Darja Aleksandrovna je ostvarila svoju nameru i otišla u goste Ani. Njoj je bilo vrlo žao što će najediti sestru, i učiniti neprijatnost njenome mužu; ona je znala koliko su u pravu Ljevini kad ne žele da imaju kakvih bilo odnosa s Vronskim, ali ona je smatrala za svoju dužnost da ode do Ane, i da joj pokaže kako se njena osećanja ne mogu promeniti, bez obzira na promene Aninog položaja.
Da ne bi u ovom putovanju zavisila od Ljevinovih, Darja Aleksandrovna posla u selo da joj najme kola; ali Ljevin, doznavši za to, dođe joj s prekorom.
- Po čemu misliš da mi je tvoje putovanje neprijatno? A baš i kad bi mi bilo neprijatno, utoliko mi je neprijatnije što ne uzimaš moje konje - govorio je on. - Ti mi nijednom nisi odlučno kazala da ćeš ići. Uzimati konje po selu, pre svega, neprijatno je za mene, a što je glavno, ti konji će se poduhvatiti, ali te neće odvesti. Ja imam konje. I ako ne želiš da me ljutiš, onda se vozi na mojima.
Darja Aleksandrovna morala je primiti, i u određeni dan Ljevin spremi za svastiku četvornu zapregu, sa odmenom, sastavljenu od radnih i jahaćih konja, vrlo ružnu, ali koja će sigurno moći odvesti Darju Aleksandrovnu do Ane za jedan dan. Za Ljevina je to sad bilo teško, jer su konji bili potrebni i za odlazak kneginjin, i za babicu, ali mu osećanje gostoprimstva nije dopuštalo da Darja Aleksandrovna uzima konje po selu; osim toga, on je znao da je suma od dvadeset rubalja, koliko su tražili Darji Aleksandrovnoj za taj put, bila za nju znatna, a novčane okolnosti Darje Aleksandrovne, koje su se nalazile u vrlo rđavom stanju, Ljevini su osećali kao svoje vlastite.
Po savetu Ljevinovu Darja Aleksandrovna otputova pre zore. Put je bio dobar, kola udobna, konji su kasali veselo, a na boku, osim kočijaša, sedeo je mesto lakeja pisar, koga je Ljevin poslao radi sigurnosti. Darja Aleksandrovna zadrema i probudi se tek kad stigoše do mehane, gde je trebalo promeniti konje.
Pošto je popila čaj kod onog istog bogatog seljaka domaćina kod koga je svraćao Ljevin kad je išao u goste Svijažskome, i porazgovarala sa ženama o deci, i sa starcem o grofu Vronskom, koga je ovaj mnogo hvalio, Darja Aleksandrovna u deset časova krenu dalje. Kod kuće, zbog briga o deci, ona nikad nije imala vremena za razmišljanje. Sad pak, na ovom putu od četiri sata, sve ranije odstranjivane misli nagomilaše joj se u glavi, i ona, kao nikad dotle, pređe u mislima ceo svoj život sa najrazličnijih strana. I njoj samoj behu čudnovate te njene misli. U prvi mah mislila je o deci, o kojoj je ipak brinula, mada je kneginja, a poglavito Kiti (ona se u nju više uzdala) obećala da će paziti na njih. »Da Maša opet ne počne svoje nestašluke, da Grišu ne udari konj, da se Lilin stomačić još više ne pokvari«. Zatim, pitanja sadašnjosti smenjivana su pitanjima najbliže budućnosti. Ona poče da misli kako ove zime treba uzeti u Moskvi nov stan, promeniti nameštaj u salonu i napraviti bundicu najstarijoj kćeri. Zatim joj se počeše javljati pitanja dalje budućnosti: kako će izvesti decu na put. »Devojčice još i kojekako - mislila je - ali dečake?«
»Lepo, ja sad radim s Grišom, ali to je samo zato što sam sad slobodna, ne rađam. Na Stivu, razume se, ne može se računati. Uz pripomoć dobrih ljudi valjda ću ih i izvesti na put; ali ako dođe porođaj opet...« I ona pomisli: kako je nepravično rečeno da je prokletstvo bačeno na ženu time što će u mukama rađati decu. »Roditi, nije ništa, ali nositi - to je muka,« pomisli, i predstavi sebi svoju poslednju trudnoću i smrt poslednjeg deteta. I seti se razgovora s mladom kod mehane. Na pitanje, ima li dece, lepuškasta mladica veselo odgovori:
- Imala sam jednu devojčicu, ali me bog odveza, sahranila sam je uz post.
- Da li ti je jako žao? - upita Darja Aleksandrovna.
- Šta da žalim? Starac i onako ima dosta unučića. Samo briga jedna. Ne da ti da radiš, ne da ti ništa. Kao da si vezana.
Ovaj odgovor učini se Darji Aleksandrovnoj odvratan, bez obzira na dobrodušnu mladinu ljupkost; ali sad se nehotice seti tih reči. U tim ciničnim rečima bilo je i istine.
»Sve uopšte - mislila je Darja Aleksandrovna obazrevši se na ceo svoj život za petnaest golina braka - trudnoća, gađenje, lenost uma, ravnodušnost prema svemu i, što je glavno - ružnoća. Kiti, mlada, lepuškasta Kiti, pa kako je i ona poružnela; a ja, kad sam trudna, postajem prava grdoba, ja to znam. Porođaj, muke, ružne muke, onaj poslednji trenutak... zatim dojenje, besane noći, strašni bolovi...«
Darja Aleksandrovna se strese od same uspomene na bolove od prskanja bradavica na dojkama, koje je osećala gotovo sa svakim detetom. »Zatim dečje bolesti, večiti strah; zatim vaspitanje, gadne sklonosti (ona se seti prestupa male Maše u malini), učenje, latinština - sve je to tako nepojmljivo i teško. I povrh svega - smrt dece.« I opet se u njenoj uobrazilji pokrenu surova uspomena na smrt od krupa poslednjeg joj odojčeta, koja večito pritiskivaše njeno materinsko srce; seti se njegovog pogreba, opšte ravnodušnosti pred tim malenim ružičastim sandučićem, i svoga usamljenog bola koji srce para, nad bledim čeocem s vijugastim kovrdžicama, nad otvorenim i začuđenim ustašcima koja su se videla iz sanduka u trenutku kad su ga zatvarali ružičastim poklopcem sa krstom od širita.
»I našto sve to? Šta će biti od svega toga? Biće to da ću, bez jednog minuta mira, čas trudna, čas dojilja, večito srdita u gunđava» sama izmučena i druge mučeća, odvratna mužu - da ću tako proživeti svoj život, i da će porasti nesrećna, rđavo vaspitana i siromašna deca. I sada, da nismo leto proveli kod Ljevinih, ne znam kako bismo živeli. Razume se, Kostja i Kiti su tako delikatni da mi to i ne primećujemo; ali se to ne može nastaviti. Dobiće i oni decu, neće moći nas da pomažu; oni su i sad pritešnjeni. Da li će tata, koji za sebe gotovo ništa nije ostavio, moći da me pomaže? Tako da ja sama ne mogu izvesti decu na put, sem sa tuđom pomoći, to jest, s poniženjem. A ako pretpostavimo i ono najsrećnije, to jest, da deca više ne umiru, i da ih ja kojekako vaspitam. U najboljem slučaju ona samo neće biti nevaljalci. I to je sve što mogu i želeti. A koliko muka i truda zbog toga... Upropašćen sav život!« I opet se seti onoga što joj je rekla mlada, i opet se zgadi pošto se setila; ali nije mogla ne priznati da je u tim rečima bio i deo grube istine.
- Je li daleko, Mihailo? - upita Darja Aleksandrovna pisara, da bi odagnala misli koje su je plašile.
- Od ovog sela, kažu, sedam kilometara.
Kola su se spuštala seoskom ulicom na mostić.
Preko mosta je prelazila, glasno i veselo razgovarajući, gomila žena sa savijenim konopcima preko ramena. Žene zastadoše na mostu i radoznalo razgledahu kola. Sva ta lica, okrenuta k njoj, učiniše se Darji Aleksandrovnoj zdrava, vesela, i čisto su je dražila radošću života. »Svi žive, svi se naslađuju životom - nastavi Darja Aleksandrovna razmišljanje čim prođoše žene, i kad iziđe na brdo i opet se u kasu prijatno zaljulja na mekim oprugama starih kola - a ja, kao iz tamnice puštena, iz sveta koji me ubija brigama, sad, za trenutak, dolazim k sebi. Svi žive: i ove žene, i sestra Natalija, i Varenjka, i Ana kojoj idem - samo ja ne.«
»A Anu napadaju. Zašto? Zar sam ja bolja? Da, ja imam muža koga volim. Ne onako kako bih želela da volim, ali ja ga volim; a Ana svoga nije volela.
Šta je ona kriva? Ona hoće da živi. Bog nam je to u dušu utisnuo. Vrlo je mogućno da bih ja to isto učinila. Ni sad još ne znam da li sam dobro učinila što sam Anu poslušala u ono užasno vreme kad je došla bila k meni u Moskvu. Trebalo je da ostavim muža i otpočnem život s početka. Mogla bih voleti i istinski biti voljena. Je li ovako bolje? Ja ga ne poštujem. On mi je potreban - mislila je ona o mužu - i ja ga trpim. Zar je to bolje? Tada sam još mogla da se dopadam, imala sam lepotu«, nastavi razmišljanje Darja Aleksandrovna, i prohte joj se da se pogleda u ogledalu. U torbici je imala putničko ogledalce i htede da ga izvadi; ali, pogledavši u kočijaševa leđa, i u pisara, koji se ljuljahu na boku, ona oseti da bi je bilo sramota ako bi se neko od njih osvrnuo, pa ne izvadi ogledalo.
Ali, i ne pogledavši se u ogledalu, pomislila je da i sad još nije dockan; seti se Sergija Ivanoviča, koji je bio osobito ljubazan prema njoj; pa prijatelja Stivinog, dobroga Turovcina, koji je zajedno s njom gledao njenu decu za vreme šarlaha, i bio zaljubljen u nju. Pa još jedan vrlo mlad čovek koji je, kako joj je muž u šali govorio, nalazio da je ona najlepša od sviju sestara. I Darja Aleksandrovna poče da razmišlja najstrasnije i najnemogućnije romane. »Ana je divno postupila, i ja je nikad neću osuditi. Ona je srećna, čini srećnim drugoga čoveka, i nije zatucana kao ja, nego je, izvesno, kao i uvek, sveža, pametna, otvorena prema svemu«, mislila je Darja Aleksandrovna, i lupeški osmejak joj nabra usne naročito stoga što je, misleći o Aninom romanu, paralelno s njim zamišljala u sebi svoj, gogovo takav isti roman sa zamišljenim muškarcem koji je zaljubljen u nju. Isto kao i Ana, priznala bi mužu sve. Čuđenje i zbunjenost Stepana Arkadijeviča pri ovom izvešću, prinudiše je da se osmehne.
Uz takvo maštanje ona stiže do savijutka koji je sa druma vodio u Vozdvižensko.
17.
Kočijaš zaustavi kola i baci pogled udesno, ka ražanom polju, na kojem su, pokraj kola, sedeli seljaci. Pisar htede da skoči s kola, ali se predomisli i zapovednički viknu seljaka, dozivajući ga rukom k sebi. Vetrić, koji je pirkao pri kretanju, utiša se kad kola stadoše. Obadi napadoše na oznojene konje, koji su se srdito branili od njih. Metalni zvuk oštrenja kose, koji je dopirao od seljačkih kola, utiša se. Jedan od seljaka diže se i uputi se kolima.
- Ih, kako gega! - ljutito doviknu pisar seljaku, koji je bosim nogama lagano gazio po džombama suvog, neutrvenog puta. - Hajde, hoćeš li?
Kudravi starac, prevezan likom po kosi, sa potamnelim od znoja pogrbljenim leđima, ubrza korak, priđe, i uhvati se preplanulom rukom za krilo od kola.
- Vozdzižensko, ka gospodskoj kući? Grofu? - ponovi on. - Eto tu, čim pređeš brežuljak. Ima savijutak nalevo. Teraj pravo prišpektom[197] pa ćeš udariti kuda treba. A kod koga idete? Je li baš do njega?
- A da li su oni kod kuće, prijatelju? - neodređeno reče Darja Aleksandrovna, ne znajući kako da pita seljaka za Anu.
- Sigurno su kod kuće - reče seljak, gazeći bosim nogama po prašini i ostavljajući otisak stopala sa pet prstiju. - Sigurno su kod kuće - ponovi on, očevidno želeći da se upusti u razgovor.
- Juče je došlo još gostiju. Ima ih tušta... Šta ćeš? - okrete se mladiću koji mu je nešto vikao tamo od kola. - Ima ih tušta. Prođoše maločas ovuda svi na konjima, da gledaju žetvu. Sad su sigurno kod kuće. A vi, čiji ćete biti?
- Mi smo izdaleka - reče kočijaš penjući se na bok. - Pa, veliš, blizu?
- Kažem ti, eto tu. Čim iziđeš... - govorio je seljak prevlačeći rukom po kolskom krilu.
Mlad, zdrav, jedar momak priđe kolima.
- Ovaj, hoće li biti rada oko vezivanja? - upita.
Ne znam, golube.
- Ele, kad svrneš nalevo, pravo ćeš tamo udariti - govorio je seljak očevidno nerado puštajući putnike i želeći da još razgovara.
Kočijaš potera, ali tek što zaokrenuše, a seljak povika: - Stoj! Ej, ljubezni! Stani! - vikali su dva glasa. Kočijaš stade.
- Eto ih idu! Eno ih! - povika seljak. - Ih, ala su digli prašinu! - reče pokazujući na četvoricu konjanika i dvoje u kolima, koji su prolazili putem.
To su bili Vronski sa džokejem, Veslovski i Ana na konjima, i kneginjica Varvara sa Svijažskim u kolima. Išli su da prođu i da vide kako se žnje sa novim žetelicama.
Kad se kola zaustaviše, konjanici pođoše hodom. Napred je jahala Ana naporedo s Veslovskim. Ana je jahala laganim hodom na osrednje punom engleskom kobu[198] sa ostriženom grivom i kratkim repom. Njena lepa glava, sa crnom kosom koja je visila ispod visokog šešira, puna ramena, vitak struk u crnoj amazonci, i celo njeno mirno, graciozno sedenje poraziše Darju Aleksandrovnu.
U prvom trenutku učini joj se nepristojno što Ana jaše. Sa predstavom o jahanju jedne dame, u pojmovima Darje Aleksandrovne spajala se predstava o mladoj lakoj koketeriji, koja, po njenom mišljenju, nije dolikovala Aninom položaju; ali kad Anu razgleda izbliže, ona se brzo izmiri sa njenim jahanjem. Sem elegancije, sve je bilo prosto, mirno i dostojanstveno, i u držanju, i u odelu, i u pokretima Aninim, da ništa nije moglo biti prirodnije.
Naporedo s Anom, na razigranom kavalerijskom konju, opružajući debele noge napred i očevidno uživajući u samom sebi, jahao je Vasenjka Veslovski u škotskoj kapici sa razlepršanim trakama. Darja Aleksandrovna nije se mogla uzdržati od veselog osmejka, kad ga je poznala. Pozadi njih jahao je Vronski. Pod njim je bio krvni mrki alat, očevidno razjaren galopom. Vronski ga je smirivao i trzao dizgine.
Za njim je jahao čovečuljak u džokejskom kostimu. Svijažski s kneginjicom, u novim izletnim kolima, sa krupnim, vranim kasačem, sustizali su konjanike.
Anino lice, u trenutku kad u maloj zgrčenoj prilici u uglu staroga fijakera poznade Doli, odjednom zasija radosnim osmejkom. Ana kriknu, poskoči u sedlu, i potera konja galopom. Dojahavši do kola, skoči s konja, bez ičije pomoći, i pridržavajući amazonku potrča u susret Dodi.
- I mislila sam, i nisam smela da mislim. Kakva radost! Ti ne možeš ni zamisliti koliko se radujem! - govorila je Ana, čas pripijajući se licem uz Doli i ljubeći je, čas odmičući se od nje i razgledajući je s osmejkom. - Kakva radost, Aleksije! - reče okrenuvši se Vronskom, koji beše sjahao i pošao k njima.
Skinuvši sivi visoki šešir, Vronski priđe Doli.
- Vi ne možete verovati kako se radujemo vašem dolasku - reče, pridajući podeban značaj izgovorenim rečima, i pokazujući osmejkom svoje snažne bele zube.
Vasenjka Veslovski, ne silazeći s konja, skide kapicu i pozdravi gošću, radosno mašući trakama nad glavom.
- To je kneginjica Varvara - odgovori Ana na upitni pogled Dolin, kad se kola približiše.
- A! - reče Doli i njeno lice nehotice izrazi nezadovoljstvo.
Kneginjica Varvara bila je tetka njenoga muža; ona ju je odavno poznavala, i nije je poštovala. Znala je da je kneginjica Varvara ceo svoj život provela u gostovanju kod bogatih rođaka; ali što sad živi kod Vronskog, stranog joj čoveka, vređalo ju je. Ana primeti izraz Dolinog lica i zbuni se, pocrvene, ispusti iz ruke amazonku i spotače se o nju.
Darja Aleksandrovna priđe zaustavljenim kolima i hladno se pozdravi s kneginjicom Varvarom. Svijažski je takođe bio njen poznanik. On upita šta radi njegov prijatelj - osobenjak, i njegova žena, i, bacivši letimičan pogled na rasparene konje, i na kola sa zakrpljenim krilima, predloži damama da pređu u izletna kola.
- A ja ću u ovom vehikulu[199] - reče on. - Konj je miran, a kneginjica odlično tera.
- Ne, ostanite gde ste i bili - reče Ana, prišavši - a mi ćemo u fijakeru - i uzevši Doli pod ruku odvede je.
Darja Aleksandrovna nije znala šta pre da gleda: da li elegantni, dosad neviđeni ekipaž, ili divne konje ili elegantna sjajna lica koja su je okružavala. Ali je najviše poražavaše promena koja se beše izvršila u poznatoj i ljubljenoj njenoj Ani. Druga, manje pažljiva žena, i koja ne bi odranije poznavala Anu, a osobito koja nije premišljala o onome o čemu je usput premišljala Darja Aleksandrovna, ne bi ništa osobito primetila na Ani. Ali Doli je bila iznenađena okom povremenom lepotom koja se kod ženskinja vića samo u trenucima ljubavi, i koju ona sad nađe na Aninom licu. Sve na tom licu: određenost rupica na obrazima i podbratku, sklop usana, osmejak koji kao da je lebdeo oko lica, sjaj očiju, gracioznost i brzina kretanja, punoća zvuka njenoga glasa, štaviše način kojim srdito - umiljato odgovori Veslovskom na njegovo pitanje o dopuštenju da uzjaše njenoga koba i da ga nauči galopu desnom nogom - sve je bilo osobito primamljivo. Činilo se da je Ana sama znala sve to, i radovala se tome.
Kad njih dve sedoše u fijaker, naiđe na njih neka zbunjenost. Ana se zbuni od pažljivo - upitnog pogleda kojim ju je Doli posmatrala. Doli pak, posle reči Svijažskog o kolima, nehotice oseti stid zbog starog fijakera u koji sede Ana zajedno s njom. Kočijaš Filip i pisar osećali su isto. Da bi prikrio svoju zbunjenost, pisar se uzmuva oko dama pomažući im da sednu u kola; a kočijaš Filip se natmuri i spremaše se da se ne potčini toj spoljašnjoj nadmoćnosti. On se ironično osmehnu pogledavši na vranog kasača, i već reši, u svojoj pameti, da je taj vranac tamo u kolima dobar samo za prominaž, ali ne može preći četrdeset kilometara po vrućini, bez isprezanja.
Svi seljaci kraj taljiga ustadoše i radoznalo i veselo posmatrahu doček gošće, praveći uz to svoje primedbe.
- Raduju se, odavno se nisu videli - reče onaj kudravi starac prevezan likom po kosi.
- Šta veliš, čiča Gerasime, da nam je onaj vranac, ala bi brzo prevukli snopove!
- Pazi, gle! Je li ono žena u čakširama? - reče jedan od njih pokazujući na Vasenjku Veslovskog, koji skoči u žensko sedlo.
- Nije, mužik je. Vide li kako vešto đipnu!
- Je l te, deco, nema ništa od spavanja?
- Kakvo spavanje sad! - reče starac i pogleda u sunce. - Podne je, vidiš, prevalilo. Uzmi kosu, pa počinji.
18.
Ana je gledala u mršavo, umorno i po borama prašnjavo lice Dolino, i htela je da kaže ono što je mislila, naime, da je Doli omršala; ali setivši se da se ona sama prolepšala, i da joj je Dolin pogled to i rekao, ona uzdahnu i poče govoriti o sebi.
- Gledaš me - reče ona - i misliš da li mogu biti srećna u ovom položaju? E, šta ćeš! Sramota me je da priznam, ali ja... ja sam neoprostivo srećna. Sa mnom se dogodilo nešto čarobno: kao san, kad ti je teško i strašno, i odjednom se probudiš i osetiš da strahota nema. Ja sam se probudila. Preživela sam to mučno, strašno stanje, i sad sam, osobito otkako smo ovde, tako srećna!... - reče ona, gledajući u Doli sa plašljivim i upitnim osmejkom.
- Kako mi je milo! - smešeći se reče Doli, nehotice hladnije nego što je htela. - Veoma mi je milo. A zašto mi nisi pisala?
- Zašto? Zato što nisam smela... ti zaboravljaš moj položaj...
- Meni? Nisi smela? Kad bi ti znala kako ja... Ja smatram...
Darja Aleksandrovna htede da prikaže svoje jutrošnje misli, ali joj se to sad učini neumesno.
- Uostalom, o tome ćemo docnije. Kakve su ovo građevine? - upita ona, želeći da promeni razgovor i pokazujući na crvene i zelene krovove, koji su se videli iza zelenila žive ograde od bagrema i jorgovana. - Kao neka varošica.
Ali joj Ana ne odgovori.
- Ostavimo to. Nego, kako ti smatraš moj položaj, šta misliš o njemu? - upita ona.
- Smatram... - poče Doli, ali u to vreme Vasenjka Veslovski, udesivši konja na galop desnom nogom, i, debeo, i teško se svaljujući u svom kratkom žaketiću u ženskom sedlu, progalopira mimo njih. »Može, Ana Arkadijevna!« doviknu on. Ana ga čak i ne pogleda; ali se Darji Aleksandrovnoj opet učini da je nezgodno počinjati taj dugački razgovor u kolima, i stoga skrati svoju misao.
Ne smatram nikako - reče ona - ali sam tebe uvek volela, a kad voliš, onda voliš celog čoveka, onakvog kakav je, a ne onakvog kakav bih ja htela da je.
Odvojivši pogled od lica prijateljice i zažmirivši (to je bila nova navika, za koju Doli nije znala), Ana se zamisli, želeći da potpuno shvati značaj tih reči. I pojmivši ih očevidno onako kako je htela, ona pogleda u Doli.
- Ako imaš grehova - reče ona - svi će ti se oprostiti zbog tvoga dolaska amo i zbog tih reči.
Doli vide da Ani suze navreše na oči. Ona ćutke steže njenu ruku.
- Dakle, kakve su to građevine? Kako ih mnogo ima! - posle jednog minuta ćutanja ponovi Doli svoje pitanje.
- To su kuće službenika, fabrika, konjušnice - odgovori Ana. - A tu počinje park. Sve je to bilo zapušteno, pa je Aleksije sve obnovio. On mnogo voli ovo dobro, i, što nikad nisam očekivala, strasno je zavoleo gazdinstvo. Uostalom, on je tako bogata priroda! Čega god se lati, sve mu ide od ruke. Ne samo da mu nikad nije dosadno, nego radi sa strašću. On je - kako ga ja znam - postao štedljiv, izvrstan domaćin, čak je donekle i tvrdica u gazdinstvu. Ali samo u gazdinstvu. Tamo gde se stvar tiče desetine hiljada, on ne računa - govorila je s onim radosno - lukavim osmejkom s kojim žene često govore o tajnim, ili samo njima znanim osobinama ljubljenog čoveka. - Eto, vidiš ovu veliku građevinu? To je nova bolnica. Ja mislim da će stati preko sto hiljada. To je sad njegov dada.[200] A znaš li kako je do toga došlo? Seljaci su mu tražili, čini mi se, da im livade ustupi jeftinije, a on nije hteo, te ga ja prekoreh za tvrdičluk. Razume se, ne zbog toga, već je sve ukupno uticalo, te je počeo graditi ovu bolnicu, da bi pokazao kako nije tvrdica. C’est une petitesse,[201] ako hoćeš; ali ja ga zbog toga još više volim. A evo sad ćeš videti kuću. To je još dedovska kuća, i nije se spolja ništa promenila.
- Kako je lepa! - reče Doli s nehotičnim divljenjem gledajući divnu kuću sa stubovima, koja se promaljaše kroz raznobojno zelenilo starog drveća u vrtu.
- Je li da je lepa? A ozgo, iz kuće, divan je izgled.
Kola uđoše u dvorište, nasuto sitnim šljunkom i ukrašeno cvećem, gde dva radnika ograđivahu prekopane cvetne leje neuglačanim šupljikavim kamenjem - i stadoše pred pokrivenim ulazom.
- A, oni su već stigli! - reče Ana gledajući gde jahaće kolje odvode od ulaza. - Je li da je lep ovaj konj? To je kob, moj ljubimac. Privedi ga ovamo, i donesite šećera. Gde je grof? - upita ona dvo jicu paradnih lakeja koji iskočiše iz kuće.
- A evo ga! - reče Ana spazivši Vronskog i Veslovskog koji su im išli u susret.
- Gde ćete smestiti kneginju? - reče Vronski obraćajući se na francuskom Ani, i ne sačekavši odgovor pozdravi se još jedanput sa Darjom Aleksandrovnom, i sad joj poljubi ruku. - Ja mislim: u veliku sobu s balkonom?
- O ne, to je daleko! Bolje u onu na uglu, više ćemo biti zajedno. Nu, hajdemo - reče Ana, dajući omiljenom konju šećer koji donese lakej.
- Et vous oubliez votre devoir[202] - reče ona Veslovskom, koji takođe pođe ka stepenicama.
- Pardon, j’en ai tout plein les poches[203] - smešeći se odgovori on zavlačeći prste u džep od prsnika.
- Mais vous venez trop tard[204] - reče ona brišući rupcem ruku koju joj okvasi konj uzimajući šećer.
Ana se obrati Doli. - Hoćeš li dugo ostati? Jedan dan? To je nemogućno!
- Tako sam obećala, a i deca... - reče Doli osećajući se zbunjena, nešto stoga što je trebalo da uzme torbicu iz kola, a i stoga što je znala da joj je lice vrlo prašnjavo.
- Malo je to, Doli, dušice... Lepo, videćemo. Hajdemo, hajdemo! - i Ana odvede Doli u njenu sobu.
Ta soba nije bila ona paradna koju je predlagao Vronski, nego takva za kakvu je Ana tražila da je Doli izvini. Ali i ta soba, za koju je trebalo izvinjavati se, beše prepuna luksuza, u kakvom Doli nikad nije živela, i koji je podsećaše na najlepše hotele na strani.
- Ah, dušice, kako sam srećna! - sevši za trenutak, u svojoj amazonci, pored Doli, reče Ana. - Ispričaj mi o svojima. Stivu sam videla na brzu ruku. Ali on nije mogao ništa da kaže o deci. Kako je moja ljubimica Tanja? Ona je već velika devojčica, mislim?
- Da, vrlo velika - kratko odgovaraše Darja Aleksandrovna, čudeći se i sama što tako hladno govori o svojoj deci. - Mi sad vrlo prijatno živimo kod Ljevinih - dodade.
- Eto kad bih znala - reče Ana - da me ne prezireš... Mogli biste svi k nama doći. Stiva je stari dobar prijatelj Aleksijev - dodade ona, i odjednom pocrvene.
- Da, ali mi smo tamo tako dobro... - zbunjeno reče Doli.
Uostalom, ja to od radosti govorim gluposti. Tek, dušice, jako si me obradovala! - reče Ana ljubeći je opet. - Još mi nisi kazala šta i kako misliš o meni, a ja hoću sve da znam. Milo mi je što ćeš me videti onakvu kakva sam. Glavno je, ne bih htela da se misli da hoću nešto da dokažem. Ništa neću da dokazujem, prosto hoću da živim; da nikome ne činim zlo, osim sebi. Na to imam pravo, zar ne? Uostalom, to je dugačak razgovor, još ćemo o svemu naširoko razgovarati. Sad ja idem da se obučem, a tebi ću poslati sobaricu.
19.
Kad ostade sama, Darja Aleksandrovna pregleda svoju sobu pogledom domaćice. Sve što je videla, približujući se domu, pa prolazeći kroza nj, pa i sad u ovoj sobi, proizvodilo je na nju utisak izobilja, elegancije, i nove evropske raskoši o kojoj je čitala samo u engleskim romanima. ali je još nikada nije videla u Rusiji i na selu, Sve je bilo novo, počev od novih francuskih tapeta pa do ćilima kojim je bila zastrta cela soba. Postelja na oprugama, sa dušekom, sa naročitim uzglavljem, i sa navlakama od kanvaske tkanine na malim jastucima. Umivaonik od mermera, stočić za toaletu, otoman, stolovi, bronzani časovnik na kaminu, zavese na prozorima i vratima, sve je bilo skupoceno i novo.
Gizdava sobarica, u frizuri i haljini modernijoj od Doline, koja dođe da ponudi svoje usluge, bila je tako isto nova i skupocena kao i cela soba. Darji Aleksandrovnoj beše prijatna njena učtivost, čistoća i uslužnost, ali joj beše nezgodno s njom; beše joj zazorno zbog svoje, kao za zlo pogrešno upakovane zakrpljene noćne košulje. Beše je sad sramota zbog zakrpa i zašivenih mesta, kojima se kod kuće ponosila. Kod kuće je bilo jasno da je za šest takvih košulja bilo potrebno dvadeset i četiri aršina platna po šezdeset i pet kopjejaka, što je iznosilo više od petnaest rubalja, i to bez ukrasa i izrade, a tih petnaest rubalja bilo je teško dobiveno. Pred sobaricom, ne da ju je bilo sramota, ali nezgodno.
Darja Aleksandrovna oseti veliko olakšanje kad u sobu uđe njena davnašnja poznanica Anuška. Gizdavu sobaricu odazva k sebi gospođa, a Anuška ostade sa Darjom Aleksandrovnom.
Anuška se očevidno veoma radovala dolasku gospođinom, i bez prestanka je razgovarala. Doli je primetila da je Anuška htela da kaže svoje mišljenje o gospođinom položaju, osobito o grofovoj ljubavi i odanosti prema Ani Arkadijevnoj, ali je Doli brižljivo zaustavljaše, čim bi počinjala da govori o tome.
- Ja sam odrasla s Anom Arkadijevnom, ona mi je milija od svega. A to što... Nije naše da sudimo. Samo, tako voleti, to...
- Da, molim te, daj da se ovo opere, ako je mogućno - prekide je Doli.
- Hoću. Imamo naročite dve žene za propiranje, a veliko rublje pere se mašinom. Grof se o svemu stara. Koji bi muž...
Doli se obradova kad Ana uđe i svojim dolaskom prekide Anuškino brbljanje.
Ana se preobukla u vrlo jednostavnu haljinu od batista. Doli je pažljivo posmatrala tu prostu haljinu, ona je znala šta znači, i za kakav se novac može dobaviti ta prostota.
- Stara poznanica - reče Ana za Anušku.
Ana se sad više nije zbunjivala. Bila je sasvim slobodna i mirna. Doli vide da se ona već potpuno pribrala posle utiska koji je učinio na nju dolazak gošće, i da je uzela onaj površni, ravnodušni ton koji, činilo se, znači da su vrata u odeljenje gde su se nalazila njena osećanja i iskrene misli, da su ta vrata zatvorena.
- A kako je tvoja devojčica, Ana? - upita Doli.
- Anji? (tako je ona zvala svoju kćer Anu). Zdrava je. Veoma se popravila. Hoćeš li da je vidiš? Hajdemo da ti je pokažem. Imalo se strašno mnogo glavobolje sa dadiljama - poče Ana da priča. - Imamo dojkinju Italijanku. Dobra je, ali vrlo glupa! Hteli smo da je otpustimo, ali se devojčica navikla na nju, te je još uvek držimo.
- A kako ste udesili?... - poče Doli pitanje o tome kakvo će prezime nositi devojčica; ali primetivši odjednom natmureno lice Anino, ona promeni smisao pitanja. - Kako ste udesili? Jeste li dete već odbili?
Ali Ana je razumela.
- Ti nisi htela to da pitaš? Htela sn da pitaš za detinje prezime? Je li? To Aleksija muči. Ona nema prezimena. Upravo, ona je - Karenjina - reče Ana, zažmirivši očima tako da su se samo sastavljene trepavice videle. - Uostalom - zasijavši licem - o svemu tome razgovaraćemo kasnije. Hajdemo, da ti je pokažem. Elle est très gentille.[205] Već puzi.
Raskoš koji u celoj kući poražavaše Darju Aleksandrovnu, u detinjoj sobi porazi je još više. Tu su bila kolica poručena iz Engleske, sprave za obuku u hodanju, i naročito udešen divan, u vidu bilijara, za bauljanje, i ljuljaške, i kade, nove. Sve je bilo englesko, čvrsto i solidno, i, očevidno, vrlo skupo. Soba je bila velika, vrlo visoka i svetla.
Kad one uđoše, devojčica je samo u košuljici sedela u dečjoj stolici kraj stola, i pila buljon kojim beše ispolivala svu svoju salveticu na grudima. Devojčicu je hranila, i očevidno zajedno s njom jela devojka Ruskinja, koja je posluživala u detinjoj sobi. Ni dojkinja, ni dadilja nisu bile u sobi. One behu u susednoj sobi, i otuda se čuo njihov razgovor na čudnovatom francuskom jeziku, na kojem su se jedino mogle među sobom sporazumevati.
Kad ču Anin glas, gizdava, visoka, neprijatna lica i nečista izraza Engleskinja, tresući u žurbi plavim loknama, pojavi se na vratima, i odmah poče da se pravda, iako je Ana nizašta nije okrivljavala. Na svaku reč Aninu, Engleskinja je žurno nekoliko puta dodavala: Yes, my lady.[206]
Crnomanjasta, rumena devojčica, sa čvrstim, zdravim telom, iako je sa surovim izrazom pogledala u novo lice, vrlo se dopade Darji Aleksandrovnoj; ona štaviše pozavide njenom zdravom izgledu. Način na koji je puzila devojčica jako joj se svideo. Nijedno od njene dece nije tako puzilo. Devojčica, kad je namestiše na ćilim i podvukoše joj haljinicu pozadi, bila je neobično ljupka. Kao mala zverka, obazirala se na odrasle svojim sjajnim crnim očima, očevidno radujući se što u njoj uživaju; smešeći se, i držeći nožice u stranu, energično se odupirala o ruke i brzo pomicala ceo zadnji deo, i opet se napred na ručice dočekivala.
Ali se opšti način u detinjoj sobi, a osobito Engleskinja, nimalo ne dopade Darji Aleksandrovnoj. Jedino tim, što u tako nepravilnu porodicu kao što je Anina, ne bi pošla bolja dadilja, Darja Aleksandrovna objasni sebi zašto je Ana, pored sveg svog poznavanja ljudi, mogla uzeti svojoj devojčici tako nesimpatičnu i neotmenu Engleskinju. Osim toga Darja Aleksandrovna shvati odmah, posle nekoliko reči, da se Ana, dojkinja, dadilja i dete nisu saživeli i sprijateljili, i da je materina poseta bila retka i neobična stvar. Ana htede da doda devojčici igračku, ali nije mogla da je nađe.
Najčudnovatije je bilo to što na pitanje: koliko dete ima zuba, Ana pogreši; nije uopšte znala za dva poslednja zuba.
- Ponekad mi je teško što sam ovde kao izlišna - reče Ana izlazeći iz detinje sobe i podižući haljinu pri prolazu pored detinjih igračaka koje su stajale kod vrata. - Nije tako bilo s prvim detetom.
- Ja sam mislila baš naprotiv - bojažljivo reče Doli.
- O, ne! Znaš li, videla sam ga... Serjožu - reče Ana, zažmirivši, kao da se zagleda u nešto daleko. - Uostalom, o tome ćemo govoriti kasnije. Nećeš mi verovati, ja sam sad kao gladan čovek koga su odjednom doveli pred punu trpezu, i on ne zna čega da se lati. Puna trpeza - to si ti i predstojeći razgovori s tobom, koje ja ni s kim nisam mogla voditi; i ne znam kakav razgovor pre da počnem. Mais je ne vous ferai grâce de rien.[207] Treba sve da kažem. Da, treba da ti dam skicu društva koje ćeš naći kod nas - poče ona. - Počinjem od dama. Kneginjica Varvara. Ti je znaš, a ja znam tvoje i Stivino mišljenje o njoj. Stiva kaže da se sav njen život sastoji u tome da dokaže svoje preimućstvo nad tetkom Katarinom Pavlovnom; to je istina, ali ona je dobra, i ja sam joj tako zahvalna. U Petrogradu je bio trenutak kad mi je preko potreban bio un chaperon.[208] Tu mi se ona zgodno našla. Da, zbilja, ona je dobra. Ona mi je mnogo olakšala položaj. Ja vidim da ti ne shvataš svu težinu moga položaja... tamo, u Petrogradu - dodade ona. - Ovde sam potpuno mirna i srećna. Ali o tome docnije. Treba pobrojati sve. Zatim Svijažski; on je predvodnik plemstva, vrlo je valjan čovek; za nešto mu je Aleksije potreban. Ti ćeš razumeti; sa svojim imanjem, sad kad smo se nastanili na selu, Aleksije može biti od velikog uticaja. Zatim Tuškjevič - videla si ga, on je bio kod Betsi. Otpustili su ga tamo, i sad je došao k nama. On je, kako kaže Aleksije, jedan od onih ljudi koji su vrlo prijatni ako ih uzimaš za onakve kakvi hoće da izgledaju, et puis, il est comme il faut,[209] kako veli kneginjica Varvara. Zatim Veslovski... njega poznaješ. Vrlo simpatičan mladic - reče ona, i lupeški osmejak nabra joj usne. - Kakva se to luda istorija desila s Ljevinom? Veslovski je pričao Aleksiju, ali mi ne možemo da verujemo. Il est très gentil et naïf[210] - reče ona s onim istim osmejkom. - Muškarcima je potrebna zabava, a Aleksiju je potrebna publika, stoga je meni drago celo ovo društvo. Kod nas treba da bude živo i veselo, da Aleksije ne bi želeo ništa novo. Zatim ćeš videti upravnika ekonomije. Nemac, vrlo dobar i zna svoj posao. Aleksije ga veoma ceni. Zatim doktor, mlad čovek, nije baš pravi nihilista, ali, znaš, jede nožem... inače vrlo dobar doktor. Zatim arhitekt... Une petite cour.
20.
Evo vam sada Doli, kneginjice, vi ste tako želeli da je vidite - reče Ana izlazeći zajedno sa Darjom Aleksandrovnom na veliku kamenu terasu, gde je sedela, u hladovini za đerđevom, kneginjica Varvara, i vezla naslonjaču za grofa Aleksija Kiriloviča.
- Ona kaže da do ručka neće ništa, ali vi naredite da donesu doručak, a ja idem da nađem Aleksija, i da ih sve dovedem.
Kneginjica Varvara predusrete Doli ljubazno i unekoliko zaštitnički, i odmah joj poče objašnjavati kako se nastanila kod Ane zato što ju je uvek više volela nego što ju voli njena sestra, Katarina Pavlovna, koja je stvarno vaspitavala Anu; sada, kad su svi ostavili Anu, ona je smatrala za svoju dužnost da joj pomogne u ovom prelaznom, najtežem periodu.
- Muž će joj dati razvod, i tada ću se ja opet vratiti svojoj usamljenosti; a dotle mogu biti od koristi, i izvršiću svoju dužnost, drukčije nego drugi, ma kako da mi je to teško. Kako si ti ljubazna, kako si dobro učinila što si došla! Oni žive u punom smislu reči kao najbolji supruzi; sudija će im biti bog, a ne mi. A zar Birjuzovski i Avenjeva... Pa Njikandrov, pa Vasiljev s Mamonovom, pa Liza Njeptunova... I niko nije govorio! I svršilo se time da su ih svi počeli primati. A zatim c’est un intérieur si joli, si comme il faut. Tout -à -fait à l’anglaise. On se reunit le matin au breakfeast et puis on se sépare.[212] Svako radi šta hoće do ručka. Ručak je u 7 časova. Stiva je vrlo dobro uradio što te je poslao. On treba da se drži njih. Ti znaš da Aleksije preko svoje matere i brata može sve učiniti. Zatim, oni čine mnoga dobročinstva. Nije ti govorio o svojoj bolnici? Ce sera admirable[213] - sve iz Pariza.
Njihov razgovor prekide Ana koja je našla celo muško društvo u dvorani za bilijar, i zajedno s njima se vratila na terasu. Do ručka je ostajalo još mnogo vremena, vreme je bilo divno, i stoga uzeše predlagati razne načine da se provedu dva sata do ručka. Bilo je vrlo mnogo načina da se provede vreme u Vozdviženskom, i svi načini su bili drukčiji od onih koji su se upotrebljavali u Pokrovskom.
- Une partie de lawn tennis[214] - smešeći se svojim lepim osmejkom predloži Veslovski. - Ja ću opet s vama igrati, Ana Arkadijevna.
- Nemojte tenis, vrućina je; bolje da se prođemo po vrtu, da se provozamo na čamcu, i da pokažemo Darji Aleksandrovnoj obale - predloži Vronski.
- Pristajem na sve - reče Svijažski.
- Ja mislim da će Doli najviše voleti šetnju, zar ne? A zatim na čamcu - reče Ana.
Tako i odlučiše. Veslovski i Tuškjevič odoše u kupalište, obećaše da će tamo spremiti čamac i čekati.
Pođoše u dva para po putanji, Ana sa Svijažskim i Doli sa Vronskim. Doli beše donekle zbunjena, pa i zabrinuta ovom potpuno novom za nju sredinom u kojoj se našla. Apstraktno, teorijski, ona ne samo da je opravdavala, nego je i odobravala Anin postupak. Kao uopšte besprekorno - moralne žene, zamorene jednolikošću moralnog života, ona je poizdalje ne samo opraštala grešnu ljubav, nego joj je čak zavidela. Osim toga, ona je od srca volela Anu. Ali u praktičnom životu, kad je Anu videla među ovim tuđim ljudima, sa njihovim lepim, ali za Darju Aleksandrovnu tako novim tonom, njoj dođe nezgodno. Osobito joj beše neprijatno što vidi kneginjicu Varvaru, koja im sve oprašta radi ugodnosti koje tu uživa.
Uopšte, apstraktno, Doli je odobravala Anin postupak, ali joj beše neprijatno da vidi čoveka radi koga je bio učinjen taj postupak. Osim toga, Vronski joj se nikad nije sviđao. Ona ga je smatrala za vrlo ohola čoveka, a nije videla u njemu ništa čime bi se mogao ponositi, osim bogatstva. Ali, i protiv njene volje, on joj je ovde, u svojoj kući, još više imponovao negoli pre, i ona nije mogla da bude s njim slobodna. Osećala se s njim slično onome kako se osećala sa sobaricom zbog svoje noćne košulje. Kao što joj pred sobaricom beše, ne stidno, nego nezgodno zbog zakrpa, tako joj i s njim beše, stalno, ne zazorno, nego nezgodno zbog same sebe.
Doli se osećala zbunjena i tražila je predmet razgovora. Premda je smatrala da će njemu, pri njegovoj oholosti, biti neprijatne pohvale njegovog doma i vrta, ipak mu reče, ne nalazeći drugi predmet za razgovor, da joj se veoma dopao njegov dom.
- Da, vrlo je lepa građevina, i u dobrom starinskom stilu - reče on.
- Veoma mi se dopalo dvorište pred ulazom u kuću. Je li to bilo tako?
- O ne! - reče on i lice mu zasija od zadovoljstva. - Samo proletos da ste videli to dvorište!
I on poče, s početka obazrivo, a zatim sa sve većim i većim ushićenjem, da joj obraća pažnju na razne pojedinosti ukrasa kuće i vrta. Videlo se da je Vronski, posvetivši mnogo truda poboljšanju i ukrašavanju svoga letnjikovca, osećao preku potrebu da se time pohvali pred novim licem, i iskreno se radovao pohvalama Darje Aleksandrovne.
- Ako hoćete da vidite bolnicu, i ako niste umorni, nije daleko. Hajdemo - reče on zagledavši joj u lice da se uveri da joj zaista nije dosadno.
- Hoćeš li i ti, Ana? - obrati se Ani.
- Hoćemo. Je l’ te? - obrati se ona Svijažskome. - Mais il ne faut pas laisser le pauvre Veslovski et Tuškjevič se morfondre là dans le bateau.[215] Treba poslati nekoga da im kaže. - Da, to je eto spomenik koji će on postaviti ovde - reče Ana obraćajući se Darji Aleksandrovnoj sa onim istim lukavim osmejkom koji zna što zna, s kojim je i ranije govorila o bolnici.
- O, kapitalna stvar! - reče Svijažski. Ali da ne bi izgledao kao čovek koji potvrđuje svaku reč Vronskog, on odmah dodade, ovlaš, prekornu primedbu. - Ipak mi je začudo, grofe, - reče - kako ste vi, koji tako mnogo činite za narod u sanitarnom pogledu, tako ravnodušni prema školama.
- C’est devenu tellement commun, les écoles[216] - reče Vronski. - Znate, nije zbog toga, nego onako, zaneo sam se. Evo, ovuda ćemo u bolnicu - obrati se on Darji Aleksandrovnoj, pokazujući na pobočni izlaz iz aleje.
Dame otvoriše suncobrane i iziđoše na pobočnu putanju. Prošavši nekoliko zavijutaka i izišavši kroz vratanca, Darja Aleksandrovna spazi pred sobom, na uzvišenom mestu, veliku, crvenu građevinu, vešto smišljenih oblika, i skoro završenu. Metalni krov, još nepremazan bojom, blistao je na jarkom suncu. Pored dovršene građevine zidala se druga, okružena skelama; radnici u pregačama stavljali su opeke, zalivali iz vedrica malterom i ravnali letvicom.
- Kako brzo napreduje kod vas posao! - reče Svijažski. - Kad sam bio poslednji put, još nije bilo krova.
- Do jeseni biće sve gotovo. Iznutra je već sve dovršeno - reče Ana.
- A šta je ovo, takođe novo?
- To je stan za doktora i apoteka - odgovori Vronski i spaziv arhitektu koji mu je prilazio, izvini se damama i pođe mu u susret.
Obišavši korito iz kojeg su radnici uzimali malter, on zastade s arhitektom i poče nešto vatreno govoriti.
- Lice krova, fronton, opet dolazi niže - odgovori on Ani, koja ga upita u čemu je stvar.
- Ja sam govorila da temelj treba više podići - reče Ana.
Da, razume se, bolje bi bilo, Ana Arkadijevna - reče arhitekta - ali to je već propušteno.
Da, razume se, bolje bi bilo, Ana Arkadijevna - reče arhitekta - ali to je već propušteno.
Kad svrši razgovor s arhitektom, Vronski se pridruži damama i povede ih unutra u bolnicu.
Iako su spolja tek dovršavali karnise,[217] a na donjem spratu bojili i krečili, na gornjem je gotovo već sve bilo dovršeno. Popevši se po širokim gvozdenim stepenicama na platformu, oni uđoše u prvu veliku sobu. Zidovi su bili urađeni kao mermer, ogromni jednostavni prozori behu već umetnuti. Samo pod od parketa još ne beše dovršen. Stolari, koji su još strugali jedan uspravljeni kvadrat, skinuše trake koje im pridržavahu kosu, i ostaviše posao da bi se pozdravili s gospodom.
- To je soba za primanje - reče Vronski. - Ovde će biti pult, sto, ormar i ništa više.
- Ovuda, tu ćemo proći. Ne prilazi prozoru - reče Ana i oproba da li se boja osušila. - Aleksije, već je suvo - dodade ona.
Iz sobe za primanje pređoše u hodnik. Ovde im Vronski pokaza ventilaciju novoga sistema. Zatim pokaza kade od mermera, postelje sa neobičnim oprugama. Zatim pokaza sobe jednu za drugom, ćiler, sobe za rublje, zatim peći nove konstrukcije, zatim kolica koja ne proizvode nikakav šum kad se po hodniku vuku potrebne stvari, i mnogo štošta drugo. Svijažski je ocenjivao sve to kao čovek kome su poznate sve te nove usavršenosti. Doli se prosto divila svemu što dotle nije videla, i želeći da se o svemu obavesti, raspitivala je podrobno, a to je Vronskom pričinjavalo osobito zadovoljstvo.
- Da, ja mislim da će to biti jedina potpuno pravilno uređena bolnica u Rusiji - reče Svijažski.
- A hoće li biti i porodilište? - upita Doli. - To je tako potrebno na selu. Ja često...
Bez obzira na učtivost, Vronski je prekide.
- Ovo nije dom za porodilje, već bolnica, a namenjena je za sve bolesti osim zaraznih - reče on. - A evo, vidite ovo... - i dogura do Darje Aleksandrovne novoporučenu naslonjaču za bolesnike koji se oporavljaju. - Pogledajte. - On sede u naslonjaču i poče je kretati. - Bolesnik ne može da ide, još je slab, ili je kakva bolest nogu, ali njemu je potreban vazduh, i on izlazi, vozi se...
Darju Aleksandrovnu je sve zanimalo, sve joj se veoma sviđalo, ali joj se najviše svideo Vronski s njegovim prirodnim naivnim oduševljenjem. »Da, to je vrlo simpatičan i dobar čovek«, pomislila bi od vremena na vreme, ne slušajući ga, već gledajući u njega i udubljujući se u njegov izraz, a prenoseći se mislima u Anu. Tako joj se sad dopao Vronski sa njegovom živahnošću, da je potpuno shvatila kako je Ana mogla da se zaljubi u njega.
21.
Ne, mislim da je kneginja umorna, a konji je i ne zanimaju - reče Vronski Ani koja predloži da se prošetaju do konjušnice, gde je Svijažski hteo da vidi novog pastuva. - Vi idite, a ja ću otpratiti kneginju do kuće, pa ćemo porazgovarati - reče Vronski - ako je po volji? - obrati se on gošći.
- U konjima se nimalo ne razumem; vrlo rado - reče unekoliko začuđeno Darja Aleksandrovna.
Videla je na licu Vronskog da je nešto hteo od nje. I nije se prevarila. Čim su kroz vratanca opet ušli u vrt, on pogleda u stranu kuda je otišla Ana, i uverivši se da ih ona ne može ni čuti ni videti, reče:
- Pogodili ste da sam hteo da razgovaram s vama - reče, gledajući u nju nasmejanim očima. - Ne varam se, vi ste prijateljica Anina. - On skide šešir i izvadivši maramicu, izbrisa njime glavu koja je ćelavila.
Darja Aleksandrovna ništa ne odgovori, samo uplašeno pogleda u njega. Kad ostade nasamo s njim nju odjednom obuze strah: nasmejane njegove oči, a strog izraz lica, plašili su je.
Najraznovrsnije pretpostavke o onome o čemu se on spremao da govori s njom, planuše joj u glavi: »Moliće me da dođem i da gostujem s decom kod njih, a ja moram odreći; ili da u Moskvi stvorim krug za Anu.. Ili, možda, o Vasenjki Veslovskom i njegovom stavu prema Ani? A može biti o Kiti, o tome kako se oseća kriv pred njom?« Ona je predvidela sve što bi moglo biti neprijatno, a nije pogodila o čemu je on zaista hteo da govori s njom.
- Vi imate uticaj na Anu, ona vas tako voli - reče on - pomozite mi.
Darja Aleksandrovna sa upitnom bojažljivošću pogleda u njegovo energično lice, koje, čas celo, čas delimično, nailažaše na sunčano prosijanje u hladovini lipa, čas ga opet sasvim pokrivahu senke - i čekaše šta će on dalje reći. Ali on je išao pored nje ćutke, vukući palicu po šljunku.
- Kad ste došli k nama, vi, jedina žena od pređašnjih Aninih prijateljica - kneginjicu Varvaru ne računam - onda razumem da ste to učinili ne zato što smatrate naš položaj za normalan, već zato što, iako shvatate svu težinu ovoga položaja, volite Anu, isto kao pre, i hoćete da joj pomognete. Jesam li vas pravilno razumeo? - upita on obazrevši se na nju.
- O, da - zatvarajući suncobran odgovori Doli - ali...
- Dozvolite - prekide je on i nehotice, i zaboravljajući da time stavlja svoju sabesednicu u nezgodan položaj, zastade, tako da i ona bi prinuđena da stane. - Niko ne oseća više i jače svu težinu Aninog položaja, nego ja. I to je pojmljivo, ako mi činite čast i smatrate me za čoveka koji ima srca. Ja sam uzrok toga položaja. I zato ga osećam.
- Ja razumem - reče Darja Aleksandrovna, i nehotice uživajući u njemu što tako iskreno i tvrdo reče te reči. - Ali, baš zato što vi sebe smatrate uzrokom, bojim se da ne preuveličavate - reče ona. - Njen je položaj težak u svetu, ja razumem.
- U svetu je pakao! - mračno se natmuri i naglo odgovori on. - Nemogućno je zamisliti gore moralne muke od onih koje je ona preživela u Petrogradu za dve nedelje dana... i ja vas molim da verujete u to.
- Da, ali ovde, dokle god ni Ana... ni vi ne osetite potrebu za svetom...
- Svet! - s prezirom reče on - kakvu bih potrebu ja mogao imati za svetom?
- Sve dotle - a to može biti i uvek - vi ste srećni i mirni. Ja vidim po Ani da je srećna, potpuno srećna, ona je već uspela da mi to i kaže - reče Darja Aleksandrovna smešeći se; ali govoreći to, i nehotice posumnja sada: da li je Ana zaista srećna?
Međutim, činilo se da Vronski nimalo ne sumnja u to.
- Da, da - reče on. - Ja znam da je ona živahnula posle svih njenih patnja; ona je srećna. Ona je srećna u sadašnjosti. Ali ja?... ja se bojim onoga što nas očekuje... Oprostite, želite li da hodamo?
- Ne, svejedno.
- Onda da sednemo ovde.
Darja Aleksandrovna sede na klupu u uglu aleje. On zastade pred njom.
- Ja vidim da je ona srećna - ponovi on, a sumnja u to da li je Ana srećna, još više porazi Darju Aleksandrovnu. - Ali može li se to tako nastaviti? Da li smo dobro ili rđavo postupili, to je drugo pitanje; kocka je bačena - reče on prelazeći s ruskog na francuski jezik - i mi smo vezani za ceo život. Mi smo spojeni najsvetijim za nas vezama ljubavi. Mi imamo dete, i možemo imati još dece. Ali zakon, i svi uslovi našeg položaja takvi su da se pojavljuju hiljade komplikacija, koje ona, sada, odmarajući se duševno posle svih muka i stradanja, ne vidi i neće da vidi. I to je razumljivo. Ali ja ne mogu da ne vidim. Moja kći, po zakonu, nije moja, nego Karenjinova. Ja neću tu varku! - reče on s energičnim pokretom odricanja i mračno - upitno pogleda u Darju Aleksandrovnu.
Ona ništa ne odgovori, samo pogleda u njega. On nastavi:
- Sutra će se roditi sin, moj sin, i on će po zakonu takođe biti Karenjin; niti naslednik moga imena, niti moga imanja; i ma kako srećni mi bili u porodici, i ma koliko dece imali, između mene i njih nema veze. Ona su Karenjini. Shvatate li težinu i užas ovoga položaja! Pokušao sam da o tome govorim Ani. Nju to draži. Ona ne razume, i ne mogu njoj sve ni kazati. Pogledajte sad s druge strane. Ja sam srećan njenom ljubavlju, ali ja moram imati zanimanje. Našao sam to zanimanje, i ponosim se njime, smatram ga za plemenitije od zanimanja mojih bivših drugova pri dvoru i službi. I, nema sumnje, nikad neću zameniti ovaj posao za njihov. Radim ovde, sedeći na mestu, i srećan sam, zadovoljan, i ništa nam više ne treba za našu sreću. Volim ovaj rad. Cela n’est pas un pis - aller,[218] naprotiv.
Darja Aleksandrovna oseti da je on na tom mestu svoga objašnjenja nešto pobrkao, i nije mogla dobro da razume u čemu je odstupanje, ali je osećala da je on, počevši da govori o svojim intimnim odnosima, o kojima nije mogao govoriti s Anom, kazao sve, i da se pitanje o njegovoj delatnosti na selu nalazi u istom odeljku intimnih misli u kojima i pitanje njegovih odnosa prema Ani.
- Da nastavim - reče on pribravši se. - Glavno je da čovek, radeći, ima uverenje da ono što radi neće umreti s njim, da će imati naslednike, a to kod mene nedostaje. Zamislite položaj čoveka koji unapred zna da njegova deca od ljubljene žene neće biti njegova, već nečija, i nekoga koji ih mrzi i neće da zna za njih. To je užasno!
On ućuta, očevidno uzbuđen.
- Da, razume se, ja to shvatam. Ali šta može Ana? - upita Darja Aleksandrovna.
- Da, to me i privodi cilju moga razgovora! - reče on, s mukom se stišavajući. - Ana može, i to zavisi od nje... Već i zato da se mogu obratiti caru molbom za usinovljenje, neophodan je razvod. A to zavisi od Ane. Njen muž je pristao na razvod - vaš muž je to u ono vreme sasvim bio udesio. Znam da Anin muž ne bi razvod ni sad odbio. Trebalo bi mu samo pisati. On je tada otvoreno rekao: da neće smetati, ako Ana izrazi želju za tim. Razume se - reče on mračno - to je jedna od onih farisejskih svireposti za koje su sposobni samo ti ljudi bez srca. On zna koliko muke nju staje svaka uspomena na njega, i, znajući je, ipak traži da mu ona piše pismo. Ja razumem da je njoj to mučno. Ali razlozi su tako važni da treba passer pardessus toutes ces finesses
de sentiment. Il u va du bonheur et de l’existence d’Anne et de ses enfants.[219] O sebi ne govorim, mada mi je teško, vrlo teško - reče on sa izrazom pretnje nekome zbog toga što mu je teško. - I, eto, kneginjo, ja se sad bez zazora hvatam za vas kao za kotvu spasenja. Pomozite mi da je uverimo o potrebi da mu napiše pismo i da traži razvod braka.
- Da razume se - zamišljeno reče Darja Aleksandrovna setivši se živo svoga poslednjeg sastanka s Aleksijem Aleksandrovičem. - Da, razume se - ponovi ona odlučno, setivši se Ane.
- Upotrebite vaš uticaj na nju, učinite da mu napiše pismo. Ja neću, a gotovo i ne mogu da govorim s njom o tome.
- Dobro, govoriću joj. Ali kako da ona sama ne misli o tome? - reče Darja Aleksandrovna, i seti se odjednom nove, čudnovate navike Anine da zažmiruje. I učini joj se da je Ana žmirila baš onda kad su se stvari ticale intimnih strana života. »Žmiri kad gleda na svoj život samo da ne bi videla sve«, pomisli Doli. - Govoriću neizostavno s njom, i sebe radi i nje radi - odgovori Darja Aleksandrovna na njegove izjave zahvalnosti.
Oni ustadoše i pođoše kući.
22.
Zastavši Darju Aleksandrovnu kod kuće, Ana joj pažljivo pogleda u oči, kao da pita o razgovoru koji je imala s Vronskim, ali ne upita rečima.
- Čini mi se daje već vreme ručku - reče ona. - Još se nismo dobro ni videle. Ja računam na veče. Sad treba da idem da se obučem. Mislim, i ti ćeš. Dobro smo se isprljale na građevini.
Doli ode u svoju sobu i dođe joj smešno. Oblačiti se nije imala u šta, jer je već bila obukla svoju najbolju haljinu; ali da bi čim bilo obeležila svoju pripremu za ručak, ona zamoli sobaricu da joj očisti haljinu, promeni manžete i traku, i metnu čipku na glavu.
- Eto, to je sve što sam mogla učiniti - smešeći se reče Ani, kad ova izađe u trećoj, opet izvanredno prostoj haljini.
- Da, mi se ovde kicošimo - reče Ana kao izvinjavajući se za svoju gizdavost. - Aleksije je zadovoljan tvojim dolaskom kao retko čim. On je prosto zaljubljen u tebe - dodade ona. - Da nisi umorna?
Do ručka nije bilo vremena za razgovor ma koje vrste. Kad uđoše u salon, zatekoše već kneginjicu Varvaru, i muškarce u redengotima. Arhitekta beše u fraku. Vronski predstavi gošći doktora i upravnika. Arhitektu je upoznala još u bolnici.
Debeli nastojnik kuće, sijajući svojim okruglim izbrijanim licem i uštirkanom belom vratnom maramom, javi da je jelo na stolu i dame se digoše. Vronski zamoli Svijažskog da ponudi ruku Ani Arkadijevnoj, a sam priđe Doli. Veslovski pruži ruku kneginjici Varvari pre Tuškjeviča, tako da Tuškjevič pođe sam s upravnikom i doktorom.
Ručak, trpezarija, posuđe, posluga, vino i jelo, ne samo da su odgovarali opštem tonu nove raskošnosti doma, nego izgledahu još raskošnije i novije od svega. Darja Aleksandrovna je posmatrala ovu, za nju novu raskoš, i kao domaćica koja upravlja kućom - premda se nije nadala da će išta od svega viđenoga moći sravniti sa ičim u svojoj kući, tako je sve to po raskoši bilo daleko iznad njenog načina života - poče nehotice da ulazi u pojedinosti, i da zadaje sebi pitanje: ko je, i kako sve to uradio. Vasenjka Veslovski, njen muž, pa i Svijažski, i još mnogi ljudi koje je ona poznavala, nikad ne misle o tome, veruju na golu reč da svaki valjan domaćin želi da njegovi gosti osete: da baš to što je tako lepo kod njega uređeno, nije stalo nikakvog truda, već je samo po sebi takvo. Darja Aleksandrovna, pak, znala je da sama po sebi ne postaje ni kaša za dečji doručak, i da je u ovakvo složeno i divno uređenje morala biti uložena nečija napregnuta pažnja. Po pogledu Aleksija Kiriloviča kojim je pregledao sto, po znaku koji je dao nastojniku, po načinu kako je ponudio Darji Aleksandrovnoj izbor između hladne čorbe od zeleni i riblje supe, ona je videla da se sve to radi i podržava staranjem samoga domaćina. Od Ane, očevidno, zavisile su stvari onoliko koliko i od Veslovskog. Ana, Svijažski, kneginjica i Veslovski - bili su podjednako gosti koji se veselo koriste onim što je za njih tu spremljeno.
Ana je bila domaćica samo u vođenju razgovora. I taj razgovor, veoma težak za domaćicu pri maloj trpezi, sa licima kao što su upravnik i arhitekta, licima iz sasvim drugog sveta, koja se trude da se ne zbune pred neobičnim luksuzom, i koja ne mogu uzeti dugo učešće u opštem razgovoru, taj težak razgovor je Ana vodila sa svojim običnim taktom, prirodnošću, i čak i sa zadovoljstvom, kako je zapazila Darja Aleksandrovna.
Razgovor se povede o tome da su se Tuškjevič i Veslovski vozili sami na čamcu; i Tuškjevič poče pričati o poslednjoj veslačkoj utakmici Jaht - kluba u Petrogradu. Ana, sačekavši prekid, obrati se odmah arhitekti, da bi ga izvela iz ćutanja.
- Nikolaj Ivanovič bio je iznenađen - reče ona za Svijažskog - kako je odmakla nova građevina otkako je on poslednji put bio ovde; ja sama, iako svakog dana odlazim, uvek se čudim kako to brzo ide.
- Sa njegovom ekselencijom prijatno je raditi - reče smešeći se arhitekta (on je bio pristojan i miran čovek, svestan svoje vrednosti). - Sasvim drukčije nego imati posla s gubernijskim vlastima. Tamo gde bi vlast ispisala čitav ris hartije, ja grofu samo izložim stvar, porazgovaramo, i sve je sa dve - tri reči svršeno.
- Amerikanski način - reče Svijažski smešeći se.
- Da, tamo se zdanja podižu racionalno...
Razgovor pređe na zloupotrebe vlasti u Sjedinjenim Američkim Državama, ali ga Ana odmah skrenu na drugu temu, da bi upravnika izvela iz ćutanja.
- Jesi li videla kadgod mašine žetelice? - obrati se ona Darji Aleksandrovnoj. - Bili smo da gledamo baš onda kad smo tebe sreli. I ja sam ih tada prvi put videla.
- Kako dejstvuju? - upita Doli.
- Sasvim kao makaze. Daska sa mnogo malih makaza. Evo ovako.
Ana uze svojim lepim, belim i prstenjem pokrivenim rukama nož i viljušku, i poče pokazivati. Jasno je videla da se iz njenog objašnjenja ništa ne može razumeti, ali znajući da govori prijatno i da su joj ruke lepe, ona nastavi objašnjenje.
- Pre će biti kao perorezi - šaleći se reče Veslovski, ne spuštajući očiju s Ane.
Ana se jedva primetno osmehnu, ali ne odgovori njemu. - Je l’ te da su kao makaze, Karlo Fjodoriču? - obrati se upravniku.
- O, ja - odgovori Nemac. - Es ist ein ganz einfaches Ding[220] - i poče objašnjavati konstrukciju mašine.
- Šteta što mašina i ne vezuje. Video sam na Bečkoj izložbi, pa i vezuje žicom - reče Svijažski. - One su praktičnije.
- Es kommt drauf an... Der Preis vom Draht muss ausgerechnet werden[221]
- i Nemac, izveden iz ćutanja, obrati se Vronskom. - Das làsst sich ausrechnen, Erlaucht.[222] - I Nemac se već maši rukom u džep gde mu je stajala knjižica s olovkom, u kojoj je on sve izračunavao, ali setivši se da je za ručkom, i primetivši hladan pogled Vronskog, on se uzdrža. - Zu complicirt macht zu viel Klopot[223] - zaključi on.
- Wunscht man Dochots, so bat man auch Klopots[224] - reče Vasenjka Veslovski peckajući Nemca.
- J’adore l’allemand[225] - obrati se on opet Ani sa istim osmejkom.
- Wunscht man Dochots, so bat man auch Klopots[224] - reče Vasenjka Veslovski peckajući Nemca.
- J’adore l’allemand[225] - obrati se on opet Ani sa istim osmejkom.
- Cessez[226] - reče mu ona šaljivo - strogo.
- A mi smo mislili da ćemo vas u polju zateći, Vasilije Semjoniču - obrati se ona doktoru, slabunjavom čoveku - jeste li izlazili?
- Jesam, ali sam zatim umakao - sa mračnom šaljivošću odgovori doktor.
- Znači da ste napravili dobru šetnju.
- Znači da ste napravili dobru šetnju.
- Izvrsnu.
- A kako je starica? Nadam se da nije tifus?
- Tifus ili drugo, tek ne okreće na dobro.
- Kako mi je žao! - reče Ana, i odavši na taj način potrebnu pažnju tuđima, obrati se svojima.
Ipak, prema vašem izlaganju, Ana Arkadijevna, teško bi bilo konstruisati mašinu - reče u šali Svijažski.
- Gle, a zašto? - reče Ana s osmejkom koji je govorio da zna da je u njenom tumačenju konstrukcije mašine bilo nešto ljupko, što je i Svijažski opazio. Ta nova crta mladačke koketerije neprijatno dirnu Doli.
- Ali zato Ana Arkadijevna prosto poražava svojim razumevanjem arhitekture - reče Tuškjevič.
- I te kako. Ja sam juče čuo kad je Ana Arkadijevna kazala: strob i plintus[227] - reče Veslovski. - Da li tako beše?
- To nije nikakvo čudo, kad se tako mnogo vidi i čuje - reče Ana. - A vi, izvesno, ne znate ni od čega se prave kuće?
Darja Aleksandrovna vide da je Ana bila nezadovoljna šaljivim tonom između nje i Veslovskog, ali je i nehotice sama padala u taj ton.
Vronski, u ovom slučaju, postupio je sasvim suprotno Ljevinu. On, očevidno, nije pridavao brbljivosti Veslovskog nikakav značaj, čak je i podržavao ove šale.
- Dede, recite nam, Veslovski, čime se spaja kamenje?
- Razume se, cementom.
- Bravo! A šta je cement?
- Tako, nešto za razmazivanje, to jest, smesa za zamazivanje - reče Veslovski i izazva opšti kikot.
Razgovor za stolom, izuzev u mračno ćutanje utonulih doktora, arhitekte i upravnika, nije nikako prestajao, čas gladak, čas peckav, a nekog bi baš i u živac dirnuo. Jedanput i Darju Aleksandrovnu darnuše u živac, i ona se tako naljuti da pocrvene; ali se zatim prisećala da li nije i ona kazala nešto izlišno i neprijatno. Svijažski povede razgovor o Ljevinu, i pričaše o njegovom čudnovatom mišljenju da su mašine samo od štete ruskom gazdinstvu.
- Ja nemam zadovoljstvo poznavati toga gospodina Ljevina - smešeći se reče Vronski - ali on verovatno nikad nije video mašine koje osuđuje. A ako ih je video i oprobao, onda je to bilo na brzu ruku, i ne sa mašinom iz inostranstva nego sa ruskom. A kakvi onda mogu biti pogledi na stvar?
- Sve zajedno, turski pogledi - obraćajući se Ani reče smešeći se Veslovski.
- Ja ne mogu braniti njegovo mišljenje - planuvši reče Darja Aleksandrovna - ali smelo mogu reći da je on vrlo obrazovan čovek, i kad bi bio tu, on bi vam umeo odgovoriti; ja ne umem.
- Ja Ljevina veoma volim, mi smo dobri prijatelji - dobrodušno smešeći se reče Svijažski. - Mais pardon, il est un petit peu toqué;[228] na primer, on tvrdi da ni zemstva, ni sudovi nisu potrebni, i neće ni u čemu da učestvuje.
- To je naša ruska ravnodušnost - reče Vronski sipajući vodu iz ledene boce u tanku čašu na stub - ne osećamo obaveze koje od nas iziskuju naša prava, pa zato odričemo te obaveze.
- Ja ne znam čoveka koji bi bio stroži u vršenju svojih obaveza - reče Darja Aleksandrovna, razdražena tim nadmoćnim tonom Vronskog.
- Ja, naprotiv - nastavi Vronski, nekako darnut u živac tim razgovorom - ja, naprotiv, evo kakvog me vidite, vrlo sam zahvalan za čast koju su mi učinili, zahvaljujući Nikolaju Ivanoviču (on pokaza na Svijažskog), izabravši me za porotnika. Smatram da je obaveza da prisustvujem na skupovima, i pri pretresanju seljačkih pitanja o konjima, važna za mene isto tako kao i sve što ja mogu da uradim. I smatraću za čast ako me izaberu za odbornika. Time ću se samo odužiti za koristi koje uživam kao posednik. Na nesreću, kod nas se ne shvata važnost koju treba da imaju u državi veliki posednici.
Darji Aleksandrovnoj beše neobično slušati Vronskog, kako je miran u svojoj pravičnosti za svojim stolom. Pa se seti kako je Ljevin, koji protivno misli, bio isto tako odlučan u svojim suđenjima za svojim stolom. Ali ona je volela Ljevina, i zato je bila na njegovoj strani.
- Dakle, možemo računati na vas, grofe, za iduću skupštinu? - reče Svijažski. - Ali treba poći ranije, osmoga već biti tamo. Kad biste mi učikili čast da dođete k meni.
- A ja se pomalo slažem s tvojim beau - frère[229] - reče Ana. - Samo ne mislim sasvim tako kao on - dodade ona s osmejkom. - Bojim se da je u poslednje vreme kod nas i odveć mnogo tih društvenih obaveza. Kao što je pre bilo tako mnogo činovnika da je za svaki posao bio potreban činovnik, tako sad - svi su javni radnici. Aleksije je ovde tek šest meseci, a već je, čini mi se, član pet ili šest raznih društvenih ustanova - staratelj, sudija, odbornik, porotnik, nešto oko konja. Du train que cela va,[230] sve vreme će ići na to. Bojim se da baš zbog množine tih poslova ne bude sve samo forma. Na koliko ste mesta vi član, Nikolaju Ivanoviču? - obrati se ona Svijažskome - čini mi se, na više od dvadeset?
Ana je govorila šaleći se, ali se u tonu osećala razdraženost. Darja Aleksandrovna, koja je pažljivo posmatrala Anu i Vronskog, odmah je to opazila. Videla je takođe da je lice Vronskog za vreme ovog razgovora dobilo ozbiljan i uporan izraz. Opazivši to, opazivši da kneginjica Varvara, da bi promenila razgovor, žurno povede reč o petrogradskim poznanicima, i setivši se takođe onoga što joj je Vronski nekako sračunato govorio u vrtu o svome radu, Doli razumede da je s tim pitanjem o društvenoj delatnosti skopčana nekakva intimna svađa između Ane i Vronskog.
Ručak, vina, usluga, sve je to bilo vrlo lepo, ali je sve bilo onako kako je Doli viđala da biva na zvaničnim ručkovima i balovima, od kojih je odvikla, sve je imalo karakter bezličnosti i usiljenosti - i stoga, u običan dan, i u malom krugu, to je proizvelo neprijatan utisak na nju.
Posle ručka sedeli su na terasi. Zatim počeše igrati lawn tennis. Igrači se podeliše u dve partije, i rasporediše se na brižljivo uravnjenom i nabijenom kroketgraundu,[231] s obe strane zategnute mreže sa pozlaćenim stubićima. Darja Aleksandrovna pokuša da igra, ali dugo nije mogla da uđe u suštinu igre, a kad je ušla, bila je toliko sustala da sede s kneginjicom Varvarom i poče samo posmatrati igrače. Njen partner, Tuškjevič, takođe izostade; ali ostali dugo nastaviše igru. Svijažski i Vronski igrali su vrlo dobro i ozbiljno. Oštro su motrili na dobačenu im loptu, vešto pritrčavali lopti niti hitajući niti oklevajući, iščekivali skok, i pažljivo i sračunato poduhvatajući loptu raketom prebacivali je preko mreže. Veslovski je igrao najgore. On se mnogo žestio, ali je zato svojom veselošću oduševljavao igrače. Njegov smeh i uzvici nikako nisu prestajali. Skinuo je, kao i ostali muškarci, po dopuštenju dama, kaput; njegova krupna, lepa prilika, u belim rukavima od košulje, sa rumenim oznojenim licem, nagli njegovi pokreti - ostajali su kao urezani u pameti.
Kad je Darja Aleksandrovna te noći legla da spava, čim bi zatvorila oči, videla je Vasenjku Veslovskog kako se zaleće po kroketgraundu.
Za vreme igre Darja Aleksandrovna beše nevesela. Nije joj se sviđao onaj šaljivi ton između Ane i Vasenjke Veslovskog, ni ona opšta neprirodnost odraslih kad sami, bez dece, igraju dečje igre. Ali da ne bi kvarila raspoloženje drugih, i da bi nekako provela vreme, ona, pošto se odmori, uđe opet u igru i pretvaraše se da je vesela. Celoga toga dana činilo joj se kao da igra na pozornici sa boljim od sebe glumcima, i da njena rđava igra kvari celu stvar.
Doli je bila došla u nameri da provede kod Ane dva dana, ako joj se dopadne. Ali pred veče, za vreme igre, ona se reši da se vrati sutradan. Teške materinske brige, koje je usput tako mrzela, sad joj se, posle jednog dana provedenog bez dece, pojaviše već u drugoj boji i mamljahu je k sebi.
Kad je Darja Aleksandrovna, posle večernjeg čaja i noćne vožnje na čamcu, ušla sama u svoju sobu, skinula haljinu, i sela da za spavanje namesti retku svoju kosu, oseti veliko olakšanje.
Beše joj čak neprijatno da pomisli kako će Ana doći k njoj. Želela je da bude sama sa svojim mislima.
23.
Doli je već htela da legne, kad u njenu sobu uđe Ana u noćnom kostimu.
U toku dana Ana je nekoliko puta počinjala razgovore o intimnim stvarima, i uvek je, posle nekoliko reči, zastajala. »Docnije ćemo nasamo o svemu razgovarati, tako mnogo imam da ti kažem«, govorila je.
Sad su bile nasamo, i Ana nije znala o čemu da govori. Sedela je kraj prozora, gledala u Doli i prebirala u pameti, reklo bi se, neiscrpnu masu intimnih razgovora, ali nije ništa nalazila. U tom trenutku činjaše joj se da je sve već i bilo kazano.
- Kako je Kiti? - reče, teško uzdahnuvši i gledajući u Doli kao krivac. - Kaži mi pravo, Doli, ljuti li se ona na mene?
- Ljuti li se? Ne! - smešeći se reče Doli. - Ali me mrzi, prezire?
- O ne! Samo, ti znaš, to se ne prašta.
- Da, da - okrenuvši se i gledajući kroz otvoren prozor, reče Ana. - Samo, ja nisam bila kriva. I ko je kriv? Šta znači to - kriv? Zar je moglo biti drukčije? Šta ti misliš? Je li moglo biti da ti ne budeš žena Stivina?
- Ne znam, pravo da ti kažem. Ali reci ti meni ovo...
- Da, da, ali nismo svršile sa Kiti. Je li srećna? Kažu da je on divan čovek.
- Malo je rečeno da je divan, ja ne znam da li ima boljeg čoveka od njega.
- Ah, kako mi je milo! Vrlo mi je milo! Malo je rečeno da je divan čovek - ponovi ona.
Doli se osmehnu.
- Nego govori ti meni o sebi. Ja imam s tobom nadugačko da razgovaram. Govorila sam sa... - Doli nije znala kako da ga nazove. Nije joj bilo zgodno ni da ga zove grofom, ni Aleksijem Kiriličem.
- S Aleksijem - reče Ana - znam da ste razgovarali. Ali ja sam htela da te pitam šta ti misliš o meni, o mome životu?
Kako da ti kažem tako odjednom? Zbilja ne znam.
- Ipak mi kaži... Ti vidiš moj život. No ne zaboravi da nas ti vidiš leti, kad nismo sami... Mi smo ovamo doputovali rano u proleće, živeli smo potpuno sami, i živećemo sami, i ništa bolje od toga ja ne želim. Ali zamisli sad da ja živim sama bez njega, sama, a to će biti... Po svemu vidim da će se to često ponavljati, da će on polovinu vremena provoditi izvan kuće - reče ona ustajući i sedajući bliže k Doli. - Razume se - prekide ona Darju Aleksandrovnu koja htede da joj odgovori - razume se, ja ga silom ne mogu zadržati. Ja ga i ne zadržavam. Eto, sad će trke. Njegovi konji trče, i on će otići. I drago mi je. Ali pomisli na mene, zamisli moj položaj... Ah, što govorimo o tome!Ona se osmehnu. - A o čemu je on govorio s tobom?
- Govorio je o onome o čemu i ja sama hoću da govorim, te mi je lako biti njegov advokat: o tome, da li ima mogućnosti, i može li se... Darja Aleksandrovna zamucnu - popraviti, poboljšati tvoj položaj... Ti znaš kako ja gledam na stvar... Ali ipak, ako je mogućno, treba da ti on postane muž...
- To jest, dobiti razvod braka? - reče Ana. - Znaš li, jedna jedina žena me je posetila u Petrogradu, i to Betsi Tverska. Ti je naravno poznaješ - Au fond,cest la femme la plus dépravée qui existe.[232] Ona je bila u ljubavnim odnosima s Tuškjevičem, i varala na najgadniji način svoga muža. Pa i ona mi je rekla da neće da zna za mene sve donde dokle je moj položaj nepravilan. Ne mislim da sravnjujem... Ja znam tebe, dušice moja. Ali se nehotice setih... Dakle, šta ti je on kazao? - ponovi ona.
- On kaže da mu je mučno za tebe i za sebe. Možda ćeš reći da je to egoizam, ali to je tako zakonit i plemenit egoizam! On želi, pre svega, da uzakoni svoju kćer, i da bude tvoj muž, da ima pravo na tebe.
- Koja žena, robinja, može biti u tolikoj meri robinja, kao ja - u mome položaju? - prekide je ona mračno.
- A glavno što on želi... želi da ti ne stradaš.
- To je nemogućno! Pa onda?
- Onda ono što je sasvim prirodno, da deca vaša imaju ime.
- Kakva deca? - ne gledajući u Doli i žmireći reče Ana.
- Anji, i buduća...
- Tu on može biti spokojan: ja više dece neću imati.
- Kako možeš reći da ih nećeš imati...
- Neću ih imati, zato što ja to neću.
Bez obzira na sve svoje uzbuđenje, Ana se osmehnu primetivši naivan izraz radoznalosti, čuđenja i užasa na licu Dolinom.
- Doktor mi je rekao posle moje bolesti..
- Ne može biti! - reče Doli široko otvorivši oči. To je za nju bilo jedno od onih otkrića čije su posledice i koristi tako ogromne, da se prvog trenutka oseća samo toliko da je to u celini teško shvatiti, i da se o tome mora mnogo i mnogo misliti.
Ovo otkriće, koje joj je odjednom objasnilo one njoj nepojmljive porodice u kojima je bilo samo po jedno i po dva deteta, izazva u njoj toliko misli, predstava i protivurečnih osećanja, da nije umela ništa da kaže, već je samo široko otvorenim očima začuđeno gledala u Anu. To je bilo tačno ono o čemu je ona maštala; ali sad, saznavši da je to mogućno, ona se užasnu. Osećala je da je to suviše prosto rešenje odveć složenog pitanja.
- N’est se pas immoral?[233] - reče, pošto poćuta malo.
- Zašto? Pomisli samo, ja imam da biram jedno iz dvoga: ili da budem trudna, to jest bolesna, ili da budem prijatelj, drug svoga muža, svejedno, ipak muža - namerno površnim i lakomislenim tonom reče Ana.
- Pa da, pa da - govorila je Doli, slušajući iste argumente koje je sama sebi navodila, i ne nalazeći više u njima raniju ubedljivost.
- Za tebe, za druge - govorila je Ana, tobož pogađajući njene misli - još i može biti sumnje, ali za mene... Razumej, ja nisam venčana žena; on me voli dok me voli. I? Čime da podržim njegovu ljubav? Zar ovim?
Ana ispruži bele ruke ispred trbuha.
Neobičnom brzinom, kao što to biva u trenucima uzbuđenja, gomilale su se misli i uspomene u glavi Darje Aleksandrovne. »Ja - mislila je ona - nisam privlačila Stivu, on je otišao od mene drugima, ali ga ni ona prva, radi koje mi je postao neveran, nije zadržala time što je uvek bila lepa i vesela. On ju je ostavio i našao drugu. I zar će Ana time privući i zadržati grofa Vronskog? Ako on to bude tražio, naći će još primamljivije i veselije toalete i ponašanje. I neka su ne znam kako bele i divne njene gole ruke, i ne znam kako lepa njena punačka figura, njeno usplamtelo lice ispod ove crne kose, naći će on lepše, kao što traži i nalazi moj odvratni, žalosni i mili muž.«
Doli ništa ne odgovori i samo uzdahnu. Ana primeti taj uzdah koji je pokazivao neslaganje s njom, i nastavi. Ona je imala u rezervi još argumenata, i tako jakih da će se na njih teško moći što odgovoriti.
- Ti kažeš da to ne valja? Ali treba promisliti - nastavi ona. - Ti zaboravljaš moj položaj. Kako mogu želeti decu? Ne govorim o mukama, ja ih se ne bojim. Ali pomisli, čija će biti moja deca? Nesrećna deca, koja će nositi tuđe ime. Samim svojim rođenjem ona se stavljaju u položaj da se moraju stideti svoje matere, svoga oca, svoga rođenja.
- Pa zato je baš i potreban razvod.
Ali Ana je ne slušaše. Ona je htela da izgovori sve one, uvek iste razloge kojima je toliko puta sebe uveravala.
- Zašto mi je dat razum kad ga neću upotrebiti na to da ne stvaram u svetu nesrećnike?
Ona pogleda u Doli, ali ne sačekavši odgovor, nastavi:
- Ja bih se uvek osećala kriva pred tom nesrećnom decom - reče ona. - Ako ih nema, onda bar nisu nesrećna, a ako su nesrećna, onda sam ja sama za to kriva.
To su bili tačno oni razlozi i dokazi koje je Darja Aleksandrovna sama sebi navodila, ali sad, kad ih je slušala, nije ih razumevala. »Kako neko može biti kriv pred bićima koja ne postoje?« mislila je ona. I odjednom joj dođe misao: da li bi, u kakvom bilo slučaju, moglo biti bolje za njenog ljubimca Grišu kad ne bi postojao? I to joj se učini tako ludo, tako čudnovato, da nehotice zavrte glavom kako bi rasterala tu zbrku misli.
- Ja, ja ne znam, ali to nije dobro - reče, sa izrazom gađenja na licu.
- Da, ali ne zaboravljaj šta si ti, a šta sam ja... A osim toga - dodade Ana, kao da, uprkos bogatstvu svojih razloga, i oskudici Dolinih razloga, ipak donekle priznaje da ono ne valja - ne zaboravljaj glavno, da ja, sada, nisam u takvom položaju u kakvom si ti. Za tebe je pitanje: želiš li da nemaš više dece; a za mene: želim li da ih imam. A to je velika razlika. Razumećeš da ja u mome položaju ne mogu to želeti.
Darja Aleksandrovna nije odgovarala. Ona odjednom oseti da joj Ana posta daleka, da između njih postoje pitanja u kojima se one nikad ne mogu složiti, i o kojima je bolje i ne govoriti.
24.
Utoliko je potrebnije da urediš svoj položaj, ako je mogućno - reče Doli.
- Da, ako je mogućno - reče Ana odjednom sasvim drukčijim, tihim i tužnim glasom.
- Zar je razvod nemogućan? Meni su govorili da tvoj muž pristaje.
- Doli, ja nemam volje da govorim o tome.
- Lepo, nećemo - pohita da kaže Darja Aleksandrovna, opazivši izraz patnje na Aninom licu. - Vidim samo toliko da suviše mračno gledaš.
- Ja? Ni najmanje. Ja sam vrlo vesela i zadovoljna. Ti si videla, je fais des passions.[234] Veslovski...
- Da, pravo da ti kažem, ne dopada mi se ton Veslovskog - reče Doli, želeći da promeni razgovor.
- Ah, nije to ništa! To golica Aleksija, i to je sve; on je mladic, i sav je u mojim rukama; upravljam njime kako hoću. On ti je kao i tvoj Griša... Doli! - ona odjednom promeni razgovor - ti kažeš da ja mračno gledam. Ti i pojmiti ne možeš. Ovo je odveć strašno! Ja se trudim da uopšte ne gledam.
- Ali meni se čini da treba gledati. Treba učiniti sve što se može.
- A šta se može? Ništa. Ti kažeš: treba da postanem ženom Aleksija, i da ja ne mislim o tome. Ja ne mislim o tome! - ponovi ona, i rumen joj izbi na licu. Ona ustade, ispravi grudi, teško uzdahnu i poče hodati svojim lakim korakom tamo - amo po sobi, zastajući pokatkad. - Ja ne mislim? Nema dana ni časa kad ja ne mislim, i ne ukorevam sebe za ono što mislim... jer misli o tome mogu dovesti do ludila. Do ludila - ponovi ona. - Kada razmišljam o tome, zaspati ne mogu bez morfijuma. Ali dobro. Da govorimo mirno. Kažu mi - razvod. Pre svega, on mi ga neće dati. On je sad pod uticajem grofice Lidije Ivanovne.
Ispravivši se na stolici, Darja Aleksandrovna sapatnički - bolećivim licem okretaše glavu prateći Anu koja je hodala po sobi.
Treba pokušati - reče tiho.
- Recimo i da pokušam. Šta to znači? - i ona izreče misao, očevidno hiljadu puta pretresanu i napamet naučenu. - To znači da ja, koja ga mrzim, premda priznajem svoju krivicu pred njim, i smatram ga velikodušnim - ja da se ponizim i da mu pišem... Nu, recimo, da se prisilim i uradim i to. Šta će biti? Dobiću ili uvredljiv odgovor, ili pristanak. Lepo, dobila sam pristanak...
Ana je u to vreme bila na udaljenom kraju sobe i tamo zastala radeći nešto oko zavese na prozoru. - Dobiću pristanak, a si... sin? Njega mi sigurno neće dati. Sin će, prezirući me, rasti kraj oca koga sam ja napustila. Razumej da ja volim, čini mi se jednako, ali oba više nego sebe, dva bića - Serjožu i Aleksija.
Ana je u to vreme bila na udaljenom kraju sobe i tamo zastala radeći nešto oko zavese na prozoru. - Dobiću pristanak, a si... sin? Njega mi sigurno neće dati. Sin će, prezirući me, rasti kraj oca koga sam ja napustila. Razumej da ja volim, čini mi se jednako, ali oba više nego sebe, dva bića - Serjožu i Aleksija.
Ona iziđe na sredinu sobe i stade pred Doli, stežući rukama grudi. U belom penjoaru, njena figura izgledaše osobito velika i široka. Ona pognu glavu i gledaše ispod obrva svetlim vlažnim očima malenu i mršavu Doli, žalosnu u njenoj zakrpljenoj košulji i noćnoj kapici, koja je sva drhtala od uzbuđenja.
- Ja volim samo ta dva bića, a ona isključuju jedno drugo. Ne mogu da ih spojim, a to je ono jedno što mi treba. A ako toga nema, onda mi je sve svejedno. Sve sasvim svejedno! I nekako će se sve svršiti, i zato ne mogu i ne volim da govorim o tome. Dakle, nemoj da me prekorevaš, ne osuđuj me nizašta. Ti, sa tvojom čistotom, ne možeš shvatiti sve ono sa čega ja stradam.
Ona priđe, sede pored Doli, i zagledajući kao krivac u njeno lice, uze je za ruku.
- Šta misliš? Šta misliš o meni? Ne preziri me. Ja nisam za preziranje. Ja sam nesrećna. Ako je iko nesrećan, to sam ja - reče, i okrenuvši se od nje zaplaka.
Kad ostade sama, Doli se pomoli bogu i leže u postelju. Iz dubine duše je žalila Anu za sve vreme dok je razgovarala s njom; ali sad nije mogla da prisili sebe da misli o njoj. Uspomene na kuću i decu nicahu u njenoj uobrazilji sa novim za nju čarima, u nekakvom novom sjaju. Taj njezin svet učini joj se sad tako mio i drag, da ne htede više nijedan suvišni dan provesti izvan njega i odluči da sutra neizostavno otputuje.
Ana, vrativši se u svoj kabinet, uze čašicu, kanu u nju nekoliko kapljica leka čiji se znatan deo sastojao iz morfijuma, ispi, posede neko vreme nepomična, pa onda utišana i vesela uđe u sobu za spavanje.
Kad uđe, Vronski je pažljivo pogleda. Tražio je tragove razgovora koji je ona morala imati s Doli ostavši tako dugo u njenoj sobi. Ali u Aninom uzbuđeno - uzdržljivom izrazu, koji je nešto skrivao, on ne nađe ništa osim lepote, na koju je doduše već bio navikao, ali koja ga još uvek očaravaše;znanja o toj lepoti, i želje da utiče na njega. Vronski ne htede da pita šta su govorile, ali se nadaše da će Ana sama štogod reći. Ona reče samo:
- Milo mi je što ti se Doli dopala, Zar ne?
- Pa ja nju odavno poznajem. Ona je vrlo dobra, čini mi se, mais excessivement terre - à - terre.[235] Ipak sam joj se vrlo obradovao. On uze Aninu ruku i upitno joj pogleda u oči.
Ona, shvativši taj pogled drukčije, osmehnu se.
Sutradan, bez obzira na molbu domaćice i domaćina, Darja Aleksandrovna se spremi da ide. Ljevinov kočijaš, u svome starom kaftanu i polukočijaškom šeširu, sa raznobojnim konjima zapregnutim u fijaker zakrpljenih krila, dođe mračan i odlučan pred kućna vrata, na platformu posutu šljunkom.
Opraštanje s kneginjicom Varvarom i muškarcima beše neprijatno Darji Aleksandrovnoj. Probavivši zajedno jedan dan, i ona i domaćini osetiše da nisu jedno za drugo, i da je bolje i da se i ne zbližuju. Samo je Ani bilo žao. Ona je znala da sad, po odlasku Dolinom, niko više neće uzbuditi u njenoj duši ona osećanja koja se u njoj probudnše za vreme ovog sastanka. Dodirivanje tih osećanja bilo je za nju bolno, ali ona je znala da je to ipak najbolji deo njene duše, i da taj deo njene duše brzo urasta u život kojim je živela.
Kad iziđoše u polje, Darja Aleksandrovna oseti prijatno olakšanje i htede da upita ljude kako im se svidelo kod Vronskog, kad odjednom Filip kočijaš sam poče:
- Bogataši, jesu bogataši, a ovsa dadoše svega tri merice. Slistiše konji sve pre petlova. Šta je tri merice? Samo jedno meze. Sad je ovas i kod mehandžija po četrdeset i pet kopjejaka. Kod nas, onima koji dođu daje se koliko god mogu da pojedu.
- Cicija gospodin - potvrdi pisar.
- A sviđaju li ti se njihovi konji? - upita Doli.
- Konji - sila dobri. I hrana dobra. Ali mi je sve nešto bilo dosadno, Darja Aleksandrovna; ne znam kako je bilo vama - reče on okrenuvši k njoj svoje lepo i dobro lice.
- Pa i meni. Hoćemo li stići večeras?
- Treba da stignemo.
Vrativši se kući i zastavši sve u dobrom zdravlju i mile po raspoloženju, Darja Aleksandrovna poče sa velikom živahnošću da priča o svome putu, o lepom dočeku, o raskoši i dobrom ukusu života kod Vronskih, i njihovim zabavama, i ne dade nikome da protiv njih kaže i jednu reč.
- Treba poznavati Anu i Vronskog - njega sam sad bolje upoznala - pa da se zna kako su divni i dirljivi - govorila je ona sad sasvim iskreno, zaboravljajući ono neodređeno osećanje nezadovoljstva i nelagodnosti koje je obuzimaše tamo.
25.
Vronski i Ana provedoše celo leto i jedan deo jeseni na selu, pod istim pogodbama života, ne preduzimajući nikakve mere za razvod braka. Bili su rešili da nikud ne idu; ali su oboje osećali, što su duže živeli sami, osobito u jesen, bez gostiju, da neće moći izdržati taj život, i da će morati da ga promene.
Na izgled, njihov je život bio takav da se bolji nije mogao poželeti: svega u izobilju, svi zdravi, imali su dete, oboje su imali zanimanje. Ana je i bez gostiju isto onoliko bila zauzeta sobom, i vrlo je mnogo čitala - i romane i ozbiljne knjige, koje su bile u modi. Poručivala je sve knjige o kojima se s pohvalom govorilo u stranim novinama i časopisima koje je primala, i čitala je s onom pažljivošću prema sadržini s kakvom se čita u usamljenosti. Osim toga, ona je sve predmete kojima se zanimao Vronski, izučavala po knjigama i specijalnim časopisima, tako da se on često obraćao njoj u pitanjima sporta i konjarstva. I divio se njenom znanju i pamćenju, ali je ipak, u prvo vreme, sumnjajući, želeo potvrde; ona bi nalazila u knjigama sve o čemu je on pitao, i pokazivala mu.
Uređenje bolnice takođe ju je zanimalo. Ne samo da je pomagala, nego je mnogo šta sama uređivala i smišljala. Ali je glavna njena briga bila ipak ona sama - ona sama ukoliko je draga Vronskom, ukoliko mu može zameniti sve što je ostavio. Vronski je cenio tu želju koja je postala jedina svrha njenog života - da mu se ne samo dopada, nego i da mu služi, ali su ga u isto vreme i mučile ljubavne mreže kojima se ona starala da ga sputava. Što je više vremena prolazilo, što se češće viđao sputan tim mrežama, sve više je želeo, ne da iziđe iz njih, već da oproba da li one smetaju njegovoj slobodi. Kad ne bi bilo njegove sve jače želje da bude slobodan, da nema domaćih scena kada god treba da ide u grad na skupštinu, na trke, Vronski bi bio potpuno zadovoljan svojim životom. Uloga koju je izabrao, uloga bogatog posednika, iz kojih i treba da se sastoji jezgro ruske aristokratije, ne samo da je odgovarala njegovom ukusu, nego mu je sada, posle pola godine takvog života, činila sve veće i veće zadovoljstvo. A njegov posao, u koji je sve više ulazio, išao je odlično. Bez obzira na ogroman novac utrošen na bolnicu, mašine, iz Švajcarske poručene krave, i mnogo šta drugo, on je bio uveren da ne rasipa, već da svoje imanje uvećava. Tamo gde se stvar ticala prihoda, prodaje drva i građe, žita, vune, izdavanja zemlje pod zakup, Vronski je bio čvrst kao kremen i umeo je da održi cenu. U poslovima velikog gazdinstva, kako na ovom tako i na drugim imanjima, on se pridržavao najprostijih metoda, bez rizika, i bio je u najvećoj meri štedljiv, vodio računa o svima sitnicama gazdinstva. I pored sve veštine i lukavstva Nemca, koji je Vronskog navodio na kupovine, i izlagao svaki račun tako da na prvi pogled zahteva velike svote, a pošto se malo prosudi, nađe se da se isto to može nabaviti i jevtinije, i odmah imati od toga i koristi - Vronski se nije Nemcu podavao. On je saslušavao upravnika, ispitivao ga, i slagao se s njim samo kad je ono što se poručivalo ili uređivalo bilo najnovije, još nepoznato u Rusiji, i takvo da može izazvati opšte divljenje. Osim toga, rešavao se velike izdatke samo onda kad je imao izlišnih novaca; a čineći te izdatke, ulazio je u sve pojedinosti, i nastojavao da za svoje novce dobije ono što je najbolje. Sudeći prema tome kako je počeo poslove, bilo je jasno da ne rasipa, i da je uvećao svoje imanje.
Meseca oktobra bili su plemićki izbori u Kašinskoj guberniji, gde su se nalazila imanja Vronskog, Svijažskog, Koznišova, Oblonskog, i jedan mali deo Ljevinovog imanja.
Ovi izbori, prema mnogim okolnostima, i licima koja učestvovahu u njima, obraćali su na sebe društvenu pažnju. O njima se mnogo govorilo i za njih se mnogo spremalo. Moskovski i petrogradski stanovnici, pa i neki iz inostranstva, koji nikad nisu bivali na izborima, dođoše sad na te izbore.
Vronski je odavno bio obećao Svijažskom da će doći i on.
Pred same izbore, Svijažski, koji je često dolazio u Vozdvižensko, svrati po Vronskog.
Još uoči toga dana, između Vronskog i Ane dođe gotovo do svađe zbog toga nameravanog putovanja. Bilo je ono najdosadnije i najteže na selu jesenje vreme; Vronski, stoga, i spreman za borbu s Anom, strogo i hladno, kako nikad ranije nije s njom govorio, saopšti joj da odlazi. Na njegovo iznenađenje, Ana primi taj izveštaj vrlo mirno, i samo upita kad će se vratiti. On je pažljivo pogleda, ne razumevajući tu mirnoću. Ona se osmehnu na njegov pogled. On je znao za tu njenu sposobnost povlačenja u samu sebe, i znao da to biva samo onda kad se ona u sebi rešava na nešto, a ne saošptava i njemu svoje planove. I bojao se toga; ali je toliko želeo da izbegne scenu, da se načini kao da veruje, a donekle i iskreno poverova onome čemu je hteo da veruje - njenoj razumnosti.
Nadam se da ti neće biti dosadno?
- Nadam se - reče Ana. - Juče sam dobila sanduk knjiga od Gotijea[236]. Ne, neće mi biti dosadno.
»Ona hoće taj ton, i tim bolje - pomisli on - uostalom, na jedno bi izišlo.«
I tako Vronski ode na izbore ne izazvavši Anu na otvoreno objašnjenje. To je bio prvi slučaj, od početka njihove veze, da se on rastajao od nje ne objasnivši se dokraja. S jedne strane, to ga uznemiri; s druge pak strane, nalazio je da je tako i bolje, »S početka će biti, kao i sad, nešto nejasno, prikriveno, a zatim, ona će se naviknuti. U svakom slučaju, sve joj mogu dati, samo ne moju mušku nezavisnost«, mislio je u sebi.
26.
U septembru, Ljevin pređe u Moskvu zbog Kitinog porođaja. Već je mesec dana živeo besposlen u Moskvi, kad Sergije Ivanovič, koji je imao imanje u Kašinskoj guberniji, i koji je uzimao veliko učešće u pitanju predstojećih izbora, poče da se sprema da ide na izbore. Pozva i brata, koji je imao nešto malo imanja u seljeznjevskom srezu. Ljevin je i inače imao da svrši u Kašinu jedan neodložan posao svoje sestre, koja je živela u inostranstvu. Stvar se ticala tutorstva i prijema novca za otkup imanja.
Ljevin se neprestano još dvoumio, ali Kiti, koja je videla da mu je dosadno u Moskvi i savetovala mu da ide, beše bez njegova znanja poručila za njega plemićki mundir koji je koštao osamdeset rubalja. I ovih osamdeset rubalja, plaćenih za mundir, behu glavni uzrok koji pobudi Ljevina da ide. On otputova u Kašin.
I sada, već je šest dana u Kašinu, posećuje svaki dan skupštinu, i stara se da svrši sestrin posao, koji nikako još nije uspeo da krene s mesta. Svi predvodnici plemstva behu zauzeti oko izbora, i nije se mogla postići ni najprostija stvar, ako je zavisila od starateljstva. Ono drugo, prijem novca, takođe je nailazilo na smetnje. Posle dugog staranja oko skidanja zabrane, novac se najzad mogao izdati, ali beležnik, neobično uslužan čovek, nije mogao da izda uputnicu, jer je potreban bio predsednikov potpis, a predsednik nije predao dužnost, a sam je na sednici. Sva ova staranja, tumaranja s jednog mesta na drugo, razgovori sa vrlo dobrim i ljubaznim ljudima, koji su potpuno shvatali neprijatnost moliočeva položaja, ali nisu mogli da mu pomognu, sve to naprezanje, bez ikakvih rezultata, izazvalo je kod Ljevina mučno osećanje, slično onoj nesnosnoj nemoći koja se oseti u snu kad čovek hoće da upotrebi fizičku snagu. Ljevin je to počesto osetio razgovarajući sa svojim neobično dobrodušnim poverenikom. Ovaj poverenik, kako je izgledalo, činio je sve mogućno i naprezao sve svoje umne sile da izvede Ljevina iz teškog položaja. »Znate šta da pokušate - govorio je poverenik više puta - otidite tamo, i otidite onamo«, i poverenik je pravio čitav plan kako da se obiđe ono sudbonosno načelo koje je sve ometalo.
Obično je odmah i dodavao: »Opet će zatezati stvar, ali pokušajte.« I Ljevin je pokušavao i išao. Svi su bili dobri i ljubazni, ali ono što se obilazilo na kraju je opet izrastalo, i opet pregrađivalo put. Osobito je uvredljivo bilo to što Ljevin nikako nije mogao da razume s kim se on to bori, ko ima koristi od toga što se njegova stvar ne svršava. To, izgleda, niko nije znao; nije znao ni poverenik. Kad bi Ljevin to mogao razumeti, kao što je, na primer, razumeo zašto se pri vađenju karata na železničkoj blagajni mora stati u red, ne bi mu bilo krivo i nesnosno; ali o preprekama na koje je nailazio u poslu, niko nije mogao dati objašnjenje zašto postoje.
Ljevin se uostalom mnogo izmenio posle svoje ženidbe; bio je strpljiv, i kad nije mogao razumeti zašto je sve to tako udešeno, u sebi je govorio da on, ne znajući sve, ne može ni suditi o tome, da to, verovatno, mora da bude tako, i trudio se da se ne uznemiruje.
Tako isto, prisustvujući izborima i učestvujući u njima, on se takođe starao da nikoga ne osuđuje, da se ne prepire, već, ukoliko je to mogućno, da pojmi stvar kojom se sa takvom ozbiljnošću i zanosom zanimahu pošteni i dobri ljudi koje on ceni. Otkako se oženio, Ljevin je poznao mnoge nove ozbiljne strane života, koje mu ranije, po lakomislenom njegovom odnosu prema njima, izgledahu neznatne, te je sad i u izborima pretpostavljao i tražio ozbiljan smisao.
Sergije Ivanovič objasnio mu je smisao i važnost promene koja se očekivala na izborima. Gubernijski predvodnik plemstva, u čijim se rukama, po zakonu, nalazilo tako mnogo važnih društvenih poslova, sem drugih i starateljstvo (baš ono zbog čega je Ljevin sad patio), i ogromne novčane sume plemića, i gimnazije - ženska, muška i vojna, i narodno obrazovanje po novoj uredbi, i najzad zemstvo - taj gubernijski predvodnik, Snjetkov, bio je čovek starog plemićkog kova koji je potrošio ogromno svoje imanje, čovek dobar, poštenjak svoje vrste, ali čovek koji nikako nije shvatio potrebe novog vremena. On je uvek i u svemu držao stranu plemstva, otvoreno je ometao širenje narodnog obrazovanja, i pridavao je zemstvu, koje treba da ima tako ogroman značaj, samo staleški karakter. Trebalo je dovesti na njegovo mesto svežeg, savremenog, vrednog čoveka, potpuno novog, i otpočeti posao tako da bi se iz samouprave izvukle one koristi koje su se mogle izvući iz svih prava poklonjenih plemstvu, ne kao plemstvu, već kao elementu zemstva. U bogatoj Kašinskoj guberniji, koja je u svemu prednjačila svima ostalima, prikupile su se sad takve snage, da bi stvar, ako bi se ovde povela kako treba, mogla poslužiti kao obrazac za ostale gubernije, i za celu Rusiju. I stoga je cela stvar imala tako veliki značaj. Za predvodnika, na mesto Snjetkova, mislili su da izaberu ili Svijažskog, ili, još bolje, Nevjedovskog, bivšeg profesora, neobično pametnog čoveka i velikog prijatelja Sergija Ivanoviča.
Skupštinu je otvorio gubernator govorom u kojem je istakao: da plemstvo ne treba da bira ljude po pristrasnosti, već po zaslugama, i na opšte dobro otadžbine; i da se on nada da će kašinsko plemenito plemstvo, kao i ranijih godina pri izborima, izvršiti svoju dužnost i opravdati visoko vladaočevo poverenje.
Završivši govor, gubernator iziđe iz dvorane, a plemići, burno i živahno, neki čak i oduševljeno, pođoše za njim i opkoliše ga, dok je on oblačio bundu i prijateljski razgovarao s gubernijskim predvodnikom. Želeći da uđe u sve, i da ništa ne propusti, Ljevin je stajao tu u gomili, i čuo kako je gubernator rekao: »Molim vas, recite Mariji Ivanovnoj da je mojoj ženi veoma žao, ali ona mora ići u azil.« I odmah zatim plemići veselo dohvatiše svoje bunde i svi pođoše u crkvu.
U crkvi, podigavši zajedno sa ostalima ruku, i ponavljajući reči protoprezviterove, Ljevin se kleo najstrašnijim zakletvama da će izvrpšti sve ono u šta se nadao gubernator. Crkvena služba imala je uvek uticaja na Ljevina; kad je izgovarao reči: »zaklinjem se«, i obazreo se na gomilu mladih i starih ljudi koji su ponavljali to isto, on se osetio potresen.
Drugog i trećeg dana pretresane su stvari o novčanim sumama, i o ženskoj gimnaziji, stvari koje prema objašnjenju Sergija Ivanoviča nisu bile od značaja, i zato ih Ljevin, zauzet i inače svojim poslovima, nije pratio. Četvrtog dana bilo je pregledanje gubernijskih računa. Komisija kojoj je bilo povereno da pregleda račune, saopštila je skupštini da je sve potpuno ispravno. Gubernijski predvodnik je ustao, zahvalio plemstvu na poverenju, i prolio nekoliko suza. Plemići ga burno pozdraviše i stezahu mu ruke. Ali u taj mah jedan plemić iz partije Sergija Ivanoviča reče kako je čuo da komisija uopšte nije pregledala račune, smatrala pregled kao uvredu za gubernijskog predvodnika. Jedan od članova komisije, nesmotreno, potvrdi to. Tada neki mali, vrlo mlad po izgledu, ali vrlo jedak gospodin poče govoriti: da bi gubernijskom predvodniku verovatno bilo samo prijatno da položi račun o novcu, i da ga suvišna delikatnost članova komisije lišava tog moralnog zadovoljstva. Tada, članovi komisije se odrekoše svoje izjave, a Sergije Ivanovič poče logičkim putem dokazivati da treba: ili priznati da je komisija pregledala račune, ili priznati da ih nije pregledala, i razvi ovu dilemu u pojedinostima. Sergiju Ivanoviču odgovori govornik protivničke partije. Zatim je govorio Svijažski, i opet onaj jetki gospodin. Ljevin se čudio što se oko toga tako dugo prepiru, osobito pošto je upitao Sergija Ivanoviča da li on misli da su novci potrošeni, a ovaj mu odgovorio:
- O, ne. To je pošten čovek. Ali treba poljuljati ovaj starinski način očinskog, porodičnog upravljanja plemićkim poslovima.
Petoga dana bili su izbori sreskih predvodnika. Taj dan je bio dosta buran u nekim srezovima. U seljeznjevskom srezu Svijažski je bez kandidovanja bio izabran jednoglasno, i toga je dana bio kod njega ručak.
Nastavci : : Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар