Lav Tolstoj, Ana Karenjina, Druga knjiga, Sedma deo, 1- 17.

1.

 

Ljevini žive već treći mesec u Moskvi. Već je odavno prošao rok kad je Kiti, po najtačnijim računima onih koji znaju te stvari, trebala roditi, a ona je međutim još jednako nosila, i ni po čemu se nije opažalo da je to vreme sad bilo bliže nego pre dva meseca. I doktor, i babica, i Doli, i mati, a osobito Ljevin, koji nije mogao bez straha ni da pomisli o onome što se približava, počeše osećati nestrpljenje i nemir; jedina Kiti se osećaše potpuno mirna i srećna.

Ona je sad jasno saznavala rađanje novog osećanja ljubavi u sebi prema budućem, a donekle za nju već i sadašnjem detetu, i sa uživanjem se predavala tom osećanju. Dete već više nije bilo sasvim njezin deo, nego je ponekad živelo i svojim nezavisnim od nje životom. Često joj je to nanosilo bolove, ali u isto vreme htela je i da se smeje od čudnovate nove radosti.

Svi oni koje je Kiti volela bili su s njom, i svi su bili tako dobri prema njoj, tako su je negovali, tako je u svemu nailazila samo na prijatnosti, da ne bi poželela lepši i prijatniji život kad ne bi znala i osećala da se to mora skoro svršiti. Jedno joj je remetilo draži ovoga života, to što njen muž ne beše onakav kakvog ga je volela, i kakav je bio na selu.

Ona je volela njegov miran, ljubazan i gostoljubiv ton na selu. U gradu, pak, on je uvek bio nemiran i na oprezu, kao da se bojao da neko ne uvredi njega, a osobito ne nju. Tamo, na selu, osećajući sebe na svome mestu, nikud se nije žurio, niti je ikad bio besposlen. Ovde, u varoši, stalno se žurio, tobož da ne propusti nešto, međutim nije imao nikakva posla. Kiti ga je žalila. Drugima, ona je to znala, on nije izgledao za žaljenje; naprotiv, kada ga je Kiti posmatrala u društvu kao što se, biva, posmatra onaj koji se voli da bi se video tobož kao tuđinac i da bi se tako odredio utisak koji on proizvodi na druge - videla je, čak i sa strahom zbog svoje ljubomore, da on u očima ljudi ne samo da nije za žaljenje, već je primamljiv svojom ispravnošću, svojom unekoliko zastarelo stidljivom učtivošću prema ženskinju, svojom snažnom figurom, i, kako se Kiti činilo, svojim osobito izrazitim licem. Ali ona ga nije gledala spolja, već iznutra; videla je da on ovde nije onaj pravi; drukčije nije mogla da odredi njegovo stanje. Ponekad ga je u duši korela zato što ne ume da živi u varoši; ponekad pak priznavala da mu je zaista teško da tu udesi svoj život tako da bi mogao biti zadovoljan njim.

I zbilja, šta je mogao raditi? Karte nije voleo. U klub nije išao. Da tumara sa veseljacima, kakav je Oblonski, ona je znala šta bi to značilo... to bi značilo piti, i posle pijanke ići koje-kuda. Nije mogla da se ne užasava pri pomisli kuda u takvim slučajevima idu muškarci. Da zalazi u društvo? Znala je da za to treba nalaziti zadovoljstva u zbližavanju s mladim ženama, a to ona nije mogla želeti. Da sedi kod kuće s njom, s materom i sa sestrama? Koliko god su njoj bili prijatni i veseli razgovori »rekla-kazala«, kako je te razgovore između sestara nazivao stari knez - znala je da bi njemu to moralo biti dosadno. Šta mu je ostalo da radi? Da nastavi pisanje svoje knjige? Pokušao je da to radi, i u prvo vreme išao u biblioteku da traži i ispisuje materijal za knjigu; ali, kako joj je govorio, što više besposliči, sve manje vremena mu ostaje. A osim toga, žalio joj se da je ovde odveć mnogo razgovarao o svojoj knjizi, i da su mu se usled toga sve misli o njoj pobrkale i izgubile za njega interes.

Jedina korist od gradskog života bila je ta što tu, u gradu, nije među njima nikad bilo svađe. Da li zato što su uslovi života u gradu drugi, ili zato što su oboje postali obazriviji i pametniji u tom pogledu, tek u Moskvi ne beše svađe zbog ljubomore, koje su se tako bojali kad su prelazili u grad.

U tom smislu desio se čak jedan za njih oboje vrlo važan događaj, naime susret Kiti sa Vronskim.

Stara kneginja Marija Borisovna, kuma Kitina, koja ju je oduvek volela, zaželela je da neizostavno vidi Kiti. Kiti, koja zbog svoga stanja nije nikud išla, ode ipak s ocem uvaženoj starici, i kod nje srete Vronskog.

Pri ovom susretu Kiti je mogla prekoreti sebe samo zato što joj, za trenutak, kad uoči u građanskom odelu nekada joj tako poznatu figuru, što joj stade disanje, krv pojuri srcu, i jasno rumenilo, osetila je, izbi na licu. Ali to je trajalo samo nekoliko sekundi. Otac njen, koji poče naročito glasno govoriti s Vronskim, još nije svršio svoj razgovor, a ona je već bila potpuno spremna da gleda u Vronskog, da govori s njim, ako je potrebno, isto onako kako je govorila s kneginjom Marijom Borisovnom, i, što je glavno, tako da bi sve do poslednjeg glasa i osmejka mogao odobriti i njen muž, čije nevidljmvo prisustvo kao da je osećala uza se toga trenutka.

Izmenjala je s njim nekoliko reči, čak se mirno osmehnula na njegovu šalu o izborima, koje on nazva »naš parlamenat«. (Trebalo je osmehnuti se, da bi time pokazala da je razumela šalu.) Ali se odmah zatim okrete kneginji Mariji Borisovnoj, i nije više nijedanput pogledala u Vronskog sve dok on ne ustade, praštajući se; tada pogleda u njega opet, ali, očevidno, samo zato što je neučtivo ne gledati u čoveka kad se ovaj prašta i klanja.

Bila je zahvalna ocu što joj ništa nije rekao o susretu s Vronskim; ali, videla je po njegovoj osobitoj nežnosti posle posete, za vreme obične njihove šetnje, da je bio zadovoljan njom. Ona je sama bila zadovoljna sobom. Nikako nije očekivala da će u sebi naći toliko snage, da negde u dubini duše zadrži sve uspomene o pređašnjim osećanjima prema Vronskom, i da ne samo izgleda, nego i bude prema njemu potpuno ravnodušna i spokojna.

Ljevin pocrvene mnogo više od nje kad mu ona reče da je kod kneginje Marije Borisovne videla Vronskog. Bilo joj je vrlo teško da mu kaže to, ali joj je još teže bilo da nastavi pričanje o pojedinostima susreta, jer je on nije pitao, samo natmureno gledao u nju.

- Vrlo mi je žao što ti nisi bio tamo - reče ona. - Ali ne da budeš u sobi... ne bih bila tako prirodna u tvom prisustvu... Sada, crvenim mnogo više, mnogo više - govorila je crveneći do suza. - Nego da si mogao gledati kroz ključaonicu.

Iskrene oči njene rekoše Ljevinu da je ona bila zadovoljna sobom, i on se, bez obzira na to što je ona crvenela, umiri i poče raspitivati, što je ona baš i želela. Kad je saznao sve, čak do one pojedinosti da samo u prvom trenutku nije mogla da ne pocrveni, ali da joj je zatim bilo tako prosto i lako kao ma sa kojim čovekom s kojim se prvi put sreta, Ljevin se sasvim raspoloži, reče da mu je sve to vrlo prijatno, i da neće više postupati onako glupo kao na izborima, nego će se postarati da pri prvom susretu s Vronskim bude što može predusretljiviji.

- Tako je mučno misliti da postoji čovek, gotovo neprijatelj, s kojim ti je teško da se sretaš - reče Ljevin. - Veoma, veoma mi je sve to prijatno.

2.

Dakle, svrati, molim te, do grofice Bolj - reče Kiti mužu kad ovaj u jedanaest časova, pre nego što će otići od kuće, obiđe ženu. - Znam da ćeš ručati u klubu, tata te je upisao. A šta ćeš raditi pre podne?

- Idem samo do Katavasova - odgovori Ljevin.

- Zašto tako rano?

- Obećao je da će me upoznati s Metrovom. Hteo sam da razgovaram s njim o mome radu, to je poznat petrogradski naučnik - reče Ljevin.

- Da, njegov si članak tako hvalio? A posle? - reče Kiti.

- Svratiću još možda u sud, zbog sestrine stvari.

- A na koncerat? - upita ona.

- Kuda ću sam!

- Idi, idi; izvode nove stvari... To te je tako zanimalo. Ja bih neizostavno išla.

- U svakom slučaju, svratiću kući pred ručak - reče on gledajući u časovnik.

- Obuci redengot, da bi mogao i do grofice Bolj.

- Zar je to baš neizostavno potrebno?

- Ah, neizostavno! Grof je bio kod nas. Šta te to staje? Svratićeš, sešćeš, porazgovaraćeš pet minuta o vremenu, ustaćeš, i otići ćeš.

- Nećeš mi verovati, tako sam odvikao od toga da me je prosto sramota. Kako to? Dođe tuđ čovek, sedne, posedi bez ikakva posla, njima smeta, sebi kvari raspoloženje, i otide.

Kiti se nasmeja.

- Pa valjda si pravio posete kao neženjen? - reče ona.

- Pravio sam, ali mi je uvek bilo zazorno, a sad sam tako odvikao da bih, tako mi boga, voleo dva dana da ne ručam, samo da tu posetu ne pravim.

Tako mi je zazorno! Sve mi se čini da će ih to uvrediti, i da će reći: zašto si dolazio kad nemaš nikakva posla?

- Ne, neće ih uvrediti. Ja ti za to odgovaram - reče Kiti gledajući sa smehom u njegovo lice. Ona ga uze za ruku. - E, zbogom... Otidi, molim te.

On već htede poći, poljubivši ženinu ruku, kad ga ona zaustavi.

- Kostja, znaš li da mi je ostalo samo pedeset rubalja?

- Pa ništa, svratiću u banku i uzeću. Koliko? - reče sa poznatim joj izrazom nezadovoljstva.

- Čekaj. - Ona ga uhvati za ruku. - Da porazgovaramo, mene to brine. Ja, čini mi se, ništa suvišno ne trošim, a novac samo izmiče. Mora da nešto ne radimo kako treba.

- Ni najmanje - reče on iskašljujući se i gledajući je ispod obrva.

Ovo iskašljavanje ona je dobro poznavala... To je bio znak njegovog jakog nezadovoljstva, ne njome, već samim sobom. On je zaista bio nezadovoljan, ali ne zato što se troši mnogo novaca, nego zato što ga neko podseća na ono što bi on, znajući da u tome ima nečega nezgodnog, želeo da zaboravi.

- Naredio sam Sokolovu da proda pšenicu i da za mlin uzme unapred. Novaca će biti u svakom slučaju.

- Ali ja se bojim da je uopšte mnogo...

- Ni najmanje, ni najmanje - ponavljao je on. - E, zbogom, dušice.

- Zbilja, ponekad žalim što sam poslušala mamu. Kako bi dobro bilo na selu! Ovako sam sve vas namučila, i novac trošimo...

- Ni najmanje, ni najmanje. Otkako sam se oženio, još se nijedanput nije desilo da kažem da bi bolje bilo da je drukčije nego što je...

- Zbilja? - reče ona gledajući mu u oči.

Ono maločas reče ne misleći, tek da je time uteši. Ali kad je pogledao u nju i video da su one pravične ljupke oči upitno upravljene u njega, on ponovi isto, sad već od sveg srca. »Ja nju zbilja zaboravljam«, pomisli, i seti se onoga što ih je tako skoro očekivalo.

- Hoće li biti skoro? Kako se osećaš? - prošapta uzevši je za obe ruke. - Ja sam toliko o tome mislila, da sad već ništa ne mislim i ne znam. - I nije te strah.

Ona se prezrivo osmehnu.

- Baš ništa - reče.

akle, ako bi nešto... ja ću biti kod Katavasova.

- Ne, ništa neće biti, ne misli o tome. Ići ću s tatom da prošetam po bulevaru. Svratićemo k Doli. Čekam te pred ručak. Ah, da! Znaš li da Dolin položaj postaje sasvim nemogućan? Dužna je na sve strane, a novaca u kući nema. Juče smo razgovarali, mama, ja i Arsenije (tako je zvala muža svoje sestre Ljvove), i rešili smo da ti i on govorite Stivi. To je već i suviše. Sa tatom se ne može o tome govoriti... Ali ako biste ti i on...

- A šta mi možemo? - reče Ljevin.

- Svratićeš valjda kod Arsenija, porazgovaraj s njim; on će ti reći šta smo rešili.

- Lepo, sa Arsenijem, unapred na sve pristajem. Onda da svratim do njega. Zbilja, ako pođem na koncerat, mogu s Natalijom. E, zbogom.

Na vratima zaustavi Ljevina Kuzma, stari sluga još iz momačkog doba, koji je upravljao njegovim gradskim gazdinstvom.

- Dilbera su (to je bio levi rudni konj, doveden iz sela) nanovo potkovali, pa opet hramlje - reče on. - Šta naređujete?

Prvih nedelja u Moskvi Ljevin se zanimao konjima dovedenim iz sela. Hteo je da udesi vožnju što može bolje i jevtinije; ali se pokazalo da svoji konji staju skuplje nego kočijaški, a kočijaša su i tako uzeli.

- Reci, neka zovnu vidara. Možda je uboj.

- A za Katarinu Aleksandrovnu? - upita on.

Ljevina sad već nije iznenađivalo, kao u prvo vreme njegovog života u Moskvi, što je za prevoz sa Vozdviženke na Sivcev - Vražek trebalo uprezati u teške karuce par jakih konja da odvuku te karuce po kaljavom snegu četvrt kilometra, da stoje tamo četiri sata, i da se plati za to pet rubalja. Sad mu je to već izgledalo prirodno.

- Reci kočijašu da dovede dva konja za naše karuce - reče on.

- Razumem.

Zahvaljujući gradskim uslovima, Ljevin je rešio lako i prosto teškoću koja bi u selu iziskivala vazdan ličnog truda i pažnje; izašao iz kuće, viknuo kočijaša, seo i krenuo na Njikitsku. Usput već nije više mislio o novcu nego je premišljao o tome kako će se upoznati s petrogradskim naučnikom sociologom, i kako će razgovarati s njim o svojoj knjizi.

Samo u prve dane života u Moskvi Ljevina su zaprepašćivali oni za seoskog stanovnika neobični, neproduktivni, ali neizbežni rashodi, koji su nailazili na njega sa sviju strana. Sad je već bio navikao na njih. S njim se tu desilo ono što se, kako kažu, dešava pijanicama: prva čaša jedva, druga lakše, a posle treće, lete čašice kao ptičice. Kad je Ljevin razmenio prvu banknotu od sto rubalja, da se kupe livreje lakeju i vrataru, on je i nehotice pomislio da te sasvim nepotrebne livreje, doduše neizbežno neophodne sudeći po čuđenju koje pokazaše kneginja i Kiti kad on nagovesti da bi se moglo i bez livreja - da te livreje staju koliko dva radnika za celo leto, to jest oko trista radnih dana od Svetle nedelje do gospojinskih po klada, i svaki od tih dana pun teškog rada od rane zore do mrkla mraka - i ta banknota od sto rubalja išla je jedva. Ali sledeća, razmenjena pri kupovanju namirnica za ručak na koji behu pozvati rođaci, koje su stajale dvadeset i osam rubalja, iako je i ta izazvala u Ljevinu misao o tome da su dvadeset i osam rubalja petnaest tovara ovsa koji su radnici, znojeći se i stenjući, kosili, vezivali, vrli, vejali, prečišćavali i nasipavali - ta sledeća banknota pošla je ipak lakše. A sad, razmenjivanje banknota već ne izaziva više takva razmišljanja, i one lete lako kao ptičice. A da li je rad utrošen na dobijanje tog novca, u srazmeri sa zadovoljstvom koje se kupuje za taj novac - ta se misao već davno odstranila. Ekonomski račun: da postoji izvesna cena ispod koje se ne može prodavati izvesno žito, takođe je bio zaboravljen. Raž, čiju je cenu on tako dugo održavao, bila je prodata po pedeset kopjejaka od četvrti[248] jevtinije nego što su za nju davali pre mesec dana. Štaviše, proračun da se sa takvim rashodima ne može izdržati cela godina bez duga, i taj proračun već nije imao nikakva značaja. Jedno je bilo potrebno: imati u banci novaca, ne pitati otkuda dolaze, tako da se uvek može znati čime će se sutra kupiti govedina. I taj je račun Ljevin do sad održavao i vodio; imao je uvek novaca u banci.

Ali sad je i sav novac iz banke bio izuzet, i on nije znao gde da ga nađe. To mu za trenutak, kad mu Kiti pomenu o novcu, poremeti raspoloženje; ali nije imao vremena da misli o tome. Sedeo je u kolima i razmišljao o Katavasovu i predstojećem poznanstvu s Metrovom.

3.

Ljevin se prilikom ovog svog dolaska u Moskvu opet zbližio sa svojim drugom sa univerziteta, profesorom Katavasovom, s kojim se nije video od svoje svadbe. Katavasov mu je bio prijatan zbog jasnosti i prostote njegovih pogleda na svet. Ljevin je smatrao da jasnost Katavasovljevih pogleda proističe iz siromaštva njegove prirode. Katavasov pak mislio je da nedoslednost Ljevinovih misli proističe iz nedostatka discipline njegova uma. Ali Katavasovljeva jasnost bila je prijatna Ljevinu, a izobilje Ljevinovih nedisciplinovanih misli bilo je prijatno Katavasovu, i oni su voleli da se viđaju i da se prepiru.

Ljevin je čitao neka mesta iz svog dela Katavasovu, kome se ona dopadoše. Našavši se juče s Ljevinom na jednom predavanju, Katavasov mu reče da se poznati Metrov, čiji se članak jako svideo Ljevinu, nalazi u Moskvi, da je vrlo zainteresovan onim što mu je Katavasov govorio o Ljevinovu radu, i da će Metrov sutra u jedanaest sati biti kod njega, i da bi se rado upoznao s Ljevinom.

- Zbilja se popravljate, baćuška, to mi je milo - reče Katavasov susrećući Ljevina u malom salonu. - Čujem zvonce i mislim: ne može biti da je došao na vreme... A jeste li videli kakvi su Crnogorci[249]? Rođeni ratnici.

- Po čemu? - upita Ljevin.

Katavasov mu ukratko ispriča poslednje vesti, i ušavši s njim u kabinet predstavi Ljevina malom, čvrstom čoveku, vrlo prijatne spoljašnjosti. To je bio Metrov. Razgovor se zadrža neko vreme na politici, i na tome kako u višim petrogradskim krugovima gledaju na poslednje događaje. Metrov saopšti iz sigurnih izvora poznate reči, koje je tobož, tim povodom, izgovorio car i jedan od ministara. Katavasov je čuo, kao sigurno takođe, da je car rekao nešto sasvim drugo. Ljevin se trudio da izmisli situaciju pri kojoj bi i jedne i druge reči mogle biti kazane, i razgovor o tome prekide se.

- Eto, napisao je gotovo celu knjigu o prirodnim pogodbama radnika u odnosu prema zemlji - reče Katavasov - ja nisam specijalista, ali mi se kao prirodnjaku sviđa to što on ne uzima čovečanstvo kao nešto van zooloških zakona, naprotiv, vidi njegovu zavisnost od sredine, i u toj zavisnosti traži zakone razvića.

- To je vrlo zanimljivo - reče Metrov.

- Ja sam stvarno počeo pisati knjigu o seoskom gazdinstvu, ali proučavajući glavno oruđe seoskog gazdinstva, radnika, nehotice sam - reče Ljevin crveneći - došao do potpuno neočekivanih rezultata.

I Ljevin poče, obazrivo, kao da ispituje teren, izlagati svoje gledište. Znao je da je Metrov napisao članak protiv svuda usvojene političko - ekonomske teorije, ali u kolikoj se meri mogao nadati da nađe simpatije za svoje gledište, nije znao, i nije mogao dokučiti po umnom i spokojnom licu naučnika.

- U čemu vi vidite osobita svojstva ruskog radnika? - reče Metrov. - Da li u njegovim, tako da rečem, zoološkim svojstvima, ili u pogodbama pod kojima se on nalazi?

Ljevin vide da je u tome pitanju već rečena misao s kojom se on nije slagao, ali nastavi izlaganje svoje misli, koja se sastojala u tome: da ruski radnik ima pogled na zemlju potpuno različit od onoga kod drugih naroda. A da bi tu postavku dokazao, on pohita da doda, da, po njegovom mišljenju, pogled ruskog naroda na zemlju proističe iz njegove svesti o svome pozivu da naseli ogroman, nezauzet prostor na istoku.

- Lako se može pasti u zabludu, ako se prave zaključci o opštem pozivu naroda - reče Metrov prekidajući Ljevina. - Stanje radnika uvek će zavisiti od njegovog odnosa prema zemlji i kapitalu.

I, ne dajući Ljevinu da dovrši svoju misao, Metrov mu poče izlagati osobine svoje teorije.

U čemu se sastojala suština toga učenja, Ljevin nije razumeo, jer se nije ni trudio da razume; on je video da Metrov, isto tako kao i drugi, bez obzira na svoj članak u kojem je pobijao učenje ekonomista, gleda na položaj ruskog radnika ipak samo sa gledišta kapitala, zarade i rente. Mada je morao priznati da je u istočnom, najvećem delu Rusije renta još ravna nuli, da se zarada devet desetina ruskog stanovništva od osamdeset miliona izražava samo u ishrani sebe, i da kapital ne postoji drukčije do u obliku najpotrebnijeg oruđa - ipak je on samo s te tačke gledišta posmatrao svakog radnika, iako se umnogome razmimoilazio s ekonomistima, i imao svoju novu teoriju o zaradi, koju je izložio Ljevinu.

Ljevin je nerado slušao, i u početku tvrdio suprotno. Hteo je da prekine Metrova, da bi kazao svoju misao, koja je, po njegovom mišljenju, trebalo da učini izlišnim dalje izlaganje. Ali zatim, ubedivši se da oni tako različito gledaju na stvar da nikad jedan drugog ne mogu razumeti, nije više Metrovu odgovarao, samo ga je slušao. Iako ga nimalo nije zanimalo ono što je Metrov govorio, ipak je osećao neko zadovoljstvo slušajući ga. Njegovom samoljublju laskalo je što je takav naučnik tako rado kazivao pred njim svoje misli, sa takvom pažnjom i poverenjem prema Ljevinovom poznavanju predmeta, ponekad samo jednim nagoveštajem ukazujući na čitavu stranu stvari. Ljevin je to pripisivao svojoj vrednosti, ne znajući da je Metrov, razgovarajući sa svima svojim bližim poznanicima, osobito rado govorio o tome sa svakim novim čovekom, i uopšte rado govorio sa svima o predmetu koji ga je zanimao, a koji mu još nije bio jasan.

- Ali mi ćemo odocniti - reče Katavasov pogledavši u časovnik, čim Metrov završi svoje izlaganje.

- Jest, danas je sednica u Društvu ljubitelja za uspomenu na dan pedesetogodišnjeg jubileja Svintiča - reče Katavasov na pitanje Ljevinovo. - Petar Ivanovič i ja spremili smo se da idemo. Obećao sam da govorim o Svintičevim radovima iz zoologije. Pođite s nama, vrlo je zanimljivo.

- Da, zbilja, vreme je - reče Metrov. - Hajdete s nama, a otuda, ako nemate ništa protiv, k meni. Ja bih tako voleo da čujem nešto iz vašeg rada.

- Nemate šta da čujete. To je tek onako, još nije završeno. A na sednicu, vrlo rado.

- A jeste li čuli, baćuška? Odvojio sam mišljenje - reče Katavasov dok je u drugoj sobi oblačio frak.

I razgovor se povede o univerzitetskom pitanju.

Univerzitetsko pitanje bilo je te zime vrlo važan događaj u Moskvi. Tri stara profesora u savetu nisu usvojili mišljenje mladih; mladi su odvojili svoje mišljenje. To mišljenje, po oceni jednih, bilo je užasno, a po sudu drugih bilo je najprostije i najpravičnije mišljenje, i profesori se tako podeliše u dve partije.

Jedni, kojima je pripadao Katavasov, videli su u protivničkoj strani podlu dostavu i prevaru; drugi - detinjariju i nepoštovanje autoriteta. Ljevin, iako nije pripadao univerzitetu, već je nekoliko puta slušao i govorio o ovoj stvari, i imao je o njoj svoje mišljenje; on je učestvovao u razgovoru koji se nastavi i na ulici, dok ne doćoše do zgrade starog univerziteta.

Sednica već beše počela. Za stolom, pokrivenim čohom, za koji sedoše Katavasov i Metrov, sedelo je šest ljudi, a jedan od njih, nisko nagnut ka rukopisu, čitao je nešto. Ljevin sede na jednu od praznih stolica koje su bile poređane oko stola, i šapatom upita studenta koji je tu sedeo: šta se čita? Student pogleda nezadovoljno Ljevina i reče:

- Biografija.

Mada se Ljevin nije interesovao naučnikovom biografijom, ipak je i nehotice slušao, i doznao ponešto zanimljivo i novo iz naučnikova života.

Kad lektor završi, predsednik mu zahvali i pročita stihove pesnika Menta, posvećene tome jubileju, i reče nekoliko reči kao zahvalnost pesniku. Zatim, Katavasov svojim gromkim glasom pročita referat o naučnim radovima jubilara.

Kad Katavasov završi, Ljevin pogleda u časovnik i vide da je već prošao jedan sat, pomisli da neće uspeti da do koncerta pročita nešto iz svoga rada Metrovu, a sad više nije to ni želeo. Za vreme čitanja mislio je opet o pređašnjem razgovoru. Sad mu je bilo jasno: misli Metrova možda i imaju značaja; ali njegove misli takođe imaju značaja. I te se misli mogu rasvetliti i dovesti do nečega samo tako ako svaki bude zasebno radio na izabranom putu; a iz prostog izlaganja tih misli ne može ništa izaći. I rešivši da odbije ponudu Metrova, Ljevin mu priđe pri kraju sednice. Metrov upoznade Ljevina s predsednikom, s kojim je razgovarao o političkoj novosti. Uza razgovor Metrov ispriča predsedniku isto što je pričao Ljevinu, a Ljevin učini iste primedbe koje je već činio jutros, samo, radi raznolikosti, kaza i svoje novo mišljenje, koje mu tu sada dođe na pamet. Zatim opet poče razgovor o univerzitetskom pitanju. Pošto je Ljevin to već jednom čuo, pohita da kaže Metrovu da žali što se ne može koristiti njegovim pozivom, pozdravi se i ode Ljvovu.

4. 

Ljvov, oženjen Natalijom, sestrom Kitinom, proveo je ceo svoj život po prestonicama i u inostranstvu, gde se i vaspitavao i služio kao diplomat.

Prošle godine napustio je diplomatsku službu, ali ne zbog kakve neprijatnosti (on nikad i ni s kim nije imao neprijatnosti), i prešao u dvorsku kancelariju u Moskvi, da bi mogao dati najbolje vaspitanje dvojici svojih dečaka.

Bez obzira na najoštriju suprotnost u navikama i pogledima, kao i na to što je Ljvov bio stariji od Ljevina, oni se ove zime veoma zbližiše i zavoleše.

Ljvov beše kod kuće, i Ljevin uđe bez prijave.

U domaćoj haljini s pojasom, u cipelama od jelenske kože, Ljvov je sedeo u naslonjači i na pince - nez[250] sa sivim staklima čitao knjigu koja je stajala na naslonu; obazrivo je držao, odstranjujući je lepom rukom, cigaru koja se do polovine beše pretvorila u pepeo.

Lepo, fino, i još mdado lice njegovo, kojem kudrava, sjajna srebrna kosa pridavaše još plemenitiji izraz, zasija osmejkom kad spazi Ljevina.

- Vrlo dobro! A ja sam baš hteo k vama da šaljem. Nu, kako je Kiti? Sedite ovde, odmornije je... - On ustade i primače stolicu – ljuljašku. - Jeste li čitali poslednji cirkular u Journal de St. - Pétersbourg[251]? Ja nalazim da je divno - reče unekoliko s francuskim akcentom.

Ljevin ispriča sve što je od Katavasova čuo da se govori u Petrogradu, i porazgovaravši o politici, ispriča o svome poznanstvu s Metrovom i prisustvovanju na sednici. Ljvova to veoma zainteresova.

- Eto, ja vam zavidim što imate pristupa u taj zanimljiv naučni svet - reče on. I upustivši se u razgovor, odmah, po običaju, pređe na zgodniji mu francuski jezik. - Doduše, ja nemam ni vremena. Moja služba i zanimanje s decom lišavaju me toga; a zatim, ne stidim se da kažem da je i moje obrazovanje sasvim nedovoljno.

  - Ja ne mislim tako - reče Ljevin s osmejkom i, kao uvek, s umiljenjem gledajući na njegovo nisko mišljenje o sebi, koje nikako nije dolazilo iz želje da izgleda, ili čak da bude skroman, već je bilo sasvim iskreno.

- Ah, kako da ne! Ja osećam sada kako sam malo obrazovan. Čak i za vaspitanje dece potrebno je da mnogo šta osvežavam u pameti, ili prosto da naučim. Jer, nije dovoljno imati učitelje, potreban je i nadzornik; kao što su u vašem gazdinstvu potrebni ne samo radnici, već i nastojnik. Eto, čitam sad - on pokaza gramatiku od Buslajeva[252], koja je ležala na naslonu za knjigu - to traže od Miše, a to je tako teško... Recimo, objasnite mi. Ovde on govori...

Ljevin htede da mu objasni kako se to ne može razumeti, nego treba naučiti; ali se Ljvov nije slagao s njim.

- Eto, vi se tome rugate! - reče Ljvov.

- Naprotiv, ne možete zamisliti kako se, gledajući u vas, ja učim onome što mi predstoji, to jest, vaspitanju dece.

- Ali se nemate čemu naučiti - reče Ljvov.

- Ja znam toliko - reče Ljevin - da nisam video bolje vaspitanu decu od vaše, i ne bih želeo decu bolju od vaše.

Ljvov je, očevidno, hteo da se uzdrži od pokazivanja radosti, ali ipak sav zasija u osmejku.

- Neka samo budu bolja od mene. To je sve što želim. Vi ne znate sve teškoće - poče on - oko dečaka koji su, kao ovi moji, bili zapušteni u vreme života našeg u inostranstvu.

- Vi preterujete. To su tako sposobni dečaci. Glavna je stvar - moralno vaspitanje. Eto čemu se ja učim posmatrajući vašu decu.

- Vi kažete: moralno vaspitanje. Ne možete zamisliti kako je to teško! Tek što ste savladali jednu stranu, iskrsnu druge, i opet borba. Kad ne bi bilo oslonca u religiji - sećate li se, o tome smo govorili - nijedan otac, bez te pomoći, svojom vlastitom snagom, ne bi mogao vaspitati decu.

Ovaj razgovor, uvek zanimljiv za Ljevina, prekide lepotica Natalija Aleksandrovna, koja se beše obukla za izlazak.

- Ja nisam ni znala da ste vi tu - reče, očevidno ne samo ne žaleći, nego čak radujući se što je prekinula davno poznati joj i dosadni razgovor. - Kako je Kiti? Ja ću danas ručati kod vas. Znaš šta, Arsenije - obrati se ona mužu - uzećeš karuce...

I između muža i žene nastade razmatranje kako će provesti dan. Pošto je muž morao ići da po zvaničnoj dužnosti dočeka nekoga, a žena pak na koncert i javnu sednicu jugoistočnog komiteta, trebalo je mnogo rešavati i kombinovati. Ljevin, kao rođak, morao je uzeti učešća u tim planovima. Bilo je rešeno da Ljevin pođe s Natalnjom na koncert i javnu sednicu, a otuda da pošalju karuce u kancelariju po Arsenija, pa on da dođe po nju i da je odvede do Kiti; ili, ako on ne svrši poslove, da pošalje karuce natrag, i da Ljevin pođe s njom.

- Eto, Ljevin me mazi i kvari - reče Ljvov ženi - uverava me da su naša deca odlična, a ja međutim znam da u njima ima toliko rđavoga.

- Arsenije ide u krajnost, uvek to govorim - reče žena. - Ako tražimo savršenstvo, uvek ćemo biti nezadovoljni. Pravo kaže tata: kad su nas vaspitavali, bila je krajnost - nas su držali u prizemlju, a roditelji su stanovali na prvom spratu; sada, naprotiv, druga krajnost - roditelji u ćileru, a deca na prvom spratu. Sada, roditelji ne treba da imaju svoj život, nego sve za decu.

- Ali ako je to prijatnije? - reče Ljvov smešeći se svojim lepim osmejkom i dotičući se njene ruke. - Ko te ne poznaje, pomislio bi da nisi mati nego maćeha.

- Ne, krajnost nigde nije dobra - reče mirno Natalija, ostavljajući njegov nož za prosecanje knjiga na sto, na određeno mesto.

- A, evo ih, hodite ovamo, savršena deco! - reče Ljvov lepim dečacima koji, kad uđoše, pokloniše se Ljevinu, i priđoše ocu očevidno želeći da ga o nečem pitaju.

Ljevin je želeo da porazgovara s dečacima, da čuje šta će reći ocu, ali Natalija započe razgovor s njim, a odmah zatim uđe u sobu Mahoćin, drug Ljvova u službi, u dvorskom mundiru, da zajedno idu da dočekaju nekoga - i sad se razveza beskrajan razgovor o Hercegovini, o kneganjici Korzinskoj, o dumi, i o naprasnoj smrti Apraksine.

Ljevin sasvim zaboravi na datu mu poruku, i seti se tek pri izlasku u predsoblje.

- Ah, Kiti mi je naložila da porazgovaram s vama o Oblonskom - reče, kad Ljvov zastade na stepenicama ispraćajući ženu i njega.

- Da, da, maman hoće da mi, les beaux - frères,[253] jurišamo na njega - reče on crveneći. - A ne znam zašto baš ja?

- Onda ću ga ja napasti - smešeći se reče Ljvova, koja je u svojoj beloj krznenoj rotondi očekivala svršetak razgovora. - E, hajdemo.

5.

Na dnevnom koncertu izvođene su dve vrlo zanimljive stvari.

Jedna je bila fantazija Kralj Lir u stepi, a druga - kvartet, posvećen Bahovoj uspomeni. Obe stvari su bile nove i u novom duhu, i Ljevin je želeo da stvori o njima svoje mišljenje. Pošto otprati svastiku do njenog sedišta, on stade kraj stuba i reši se da sluša što može pažljivije i savesnije. Trudio se da se ne rasejava i da ne kvari utisak gledajući kapelnika sa belom kravatom, i njegovo mahanje rukama, koje uvek tako neprijatno skreće muzičku pažnju; starao se da ne gleda u dame sa šeširima, koje su, za koncert, brižljivo uvezale uši trakama; da ne gleda u sva ta lica koja, ili ničim ne behu zauzeta, ili behu zauzeta najrazličnijim interesovanjem, samo ne muzikom. Starao se da izbegne susrete sa znalcima muzike i raznim pričalima, gledao preda se i slušao.

Ali što je više slušao fantaziju o kralju Liru, sve se dalje osećao od mogućnosti da stvori sebi ma kakvo određeno mišljenje. Neprestano se počinjalo, kao pripremalo muzičko izražavanje osećanja, i odmah se raspadalo na odlomke novih početaka muzičkih izraza, a ponekad prosto na neobično komplikovane zvuke koje nije vezivalo ništa drupo do jedino kompozitorov prohtev. Ali i sami odlomci tih muzičkih izraza, ponekad dobrih, behu neprijatni, jer su bili potpuno neočekivani i ničim nepripremljeni. Veselost, tuga, očajanje, nežnost, trijumf, pojavljivahu se bez ikakvog prava na to, kao osećanja ludaka. I kao kod ludaka, ta su osećanja i prolazila neočekivano.

Za sve vreme izvođenja ove fantazije Ljevin se osećao kao gluv čovek koji gleda one što igraju. Bio je u velikoj nedoumici kad se svršio komad, i osećao veliki umor od napregnute i ničim nenagrađene pažnje. Sa svih strana začu se silno pljeskanje. Svi ustadoše, pokrenuše se, počeše govoriti. Želeći da prema utiscima drugih rasvetli svoju sumnju, Ljevin poče hodati, tražiti znalce, i obradova se kad spazi jednog

Od poznatih znalaca gde razgovara sa Pescovom, Ljevinovim poznanikom.

Divno! - govorio je dubok bas Pescova. - Zdravo, Konstantine Dmitriču. Osobito je izrazito, i reljefno, tako reći, i bogato bojama ono mesto gde osećate kako se Kordelija približuje, gde žena, das ewig Weiblische,[254] stupa u borbu sa sudbinom. Zar ne?

- Našto tu Kordelija? - bojažljivo upita Ljevin, zaboravivši sasvim da je fantazija predstavljala kralja Lira u stepi.

- Pojavljuje se Kordelija... evo! - reče Pescov udarajući prstom po glatkoj afiši koju je držao u ruci, i dajući je Ljevinu.

Tek tada se Ljevin seti naslova fantazije, i pohita da pročita na ruski prevedene Šekspirove stihove, štampane na obrnutoj strani afiše.

- Bez toga se ne može pratiti - reče Pescov obraćajući se Ljevinu, pošto je njegov sabesednik otišao, i on nije imao više s kim da razgovara.

Za vreme odmora, između Ljevina i Pescova zapodenu se prepirka o dobrim i rđavim stranama vagnerovskog pravca[255] u muzici. Ljevin je dokazivao da je Vagnerova pogreška, i pogreška sviju njegovih sledbenika u tome što muzika treba da pređe u oblast tuđe umetnosti; i da se isto tako vara i poezija kad opisuje crte lica, što treba da radi slikarstvo; i kao primer takve pogreške navede vajara koji je namislio da u mermeru iskleše senke pesničkih likova[256] koje se podižu oko pesnikove figure na postamentu. »Te su senke kod vajara tako malo senke, da se drže za stepenice«, reče Ljevin. Ova mu se fraza dopadala, ali se nije mogao setiti da li nije tu istu frazu kazao i ranije, i to baš Pescovu, te se, rekavši je, zbuni.

Pescov je dokazivao da je umetnost jedna, i da ona može dostići svoj najviši izraz samo u sjedinjenju svih vrsta umetnosti.

Drugu tačku koncerta Ljevin nije uspeo da sluša. Pescov, koji je stajao pored njega, govorio je s njim skoro za sve vreme, osuđivao taj komad zbog njegove izlišne, otužne, namerne prostote, i upoređivao ga sa prostotom prerafaelita u slikarstvu. Pri izlazu, Ljevin srete još mnogo poznanika, s kojima porazgovara o politici, o muzici, i o zajedničkim poznanicima; između ostalih srete i grofa Bolja - a beše sasvim zaboravio da treba da ga poseti.

- Idite odmah - reče mu Ljvova, kojoj on to saopšti - možebiti vas neće ni primiti; a zatim dođite u sednicu po mene. Zateći ćete me još.

6.

Možda ne primaju? - zapita Ljevin ulazeći u predsoblje doma grofice Bolj.

- Primaju, izvolite - reče vratar i uze odlučno skidati s njega bundu.

»Baš mi se ne ide - mislio je Ljevin, sa uzdahom skidao rukavicu i ispravljao šešir. - Zašto li idem? I o čemu ću s njima razgovarati?«

Prolazeći kroz prvi salon, Ljevin srete na vratima groficu Bolj, koja je sa zabrinutim i strogim licem nešto naređivala sluzi. Spazivši Ljevina, ona se osmehnu i ponudi ga u mali salon, iz kojeg su dopirali glasovi. U tom salonu sedeli su na foteljama dve grofičine kćeri, i Ljevinov poznanik, moskovski pukovnik. Ljevin priđe, pozdravi se, i sede pored divana držeći šešir na kolenu.

- Kako je vaša žena sa zdravljem? Jeste li bili na koncertu? Mi nismo mogli. Mama je morala prisustvovati parastosu.

- Da, čuo sam... Kakva iznenadna smrt - reče Ljevin.

Grofica uđe, sede na divan i takođe upita za ženu i koncert. Ljevin odgovori i ponovi pitanje o iznenadnoj smrti Apraksine. - Ona je, uostalom, uvek bila slabog zdravlja.

- Jeste li bili sinoć u operi?

- Da, bio sam.

- Luka[257] je bila vrlo dobra.

- Da, vrlo dobra - reče on, i pošto mu je bilo svejedno šta će o njemu pomisliti, poče ponavljati ono što se sto puta čulo o talentu pevačice. Grofica Bolj činila se kao da sluša. Zatim, kad Ljevin dosta nagovori i ućuta, uze da govori pukovnik, koji je dotle ćutao. Pukovnik takođe poče o operi i osvetljenju. Najzad, pošto ispriča o nameravanoj folle journée[258] kod Ćurina, pukovnik se nasmeja, zagalami, ustade i ode. Ljevin takođe ustade, ali po grofičinom licu vide da je još rano da ide. Trebalo je da ostane još dva - tri

minuta. On sede.

Ali kako je neprestano mislio koliko je to glupo, nije nalazio predmet za razgovor i ćutao je.

- Vi nećete na javnu sednicu? Kažu da je vrlo zanimljivo - poče grofica. - Da, obećao sam svojoj belle - soeur[259] da svratim po nju - reče Ljevin.

Nastade ćutanje. Mati i kći još jedanput se zglednuše.

»E, čini mi se, sad je vreme«, pomisli Ljevin i ustade. Dame se rukovaše s

njim i zamoliše da preda mille choses[260] ženi.

Vratar ga upita, kad mu je dodavao bundu: - Gde izvolevate stanovati? - i

odmah zapisa u veliku, lepo povezanu knjigu.

»Razume se, meni je svejedno, ali je ipak zazorno i užasno glupo«, pomisli Ljevin, tešeći se time što to svi rade, i pođe na javnu sednicu komiteta, gde je trebalo da nađe svastiku pa da s njom zajedno ide kući.

Na javnoj sednici komiteta bilo je mnogo sveta, i gotovo celo društvo. Ljevin je došao u vreme izveštaja, koji je, kako su svi govorili, bio vrlo zanimljiv. Kad se svršilo čitanje izveštaja, društvo se sabra, i Ljevin se nađe i sa Svijažskim, koji ga pozva da večeras neizostavno dođe u Poljoprivredno društvo gde će se čitati važan referat, i sa Stepanom Arkadijevičem koji tek što beše došao s trka, i još sa mnogo drugih poznanika, s kojima Ljevin još malo porazgovara, ču razna mišlješa o sednici, o novom komadu, i o parnici. Verovatno usled umora koji poče osećati, on, govoreći o parnici, učini grešku i te se greške zatim nekoliko puta s neprijatnošću sećao. Govoreći o kazni koja se imala izreći nad strancem kome se sudilo[261] u Rusiji, i o tome kako bi bilo nepravilno kazniti ga progonstvom u inostranstvo, Ljevin ponovi ono što je čuo juče u razgovoru s jednim poznanikom.

- Ja mislim da njegovo progonstvo u inostranstvo znači isto što i kazniti štuku puštanjem u vodu. - Docnije se Ljevin setio da je ta misao, proturena kao svoja, a koju je čuo od poznanika, bila iz Krilovljeve basne, i da je poznanik ponovio tu misao iz novinarskog podlistka.

Svrativši sa svastikom kući i našavši Kiti zdravu i veselu, Ljevin ode u klub.

7.

Ljevin stiže u klub tačno na vreme. U isto vreme stizali su i gosti i članovi. Ljevin odavno nije bio u klubu, upravo od onog doba kad je, po izlasku sa univerziteta, živeo u Moskvi i kretao se u svetu. Sećao se kluba, spoljašnjih pojedinosti njegovog uređenja, ali je sasvim zaboravio onaj utisak koji je ranije osećao u klubu. No tek što je, ušavši u široko poluokruglo dvorište i sišavši s kola, stupio na stepenice i spazio vratara sa lentom koji mu bez šuma otvori vrata i pokloni mu se; tek što je video u vratarevoj sobi kaljače i bunde članova kluba, koji dokonaše da je manje posla ostaviti kaljače dole, nego nositi ih gore; tek što je čuo prethodno tajanstveno zvonce, i spazio, penjući se po blagim stepenicama, statuu na platformi i, kod gornjih vrata, trećeg ostarelog poznatog vratara u klupskoj livreji, koji ni polako ni brzo otvori vrata i zagleda gosta, Ljevina obuze davnašnji utisak kluba, utisak odmora, zadovoljstva i pristojnosti.

- Izvolite ostaviti šešir - reče vratar Ljevinu koji je zaboravio pravilo kluba da se šeširi ostavljaju u predsoblju. - Odavno niste bili. Knez vas je još juče upisao. Knez Stepan Arkadijevič još nije došao.

Vratar je poznavao ne samo Ljevina, nego i sve njegove poznanike i rođake, i odmah pomenu sve bliske mu ljude.

Kad prođe prvu prolaznu dvoranu sa zaklonima, i zdesna pregrađenu sobu gde je sedeo prodavac voća, Ljevin zaobiđe starca koji je lagano išao, i uđe u trpezariju punu ljudskog žagora.

On prođe pored gotovo već zauzetih stolova, razgledajući goste. Ovde - onde, nailazio je na najraznolikije, stare i mlade, malo poznate i vrlo poznate ljude. Ne beše nijednog srditog i zabrinutog lica. Činilo se kao da su svi zajedno s kapama u predsoblju ostavili brige i uzbuđenja, i sakupili se da se natenane koriste materijalnim blagom života. Tu je bio Svijažski, pa Ščerbacki, i Nevjedovski, i stari knez, i Vronski, i Sergije Ivanovič.

- A! Što si odocneo? - smešeći se reče knez pružajući mu ruku preko ramena. - Šta radi Kiti? - dodade on popravljajući ubrus koji beše zadenuo za dugme od prsnika.

- Dobro je, zdrava je; one utroje ručaju kod kuće.

- A, rekla - kazala. E, kod nas nema mesta. Idi za onaj sto i zauzimaj što pre mesto - reče knez, i okrenuvši se pažljivo primi tanjir s čorbom od manića.

- Ljevine, ovamo! - viknu malo dalje dobrodušan glas. To je bio Turovcin. On je sedeo sa mladim oficirom, a pored njih su bile dve naslonjene stolice. Ljevin mu radosno priđe. Uvek je voleo dobrodušnog lumpova Turovcina - za njega je bila vezana uspomena na izjavu ljubavi Kiti - a danas, posle svih usiljenih umnih razgovora, dobrodušni izgled Turovcina bio mu je još osobito prijatan.

- To je za vas i za Oblonskog. On će sad doći.

Oficir, sa vrlo pravim držanjem, veselim, uvek nasmejanim očima, bio je Petrograđanin Gagin. Turovcin ih upoznade.

- Oblonski uvek zadocnjava.

- A, evo ga.

- Ti si sad došao? - reče Oblonski brzo im prilazeći. - Zdravo. Jesi li pio rakije? E, hajdemo.

Ljevin ustade i pođe s njim ka velikom stolu okićenom rakijama i najraznovrsnijim zakuskama. Reklo bi se da se od dvadeset zakusaka zaista moglo nešto izabrati što bi bilo po ukusu, ali Stepan Arkadijevič zatraži nešto naročito, i jedan od livrejisanih lakeja, koji je tu stajao, donese odmah što se tražilo. Ljevin i Oblonski ispiše po čašicu i vratiše se k stolu.

Još dok su jeli čorbu, Gaginu donesoše šampanj, i on naredi da se sipa u četiri čaše. Ljevin primi ponuđenu čast i odmah poruči drugu bocu. Beše ogladneo, te je jeo i pio sa velikim zadovoljstvom, i sa još većim zadovoljstvom uzimao učešće u veselim i prostim razgovorima sabesednika. Spustivši glas, Gagin ispriča novu petrogradsku anegdotu; anegdota, mada je bila nepristojna i glupa, beše vrlo smešna, i Ljevin se tako glasno nasmeja da se susedi obazreše.

- To je nešto nalik na ono: »ja to očima ne mogu pogledati!« Sećaš li se? - upita Stepan Arkadijevič. - Ah, divno! Daj još jednu bocu - reče lakeju i poče pričati.

- Petar Ilič Vinovski vas moli - prekide starčić lakej Stepana Arkadijeviča, donoseći dve visoke čaše šampanja i obraćajući se Stepanu Arkadijeviču i Ljevinu. Stepan Arkadijevič uze čašu, i zglednuvši se na drugom kraju stola s ćelavim, riđim i brkatim čovekom, smešeći se odmahnu mu glavom. 

 Ko je to? - upita Ljevin.

- Jedanput si ga video kod mene, sećaš li ce? Dobar čovek. Ljevin učini isto što i Stepan Arkadijevič i uze čašu.

Anegdota Stepana Arkadijeviča bila je takođe vrlo šaljiva. Ljevin tad ispriča svoju anegdotu, koja se takođe dopade. Zatim se povede reč o konjima, o današnjim trkama, i o tome kako je glatko Atlasni Vronskog dobio prvu nagradu. Ljevin i ne oseti kako prođe ručak.

- A! Evo ih! - reče pri kraju ručka Stepan Arkadijevič, naginjući se preko naslona stolice i pružajući ruku Vronskom koji je sa visokim gardijskim pukovnikom prilazio k njemu. Na licu Vronskog sijala je takođe opšta klupska vesela dobrodušnost. On se veselo nalakti na rame Stepana Arkadijeviča šapćući mu nešto, i sa istim veselim osmejkom pruži ruku Ljevinu.

- Vrlo mi je milo što vas vidim - reče Vronski. - A ja sam vas onda na izborima tražio, pa mi rekoše da ste već otišli - reče.

- Da, ja sam istog dana otputovao. Baš smo sad govorili o vašem konju. Čestitam - reče Ljevin« - To se zove brzo trčanje!

- Pa i vi imate konje.

- Ne, moj otac ih je imao, ali ja se sećam i znam.

- Gde si ručao? - upita Stepan Arkadijevič.

- Mi smo za drugim stolom, iza stubova.

- Njemu smo tamo priredili čestitanje - reče visoki pukovnik. - Već druga careva nagrada! Kad bih ja imao takvu sreću u kartama, kao on u konjima.

- Ali, da ne gubim zlatno vreme. Odoh u pakao[262] - reče pukovnik i ode od stola.

- To je Jašvin - odgovori Turovcinu Vronski, i sede na prazno mesto pored njih. Pošto ispi ponuđenu mu čašu, on poruči bocu. Da li pod uticajem klupskih utisaka, ili zbog popivenog vina, tek Ljevin se upusti u razgovor sa Vronskim o najboljoj vrsti stoke, i beše mu vrlo milo što ne oseća nikakvo neprijateljstvo prema ovom čoveku. Čak mu između ostalog reče da je čuo od žene da ga je videla kod kneginje Marije Borisovne.

- Ah, kneginja Marija Borisovna, divna je! - reče Stepan Arkadijevič i ispriča o njoj anegdotu koja sve nasmeja. Osobito se Vronski tako dobrodušno raskikota, da se Ljevin oseti sasvim izmiren s njim.

- Jesmo li svršili? - reče Stepan Arkadijevič, ustajući i smešeći se. -Hajdemo.

8. 

Ustavši od stola, Ljevin osećaše da mu se ruke u hodu osobito pravilno i lako kreću, i pođe s Gaginom kroz visoke sobe u dvoranu za bilijar. Prolazeći kroz veliku dvoranu, srete se sa tastom.

- No, kako ti se dopada naš hram dokolice? - reče knez uzevši ga pod ruku. - Hajdemo da se prošetamo.

- Baš sam i hteo da prođem, da razgledam. Zanimljivo je.

- Da, za tebe je zanimljivo. A mene već drugo nešto zanima. Eto, ti gledaš ove starčiće - reče, pokazujući na pogrbljenog člana s otromboljenom usnom koji prolažaše kraj njih jedva pomičući noge u mekim cipelama - i misliš da su se oni kao mućkovi i rodili.

- Kako kao mućkovi?

- Eto, ne znaš ni za taj naziv. To je naš klupski termin. Znaš, ako se jaja u vožnji tresu, pa se mnogo tresu, načine se mućkovi. Tako i mi: voziš se, voziš u klub, pa tek postaneš mućak. Da, ti se smeješ, a mi gledamo kad ćemo postati mućkovi. Poznaješ li kneza Čečenskog? - upita knez, i Ljevin vide po njegovom licu da će nešto smešno ispričati.

- Ne, ne poznajem.

- Kako to! Knez Čečenski, poznati knez Čečenski! Ali svejedno. On je uvek igrao bilijara. Pre tri godine još, nije bio mućak i još se hrabrio. Štaviše, druge je nazivao mućkovima. Ele, dođe on jedanput, a naš vratar... znaš Vasilija? onaj debeli. On je slavan bonmotista.[263] Ele, pita njega knez Čečenski: »Je li, Vasilije, ko je sve došao? Ima li i mućkova?« A onaj će mu reći: »Vi ste treći.« Da, brajko, tako ti je to!

Razgovarajući i zdraveći se sa poznanicima koje je sretao, Ljevin prođe s knezom sve sobe: veliku, gde su već stajali stolovi, i igrali obični partneri na male sume; sobu za odmor, gde su igrali šaha, i gde je sedeo Sergije Ivanovič i razgovarao s nekim; dvoranu za bilijar, gde se na savijutku kraj divana beše okupila vesela partija sa šampanjem, u kojoj je učestvovao i Gagin; zaviriše i u pakao, gde se kraj jednog stola, za koji je već bio seo Jašvin, tiskalo mnogo kibica. Starajući se da ne lupaju pri hodu, uđoše i u tamnu čitaonicu, gde je, ispod lampa sa šeširima, sedeo jedan mladić srditoga lica koji je uzimao časopise jedan za drugim, i jedan ćelavi general potonuo u čitanje. Uđoše i u onu sobu koju je knez nazivao umnom. U toj su sobi tri gospodina vatreno razgovarali o poslednjoj političkoj novosti.

- Kneže, izvolite, gotovo je - reče jedan od njegovih partnera koji ga tu pronađe, i knez ode. Ljevin posede malo i posluša, ali, setivši se svih jutrošnjih razgovora, odjednom mu postade strašno dosadno. Žurno ustade i pođe da traži Oblonskog i Turovcina, s kojima mu beše prijatno i veselo.

Turovcin je sedeo sa čašom vina na visokom divanu u dvorani za bilijar, a Stepan Arkadijevič razgovarao o nečem s Vronskim u udaljenom uglu sobe.

- Nije da joj je dosadno, nego ona neodređenost, nestalnost položaja - začu Ljevin i htede brzo da se udalji; ali ga Stepan Arkadijevič pozva.

- Ljevine! - reče Stepan Arkadijevič, i Ljevin vide da su onome oči vlažne, što je kod njega uvek slučaj kad je pijan ili razdragan. Danas je bilo i jedno i drugo. - Ljevine, nemoj da ideš - reče, i jako ga steže za lakat, očevidno ne želeći nipošto da ga pusti.

- Ovo je moj iskreni i gotovo najbolji prijatelj - reče on Vronskom. - Ti si mi, takođe, još bliži i draži. Ja hoću, i znam da vi morate biti prijatelji i bliski, jer ste obojica dobri ljudi.

- Dakle, ostaje nam još samo da se poljubimo - dobrodušno šaleći se reče Vronski, dajući ruku. I brzo uze pruženu ruku i snažno je steže.

- Veoma, veoma mi je milo - reče Ljevin stežući njegovu ruku.

- Momče, bocu šampanja! - naredi Stepan Arkadijevič.

- I meni je veoma milo - reče Vronski.

Ali, i pored želje Stepana Arkadijeviča, kao i njihove zajedničke želje, nisu imali o čemu da govore, i obojica su to osećali.

- Znaš li da on ne poznaje Anu? - reče Stepan Arkadijevič Vronskom. - Neizostavno hoću da ga upoznam s njom. Hajdemo, Ljevine.

- Zbilja? - reče Vronski. - Ona će se jako radovati. Ja bih odmah pošao kući - dodade - ali me Jašvin brine, hoću da budem ovde dok ne završi igru.

- A zašto, ima nešto rđavo?

- Neprestano gubi, i samo ga ja mogu zadržati.

- E, onda bar partiju bilijara? Ljevine, hoćeš li? Divota - reče Stepan Arkadijevič. - Složi piramidu - obrati se on markeru.

Odavno je gotovo - reče marker, koji već beše namestio kugle u trougaonik, i zabavljajući se teraše crvenu po bilijaru.

- E, hajde!

Posle partije bilijara Vronski i Ljevin sedoše za sto Gagina, i Ljevin, na predlog Stepana Arkadijeviča, poče da secuje na kečeve. Vronski posede kraj stola, okružen poznanicima koji su mu neprestano prilazili, zatim ode u paklenu dvoranu da obiđe Jašvina. Ljevin je osećao prijatan odmor od jutarnjeg umnog zamora. Radovao se prekidu neprijateljstva prema Vronskom, i utisak spokojstva, pristojnosti i zadovoljstva nikako ga nije napuštao.

Kad se partija svršila, Stepan Arkadijevič uze Ljevina pod ruku.

- E, sad ćemo do Ane. Odmah? A? Ona je kod kuće. Odavno sam joj obećao da ću te dovesti. Kuda si mislio večeras?

- Nikud naročito. Obećao sam Svijažskom u Poljoprivredno društvo. Dobro, hajdemo, - reče Ljevin.

- Vrlo dobro, hajdemo! Vidi da li su došle moje karuce! - obrati se Stepan Arkadijevač lakeju.

Ljevin priđe stolu, plati četrdeset rubalja izgubljenih na kečevima, plati neke troškove u klubu, za koje je na neki tajanstven način znao starac lakej koji je stajao kraj vrata - i naročito mašući rukama pođe kroz sve dvorane ka Izlazu. 

9. 

Karuce Oblonskog! - viknu srditim basom vratar. Karuce priđoše i obojica sedoše. Samo još za vreme dok su karuce izlazile iz dvorišta kluba Ljevin je osećao utiske od klupskog mira, zadovoljstva, i nesumnjive pristojnosti svega što ga okružava; a čim su karuce izišle na ulicu, i on osetio ljuljanje ekipaža po neravnom putu, čuo srditu viku drugog kočijaša, spazio pri jasnom osvetljenju crvenu firmu krčme i dućana, njegovi se utisci pobrkaše, i on poče razmišljati o svojim postupcima, i pitati se: da li dobro radi što ide Ani? Šta će reći Kiti? Ali Stepan Arkadijevič ne dade mu da se zamisli, razgoni njegove sumnje.

- Kako mi je milo - reče on - što ćeš je upoznati. Doli je to, znaš, odavno želela. I Ljvov je bio kod nje, i sad dolazi. Ne što mi je sestra - nastavi Stepan Arkadijevič - nego baš smelo mogu reći da je to neobična žena. Videćeš. Njen je položaj vrlo težak, osobito sad.

- Zašto osobito sad?

- Vodimo pregovore s njenim mužem za razvod braka. On pristaje; ali ima teškoća oko sina, i tako se stvar, koja je trebalo odavno da se svrši, vuče evo već tri meseca. Čim se svrši razvod, ona će se venčati s Vronskim. Kako je to glupo, taj stari običaj okretanja, Isaija likuj, u koji niko ne veruje i koji smeta ljudskoj sreći! - umetnu Stepan Arkadijevič. - A tada će njihov položaj biti određen, kao god i moj, kao i tvoj.

- U čemu je teškoća? - reče Ljevin.

- Ah, to je duga i dosadna istorija! Sve ti je to kod nas tako neodređeno. Stvar je u ovome: očekujući razvod, ona živi u Moskvi, gde i njega i nju svi poznaju, već tri meseca; nikuda ne izlazi, ni s kim se ne viđa od žena osim sa Doli, zato što, razumeš li, ona neće da joj dolaze iz milosti; luda kneginjica Varvara, čak je i ona otputovada, jer smatra da je položaj nezgodan. U takvim okolnostima nikoja druga žena ne bi mogla naći u sebi izvore za pothranjivanje života. Ona pak, videćeš kako je udesila svoj život, kako je spokojna, dostojanstvena. Nalevo, ulica prema crkvi! - viknu Stepan.

Arkadijevič naginjući se kroz prozor karuca. - Ih, ala je vrućina! - reče on, premda je bilo 12 stepeni mraza, i raskopča još više svoju i inače raskopčanu bundu.

- Ona ima kćer, sigurno je njome zauzeta? - reče Ljevin.

- Ti, čini mi se, zamišljaš svaku ženu samo kao ženku, une couveuse[264] - reče Stepan Arkadijevič. - Po tebi, ako je zauzeta, onda neizostavno decom. Kćer svoju ona izvrsno vaspitava, rekao bih, ali se o njoj ne čuje. Ana je pre svega zauzeta onim što piše. Vidim već da se ironično smeškaš, ali varaš se. Ona piše dečju knjigu, i nikome ne govori o tome, ali meni je čitala, i ja sam davao rukopis Vorkujevu,.. znaš onog izdavača... koji i sam piše, čini mi se. On se razume u tome, i kaže da je stvar dostojna pažnje. Ti sad misliš da je Ana žena - pisac? Ni najmanje. Ona je pre svega žena, srce, videćeš. Sad je kod nje devojčica Engleskinja, i čitavom tom porodicom se zanima.

- Je li to nešto filantropsko?

- Eto, sve odmah vidiš nekako rđavo. Ne filantropsko, već srdačno. Kod njih je, to jest, kod Vronskog, radio trener Englez, majstor svoga posla, ali pijanica. Sasvim se propio, delirium tremens,[265] i porodica se našla na ulici. Ana je to videla, pomogla, predala se zadatku, i sad je cela porodica na njenim rukama; ali ne onako, s visine, pomoću novca; Ana sama sprema dečake na ruskom jeziku za gimnaziju, a devojčicu je uzela u kuću. Videćeš.

Karuce uđoše u dvorište, i Stepan Arkadijevič jako zazvoni na ulazu, pred kojim su stajale saonice.

I ne pitajući čoveka koji otvori vrata da li su kod kuće, Stepan Arkadijevič uđe u predsoblje. Ljevin je išao za njim, sve više dvoumeći da li dobro radi što ide.

Pogledavši se u ogledalu, on primeti da je crven, ali je bio uveren da nije pijan, i pođe po zastrtim stepenicama za Stepanom Arkadijevičem. Izašavši gore, Stepan Arkadijevič upita lakeja, koji mu se poklonio kao bliskom čoveku, ko je kod Ane Arkadijevne, i dobi odgovor da je tu gospodin Vorkujev.

- Gde je ona?

- U kabinetu.

Prešavši malu trpezariju sa tamnim drvenim zidovima, Stepan Arkadijevič i Ljevin uđoše po mekom ćilimu u polutamni kabinet, osvetljen jednom lampom sa velikim tamnim šeširom. Druga lampa, refraktor, gorela je na zidu i osvetljavala veliku sliku žene u prirodnoj veličini, na koju Ljevin nehotice obrati pažnju. To je bio portre Anin koji je u Italiji radio Mihailov. Dok je Stepan Arkadijevič zalazio za rešetku po kojoj je vijugala lozica, i muški glas koji je govorio umukao, Ljevin je gledao portre koji, sjajno osvetljen, prosto izbijaše iz okvira, i nije mogao da odvoji pogled od njega. Zaboravi čak i gde je, i ne slušajući šta se oko njega govori ne dizaše očiju sa divne slike. To nije bila slika, već živa dražesna žena, sa crnom kovrdžavom kosom, golim ramenima i rukama, i sa zamišljenim poluosmejkom na usnama pokrivenim nežnim maljama, žena koja je pobedonosno i nežno gledala u Ljevina očima koje ga zbunjivahu. Samo po tome nije bila živa, što je bila lepša nego što može biti živa žena.

- Vrlo mi je milo - odjednom ču Ljevin pored sebe glas koji se očevidno njemu obraćao, glas žene čijim se likom naslađivao. Ana mu iziđe u susret iza rešetke sa lozicom, i Ljevin ugleda u polusvetlosti kabineta ženu sa portreta, u tamnoj, raznobojnom mustrom pokrivenoj plavoj haljini, ne u onom položaju, ne s onim izrazom, ali na istoj visini lepote na kojoj ju je shvatio umetnik u slici. Ana je u stvarnosti bila manje sjajna, ali je zato u živoj ženi bila neka nova primamljivost, čega nije bilo u portretu.

10. 

Ona mu pođe u susret ne krijući radost što ga vidi kod sebe. Po mirnoći s kojom mu ona pruži malu i energičnu ruku, upozna ga s Vorkujevom i pokaza na riđokosu, lepuškastu devojku koja je tu sedela za radom, nazvavši je svojom vaspitanicom - Ljevin poznade držanje žene iz velikog sveta, uvek mirno i prirodno, i to mu beše prijatno.

- Vrlo, vrlo mi je milo - ponovi ona, i te proste reči, iz njenih usta, dobiše za Ljevina naročit smisao. - Ja vas odavno poznajem i volim i zbog prijateljstva sa Stivom, i zbog vaše žene... ja sam s njom bila vrlo kratko vreme, ali ona je ostavila na mene utisak divnog cvetka, baš cvetka. I ona će skoro postati mati!

Govorila je slobodno i lagano, pokatkad prenoseći svoj pogled s Ljevina na brata; Ljevin oseti da je utisak, koji je on učinio na nju bio dobar, i bi mu s njom lako, prosto i prijatno, kao da je još iz detinjstva poznaje.

- Ivan Petrovič i ja zauzeli smo Aleksijev kabinet - reče ona odgovarajući time Stepanu Arkadijeviču na njegovo pitanje, može li se pušiti - u smislu da se može pušiti; i pogledavši u Ljevina, umesto pitanja: puši li on? privuče k sebi kutiju za cigarete od kornjače i izvadi cigaretu.

- Kako si sad sa zdravljem? - upita je brat.

- Dobro. Živci kao uvek.

- Je li da je slika neobično lepa? - reče Stepan Arkadijevič, primetivši da Ljevin pogleda u portre.

- Ja nisam video boljeg portreta.

- I neobično sličan, zar ne? - reče Vorkujev.

Ljevin prenese pogled sa portreta na original. Osobiti sjaj osvetli Anino lice u trenutku kad oseti na sebi njegov pogled. Ljevin pocrvene, i da bi sakrio svoju zabunu htede da je upita da li je skoro videla Darju Aleksandrovnu, kad, u isti mah, Ana progovori:

- Ivan Petrovič i ja baš smo govorili o poslednjim slikama Vaščenkova.

Jeste li ih videli?

- Da, video sam ih - odgovori Ljevin.

- Ali, oprostite, ja sam vas prekinula, vi ste hteli reći...

Ljevin je upita da li je skoro videla Doli.

- Juče je bila kod mene, vrlo je ljuta na gimnaziju zbog Griše. Nastavnik latinskog jezika, čini mi se, bio je nepravičan prema njemu.

- Da, video sam slike. Nisu mi se mnogo dopale - vrati se Ljevin na razgovor koji je ona počela.

Ljevin sad nije govorio sa zanatskim poznavanjem stvari, kako je razgovarao toga jutra. Svaka reč u razgovoru s njom dobijala je osobiti značaj. Bilo je prijatno i govoriti s njom, a još prijatnije slušati je.

Ana je govorila ne samo prirodno i umno, nego umno i ležerno, ne pripisujući nikakvu vrednost svojim mislima, a pridajući veliku vrednost mislima sagovornika.

Razgovor se povede o novom pravcu umetnosti, o novom ilustrovanom[266] izdanju Biblije čije ilustracije je radio francuski umetnik. Vorkujev je osuđivao umetnika za realizam, doveden do grubosti. Ljevin reče da su Francuzi, kao niko, sproveli realnost u umetnosti, i da, prema tome, vide osobitu zaslugu u vraćanju realizmu. U tome, što više ne lažu, nalaze oni poeziju.

Nikada još, nijedna umna stvar koju bi Ljevin izrekao, nije mu činila takvo zadovoljstvo kao ova sada. Celo lice Anino odjednom zasija kad oceni tu njegovu misao. Ona se nasmeja.

- Ja se smejem - reče - kao što se čovek smeje kad vidi vrlo sličan portret. To što ste rekli potpuno karakteriše sadašnju francusku umetnost[267], i slikarstvo, pa i književnost: Zola, Dode. Ali možebiti da uvek tako biva: umetnici stvaraju svoje conceptions[268] od izmišljenih, relativnih figura, a

zatim, pošto se sve combinaisons[269] izvedu, izmišljene figure dosade, i tada počinju zamišljati prirodnije, istinitije figure.

- E, to je potpuno tačno! - reče Vorkujev.

- Dakle bili ste u klubu? - obrati se ona bratu.

»Da, da, to je žena!« mislio je Ljevin, zanevši se i uporno gledajući u njeno lepo, pokretljivo lice, koje se odjednom potpuno izmeni. Ljevin nije čuo o čemu je ona govorila nagnuvši se k bratu, ali je bio poražen promenom njezina izraza. Njeno lice, ranije tako divno u svome spokojstvu, odjednom izrazi neobičnu radoznalost, gnev i ponos. Ali to je trajalo samo jedan minut.

Ona zažmiri, kao da se nečega prisetila.

- Uostalom to nikoga ne zanima - reče ona i obrati se Engleskinji. - Please

order the tea in the drawing-room.[270]

Devojčica se diže i iziđe.

- A šta je bilo, je li položila ispit? - upita Stepan Arkadijevič.

- Odlično. Vrlo sposobna devojčica, i tako mio karakter.

- Svršiće se time da ćeš je voleti više nego svoju.

- Vidi se da govori muškarac. U ljubavi nema više i manje. Kćer volim jednom ljubavlju, nju drugom.

- Ja kažem Ani Arkadijevnoj - reče Vorkujev - kad bi uložila makar stoti deo te energije na opštu stvar vaspitanja dece, koju troši na ovu Engleskinju, učinila bi veliko, korisno delo.

- Eto, uzmite kako hoćete, nisam mogla. Grof Aleksije Kirilovič jako me je podsticao (izgovarajući grof Aleksije Kirilovič, ona molbeno - bojažljivo pogleda u Ljevina, i on joj nehotice odgovori učtivim i potvrdnim pogledom), podsticao me je da se zanimam školom u selu. Išla sam nekoliko puta. Deca su vrlo mila, ali nisam mogla da zavolim taj posao. Vi kažete - energija. Energija se osniva na ljubavi. A ljubav se ne može uzeti, ona se ne može poručiti. Eto, ovu sam devojčicu zavolela, ne znam ni sama zašto.

I ona opet pogleda u Ljevina. I pogled, i osmejak njezin, sve mu je govorilo da se ona samo njemu obraća svojim govorom, ceneći njegovo mišljenje, i znajući u isto vreme unapred da oni razumeju jedno drugo.

- Ja to potpuno razumem - odgovori Ljevin. - Na školu, i uopšte na slične ustanove ne može se naložiti srce; zbog toga, mislim, sve filantropske ustanove daju uvek tako malo rezultata.

Ana poćuta, pa se osmehnu. - Da, da - potvrdi ona. - Nikad nisam to mogla. Je n’ai pas le coeur assez large,[271] da bih mogla zavoleti celo sklonište s propalim devojkama. Cela ne m’a jamais réussi.[272] Ima toliko žena koje su od toga stvorile sebi position sociale.[273] A sada utoliko manje - reče s tužnim,

poverljivim izrazom obraćajući se na izgled bratu, ali očevidno samo Ljevinu. - Sada, kad bi mi tako nužno bilo neko zanimanje, ja ne mogu. - Pa odjednom, namrštivši se (Ljevin je video da se ona mršti na samu sebe zato što govori o sebi), promeni razgovor. - O vama znam - reče Ljevinu - da ste rđav varošanin, i branila sam vas kako sam umela.

- Kako ste me branili?

- Prema napadima. Uostalom, je li po volji čaj? - Ona se diže i uze u ruku knjigu u kožnom povezu.

- Dajte mi je, Ana Arkadijevna - reče Vorkujev, pokazujući na knjigu. - To ima vrednosti.

- O, ne, sve je tako nedovršeno.

- Ja sam mu kazao - obrati se Stepan Arkadijevič sestri, pokazujući na Ljevina.

- Nije trebalo. Moje pisanje je nešto nalik na one kotarčice i rezbarije iz kazamata, koje mi je obično prodavala Liza Merkalova. Ona je u tom udruženju upravljala kazamatima - obrati se Ljevinu. - I ti nesrećnici pokazivali su čuda od strpljenja.

Ljevin spazi još jednu novu crtu u toj ženi koja mu se tako neobično dopala. Osim uma, gracije i lepote, u njoj beše i istinitosti. Nije htela kriti od njega težinu svoga položaja. Rekavši ono, ona uzdahnu, i njeno lice odjednom dobi strog izraz, kao da se skamenilo. S takvim izrazom lica beše još lepša nego pre, ali je taj izraz bio nov; bio je van onog od sreće sjajnog i sreću rađajućeg kruga izraza, koji je umetnik uhvatio bio na portretu. Ljevin pogleda opet u portre, pa na njenu figuru kako se, uzevši brata za ruku, uputi s njim ka visokim vratima, i oseti prema njoj nežnost i žaljenje, čemu se sam začudi.

Ona zamoli Ljevina i Vorkujeva da preću u sobu za primanje, a sama ostade da o nečemu porazgovara s bratom. »O razvodu, o Vronskom, o tome šta on radi u klubu, o meni«, mislio je Ljevin. Njega tako uzbudi pitanje šta ona govori sa Stepanom Arkadijevičem, da gotovo nije ni slušao šta mu Vorkujev priča o dobrim stranama romana za decu koji je napisala Ana Arkadijevna.

Za vreme čaja nastavio se prijatan i pun sadržine razgovor. Ne samo da nije bilo jednog minuta kad bi trebalo tražiti predmet za razgovor, nego se, naprotiv, osećalo da ne uspevaš da kažeš što hoćeš, a i rado se uzdržavaš slušajući šta govore drugi. I sve što su govorili, ne samo ona, nego i Vorkujev, i Stepan Arkadijevič, sve je dobijalo, kako se Ljevinu činilo, osobiti značaj zahvaljujući njenoj pažnji i primedbama.

Prateći zanimljivi razgovor, Ljevin je sve vreme uživao u njoj. Uživao je i u lepoti njenoj, i u umu, i u obrazovanosti, i, pored toga, u prostoti i srdačnosti. Slušao je, govorio, i sve vreme mislio o njoj, o njenom unutrašnjem životu, trudeći se da pogodi njena osećanja. On, koji ju je ranije strogo osuđivao, starao se sad da je, po nekakvom čudnovatom toku misli, opravda, i u isto vreme ju je žalio i bojao se da je Vronski potpuno ne razume. Posle deset sati, kad se Stepan Arkadijevič diže da ide (Vorkujev je još ranije otišao), Ljevinu se učini kao da je tek sad došao. Sa žaljenjem ustade i on.

- Zbogom - reče ona zadržavajući njegovu ruku u svojoj i gledajući mu u

oči privlačnim pogledom. - Vrlo mi je milo que la glace est rompue.[274]

Ona pusti njegovu ruku i zažmiri.

- Recite vašoj ženi da je volim kao i pre, a ako ne može da mi oprosti moj položaj, onda joj želim da mi nikad ne oprosti. Da bi oprostila, trebalo bi da preživi sve što sam ja preživela, a od toga neka je bog sačuva.

- Kazaću, da, sigurno... - crveneći reče Ljevin.

11.

Kakva divna, ljupka, i tužna žena«, mislio je Ljevin izlazeći sa Stepanom Arkadijevičem na hladan vazduh.

- Nu? Jesam li ti kazao? - reče Stepan Arkadijevič, videvši da je Ljevin potpuno pobeđen.

- Da - zamišljeno odgovori Ljevin - neobična žena! Ne samo što je umna, nego i neobično srdačna. Užasno je žalim!

- Sad će se, daće bog, sve urediti. Ali stoji to: ne sudi unapred - reče Stepan Arkadijevič otvarajući vratanca od karuca. - Zbogom, mi ćemo na razne strane.

Ne prestajući da misli o Ani, o svima onim najprostijim razgovorima koje su vodili s njom, i sećajući se uz to sviju pojedinosti izraza njena lica, sve više i više ulazeći u njen položaj i osećajući prema njoj žalost, Ljevin stiže kući.

Kod kuće, Kuzma saopšti Ljevinu da je Katarina Aleksandrovna zdrava, da su sestre nedavno otišle, i predade mu dva pisma. Ljevin ih pročita tu u predsoblju, da ga posle ne bi rasejavala. Jedno je bilo od Sokolova, nadzornika. Sokolov je pisao da se pšenica ne može prodati, jer plaćaju samo pet i po rubalja, a novac nema odakle da uzme. Drugo pismo bilo je od sestre. Ona mu je prebacivala što njena stvar nije bila svršena.

»Nu, prodaćemo po pet i po, ako ne daju više«, sa neobičnom lakoćom reši Ljevin prvo pitanje, koje mu je ranije izgledalo tako teško. »Čudnovato, kako je ovde sve vreme ispunjeno«, pomisli on u vezi s drugim pismom. Osećao se kriv pred sestrom što dosada nije učinio ono za šta ga je molila. »Danas opet nisam išao u sud, ali danas zaista nisam imao kad.« I rešivši da to sutra neizostavno uradi, pođe ženi. Idući njoj, Ljevin u pameti brzo pređe ceo provedeni dan. Svi događaji dana bili su razgovori - razgovori koje je slušao, i u kojima je učestvovao. Svi su razgovori bili o predmetima koji njega, kad bi bio sam na selu, ne bi nikako zanimali, ali ovde su bili vrlo zanimljivi. I svi su razgovori bili lepi i dobri i samo u dva maha nije bilo sasvim dobro. Jedno beše ono što je kazao o štuki; a drugo: imalo je nečega  što nije trebalo da bude u nežnom žaljenju njegovu koje je osetio prema Ani.

Ljevin zateče ženu tužnu i obuzetu dosadom. Ručak triju sestara prošao je vrlo prijatno; a zatim su njega čekale, čekale, svima je postalo dosadno, sestre su se razšile, i ona ostala sama.

- A šta si ti radio? - upita Kiti gledajući ga u oči koje su se nešto osobito podozrivo sjajile. Ali da ga ne bi omela da sve ispriča, ona prikri svoju pažnju, i s odobravajućim osmejkom slušaše njegovo pričanje o tome kako je proveo veče.

- Baš mi je vrlo milo bilo što sam se našao s Vronskim. Ophodio sam se s njim vrlo prosto i lako. E sad ću se postarati da se nikad više ne sretnem s njim ne bi li se ta nezgoda okončala - reče i setivši se da je pravo iz tog staranja da se nikad všie ne sretne otišao Ani - pocrvene. - Eto, govorimo da narod pije; ne znam upravo ko više pije - narod ili naš stalež; narod bar pije o prazniku, a...

Ali Kiti se nije interesovala raspravljanjem kako narod pije. Ona je videla da je on pocrveneo, i želela je da zna zašto.

- A posle, gde si bio?

- Stiva me je mnogo molio da odemo do Ane Arkadijevne.

Kad to reče, Ljevin pocrvene još više i njegove sumnje: da li je dobro ili rđavo uradio što je išao kod Ane, behu konačno rešene. Sad je znao da to nije trebalo raditi.

Kitine oči naglo se raširiše i sinuše pri pomenu Aninog imena, ali ona se prisili, sakri svo je uzbuđenje, i prevari ga.

- A! - reče samo.

- Ti se valjda nećeš ljutiti što sam išao. Stiva me je molio, a i Doli je to želela nastavi Ljevin.

- O, ne - reče ona, ali on vide iz njenih očiju prisiljavanje, koje nije obećavalo ništa dobro po njega.

- Ana je vrlo simpatična, vrlo, vrlo za žaljenje, i dobra žena - govorio je pričajući o Ani, o njenom zanimanju, i o onome što je rekla da on kaže svojoj ženi.

- Da, razume se, ona je vrlo za žaljenje - reče Kiti, kad on završi. - Od koga si dobio pismo?

On joj reče i poverovavši njenom mirnom tonu pođe da se svuče.

Kad se vrati zateče Kiti na istoj naslonjači. Kad joj priđe ona pogleda u njega i zajeca.

Šta je? Šta je? - upita, iako je unapred znao šta je.

- Ti si se zaljubio u onu gadnu ženu, ona te je opčinila. Videla sam po tvojim očima. Da, da! Šta može da iziđe iz toga? U klubu si pio, pio, kockao se, a zatim pošao... kome? Ići ćemo odavde... Ja sutra putujem.

Dugo Ljevin nije mogao da umiri ženu. Naposletku je umiri, priznavši samo da ga je osećanje sažaljenja pomešano s vinom zbunilo, te se podao lukavom uticaju Aninom, ali da će je odsada izbegavati. Jedno je još iskrenije priznao, a to je, da je živeći tako dugo u Moskvi u samim razgovorima uz jelo i piće, prosto zabrljavio. Provedoše u razgovoru do tri sata po ponoći. U tri sata se najzad toliko izmiriše da su mogli zaspati.

12.

Isprativši goste, Ana ne sede nego poče šetati tamo - amo po sobi. Mada je nesvesno (što je u poslednje vreme činila sa svima mladim ljudima) celo veče preduzimala sve mogućno da u Ljevinu izazove ljubav prema sebi; mada je znala da je to postigla, ukoliko je to mogućno za jedno veče i kod oženjenog poštenog čoveka; mada joj se on veoma svideo (bez obzira na oštru razliku, u smislu muškarca, između Vronskog i Ljevina, ona, kao žena, videla je u njima dvoma ono najopštije, zbog čega je Kiti zavolela i Vronskog i Ljevina) - ipak, čim je Ljevin izišao iz sobe, ona je prestala da misli o njemu.

Jedna te jedna misao, nametljivo stalna u raznim oblicima, progonila ju je. »Ako ja tako utičem na druge, i na toga oženjenog čoveka koji voli svoju ženu, zašto je on tako hladan prema meni?... ali nije stvar u hladan, on me voli, ja to znam, nego nešto novo nas sada razdvaja. Zašto ga nema celog večera? Poručio je po Stivi da ne može ostaviti Jašvina, mora motriti na njegovu igru. Zar je Jašvin dete? Ali, recimo da je to istina. On nikad ne govori neistinu. Samo, ima u toj istini i nešto drugo. On se raduje slučaju kad može da mi pokaže kako za njega postoje i druge obaveze. Ja to znam, i ja se slažem s tim. Zašto da mi se to dokazuje? On hoće da mi dokaže da njegova ljubav prema meni ne sme smetati njegovoj slobodi. Ali meni nisu potrebni dokazi, meni je potrebna ljubav. On bi trebalo da razume svu težinu moga života ovde, u Moskvi. Zar ja živim? Ja ne živim, ja očekujem rasplet, koji se međutim dalje i dalje oteže. Odgovora još nema! Stiva kaže, on ne može ići Aleksiju Aleksandroviču. A ja ne mogu više pisati pisma. Ništa ja ne mogu učiniti, ništa početi, ništa izmisliti, ja se samo uzdržavam, čekam, izmišljam razne zabave - porodicu Englezovu, pisanje, čitanje, ali sve je to samo obmana, sve je to samo morfijum. Trebalo bi da me požali«, govorila je ona, i osećala da joj suze od žalosti prema samoj sebi udaraju na oči.

Ču nagli trzaj zvonceta - Vronski - brzo izbrisa suze, i ne samo što izbrisa suze, nego sede prema lampi, otvori knjigu, pretvarajući se kao da je mirna. Treba mu pokazati da je nezadovoljna što se nije vratio kad je obećao - samo nezadovoljna; nikako ne pokazati svoj jad, i, što je glavno, sažaljenje prema samoj sebi. Ona može žaliti sebe, ali on nju, ne. Ana nije htela borbu, korela je njega zato što je hteo da se bori, ali je nehotice i sama ulazila u borbeno stanje.

- Nije ti bilo dosadno? - reče Vronski i priđe joj živahno i veselo. - Kako je strašna strast - kartanje!

- Ne, nije mi bilo dosadno, a odavno sam već i naučila da mi ne bude dosadno. Bili su Stiva i Ljevin.

- Da, želeli su da dođu k tebi. Kako ti se svideo Ljevin? - reče sedajući pored nje.

- Veoma. Tek što su otišli. Šta je učinio Jašvin?

- Dobio sedamnaest hiljada. Zvao sam ga da pođemo. I gotovo već beše pošao. Pa se opet vratio, i sad jednako gubi.

- Pa zašto si onda ostao? - upita ona, odjednom podignuvši oči ka njemu. Izraz njena lica bio je hladan i neprijateljski. - Stivi si rekao da ostaješ da bi odveo Jašvina. A ti si ga ostavio.

Isti izraz hladne gotovosti za borbu pojavi se i na njegovu licu.

- Pre svega, nisam Stivu molio da ti što javlja; drugo, ja nikad ne govorim neistinu. A glavno je, hteo sam da ostanem, i ostao sam - reče mršteći se. - Ana, zašto, zašto to? - reče on posle jednog minuta ćutanja, naginjući se prema njoj, i otkri dlan nadajući se da će ona metnuti u njegovu ruku svoju.

Ona se obradova tome znaku nežnosti. Ali nekakva čudnovata moć zla ne dade joj da se preda onome što ju je privlačilo, kao da joj pogodbe borbe ne dopuštahu da se pokori.

- Razume se, hteo si da ostaneš, i ostao si. Ti radiš sve što hoćeš. Ali zašto mi to kažeš? Zbog čega? - govorila je, padajući sve više i više u vatru. - Zar neko osporava tvoja prava? Hoćeš da imaš pravo, imaj pravo!

Njegova se ruka zatvori, on se odmače, i lice mu dobi još uporniji izraz.

- Za tebe je to stvar jogunstva - reče ona pažljivo pogledavši u njega i našavši odjednom naziv za izraz njegova lica koji ju je tako dražio - da, jogunstva. Za tebe je pitanje: da li ćeš ostati pobedilac nada mnom, a za mene... - Opet joj dođe žao sebe, i ona samo što ne zaplaka. - Kad bi ti znao u čemu je za mene stvar! Kad osetim, kao sada, da se ti neprijateljski, zapravo neprijateljski ponašaš prema meni - kad bi ti znao šta to za mene znači! Kad bi znao kako sam ja blizu nesreće u takvim trenucima, kako se bojim, bojim sebe! - I ona se okrete da skrije jecanje.

- Oko čega sve to, Ana? - reče on užasnuvši se pred izrazom njezina očajanja, i opet se naže k njoj, uze je za ruku i poče ljubiti. - Zašto sve to? Zar ja tražim zabave van kuće? Zar ja ne izbegavam žensko društvo?

- O, zaista! - reče ona.

- Eto, reci, šta treba da radim, pa da budeš mirna? Ja sam gotov sve da učinim, samo da budeš srećna - govorio je on ganut njenim očajanjem - šta ne bih učinio da te izbavim od jada, kao sad, Ana! - reče.

- Ništa, ništa - reče ona. - Ne znam ni sama: da li je samoća, ili živci... Da ne govorimo o tome. Šta je s trkom, nisi mi pričao? - upita, starajući se da sakrije trijumf pobede, koja je ipak bila na njenoj strani.

On zatraži večeru i poče joj pričati sve pojedinosti trka, ali u tonu, u njegovim pogledima koji su bivali sve hladniji, ona vide da joj nije oprostio pobedu, da se ono jogunstvo, s kojim se ona borila, opet utvrđuje u njemu. Postao je hladniji nego maločas, kao da se pokajao što se pokorio. I setivši se svojih reči, kojima je dobila pobedu: »Ja sam blizu užasnoj nesreći, i bojim se sebe«, ona razumede da je to oružje opasno, i da se drugi put ne sme upotrebiti. A osećala je da se pored ljubavi, koja ih je vezivala, uspostavio među njima zao duh nekakve borbe, koga ona nije mogla isterati ni iz njegova, a još manje iz svoga srca.

13. 

Nema pogodaba života na koje se čovek ne bi mogao naviknuti, osobito ako vidi da sva njegova okolina živi tako isto. Pre tri meseca, Ljevin ne bi poverovao da bi mogao mirno zaspati pod pogodbama pod kojima se sad nalazio; da bi, živeći bez cilja, besmislenim životom, i koji uz to premaša njegova sredstva, posle pijančenja (drukčije nije mogao da nazove ono što je bilo u klubu), posle neskladnih prijateljskih odnosa prema čoveku u koga je nekada bila zaljubljena njegova žena, a još više posle neskladne posete ženi koja se nije mogla drukčije nazvati nego izgubljenom, i posle svoga ushićenja tom ženom, i ogorčenja svoje žene - da bi pod tim pogodbama mogao zaspati spokojno. Ali, pod uticajem umora, neprospavane noći i popivenog vina, on zaspa čvrsto i mirno.

U pet sati razbudi ga škripa vrata koja su se otvarala. On skoči i obazre se. Kiti ne beše na postelji kraj njega. Ali se iza zaklona videla pokretna svetlost i on ču njene korake.

- Šta je?... Šta je - progovori on sanjivo. - Kiti! Šta je?

- Ništa - reče ona i pojavi se iza zaklona sa svećom u ruci. - Bilo mi je teško - reče smešeći se osobito ljupkim i značajnim osmehom.

- Počelo je, je li počelo? - uplašeno reče on - treba poslati po doktora - i žurno se poče oblačiti.

- Ne, ne - reče ona smešeći se i zadržavajući ga rukom. - Sigurno nije ništa. Malko mi je bilo teško. Ali sad je prošlo.

I prišavši krevetu, ona ugasi sveću, leže i umiri se. Iako mu beše podozriva tihost njenog kao uzdržanog disanja, a još više izraz osobite nežnosti i uzbuđenja sa kojim mu, izlazeći iza zaklona, reče: »ništa« - njemu se toliko spavalo da je odmah zaspao. Tek docnije se sećao tihosti njenog disanja, i razumeo sve što se događalo u njenoj dragoj i ljupkoj duši onda kad je, ne mičući se, u očekivanju najvećeg događaja u životu žene, ležala pored njega. U sedam časova probudi ga dodir njene ruke po ramenu i tihi šapat. Kao da se u njoj borila žalost što ga budi, i želja da govori s njim.

Kostja, ne plaši se. Nije ništa. Ali, čini mi se... Treba poslati po Jelisavetu Petrovnu.

Sveću opet zapališe. Ona je sedela na krevetu i držala u ruci pletivo kojim se zanimala poslednjih dana.

- Molim te, ne boj se, nije ništa. Ja se nimalo ne bojim - reče kad spazi njegovo uplašeno lice, i pritisnu njegovu ruku sebi na grudi a zatim i na usne.

On hitro skoči ne osećajući sebe i ne spuštajući s nje očiju, obuče domaću haljinu, i stade neprestano gledajući u nju. Trebalo je poći, ali nije mogao da se odvoji od njenoga pogleda. Da li dosada nije voleo njeno lice, nije poznavao njene izraze, njene poglede? Ali nikada dosada nije je takvu video. Kako se sad sam sebi učini gadan i užasan sećajući se njenog jučerašnjeg ogorčenja, užasan pred njom ovakvom kakva je bila sad! Njeno zažareno lice, okruženo ispod noćne kapice ispalom mekom kosom, sijalo je radošću i odlučnošću.

Premda je u opštem karakteru Kitinom bilo vrlo malo neprirodnosti i izveštačenosti, Ljevin je ipak bio poražen onim što se otkrilo pred njim sad, kad su odjednom svi zastori bili skinuti i sama jezgra duše sijala u njenim očima. U ovoj prostoti i obnaženosti, Kiti, ona Kiti koju je on voleo, još se više isticala. Smešeći se gledala je u njega; ali joj odjednom obrve uzdrhtaše, ona podiže glavu, i prišavši brzo k njemu uze ga za ruku i sva se pripi uza nj obasipajući ga vrelim svojim disanjem. Ona se mučila i kao da mu se žalila na svoje muke. U prvom trenutku, po navici, njemu se učini da je on kriv. Ali u njenom pogledu beše nežnosti koja je govorila da ga ona ne samo ne krivi, već ga voli za ove muke. »Ako nisam ja, pa ko je kriv za to?« nehotice pomisli on, tražeći vinovnika tih muka, da ga kazni, ali vinovnika nije bilo. Ona se mučila, žalila, i trijumfovala tim mukama, i radovala im se, i volela ih. On je video da se u njenoj duši svršava nešto prekrasno, ali šta, nije mogao da razume. To je bilo iznad njegovoga shvatanja.

- Ja sam poslala po mamu. A ti idi brže po Jelisavetu Petrovnu... Kostja!... Nije ništa, prošlo je.

Ona ode od njega i zazvoni.

- Hajde, idi sad. Paša dolazi. Nije mi ništa.

I Ljevin s divljenjem spazi kako ona uze pletivo koje je noćas donela, i opet poče da plete.

U onaj mah kad je Ljevin izlazio na jedna vrata, ču kako devojka ulazi na druga. Zastade kraj vrata i ču kako Kiti izdaje potrebna naređenja devojci, i sama poče s njom pomicati krevet.

On se obuče, i dok su prezali konje i čekali kočijaša, utrča opet u sobu za spavanje, ali ne na prstima već na krilima, kako mu se činilo. Dve devojke brižljivo su premeštale nešto u sobi za spavanje. Kiti je hodala i plela, brzo nabadivala petlje, i naređivala.

- Ja idem odmah po doktora. Po Jelisavetu Petrovnu otišli su, ali ću i ja još svratiti... Je li potrebno što? Da, a Doli? - Ona pogleda u njega, očevidno ne slušajući što je govorio.

- Da, da. Idi - ubrzano reče ona mršteći se i odmahivajući rukom prema njemu.

Već je izlazio u salon, kad se odjednom razleže žalostan i odmah stišan jauk iz sobe za spavanje. On zastade, i dugo nije mogao da se razabere.

»Da, to je ona«, reče u sebi, uhvati se za glavu i strča dole.

- Gospode, smiluj se!... Oprosti i pomozi! - ponavljao je on reči koje mu nekako odjednom i neočekivano dođoše na usta. On, nevernik, ne ponavljaše te reči samo ustima. Sad, ovoga trenutka, znao je da mu ne samo sve njegove sumnje, nego i ona nemogućnost da razumom veruje, koju je poznavao u sebi, da mu nimalo ne smetaju da se obraća bogu. Sve je to sad kao prah sletelo s njegove duše. Kome se mogao obratiti, ako ne onome u čijim je rukama osećao i sebe, i svoju dušu, i svoju ljubav?

Konj još ne beše spreman, ali osećajući u sebi osobiti napor i fizičke snage i pažnje prema onome što je trebalo raditi, i da ne bi izgubio nijednoga minuta, on, ne sačekavši konja, pođe pešice i naredi Kuzmi da ga stigne.

Na uglu srete noćnog kočijaša koji je brzo terao. U malim saonicama, u kadifenoj bundnca i povezana maramom, sedela je Jelisaveta Petrovna. »Hvala bogu, hvala bogu!« progovori on, s ushićenjem poznavši njeno malo plavo lice koje je sad imalo osobito ozbiljan, štaviše strog izraz. Ne naredivši kočijašu da stane, on potrča natrag naporedo s njom.

- Dva sata? Ne više? - upita ona. - Zastaćete Petra Dmitriča, samo nemojte da ga žurite. A uzmite i opijuma u apoteci.

- Vi mislite da može proći srećno? Gospode, smiluj se i pomozi! - progovori Ljevin, spazivši svoga konja gde izlazi iz kapije. On uskoči u saonice, sede pored Kuzme i naredi da vozi doktoru.

14.

Doktor još ne beše ustao, i sluga reče da je »dockan legao, i nije rekao da ga bude, ali će skoro ustati«. Sluga je čistio staklo od lampe i činio se kao da je vrlo zauzet time. Ova pažnja slugina prema staklima i ravnodušnost prema onome što se u Ljevinu zbivalo, začudi ga u prvi mah, ali pribravši se, on shvati da niko ne zna i nije dužan da zna šta on oseća, i da utoliko pre treba biti spokojan, razložan i odlučan, da bi se probio taj zid ravnodušnosti i dostigla svrha. »Ne žuriti se i ništa ne propuštati«, govorio je Ljevin u sebi osećajući sve veći i veći mah fizičke snage i pažnje prema onome što je trebalo da se uradi.

Saznavši da doktor još nije ustao, Ljevin se zaustavi na jednom od mnogih planova koji mu u glavi nicahu: Kuzma da ide s ceduljicom drugome doktoru, a on sam da ide u apoteku po opijum, a ako doktor do njegovog povratka još ne bude ustao, onda da potplati slugu, ili, ako ovaj ne pristane, da nasilno probudi doktora ma po koju cenu.

U apoteci, mršavi pomoćnik, sa istom ravnodušnošću sa kakvom je sluga čistio staklo, zalepljivaše oblatnom praškove za kočijaša koji je tu čekao, i ne htede da da opijum. Starajući se da ne žuri i da se ne žesti, spomenuvši imena doktora i babice i objasnivši zašto je potreban opijum, Ljevin ga poče ubeđivati. Pomoćnik upita na nemačkom za savet, da li da mu izda, i dobivši otud iza pregrade pristanak, dohvati staklo i levak, lagano nasu iz velikog u malo, nalepi etiketu, zapečati, bez obzira na Ljevinove molbe da to ne radi, i htede još i da uvije u hartiju. To Ljevin već nije mogao da izdrži, odlučno istrže iz njegovih ruku staklence i pojuri na velika staklena vrata. Doktor još ne beše ustao, a sluga, koji sad prostiraše ćilim, ne htede da ga budi. Ljevin polako izvadi banknotu od deset rubalja i, lagano izgovarajući reči, ali i ne gubeći vremena, pruži mu je, i objasni da je Petar Dmitrič (kako se veliki i znatan činjaše Ljevinu ranije tako neznatni Petar Dmitrič) obećao u svako doba da dođe, i da se zacelo neće naljutiti, i da ga prema tome može odmah buditi.

Sluga pristade, pođe gore i ponudi Ljevina u salon.

Ljevin je s one strane vrata čuo kako doktor kašlje, ide, umiva se i nešto govori. Prođe tri minuta; Ljevinu se činilo da je prošlo više od jednog sata. Više nije mogao da čeka.

- Petre Dmitriču, Petre Dmitriču! - molećivim glasom progovori Ljevin kroz otvorena vrata. - Tako vam boga, oprostite. Primite me tako kako ste. Ima već više od dva sata.

- Sad, sad! - odgovori glas; Ljevin sa izbezumljenošću ču da doktor to govori smešeći se.

- Na jedan minut samo.

- Odmah.

Prošlo je još dva minuta dok je doktor obuo cipele i još dva minuta dok se doktor obukao i očešljao.

- Petre Dmitriču - poče opet žalosnim glasom Ljevin, ali u taj čas doktor izađe, obučen i očešljan. »Ovi su ljudi bez savesti - pomisli Ljevin. - Češljaju se dok mi propadamo«.

- Dobro jutro! - pružajući mu ruku i čisto dražeći ga svojom mirnoćom, reče mu doktor. - Ne žurite se. Dakle?

Starajući se da bude što iscrpniji, Ljevin poče kazivati sve nepotrebne pojedinosti o ženinom stanju, neprestano prekidajući pričanje molbama da doktor odmah pođe s njim.

- Ne žurite! Vi to ne znate, ja sigurno nisam potreban, ali obećao sam, i evo idem. Nema tu nikakve hitnje. Sedite, molim, je li po volji kafa?

Ljevin ga pogleda upitnim pogledom: da li doktor ne zbija šalu s njim? Ali doktor nije ni mislio da se šali.

- Znam, znam - reče doktor smešeći se - i ja imam porodicu; mi muževi, u tim trenucima, prosto smo bedni. Imam jednu pacijentkinju čiji muž u takvim prilikama uvek pobegne u konjušnicu.

- A kako mislite, Petre Dmitriču? Mislite li da može proći srećno?

- Svi su izgledi za srećan ishod.

- Vi ćete dakle odmah doći? - reče Ljevin, pakosno gledajući u slugu koji je nosio kafu.

- Kroz jedan sat.

- Ne, tako vam boga!

- Pustite bar da kafu popijem. Doktor uze kafu. Obojica poćutaše.

Turke baš žestoko biju. Jeste li čitali jučerašnji telegram? - reče doktor žvaćući zemičku.

- Ne, ja ne mogu! -reče Ljevin skočivši. - Dakle, hoćete li doći kroz četvrt sata?

- Kroz pola sata.

- Na časnu reč?

Ljevin stiže kući kad i kneginja, i zajedno priđoše vratima od sobe za spavanje. Kneginjine oči behu pune suza, a ruke joj drhtahu. Kad spazi Ljevina, ona ga zagrli i zaplaka.

- Kako je, draga Jelisaveta Petrovna? - zapita kneginja hvatajući za ruku babicu, koja im iziđe u susret sjajna i zabrinuta lica.

-Ide dobro - reče ona - naterajte je da legne. Biće lakše.

Od onog trenutka kad se probudio, i razumeo u čemu je stvar, Ljevin se pripremao da neće razmišljati, neće ništa predviđati, pod bravu će staviti sve misli i osećanja, čvrsto, neće uzbuđivati ženu, naprotiv, umirivati je i sam podržavati njenu hrabrost, pretrpeti sve što mu predstoji. Ne dopuštajući sebi da misli o tome šta će biti, i čime će se svršiti, a sudeći prema raspitivanju koliko to obično traje, Ljevin se u svojoj uobrazilji spremao da trpi, i da srce drži u rukama pet časova, i to mu je izgledalo mogućno. Ali kad se vratio od doktora, i video opet njene bolove, on češće i češće ponavljaše: »Gospode, oprosti i pomozi«, poče uzdisati i podizati glavu gore. I oseti strah da neće moći izdržati, da će se zaplakati, ili pobeći: tako mu je teško bilo. A protekao je samo jedan čas.

Posle toga časa protekao je još jedan čas; pa dva, tri, svih pet, koje je on odredio bio sebi kao krajnji rok trpljenja, a položaj je bio sve jedan isti. I on je i dalje trpeo, jer nije imao šta drugo da radi osim da trpi, svakog minuta misleći da je došao do poslednje granice trpljenja, i da će mu srce toga časa pući od saučešća.

Pa su i dalje prolazili minuti, časovi i časovi, a njegova patnja i užas rasli su, i bujali sve više.

Sve obične pogodbe života, bez kojih se ništa ne može zamisliti, nisu više postojale za Ljevina. On je izgubio svest o vremenu. Čas su mu minuti - oni minuti kad ga je ona zvala k sebi, i kad je držao njenu oznojenu ruku koja ga je čas stezala neobično snažno, čas odgurivala od sebe - minuti izgledali kao časovi; čas mu časovi izgledahu kao minuti. Začudi se kada ga Jelisaveta Petrovna zamoli da zapali sveću iza zaklona, i kad saznade da je već pet časova po podne. A da su mu rekli da je sad tek deset časova pre podne, to bi ga isto tako malo začudilo. Gde je on sam bio u to vreme, isto je tako malo znao, kao i kad je šta bilo. Video je njeno zamoreno lice koje se čas dvoumilo i mučilo se, čas se osmehivalo i njega umirivalo. Video je kneginju, crvenu, usplahirenu, sa opuštenim kovrdžicama sede kose i očima punim suza koje je s mukom gutala grizući usne; video je Doli, i doktora koji je pušio debele cigare, i Jelisavetu Petrovnu sa čvrstim, odlučnim i umirujućim licem, i staroga kneza koji je natmurena lica šetao po salonu. Ali kako su svi oni dolazili i odlazili, gde su bili, on nije znao. Kneginja je bila sad sa doktorom u sobi za spavanje, sad u kabinetu, gde se obreo postavljen sto; sad opet nije bila to ona, nego Doli. Zatim se Ljevin sećao da su ga nekud slali. Jedanput ga poslaše da prenese sto i divan. On to izvrši vrlo usrdno, misleći da je to za Kiti potrebno, i tek docnije doznade da je to sebi spremao prenoćište. Zatim ga poslaše doktoru u kabinet da upita nešto. Doktor odgovori na pitanje, a zatim pređe na nepravilnosti u opštini. Zatim su ga poslali u kneginjinu sobu za spavanje da donese ikonu u srebrnom i pozlaćenom okovu; peo se sa starom sobaricom kneginjinom da dohvati ikonu, i razbio kandilo; kneginjina sobarica ga je umirivala i za ženu i za kandilo; doneo je ikonu i postavio je kraj uzglavlja Kitinog, brižljivo je zatutnuvši ispod jastuka. Ali gde je, kad, i zašto sve to bilo, on nije znao. Takođe nije razumevao zašto ga je kneginja uzimala za ruku i žalosno ga gledajući molila ga da se umiri; zašto ga je Doli savetovala da jede, i odvodila ga iz sobe; čak je i doktor ozbiljno i eažaljivo gledao u njega i predlagao mu da uzme kapljice.

Ljevin je znao i osećao toliko, da je to što se događalo slično onome što se dogodilo pre godinu dana, u gostionici gubernijske varoši, na samrtnom odru brata Nikolaja. Ali ono je bila žalost - a ovo radost. Ali i ona žalost i ova radost podjednako su izvan običnih pogodbi života; u ovom običnom životu one su kao neki otvori kroz koje se pokazuje nešto više. Podjednako teško i mučno nastupalo je u oba slučaja ono što se događa, i, podjednako nerazumljivo, pri sagledanju onoga višega, uzletala je duša na visinu kakvu ranije nije poimala, i kuda razum nije mogao za njom.

»Gospode, oprosti i pomozi«, ponavljao je Ljevin neprestano u sebi, zaboravljajući na dugu, i kako mu se činilo potpunu otuđenost od boga, osećajući da se obraća bogu s poverenjem i prosto, kao u doba detinjstva i prve mladosti.

Za sve to vreme u njemu su bila dva razdvojena raspoloženja. Jedno - van njegova prisustva, s doktorom, koji je pušio debele cigare jednu za drugom, i tulio ih o ivicu pune pepeljare; s Doli i s knezom, gde se razgovor vodio o ručku, o politici, o bolesti Marije Petrovne - i gde bi Ljevin odjednom, za časak, potpuno zaboravljao ono što se dešavalo, i osećao se kao probuđen; i drugo - u njenom prisustvu kraj njenog uzglavlja, gde je srce htelo da prsne od bola, ali nije prslo, i gde se on neprestano molio bogu. I svaki put kad bi ga iz trenutka zaborava izvodio krik koji je dopirao iz sobe za spavanje, on bi podlegao istoj čudnovatoj zabludi koja ga prvih minuta obuzimaše; čim bi čuo krik, skakao je, trčao da se izvini, sećao se usput da on nije kriv, i hteo je da je zaštiti i da joj pomogne. Ali gledajući u nju video bi opet da se ne može pomoći, i obuzet užasom govorio bi: »Gospode, oprosti i pomozi«. I što je dalje vreme odmicalo, to se više pojačavala oba raspoloženja: potpuno zaboravljajući Kiti, postajao je van njenog prisustva mirniji; ali je utoliko mučnije postajalo i njeno stradanje, i osećanje nemoći pred njim. Ljevin je skakao, želeo da nekud pobegne, a žurio samo k njoj.

Ponekad, dok ga je ona svaki čas pozivala, osuđivao ju je. Ali pogledavši u njeno ponizno, nasmejano lice, i čuvši reči: »Ja te mučim«, on je krivio boga; a setivši se boga, molio mu se da oprosti i da se smiluje.

15.

Ljevin nije znao da li je dockan ili je rano. Sveće su dogorevale. Doli uđe u kabinet i ponudi doktora da legne. Ljevin je sedeo, slušao doktorove reči o šarlatanu magnetizeru, i gledao u pepeo njegove cigare. Naišao je čas odmora, i Ljevin se zaboravi. Potpuno zaboravi na ono što se događa. Slušao je doktorove priče i razumevao ih. Odjednom se razleže vrisak koji se ni sa čim ne bi mogao sravniti. Vrisak je bio tako strašan da Ljevin i ne skoči, nego, ne dišući, uplašeno i upitno pogleda u doktora. Doktor naže glavu u stranu, osluškivaše, i osmehnu se u znak odobravanja. Sve je bilo tako neobično da već ništa nije iznenađivalo Ljevina. »Sigurno tako treba«, pomisli on i ostade sedeći. Čiji je taj vrisak? On skoči, utrča na prstima u spavaću sobu, pa obiđe Jelisavetu Petrovnu i kneginju, i stade na svoje mesto kraj uzglavlja. Vrisak se stišao, ali se nešto promenilo. Šta - Ljevin nije video i nije razumeo, a nije ni hteo da vidi i da razume. Ali je ipak video po licu Jelisavete Petrovne: lice Jelisavete Petrovne bilo je strogo i bledo, sve isto odlučno, mada su joj vilice pomalo drhtale, a oči bile netremice upravljene u Kiti. Zažareno, izmučeno lice Kitino, sa prilepljenim pramenom kose uz oznojeno lice, beše okrenuto njemu i tražaše njegov pogled. Podignute njene ruke tražile su njegove ruke. Dohvativši oznojenim rukama njegove hladne ruke ona ih stade pritiskivati uz svoje lice.

- Ne idi, ne idi! Ja se ne bojim, ne bojim se! - brzo je govorila ona. - Mama, uzmite minđuše. Smetaju mi. Ti se ne bojiš? Skoro će, skoro, Jelisaveta Petrovna...

Govorila je brzo, brzo, i htede da se osmehne. Ali joj se lice odjednom iznakazi, i ona odgurnu muža od sebe.

- Ovo je užasno! Ja ću umreti, umreću! Idi, idi! - povika, i opet se začu onaj vrisak koji se ni sa čim ne bi mogao sravniti.

Ljevin se uhvati za glavu i istrča iz sobe.

- Ništa, ništa, sve je dobro! - reče za njim Doli.

Svejedno šta mu govore, Ljevin zna da je sve propalo. Prislonivši glavu uz dovratak, on je stajao u susednoj sobi i čuo nečiji, dotle nečuveni pisak, urlik, i znao je da to viče ono što je pređe bilo Kiti. Dete već odavno ne želi. On sad mrzi to dete. Štaviše, nije sad više želeo ni njezin život, želeo je samo da prestanu te užasne patnje.

- Doktore! Šta je to? Šta je to? Bože moj! - reče on hvatajući za ruku doktora, koji uđe.

- Svršava se - reče doktor. I lice doktorovo beše tako ozbiljno dok je to govorio, da je Ljevin reč svršava shvatno u smislu - umire.

Kao van sebe utrča u sobu za spavanje. Prvo što spazi beše lice Jelisavete Petrovne. Bilo je još ozbiljnije i natmurenije. Kitinog lica ne beše, Na onom mestu gde je ono pre bilo, beše sad nešto strašno i po izgledu napregnutosti i po zvuku koji je otuda dolazio, On prisloni glavu uz drvo kreveta, i osećaše da mu se srce cepa. Užasni krici nisu prestajali, postajahu sve užasniji, i kad do stigoše poslednju granicu užasa, odjednom se stišaše. Ljevin nije verovao svome sluhu, ali sumnjati se nije moglo, krici su se stišali, i čula se samo tiha užurbanost, šuštanje i ubrzana disanja, i njen isprekidan, živ, nežan i srećan glas tiho izgovori: »Svršeno«.

Ljevin podiže glavu. Kiti, nemoćno opustivši ruke na pokrivač, neobično lepa i tiha, nemo je gledala u njega, i htela je, ali nije mogla da se osmehne.

Odjednom, u magnovenju, Ljevin se oseti prenesen iz tajanstvenog i užasnog sveta u kojem je živeo poslednja dvadeset i dva sata, u pređašnji obični svet, ali koji je sada sijao novom svetlošću sreće, takvom, kakvu nije mogao izdržati. Zategnute strune prsnuše. Jecanje, i radosne suze koje on nije predviđao, nabujaše u njemu sa silinom, njišući celo njegovo telo, i dugo mu ne dadoše progovoriti.

Pao je na kolena pred posteljom, držao ispred usana ženinu ruku i ljubio je; i ta ruka odgovarala je na njegove poljupce slabim pokretima prstiju. Međutim tamo, u donjem delu postelje, u veštim rukama Jelisavete Petrovne, kao plamičak nad svećnjakom, lelujao se život čovečjeg bića, koga nikad dosada nije bilo, a koje će kao i druga bića, sa istim pravom, sa istom važnošću za sebe, živeti i rađati sebi slične.

- Živo! Živo! I još dečko! Ne brinite se! - ču Ljevin glas Jelisavete Petrovne koja pljeskaše drhtavom rukom po detinjim leđima.

- Mama, je li istina? - reče glas Kitin.

Samo jecanje kneginjino beše joj odgovor.

I usred ćutanja, kao nesumnjivi odgovor na materino pitanje, začu se glas sasvim drukčiji od ostalih glasova koji su uzdržljivo govorili u sobi. To je bio smeli, drski, bezobrazni krik novog čovečjeg bića koje se pojavi neznano otkud.

Da su pre toga rekli Ljevinu da je Kiti umrla, da je on umro zajedno s njom, da su im deca anđeli, i da je bog tu pred njima - on se ničemu ne bi začudio; ali sada, vrativši se u svet stvarnosti, činio je velike napore da shvati da je ona živa i zdrava, i da je biće koje tako očajnički dreči njegov sin. Kiti je živa, muke su prošle. A on neiskazano srećan. To je sad shvatio i zbog toga je bio potpuno srećan. Ali dete? Otkuda, zašto, ko je ono?... Ljevin nikako nije mogao da se navikne na tu misao. To mu se činilo kao nešto izlišno, kao neki suvišak, na koji dugo nije mogao da se navikne.

16. 

Oko deset časova sedeli su kod Ljevina stari knez, Sergije Ivanovič i Stepan Arkadijevič; posle razgovora o porodilji, razgovarahu i o drugim predmetima. Ljevin je slušao, ali sećajući se nehotice prošlosti pri tim razgovorima, onoga što je bilo do današnjega jutra, sećao se i sebe, kakav je bio juče, pre ovoga. Kao da je sto godina prošlo otada. Osećao se na nekoj nedostižnoj visini, s koje se brižljivo spuštao, da ne bi uvredio one s kojima je razgovarao. On je razgovarao, ali neprestano mislio o ženi, o pojedinostima njenoga sadašnjega stanja, i o sinu, starajući se da se navikne na misao o njegovom postojanju. Sav ženski svet, koji posle njegove ženidbe dobi za njega nov, nepoznati mu dotle značaj, uzdiže se sad u njegovom mišljenju tako visoko, da nije mogao uobraziljom da ga obuhvati. Slušao je razgovor o jučerašnjem ručku u klubu, a mislio je: »Šta li sada radi Kiti, da li je zaspala? Kako je? Šta misli? Plače li sin Dmitrije?« I usred razgovora, usred fraze, tek skoči i izađe iz sobe.

- Javi mi po nekom može li se k njoj - reče knez.

- Dobro, odmah - odgovori Ljevin, i ne zastajući pođe k ženi.

Kiti je bila budna i tiho razgovarala sa materom praveći planove o krštenju.

Nameštena, očešljana, u elegantnoj kapici sa nečim plavim, izvadila je ruke i metnula ih povrh pokrivača; ležala je na leđima, i srevši muža pogledom, privlačila ga je pogledom k sebi. Njezin pogled, i inače svetao, postajao je još svetliji ukoliko joj se on više primicao. Na njenom licu stajaše ona ista promena od zemaljskog ka vanzemaljskom, koja se pokazuje i na licima pokojnika; ali tamo je oproštaj, a ovde susret. Uzbuđenje, slično onome koje je osećao u trenucima porođaja, opet se približi njegovom srcu. Ona uze njegovu ruku i upita ga je li spavao. On nije mogao da odgovori, i okrete se u stranu ubeđen u svoju slabost.

- A ja sam sve zaboravila, Kostja! - reče mu ona. - Sad mi je tako dobro. Ona je gledala u njega, ali joj se izraz odjednom promeni Dajte mi ga - reče, čuvši pisku detinju. - Dajte ga, Jelisaveta Petrovna, hoće i on da ga vidi.

- Hajde, neka ga tata vidi - reče Jelisaveta Petrovna podižući i prinoseći nešto crveno, čudnovato i ustreptalo. - Čekajte, prvo ćemo da se udesimo - i Jelisaveta Petrovna metnu to ustreptalo i crveno na krevet, poče razvijati i povijati dete, podižući ga jednim prstom, okrećući ga i posipljući nečim.

Gledajući u ovo sićušno i žalosno biće, Ljevin je činio uzaludne napore da u svojoj duši nađe kakve bilo znake očinskog osećanja prema njemu. Osećao je prema njemu samo gadljivost. Ali kad ga razgolitiše, i kad mrdnuše tanke- tanke ručice, i nožice, s prstima pa čak i s palcem različitim od drugih prstiju, i kad vide kako Jelisaveta Petrovna, kao meke opružice, pritisnu te ručice skrivajući ih u platnenu odeću, njega obuze takvo žaljenje prema tom biću, i takav strah da ga ona ne povredi, da je uhvati za ruku.

Jelisaveta Petrovna se nasmeja.

- Ne bojte se, ne bojte se!

Kad je dete bilo prepovijeno i pretvoreno u čvrstu lutkicu, Jelisaveta Petrovna ga prebaci, čisto ponoseći se svojim radom, i skloni se, da bi Ljevin mogao videti sina u svoj njegovoj lepoti.

Kiti nije skidala očiju s deteta, ukosila glavu i jednako gledala tamo. - Dajte, dajte ga! - reče, i čak se podiže.

- E, Katarina Aleksandrovna, ne smete se tako kretati! Čekajte, ja ću vam ga dati. Evo, da vidi tata kakav sam junak.

I Jelisaveta Petrovna podiže i prinese Ljevinu na jednoj ruci (prstima druge ruke samo je podupirala potiljak koji se njihao) neobično crveno biće koje se pokretalo i skrivalo glavu iza ivica od pelenice. Ali tu je bio nos, ukošene oči, i usta koja su mljaskala.

- Divno dete! - reče Jelisaveta Petrovna.

Ljevin jetko uzdahnu. To divno dete ulivalo mu je samo osećanje gadljivosti i žaljenja. To nije bilo ono osećanje koje je on očekivao.

Ljevin se okrete u stranu, dokle Jelisaveta Petrovna nameštaše dete uz nenaviknutu dojku.

Odjednom ga smeh prinudi da se okrene. To se Kiti nasmeja. Dete nađe dojku i poče da sisa.

- E, dosta je, dosta! - govorila je Jelisaveta Petrovna, ali ga Kiti ne puštaše. Ono zaspa na njenim rukama.

- Pogledaj ga sad - reče Kiti okrećući mu dete tako da ga može videti.

Staračko lice odjednom se još više namršti i dete kihnu.

Smešeći se i jedva zadržavajući suze od miline, Ljevin poljubi ženu i izađe iz tamne sobe.

Ono što je osećao prema tom malenom biću bilo je ne ono što je očekivao. Ničega veseloga i radosnoga ne beše u tom osećanju; naprotiv, nov neki i mučan strah. To je bila svest o novoj oblasti gde mu se može naneti rana. I ta svest je u prvo vreme bila tako mučna, strah da ovo nemoćno biće ne postrada, bio je tako silan, da se zbog njega nije moglo primetiti čudnovato osećanje besmislene radosti, i, štaviše, ponosa, koje Ljevin oseti kad dete kihnu.

Nastavci : : Romani u nastavcima