Ceo roman u nastavcima vidi :
Romani u nastavcima br. 33 ( 12 delova)
Stern je sedio u ITC-ovoj privatnoj trpezariji. Bila je to mala ; soba s jednim jedinim stolom s bijelim stolnjakom, postavljenim za: četvero. Gordon je sjedio sučelice njemu, gladno jedući kajganu i slaninu. Stern je promatrao vrh Gordonove vojničke frizure kako se podiže i spušta dok je kupio kajganu viljuškom.
Tip je stvarno brzo jeo. Vani se sunce već uzdizalo na nebu iznad visoravni na istoku. Stern baci pogled na svoj sat; bilo je šest ujutro. ITC-ovi tehničari puštali su još jedan meteorološki balon s parkirališta; setio se da im je Gordon rekao da to čine svakog sata. Balon se brzo izdigao prema nebu, a zatim nestao u oblacima. Ljudi koji su ga pustili nisu se potrudili gledati ga kako odlazi, nego su otišli do obližnje laboratorijske zgrade.
"Kakav vam je tost", reče Gordon, dižući pogled. "Hoćete li radije nešto drugo?"
"Ne, u redu je", reče Stern. "Samo nisam jako gladan."
"Poslušajte savet starog vojnika", reče Gordon. "Uvek jedite za vreme obroka. Jer nikad ne znate kad će biti sledeći."
"Siguran sam da je to tačno", reče Stern. "Samo nisam gladan." Gordon slegne ramenima i nastavi jesti. Čovek u uštirkanom konobarskom sakou udje u sobu. Gordon reče: "O, Harolde. Imaš li gotov"
Čovek u sakou reče: "Imam, gospodine. Kapučino, ako želite."
"Popit ću crnu."
"Svakako, gospodine." "Šta je s vama, Davide?" reče Gordon. "Kafa?" "S bezmasnim mlekom, ako imate", reče Stern. "Svakako, gospodine." Harold ode.
Stern je gledao kroz prozor. Slušao je Gordona kako jede, slušao je kako njegova viljuška grebe po tanjuru.
Napokon reče: "Dajte da vidimo razumem li ja ovo. U ovom trenutku, oni se ne mogu vratiti, je li tako?"
"Tako je."
"Jer mesto za dolazak ne postoji."
"Tako je."
"Jer je zakrčeno krhotinama."
"Tako je." "I koliko još do trenutka kad će se moći vratiti?" Gordon uzdahne. Odgurnuo se od stola. "Biće u redu, Davide", rekao je. "Stvari će ispasti dobro."
"Samo mi recite. Koliko još?" "Pa, da izbrojimo. Još tri sata da se očisti vazduh u pećini. Dodajmo još jedan sat da budemo sigurni. Četiri sata. Zatim dva sata da očistimo krhotine. Šest sati. Onda moramo ponovno izgraditi vodene štitove."
"Ponovno izgraditi vodene štitove?" reče Stern. "Tri prstena od vode. Oni su apsolutno neizbježni."
"Zašto?"
"Kako bi se transkripcijske greške svele na najmanju moguću mjeru."
Stern reče: "A što su zapravo transkripcijske greške?"
"Greške pri ponovnom izgradjivanju. Kad stroj rekonstruise osobu."
"Rekli ste mi da nema nikakvih grešaka. Da možete tačno ponovno izgraditi."
"Praktički gledano, možemo. Sve dok imamo štitove."
"A ako nemamo štitove?"
Gordon uzdahne. "Ali imaćemo štitove, Davide." Bacio je pogled na svoj sat. "Kad bi se barem prestao brinuti. Još će nekoliko sati proći pre no što budemo mogli popraviti mesto prenosa, i Bez razloga se uzrujavaš."
"Radi se o tome da stalno mislim", reče Stern, "da postoji nešto što možemo učiniti. Poslati poruku, nekako stupiti u kontakt..."
Gordon odmahne glavom. "Ne. Nikakve poruke, ni kontakta., To jednostavno nije moguće. Za sada su oni potpuno odsečeni od nas. I mi ništa ne možemo učiniti s tim u vezi."
30.40.39
Kate Erickson se spljošila uza zid, osećajući vlažan kamen na ledjima. Sakrila se unutar jedne od ćelija u hodniku, i sad je čekala, zadržavajući dah, dok su stražari koji su zatvorili Mareka i Chrisa, vraćajući se, prolazili pokraj nje. Stražari su se smejali, i činilo se da su dobre volje. Čula je jednog od njih kako govori: "Sir Oliver je bio strašno nezadovoljan sto je taj Hainautanac napravio budalu od njegova poručnika."
"A drugi je bio još gori! Jaše kao obešena krpa, a ipak razbija dva koplja s Tete Noireom."
Opsti smeh "Istina. Napravio je budalu od Tete Noirea. Za to će im gospodar Oliver skinuti glave pre no što padne mrak."
"Osim ako ne grešim, odseći će im glave pre večere."
"Ne, posle. Biće više ljudi." Još smeha.
Kretali su se niz hodnik, a glasovi su im se stišavali. Uskoro ih je jedva mogla čuti. Onda je nastupila kratka tišina - jesu li ponovno krenuli uz stepenice? Ne, još ne. Još jednom ih je začula kako se smeju. I smeh se nastavio. Zvučao je čudno, izveštačeno.
Nešto je bilo krivo. Napeto je osluškivala. Govorili su nešto o sir Guyu i gospi Claire. Nije zapravo mogla razaznati. Čula je: "... užasno ljut na našu gospu..." i još smeha.
Kate se namršti.
Njihovi glasovi nisu više bili tako tihi.
Nije dobro. Vraćali su se.
Zašto? pomisli ona. Što se dogodilo?
Bacila je pogled prema vratima. I tamo je, na kamenom podu, ugledala svoje vlastite otiske stopala, kako skreću u ćeliju.
Cipele su joj bile vlažne od trave pokraj potoka. Kao i cipele svih drugih, tako da je sredina kamenog hodnika bila prepuna mokrih, blatnjavih otisaka. Ali jedan je par otisaka otkrivudao prema ćeliji. I oni su to nekako primetili. Dodjavola.
Glas: "Kad se turnir zatvara?"
"Pre poslepodnevne molitve."
"Vere mi, onda još nije gotovo." "Gospodar Oliver će požuriti s večerom, i pripremiti se za Vrhovnog svestenika."
Osluškivala je, pokušavajući prebrojiti različite glasove. Koliko je stražara bilo? Pokušala se sjetiti. Najmanje trojica. Možda petorica. Nije obratila pažnju na to.
"Govore da Vrhovni svestenik dovodi hiljadu naoružanih muškaraca..."
Sena predje preko poda, pred njezinim vratima. To je značilo da su sad s obe strane vrata njezine ćelije. Sta je mogla učiniti? Znala je samo da ne može dopustiti da je uhvate. Bila je žensko; nije imala šta tražiti onde; silovali bi je i ubili.
Ali, razmišljala je, oni nisu znali da je ona žensko. Ne još. Pred vratima je vladala tišina, a zatim komešanje nogu. Šta će sledeće učiniti? Verovatno poslati jednog čoveka u ćeliju, dok će ostali čekati vani. A u medjuvremenu će se ostali pripremiti, izvući mačeve, visoko ih podignuti.
Nije mogla čekati. Nisko se pognuvši, nasrnula je.
Tresnula je u čuvara kad je ulazio kroz vrata, udarivši ga sa strane kod kolena, i on se, uz jauk boli i iznenadjenja, sruši nazad. Začuli su se uzvici drugih stražara, ali ona je već prošla kroz vrata, mač je zazvečao udarivši po kamenom zidu iza nje proizvevši iskre, i već je trčala hodnikom.
"Žena! Žena!"
Potrčali su za njom.
Sad je bila na spiralnim stepenicama, brzo se uspinjući. Negde odozdo čula je zveket njihovih oklopa dok su se penjali za njom. Ali onda je došla do prizemlja i, ne razmišljajući, učinila prvu stvar koja joj je pala na pamet: utrčala je ravno u veliku dvoranu.
Bila je pusta, stolovi su bili postavljeni za gozbu, ali hrana još nije bila poslužena. Trčala je pokraj stolova, tražeći skrovište. Iza tapiserija? Ne, bile su posve naslonjene na zid. Ispod stolnjaka? Ne, onde bi pogledali i našli je. Gde? Gde? Ugledala je golem kamin u kojem je vatra još uvek bila rasplamsana. Nije li postojao tajni prolaz iz dvorane? Je li taj prolaz bio ovde u Castelgardu ili u La Roqueu? Nije se mogla setiti. Trebala je više paziti.
Unutrašnjim okom videla se kako nosi bež kratke hlače, majicu kratkih rukava i Nike tenisice dok se leno kreće kroz ruševine, zapisujući beleške u svoj blok. Njezina je briga bila - ukoliko ih je uopste imala - da zadovolji svoje školske kolege.
Trebala je više paziti!
Čula je muškarce koji su se približavali. Više nije bilo vremena. Potrčala je prema gotovo tri metra visokom kaminu i zakoračila iza golemog pozlaćenog polukružnog zaslona. Vatra je bila pakleno vruća, i valovi vrućine širili su joj se telom. Čula je muškarce kako ulaze u prostoriju, viču, trče, traže. Čučnula je iza zaslona, zadržala dah i pričekala.
o o o
Čula je udaranje i lupanje, štropot posuña na stolovima dok su pretraživali. Nije mogla jasno razaznati njihove glasove; stopili su se s hučanjem plamenova iza nje. Začuo se metalan zveket kad se nešto srušilo; zvučalo je kao stalak za baklju, nešto veliko.
Čekala je. Jedan muškarac zareži pitanje; nije čula odgovor. Još jedan je povikao pitanje, i ovog puta čula je tihi odgovor. Glas nije zvučao kao muški. S kim su razgovarali? Zvučalo je kao žena. Kate je osluhnula: da, bio je to ženski glas. Bila je sigurna u to.
Još jedna razmena reči, a onda se začuje zveket oklopa dok su muškarci trčali iz prostorije. Vireći iza ruba pozlaćenog zaslona, videla je kako nestaju kroz vrata. Pričekala je trenutak, a zatim zakoračila iza zaslona.
Ugledala je mladu devojku od deset ili jedanaest godina. Oko! glave je imala omotanu bijelu tkaninu, tako da joj se vidjelo samol lice. Bila je odevena u neku vrstu opuštene haljine ružičaste boje koja je dopirala gotovo do poda. Nosila je zlatni vrč, i nalevala vodu u pehare na stolovima.
Devojčičin pogled se susretne s njezinim. Samo se zagledala u nju. Kate je pričekala da djevojčica povikne, ali ona to ne učini, Samo je neko vreme znatiželjno buljila u Kate, i onda rekla: "Otisli su uz stepenice."
Kate se okrene i potrči.
o o o
Unutar ćelije, Marek je začuo zvuk truba i udaljenu buku gomile na turniru koja je dolazila s jednog od visokih prozora. Stražar je nesretno pogledao prema gore, opsovao Mareka i profesora i zatim se vratio do svog stolca.
Profesor reče tiho: "Imaš li još uvek marker?" "Da", reče Marek. "Imam. Imate li vi svoj?" "Ne, izgubio sam ga. Otprilike tri minute nakon što sam dospeo ovde." Profesor je stigao, kako je rekao, na pošumljenu ravnicu blizu samostana i reke. ITC ga je uverio da će to biti osamljeno mesto, ali idealno smešteno. Mogao je s njega videti sva glavna mesta iskopina, a da se ne udalji mnogo od stroja.
Ono što se dogodilo bila je čista loša sreća: profesor je stigao baš kad se skupina drvoseča uputila u šumu na rad, sa sekirama na ramenima.
"Ugledali su bljeskove svetlosti, a onda su ugledali mene, i svi su pali na kolena, moleći se. Mislili su da su videli čudo. Onda su odlučili da to nije bilo čudo, i skinuli su sekire s ramena", rekao je profesor. "Mislio sam da će me ubiti, ali ja, srećom, govorim oksitanski. Uverio sam ih da me odvedu u samostan. Da puste fratre da to reše."
Fratri su ga preuzeli od drvoseča, skinuli ga i pregledali mu telo u potrazi za stigmama. "Tražili su po prilično neobičnim mestima", reče profesor. "Tada sam zatražio da vidim opata. Opat je hte znati lokaciju prolaza u La Roqueu.
Mislim da ju je obećao Arnautu. Uglavnom, sugerisao sam mu da bi mogla biti u samostanskim dokumentima." Profesor se naceri. "Bio sam voljan pregledati njegove pergamente umesto njega."
"Da?"
"I mislim da sam ga našao."
"Prolaz?"
"Mislim da da. Sledi podzemnu reku, tako da je verovatno prilično dugačak. Počinje na mestu zvanom zelena kapela. I postoji ključ za pronalaženje ulaza."
"Ključ?" Stražar nešto zareži, i Marek na trenutak prestane govoriti. Chris ustane, brišući prljavštinu sa svojih štrampla. Reče: "Moramo se maknuti odavde. Gde je Kate?"
Marek odmahne glavom. Kate je još uvek bila na slobodi, osim ako povici stražara koje je čuo iz hodnika nisu značili da je uhvaćena. Ali mislio je da je nisu uhvatili. Stoga, ako uspe stupiti u kontakt s njom, ona bi im mogla pomoći da izadju.
To je značilo da nekako moraju svladati stražara. Problem je bio u tome što je bilo barem dvadeset metara od zavoja u hodniku do mesta gde je stražar sedeo na svom stolcu. Nije bilo načina da ga iznenade. Ali ako je Kate bila u dosegu njihovih umetaka u ušima, onda bi mogao- Chris je lupao po rešetkama ćelije i derao se: "Hej?! Stražaru! Hej, ti!" Pre no što je Marek mogao progovoriti, stražar se pojavi u vidokrugu, znatiželjno promatrajući Chrisa koji je ispružio jednu ruku kroz rešetke i pozivao ga. "Hej, dodji ovamo! Ovamo!" Stražar mu pridje, lupi ga po ruci koja je bila ispružena kroz rešetke, a onda naglo dobije napadaj kašlja nakon što ga je Chris poprskao svojim sprejom. Stražar zatetura. Chris ponovno ispruži ruku kroz rešetke, pograbi stražara za okovratnik i po drugi put ga poprska ravno u lice.
Stražarove oči zakolutaše prema gore i on padne poput kamena. Još uvek ga držeći, Chrisova ruka lupne o poprečnu rešetku i on urlikne od bola, ispusti stražara koji padne dalje od rešetki i sruši se nasred poda.
Izvan dosega.
"Lepo obavljeno", reče Marek. "A što sad?"
"Znaš, mogao bi mi pomoći", reče Chris. "Vrlo si negativan." Spustio se na kolena, posežući rukama kroz rešetke do pazuha, grabeći. Njegovi su ispruženi prsti mogli doseći gotovo do stražarevog stopala. Gotovo, ali ne i posve. Petnaest centimetara do njegovih tabana. Chris se protegne, stenjući: "Kad bismo samo imali nešto, štap, kuku - nešto da ga povučemo..."
"Ne bi nam koristilo", rekao je profesor iz druge ćelije.
"Zašto ne?" Prišao je bliže, na svetlo, i pogledao kroz rešetke. "Jer on nema ključ."
"Nema ključ? Gde je?"
"Visi na zidu", reče Johnston, pokazujući niz hodnik.
"O sranje", reče Chris. Na podu, stražareva se ruka tržne. Jedna noga se tržne u grču. Budio se.
Chris, uspaničen, reče: "Što ćemo sad?"
o o o
Marek reče: "Kate, čuješ li me?"
"Čujem."
"Gdje si?"
"Malo dole niz hodnik. Vratila sam se jer sam mislila da me ovde nikad neće tražiti."
"Kate," reče Marek, "dodji ovamo. Brzo." Marek začuje korake dok je trčala prema njima.
Stražar zakašlje, prevrne se na ledja, zatim se podboči na lakat. Pogledao je niz hodnik, i užurbano se stane dizati na noge. Bio je na rukama i nogama kad ga je Kate lupnula, trznuvši mu glavu unazad, i on ponovno padne na pod. Ali nije bio u nesvesti, samo ošamućen. Počeo se dizati, tresući glavom da je razbistri.
"Kate", reče Marek, "ključevi..."
"Gde?"
"Na zidu." Uzmaknula je od stražara, uzela ključeve na teškom kolutu, i donela ih do Marekove ćelije. Stavila je jedan ključ u bravu i pokušala ga okrenuti, ali nije uspela.
Stenjući, stražar se bacio na nju, odbacujući je od ćelije u sredinu prostorije. Hrvali su se, valjajući se po podu. Ona je bilo mnogo manja od njega. S lakoćom ju je pritisnuo o tlo.
Marek je s obe ruke posegnuo kroz rešetke, izvukao ključ iz brave, i pokušao s drugim. Ni taj nije bio pravi. Stražar je sad opkoračio Kate, stavio obe ruke oko njezina vrata i počeo je daviti. Marek pokuša sa sledećim ključem. Neuspešno. Bilo je još šest ključeva na kolutu.
Kate je poplavila. Hripala je i gušila se. Lupala je šakom po stražarevoj ruci, ali njezini udarci nisu imali učinka. Udarila ga je po preponama, ali ga je tunika zaštitila.
Marek povikne: "Nož! Nož!" ali činilo se da ona ne razume. Marek pokuša sa sledećim ključem. Još uvek neuspešno. Iz nasuprotne ćelije Johnston vikne stražaru nešto na francuskom.
Stražar podigne pogled i zareži odgovor, i u tom trenutku Kate je izvukla svoj bodež i zarila ga u stražarevo rame svom snagom. Oštrica nije probila verižasti oklop. Pokušala je ponovno, i još jednom. Razbešnjen, stražar je počeo lupati njezinom glavom o kameni pod kako bi je naterao da odbaci nož.
Marek pokuša s još jednim ključem. Okrenuo se uz glasan škljocaj. Profesor je vikao, Chris je vikao, a Marek, snažno zamahnuvši, otvori vrata. Stražar se okrenuo kako bi se našao s njim licem u lice, pustivši Kate. Kašljući, ona zamahne nožem prema njegovim nezaštićenim nogama, i on zavrišti od boli. Marek ga dvaput udari po glavi, vrlo snažno. Stražar padne na pod i ostane nepomično ležati.
Chris otključa vrata profesorove ćelije. Kate ustane na noge; boja joj se polako vraćala u lice.
Marek je izvukao beli marker i držao palac na dugmeqtu. "Dobro. Sad smo napokon svi zajedno." Promatrao je prostor izmeñuf ćelija. "Je li ovo dovoljno veliko? Možemo li pozvati stroj ovde?"
"Ne", reče Chris. "Mora biti metar i osamdeset sa svake strane, sećaš se?"
"Treba nam veći prostor." Profesor se okrene prema Kate "Znaš kako izaći odavde?" Ona kimne.
Krenuli su niz hodnik.
30.21.02
Brzo ih je povela uz prvi niz stuba, osećajući nov nalet samopouzdanja. Borba sa stražarom na neki ju je način oslobodila; najgore se dogodilo, i preživela je. Sada, iako joj je u glavi bubnjalo, osećala se mirnije i bistrije no prije. I njezino joj se istraživanje potpuno vratilo: mogla se setiti gde su bili prolazi.
Došli su do prizemlja i pogledali u dvorište. Bilo je čak prometnije no što je očekivala. Bilo je mnogo vojnika, kao i vitezova u oklopima i dvorana u otmenoj odeći; svi su se vraćali s turnira. Nagadjala je da je oko tri sata posle podne; dvorište je bilo okupano popodnevnom svetlošću, ali sene su se počele produžavati.
"Ne možemo tamo", reče Marek, odmahujući glavom.
"Ne brini se." Povela ih je gore do prvog sprata, a zatim brzo niz kameni prolaz s vratima koja su se otvarala prema unutra i prozorima na vanjskoj strani. Znala je da se iza vrata nalaze nizovi malenih stanova za porodice ili goste.
Iza nje, Chris reče: "Bio sam ovde." Pokazao je na jedna vrata. "Claire je u toj sobi."
Marek frkne nosom. Kate nastavi. Na drugom je kraju hodnika tapiserija pokrivala levi zid. Podignula je tapiseriju - bila je iznenadjujuće teška - i počela se kretati uza zid, pritišćući kamenje.
"Prilično sam sigurna da je ovde", rekla je.
"Prilično sigurna?" upita Chris.
"Prolaz koji će nas odvesti u stražnje dvorište."
Došla je do kraja zida. Nije pronašla vrata. Morala je priznati, gledajući ponovno niza zid, da se nije činilo da igde u tom zidu postoje vrata. Kamenje je bilo glatko i ravnomerno ožbukano. Zid je bio ravan, bez izbočina i neravnina. Nije bilo znakova nikakvih dodatnih ili nedavnih radova. Kad je prislonila obraz uza zid i zaškiljila niz dužinu zida, činilo se da je napravljen u jednom komadu.
Je li bila u krivu?
Je li ovo bilo krivo mesto?
Nije mogla biti u krivu. Vrata su bila ovde negde. Vratila se i ponovno pritišćući. Ništa. Kad ih je napokon otkrila, bilo je to čistom slučajnošću. Začuli su glasove s druge strane hodnika - glasove koji su dolazili po stubištu. Kad se okrenula da pogleda, njezina” je noga zagrebla po kamenu u podnožju zida.
Osetila je kako se kamen pomiče.
Uz mekan metalni klink, vrata su se pojavila ravno ispred nje. Otvorila su se samo nekoliko centimetara. Ali videla je da su zidari sakrili pukotinu vešto i prepredeno.
Gurnula je vrata i otvorila ih. Svi prodjoše kroz njih. Marek je bio poslednji, i tapiserija je pala natrag na mesto kad je zatvorio vrata.
000
Bili su u mračnom, uskom prolazu. Malene rupe u zidu na svakih nekoliko metara dopuštale su bledoj svetlosti da udje unutra, tako da baklje nisu bile potrebne.
Kad je prvi put označila ovaj prolaz u ruševinama Castelgarda, Kate se pitala zbog čega je postojao. Činilo se da nema smisla. Ali sad kad je bila ovde, odmah mu je shvatila svrhu.
Ovo nije bio prolaz kojim se dolazilo od jednog mesta do drugog. Bio je to tajni hodnik iz kojeg se špijuniralo stanove na prvom spratu.
Tiho su se kretali prema napred. Iz susedne je sobe Kate čula glasove: ženski i muški. Kad su došli do malenih rupa, svi su se zaustavili i provirili. Čula je Chrisa kako uzdiše, gotovo stenje.
o o o
Isprva je Chris video samo mušku i žensku siluetu na osvetljenom prozoru. Trebalo mu je trenutak da mu se oči priviknu na blještavilo. Onda je shvatio da su to gospa Claire i sir Guy. Držali su se za ruke, intimno se dodirujući. Sir Guy je strasno poljubi, i ona mu uzvrati poljubac jednako vatreno, zagrlivši ga oko vrata.
Chris je samo gledao širom otvorenih očiju. Sad su se ljubavnici razdvojili i sir Guy joj je govorio dok je ona usredotočeno gledala u njegove oči. "Moja gospo," govorio je on, "vaše javno ponašanje i oštra neuljudnost izazivaju mnoge da mi se smeju iza ledja, i govore o mojem manjku muževnosti, kad tolerisem takvo ponašanje."
"Mora biti tako", reče ona. "Za dobrobit nas oboje. Vi to znate posve dobro."
"A ipak bih radije da niste baš tako žestoki u svom ophodjenju."
"A tako? A kakva, onda? Želite li prokockati sreću koju oboje želimo? Postoje i druge priče, moj viteže, kao što posve dobro znate. Dokle se god opirem braku, ja delim te sumnje koje mnogi imaju: da ste vi imali mračnog uticaja u smrti mojega muža. A ipak, ako mi gospodar Oliver nametne ovaj brak, usprkos svim mojim naporima, onda se niko ne može požaliti na moje poglede. Je li to istina?"
"Istina je", re£e on, nesretno kimajući glavom. "A ipak, kolike će drugačije okolnosti biti ako sada pokažem svoju naklonost", reče ona. "Isti oni jezici koji sad lamataju uskoro će šaputati da sam i ja takodje imala udela u preranoj smrti moga muža, i takve priče će brzo stići do porodice mog muža u Engleskoj. Već misle kako bi trebali ponovno preuzeti njegove posede. Nedostaje im samo izgovor da deluju. Stoga sir Daniel nadgleda sve što ja radim. Dobri viteže, moju žensku reputaciju lako je okaljati, i to bespovratno. Naša jedina sigurnost leži u mojem nepopustljivom neprijateljstvu prema vama, stoga vas molim da otrpite te klevete koje vas sad ljute, i umesto toga razmišljajte o vašoj nadolazećoj nagradi."
Chrisova čeljust se obesi. Pokazivala je doslovce istu gorljivu intimnost - topli pogled, tihi glas, nežna milovanja po vratu - koju je upotrebila na njemu. Chris je podrazumevao da to znači da ju je zaveo. Sad je bilo jasno da je ona zavela njega.
Sir Guy se durio, usprkos njezinim milovanjima. "A vaše posete samostanu? Želio bih da tamo više ne odlazite."
"Zašto? Jeste li ljubomorni na opata, moj gospodaru?" zadirkivala ga je ona.
"Kažem samo da bih želeo da tamo više ne odlazite", reče on tvrdoglavo.
"A ipak, moja je svrha bila jaka, jer ko god poznaje tajnu La| Roquea zapoveda gospodarom Oliverom. On mora činiti kako mu se naloži kako bi saznao tajnu."
"Božja istina, gospo, a ipak, niste saznali tajnu", reče sir Guy. "Zna li je opat?"
"Nisam videla opata", reče ona. "Bio je vani."
"A magistar tvrdi da je ne zna."
"Tako je, tvrdi. Ipak, pitaću opata ponovno, možda sutra." Začulo se kucanje na vratima, i prigušen muški glas. Oboje su se okrenuli da pogledaju. "To mora biti sir Danici", reče on. "Brzo, moj gospodaru, u vaše skrovište." Sir Guy se užurbano primakne zidu gde su oni bili sakriveni, pomakne tapiseriju u stranu i onda, dok su s užasom promatrali, otvori vrata i zakorači u hodnik uz njih. Sir Guy se na trenutak zagledao u njih, a onda je počeo vikati: "Zatvorenici! Svi su pobegli! Zatvorenici!"
Taj je povik čula gospa Claire koja je zazvala u hodnik. U prolazu, profesor se okrene prema njima. "Ako se rastavimo, idite do samostana. Nadjite brata Marcela. On ima ključ prolaza.
U redu?" Prije no stoje bilo tko od njih mogao odgovoriti, vojnici su dotrčali u prolaz. Chris je osetio kako ga ruke grabe i grubo povlače.
Bili su uhvaćeni.
30.10.55
Osamljena lutnja svirala je u velikoj dvorani dok su sluge dovršavale postavljanje stola. Gospodar Oliver i sir Robert držali su svoje ljubavnice za ruke, plesali i oduševljeno se smejali dok je meštar plesa udarao ritam. Nakon nekoliko koraka, kad se gospodar Oliver okrenuo kako bi se našao licem u lice sa svojom partnericom, video je da su prema njemu okrenuta njezina leda; Oliver opsuje.
"Sitnica, gospodaru", žurno je rekao meštar plesa s nepomičnim osmehom. "Kao što se vaše gospodstvo seća, ide napred--natrag, napred-natrag, okret, natrag i okret, natrag. Promašili smo okret."
"Ja nisam promašio nikakav okret", reče Oliver.
"Zaista, moj gospodaru, niste", odmah je rekao sir Robert. "Jedna muzička deonica prouzrokovala je zbrku."
Uporno je gledao u dečaka koji je svirao lutnju.
"Onda dobro." Oliver ponovno zauzme položaj, i ispruži ruku prema devojci. "Kako onda ide?" reče on.
"Napred-nazad, napred-nazad okret, nazad..."
"Vrlo dobro", rekao je meštar plesa, smiješeći se i udarajući ritam. "Tako je, imate ga sad..."
S vrata se začuje glas: "Moj gospodaru."
Muzika prestane. Gospodar Oliver se nervozno okrene i ugleda sir Guya sa stražarima koji su okružili profesora i nekolicinu drugih.
"Šta je sad?" "Moj gospodaru, čini se da magistar ima pratioce." "Ha? Kakve pratioce?" Gospodar Oliver im pridje. Ugledao je Hainautanca, budalastog Irca koji ne zna jahati, mladu ženu, nisku i prkosna izgleda. "Kakvi su ovo pratioci?"
"Moj gospodaru, oni tvrde da su magistrovi pomoćnici."
"Pomoćnici?" Oliver podigne obrvu, gledajući u skupinu. "Moj dragi magistre, kad ste rekli da imate pomoćnike, nisam znao da su oni ovde u dvorcu s vama."
"Nisam ni ja", rekao je profesor.
Gospodar Oliver frkne nosom. "Vi ne možete biti pomoćnici." Gledao je od jednog do drugog. "Ti si prestar za deset godina. A ti nisi dao znak da poznaješ magistra ranije danas... Vi ne govorite istinu. Niko od vas."
Odmahnuo je glavom i okrenuo se prema sir Guyu. "Ne verujem im, i saznaću istinu. Ali ne sad. Odvedite ih u tamnicu."
"Moj gospodaru, bili su u tamnici kad su se oslobodili."
"Oslobodili su se? Kako?" Odmah je podigao ruku da prekine odgovor. "Koje je naše najsigurnije mesto?"
Robert od Kerea kliznuo je prema napred i prošaptao nešto.
"Moje odaje u kuli? Gde držim ljubavnicu Alice?"
Oliver se počne smejati. "To je zaista sigurno. Da, zaključajte ih tamo."
Sir Guy reče: "Pobrinuću se za to, moj gospodaru." "Ovi će pomoćnici biti osiguranje za dobro ponašanje njihova gospodara." Mračno se nasmejao.
"Verujem, magistre, da ćete već naučiti plesati sa mnom."
Troje mladih ljudi bilo je grubo odvučeno. Gospodar Oliver odmahnuo je rukom i lutnjist i meštar plesa otišli su uz tihi naklon. Isto tako i žene. Sir Robert se zadržao, ali nakon što mu je Oliver uputio oštar pogled, on takodjer napusti sobu.
Sad je ostala samo služinčad koja je nameštala sto. Osim njih, prostorija je bila tiha.
"Pa magistre, kakva je ovo igra?"
"Bog mi je svedok, oni su moji pomoćnici, kao što sam vam odmah rekao", rekao je profesor.
"Pomoćnici? Jedan je vitez."
"Dužan mi je, stoga mi služi."
"Da? Što vam duguje?"
"Spasio sam život njegova oca."
"Zaista?" Oliver prošeta oko profesora. "Spasio kako?"
"Pomoću lekova."
"Od čega je bolovao?" Profesor dotakne svoje uvo i reče: "Moj gospodaru Olivere, ako se želite uveriti, odmah dovedite natrag viteza Mareka i on će vam reći ono što vam ja sad govorim, da sam spasio njegovog oca koji je bolovao od sušice pomoću travearnike i da se to dogodilo u Hampsteadu, seocetu blizu Londona, u jesen prošle godine. Pozovite ga natrag i pitajte ga."
Oliver zastane. Zagledao se u profesora. Trenutak je bio prekinut čovekom u kostimu prošaranom belim prahom koji je s drugih vrata rekao: "Moj gospodaru."
Oliver se okrene na peti. "Šta je sad?"
"Moj gospodaru, poslastica."
"Poslastica? Dobro - ali budi brz."
"Moj gospodaru", rekao je čovek, poklonivši se i istovremeno pucnuvši prstima. Dva mlada momka požuriše napred s pladnjem na ramenima.
"Moj gospodaru, prva poslastica - haslet."
Na pladnju su se nalazili bledi zavijuci creva, veliki životinjski testisi i penis. Oliver je prošetao oko pladnja, gledajući iz blizine.
"Iznutrice divlje svinje donesene iz lova", reče on, kimajući glavom. "Vrlo uverljivo." Okrenuo se prema profesoru. "Odobravate li rad moje kuhinje?"
"Odobravam, moj gospodaru. Vaša je poslastica i tradicionalna i dobro načinjena. Testisi su dobro napravljeni."
"Hvala vam, gospodine", rekao je glavni kuvar poklonivši se. "Načinjeni su od zagrijanog šećera i suhih šljiva, ako dopustite. A crijeva su od nanizanog voća prekrivena smjesom od tučenih jaja i svijetlog piva, a zatim medom."
"Izvrsno, izvrsno", reče Oliver. "Ovo ćete servirati pre drugog jela?"
"Tako je, gospodaru Olivere."
"A što je s drugom poslasticom?"
"Marcipan, moj gospodaru, obojen maslačkom i šafranom." Glavni se šef nakloni i mahne rukom, i još dečaka dotrči s drugim pladnjem. Na ovom se nalazio golem model tvrdjave Castelgarda, s bedemima visokima metar i po, sve izradjeno u bledožutoj boji koja je odgovarala pravoj boji kamena. Slastica je bila tačna do najsitnijeg detalja, i uključivala je i sićušne zastavice na šećernim bedemima.
"Elegant! Bravo!" povikao je Oliver. Zadovoljno je zapljeskao rukama, na trenutak oduševljen poput malog deteta. "Vrlo sam zadovoljan." Okrenuo se prema profesoru i mahnuo rukom prema modelu. "Znate da zlotvo Arnaut vreba naš dvorac i da ga ja moram braniti od njega?"
Johnston kimne. "Znam."
"Šta mi savetujete, kako da postavim svoje snage u Castel-gardu?"
"Moj gospodaru," reče Johnston, "ja uopste ne bih branio Cas-telgard."
"Oh? Zašto to kažete?" Oliver ode do najbližeg stola, uzme pehar i natoči vino.
"Koliko vam je vojnika trebalo da ga preuzmete od Gaskona-ca?" upita Johnston.
"Pedeset ili šezdeset, ne više."
"Onda vam je odgovoreno."
"Ali nismo frontalno napadali. Poslužili smo se lukavstvom. Umećem."
"A Vrhovni svestenik neće?"
"Može pokušati, ali mi ćemo ga čekati. Bićemo spremni na njegov napad."
"Možda je tako", reče Johnston okrećući se. "A možda i nije."
"Znači vi jeste lukav čovjek...!
"Ne, moj gospodaru, ja ne vidim u budućnost. Ja uopste nemam takvih sposobnosti. Ja vam samo dajem savet kao čovek. I kažem, Vrhovni svestenik neće biti ništa manje lukav od vas."
Oliver se namrštio, i neko vreme nadureno u tišini pio. Onda je, činilo se, primetio glavnog kuvara, dečake koji su držali pladanj - svi oni stajali su u tišini - te ih otpusti odmahnuvši rukom. Dok su odlazili, on reče:
"Dobro pazite na poslasticu. Ne želim da joj se išta dogodi pre no što je gosti vide."
Za nekoliko trenutaka, ponovno su bili sami. Okrenuo se prema Johnstonu i rukom pokazao prema tapiserijama. "Ili ovom dvorcu."
"Moj gospodaru," rekao je Johnston, "nema potrebe da branite dvorac kad imate drugi, toliko bolji."
"Eh! Govorite o La Roqueu? Ali La Roque ima slabost. Postoji prolaz koji ja ne mogu naći."
"A kako znate da prolaz postoji?"
"Mora postojati", reče Oliver, "jer je stari Laon bio arhitekt La Roquea. Znate za Laona? Ne? On je bio opat samostana pre sadašnjeg opata. Taj je stari biskup bio vešt, i kad god je bio pozvan da pomogne ponovno izgraditi grad, dvorac ili crkvu, ostavio je za sobom tajnu znanu samo njemu. Svaki je dvorac imao tajni prolaz, ili tajnu slabost, koju je Laon mogao reći napadaču, ako bi se ukazala potreba. Starije Laon imao oštro oko za interese Majke Crkve - i mnogo oštrije oko za samog sebe."
"A ipak," rekao je Johnston, "ako niko ne zna gde se prolaz nalazi, isto je kao i da ne postoji. Ima drugih stvari o kojima treba voditi brigu. Koliko trenutačno imate ovde vojnika?"
"Dvesto dvadeset oklopljenih i naoružanih momaka, dve stotine strelaca i dve stotine kopljanika."
"Arnaut ima dvostruko toliko", reče Johnston. "Možda i više."
"Mislite?"
"Zaista, on nije bolji od običnog lopova, ali on je sad slavni lopov, po maršu na Avignon, gde je zahtevao od pape da večera s njegovim ljudima i plati mu deset hiljada livara da ode, ostavivši grad netaknutim."
"Uistinu?" reče gospodar Oliver, izgledajući zabrinuto. "Nisam čuo za to. Naravno, čuju se glasine da Arnaut namerava odmarširati na Avignon, možda već sledećeg meseca. I svi pretpostavljaju da će zapretiti papi. Ali on to još nije učinio." Namršti se. "Ili jest?"
"Govorite istinu, moj gospodaru", brzo će profesor. "Mislio sam reći da smelost njegovih namera privlači nove vojnike na njegovu stranu svakoga dana. Do sada, on već ima hiljadu u svojoj četi. Možda dve."
Oliver frkne nosom. "Ja se ne bojim."
"Siguran sam da je tako," reče Johnston, "ali ovaj dvorac ima plitak jarak, samo jedan podizni most, jedan jedini luk nad vratima, nema klopke s teretom koji pada na neprijatelja i ima samo jednu podiznu rešetku. Vaši su bedemi na istočnoj strani preniski. Imate prostora za čuvanje hrane i vode za samo nekoliko dana. Vaš je garnizon skučen u malim dvorištima, i vaši ljudi nisu lako pokretljivi.
Oliver reče: "Kažem vam, moje je blago ovde, i ja ću ostati ovde s njim."
"A moj je savet", rekao je Johnston, "da pokupite što možete i odete. La Roque je izgradjen na hridi, s golim stenama s dve strane. Ima dubok jarak na trećoj strani, dvoja ulazna vrata, dve podizne rešetke, dva podizna mosta. Čak i ako napadači uspeju proći vanjska vrata-"
"Poznajem vrline La Roguea!" Johnston se prekine. "I ne želim slušati vaše proklete savete!"
"Kako želite, gospodaru Olivere." A onda Johnston reče: "Ah."
"Ah? Ah?"
"Moj gospodaru," reče Johnston, "ne mogu savetovati ako me uslovljavate."
"Uslovljavam? Ja ne uslovljavam, magistre. Govorim otvoreno, ništa ne zadržavajući."
"Koliko ljudi imate u La Roqueu?"
Oliver se nelagodno promeškolji. "Tri stotine."
"Tako. Vaše je blago već u La Roqueu."
Gospodar Oliver zaškilji. Nije izustio ni rij. Okrenuo se, prošetao oko Johnstona, ponovno zaškiljio. Naposletku reče: "Vi me silite da odem tamo izazivajući mi strah."
"Ne činim to."
"Želite da odem u La Roque jer znate da taj dvorac ima slabost. Vi ste Arnautov čovek i pripremate put za njegov napad."
"Moj gospodaru," reče Johnston, "ako je La Roque slabiji, kao što vi kažete, zašto ste tamo smjestil svoje blago?"
Oliver, ponovno nesretan, frkne nosom. "Vešti ste na rečima."
"Moj gospodaru, vaši vam vlastiti postupci govore koji je dvorac bolji."
"Dobro. Ali magistre, ako idem u La Roque, vi idete sa mnom. I ako neko drugi nadje tajni ulaz pre no što mi ga vi otkrijete, licno ću se pobrinuti da umrete na način prema kojem će se Edwardova smrt činiti kao milosrdje."
"Shvatio sam što želite reći", reče Johnston.
"Jeste li? Onda se pobrinite da to shvatite ozbiljno.
Нема коментара:
Постави коментар