, i taknu je sa stisnutim usnama. - Kao što se vladici ljubi ruka.
- A u koga nije bilo petlje? - reče Ljevin smejući se. - U obojima. Treba ovako...
- Seljaci idu...
- Nisu videli.
6.
Dok su deca pila čaj, odrasli su sedeli na balkonu i razgovarali tako kao da se ništa nije do godilo, mada su svi, a osobito Sergije Ivanovič i Varenjka vrlo dobro znali da se dogodio, premda negativan, ali vrlo značajan događaj. Obadvoje su se podjednako osećali; kao kad učenik posle neuspešnog ispita ostane da ponavlja razred ili na svagda bude isključen iz škole. Svi prisutni, osećajući takođe da se nešto dogodilo, govorili su živahno o dalekim predmetima. Ljevin i Kiti osećali su se ovog večera osobito srećni i zaljubljeni. I baš to, što su oni bili srećni u svojoj ljubavi, sadržavalo je u sebi neprijatan nagoveštaj na one koji su to hteli biti ali nisu mogli - i beše im zazorno.
- Upamtite što vam kažem, Aleksandre neće doći - reče stara kneginja.
To veče očekivali su sa stanice Stepana Arkadijeviča, a stari knez pisao je
da će možda i on doći.
- I znam zbog čega - nastavi kneginja: - on kaže da mladence treba u prvo vreme ostavljaš same.
- Pa tata nas i jeste ostavno. Mi ga nikako ne viđamo - reče Kiti. - A kakvi smo mi mladendi? Mi smo već tako stari.
- Tek, ako on ne dođe, i ja se praštam s vama deco - reče s tužnim uzdahom kneginja.
- Šta vam je, mama! - napadoše je obe kćeri.
- Pomisli, kako je njemu? Eto sad...
I odjednom, sasvim neočekivano, glas stare kneginje zadrhta. Kćeri ućutaše i zglediše se. »Maman uvek nađe nešto žalosno«, rekoše one tim pogledom. Nisu znale da je kneginja, ma kako dobro joj bilo kod kćeri, ma kako potrebnom se osećala ovde, da je njoj veoma žao i sebe i muža otkad udadoše poslednju kćer, ljubimicu, i otkad porodično gnezdo opuste.
- Šta je Agafja Mihailovna? - upita odjednom Kiti Agafju Mihailovnu koja zastade sa tajanstvenim izgledom i značajnim licem.
Zbog večere.
- E, vrlo dobro - reče Doli - ti idi i naređuj, a ja ću sa Grišom ponoviti njegovu lekciju. On danas ništa nije radio.
- To je lekcija meni! Idem ja, Doli, - skočivši reče Ljevin.
Griša, koji je već stupio u gimnaziju, imao je preko leta da ponavlja lekcije. Darja Aleksandrovna još je u Moskvi pored sina učila latinski jezik; došavši k Ljevinima, postavila je sebi kao pravilo da makar jedanput dnevno ponavlja s njim najteže lekcije iz aritmetike i latinskog jezika. Ljevin se ponudio da je zamenjuje; ali mati, čuvši jedanput Ljevinovu lekciju, i primetivši da on ne radi onako kako je radio učitelj u Moskvi, zbunjena i starajući se da ne uvredi Ljevina, odlučio izjavi da lekcije treba prelaziti po knjizi onako kao učitelj, i da je bolje da to ona sama radi. Ljevinu beše krivo na Stepana Arkadijeviča: nebrižljiv kakav je, ne vodi računa o nastavi on, nego ostavlja da to radi mati, koja se u tome nije razumevala; beše mu krivo i na učitelje, koji tako rđavo uče decu; ali obeća svastici da će nastavu vršiti onako kako ona želi. I nastavi rad sa Grišom ne na svoj način, već po knjizi, i zato bez volje, i češće zaboravljajući vreme lekcije. Tako je bilo i danas.
- Idem ja, Doli, sedi samo - reče Ljevin. - Sve ćemo po propisu i po knjizi. Samo, kad Stiva dođe, ići ćemo u lov, i tada će se lekcije propuštati.
Ljevin ode Griši.
Istu ponudu je Varenjka predložila Kiti. Varenjka je umela da bude od koristi i u srećnom, uređenom Ljevinovom domu. - Ja ću narediti za večeru, vi samo sedite - reče i pođe ka Agafji Mihailovnoj.
- Da, da, sigurno nisu našli pilića. Onda neka uzmu od naših... - reče Kiti. - Dogovorivši se s Agafjom Mihailovnom - i Varenjka se izgubi s njom.
- Kako je ljupka ova devojka! - reče kneginja.
- Ne samo ljupka, maman, već divna, kakve nigde nema.
- Dakle, danas očekujete Stepana Arkadijeviča? - reče Sergije Ivanovič očevidno ne želeći da se nastavlja razgovor o Varenjki. - Teško bi bilo naći dve svojte koje bi manje ličile jedna na drugu - reče on s tananim osmejkom. - Jedan, okretan, i živi samo u društvu, kao riba u vodi; drugi - naš Kostja - živ, hitar, osetljiv za sve, ali čim je u društvu, ili obamre, ili se uzaludno praćaka kao riba na zemlji.
- Jest, on je vrlo lakomislen - reče kneginja obraćajući se Sergeju Ivanoviču. - Ja sam baš htela da vas molim da mu govorite: kako je nemogućno da ona (kneginja pokaza na Kiti) ostane ovde, ona neizostavno treba da dođe u Moskvu. On kaže: dobavićemo doktora ovamo..
Maman, on će sve učiniti, on na sve pristaje - reče Kiti kao srdeći se na mater što Sergija Ivanoviča poziva za sudiju u toj stvari.
Usred njihova razgovora začu se na stazi frkanje konja i zvuk točkova po šljunku.
Još Doli ne stiže da ustane i da pođe u susret mužu, kad dole, kroz prozor sobe u kojoj je Griša učio, iskoči Ljevin i spusti i Grišu.
- Evo Stiva! - viknu ispod balkona Ljevin.
- Mi smo svršili, Doli, ne brini! - dodade, i kao dečko potrča u susret ekipažu.
- Is, ea, id, ejus, ejus, ejus![169] - vikao je Griša podskakujući po stazi.
- I još neko. Sigurno tata! - viknu Ljevin zaustavivši se na početku staze. -
Kiti, ne idi niz strme stepenice, već naokolo.
Ali Ljevin se prevario kad je mislio da u kolima sedi stari knez. Približivši se kolima on spazi, pored Stepana Arkadijeviča, ne kneza, već lepog, punačkog mladića u škotskoj kapi sa dugačkim trakama pozadi. To je bio Vasenjka Veslovski, drugo - bratučed Ščerbackih, petrogradsko - moskovski sjajni mladić, »izvanredan dečko i strastan lovac«, kako ga predstavi Stepan Arkadijevič.
Nimalo zbunjen razočaranjem koje je proizveo zamenivši sobom staroga kneza, Veslovski se veselo pozdravi s Ljevinom, spomenu ranije poznanstvo, i dižući u kola Grišu, prenese ga preko ptičara kojeg je poveo Stepan Arkadijevič.
Ljevin ne sede u kola, već pođe iza njih. Beše mu malo krivo što nije došao stari knez, koga je on sve više voleo što ga je više poznavao, a i zato što je došao ovaj Vasenjka Veslovski, potpuno stran i izlišan čovek. On mu se učini još više stran i izlišan kada, prišavši ulazu gde se beše iskupila sva živahna gomila odraslih i dece, spazi kako Vasenjka Veslovski sa osobito ljubaznim i galantnim izrazom ljubi ruku Kiti.
- Mi, vaša žena i ja smo cousins,[170] i stari poznanici - reče Vasenjka Veslovski stežući opet vrlo jako ruku Ljevinu.
- Kako stoji, ima li divljači? - obrati se Ljevinu Stepan Arkadijevič jedva stižući da se sa svima pozdravi. - On i ja imamo najopasnije namere. Kako, maman od onda niste bili u Moskvi? Tanja, evo tebi. Nađi, molim te, u kolima pozadi - govorio je na sve strane. - Kako si se ti osvežila, Doljenjka, - govorio je ženi još jedanput joj ljubeći ruku, zadržavajući je u svojoj i tapšući je ozgo drugom.
Ljevin, koji je pre jednog minuta još bio najveselije raspoložen, gledaše sad mračno u sve i ništa mu se od svega ne sviđaše.
»Koga li je juče ljubio tim usnama?« mislio je posmatrajući nežnost Stepana Arkadijeviča prema ženi. I pogleda u Doli, pa mu se i ona ne dopade.
»Ona ne veruje u njegovu ljubav. Čemu li se onda tako raduje? Odvratno!« mislio je Ljevin.
Pogleda u kneginju koja mu pre jednog minuta beše tako simpatična, i ne dopade mu se način kojim je kao u svojoj kući pozdravila ovog Vasenjku sa njegovim trakama.
Štaviše, i Sergije Ivanovič, koji takođe iziđe pred kuću, učini mu se neprijatan zbog pretvornog prijateljstva kojim je dočekao Stepana Arkadijeviča, dok je međutim Ljevin znao da njegov brat ne voli i ne poštuje Oblonskog.
I sama Varenjka mu beše neprijatna, kad se sa svojim izgledom sainte nitouche[171] upoznavala s tim gospodinom, a međutim mislila samo o tome kako će se udati.
A najneprijatnija mu je bila Kiti kad podleže veselom tonu kojim je ovaj gospodin gledao na svoj dolazak u selo tako kao da je to praznik i za njega i za sve; a naročito je Ljevinu žena bila neprijatna zbog osmejka kojim je odgovarala na njegove osmejke.
Razgovarajući šumno, svi uđoše u kuću; ali čim posedaše, Ljevin se okrete i iziđe.
Kiti vide da nešto ima kod muža. Htede se koristiti trenutkom i porazgovarati s njime nasamo, ali on pohita da ode od nje rekavši da mora u kancelariju. Odavno mu poslovi gazdinstva nisu bili tako važni kao danas. »Njima tamo uvek je praznik - mislio je on - a ovde su nepraznične stvari koje ne čekaju, i bez kojih se ne može živeti.«
7.
Ljevin se vrati kući tek kad poslaše da ga zovu na večeru. Na stepenicama stajahu Kiti i Agafja Mihailovna savetujući se o vinu za večeru.
- Ta šta pravite takav fuss[172]? Iznesite što se i obično iznosi na sto.
- Ne može, Stiva, znam, ne pije... Kostja, stani, šta je s tobom? - progovori Kiti hitajući za njim, ali on nemilostivo, ne sačekavši je, uđe krupnim koracima u trpezariju i stupi odmah u opšti živahan razgovor koji tamo podržavahu Vasenjka Veslovski i Stepan Arkadijevič.
- Dakle, hoćemo li sutra u lov! - reče Stepan Arkadijevič.
- Ja molim da idemo - reče Veslovski sevši popreko na drugu stolicu i podavivši pod sebe debelu nogu.
- Vrlo rado, ići ćemo. A jeste li već lovili ove godine? - reče Ljevin Veslovskom, posmatrajući njegovu nogu, s pretvornom učtivošću koju je Kiti tako dobro poznavala na njemu, i koja mu tako nije dolikovala. - Ne znam da li ćemo naći barskih šljuka, ali šumskih ima mnogo. Samo treba poći rano. Nećete se zamoriti? Da nisi umoran, Stivo?
- Ja umoran? Nikad još nisam bio umoran. Eto, da ne spavamo svu noć! Hajdemo u šetnju!
- Zbilja, da ne spavamo! Divota! - potvrdi Veslovski.
- O, u to smo uvereni da možeš da ne spavaš, i da drugima ne daš da spavaju - reče Doli mužu s jedva primetnom ironijom s kojom se sad gotovo uvek obraćala mužu. - Po meni, vreme je. Ja idem, pošto ne večeram.
- Nemoj, posedi još, Doljenjka, - reče Stepan Arkadijevič prelazeći na njenu stranu velikog stola za kojim su večerali. - Imam još mnogo da ti pričam.
- Sigurno ništa.
- Znaš li da je Veslovski bio kod Ane? I opet će ići. Oni su svega sedamdeset vrsta daleko od vas. I ja ću na svaki način otići do njih. Veslovski, priđi ovamo!
Vasenjka priđe damama i sede pored Kiti.
- Ah, vi ste bili kod nje, pričajte, molim vas! Kako je Ana? - obrati mu se Darja Aleksandrovna.
Ljevin ostade na drugom kraju stola, i, ne prestajući da razgovara s kneginjom i Varenjkom, zapazi da se između Stepana Arkadijeviča, Doli, Kiti i Veslovskog vodi živahan i tajanstven razgovor. Ali ne samo što se vodio tajanstven razgovor, nego Ljevin spazi na licu svoje žene izraz ozbiljnog saosećanja dok je, ne spuštajući očiju, gledala u lepo lice Vasenjkino koji im je nešto živo pričao.
- Vrlo je lepo kod njih - pričao je Vasenjka o Vronskom i Ani. - Ja se, razume se, ne poduhvatam da sudim, ali u njihovoj kući osećaš se kao u porodici.
- Šta nameravaju oni?
- Čini mi se da će zimu provesti u Moskvi.
- Kako bi dobro bilo da se sastanemo kod njih! Kad ćeš ti ići? - upita Stepan Arkadijevič.
- Ja ću kod njih provesti juli.
- Hoćeš li i ti? - obrati se Stepan Arkadijevič ženi.
- Ja sam odavno htela, i ići ću na svaki način - reče Doli. - Ja je žalim, jer je poznajem. Ona je krasna žena. Ići ću sama, kad ti odeš, i nikome neću biti na dosadi. Čak je i bolje bez tebe.
- I divota! - reče Stepan Arkadijevič. - A ti, Kiti?
- Ja? Što bih ja išla? - planuvši sva reče Kiti i obazre se na muža.
- Poznajete li Anu Arkadijevnu? - upita je Veslovski. - Ona je vrlo primamljiva žena.
- Da - još više crveneći odgovori ona Veslovskom, ustade i priđe mužu.
- Dakle, ti ćeš sutra u lov? - reče ona.
Za ovih nekoliko minuta, osobito pak zbog onog rumenila koje pokri njene obraze dok je govorila sa Veslovskim, njegova ljubomora ode daleko. Slušajući njene reči, on ih je već razumevao na svoj način. I premda mu je docnije bilo čudno sećati se toga, sad mu se činilo jasno da ga ona pita hoće li u lov samo zato da dozna hoće li učiniti to zadovoljstvo Vasenjki Veslovskom, u koga je, po njegovom mišljenju, već bila zaljubljena.
- Da, hoću, - odgovori joj on neprirodnim i samom sebi odvratnim glasom.
Bolje ostanite još sutra, Doli se nije čestito ni videla s mužem; pa prekosutra idite - reče Kiti.
Smisao Kitinih reči Ljevin je već prevodio ovako: »Ne rastavljaj me s njim. Što ćeš ti ići, meni je svejedno, ali meni daj da se naslaćujem prisustvom ovoga divnog mladića.«
- Ah, ako ti želiš, ostaćemo sutra - s osobitom prijaznošću odgovori Ljevin.
Vasenjka, međutim, ne sluteći ni u kraj pameti kakve muke svojim prisustvom pričinjava, ustade od stola odmah za Kiti, i prateći je nasmejanim, nežnim pogledom, pođe za njom.
Ljevin vide taj pogled. Preblede, i za trenutak ne mogaše da odahne. »Kako dopušta sebi da tako gleda u moju ženu!« kipelo je u njemu.
- Dakle, sutra? Sutra da idemo! - reče Vasenjka sedajući na stolicu i podavijajući nogu, po svojoj navici.
Ljevinova ljubomora ode još dalje. On je već gledao sebe u položaju obmanutog muža koji je ženi i ljubavniku potreban samo zato da im pruža zadovoljstva i ugodnosti u životu... Ali, uza sve to, on ljubazno i gostoljubivo raspitivaše Vasenjku o ranijem njegovom lovu, pušci, čizmama, i pristade da idu sutra.
Na Ljevinovu sreću, stara kneginja prekide njegove muke time što sama ustade i posavetova i Kiti da ide na spavanje. Ali i to ne prođe bez novih muka za Ljevina. Praštajući se s domaćicom, Vasenjka htede da je poljubi u ruku, ali Kiti, pocrvenevši i uklanjajući ruku s naivnom grubošću, zbog koje ju je mati posle ukorela, reče:
- To kod nas nije uobičajeno.
U Ljevinovim očima, ona je bila kriva zato što je dopustila takve odnose, a još više zato što je tako nezgodno pokazala da joj se oni ne sviđaju.
- Kome li je do spavanja! - reče Stepan Arkadijevič, koji, posle nekoliko čaša vina, popivenih za večerom, dođe u svoje najlepše i pesničko raspoloženje. - Pazi, Kiti! - govorio je on pokazujući na mesec koji se pojavljivao iza lipa - kako je divan! Veslovski, ovo je taman za serenadu. Da znaš kako ima divan glas, pevali smo putem. Doneo je divne romanse, ima dve nove. Trebalo bi da ih otpeva sa Varvarom Andrejevnom.
Kad se svi raziđoše, Stepan Arkadijevič je još dugo šetao s Veslovskim po stazi, odakle se čulo kako udešavaju glasove za novu romansu.
Slušajući ove glasove, Ljevin je natmureno sedeo u naslonjači u ženinoj sobi za spavanje, i uporno ćutao na njena pitanja o tome šta mu je; ali kad ona najzad, smešeći se, bojažljivo upita: »Možda ti se nešto nije dopalo kod Veslovskog?« - njemu prekipe i izgovori sve. Ono što je govorio vređalo ga je, te ga je još više razdraživalo.
Stajao je pred njom sevajući strašno očima ispod natmurenih obrva, i pritiskivao snažne ruke na grudi kao da je naprezao svu svoju snagu da se uzdrži. Izraz njegova lica bio bi surov, i čak grub, da u isto vreme nije izražavao i patnju, koja je Kiti dirala. Jagodice su mu igrale, a glas mu beše isprekidan.
- Razumej, nisam ljubomoran; to je mrska reč. Ja ne mogu biti ljubomoran, i verovati da... Ne mogu kazati šta osećam, ali to je užasno... Nisam ljubomoran, ali me vređa i ponižava kad neko sme da misli, sme da gleda u tebe takvim očima...
- A kakvim očima? - reče Kiti starajući se da se što savesnije seti svih reči i pokreta iz današnjeg večera, i svake njihove nijanse.
U dubini duše nalazila je da je bilo nečega onoga trenutka kad je Veslovski prešao za njom na drugi kraj stola, ali to nije smela priznati ni pred samom sobom, a još manje se smela odlučiti da mužu to kaže i time pojača njegove muke.
- A šta može biti primamljivo u meni, ovakvoj?...
- Ah, - uzviknu on uhvativši se za glavu. - Da bar to nisi kazala!... Znači, kad bi bila primamljiva...
- Ta, Kostja, stani, čuj me! - govorila je ona gledajući u njega sa patnički sažaljivim izrazom lica. - Šta bi mogao da pomisliš? Za mene ne postoje ljudi, nema ih, nema... Lepo, hoćeš li da nikog ne vidim?
U prvom trenutku nju je vređala njegova ljubomora; bilo joj je krivo što joj je i najmanja, najnevinija zabava zabranjena; ali sad bi rado žrtvovala ne samo takve sitnice, nego sve, da ga izbavi od patnje koja ga je morila.
- Razumej užas i komiku moga položaja - nastavi on očajničkim šapatom - to da je on u mojoj kući, da on upravo ništa nepristojno nije učinio osim te raspuštenosti i podvijanja noge. On to smatra za najbolji ton, i zato ja moram biti ljubazan s njim.
- Ali Kostja, ti preuveličavaš - govorila je Kiti radujući se u dubini duše jačini njegove ljubavi prema njoj koja se sada izražavala u njegovoj ljubomori.
- Najstrašnije je to što ti - kakva si uvek, i sada, kad si svetinja za mene, kad smo tako srećni, mi, tako osobito srećni, i odjednom ta mizerija... Ne mizerija, zašto da ga grdim? On me se ništa ne tiče. Ali zašto moja, tvoja sreća?...
Znaš, ja shvatam sad zašto je ovo došlo - poče Kiti.
- Zašto? Zašto?
- Videla sam kako si gledao kad smo razgovarali za večerom. - Pa da!,.. Pa da! - uplašeno reče Ljevin.
Ona mu ispriča o čemu su govoriln. I pričajući to, gušila se od uzbuđenja. Ljevin poćuta, zatim se zagleda u njeno bledo uplašeno lice, i odjednom se dohvati za glavu.
- Kaća, ja sam te namučio! Oprosti, dušo moja! To je bezumlje! Kaća, ja sam užasno kriv. I zar je mogućno bilo mučiti se zbog takve gluposti.
- Meni je tebe žao.
- Mene? Mene? Ko sam ja? Bezumnik... Ali zašto ti da patiš? Strašno je pomisliti da svaki tuđ čovek može narušiti našu sreću.
- Razume se, to i jeste ono što vređa...
- E, neće! Naročito ću ga zadržati kod nas celo leto, i prosipaće se iz mene ljubaznost prema njemu - govorio je Ljevin ljubeći joj ruke. - Videćeš. Sutra... Da, zbilja, mi sutra idemo.
8.
Sutradan, još dame ne behu ustale, a lovački ekipaži, čeze i taljige stajahu kraj ulaza. Laska, koja već od zore zna da će ići u lov, i sita se naskičala i naskakala, čučala je na čezama pored kočijaša, i gledala uzbuđeno i s neodobravanjem u vrata na kojima se još nikako ne pojavljivahu lovci. Prvi iziđe Vasenjka Veslovski, u velikim novim čizmama koje su mu dopirale do debelih butina, u zelenoj bluzi sa pripasanom novom fišeklijom, u kapici sa trakama, i sa novom engleskom puškom bez remnika i ručice. Laska mu pritrča, pozdravi ga, i skačući upita na svoj način da li će skoro i oni izići, ali ne dobivši od njega odgovora vrati se na svoje mesto očekivanja, ućuta se okrenuvši glavu u stranu i načuljivši jedno uvo. Naposletku vrata se s treskom otvoriše, i izlete vrteći se i preturajući se u vazduhu, Krak, žućkasto - pegavi ptičar Stepana Arkadijeviča, a iziđe i sam Stepan Arkadijevič s puškom u ruci i cigarom u ustima.
»Šibe, šibe, Krak!« podvikivaše on umiljato psu koji se propinjaše, udaraše ga šapama po trbuhu i grudima zakačinjući njima za lovačku torbu. Stepan Arkadijevič imao je na sebi opanke, obojke, otrcane pantalone i kratak kaput. Na glavi, ostaci nekakvog šešira, ali puška novog sistema kao igračka, a lovačka torba i fišeklija, iako pohabane, behu od najboljeg materijala.
Vasenjka Veslovski nije dosada razumevao pravi lovački kicošluk - biti u ritama, ali imati lovački pribor najboljeg kvaliteta. On je to razumeo sad posmatrajući Stepana Arkadijeviča kako u ovim dronjcima blista svojom elegantnom, uranjenom i veselom gospodskom figurom - i reši da se za idući lov neizostavno tako opremi.
- A šta je s našim domaćinom? - upita on.
- Mlada žena - smešeći se reče Stepan Arkadijevič.
- Da, i tako divna.
- Bio je već obučen. Sigurno je opet otrčao do nje.
Stepan Arkadijevič je pogodio. Ljevin beše ponovo otrčao ženi da je još jedanput upita: da li mu je oprostila jučerašnju glupost, i da je još zamoli da, boga radi, bude smotrenija. Glavno, da bude što dalje od dece, ona je uvek mogu gurnuti. A zatim, trebalo je još jednom dobiti potvrdu da se ne srdn na njega što odlazi na dva dana, i još je zamoliti da neizostavno pošlje ceduljicu sutra ujutro, po čoveku koji će pojahati do lovaca, da napiše makar dve reči, koliko da zna da je ona dobro.
Kao i uvek, njoj je bilo teško da se za dva dana rastane s mužem, ali kad vide njegovu živahnu figuru koja se činila osobito velika i snažna u lovačkim čizmama i beloj bluzi, i nekakav nepojmljiv za nju sjaj lovačkog uzbuđenja, ona, zbog njegove radosti, zaboravi svoje ogorčenje, i veselo se oprosti s njim.
- Oprostite, gospodo! - reče Ljevin istrčavši napolje. - Jeste li metnuli doručak? Zašto alata desno? Ali svejedno. Laska, odlazi, lezi na svoje mesto!
- Pusti ih s jalovom stokom - obrati se on govedaru koji ga čekaše pred vratima da ga pita šta će sa uškopljenim juncima. - Oprostite, gospodo, evo ide još jedan. - I Ljevin skoči sa čeza na koja već beše seo, i pođe ka dunđerinu preduzimaču koji je sa colštokom u ruci išao prema tremu.
- Što nisi došao juče u kancelariju, nego me sad zadržavaš. Šta je?
- Dopustite da napravimo još zavijutak. Samo još tri stepena da se doda. Taman ćemo isterati kako treba. Biće mnogo sigurnije.
- Trebalo je da me poslušaš - zlovoljno odgovori Ljevin. - Ja sam ti govorio: udesi prvo Terme, pa posle usecaj stepenice. Sad se to ne može popraviti. Radi kako sam ti kazao, teši nove.
Stvar je bila u tome što je preduzimač pokvario stepenice na novosagrađenom krilu zgrade, otesavši ih zasebno i ne sračunavši dobro visinu, te su stepeni došli odveć strmi kad su stepenice bile dovršene. Sad, preduzimač je hteo da zadrži iste stepenice, samo da doda još tri stepena.
- Biće mnogo bolje.
- Pa kuda ćeš izići sa još tri stepena?
- Molim vas - s prezrivim osmejkom reče dunđerin. - Taman će da iziđe kao što treba. Kad se podignu ozdo - s ubedljivim pokretom reče on - diži, diži, dok ne podiđu.
- Ali tri stepena će povećati i dužinu... Kuda će onda isterati?
- Kad se ozdo lepo udesi, hoće da podiđu - govorio je uporno i ubedljivo preduzimač.
- Pod tavanicu i u zid će da podiđu.
- Ta, molim vas, odole će se dizati. Diži, diži, pa će da podiđu.
Ljevin izvadi iz puške šipku i poče mu po prašini crtati stepenice.
- Vidiš li?
- Kako naredite - reče dunđerin; odjednom mu zasvetliše oči, pojmio je najzad stvar - kanda će morati da se tešu nove.
- Dabogme, i tako i radi, onako kako ti je naređeno - viknu Ljevin sedajući u kola. - Teraj! Drži pse, Filipe!
Ostavivši za sobom sve privredne i porodične brige, Ljevin je osećao tako veliku radost života i očekivanja, da mu se nije ni govorilo. Osim toga, osećao je u sebi ono usredsređeno uzbuđenje koje oseća svaki lovac kad se približava mestu lova. Ako ga je sad nešto moglo zanimati, to bi bila jedino pitanja: da li će naći štogod u Kolpenskom ritu; kako će se Laska pokazati u poređenju s Krakom; i kakve će sreće on biti danas u lovu. Da se ne osramoti pred ovim novajlijom? Da Oblonski ne ulovi više od njega? - takođe mu dolažaše na pamet.
Oblonski je osećao to isto, i beše takođe nerazgovoran. Samo je Vasenjka Veslovski bez prestanka veselo razgovarao. Slušajući ga sad, Ljevinu beše zazorno sećati se kako je juče bio nepravičan prema njemu. Vasenjka je zaista bio krasan dečko, prost, dobrodušan i vrlo veseo. Da se Ljevin upoznao s njim kao neženjen, oni bi se izvesno zbližili bili. Ljevinu je bio malo neprijatan njegov praznički odnos prema životu, i nekakva razuzdana elegancija. Kao da je prisvajao sebi visoku, nesumnjivu važnost zato što je imao dugačke nokte, kapicu sa trakama, i ostalo; ali je sve to izglađivala njegova dobrodušnost i uljudnost. On se sviđao svojim lepim vaspitanjem, odličnim izgovorom francuskog i engleskog jezika, i još time što je bio čovek njegovoga sveta.
Vasenjki se neobično dopade stepski donski konj levo u logovu. Neprestano se usxićivao njime: »Kako je divno na stepskom konju jahati po stepi. A? Zar ne?« govorio je on. Jahanje na stepskom konju, predstavljao je on sebi, mora biti, kao nešto divlje, poetično, i zapravo nejasno šta; ali njegova naivnost, spojena s njegovom lepotom, ljupkim osmejkom i gracijom u pokretima, beše vrlo privlačna. Da li stoga što je Vasenjkina priroda bila simpatična Ljevinu, ili zato što se Ljevin starao, radi iskupljenja jučerašnjeg greha, da u njemu pronađe sve što je lepo, tek Ljevinu beše prijatno s njim.
Kad odmakoše za tri kilometra, Veslovski se odjednom maši za cigare i novčanik, i nije znao da li ih je izgubio, ili ostavio na stolu. U novčaniku je bilo tri stotine sedamdeset rubalja, i zato se stvar nije mogla tek tako ostaviti.
- Znate šta, Ljevine, da ja na ovom donskom logovu odjurim do kuće. To će biti najbolje. A? - govorio je spremajući se već da jaše.
Nemojte, zašto biste vi? - odgovori Ljevin, izračunavši da je Vasenjka težak oko sto kilograma. - Poslaću kočijaša.
Kočijaš ode na logovu, a Ljevin prihvati sam da tera konje.
9.
Dakle, kakva nam je maršruta? Ispričaj nam ponajlak - reče Stepan Arkadijevič.
- Plan je ovakav: sad idemo do Gvozdjeva. U Gvozdjevu je s ove strane blato sa šljukama; a iza Gvozdjeva nastaju divni ritovi sa divljim patkama, a nađu se i šljuke. Sad je vrućina, a mi ćemo taman predveče (dvadeset vrsta) stići, i svršiti večernji lov; tu ćemo prenoćiti, pa sutra na velika blata.
- A zar usput nema ništa?
- Ima; ali bismo se zadržali, a i vrućina je. Ima dva divna mestašca, samo mučno da će se što naći.
Ljevin je i sam hteo da svrati na ta mestašca, ali su ona bila blizu kuće, mogao ih je on sam uvek obići; a i mala su bila, trojica ne bi imali prostora da gađaju. I stoga je krivo govorio kad je rekao da će tamo mučno čega biti. Došavši do malog blata, Ljevin htede da ga prođe, ali iskusno lovačko oko Stepana Arkadijeviča odmah oceni močvaru koja se videla s puta.
- Kako bi bilo da svratimo? - reče on pokazujući na rit.
- Molim vas i ja, Ljevine! Kako je divno! - poče moliti Vasenjka Veslovski, i Ljevin ne mogade ne pristati.
Još nisu uspeli ni da stanu, a psi su već leteli ka blatu, prestižući jedan drugoga.
- Krak! Laska!...
Psi se vratiše.
- Trojici će biti teskobno. Ja ću ostati ovde - reče Ljevin nadajući se da ništa neće naći, osim vivaka, koji se digoše ispred pasa i premećući se u letu žalosno plakahu nad ritom.
- Ah, ne! Hajdete, Ljevine, hajdemo zajedno! - zvao je Veslovski.
- Zbilja je teskobno. Laska, natrag! Laska! Neće vam trebati oba psa? Ljevin ostade kraj kola i sa zavišću posmatraše lovce. Lovci prođoše celo blato. Osim jednog prdavca, i vivaka, od kojih Vasenjka ubi jednoga, u ritu ne beše ničega.
- Eto vidite, nije da mi je bilo žao blata - reče Ljevin - samo smo gubill vreme«
- Ipak je bilo prijatno. Jeste li videli? - govorio je Vasenjka Veslovski nevešto se penjući u kola s puškom i vivkom u rukama. - Kako sam ga slavno ubio! Zar ne? Hoćemo li skoro stići na ono pravo?
Konje odjednom trgoše, Ljevin udari glavom o cev nečije puške, i razleže se pucanj. Pucanj se upravo razlegao još pre, ali se Ljevinu učini onako. Stvar je bila u tome što je Vasenjka Veslovski, spuštajući oroze, pritisnuo jednu obaraču, a pri tome pridržavao drugi oroz. Metak je udario u zemlju ne povredivši nikoga. Stepan Arkadijevič zavrte glavom i posmehnu se prekorno Veslovskom. A Ljevin nije imao smelosti da ga ukori. Pre svega, svaki ukor izgledao bi da je izazvan minulom opasnošću i čvorugom koja iskoči Ljevinu na čelu; a drugo, Veslovski je s početka bio tako naivno ogorčen, a zatim se tako dobrodušno i zanosno smejao opštoj njihovoj preneraženosti, da se i sam Ljevin morao nasmejati.
Kad su došli do drugog rita, koji je bio dosta veliki i morao oduzeti mnogo vremena, Ljevin ih nagovaraše da ne izlaze. Ali ga Veslovski i sada namoli. Kako je rit bio uzan, Ljevin, kao gostoljubiv domaćin, opet ostade pored kola.
Čim krenuše, Krak pojuri ka čapurju. Vasenjka Veslovski potrča prvi za kerom. Stepan Arkadijevič još ne stiže ni da priđe, a izlete barska šljuka. Veslovski promaši, i šljuka prelete u nepokošenu livadu. Ovu šljuku ostaviše Veslovskom. Krak je opet pronađe i stade, Veslovski je ubi, i vrati se kolima.
- Sad idite vi, a ja ću ostati kod konja - reče on.
Ljevina je već počela obuzimati lovačka zavist. On predade uzde Veslovskom i pođe u blato.
Laska, koja već odavno žalosno skiči i žali se na nepravičnost, polete napred pravo ka sigurnim i Ljevinu poznatim žbunićima, u koje Krak još nije zalazio.
- Što je ne zadržiš? - viknu Stepan Arkadijevič.
- Neće ih poplašiti - odgovori Ljevin radujući se Laski i hitajući za njom.
Što se Laska bliže primicala poznatim žbunićima, sve je ozbiljnije tragala. Mala barska ptica samo joj za trenutak otrže pažnju. Laska načini jedan krug pred čapurjem, poče drugi, i odjednom uzdrhta i obamre.
- Idi, idi, Stivo! - viknu Ljevin osećajući kako mu srce poče jače kucati, i kako odjednom, kao da se nekakav zavrtanj odvrnuo u njegovom napregnutom sluhu, svi zvuci, bez mere rastojanja, počeše u neredu ali jasno dopirati do njega. On je čuo korake Stepana Arkadijeviča i primao ih kao daleki konjski topot; čuo je krt zvuk otkinutog u korenu čapura na koji je zgazio, i primao taj zvuk kao let šljuke. Čuo je takođe pozadi, u blizini, nekako šljapkanje po vodi, o čemu nije mogao dati sebi računa.
Birajući mesto gde će stati, on se polako primicao psu.
- Drži!
Ispred kera iskoči šljuka, no ne barska već šumska. Ljevin opruži pušku, ali, dok je nišanio, ču istovremeno kako se onaj zvuk šljapkanja po vodi pojačava, približuje se, i tome se sad pridruži i glas Veslovskog koji je nešto neobično glasno vikao. Ljevin vide da je nišanio pozadi šljuke, ali ipak opali.
Uverivši se da je promašio, Ljevin se osvrte i vide da su konji s kolima bili u blatu, a ne na putu.
Veslovski, želeći da vidi gavanje, skrenuo je ka blatu i zaglibio konje.
»I koji ga đavo nosi!« reče u sebi Ljevin vraćajući se zaglibljenim kolima. - Zašto ste pošli? - reče mu suho, i viknuvši kočijaša poče izvoditi konje.
Ljevinu je bilo krivo i što su ga omeli u gađanju, i što su mu zaglibili konje; a najviše što pri isprezanju i izvođenju konja ne pomogoše ni njemu ni kočijašu, ni Stepan Arkadijevič ni Veslovski, jer ni jedan ni drugi nije imao ni pojma o zaprezi. Ne odgovarajući Vasenjki ni reči na njegova uveravanja da je tu bilo sasvim suvo, Ljevin je ćutke radio s kočijašem na isprezanju konja. Ali zatim, zagrejavši se radom i videvši kako Veslovski sa takvom usrdnošću vuče kola za krilo da ga je čak i odvalio, Ljevin prekori sebe što je pod utiskom jučerašnjeg osećanja bio odveć hladan prema Veslovskom, i postara se da naročitom ljubaznošću zagladi svoju hladnoću. Kad sve dovedoše u red i kola izvedoše na put, Ljevin naredi da se izvadi doručak.
- Bon appétit - bonne conscience! se poulet va tomber jusqu’au fond de mes bottes[173] - izgovori francusku uzrečicu opet raspoloženi Vasenjka, dovršujući drugo pile. - E, sad su naše nevolje svršene; sad će sve ići srećno. Samo ja, kao krivac, moram sedeti na boku. Zar nije tako? A? Ne, ne, ja sam Avtomedon[174]. I pazite samo kako ću vas lepo voziti! - odgovori, i ne puštaše uzde kad ga je Ljevin molio da to ostavi kočijašu. - Ne, treba da iskupim svoju krivicu, i vrlo mi je dobro na boku.
- I potera.
Ljevin se pomalo bojao da ne zamori konje, naročito levog alata, kojeg nije umeo da drži; ali se opet nehotice potčinjavao njegovoj veselosti, slušao romanse koje je Veslovski, sedeći na boku, celim putem pevao, ili pričao i podražavao kako treba na engleski način upravljati four in hand.[175] I tako, posle doručka, u najlepšem raspoloženju dođoše do Gvozdjevskog rita.
10.
Vasenjka je toliko oštro terao konje da su stigli odveć rano, još je bila vrućina.
Kad stigoše do pravoga rita, glavne svrhe njihova puta, Ljevin nehotice pomisli kako li bi se mogao izbaviti od Vasenjke i ići bez ikakve smetnje. Stepan Arkadijevič očevidno je želeo to isto; Ljevin je na njegovom licu video izraz zabrinutosti - koji se uvek viđa kod pravog lovca pred početak lova - i nekog njemu svojstvenog dobrodušnog lukavstva.
- Kako ćemo? Blato je odlično, vidim da ima i jastrebova - reče Stepan Arkadijevič pokazujući dve velike ptice koje su kružile iznad ostrvca od močvarne trave. - Gde ima jastrebova, tamo sigurno ima i divljači.
- E, vidite, gospodo, - reče Ljevin sa donekle mračnim izrazom, zatežući čizme i pregledajući pušku. - Vidite li onu oštricu? - On pokaza na tamno ostrvce zagasitog zelenila na ogromnoj pola pokošenoj mokroj livadi koja se protezala s desne strane reke. - Blato počinje evo odavde, pravo pred nama; vidite - gde je zelenije. Odavde ide nadesno, gde su konji; tamo je čapurje, tu ima barskih šljuka; pa oko ostrvca sve do onog jovljaka, i do same vodenice. Eno tamo, vidiš, gde je onaj zaliv. To je najbolje mesto. Tamo sam jedanput ubio sedamnaest šumskih šljuka. Razići ćemo se sa po jednim kerom na razne strane, i sastaćemo se kod vodenice.
- Ko će desno, a ko levo? - upita Stepan Arkadijevič. - Desna strana je šira, idite vas dvojica, a ja ću levo - reče kao bezbrižno.
- Divota! Ulovićemo više od njega. Hajdemo, hajdemo! - prihvati Vasenjka.
Ljevin nije mogao ne pristati, i tako se raziđoše.
Tek što uđoše u rit, oba kera počeše zajedno tražiti i uvukoše se u ševar. Ljevin je znao ovo obazrivo i neodređeno traganje Laskino; poznavao je i mesto, i očekivao je čitavo jato šljuka.
- Veslovski, idite naporedo, naporedo! - tihim glasom reče on drugaru koji je iza njega tapkao po vodi, i čiji ga pravac puške nehotice interesovaše posle onog neočekivanog pucnja na Kolpenskom blatu.
- Ne, ja vam neću smetati, ne mislite o meni.
Ali je Ljevin i nehotice mislio, i sećao se Kitinih reči kad ga je ispraćala: »Pazite da jedan u drugog ne pucate.« Pretičući se, i terajući svaki svoj trag, kerovi se bliže i bliže primicahu; očekivanje šljuka bilo je tako jako da je Ljevin mljeskanje svoje potpetice, vađenje iz blata, primao za šljukin glas, i odmah hvatao i stezao kundak od puške.
- Tras! tras! razleže se iznad njegovih ušiju. Vasenjka je opalio u jato pataka koje su se vile nad ritom, i ni blizu još ne behu u taj mah naletele na lovca. Ljevin ne stiže da se obazre, kad mljacnu jedna šljuka, zatim druga, treća, i još osam komada se digoše jedna za drugom.
Stepan Arkadijevič obori jednu u trenutku kad se spremala da otpočne svoj cik - cak, i šljuka pade u treset kao klupče. Ne hitajući, Oblonski upravi pušku na drugu, koja je nisko letela ka zelenoj oštrici, i zajedno s pucnjem pade i ta šljuka; videlo se kako je iskakala iz pokošene površine, lepršajući jednim zdravim, ozdo belim krilom.
Ljevin nije bio tako srećan: prvu šljuku gađao je odviše blizu, i promašio; a kad se šljuka počela dizati, uperi opet pušku na nju, ali u taj mah izlete još jedna ispred njega, i odvuče mu pažnju, te opet promaši.
Dok su punili puške, iskoči još jedna šljuka, i Veslovski, koji beše i po drugi put napunio, izbaci, po vodi, još dva metka sitne sačme. Stepan Arkadijevič pokupi svoje šljuke i sjajnim očima pogleda u Ljevina.
- E, sad ćemo da se raziđemo - reče Stepan Arkadijevič; ramajući na levu nogu i držeći pušku na gotovs, dovabi psa i pođe na jednu stranu, a Ljevin i Veslovski pođoše na drugu.
S Ljevinom je uvek bivalo tako: ako mu prvi hici promaše, on se žesti, ljuti i celog dana gađa rđavo. Pa je tako bilo i sad. Šljuka beše vrlo mnogo. Ispred kera, ispred lovčevih nogu neprestano su izletale, i Ljevin je mogao popraviti svoj lov; ali što je više pucao, sve se više sramio pred Veslovskim, koji je veselo šenlučio, pucao s računom i bez računa, ništa nije ubijao, ali ga to ništa nije ni bunilo. Ljevin se užurbavao, nije vladao sobom, žestio se sve više, i najzad došao dotle da je pucao, ne nadajući se da će ubiti. Činilo se kao da je i Laska to shvatila. Sve je manje tražila, i kao sa nekom sumnjom ili prekorom pogledala u lovce. Pucnji su se razlegali jedan za drugim. Dim od baruta obavijao je lovce, a u velikoj prostranoj mreži lovačke torbe bile su samo tri lake male šljuke. Pa i od njih jednu je ubio Veslovski, a jedna je bila zajednička. Međutim, s druge strane rita čuli su se retki, ali kako se Ljevinu činilo, značajni pucnji Stepana Arkadijeviča, i gotovo posle svakog pucnja čulo se: »Krak« Krak, aport!«
To je sve više uzbuđivalo Ljevina. Šljuke su neprestano vitlale u vazduhu, nad oštricom. Mljaskanje po zemlji i gakanje u visini čulo se bez prestanka sa svih strana. Šljuke koje behu ranije krenule, i koje su se preganjale po vazduhu, padale su upravo pred lovce. Mesto dva jastreba, sad ih se čitavo jato, s piskom, vilo nad blatom.
Kad prođoše veću polovinu blata, Ljevin i Veslovski dođoše do mesta na kojem je, dugačkim prugama koje dopirahu do oštrice, bila podeljena seljačka livada, obeležena negde ugaženim stazama, negde pokošenim redom. Polovina tih pruga bila je pokošena.
Mada je bilo malo nade da se po nekošenom nađe isto toliko koliko po pokošenom, Ljevin je obećao Stepanu Arkadijeviču da se sastane s njim, i pođe dalje sa svojim saputnikom po pokošenim i nepokošenim poljima.
- Hej, lovci! - povika jedan od seljaka koji su sedeli kraj ispregnutih taljiga. - Odite da popijemo koju, na vino hajte!
Ljevin se obazre.
- Odi, dobra je! - povika veseli, bradati seljak crvena lica, iskezivši bele zube i podigavši zelenu bocu koja se sijala na suncu.
- Qu’est se qu’ils disent?[176] - upita Veslovski.
- Zovu da pijemo rakije. Sigurno su delili livade. Ja bih rado ispio čašu - reče sa malim lukavstvom Ljevin, nadajući se da će Veslovskog sablazniti rakija i da će otići k seljacima.
- Zašto časte?
- Tako, vesele se. Zbilja, otidite do njih. Vas će to zanimati. - Allons, c’est curieux.[177]
- Idite, idite, lako ćete naći put do vodenice - reče Ljevin, i obazrevši se vide sa zadovoljstvom da se Veslovski, pognuvši se i spotičući se umornim nogama i držeći pušku u opruženoj ruci, izvlači iz blata prema seljacima.
- Odi i ti! - doviknu seljak Ljevinu. - Da probaš malo piroga.
Ljevinu se jako prohtelo da popije čašu rakije i pojede parče hleba. Bio je malaksao i osećao da jedva izvlači noge iz treseta, te se za trenutak pokoleba. Ali Laska stade. Odmah sva malaksalost iščeze, i Ljevin lako pođe po tresetu. Ispred nogu mu izlete šljuka; on je nanišani i ubi - ker je i dalje stajao. »Drž’!« Ispred kera izlete druga. Ljevin opali. Ali dan je bio nesrećan; on promaši, a kad dođe da traži onu ubijenu, ne nađe ni nju. Prokrstario je sve polje, ali Laska nije verovala da je ptica ubijena, i kad ju je slao da potraži, ona se pretvarala da traži, ali nije tražila.
I bez Vaseljke, koga je Ljevin krivio za svoj neuspeh, stvar se nije popravljala. Šljuka je i ovde bilo mnogo, ali je Ljevin činio promašaj za promašajem.
Kosi sunčani zraci bili su još vreli; odelo, skroz ovlaženo od znoja, lepilo se za telo, a leva čizma, puna vode, bila je teška i šljapkala je; preko barutom umrljanog lica curio je znoj; u ustima gorčina, u nosu miris baruta i tinje, u ušima neprestano cijukanje šljuka; puščane cevi vrele da se nisu mogle dodirnuti; srce je kucalo brzo i kratko; ruke se tresle od uzbuđenja, a umorne se noge spoticale i prepletale po čapurju i tresetu; ali Ljevin je i dalje išao i pucao. Naposletku, učinivši spreman promašaj, on baci na zemlju pušku i šešir.
»Ah, treba se osvestiti!« reče u sebi. Podiže pušku i šešir, dozva Lasku i iziđe iz blata. Kad izađe na suvotu, on sede, izu se, istrese vodu iz čizme, zatim priđe blatu, napi se vode koja je imala ukus rđe, okvasi usijane cevi i opra lice i ruke. Osveživši se, opet se uputi mestu gde je preletela šljuka, sa čvrstom namerom da se ne žesti.
Hteo je da bude miran, ali je sve ostajalo po starom. Prst je vukao za obaraču pre nego što je ptica uzeta na nišan. Išlo je sve gore i gore.
Imao je svega pet komada u torbi kad je izišao iz blata i uputio se jovljaku gde je trebalo da se sastane sa Stepanom Arkadijevičem.
Pre nego što će videti Stepana Arkadijeviča, ugleda njegovog kera. Ispod izvijene jovove žile iskoči Krak, sav crn od smrdljivog blatnog šljama, i kao pobednik onjuši se s Laskom. Za Krakom pojavi se u jovovom hladu i stasita prilika Stepana Arkadijeviča. Dolazio je, crven, oznojen, sa raskopčanom jakom, jednako hramljući na levu nogu.
- Dakle? Mnogo ste pucali! - reče on veselo osmehujući se.
- A ti? - upita Ljevin. Ali nije trebalo da pita, video je punu lovačku torbu. - Da, prilično.
Imao je četrnaest komada.
- Divan rit! Tebi je sigurno Veslovski smetao. Nezgodno je dvojici s jednim kerom - reče Stepan Arkadijevič ublažujući svoju pobedu.
11.
Kad su Ljevin i Stepan Arkadijevič stigli u kuću seljaka, kod koga je Ljevin uvek svraćao, Veslovski je već bio tamo. Sedeo je nasred sobe, i držeći se obema rukama za klupu sa koje ga je svlačio vojnik, brat domaćičin, izuvajući mu blatnjave čizme, smejao se svojim zarazno - veselim smehom.
- Tek što sam došao. Ils ont été charmants.[178] Zamislite, napojiše me i nahraniše. Kako je divan hleb, čudo! Délicieux![179] A rakija, nikad je slađe nisam pio! I nikako da prime novac. I neprestano govore: »ne vređaj«, tako nekako.
- Kako da prime novac? Oni vas to časte. Zar oni da prodaju rakiju? - reče vojnik, skinuvši najzad s pocrnelom čarapom zajedno okvašenu čizmu.
Ne mareći za prljavu sobu, koju iskaljaše svojim čizmama lovci i prljavi kerovi; ni za zadah blata i baruta kojim se soba ispuni, ni za nedostatak noževa i viljušaka - lovci se napiše čaja i večeraše tako slatko kako se jede samo u lovu. Umiveni i čisti, pođoše u senaru, gde kočijaši behu spremili postelje za gospodu.
Mada se već beše smrklo, nikome se od lovaca nije spavalo.
Razgovor je prvo krivudao između uspomena i priča - o gađanju, o kerovima, o ranijem lovu - pa naiđe na temu koja zainteresova sve. Povodom već nekoliko puta ponovljenog Vasenjkinog oduševljenja dražima ovoga prenoćišta, i mirisom sena, dražima slomljenih taljiga (njemu su se činile slomljene, jer su bile skinute s ležišta), oduševljenja dobrodušnošću seljaka koji ga počastiše rakijom, kerovima koji su ležali svaki kraj nogu svoga gospodara - Oblonski ispriča o divoti lova kod Maltusa, gde je bio prošloga leta. Maltus beše poznat železnički bogataš. Stepan Arkadijevič je pričao kakve je ritove u Tverskoj guberniji zakupio ovaj Maltus, i kako su očuvani; na kakvim su kolima i kabrioletima bili dovezeni lovci; i kakav je šator sa doručkom bio razapet pokraj rita.
- Ne razumem - reče Ljevin podižući se na svome senu - kako ti nisu odvratni ti ljudi? Znam da je doručak s lafitom[180] vrlo prijatan, ali zar tebi nije odvratna baš sama ta raskoš? Svi ti ljudi, kao ranije naši otkupščiki, bogate se načinom za koji zaslužuju preziranje ljudi; ne mare za to preziranje, a docnije se pomoću nepoštene tekovine otkupljuju i od ranijeg preziranja.
- Sasvim tačno! - odgovori Vasenjka Veslovski. - Sasvim! Razume se, Oblonski to čini iz bonhomie,[181] ali neki govore: Oblonski ode...
- Nije tačno - Ljevin je čuo da se Oblonski, govoreći ovo, smejao - ja onoga prosto ne smatram nepoštenijim od koga bilo bogatog trgovca ili plemića. I jedni i drugi zaimali su podjednako, radom i pameću.
- Da, ali kakvim radom? Zar je to rad: dobiti koncesiju, i preprodati je?
- Razume se da je rad. Rad u tom smislu što, kad ne bi bilo njega, ili njemu sličnih, ne bi bilo ni puteva.
- Ali to nije rad kao što je rad seljaka ili naučnika.
- Recimo; ali je to ipak rad u tom smislu što njegova delatnost daje rezultat - puteve. Ali da, ti nalaziš da su putevi nekorisni.
- To je drugo pitanje; gotov sam da priznam da jesu korisni. Ali svaka tekovina koja ne odgovara tačno utrošenom radu - nečasna je.
- A ko će odrediti tačnost odgovaranja?
- Tekovina nečasnim putem, lukavstvom - reče Ljevin osećajući da ne ume jasno da povuče crtu između časnog i nečasnog - kao što je, na primer, tekovina banaka - nastavi on. - To zlo, sticanje ogromnih imanja bez rada, kao što je bivalo pri otkupima, samo je promenilo svoj oblik. Le roi est mort,
vive le roi![182] Jedva se uspelo ca otklanjanjem otkupa, pojavile su se železnice, banke: takođe bogaćenje bez rada.
- Da, sve to može biti tačno i oštroumno... Krak, lezi! - viknu Stepan Arkadijevič na kera koji se češao i seno rasturao - očevidno uveren u tačnost svoje teme, i zato miran. - Ali ti nisi povukao crtu između poštenog i nepoštenog rada. Je li nepošteno to što ja primam veću platu od šefa kancelarije, mada on bolje od mene zna posao?
- Ne znam.
- E, onda ću ja tebi reći: to što ti dobijaš za svoj rad u svom gazdinstvu, recimo, čistih pet hiljada, a naš domaćin seljak, ma kako se trudio, ne dobija više od pedeset rubalja, isto je tako nečasno kao i kad ja primam više od šefa moje kancelarije, i Maltus više od železničkog majstora. Naprotiv, ja vidim nekakav neprijateljski, ni na čemu neosnovani odnos društva prema ovim ljudima, i meni se čini da je tu zavist...
Ne, to je netačno - reče Veslovski - o zavisti ne može biti reči, ali ima nečega nečistog u toj stvari.
- Dopusti - nastavi Ljevin. - Ti kažeš da nije pravo što ja dobijam pet hiljada, a seljak pedeset rubalja; to je istina. To je nepravično, i ja to osećam, ali...
- I stvarno je tako. Zašto mi jedemo, pijemo, lovimo, ništa ne radimo, a on večito, večito radi? - reče Vasenjka Veslovski, očevidno prvi put u životu jasno razmišljajući o tome, i stoga na potpuno iskren način.
- Da, osećaš, ali ne daješ mu zato svoje imanje - reče Stepan Arkadijevič kao naročito peckajući Ljevina.
U poslednje vreme, među dvojicom pašenoga kao da je nastao neki tajni neprijateljski odnos; kao da se, otkad su se orodili, među njima pojavnlo suparništvo u tome ko će bolje urediti svoj živog; i sad se to neprijateljstvo izražavalo u razgovoru koje poče dobijati ličnu nijansu.
- Ne dajem imanje zato što to niko ne traži od mene, a kad bih i hteo, ne bih mogao dati - odgovori Ljevin - i nemam kome.
- Daj ovome seljaku; on neće odbiti.
- Da, ali kako da mu dam? Da odem s njim i da prenesem na njega tapiju?
- Ne znam; ali ako si uveren da nemaš prava...
- Nimalo nisam uveren. Naprotiv, osećam da nemam prava da dam imanje, osećam da imam obavezu i prema zemlji i prema porodici.
- Dopusti; ako ti smatraš da je ta nejednakost nepravedna, zašto onda ne postupaš tako da...
- Ja postupam, samo negativno, u tom smislu što se neću starati da uvećam razliku u položaju koji postoji između mene i njega.
- Oprostićeš, to je paradoks.
- Da, to je neko sofističko objašnjenje - potvrdi Veslovski. - A! Domaćin! - reče on seljaku koji, škripnuvši vratima, uđe u senaru. - Zar još ne spavaš?
- Ne, kakvo spavanje! - Ja sam mislio da naša gospoda spavaju, ali čujem - ćućore. Hteo sam da uzmem kukač odatle. Ujeda li? - dodade on pažljivo koračajući bosim nogama.
- A gde ćeš ti spavati?
- Mi sad imamo noćni rad.
- Ah, kakva noć! - reče Veslovski gledajući kroz veliki okvir otvorenih vrata u pravcu kuće i ispregnutih kola. - Slušajte, slušajte, to pevaju ženski glasovi, i kako lepo. Ko to peva, domaćine?
- Ženskadija, radi tu do nas.
- Hajdemo da se prođemo! I tako nećemo zaspati. Oblonski, hajdemo!
- Kad bi se moglo poći ležeći - protežući se odgovori Oblonski. - Divno je ležati.
- Onda odoh ja sam - živo ustade i obu se Veslovski. - Do viđenja, gospodo. Ako bude veselo, pozvaću vas. Vi ste mene častili lovom, neću ni ja vas zaboraviti.
- Zar nije krasan dečko? - reče Oblonski kad Veslovski ode i seljak zatvori za njim vrata.
- Da, krasan - odgovori Ljevin, misleći i dalje o predmetu malopređašnjeg razgovora. Činilo mu se da je, ukoliko je umeo, jasno izrazio svoje misli i osećanja; međutim, Stiva i Vasenjka, ljudi dosta pametni i iskreni, u jedan glas rekoše da se on teši sofizmom. To ga je bunilo.
- Dakle, tako je, moj prijane. Jedno od dvoga: ili priznavati da je sadašnje društvo uređeno pravično, i onda štititi svoja prava, ili priznati da se koristiš nepravednim preimućstvima, kao što ja i radim, i koristim se njima sa zadovoljstvom.
- A ne, kad bi to bilo nepravedno, ti se ne bi mogao koristiti sa zadovoljstvom, bar ja ne bih mogao. Za mene je glavno: osećati da nisam kriv.
- Doista, kako bi bilo da se prođemo? - reče Stepan Arkadijevič, očevidno umoran od naprezanja misli. - I tako nećemo zaspati. Zbilja, hajdemo!
Ljevin ne odgovori. Iskazana u razgovoru reč o tome da on postupa pravedno samo u negativnom smislu, zanimala ga je. »Zar čovek samo negativno može biti pravičan?« pitao se u sebi.
- Kako miriše sveže seno! - reče Stepan Arkadijevič ustajući. - Ne mogu nikako da zaspim. A Vasenjka je nešto zapodenuo tamo. Čuješ li kikot i njegov glas? Da li da idemo? Hajdemo!
- Ne, ja neću - odgovori Ljevin.
- Je li i to iz principa? - smešeći se reče Stepan Arkadijevič, tražeći u mraku svoju kapu.
- Nije iz principa, ali zašto bih išao?
- Čuješ, ti ćeš navući na sebe bedu - reče Stepan Arkadijevič, našav kapu i ustajući.
- Čime?
Zar ja ne vidim u kakav si se položaj stavio prema ženi? Čuo sam kako je vrlo važno pitanje između vas dvoje - hoćeš li poći na dva dana u lov, ili nećeš. Sve je to lepo kao idila, ali za život to nije dobra mera. Muškarac mora biti nezavisan, on ima svoje muške interese. Muškarac mora biti muško - reče Oblonski otvarajući vrata.
- Je li zato da bi pošao da se udvara služavkama? - upita Ljevin.
- A zašto da ne, ako je to veselo. Ça ne tire pas à conséquence.[183] Mojoj ženi od toga neće biti gore, a meni će biti prijatno. Glavno je čuvati svetinju kuće. U kući da ništa ne bude. Ali ne vezuj sebi ruke.
- Možebiti - hladno reče Ljevin i okrete se porebarke. - Sutra treba poći zorom; ja neću nikoga buditi, a krenuću čim počne da sviće.
- Messieurs, venez vite![184] - začu se glas Veslovskog. - Charmante![185] Ovo sam ja pronašao. Charmante, prava Grethen,[186] i već smo se upoznali. Zbilja, vrlo je lepa! - pričao je on s takvim pohvalama kao da je ona naročito za njega napravljena lepom, pa je bio zadovoljan s nekim koji mu je to pripremio.
Ljevin se učini kao da spava; a Oblonski, obuvši papuče i zapalivši cigaru pođe iz senare, i ubrzo njihovi glasovi umukoše.
Ljevin zadugo nije mogao zaspati. Čuo je kako njegovi konji žvaću seno; zatim kako se domaćin sa najstarijim sinom sprema i odlazi u polje; zatim je čuo kako se vojnik namešta da spava na drugoj polovini senare, sa svojim nećakom, domaćinovim sinčićem; čuo je kako dečko tankim glasićem saopštava ujaku svoj utisak o kerovima koji su se dečku činili strašni i ogromni; zatim kako dečko raspituje koga će da love ovi kerovi, i kako mu vojnik promuklim i sanjivim glasom govori da će sutra lovci ići u rit i pucati iz pušaka; i kako zatim, da bi se otresao dečkovih pitanja, još reče: »Spavaj, Vaska, spavaj, inače će«, i brzo zatim zahrka i sve se utiša; čulo se samo još rzanje konja i gakanje šljuka. »Zar samo negativno?« - ponovi on u sebi. »Šta ću? Ja nisam kriv.« I poče misliti o sutrašnjem danu.
»Sutra ću krenuti rano i paziću da se ne žestim. Šljuka ima tušta i tma. Ima i pataka. A kad se vratim, pisamce od Kiti. Da, Stiva gotovo ima pravo: ja nisam dosta mužastven prema njoj, postao sam prava žena... Šta ću! Opet negativno!«
Kroz san je čuo smeh i veseo govor Veslovskog i Stepana Arkadijeviča. Za trenutak otvori oči: mesec je bio izišao, oni su stajali u otvorenim vratima obasjani jasnom mesečinom i razgovarali. Stepan Arkadijevič govorio je nešto o svežini devojke, poredeći je sa tek oljuštenim svežim lešnikom, a Veslovski je, smejući se svojim zaraznim smehom, ponavljao verovatno reči koje mu je seljak kazao: »Ti gledaj da nađeš svoju!« Ljevin sanjivo progovori:
- Gospodo, sutra zorom! - i zaspa.
12.
Probudivši se rano u zoru, Ljevin pokuša da probudi drugove. Vasenjka je ležao potrbuške i opružio jednu nogu u čarapi, a spavao je tako čvrsto da se od njega nije mogao dobiti odgovor. Oblonski reče kroz san da ne može tako rano. Čak i Laska, koja je spavala savijena u klupče na kraju sena, nerado ustade i leno protežući šape jednu za drugom ispravi zadnje noge. Pošto se obu i uze pušku, Ljevin pažljivo otvori škriputava vrata na senari i iziđe napolje. Kočijaši su spavali kraj kola, konji su dremali. Samo je jedan leno jeo ovas i rasturao ga gubicom po koritu. U dvorištu još beše mračno.
- Što si tako uranio, ljubazni? - obrati se prijateljski, kao svome starom dobrom poznaniku, starica domaćica koja baš iziđe iz kuće.
- Hoću u lov, teto. Mogu li ovuda proći za rit?
- Pravo kroz zadnje dvorište, preko našega gumna, ljubazni, pa preko konoplje; ima stazica.
Pažljivo koračajući bosim, od sunca pocrnelim nogama, starica isprati Ljevina, i odmače mu ogradu od gumna.
- Idi tako pravo, pa ćeš udariti u rit. Tuda su naša deca stoku terala.
Laska je veselo trčala po stazici; a Ljevin išao za njom brzim, dakim korakom, neprestano pogledajući u nebo. Hteo je da stigne do rita pre nego što sunce izađe. Ali sunce ne oklevaše. Mesec, koji je još sijao kad on iziđe, sad je samo bleštao, kao komad žive; zornjača, koja se maločas nije mogla ne videti, sad se morala tražiti; neodređene pege na dalekom polju jasno su se videle. To su bile krstine požnjevene raži. Rosa u visokoj mirisavoj konoplji - belojci, koja se još nije videla bez sunčane svetlosti, kvasila je noge i bluzu Ljevinovu do više pojasa. U prozračnoj tišini jutra čuli su se i najmanji zvuci. Pčelica sa fijukom prolete pored uha Ljevinova. On se zagleda i spazi još drugu, treću. Sve su one izletale iz košnica vrškara i gubile se iznad konoplje u pravcu rita. Sgazica ga odvede pravo ka ritu. Rit je mogao poznati po pari što se podizala iz njega, negde gušća, negde ređa, tako da se ševar i žbunovi rakite nijahu u toj pari kao ostrvca. Pokraj blata i puta ležali su dečaci i seljaci, koji su čuvali konje, i pred zoru svi spavali pod kaftanima. Blizu njih hodala su tri sputana konja. Jedan od njih zveketao je sindžirom. Laska je išla naporedo s gazdom, obzirala se i molila da je pusti napred. Kad prođoše seljake koji su spavali i poravnaše se sa prvom močvari, Ljevin pregleda pušku i pusti kerušu. Jedan od konja, uhranjen doratasti trećak, trže se kad ugdeda psa, i odignuvši rep frknu. Ostali se konji takođe poplašiše, i šljepajući nogama po vodi i proizvodeći izvlačenjem kopita iz gliba zvuk sličan pljeskanju, počeše iskakati iz blata. Laska zastade, pogleda podrugljivo u konje i upitno u Ljevina. Ljevin pomilova Lasku i zviznu, dajući time znak da se može početi.
Laska živahno i zabrinuto potrča po tresetu, koji se kolebao pod njom.
Kad utrča u rit, Laska odmah oseti - među poznatim joj mirisima korenja, barskih trava, tinje i stranog zadaha konjske balege - oseti rasejani po celom tom mestu vonj ptice, one ptice koja je nju najviše uzbuđivala. Gdegde po mahovini i blatnom čičku, taj je miris bio vrlo jak, ali se nije moglo odrediti u kojem se pravcu pojačavao i slabio. Da bi se našao pravac, trebalo je otići dalje uz vetar. Ne osećajući pokrete svojih nogu, Laska, napregnutim galopom, takvim da se pri svakom skoku mogla zaustaviti ako bude potreba, potrča nadesno, dalje od vetrića koji je pred zoru duvao sa istoka, i okrete se vetru. Udahnuvši u sebe vazduh raširenim nozdrvama, ona odmah oseti da su ne samo njihovi tragovi, nego i one same da su tu, pred njom, i to ne jedna, već mnogo. Laska uspori trčanje. One su bile tu, ali gde baš, još nije mogla da odredi. Da bi našla baš to mesto, poče praviti krug, kad joj odjednom gazdin glas skrenu pažnju. »Laska tu!« reče on pokazujući joj na drugu stranu. Ona postoja malo, pitajući ga nije li bolje da se radi onako kako je ona počela. Ali on ponovi naredbu srditim glasom pokazujući na ogrezlo u vodi čapurje, gde nije moglo biti ničega. Ona ga posluša, pretvarala se da traži da bi mu učinila zadovoljstvo, pronjuška po čapurju, pa se vrati na pređašnje mesto i odmah opet oseti pticu. Sad, kad joj on nije smetao, ona je znala šta treba raditi; ne gledajući sebi pred noge, spotičući se ljutito o visoko čapurje i upadajući u vodu, ali savlađujući sve to svojim gipkim i snažnim nogama, ona otpoče krug koji joj je morao sve objasniti. Njihov vonj sve je jače i određenije dopirao do nje, i odjednom joj posta sasvim jasno da je jedna od njih tu, iza ovog čapurja, na pet koraka pred njom; i ona zastade obamirući celim telom. Zbog svojih kratkih nogu nije mogla ništa pred sobom da vidi, ali je po vonju znala da ptica nije dalje od pet koraka. Stajala je osećajući pticu sve više i naslađujući se očekivanjem. Njen napregnuti rep bio je opružen i drhtao je na samom vrhu. Usta joj behu ovlaš otvorena, uši podignute. Jedno joj se uho beše zavrnulo još u trku; teško je, ali obazrivo disala, i još se obazrivije osvrnu, više očima nego glavom, na gospodara. On, sa običnim za nju licem, ali uvek strašnim očima, išao je spotičući se o čapurje, i, kako joj se činilo, išao neobično polako. Njoj se činilo da on ide polako, međutim on je trčao.
Primetivši osobito Laskino traganje, kad se sva pripijala uz zemlju, zadnjim nogama zahvatala velike korake i ovlaš otvarala usta, Ljevin razumede da je našla šljuku, i pomolivši se u duši bogu za uspeh, osobito na prvu pticu, on joj pritrča. Kad joj priđe sasvim blizu, poče sa svoje visine gledati preda se, i ugleda očima ono što je ona videla nosom. U prolazu među žbunjem, na rastojanju od jednog hvata, videla se šljuka. Okrenula glavu i osluškuje. Zatim, jedva raširivši i opet sklopivši krila, i nezgodno vrdnuvši repom, sakri se za ugao.
- Drž’! Drž’! - viknu Ljevin gurajući Lasku.
»Ali ja ne mogu poći - mislila je Laska. - Kuda da pođem? Odavde ih osećam, a ako krenem napred, neću nikako znati gde su i ko su.« Ali on je gurnu kolenom i uzbuđenim šapatom reče: »Drž’, Lasočka, drž’!«
»Lepo, kad on to hoće, ja ću i učiniti, ali za sebe ne odgovaram« - pomisli Laska i jurnu napred. Više nije ništa osećala, samo je videla i slušala ne razumevajući ništa.
Na deset koraka od pređašnjeg mesta, sa gustim gakanjem i osobitim praskavim zvukom krila, podiže se jedna šljuka. I odmah posle pucnja teško šljepnu belim grudima o mokar treset. Druga ne sačeka, već se iza Ljevina sama podiže, bez kera.
Kad se Ljevin okrete, ona već beše daleko. Ali je metak stiže. Odletevši još dvadesetak koraka, ona se sva ispravi, pa onda, okrećući se kao bačena lopta, teško pade na suvo mesto.
»E, ovo ima smisla! - mislio je Ljevin trpajući u lovačku torbu tople i debele šluke. - A, Lasočka, ima li smisla?«
Kada Ljevin, pošto je napunio pušku, krenu dalje, sunce je već bilo izašlo, iako se nije videlo iza oblaka. Izgubivši sav sjaj, mesec se belasao na nebu kao oblačak; nijedna zvezda nije se više videla. Močvari, što su se ranije na rosi srebrnasto prelivale, sijale su sad kao pozlaćene. Plavetnilo trave prelazilo je u žućkasto zelenilo. Barske ptičice lepršale su na sjajnim od rose žbunićima koji su bacali kraj potoka dugačke svoje senke, Jastreb se probudio i stajao na plastu okrećući glavu čas na jednu čas na drugu stranu, i nezadovoljno gledao u blato. Čavke su letele u polje, a bosonogi dečko priganjao je konje ka starcu koji beše ustao ispod kaftana i češkao se. Dim od baruta beleo se kao mleko po zelenilu trave.
Jedan od dečaka pritrča Ljevinu.
- Čiko, juče su tu bile patke! - doviknu mu i pođe za njim poizdalje.
Ljevinu beše dvojinom prijatno da tu u prisustvu ovoga dečaka, koji je izražavao svoje odobravanje, ubije još tri šljuke jednu za drugom.
13.
Lovačko znamenje: da će lov biti uspešan ako se ne propusti prva ptica ili zverka, pokaza se kao tačno.
Umoran, gladan, srećan, prokrstarivši trideset kilometara, Ljevin se oko devet sati vrati u stan sa devetnaest komada šljuka, i jednom patkom koju beše privezao za pojas, jer nije mogla da stane u torbu. Drugovi mu behu već davno ustali i uspeli da ogladne i doručkuju.
- Stanite, stanite, znam da je devetnaest - govorio je Ljevin prebrajajući ponovo zgrčene i uvele, poprskane zasušenom krvlju, i sa savijenim u stranu glavicama šumske i barske šljuke, koje već nisu imale onaj važan izgled kao kad su izletale iz rita.
Račun je bio tačan, i zavist Stepana Arkadijeviča bila je prijatna Ljevinu. Prijatno mu je bilo još i to što je zatekao čoveka koga je Kiti poslala s pisamcetom.
»Ja sam potpuno zdrava i vesela. Ako se bojiš za mene, možeš sad biti još spokojniji nego pre. Imam novog telohranitelja, Mariju Vlasjevnu (to je bila babica, novo, važno lice u porodičnom životu Ljevinovom). Došla je da me obiđe. Našla je da sam potpuno zdrava, i mi smo je zadržali do tvoga dolaska. Svi smo veseli i zdravi; ne žuri, a ako je lov dobar, ostani još jedan dan.«
Ove dve radosti, uspešan lov i pisamce od žene, behu tako velike da dve male neprijatnosti, koje se desiše posle lova, prođoše za Ljevina olako. Jedna je bila u tome što alatast logov, očevidno juče premoren, nije hteo da jede i nešto je kunjao. Kočijaš je govorio da se prekinuo.
- Preterani su juče, Konstantine Dmitriču - govorio je on. - Deset kilometara teralo se to izvan puta!
Druga neprijatnost, koja je u prvom trenutku promenila njegovo lepo raspoloženje, ali kojoj se on posle mnogo smejao, bila je u tome što od sveg jela koje je Kiti u izobilju spremala, da se činilo neće se pojesti ni za nedelju dana, nije ostalo ništa. Vraćajući se iz lova umoran i gladan, Ljevin je toliko određeno maštao o kolačima da je, primičući se stanu, osećao njihov miris i ukus u ustima baš kao što Laska oseća divljač, i naredio Filipu da mu ih odmah donese. Ali ne samo kolača, nego ni pilića više nije bilo.
- Taj ima apetit! - reče Stepan Arkadijevič smejući se i pokazajući na Vasenjku Veslovskog. - Ono, i ja ne patim od slaboga apetita, ali ovo je čudo...
- Što je, tu je! - reče Ljevin mračno gledajući u Veslovskog. - Daj onda govedinu, Filipe!
- Govedinu su pojeli, a kosti bacili psima - odgovori Filip.
Ljevinu beše tako krivo, da jetko uzviknu: - Da mi bar štogod ostaviše! - i samo što ne zaplaka.
-- Očisti onda divljač - reče drhtavim glasom Filipu, starajući se da ne gleda u Vasenjku - i pristavi koprivu. A za mene potraži dotle makar malo mleka.
Docnije, kad se napio mleka, beše mu krivo što je pokazao zlovolju prema stranom čoveku, i poče se smejati svojoj ozlojeđenosti zbog gladi.
Pred veče još jednom iziđoše u lov, te i Veslovski ubi nekoliko komada, pa se noću vratiše kući.
Povratak je bio isto tako veseo kao i odlazak. Veslovski je čas pevao, čas se sa zadovoljstvom sećao svoje posete seljacima koji ga počastiše rakijom govoreći mu »ne vređaj«; čas svojih noćnih poseta s lešnicima i seljančicom, i sa seljakom koji ga je pitao je li oženjen, pa kad je saznao da nije, rekao mu: »A ti ne pilji u tuđe žene, nego se staraj da stečeš svoju.« Ove su reči bile osobito smešne Veslovskom.
- Uopšte, ja sam strašno zadovoljan našim putem. A vi, Ljevine?
- Ja sam vrlo zadovoljan - iskreno je govorio Ljevin, kome je bilo osobito milo ne samo što ne oseća onu mržnju koju je osećao prema Vasenjki Veslovskom kod kuće, nego, naprotiv, što prema njemu oseća najlepše prijateljsko raspoloženje.
14.
Sutradan, u deset časova, pošto je već obišao svoju ekonomiju, Ljevin zakuca na vrata sobe u kojoj je spavao Vasenjka.
- Entrez[187] - viknu Vasenjka. - Oprostite, ja tek što sam svršio svoje ablutions[188] - reče on smešeći se, stojeći pred njim samo u rublju.
- Ne snebivajte se, molim vas. - Ljevin sede kraj prozora. - Jeste li dobro spavali?
- Kao zaklan. A kako je danas divan dan za lov!
- Šta pijete: čaj ili kafu?
- Ni jedno ni drugo. Ja doručkujem. Baš mi je zazorno. Dame su, mislim, već ustale? Bilo bi divno da se sad prošetamo. I da mi pokažete konje.
Pošto je prošetao po parku, obišao konjušnjicu, i, štaviše, zajednički s Veslovskim radio gimnastiku na barnama, Ljevin se vrati sa svojim gostom kući i uđe s njim u salon.
- Odličan lov i koliko utisaka! - reče Veslovski prilazeći Kiti koja je sedela pred samovarom. - Šteta što su dame lišene tih zadovoljstava!
»Pa šta, mora na neki način govoriti s domaćicom«, reče u sebi Ljevin. Opet je nešto video u osmejku, u onom pobedničkom izrazu s kojim se gost obratio Kiti...
Kneginja, koja je sedela s druge strane stola s Marijom Vlasjevnom i Stepanom Arkadijevičem, pozva k sebi Ljevina i otpoče s njim razgovor o prelasku u Moskvu zbog Kitinog porođaja, i o pripremanju stana. Kao što za vreme svadbe Ljevinu behu neprijatne sve pripreme, koje su svojim ništavilom vređale veličinu onoga što se vrši, tako mu se sad još uvredljivije činjahu pripreme za budući porođaj, čije su vreme nekako na prstima izračunavali. On se jednako trudio da ne sluša te razgovore o načinu povijanja budućeg deteta; starao se da okreće glavu i da ne gleda nekakve tajanstvene, beskrajno duge vezene povoje, nekakve platnene trougaonike kojima je Doli pripisivala osobitu važnost, itd. Događaj rođenja sina (on je bio uveren da će biti sin), koji su mu obećali, ali u koji on sve još nije mogao da veruje - tako se činio neobičan - predstavljao mu se, s jedne strane, kao kakva ogromna i zato nemogućna sreća; s druge pak strane, kao tako tajanstven događaj, da mu se i uobraženo tobožnje znanje o onome što će se desiti, i uz to priprema za to kao za nešto obično što sami ljudi proizvode - činilo kao nešto što i zbunjuje i ponižava.
Ali kneginja nije shvatala njegova osećanja, i što on nije voleo da misli i govori o događaju tumačila je lakomislenošću i ravnodušnošću, pa mu stoga nikako nije davala mira. Stepanu Arkadijeviču je naručila da brine za stan, i sad pozva k sebi i Ljevina.
- Ništa ja ne znam, kneginjo. Radite kako hoćete - govorio je on.
- Treba rešiti kad ćete preći u Moskvu.
- Zbilja, ne znam. Znam samo da se rađaju milioni dece bez Moskve i bez doktora... Zašto...
- E, ako je tako...
- Neka bude kako Kiti hoće.
- S Kiti se ne može o tome govoriti! Hoćeš valjda da je zaplašim? Proletos je Natali Goljicina umrla zbog rđavog akušera.[189]
- Kako vi kažete, onako ću raditi - reče Ljevin natmureno.
Kneginja mu poče govoriti, ali on je nije slušao. I premda mu je razgovor s kneginjom remetio raspoloženje, nije bio sumoran zbog toga razgovora, već zbog onoga što je video kraj samovara.
»Prosto nemoguća stvar!« mislio je, pogledajući pokatkad u nagnutoga prema Kiti Vasenjku, koji joj je uz svoj lepi osmejak nešto govorio, i gledajući i u nju kako rumeni i uzbuđuje se.
Bilo je nešto nečisto u Vasenjkinom stavu, u njegovom pogledu, u njegovom osmejku. Ljevin štaviše vide nešto nečisto i u pozi i pogledu Kitinom. I opet mu se smrče pred očima. Opet se, kao juče, bez najmanjeg prelaza, odjednom oseti zbačen sa visine sreće, mira i dostojanstva, u bezdan očajanja, pakosti i uniženja. Opet mu svi i sve postadoše neprijatni.
- Učinite, kneginjo, kako hoćete - reče i opet se obziraše.
- Teška kapa Monomaha! - reče mu u šali Stepan Arkadijevič, očevilno ciljajući ne samo na razgovor s kneganjom, nego na uzrok Ljevivova uzbuđenja koje je primetio. - Što ti danas tako dockan, Doli?
Svi ustadoše da pozdrave Darju Aleksandrovnu. Vasenjka ustade samo za trenut, i sa odsustvom učtivosti prema damama, svojstvenom mladićima novog kova, lako se pokloni, pa opet nastavi razgovor, zasmejavši se nečemu.
- Namučila me je Maša. Rđavo je spavala, i užasno je jogunasga danas - reče Doli.
Razgovor koji je Vasenjka započeo s Kiti bio je onaj jučerašnji, o Ani, i o tome da li ljubav može stati iznad svetskih uslova. Kiti je ovaj razgovor bio neprijatan; uzbuđivala ju je i sama sadržina, a i ton kojim je razgovor vođen, a naročito što je znala kako će to dejstvovati na muža. Ali je bila suviše naivna i nevešta da bi umela prekinuti taj razgovor, štaviše, da bi umela sakriti ono spoljašnje zadovoljstvo koje joj je pričinjavala očigledna pažnja ovoga mladića. Htela je da prekine taj razgovor, ali nije znala kako. Znala je da će njezin muž, ma šta ona uradila, sve primetiti, i da će sve protumačiti s rđave strane. I zaista, kad je Kiti upitala Doli šta je bilo Maši, i kad je Vasenjka, očekujući da se svrši taj za njega dosadni razgovor, počeo ravnodušno gledati u Doli, pitanje Kiti učini se Ljevinu neprirodno i odvratno lukavo.
- Hoćemo li danas u pečurke? - upita Doli.
- Hoćemo, hoćemo, i ja ću - reče Kiti i pocrvene. Htede iz učtivosti da upita Vasenjku hoće li i on, ali ga ne upita. - Kuda ćeš, Kostja? - sa izgledom krivca upita muža, kad je on odlučnim korakom prolazio pored nje. Izraz krivca potvrdi sve njegove sumnje.
- Mašinista je dolazio dok nisam bio ovde, nisam ga još video - reče ne gledajući u nju.
On siđe dole, ali još ne beše izišao iz kabineta, kad ču poznate ženine korake kako nesmotreno brzo idu k njemu.
- Šta hoćeš? - reče joj on suvo. - Mi smo u poslu.
- Izvinite - obrati se ona mašinisti Nemcu - imam da kažem nekoliko reči mužu.
Nemac htede da iziđe, ali mu Ljevin reče:
- Ne uznemiravajte se.
- Voz ide u tri sata? - upita Nemac. - Da ne zadocnim.
Ljevin mu ne odgovori, i iziđe sa ženom.
- Nu, šta imate da mi kažete? - progovori francuski.
Nije joj gledao u lice i nije hteo da vidi da ona, u njenom stanju, drhti celim licem i ima žalostan, potišten izgled.
- Ja... ja hoću da kažem da se ovako ne može živeti, da je to mučenje... - reče ona.
Posluga je tu, u bifeu - reče Ljevin srdito - ne pravite scene.
- Onda hajdemo ovamo!
Bili su u sobi kroz koju se prolazilo. Kiti htede da uđe u susednu sobu, ali tamo je Engleskinja radila s Tanjom.
- Hajdemo u vrt!
U vrtu naiđoše na seljaka koji je čistio staze. Ne misleći da seljak vidi njeno uplakano i njegovo uzbuđeno lice, ne misleći da imaju izgled ljudi koji beže od nekakve nesreće, brzim koracima su išli dalje osećajući da treba da se izjasne i razuvere jedno drugo, da se osete sami i time izbave od muka koje su oboje osećali.
- Ovako se ne može živeti! Ovo je mučenje!
Ja patim, ti patiš. Zašto? - reče ona kad najzad dođoše do usamljene klupice u uglu lipove aleje.
- Reci mi samo jedno: je li bilo u njegovom tonu nečega neprijatnog, nečistog, ponižavajuće strašnog? - govorio je on i stao pred nju u tačno onom položaju, s pesnicama na grudima, kao što je stajao pred njom one noći.
- Bilo je - reče ona dršćućim glasom. - Ali, Kostja, zar ti ne vidiš da ja nisam kriva? Ja sam još jutros htela da uzmem ton, ali ovi ljudi... Zašto je on došao? - Kako smo bili srećni! - govorila je ona gušeći se od jecanja koje je treslo celo njeno puno telo.
Vrtlar je s čuđenjem gledao: iako ih niko nije gonio, ni od čega nisu imali da beže, i ništa naročito radosno nisu mogli naći na klupici - vrtlar je video da su se vraćali natrag, pored njega, mirnih i sjajnih lica.
15.
Isprativši ženu gore, Ljevin svrati u odeljenje Dolino. Darja Aleksandrovna beše toga dana jako ozlojeđena. Išla je po sobi i ljutito govorila devojčici koja je stajala u uglu i jecala.
- I celog dana ćeš tako stajati u uglu, i ručaćeš sama, i nećeš videti nijedne lutke, niti ćeš dobiti novu haljinu - govorila je, ne znajući već više čime da je kazni.
- Eto, to je ta gadna devojčica! - obrati se ona Ljevinu. - Otkud joj te odvratne sklonosti?
- A šta je uradila? - dosta ravnodušno reče Ljevin koji je hteo da se posavetuje s njom o svojoj stvari, pa mu je bilo krivo što je došao u nevreme.
- Išla s Grišom u maline, i tamo... ne mogu ni da kažem šta je radila. Hiljadu puta da se zažali za miss Elliot. Ova, ni na šta ne pazi, prosto kao neka
mašina... Figurez vous que la petite[190]...
I Darja Aleksandrovna ispriča krivicu Mašinu.
- To ne dokazuje ništa, to nikako nisu gadne sklonosti, već prosto nestašluk - umirivao ju je Ljevin.
- Ali ti si nešto neraspoložen? Zašto si došao? - upita Doli. - Šta se radi tamo?
Po tonu toga pitanja Ljevin oseti da će mu lako biti da kaže što je nameravao da kaže.
- Nisam bio tamo, bio sam u vrtu s Kiti. Mi smo se i po drugi put posvađali otkako je došao... Stiva.
Doli je gledala u njega pametnim očima koje su sve razumele.
- E, metni ruku na srce, pa reci: da li je bio... ne u Kiti, nego u onoga gospodina takav ton koji može biti neprijatan, ne neprijatan nego užasan, uvredljiv za muža?
- Ta jest, kako da ti kažem... Stoj, stoj u uglu! - obrati se ona Maši koja se okrete spazivši jedva primetan osmejak na materinom licu. - Po svetskom mišljenju, on se ponaša onako kao što se ponašaju i svi mladići. Il fait la cour
à une jeune et jolie femme,[191] a svetskom mužu to samo može laskati.
- Da, da - sumorno reče Ljevin - eto ti si primetila?
- Ne samo ja, nego je i Stiva primetio. On mi je posle čaja otvoreno rekao: je crois que Veslovski fait un petit brin de cour à Kiti.[192]
- I divota, sad sam spokojan. Oteraću ga - reče Ljevin.
- Šta ti je, jesi li pri sebi? - s užasom viknu Doli. - Šta ti je Kostja, priberi se - smešeći se dodade. E, sad možeš ići k Fani - reče Maši. - A, ako baš hoćeš, da kažeš Stivi. On će ga povesti sa sobom. Može reći da očekuješ goste. Uopšte, on nije za našu kuću.
- Ne, ne, ja ću sam uraditi što treba.
- Ali ti ćeš se posvađati?...
- Ni najmanje. Meni će to biti tako prijatno i lako, zaista prijatno - sijajući očima reče Ljevin. - Dela, oprosti joj, Doli! Ona neće više - reče on za malu prestupnicu, koja ne beše otišla k Fani, nego je neodlučno stajala prema materi gledajući iskosa i tražeći njen pogled.
Mati je pogleda. Devojčica zajeca, zari lice u majčino krilo, i Doli joj spusti na glavu svoju mršavu ruku.
»Šta zajedničko ima između nas i njega?« pomisli Ljevin i pođe da traži Veslovskog.
Prolazeći kroz predsoblje on naredi da se prežu karuce za železničku stanicu.
- Juče se opruga slomila - odgovori lakej.
- Onda tarantas, ali brže. Gde je gost?
- Otišli su u svoju sobu.
Ljevin zateče Vasenjku baš u trenutku kad je ovaj izvadivši stvari iz kofera i razmestivši nove romanse, udešavao gamaše za jahanje.
Da li je u Ljevinovu licu bilo nešto neobično, ili je sam Vasenjka osetio da je se petit brin de cour, koji je on započeo, bio neumestan u ovoj porodici, tek njega unekoliko (koliko je to mogućno za svetskog čoveka) zbuni Ljevinov ulazak.
- Zar vi u gamašama jašete?
- Da, to je mnogo čistije - reče Vasenjka, metnu debelu nogu na stolicu da zakopča donju pređicu, i veselo i dobrodušno se osmejkivaše.
Oh je bio nesumnjivo dobar dečko, i Ljevinu, kao domaćinu, beše žao i zazorno kad primeti bojažljivost u Vasenjkinom pogledu.
Na stolu je ležao odlomak štapa koji su jutros zajedno slomili na gimnastici, kad su probali da podignu nabrekle barne. Ljevin uze u ruke odlomak i stade čupkati rascepljeni kraj ne znajući kako da počne.
- Hteo sam... - on ućuta, ali odjednom, setivši se Kiti i svega što je bilo, gledajući mu odlučno u oči, reče: - Ja sam naredio da prežu konje za vas.
- To jest, kako to? - reče začuđeno Vasenjka. - Kuda da se vozim? - Na železničku stanicu - mračno reče Ljevin štrpkajući štap.
- Putujete li nekuda, ili se nešto dogodilo?
- Dogodilo se da mi gosti dolaze - reče Ljevin, sve brže odlamajući snažnim prstima krajeve rascepljenoga štapa. - Niti mi gosti dolaze, niti se što dogodilo, nego vas molim da idete. Možete objasniti sebi moju neučtivost kako hoćete.
Vasenjka se ispravi.
- Ja vas molim da mi objasnite... - dostojanstveno reče on, pojmivši najzad.
- Ne mogu vam objasniti - tiho i lagano reče Ljevin, starajući se da sakrije drhtanje svojih jagodica. - I najbolje je da ne pitate.
I pošto rascepljeni krajevi behu već sasvim izlomljeni, Ljevin dohvati prstima debeli kraj, rascepi štap i pažljivo uhvati komad koji padaše.
Verovatno je izgled ovih napregautih ruku, i mišica koje je on jutros, pri gimnastici, pipao, pogled na sjajne oči, i tihi glas i dršćuće jagodice - sve to ubedilo Vasenjku bolje od reči. Slegnuv ramenima i prezrivo osmehnuvši se, on se pokloni.
- Mogu li videti Oblonskog?...
Sleganje ramenima i osmejak ne razdražiše Ljevina. »Šta bi mogao drugo i da radi?« pomisli on.
- Odmah ću vam ga poslati.
- Kakva je to besmislica! - govorio je Stepan Arkadijevič saznavši od prijatelja da ga teraju iz kuće, i našavši Ljevina u vrtu kako šeta i očekuje odlazak gosta. - Mais c’est ridicule![193] Kakva te je to muva žacnula? Mais c’est du dernier ridicule![194] Šta li ti se učinilo ako je mladić...
Ali mesto gde je Ljevina muva žacnula očevidno je još bolelo, jer on preblede kad Stepan Arkadijevič htede da objasni uzrok, i brzo ga prekide.
Molim te, ne objašnjavaj uzroke! Ja drukčije ne mogu! Ja se stidim i pred tobom i pred njim. Ali za njega, mislim, neće biti velika nesreća ako otputuje, a meni i mojoj ženi neprijatno je njegovo prisustvo.
- Ali to je uvreda za njega! Et puis c’est ridicule.[195]
- A za mene je i uvreda i bol! Ja nisam ništa kriv, i zašto da se mučim!
- E, to nisam od tebe očekivao! On peut être jaloux, mais à se point, c est du dernier ridicule![196]
Ljevin se brzo okrete i ode od Stive u dubinu aleje, i nastavi sam da hoda tamo - amo. Uskoro začu tutanj tarantasa, i spazi, iza drveća, kako Vasenjka sedi na senu (na nesreću, u tarantasu ne beše sedišta) u svojoj škotskoj kapici, odskače pri truckanju, i prolazi alejom.
»Šta je sad opet?« pomisli Ljevin kad lakej, istrčavši iz kuće, zaustavi tarantas. To je bilo zbog mašiniste, na koga je Ljevin sasvim zaboravio.
Mašinista, klanjajući se, govorio je nešto Veslovskom, zatim seo u tarantas, i zajedno odoše.
Stepan Arkadijevič i kneginja behu zbunjeni Ljevinovim postupkom. Ljevin sam osećao se ne samo ridicule u najvećoj meri, nego i kriv i osramoćen od glave do pete; ali sećajući se šta su on i njegova žena pretrpeli, i pitajući sebe kako bi postupio drugi put, odgovorio je - tako isto.
Bez obzira na sve, pod veče toga dana, svi, izuzimajući kneginju koja nije opraštala postupak Ljevinu, postaše neobično živahni i veseli, kao deca posle kazne, ili odrasli posle teškog zvaničnog primanja, tako da se uveče, u kneginjinom odsustvu, o Vasenjkinom izgnanstvu govorilo kao o davnašnjem događaju. Doli koja je od oca nasledila dar za smešno pričanje, dovodila je Varenjku do padanja od smeha kad je po treći i četvrti put, sa sve novim humorističnim dodacima, pričala kako se spremala da metne nove mašne u čast gosta, i već ulazila u salon, kad je odjednom čula tutanj prostih kola. I ko je u njima? - Vasenjka lično, u njegovoj škotskoj kapici, s romansama i gamašama - sedi na senu.
- Da si bar naredio da spreme karuce! Ne! a zatim čujem: »Stoj!« Pomislih, smilovaše se na Vasenjku. Pogledam, namestili kraj njega i debelog Nemca, i teraj... I tako moje mašnice behu uzalud..
Nastavci : : Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар