lav Tolstoj, Ana Karenjina, Druga knjiga, Sedmi deo, 17-31

17.

Stvari Stepana Arkadijeviča stajale su rđavo.

Novac za dve trećine šume bio je već potrošen i, uz odbitak deset procenata, Stepan Arkadijevič beše izuzeo od kupca gotovo i celu poslednju trećinu unapred. Kupac ne htede više ništa da isplaćuje, tim pre što Darja Aleksandrovna, te zime, otvoreno izjavi pravo na svoju imovinu, i odbi da potpiše ugovor o prijemu novca za poslednju trećinu šume. Plata Stepana Arkadijeviča išla je cela na domaće troškove i na isplatu sitnih neodložnih podužica. Novac beše potpuno presušio.

To je bilo neprijatno, nezgodno i nije se moglo tako ostaviti, po mišljenju Stepana Arkadijeviča. Uzrok svemu tome, po njegovom shvatanju, bio je u tome što je primao odveć malu platu. Mesto koje je zauzimao bilo je dobro pre pet godina, ali sad ne više. Petrov, kao direktor banke, primao je dvanaest hiljada; Sventicki, kao član osiguravajućeg društva, sedamnaest hiljada; Mićin, osnivalac banke, primao je pedeset hiljada. »Ja sam, očigledno, zaspao i mene su zaboravili«, mislio je u sebi Stepan Arkadijevcč. I poče da osluškuje, da merka, i pri kraju zime baci oko na jedno vrlo dobro mesto, i započe juriš na njega prvo iz Moskve, preko tetaka, ujaka i prijatelja, a zatim, kad je stvar sazrela, krenu u proleće sam u Petrograd. To je bilo jedno od onih mesta kojih, u svim razmerama, počevši od hiljadu pa do pedeset hiljada godišnje plate, beše sad više nego što ih je ranije bilo, jedno od toplih, mitom bogatih mesta; to je bilo mesto člana komisije Sjedinjene agencije za kredit i zajam južnih železnica i bankovnih ustanova.

To mesto, kao i sva slična mesta, iziskivalo je tako ogromno znanje i rad da bi ih teško bilo sjediniti u jednom čoveku. A kako nema čoveka koji bi sva ta svojstva sjedinjavao u sebi, onda je ipak bolje da to mesto zauzme pošten, negoli nepošten čovek. A Stepan Arkadijevič bio je ne samo čovek pošten (bez naglaska), nego je bio pošten čovek (sa naglaskom), u onom naročitom smislu koji u Moskvi ima ova reč kad se govori: pošten radnik, pošten književnik, pošten časopis, poštena ustanova, pošten pravac, i koji označava ne samo to da čovek ili ustanova nisu nepošteni, nego i to da su sposobni da u zgodnom slučaju bocnu vladu. Stepan Arkadijevič kretao se u Moskvi u onim krugovima u kojima je bila uobičajena ta reč, smatrao se tamo kao pošten čovek, i prema tome imao više nego drugi pravo na ono mesto.

To mesto je donosilo godišnje od sedam do deset hiljada, a Oblonski ga je mogao zauzeti ne napuštajući svoju državnu službu. Mesto je zavisilo od dva ministra, od jedne dame, i dvojice Jevreja, i sve te ljude, iako su već bili pripremljeni, trebalo je ipak da Stepan Arkadijevič poseti u Petrogradu. Osim toga, Stepan Arkadijevič je obećao sestri Ani da će svim silama raditi da dobije od Karenjina odlučan odgovor o razvodu. Izmoli dakle od Darje Aleksandrovne pedeset rubalja, i otputova u Petrograd.

Sedeći u Karenjinovu kabinetu i slušajući njegov prikaz o uzrocima rđavog stanja ruskih finansija, Stepan Arkadijevič očekivaše trenutak kad će on svršiti, pa da otpočne razgovor o svojoj stvari i o Ani.

- Jest, to je vrlo tačno - reče, kad Aleksije Aleksandrovič skide pince - nez, bez čega nije mogao čitati, i upitno pogleda u bivšeg šuraka - to je vrlo tačno u pojedinostima, ali, ipak, princip našeg vremena je - sloboda.

- Da, ali ja ističem drugi princip, koji obuhvata princip slobode - reče Aleksije Aleksandrovič, naglašavajući reč »obuhvata« i opet mećući pince - nez da ponovo pročita slušaocu mesto gde je tačno to bilo rečeno.

I prelistavši lepo napisan rukopis sa velikim prazninama sa strane, Aleksije Aleksandrovič ponova pročita ono ubedljivo mesto.

- Ja neću protekcionaški sistem - ne zbog koristi privatnih ljudi, već radi opšteg dobra, podjednakog dobra i za više i za niže klase - govorio je on gledajući preko pince - nez u Oblonskog. - Ali oni to ne mogu da razumeju, oni su zauzeti samo ličnim interesima i zanose se frazama.

Stepan Arkadijevič je znao: kad Karenjin počne govoriti o onome šta rade i misle oni, oni koji neće da usvoje njegove projekte, i koji su uzrok svega zla u Rusiji, da je tada već blizu kraj, i stoga se rado odreče principa slobode, i potpuno se složi s Karenjinom. Aleksije Aleksandrovič ućuta, zamišljeno prelistavajući svoj rukopis.

- Ah, zbilja - reče Stepan Arkadijevič - hteo sam da te zamolim da u zgodnom slučaju, kad se vidiš s Pomorskim, kažeš mu koju reč o tome kako bih ja veoma želeo da zauzmem novootvoreno mesto člana komisije Sjedinjene agencije za kredit i zajam južnih železnica. - Stepan Arkadijevič beše već navikao na naziv ovoga mesta, tako bliskog njegovom srcu, da ga je, ne grešeći, brzo izgovarao.

Aleksije Aleksandrovič upita u čemu se sastojao rad te nove komisije, i zamisli se. Premišljao je da li u radu te komisije nema nečega protivnog njegovim projektima. Ali kako je rad ove nove ustanove bio vrlo složen, i njegovi projekti obuhvatali vrlo veliku oblast, nije mogao u brzini da dovede u sklad to dvoje, i skidajući pince-nez reče:

- Bez sumnje, mogu mu reći; ali zašto ti upravo želiš da zauzmeš to mesto?

- Plata je dobra, do devet hiljada, a moja sredstva...

- Devet hiljada - ponovi Aleksije Aleksandrovič i namršti se. Velika cifra ove plate podseti ga da je, s te strane nameravana delatnost Stepana Arkadijeviča protivna glavnom smislu njegovih projekata, koji su uvek naginjali štednji.

- Ja nalazim, a napisao sam i referat o tome, da su u naše vreme te ogromne plate znaci lažne ekonomske assiette[275] našeg upravljanja.

- A kako bi bilo po tvome? - reče Stepan Arkadijevič. - Recimo, direktor banke prima deset hiljada, i on zaslužuje toliko. Ili, inženjer prima dvadeset hiljada. Životan posao, ima i da radi! Zar ne?

- Ja mislim da je plata plaćanje za robu, a roba mora da podleži zakonu tražnje i ponude. Ako pak određivanje plate odstupa od toga zakona, kao, na primer, kad vidim da izlaze sa fakulteta dva inženjera sa podjednakim znanjem i sposobnostima, a jedan prima četrdeset hiljada, a drugi se zadovoljava i sa dve hiljade; ili, kad za direktore banaka postavljaju, sa ogromnim platama, pravnike, i husare koji nemaju nikakve osobite specijalne spreme - ja tada zaključujem da plata nije određena po zakonu tražnje i ponude, već po pristrasnosti. I tu postoji zloupotreba, ozbiljna sama po sebi, i koja se štetno ogleda na državnim poslovima. Ja mislim...

Stepan Arkadijevič pohita da prekine zeta.

- Da, ali priznaćeš da se otvara nova, nesumnjivo korisna ustanova. Uzmi kako hoćeš, ima tu životno delo da se radi. A osobito im je stalo da se posao radi pošteno - reče Stepan Arkadijevič s naglaskom.

Ali moskovski smisao poštenog bio je nepojmljiv Aleksiju Aleksandroviču.

- Poštenje je samo negativna osobina - reče on.

- Ipak ćeš mi učiniti veliku uslugu - reče Stepan Arkadijevič - ako kažeš koju reč Pomorskome. Onako uzgred...

- Stvar ta zavisi, čini mi se, više od Bolgarinova - reče Aleksije Aleksandrovič.

- Bolgarinov od svoje strane potpuno pristaje - reče Stepan Arkadijevič crveneći. 

Stepan Arkadijevič crveneo je pri pomenu Bolgarinova zato što mu je poseta, koju je tog jutra učinio Jevrejinu Bolgarinovu, ostavila neprijatnu uspomenu.

Stepan Arkadijevič je pouzdano znao da je posao koji on želi da preuzme, nov, životan, i častan posao; ali jutros, kad ga je Bolgarinov, očigledno navalice, ostavio da čeka dva sata u čekaonici sa ostalim moliocima, bilo mu je neprijatno.

Da li mu je bilo neprijatno to što on, potomak Rurika, knez Oblonski, čeka dva sata u Jevrejinovoj čekaonici; ili to što prvi put u životu ne ide za primerom predaka, da služi vladu, već izlazi na novo poprište - tek mu je bilo neprijatno. Za ta dva sata čekanja kod Bolgarinova, Stepan Arkadijevič, veselo hodajući po čekaonici, gladeći zaliske, stupajući u razgovor s drugim moliocima, smišljajući kalambur koji će reći o tome kako je čekao kod Jevrejina - brižljivo je krio i od drugih i od samoga sebe pravo svoje osećanje.

Stvarno, njemu je za sve to vreme bilo neprijatno i krivo, a nije znao zašto. Da li zato što kalambur nije valjao: »posao je stojao do Žida, i ja dožidalsa«[276], ili zbog nečeg drugog. Kad ga je najzad Bolgarinov sa izvanrednom učtivošću primio, očigledno trijumfujući nad njegovim uniženjem, i bezmalo ga odbio, Stepan Arkadijevič pohita da to što pre zaboravi. I tek sada, setivši se doživljaja, pocrveneo je.

18.

Imam sad još jednu stvar, i ti znaš koju. Tiče se Ane - reče Stepan Arkadijevič pošto malo poćuta i otrese od sebe onaj neprijatan utisak.

Kako Oblonski izgovori Anino ime, lice Aleksija Aleksandroviča potpuno se izmeni: mesto pređašnje živahnosti dobi izraz malaksalosti i mrtvila.

- Šta upravo vi hoćete od mene? - obrte se on na stolici i sklopi pince-nez.

- Odluku, kakvu bilo odluku, Aleksije Aleksandroviču. Ja ti se obraćam sada (»ne kao uvređenome mužu«, htede reći Stepan Arkadijevič, ali pobojavši se da time ne pokvari stvar, zameni to rečima: ne kao državniku, što ispade neumesno, nego) prosto kao čoveku, kao dobrom čoveku i hrišćaninu. Ti se moraš sažaliti nad njom - reče on.

- To jest, zbog čega upravo? - tiho reče Karenjin.

- Da, da se sažališ. Kad bi je ti video, kao ja što sam - celu sam zimu proveo s njom - ti bi se sažalio nad njom. Njen je položaj užasan, u pravom smislu užasan.

- A ja bih rekao - odgovori Aleksije Aleksandrovič tanjim, gotovo piskavim glasom - da Ana Arkadijevna ima sve što je htela.

- Ah, Aleksije Aleksandroviču, ostavimo se rekriminacija[277]! Šta je bilo - bilo; ti znaš šta ona želi, i čeka - razvod braka.

- Ja sam smatrao ovako: Ana Arkadijevna neće pristati na razvod u slučaju da ja zatražim da se obaveže da mi ostavi sina. Tako sam joj odgovorio, i smatrao da je stvar svršena. Ja je i smatram svršenom - pisnu Aleksije Aleksandrovič.

- Za ime božje, ne žesti se - reče Stepan Arkadijevič dotičući se zetovog kolena. - Stvar nije svršena. Ako mi dopustiš da saberem, stvar je stajala ovako: kad ste se rastajali, ti si bio veliki, koliko se može biti velikodušan; ti si joj davao sve - slobodu, štaviše i razvod. Ona je to umela ceniti. Ne, ne dvoumi. Zaista cenila. U tolikoj meri, da u tim prvim trenucima, osećajući svoju krivicu pred tobom, nije o svemu promislila, i nije ni mogla promisliti.

Ona se svega odrekla. Ali stvarnost i vreme pokazali su joj da je takav njen položaj mučan i nemogućan.

- Život Ane Arkadijevne ne može me interesovati - prekide ga Aleksije Aleksandrovič podižući obrve.

- Dopusti mi da to ne verujem - meko odgovori Stepan Arkadijevič. - Njen položaj je i mučan za nju, i bez ikakve koristi za koga bilo. Ona ga je zaslužila, reći ćeš. Ona to zna, i ne obraća ti se s molbama; ona otvoreno kaže da te nizašta i ne sme moliti. Ali ja, svi mi rođaci, svi koji je volimo, molimo te, preklinjemo te. Zašto da se ona muči? Kome je od toga bolje?

- Dopustite, vi, čini mi se, stavljate mene u položaj krivca - progovori Aleksije Aleksandrovič.

- Ah ne, to ne, ni izdaleka, razumej me - i opet se dotače njegove ruke, kao da je bio uveren da će to doticanje umekšati zeta. - Ja govorim samo jedno: njen je položaj mučan, ti ga možeš olakšati, a sam pri tome ništa ne izgubiti. Ja ću sve tako udesiti, da nećeš ni osetiti. Pa i obećao si!

- Obećanje je dato pre. A ja sam mislio da je pitanje o sinu rešilo stvar. Osim toga, ja sam se nadao da će Ani Arkadijevnoj biti dovoljna velikodušnost... - s mukom, drhtavim usnama izgovori pobledeli Aleksije Aleksandrovič.

- Ona i ostavlja sve tvojoj velikodušnosti. Ona moli i preklinje samo za jedno - da izađe iz nemogućnog položaja u kojem se nalazi. Ona više ne traži sina. Aleksije Aleksandroviču, ti si dobar čovek! Uđi za trenutak u njen položaj. Pitanje razvoda za nju je, u njenom položaju, pitanje života i smrti. Da nisi obećao ranije, ona bi se pomirila sa svojim položajem, i živela bi na selu. Ali ti si obećao, ona ti je pisala pismo, i preselila se u Moskvu. I u Moskvi, gde je za nju svaki susret nož u srce, živi već šest meseci svakog dana očekujući odluku. To je isto što i na smrt osuđenoga držati mesecima s konopcem o vratu, obećavajući mu možda smrt, možda pomilovanje. Sažali se nad njom, a ja ću sve to tako ulesiti... Vos scrupules.[278]

- Ja ne govorim o tom, o tom... - prekide ga gadljivo Aleksije Aleksandrovič. - Nego, možda sam obećao ono što nisam imao prava da obećam.

- Dakle, odričeš ono što si obećao?

- Nikad nisam odricao da ispunim ono što je mogućno, ali želim vremena da promislim ukoliko je to obećanje mogućno.

- Ah, Aleksije Aleksandroviču! - skočivši poče Oblonski - neću tome da verujem! Ona je nesrećna kako samo može biti nesrećna jedna žena, i ti je ne možeš odbiti u tako...

- Ukoliko je obećano mogućno. Vous professez detre un libre penseur.[279] Ali ja, čovek koji veruje, ne mogu u takvoj važnoj stvari postupiti protivno hrišćanskom zakonu.

- Ali u hrišćanskim društvima, i u nas, koliko ja znam, razvod je dopušten - reče Stepan Arkadijevič. - Razvod dopušta i naša crkva. I mi vidimo...

- Dopušta, ali ne u ovom smislu.

- Aleksije Aleksandroviču, ja ne mogu da te poznam - poćutavši, reče Oblonski. - Nisi li ti (i zar mi to nismo cenili?) sve oprostio, i baš pokrenut hrišćanskim osećanjem bio gotov da sve žrtvuješ? Ti si sam rekao: dajte i haljinu kad vam uzimaju košulju, a sad...

- Ja vas molim - odjednom se digavši na noge bled i sa uzdrhtalom čeljusti, piskavim glasom progovori Aleksije Aleksandrovič - ja vas molim da prekinete, da prekinete... taj razgovor.

- Ah, zar tako! Oprosti mi, oprosti, ako sam te naljutio - zbunjeno smešeći se poče Stepan Arkadijevič pružajući mu ruku - ja sam, kao izaslanik, samo isporučivao poruku.

Aleksije Aleksandrovič pruži ruku, zamisli se i reče:

- Moram promisliti i potražiti obaveštenja. Prekosutra ću vam dati odlučan odgovor - smislivši nešto, reče on.

19.

Stepan Arkadijevič htede već da pođe, kad Kornej uđe i javi:

- Sergije Aleksijevič.

- Ko je to Sergije Aleksijevič? - zapita se Stepan Arkadijevič, ali se odmah seti.

- Ah, Serjoža! - reče on. »Sergije Aleksijevič!« - Ja sam pomislio direktor departmana. Ana me je baš i molila da ga vidim - seti se on.

Seti se onog bojažljivog, žalosnog izraza s kojim ga je sestra ispratila i rekla: »Ti ćeš ga videti, je li? Obavesti se podrobno gde je on, i ko je kraj njega. I, Stivo... ako je mogućno! Mogućno je, je li?« Stepan Arkadijevič seti se šta je značilo to: »ako je mogućno« - ako je mogućno povesti razvod tako da sin pripadne njoj... Sad je Stepan Arkadijevič video da se o tome ni misliti ne može, ali se radovao da vidi sestrića.

Aleksije Aleksandrovič napomenu šuraku da se sinu nikada ne govori o materi, i zamoli ga da mu ništa o njoj ne pominje.

- Bio je vrlo bolestan posle onog sastanka s materom, koji mi nismo predvideli - reče Aleksije Aleksandrovič. - Bojali smo se čak i za njegov život. Razumno lečenje i morska kupanja letos oporavili su ga, i sad sam ga, po savetu lekara, dao u školu. Zaista, drugovi su na njega dobro uticali, sad je potpuno zdrav, i dobro se uči.

- Gle, postao junačina!... Ne Serjoža, nego pravi pravcati Sergije Aleksijevič! - smešeći se reče Stepan Arkadijevič, gledajući u lepog, krupnog dečka, u plavoj bluzi i dugačkim pantalonama, koji živo i odrešito uđe u sobu. Dečko je imao zdrav i veseo izgled. On se pokloni ujaku kao tuđincu, ali kad ga poznade, pocrvene, i čisto uvređen i naljućen nečim, žurno se okrete od njega. Priđe ocu i pokaza mu ocene dobivene u školi.

- E, u redu - reče otac - možeš ići.

- Omršao je i porastao, prestao biti dete i postao dečko; volim to - reče Stepan Arkadijevič. - A da li se sećaš mene?

Dečko se obazre na oca.

- Sećam se, mon oncle[280] - odgovori, pogleda u ujaka, i opet obori pogled.

Ujak pozva dečka k sebi i uze ga za ruku.

- Pa, šta radiš? - reče, želeći da krene razgovor, i ne znajući šta da kaže.

Dečko, crveneći i ne odgovarajući, obazrivo izvuče svoju ruku iz ujakove ruke. Čim Stepan Arkadijevič ispusti njegovu ruku, on, kao ptica puštena na slobodu, upitno pogleda u oca i brzim korakom izađe iz sobe.

Prošla je godina otkako je Serjoža poslednji put video svoju mater. Od toga doba on nikada više nije čuo o njoj. A te godine bio je dat u školu, gde je poznao i zavoleo drugove. One sanjarije i uspomene o materi, koje ga posle sastanka s njom oteraše u bolest, sad ga više nisu zanimale. Ako bi naišle, on ih je brižljivo gonio od sebe, smatrajući ih za sramne i svojstvene samo devojčicama, a ne dečaku i drugu. Znao je da je između oca i matere bilo svađe, zbog koje su se rastavili, znao je da mu je suđeno da ostane s ocem, i starao se da se na tu misao navikne.

Videti sad ujaka, koji liči na mater, bilo mu je neprijatno stoga što je to izazvalo u njemu uspomene koje je smatrao za stidne. Bilo mu je utoliko neprijatnije što je po nekim rečima, koje je čuo dok je čekao pred vratima kabineta, a osobito po izrazu očeva i ujakova lica, zaključio da je među njima moralo biti govora o materi. I da ne bi morao osuđivati svoga oca, s kojim je živeo i od koga je zavisio, a što je glavno da se ne bi odavao sentimentalnosti koju je smatrao unižavajućom, Serjoža se starao da ne gleda u toga ujaka koji je došao da naruši njegov mir, i da ne misli o onome na šta ga je on podsećao.

Ali kad Stepan Arkadijevič, koji iziđe odmah za njim, spazi sestrića na stepenicama, pozva ga k sebi i upita: kako provodi vreme u školi između časova, Serjoža se sad, bez očeva prisustva, upusti u razgovor s ujakom.

- Mi se sad igramo železnice - reče on odgovarajući na njegovo pitanje. - To je, vidite, ovako: dvojica sednu na klupu - pa su putnici; a jedan stoji na toj istoj klupi. Svi drugi se upregnu. Može se rukama, a može i pojasevima, i teraju kroz sve sale. Vrata se već unapred otvaraju. E, vrlo je teško tu biti kondukter.

- Je li to onaj što stoji? - upita Stepan Arkadijevič.

- Da, treba tu i smelosti i veštine, osobito kad se odjednom zaustave, ili ako neko padne.

- Jeste, to nije šala - reče Stepan Arkadijevič s tugom zagledajući u živahne, materine oči, sada već ne detinje i ne potpuno nevine. I premda je obećao Aleksiju Aleksandroviču da neće govoriti o Ani, ne izdrža.

A sećaš li se matere? - odjednom upita on.

- Ne, ne sećam se - brzo odgovori Serjoža, i pocrvenevši obori oči. I ništa više ujak nije mogao čuti od njega.

Vaspitač Sloven nađe kroz pola sata svoga štićenika na stepenicama, i dugo nije mogao da zna da li se dečak ljuti ili plače.

- Šta je, sigurno ste se ugruvali kad ste pali? - reče vaspitač. Govorio sam da je to opasna igra. Treba kazati direktoru.

- Da sam se ugruvao, niko ne bi video. To je sigurno.

- Pa šta je onda?

- Ostavite me! Sećam se, ne sećam se... Šta ga se tiče? Zašto me podseća? Ostavite me na miru! - obrati se on, ne vaspitaču, već celom svetu.

20.

Stepan Arkadijevič, kao i uvek, nije dokon sedeo u Petrogradu. Osim poslova oko svoga mesta i sestrina razvoda, želeo je, kao i uvek, da se, kako je govorio, u Petrogradu osveži posle moskovske učmalosti.

Moskva, bez obzira na svoje cafés chantants[281] i omnibuse, ipak je bila nepomična močvara. To je Stepan Arkadijevič uvek osećao. Živeći u Moskvi, osobito u blizini porodice, on je osećao da pada duhom. Živeći i dugo ne izlazeći iz Moskve, on je počeo osećati da ga uznemiruju rđavo raspoloženje, i ukori ženini, pitanje o zdravlju i vaspitanju dece, sitni interesi službe; uznemiravali su ga, štaviše, i dugovi. Ali trebalo je samo doći u Petrograd, poživeti u onome krugu u kojem se on kretao, gde se živelo, doista živelo, a ne smrzavalo, kao u Moskvi, i odmah bi sve one misli iščezavale, topile se kao vosak kraj ognja.

Žena?... Baš danas je govorio s knezom Čečenskim. Knez Čečenski imao je ženu i decu, odrasle sinove paževe;[282] a imao je i drugu, nezakonitu porodicu opet s decom. Mada je i prva porodica bila dobra, knez Čečenski se osećao srećniji u drugoj porodici. Vodio je ponekad svoga sina u drugu porodicu i, pričao je Stepanu Arkadijeviču, on to smatra kao korisno po sina, da to sina razvija. Šta bi na to rekli u Moskvi?

Deca?... U Petrogradu, deca nisu smetala očevima da žive. Deca su se vaspitavala po zavodima i nije bilo onog u Moskvi rasprostranjenog nakaznog shvatanja - na primer kod Ljvova - da deci treba dati svu raskoš života, a roditeljima ostaviti samo trud i brige. Ovde su shvatali da je čovek dužan da živi i za sebe, kao što i mora živeti obrazovan čovek.

Služba?... Služba ovde takođe nije bila ona uporna i beznadežna zaprega koju su teglili u Moskvi; ovde, služba je značila interes. Susret, usluga, zgodna reč, šale na račun raznih lica - i čovek odjednom napravi karijeru, kao Brjancev, koga je Stepan Arkadijevič juče video, i koji je sad bio činovnik najvišeg ranga. To je služba koja znači interes.

  Naročito je petrogradsko gledište na novčane stvari imalo umirujuće ejstvo na Stepana Arkadijeviča. Bartnjanski, koji je traćio godišnje bar pedeset hiljada, sudeći po train - y[283] kojim je živeo, reče mu o tome juče značajnu reč.

Pred ručak, pošto razgovor među njima krenu, Stepan Arkadijevič reče Bartnjanskom:

- Ti si, čini mi se, blizak sa Mordvinskim; mogao bi mi učiniti jednu uslugu. Reci mu, malim te, koju reč za mene. Ima jedno mesto koje bih želeo da dobijem. Mesto člana uprave u agenciji...

- Ostavi naziv, i tako ga neću zapamtiti... Samo, šta ti je stalo da ulaziš u te železničke poslove sa Jevrejima?... Tvoja volja, ali odvratno je*

Stepan Arkadijevič mu ne reče da je to životan posao; Bartnjanski to ne bi ni razumeo.

- Novaca mi treba, ne može da se živi.

- Pa eto živiš!

- Živim, ali u dugovima.

- Šta govoriš? Mnogo si zadužen? - sa saučešćem reče Bartnjanski. - Vrlo mnogo, oko dvadeset hiljada.

Bartnjanski se veselo zasmeja.

- O, srećni čoveče! - reče on. - Ja imam milion i po duga, a nemam ništa, i, kao što vidiš, još može da se živi!

I Stepan Arkadijevič vide istinitost toga ne samo u rečima nego i na delu. Živahov je imao trista hiljada duga, nigde kršene pare, a živeo je, te još kako! Grofa Krivcova su već odavno svi sahranili, a on je izdržavao dve ljubaznice. Petrovski je straćio pet miliona, a živeo je sve na isti način, i čak je upravljao finansijama i primao dvadeset hiljada plate... A sem svega toga, Petrograd je fizički prijatno uticao na Stepana Arkadijeviča. On ga je podmlađivao. U Moskvi, ponekad bi pogledao na svoju sedinu, zaspao bi posle ručka, protezao se, peo se laganim korakom i dišući teško uz stepenice, čamio u društvu mladog ženskinja, na balovima nije igrao. U Petrogradu se uvek osećao za deset godima mlađi.

On se u Petrogradu osećao onako kako mu je baš juče govorio šezdesetogodišnji knez Petar Oblonski, koji se tek beše vratio iz inostranstva.

- Mi, ovde, ne umemo živeti - govorio je Petar Oblonski. - Hoćeš li mi verovati, proveo sam leto u Badenu i, nema šta, osećao sam se sasvim kao mladić. Spazim mladu ženu, a misli... Naručaš se, pijucneš malo - snaga, bodrost. Vratio sam se u Rusiju - otišao ženi, i još na selo - prosto nećeš verovati, posle dve nedelje sam obukao halat,[284] prestao sam da se preoblačim za ručak. Ni u kraj pameti da mislim o mladom ženskinju! Postao sam pravi starac. Ostaje još samo duša da se spasava. Otišao sam u Pariz, povratio sam se opet.

Stepan Arkadijevič je osećao tačno takvu razliku kao i Petar Oblonski. U Moskvi, tako je mlohavio, da bi, ako bi dugo tamo živeo, možda zaista prešao na spasenje duše; u Petrogradu, osećao se opet čovek.

Između kneginje Betsi Tverske i Stepana Arkadijeviča postojali su davnašnji, veoma čudnovati odnosi. Stepan Arkadijevič, sve u šali, udvarao joj se i govorio joj najnepristojnije stvari, znajući da se njoj to najviše svidi. Sutradan po razgovoru s Karenjinom, Stepan Arkadijevič svrati do nje, i oseti se tako mlad, da je u šaljivom udvaranju i laganju otišao, i nehotice, mnogo daleko, i nije znao kako da se sad izvuče; ona mu se, pa nesreću, ne samo nije sviđala, nego mu je bila i nemila. Onaj ton među njima nastajao je stoga što se on njoj jako sviđao. Dolazak kneginje Mjahkaje, koji prekide njihovu usamljenost, veoma obradova Stepana Arkadijeviča.

- A, vi ste tu - reče ona spazivši ga. - Kako je vaša sirota sestra? Ne gledajte u mene tako - dodade ona. - Otkako su se svi okomili na nju, svi koji su po sto hiljada puta gori od nje, ja nalazim da je odlično uradila. Ne mogu oprostiti Vronskom što mi nije javio kad je Ana Arkadijevna bila u Petrogradu. Ja bih je posetila, i išla bih s njom svuda. Molim vas, predajte joj moje simpatije. Nu, pričajte mi o njoj.

- Da, njen je položaj težak, ona... - poče pričati Stepan Arkadijevič, primivši u svojoj duševnoj prostoti za gotovo reči kneginje Mjahkaje: »pričajte mi o vašoj sestri«. Kneginja Mjahkaja, po svojoj navici, prekide ga odmah i poče sama pričati.

Ona je uradila ono što sve, osim mene, rade, ali kriju. Ona nije htela da obmanjuje, i oddnčno je uradila. I još je bolje uradila što je ostavila onog vašeg maloumnog zeta. Oprostite. Svi su govorili da je on uman, uman, samo sam ja tvrdila da je glup. Sad, kad se vezao s Lidijom Ivanovnom, i s Landau, svi kažu da je malouman, i ja bih opet želela da se ne slažem sa svima, ali ovoga puta ne mogu da se ne slažem.

- Objasnite mi, molim vas - reče Stepan Arkadijevič - šta sve to znači? Juče sam bio kod njega po sestrinoj stvari i tražio odlučan odgovor. On mi ne dade odgovor već reče da će razmisliti; a jutros, umesto odgovora, dobio sam poziv za večeras kod grofice Lidije Ivanovne.

- A tako, tako! - radosno progovori kneginja Mjahkaja. - Pitaće Landau-a, šta on kaže.

Kako Landau-a? Zašto? Ko je taj Landau?

- Kako, zar vi ne znate Jules Landau? Le fameux Jules Landau, le clairvouant?[285] On je takođe malouman, ali od njega zavisi sudbina vaše sestre. Eto, šta biva od života, vi, u provinciji, to ne znate. Landau je, znate li, bio commis[286] u nekoj pariskoj trgovini, i jednom je došao nekom doktoru. U doktorovoj čekaonici zaspi, i počne kroz san davati svima bolesnicima savete. I kakve vanredne savete! Pa onda, žena Jurija Meledinskog - znate, bolesnog? - doznade za toga Landau-a, i uze ga da joj leči muža. On ga leči, samo, po mome mišljenju, koristi nema, jer je bolesnik sve isto iznuren; ali veruju u njega i drže ga uza se. Doveli su ga u Rusiju. Svi su pojurili k njemu, i sve je on počeo da leči. Izlečio je i groficu Bezubovu, i ona ga je tako zavolela da ga je usinila.

- Kako usinila?

- Tako, usinila. On sad više nije Landau, nego grof Bezubov. Ali nije stvar u tome, nego u ovome: što se Lidija - ja je veoma volim, ali joj glava nije na svome mestu - razume se, bacila sad na toga Landau-a, i bez njega se ni kod nje, ni kod Aleksija Aleksandroviča ništa ne rešava; i tako je sudbina vaše sestre sad u rukama toga Landau-a, inače grofa Bezubova.

21.

Posle divnog ručka, i velike količine konjaka popivenog kod Bartnjanskog, Stepan Arkadijevič, zadocnivši samo malo od određenog vremena, ulazio je u dom grofice Lidije Ivanovne.

- Ko je još kod grofice? Francuz? - upita Stepan Arkadijevič vratara, pogledavši na poznata mu kaput Aleksija Aleksandroviča, i neki neobičan, prost kaput sa kopčama.

- Aleksije Aleksandrovič Karenjin i grof Bezubov - strogo odgovori vratar.

»Kneginja Mjahkaja je pogodila - pomisli Stepan Arkadijevič, penjući se uz stepenice. - Čudnovato! Ali dobro bi bilo zbližiti se s njom. Ona ima ogroman uticaj. Ako ona kaže koju reč Pomorskom, onda je sigurno.«

Napolju je bilo još potpuno vidno, ali u malom salonu grofice Lidije Ivanovne, sa spuštenim zavesama, već su gorele lampe.

Kraj okruglog stola, ispod lampe, sedeli su grofica i Aleksije Aleksandrovič i tiho razgovarali o nečemu. Omalen, mršav čovek sa ženskim bedrima, s ugnutim nogama u kolenima, vrlo bled, lep, sa sjajnim, divnim očima i dugačkom kosom koja je padala na jaku njegovog redengota, stajao je na drugom kraju salona razgledajući slike na zidu. Pozdravivši se s domaćicom i Aleksijem Aleksandrovičem, Stepan Arkadijevič nehotice pogleda još jedanput u nepoznatog čoveka.

- Monsieur Landau! - obrati mu se grofica tako meko i obazrivo, da iznenadi Oblonskog. Ona ih upoznade.

Landau se naglo obazre, priđe i osmehnuvši se metnu u pruženu ruku Stepana Arkadijeviča nepokretnu znojavu ruku, i odmah se opet izmače i poče razgledati portrete. Grofica i Aleksije Aleksandrovič značajno se zglednuše.

- Vrlo mi je milo što vas vidim, osobito danas - reče Lidija Ivanovna pokazujući Stepanu Arkadijeviču mesto pored Karenjina.

- Ja sam vas upoznala s njim kao sa Landau-om - reče ona tihim glas pogledavši u Francuza, a odmah zatim u Aleksija Aleksandroviča - ali on je upravo grof Bezubov, kao što verovatno znate. Samo, on ne voli tu titulu.

- Da, čuo sam - odgovori Stepan Arkadijevič - kažu da je potpuno izlečio groficu Bezubovu.

- Bila je danas kod mene, tako je tužna! - obrati se grofica Aleksiju Aleksandroviču. - Za nju je ovaj rastanak strašan. Za nju je to pravi udar!

- Putuje zacelo? - upita Aleksije Aleksandrovič.

- Da, putuje u Pariz. Juče mu se pričuo glas - reče grofica Lidija Ivanovna gledajući u Stepana Arkadijeviča.

- Ah, glas! - ponovi Oblonski, osećajući da treba biti što je mogućno oprezniji u ovom društvu u kojem se događa, ili treba da se dogodi, nešto naročito, za šta on još nema ključa.

Nastade trenutno ćutanje, posle čega grofica Lidija Ivanovna, kao pristupajući glavnom predmetu razgovora, s lakim osmejkom reče Oblonskom:

- Ja vas odavno poznajem, i veoma sam rada da vas izbliže upoznam. Les amis de nos amis sont nos amis.[287] Ali da bi čovek mogao biti prijatelj, treba mislima prodirati u dušu svoga prijatelja; a ja se bojim da vi to ne činite kad je u pitanju Aleksije Aleksandrovič. Vi razumete o čemu govorim - reče ona podižući svoje lepe, zamišljene oči.

- Donekle, grofice, razumem da je položaj Aleksija Aleksandroviča... - reče Oblonski, ne razumevajući dobro u čemu je stvar, i želeći stoga da ostane u opštem.

- Nije promena u spoljašnjem položaju - strogo reče grofica Lidija Ivanovna, prateći u isto vreme zaljubljenim pogledom Aleksija Aleksandroviča, koji ustade i pređe na stranu Landau-a - nego se njegovo srce izmenilo, njemu je dato novo srce, a ja se bojim da vi niste mislima potpuno prodrli u promenu koja se desila u njemu.

- To jest, u opštim crtama ja mogu da zamislim tu promenu. Mi smo uvek bili prijatelji, i sad... - odgovarajući nežnim pogledom na pogled grofice Lidije Ivanovne, reče Stepan Arkadijevič, domišljajući se s kojim li je od dvojice ministara intimnija, da bi znao za kojega će od njih dvojice da je moli.

- Ta promena, koja se izvršila u njemu, ne može oslabiti njegovo osećanje ljubavi prema bližnjima; naprotiv, promena koja se kod njega izvršila mora pojačati ljubav. Ali, bojim se vi me nećete razumeti. Hoćete li čaj? - reče, pokazujući očima na lakeja koji je doneo čaj na poslužavniku.

Ne sasvim, grofice. Razume se, njegova nesreća...

- Da, nesreća, koja je postala najviša sreća, kad je srce postalo novo, ispunilo se njime - reče ona zaljubljeno gledajući u Stepana Arkadijeviča.

»Mislim da bih je mogao zamoliti da progovori koju sa obadvojicom«, mislio je Stepan Arkadijevič.

- O, dabogme, grofice - reče on - ali ja mislim da su te promene tako intimne, da niko, pa čak ni najbliži čovek, ne voli da govori o tom.

- Naprotiv! moramo govoriti, i pomagati jedno drugome.

- Da, bez sumnje, ali bivaju velike razlike u mišljenjima, i uz to... - s lakim osmejkom reče Oblonski.

- Ne može biti razlike u stvarima svete istine.

- O, da, naravno, ali... - i zbunivši se, Stepan Arkadijevič ućuta. Shvatio je da se radi o religiji.

- Čini mi se: tek što nije zaspao - značajnim šapatom progovori Aleksije Aleksandrovič prilazeći Lidiji Ivanovnoj.

Stepan Arkadijevič se obazre. Landau je sedeo kraj prozora, nalaktio se na ručicu i naslon fotelje, oborio glavu. Primetivši na sebe upravljene poglede, on podiže glavu i osmehnu se detinjski naivnim osmehom.

- Ne obraćajte pažnju - reče Lidija Ivanovna i lakim pokretom primače stolicu Aleksiju Aleksandroviču. - Ja sam zapazila... - poče nešto, kad u sobu uđe lakej s pismom. Lidija Ivanovna pregleda brzo pisamce, izvini se, s izvanrednom brzinom napisa odgovor, i vrati se stolu. - Ja sam primetila - nastavi početi razgovor - da su Moskovljani, osobito muškarci, ravnodušni prema religiji kako se najviše može biti.

- O, ne, grofice, meni se čini da Moskovljani imaju reputaciju ljudi najtvrđe odanih - odgovori Stepan Arkadijevič.

- Ukoliko ja razumem, vi, na žalost, jedan ste od ravnodušnih - s umornim osmejkom reče Aleksije Aleksandrovič obraćajući se Stepanu Arkadijeviču.

- Kako čovek može biti ravnodušan! - reče Lidija Ivanovna.

- U tom pravcu, ja nisam ravnodušan, nego sam u stanju očekivanja - reče Stepan Arkadijevič, uz svoj najmekši osmejak. - Ja mislim da za mene još nije nastalo vreme tih pitanja.

Aleksije Aleksandrovič i Lidija Ivanovna zglednuše se.

- Nikada ne možemo znati da li je nastalo za nas vreme, ili ne - reče Aleksije Aleksandrovič strogo. - Nemamo da mislimo o tome da li smo spremni, ili nespremni; blagodat se ne rukovodi čovečjim mislima; ona ponekad ne silazi baš na one koji se pašte, a silazi na nespremne, kao na Savla.

- Ne, čini mi se, još ne - reče Lidija Ivanovna koja je za to vreme pazila na Francuzove pokrete. Landau ustade i priđe.

- Hoćete li mi dopustiti da slušam? - upita on.

- O, da, ja samo nisam htela da vam smetam - nežno gledajući u njega reče Lidija Ivanovna - sedite s nama.

- Treba samo ne zatvarati oči, da se čovek ne bi lišio svetlosti - nastavi Aleksije Aleksandrovič.

- Ah, kad biste vi znali za sreću koja nas ispunjava jer osećamo njegovo vazdašnje prisustvo u dušama - reče grofica Lidija Ivanovna blaženo smešeći se.

- Ali čovek se ponekad ne oseća sposoban da se digne na tu visinu - reče Stepan Arkadijevič, osećajući da se pretvara kad priznaje religioznu visinu, i ne rešavajući se da prizna svoje slobodoumlje pred osobom koja mu jednom reči može pribaviti željeno mesto.

- Vi, to jest, hoćete da kažete da mu greh smeta? - reče Lidija Ivanovna. - Ali to je mišljenje lažno. Greha nema za one koji veruju, greh je već iskupljen. Pardon - dodade pogledavši u lakeja koji uđe s drugim pismom. Ona pročita, i usmeno odgovori: »Sutra, recite, kod velike kneginje.« - Za one koji veruju, nema greha - nastavi ona razgovor.

- Da, ali vera bez dela mrtva je - reče Stepan Arkadijevič setivši se te fraze iz katihizisa, i braneći svoju nezavisnost samim osmejkom.

- Eto ga, ono iz poslanice apostola Jakova - reče Aleksije Aleksandrovič, obraćajući se Lidiji Ivanovnoj kao sa nekim ukorom, očevidno imajući na umu nešto o čemu su već više puta govorili. - Koliko je štete nanelo lažno tumačenje toga mesta! Ništa tako ne odbija od vere kao to tumačenje. »Nemam delo, ne mogu verovati«, međutim to nigde nije rečeno. Rečeno je obratno.

- Truditi se, zaboga, trudom, i postom spasavati dušu - s gadljivim preziranjem reče grofica Lidija Ivanovna - to su nakazni pojmovi naših kaluđera... Međutim, to nigde nije rečeno. Stvar je mnogo prostija i lakša - dodade ona gledajući u Oblonskog sa osmejkom kojim je na dvoru hrabrila mlade dvorske gospođice, zbunjene novom okolinom.

- Nas je spasao Hristos koji je postradao za nas. Nas je spasla vera - odobravajući pogledom njene reči, potvrdi Aleksije Aleksandrovič.

Vous comprenez l’anglais?[288] - upita Lidija Ivanovna, i dobivši odobravajući odgovor ustade i poče preturati knjige na polici.

- Hoću da pročitam Safe and Happy,[289] ili Under the Wing[290] - reče, upitno pogledavši u Karenjina. I našavši knjigu, sede i otvori je. - Vrlo je kratko. Tu je opisan put kojim se stiče vera, i ona sreća, viša od svega zemaljskog, koja uporedo s tim ispunjava dušu. Čovek koji veruje ne može biti nesrećan, stoga što on nije sam. Ali evo videćete. - Taman započe čitati, kad opet uđe lakej. - Borozdina? Recite, sutra u dva sata. Da - reče, stavivši prst na stranicu u knjizi, i sa uzdahom upre preda se pogled zamišljenih lepih očiju. - Evo kako utiče istinska vera. Vi znate Sanjinu Mari? Znate li za njenu nesreću? Ona je izgubila dete, jedinče. Pala u očajanje. I šta se desilo? Našla je onoga prijatelja, i sad zahvaljuje bogu za smrt svoga jedinčeta. Eto, to je sreća koju daje vera!

- O, da, to je vrlo... - reče Stepan Arkadijevič, zadovoljan što će nastati čitanje, te će moći da se pribere. »Ne, bolje je, čini mi se, ne moliti je danas nizašta« - mislio je - »da mi je da se iskobeljam odavde, ali da ne ispadnem nepristojan.«

- Vama će biti dosadno - reče grofica Lidija Ivanovna obraćajući se Francuzu - vi ne znate engleski, ali kratko je sasvim.

- O, ja ću razumeti - reče sa istim osmejkom Landau, i zažmuri.

Aleksije Aleksandrovič i Lidija Ivanovna značajno se zglednuše, i poče čitanje.

22.

Stepan Arkadijevič osećao se potpuno zbunjen novim, za njega neobičnim rečima koje je slušao. Složenost petrogradskog života uošpte je uzbudljivo uticala na njega, izvlačila ga iz moskovske učmalosti; ali tu složenost je on voleo i razumevao u sferama sebi bliskih ljudi i poznanika; u ovoj pak tuđoj sferi našao se zbunjen i preneražen, i nije mogao stvari da obuhvata. Slušajući groficu Lidiju Ivanovnu i osećajući na sebe upravljene lepe, naivne ili lupeške - ni sam nije znao - oči Landau-a, Stepana Arkadijeviča poče pritiskivati nekakva osobita težina u glavi.

Najraznovrsnije misli brkale su mu se po glavi. »Mari Sanjina raduje se što joj je umrlo dete... Dobro bi bilo sad popušiti cigaru... Da se čovek spase, treba samo da veruje, a kaluđeri ne znaju kako to treba raditi; to zna grofica Lidija Ivanovna... I otkud mi ovaj teret u glavi? Da li od konjaka, ili otuda što je sve ovo vrlo čudnovato? Dosada nisam, čini mi se, ništa nepristojno uradio. Ipak, nemogućno je moliti je. Kažu da ovi ponekad prisiljavaju čoveka da se bogu moli. Samo da mene ne počnu siliti! Bilo bi ovde glupo... I kakve gluposti čita; međutim, izgovara lepo... Landau - Bezubov, zašto je on Bezubov?« Odjednom Stepan Arkadijevič oseti da mu se donja vilica neuzdržljivo pokreće na zevanje. On popravi zaliske prikrivajući zevanje, i strese se. Ali odmah zatim oseti da već spava, i da se sprema da zahrče. Prenu se u trenutku kad glas grofice Lidije Ivanovne reče: »Spava.«

Stepan Arkadijevič se prenuo uplašeno, osećajući se kriv i izobličen. Ali se odmah i uteši videvši da se reč »spava« ne odnosi na njega već na Landau-a. Francuz je zaspao isto kao i Stepan Arkadijevič. Ali, spavanje Stepana Arkadijeviča, kako je on mislio, uvredilo bi ih (uostalom, on ni to nije mislio, tako mu je sve već bilo čudnovato); a spavanje Landau-a neobično ih je obradovalo, osobito groficu Lidiju Ivanovnu.

- Mon ami[291] - reče Lidija Ivanovna, i oprezno, da ne bi šuštala, stade zanositi nabore svoje svilene haljine, i od uzbuđenja nazva Karenjina ne Aleksijem Aleksandrovičem, već »mon ami« - donnez lui la main. Vous vouez?

Pst! - reče lakeju koji opet uđe. - Ne primati!

Francuz je spavao ili se pretvarao da spava naslonivši glavu na naslon fotelje; znojavom rukom, koja je ležala na kolenu, činio je slabe pokrete, kao da lovi nešto. Aleksije Aleksandrovič ustade dosta oprezno, ali zakači nogom za sto, priđe i metnu svoju ruku u Francuzovu. Stepan Arkadijevič ustade takođe, i široko otvarajući oči, želeći da se razbudi, ako još spava, stade gledati čas u jednog, čas u drugog. Sve je to bilo java. Stepan Arkadijevič osećaše da mu je u glavi gore i gore.

- Que la personne qui est arrivée la dernière, celle qui demande, quelle - sorte. Qu elle sorte![293] - progovori Francuz ne otvarajući oči.

- Vous m’excuserez, mais vous vouez... Revenez vers dix heures, encore mieux demain.[294]

- Quelle sorte![295] - nestrpljivo ponovi Francuz.

- C’est moi, n’est se pas?[296] - I dobivši potvrdni odgovor, Stepan Arkadijevič, zaboravivši i za šta je hteo da moli Lidiju Ivanovnu, i sestrinu stvar, sa jedinom željom da se što pre izvuče odavde, iziđe na prstima, pa istrča na ulicu kao iz zaražene kuće, i dugo razgovaraše i zbijaše šale s kočijašem želeći da se što pre osvesti.

U francuskom pozorištu, gde zateče poslednji čin, a zatim kod Tatara, pri čaši šampanja, Stepan Arkadijevič nadisa se malo svoga vazduha Ipak, toga se večera nije osećao dobro.

Vrativši se kući, u dom Petra Oblonskog kod koga je odseo u Petrogradu, Stepan Arkadijevič nađe pisamce od Betsi. Ona mu je pisala da jako želi da dovrši započeti razgovor, i moli ga da dođe sutra. Jedva je uspeo da pročita pisamce i da se namršti na nj, kad se dole začuše teški koraci ljudi koji su nosili neki teret.

Stepan Arkadijevič iziđe da vidi. To je bio podmlađeni Petar Oblonski. Bio je tako pijan da se nije mogao popeti uz stepenice; ali kad ugleda Stepana Arkadijeviča, naredi da ga spuste na noge, i uhvativši se za njega pođe s njim u njegovu sobu, i tamo poče pričati kako je proveo veče, ali ubrzo zaspa.

Stepan Arkadijevič beše klonuo duhom, što se s njim retko dešavalo, i dugo nije mogao zaspati. Čega god se sećao, bilo mu je gadno; ali najgadnije, kao nešto sramno, bilo je sećanje na veče kod grofice Lidije Ivanovne.

Sutradan dobi od Aleksija Aleksandroviča odlučan otkaz razvoda, i seti se da je ta odluka bila osnovana na onome što je juče, u svome pravom ili prividnom snu, rekao Francuz.

23.

Da bi se nešto moglo preduzeti u porodičnom životu potreban je ili potpun razdor među supruzima, ili ljubavna sloga. Kad su pak odnosi supruga neodređeni, i kad nema ni jednog ni drugog, nikakva stvar ne može biti preduzeta.

Mnoge porodice godinama ne miču sa jedne tačke, koja je podjednako mrska i jednom i drugom suprugu, samo zato što nema ni potpunog razdora ni potpune sloge.

Za Vronskog i Anu moskovski život u vrućini i prašini, kad je sijalo ne prolećnje nego letnje sunce, i kad se sve drveće na bulevarima odavno bilo razlistalo, i lišće već i pokrilo prašinom - postao je nesnosan; ali oni, ne prelazeći u Vozdvižensko, što je davno bilo rešeno, živeli su i dalje u neprijatnoj im Moskvi, jer u poslednje vreme među njima nije bilo sloge.

Razdraženje koje ih je razdvajalo nije imalo nikakvog spoljašnjeg uzroka, i svi pokušaji objašnjenja ne samo da ga nisu otklanjali, nego su ga pojačavali. To je bilo unutrašnje razdraženje, koje je kod nje dolazilo zbog opadanja njegove ljubavi, a kod njega zbog kajanja što je nje radi stavio sebe u težak položaj, koji ona, umesto da olakšava, čini samo težim. Ni jedno ni drugo nisu iskazivali uzroke svoga razdraženja, ali su se uzajamno smatrali za nepravične, i u svakoj prilici se starali da to jedno drugom dokažu.

Za nju je sav on, sa svima njegovim navikama, mislima, željama, sa celim njegovim duševnim i fizičkim skladom bio jedno - ljubav prema ženama, i sva ta ljubav, prema njenom osećanju, imala je biti usredsređena samo na njoj. Ta je ljubav opala; prema tome, po njenom mišljenju, on je morao deo te ljubavi preneti na druge, ili na drugu ženu - i ona je postala ljubomorna. Bila je ljubomorna ne na neku ženu, već na opadanje njegove ljubavi. Nemajući još predmet za ljubomoru, ona ga je tražila. Na osnovu najmanje sumnje, prenosila je svoju ljubomoru s jednog predmeta na drugi. Čas je bila ljubomorna na one grube žene s kojima je on, zahvaljujući svojim momačkim vezama, tako lako mogao stupiti u odnose; čas je bila ljubomorna na svetske 

žene, s kojima se on mogao viđati; čas je bila ljubomorna na uobraženu devojku, s kojom, pošto raskine s njom, hoće da se oženi. Ova poslednja ljubomora najviše ju je mučila, osobito zato što joj je on sam, neoprezno, u trenutku iskrenosti, govorio kako ga njegova mati sasvim malo razume; dopušta sebi da ga savetuje da se oženi kneginjicom Sorokinom.

U svojoj ljubomori, Ana je negodovala protiv njega, i u svemu tražila povode za negodovanje. Za sve što je bilo teško u njenom položaju, krivila je njega. Mučno stanje očekivanja, ni na zemlji ni na nebu, koje je u Moskvi proživljavala; sporost i neodlučnost Aleksija Aleksandroviča; svoju usamljenost - sve je to njemu pripisivala. Kad bi je voleo, on bi razumeo svu težinu njena položaja, i izveo bi je iz njega. I za to što je živela u Moskvi, a ne na selu, on je bio kriv. Ne može da se zarije u selo i da tamo živi, kako je ona htela. Njemu je potrebno društvo, i zato je nju stavio u ovaj užasan položaj, čiju težinu neće da shvati. On, on je bio kriv i za to što je ona zasvagda razdvojena od sina.

Retki trenuci nežnosti, koji su nastupali među njima, ni oni nisu mogli nju umiriti. U njegovoj nežnosti ona je sad videla odraz spokojstva i sigurnosti, čega nije bilo ranije, i to ju je dražilo.

Bio je suton. Ana, sama, očekujući njegov povratak sa bećarskog ručka - na taj ručak se odvezao - hodala je tamo-amo po njegovom kabinetu (soba u kojoj se manje čuje ulični šum), i u svima pojedinostima ponovo ocenjivala njihovu jučerašnju svađu. Polazeći, sve unazad, od nezaboravljenih uvredljivih reči u prepirci, i dolazeći k onome što je poslužilo kao povod za njih, ona najzad stiže do početka razgovora. Da, tako je bilo. Počelo je time što se on podsmevao ženskim gimnazijama smatrajući ih za nepotrebne, a ona ih je branila. On se s nepoštovanjem izrazio o ženskom obrazovanju uopšte, i rekao da Engleskinji Hani, Aninoj štićenici, nikako nije potrebno da zna fiziku.

To naljuti Anu. Ona je u tome videla prezrivu aluziju na svoje zanimanje. I smisli i izreče frazu koja će mu vratiti žao za sramotu.

- Ja ne očekujem od vas da razumete mene i moja osećanja, kao što bi ih mogao razumeti čovek koji voli, ali sam očekivala običnu delikatnost - reče ona.

I zbilja, on pocrvene od ljutine i reče nešto neprijatno. Ana se više nije sećala šta mu je na to odgovorila, ali je baš tada, očevidno sa željom da joj nanese bol, rekao ovo:

- Mene ne interesuje vaša pristrasnost prema toj devojčici, to je istina, stoga što vidim da je neprirodna.

Ova njegova surovost, kojom je rušio svet koji je ona sa takvim trudom stvorila sebi da bi mogla snositi svoj teški život, ova nepravičnost njegova kojom ju je okrivljavao za pretvorstvo i neprirodnost, izazva je da prasne.

- Vrlo mi je žao što je za vas razumljivo i prirodno samo ono što je grubo i materijalno - reče i iziđe iz sobe.

Kad je sinoć došao k njoj, nisu pominjali bivšu svađu, ali su oboje osećali da je svađa samo zaglađena, da nije prošla.

Danas, Vronski celog dana nije bio kol kuće; ona se osećala usamljena, i neraspoložena što je u svađi s njim; htela je sve da zaboravi, da oprosti i da se pomiri s njim, htela je da okrivi sebe u da opravda njega.

»Sama sam kriva. Naprasita sam i besmisleno ljubomorna. Pomiriću se s njim i otići ćemo na selo, tamo ću biti spokojnija«, govorila je u sebi.

»Neprirodno - seti se odjednom ne toliko reči koja ju je najviše uvredila, koliko namere da joj nanese bol. - Znam šta je hteo da kaže; hteo je da kaže: neprirodno je kad se ne voli rođena kći, a voli se tuđe dete. Šta on zna o ljubavi prema deci, o mojoj ljubavi prema Serjoži, koga sam njemu žrtvovala? Ali ta želja da mi nanosi bol! Voli drugu ženu, drukčije ne može biti.«

I videvši da je, želeći da umiri sebe, načinila opet onaj krug koji je toliko puta prolazila i vraćala se pređašnjem razdraženju, ona se užasnu od same sebe. »Zar nije mogućno? Zar se ne mogu pouzdati u sebe? - reče u sebi i poče opet s početka. - On je pravičan, on je pošten, on me voli. Ja volim njega. Kroz koji dan doći će razvod. Šta još treba? Potrebno je spokojstvo, poverenje, i ja ću to uzeti na sebe. Da, sad kad dođe, reći ću mu da sam za sve ja bila kriva, iako nisam bila kriva, pa ćemo otputovati.«

I da ne bi više mislila i podavala se ljutini, ona zazvoni i naredi da se unesu sanduci za pakovanje stvari za selo.

U deset časova dođe Vronski.

24.

Je li bilo veselo? - upita ga sa krotkim izrazom krivca na licu, izlazeći mu u susret.

- Kao obično - odgovori on, razumevši odmah, po jednom pogledu u nju, da se ona nalazi u jednom od njenih dobrih raspoloženja. On je već navikao na ove prelaze, i sad mu se osobito radovao, jer je i sam bio u najlepšem raspoloženju.

- Šta vidim! E, ovo je dobro! - reče pokazujući na sanduke u predsoblju.

- Da, treba ići. Izlazila sam da se provozam, i bilo je tako prijatno da mi se prohtelo na selo. Tebe, je li, ništa ne zadržava?

- Samo to jedino želim. Sad ću doći, razgovaraćemo, samo da se presvučem. Naredi da se donese čaj.

I pođe u svoj kabinet.

Bilo je nečega uvredljivog u onome kad je kazao:

»E, ovo je dobro«, kao što se govori detetu kad prestane da se joguni; a još uvredljivija je bila suprotnost između njegovog samopouzdanog tona i njenog tona krivca; Ana za trenutak oseti da se u njoj javlja želja za borbom, ali, prisilivši se, uguši je i dočeka Vronskog isto onako veselo.

Kad on uđe, ispriča mu, donekle ponavljajući pripremljene reči, kako je provela dan i napravila plan za odlazak.

- Znaš, obuzela me je skoro neka nadahnutost - govorila je. - Zašto da ovde čekamo razvod? Zar nije isto i na selu? Ja više ne mogu da čekam. Neću da se nadam, neću ništa da čujem o razvodu. Rešila sam da to više ne utiče na moj život. Slažeš li se ti?

- O, da - reče on i uznemireno pogleda u njeno uzbuđeno lice.

- Šta ste tamo radili? Ko je bio? - reče ona posle nekog ćutanja.

Vronski spomenu imena gostiju. - Ručak je bio odličan, i veslačka utakmica, i sve je bilo vrlo prijatno, ali u Moskvi ne mogu bez ridicule.

Pojavila se nekakva dama, učiteljica plivanja švedske kraljice, i pokazivala svoju veštinu.

- Kako? Plivala? - mršteći se upita Ana.

- U nekakvom crvenom costume de natation,[298] stara i ružna. Dakle, kad putujemo?

- Kakva je to glupa ideja! Da li pliva na neki osobiti način? - ne odgovarajući, zapita Ana.

- Apsolutno ništa osobito. Kažem ti, užasno glupo. Dakle, kad misliš da pođemo.

Ana zatrese glavom, kao da je htela da otera neku neprijatnu misao.

- Kad da pođemo? Pa, što ranije, to bolje. Sutra, nećemo stići. Prekosutra.

- Da... ne, čekaj. Prekosutra je nedelja, treba da odem do maman - reče Vronski i zbuni se, jer čim spomenu ime matere, oseti na sebi pažljivi, podozrivi pogled. Njegova zabuna njoj samo potvrdi sumnju. Ona planu i izmače se od njega. Nije više zamišljala učiteljicu švedske kraljice, nego kneginjicu Sorokinu, koja je živela u selu blizu Moskve zajedno s groficom Vronskom.

- Možeš li poći sutra? - reče Ana.

- Ne mogu. Za posao zbog kojeg idem - punomoćje i novac ne mogu dobiti sutra - odgovori on.

- Ako je tako, onda uopšte nećemo ići.

- A zašto?

- Ja neću docnije. U ponedeljak, ili nikad!

- Zašto to? - kao čudeći se reče Vronski. - To nema smisla!

- Za tebe nema smisla, jer te se ja ne tičem nimalo. Ti nećeš da razumeš moj život. Jedino što me je ovde zanimalo to je Hana. Ti kažeš da je to pretvaranje. Juče si govorio da ja ne volim kćer, a pretvaram se da volim Engleskinju, i da je to neprirodno; ja bih želela da znam kakav život ovde za mene može biti prirodan.

U trenutku, Ana se pribra, i užasnu se što je izneverila svoju nameru. Ali, premda je znala da se upropašćuje, nije mogla da se uzdrži, nije mogla da mu ne pokaže kako je bio nepravičan, nije mogla da mu se pokori.

- Ja to nikad nisam govorio; kazao sam da ne simpatišem toj neočekivanoj ljubavi.

 - Zašto, kad se hvališ svojom otvorenošću, zašto ne govoriš istinu?

Ja se nikad ne hvalim, i nikad ne govorim neistinu - reče on tiho, uzdržavajući gnev koji ga je obuzimao. - Vrlo mi je žao kad ti ne poštuješ...

- Poštovanje je izmišljeno da se sakrije praznina gde bi trebalo da bude ljubav. A ako me više ne voliš, onda je bolje i poštenije da mi to kažeš.

- Ne, ovo već postaje nepodnošljivo! - viknu Vronski ustajući sa stolice. Stade pred nju i izgovori lagano: - zašto kušaš moje strpljenje? - reče to s takvim izrazom, kao da bi mogao kazati još mnogo, ali se uzdržava. - Ono ima svoje granice.

- Šta hoćete time da kažete? - uzviknu ona užasnuta, zagledajući u otvoreni izraz mržnje koji se ogledao na celom njegovom licu, a osobito u surovim, groznim očima.

- Hoću da kažem... - poče on, ali zastade. - Moram upitati šta vi hoćete od mene?

- Šta mogu hteti? Mogu hteti samo to da me ne ostavljate, kao što mislite - reče ona, razumevši sve ono što on ne dovrši. - Ali ja to neću, to je drugostepeno. Ja hoću ljubav, a nje nema. Znači, sve je svršeno.

Ona se uputi ka vratima.

- Čekaj! Če... kaj! - reče Vronski ne rastavljajući mračne bore na obrvama, ali je zadrža za ruku. - U čemu je stvar? Ja sam rekao da odlazak treba odložiti za tri dana, a ti si mi na to kazala da lažem, da sam nečastan čovek.

- Da, i ponavljam: čovek koji mi prebacuje da je sve žrtvovao za mene - reče ona sećajući se reči ranije svađe - gori je od nečasnog čoveka, to je čovek bez srca.

- Dosta, ima granica strpljenju! - uzviknu on i brzo ispusti njenu ruku.

»On me mrzi, to je jasno!«, pomisli ona, i ćutke» ne osvrćući se, nesigurnim koracima iziđe iz sobe. »Voli drugu ženu, to je još jasnije«, govorila je u sebi ulazeći u svoju sobu. »Ja hoću ljubav, a nje nema. Znači, sve je svršeno, ponovi ona iste reči - i treba svršiti.«

»Ali kako?« upita sebe, i sede u naslonjaču pred ogledalom.

Misli o tome: kud će sad, da li tetki kod koje se vaspitavala, da li Darji Aleksandrovnoj, ili prosto sama u inostranstvo; i o tome šta on sad radi sam u kabinetu; da li je ovo poslednja svađa, ili je mogućno izmirenje; i o tome šta će reći o njoj sada sve njene bivše petrogradske poznanice; i kako će na ovo gledati Aleksije Aleksandrovič; i mnogo drugih misli o tome šta će nastupiti posle raskida, dolažahu joj u glavu; ali se ona ne predavaše svom dušom tim mislima. U njenoj je duši stajala neka nejasna misao koja ju je jedino zanimala, ali ona nije mogla da je obuhvati svešću. Setivši se još jedanput

Aleksija Aleksandroviča, seti se i vremena svoje bolesti posle porođaja, i onoga osećanja koje je onda ne ostavljaše. »Zašto nisam umrla?« Seti se svojih ondašnjih reči i ondašnjeg osećanja. I odjednom shvati ono što je bilo u njenoj duši. Da, to je bila misao koja jedina sve rešava. »Da, umreti!...«

»I sramota i bruka Aleksija Aleksandroviča i Serjožina, i moja užasna sramota, sve se spasava smrću. Umreti - i on će se kajati, žaliće, voleće, stradaće za mene.« Sa stalnim osmejkom sažaljenja prema sebi, sedela je u naslonjači, skidala i navlačila prstenje na levoj ruci, živo zamišljajući s raznih strana njegovo osećanje posle njene smrti.

Koraci, njegovi koraci koji se primicahu, otrgoše joj pažnju. Tobože zauzeta nameštanjem prstenja, ona se i ne okrete prema njemu.

On joj priđe, i uzevši je za ruku tiho reče:

- Ana, da idemo prekosutra, ako hoćeš. Ja na sve pristajem.

Ona je ćutala.

- Dakle? - upita on.

- Ti sam znaš - reče, i u istom trenutku ne mogavši više da se uzdrži, zajeca.

- Napusti me, napusti! - govorila je jecajući. - Ja ću otputovati sutra... I više ću od toga uraditi. Ko sam ja? Razvratnica. Kamen o tvome vratu. Neću da te mučim, neću! Oslobodiću te. Ti me ne voliš, ti voliš drugu!

Vronski je preklinjaše da se umiri, uveravajući je da nema traga povodu za njenu ljubomoru, da on nikad nije prestajao, niti će prestati da je voli, da je voli više nego pre.

- Ana, zašto tako mučiš i sebe i mene? - govorio je ljubeći joj ruke. Na njegovom se licu sad izrazi nežnost, i njoj se učini da je u njegovom glasu čula zvuk suza, a na svojoj ruci osećala njihovu vlagu, I u trenutku, Anina očajna ljubomora pređe u očajnu, strasnu nežnost; ona ga poče grliti, i obasipati poljupcima njegovu glavu, vrat, ruke.

25.

Osećajući da je izmirenje potpuno, Ana se još od jutra poče živo spremati za odlazak. Iako nije bilo rešeno kad će putovati, da li u ponedeljak ili u utornik, pošto su juče oboje jedno drugom činili ustupke, Ana se brižljivo spremaše za odlazak, osećajući da je sad potpuno ravnodušna da li će se ići dan ranije ili dan docnije. Stajala je u svojoj sobi pred otvorenim sandukom i odabirala stvari, kad Vronski, već obučen, ranije nego obično, dođe k njoj.

- Otići ću sad do maman, ona mi može poslati novac preko Jegorova. I sutra sam gotov da pođemo.

Iako je bila dobro raspoložena, napomena o odlasku materi u letnjikovac, darnu je.

- I ja sama neću do sutra stići - reče, i odmah pomisli: »znači, moglo se udesiti tako da se uradi kako sam ja htela.« - Uradi kako si prvo hteo. Idi u trpezariju, ja ću sad doći, samo da odaberem ove nepotrebne stvari - reče, mećući na Anuškinu ruku, na kojoj je već ležala gomila krpa, još koješta.

Vronski je jeo bifstek kad ona uđe u trpezariju.

- Nećeš verovati kako su mi omrzle ove sobe - reče sedajući pored njega da popije kafu. - Nema ništa užasnije od ovih chambres garnies.[299] Nemaju lica, nemaju duše. Ovaj časovnik, zavese, pa tapeti - prosto košmar. Maštam o Vozdviženskom kao o obećanoj zemlji. Još nećeš slati konje?

- Ne, oni će posle nas. A hoćeš li ti nekuda izlaziti?

- Htela sam da odem do Viljsonove. Imam da joj odnesem haljine. Dakle, sutra sigurno? - reče ona veselim glasom; pa se odjednom promeni u licu.

Sobar Vronskoga dođe da traži priznanicu o prijemu telegrama iz Petrograda. Nije bilo ničega naročitog u tome što je Vronski primio telegram, ali, kao želeći da nešto sakrije od nje, on reče da je priznanica u kabinetu, i žurno se obrati njoj.

- Za sutra ću neizostavno sve svršiti.

- Od koga je telegram? - upita ona ne slušajući ga.

Od Stive - odgovori on nerado.

- Zašto mi ga nisi pokazao? Kakva može biti tajna između Stive i mene?

Vronski vrati sobara i reče mu da donese telegram.

- Nisam hteo da pokazujem zato što Stiva ima slabost da šalje telegrame; šta ima da telegrafiše, kad ništa nije rešeno?

- O razvodu?

- Da, piše da još nije uspeo. Ovih dana obećan je odlučan odgovor. Evo, čitaj.

Dršćućim rukama Ana uze telegram i pročita isto što je Vronski rekao. Na kraju još beše dodato: »Malo je nade, ali ću učiniti sve mogućno i nemogućno.«

- Rekla sam juče da mi je potpuno svejedno i kad ću razvod dobiti, i, štaviše, da li ću ga uopšte dobiti - reče ona pocrvenevši. - Nije bilo nikakve potrebe da kriješ telegram od mene. »Tako on može sakriti, i skriva svoju prepisku sa ženama«, pomisli Ana.

- Jašvin je hteo jutros da dođe s Vojtovom - reče Vronski; - čini mi se da je Pjevcovu digao sve, čak i više nego što onaj može platiti, oko šezdeset hiljada.

- A zašto? - reče ona, razdražena time što on, očigledno, ovom promenom razgovora pokazuje da je ona razdražena - zašto misliš da mene taj izveštaj toliko interesuje, da ga treba čak kriti? Kazala sam da neću o tome da mislim, i želela bih da se i ti time tako malo interesuješ kao i ja.

- Ja se interesujem stoga što volim jasnost - reče on.

- Jasnost nije u formi, nego u ljubavi - reče ona sve više se razdražujući, ne zbog njegovih reči, već zbog hladno mirnog tona kojim je on govorio. - Zašto ti to želiš?

»Bože moj! Opet o ljubavi« - pomisli on mršteći se.

- Pa znaš zašto: zbog tebe i zbog dece koje će biti - reče on.

- Dece neće biti.

- To mi je vrlo žao - reče on.

- Tebi je to potrebno zbog dece, a o meni i ne misliš - reče ona potpuno zaboravivši i ne čuvši da je rekao zbog tebe i zbog dece.

Pitanje o mogućnosti da bude dece, bilo je već davno sporno pitanje, koje je Anu dražilo. Njegovu želju da ima dece, Ana je objašnjavala sebi time da njemu nije stalo do njene lepote.

- Ah, ja sam rekao: zbog tebe. Najviše zbog tebe - mršteći se kao od bola,

ponovi on - stoga što sam uveren da tvoje razdraženje dolazi najpre od neodređenosti položaja.

»Da, eto sad je prestao da se pretvara, i vidi se sva njegova hladna mržnja prema meni«, pomisli Ana, ne slušajući njegove reči, ali sa užasom motreći hladnog i surovog sudiju koji je gledao iz njegovih očiju, i dražio je.

- Nije taj uzrok - reče ona - i ja čak ne razumem kako može biti uzrok moga, kako ti kažeš, razdraženja, to što se nalazim potpuno u tvojoj vlasti. Ima li tu neodređenosti položaja? Naprotiv.

- Vrlo mi je žao što nećeš da razumeš - prekide je on, uporno želeći da iskaže svoju misao - neodređenost se sastoji u tome što se tebi čini da sam ja slobodan.

- Što se toga tiče, možeš biti potpuno miran - reče, i okrenuvši se od njega poče piti kafu.

Ona podiže šolju, opruži u stranu mali prst, prinese šolju ustima. Srknuvši nekoliko gutljaja, pogleda u njega, i po izrazu njegova lica jasno vide da su mu neprijatni i ruka, i pokret, i zvuk koji je proizvodila usnama.

- Meni je sasvim svejedno šta misli tvoja mati, i kako hoće da te oženi - reče ona ostavljajući šolju dršćućom rukom.

- Ne govorimo o tome.

- Baš o tome. I veruj da me žena bez srca, bila ona starica ili ne, tvoja mati ili tuđa, ne interesuje, i neću da znam za nju.

- Ana, ja te molim da ne govoriš s nepoštovanjem o mojoj majci..

- Žena koja ne pogađa srcem u čemu leži sreća i čast njenoga sina, ta žena nema srca.

- Ja ponavljam svoju molbu: da ne govoriš tako o materi koju ja poštujem - reče on podižući glas i strogo gledajući u nju.

Ona ne odgovori. Pažljivo gledajući u njega, u njegovo lice, ruke, ona se seti, u svima pojedinostima, prizora jučerašnjeg izmirenja, i strasnog njegovog milovanja. »Tako, isto tako je rasipao milovanja, i rasipaće ih i na druge žene!« mislila je ona.

- Ti ne voliš mater. To su samo fraze, fraze i fraze! - s mržnjom gledajući u njega reče ona.

- Ako je tako, onda treba...

- Treba se rešiti, i ja sam se rešila - reče ona i htede da pođe, ali u taj mah uđe u sobu Jašvin. Ana se pozdravi s njim i zastade.

Zašto je, u trenutku kad je u njenoj duši bila bura, kad je osećala da stoji na prekretnici života koja može imati strahovitih posledica, zašto je bilo potrebno pretvarati se pred tuđim čovekom, koji će ranije ili docnije saznati sve - ona nije znala; ali odmah, savladavši u sebi unutarnju buru, sede, i poče razgovarati s gostom.

- Kako vaša stvar? Jeste li naplatali dut? - upita ona Jašvina.

- Kako moja stvar? Izgleda da neću dobiti sve, a treba da idem u sredu. A kad ćete vi? - reče Jašvin pogledajući u Vronskog i očevidno dosećajući se da je bilo svađe.

- Mislim, prekosutra - reče Vronski.

- Vi se, uostalom, odavno spremate.

- Ali sad je rešeno - reče Ana gledajući Vronskog pravo u oči, pogledom koji mu je govormo da ona i ne misli o mogućnosti izmirenja.

- Zar vam nije žao nesrećnog Pjevcova? - nastavi ona razgovor s Jašvinom.

- Nikad se nisam pitao, Ana Arkadijevna, da li mi je žao ili ne. Sve je moje imanje tu - on pokaza na bočni džep - i sad sam bogat čovek; a danas još otići ću u klub, i možda se vratiti kao prosjak. Svaki koji sa mnom sedne da igra, želi da me ostavi bez košulje, kao i ja njega. I borimo se, i u tome i jeste zadovoljstvo.

- A kad biste bili oženjeni - reče Ana - kako bi bilo vašoj ženi? Jašvin se nasmeja.

- Zato se, verovatno, i nisam oženio, i nikad nisam ni nameravao.

- A Helsingfors? - reče Vronski stupajući u razgovor, i pogleda u Anu koja se osmehivala. Susrevši njegov pogled, Anino lice odjednom dobi hladno- strog izraz, kao da mu je govorilo: »Nije zaboravljeno. Stoji sve isto.«

- Je li mogućno da ste vi bili zaljubljeni? - reče ona Jašvinu.

- O, bože! koliko puta! Ali, znate, to je ovako: poneko zasedne za karte s tim, da uvek ustane kad dođe vreme za rendez - vous.[300] A ja se zanimam ljubavlju tako da uveče ne odocnim za partiju. Prema tome i udešavam.

- Ne, ja ne pitam za to, nego za ono pravo. - Ona htede da rekne Helsingfors, ali nije želela da kaže reč koju je Vronski kazao.

Dođe i Vojtov koji je kupovao pastuva; Ana ustade i iziđe iz sobe.

Pre nego što će poći od kuće, Vronski svrati k njoj. Ona htede da se napravi kao da nešto traži po stolu, ali, zastidevši se pretvorstva, pogleda mu pravo u lice hladnim pogledom.

 - Šta ste hteli? - upita ga francuski.

Da uzmem pasoš za Gambetu, prodao sam ga - reče on tonom koji je jasnije od reči izražavao: »Da se objašnjavam, nemam kad, i ne vredi.«

»Ja joj ništa nisam skrivio - mislio je on. - Ako hoće sebe da kažnjava, tant pis pour elle.[301]« Ali, izlazeći, učini mu se da ona reče nešto, i srce mu odjednom zadrhta od saučešća prema njoj.

- Šta si rekla, Ana?

- Ništa nisam kazala - odgovori ona isto tako hladno i mirno.

»E, ako je ništa, onda tant pis«, pomisli on ponovo ohladnevši, okrete se i pođe. Izlazeći, spazi u ogledalu njeno lice: bledo, sa uzdrhtalim usnama. Htede da zastane i da joj kaže utešnu reč, ali ga noge izneše iz sobe pre nego što smisli šta da joj kaže. Ceo taj dan proveo je van kuće, a kad se dockan vratio, devojka mu reče da Anu Arkadijevnu boli glava, i da je molila da ne ulazi kod nje.

26.

Nikada još nije prošao ceo dan u svađi. Danas, prvi put. I to nije bila svađa. To je bilo očigledno priznanje potpune ohladnelosti. Zar je mogućno bilo pogledati u nju onako kako je on pogledao kad je ulazio za konjski pasoš? Pogledati je, videti da joj se srce cepa od očajanja, i proći ćutke, s ravnodušno - mirnim licem? Ne samo da je ohladneo prema njoj, nego ju je mrzeo, jer je voleo drugu ženu - to je jasno.

I sećajući se svih onih surovih reči koje je Vronski kazao, Ana je izmišljala još i reči koje je očevidno želeo i mogao da kaže, i sve se više i više razdražavala.

»Ja vas ne zadržavam - mogao je reći on. Možete ići kud hoćete, Niste hteli da se razvedete od muža, verovatno stoga da mu se opet vratite. Vratite se. Ako vam treba novaca, ja ću vam dati. Koliko vam rubalja treba?«

Najsurovije reči, koje bi mogao reći neki grub čovek, on joj je rekao u njenoj uobrazilji, i ona mu ih nije opraštala, kao da je uistini kazao.

»A zar se nije još juče kleo u ljubav, on, pravičan i častan čovek? A zar ja nisam već toliko puta uzalud očajavala?« - odmah zatim reče sebi.

Ceo taj dan, izuzevši odlazak do Viljsonove, koji joj oduze dva sata, Ana je provela u sumnjama i kolebanju - da li je sve svršeno, ili još ima nade na izmirenje; treba li odmah da otputuje, ili da se još jednom s njim sastane. Čekala ga je ceo dan, a uveče, odlazeći u svoju sobu i naredivši da mu saopšte da je boli glava, zamisli u sebi: »Ako bez obzira na sobaričine reči, dođe, znači da me još voli. Ako li ne, znači da je sve svršeno, i tada ću rešiti šta da radim!...«

Čula je uveče tutanj njegovih kola koja se zaustaviše, njegovo zvonce, njegove korake i razgovor s devojkom; poverovao je onome što mu rekoše, ništa više nije hteo da raspituje, otišao u svoju sobu. Znači, sve je svršeno.

I smrt, kao jedino sredstvo da se u njegovom srcu uspostavi ljubav prema njoj, sredstvo da ga kazni, i održi pobedu u borbi koju je zli duh, nastanjen u njenom srcu, vodio s njim - jasno i živo iziđe pred nju.

Sad je sve svejedno: ići ili ne ići u Vozdvižensko, dobiti ili ne dobiti razvod od muža - sve je nepotrebno. Potrebno je samo jedno - kazniti ga.

Kad nasu običnu dozu opijuma, pomisli: treba samo ispiti celo staklence, i umreti, i to joj se učini tako lako i prosto, da je opet s nasladom počela misliti kako će se on mučiti, kajati i voleti njenu uspomenu, kad već bude dockan. Ležala je u postelji otvorenih očiju, gledala pri svetlosti jedne već dogorele sveće u karnisu od štuka[302] na tavanici, i na senku od zaklona koja je zahvatala jedan deo tavanice, i jasno je zamišljala šta će on osećati kad nje ne bude, i kad ona postane za njega samo uspomena. »Kako sam joj mogao reći one surove reči?« govoriće on. »Kako sam mogao izići iz sobe i ništa joj ne kazati? Ali nje sad već više nema. Ona je zauvek otišla od nas. Ona je tamo...« Odjednom, senka od zaklona se zaleluja, obuze celu karnisu, celu tavanicu, druge senke s druge strane tavanice pojuriše joj u susret; pa onda, u trenutku, senke odleteše, ali se odmah zatim s novom brzinom javiše, zanihaše se, sliše se, i sve postade tamno. »Smrt!« pomisli ona. I takav užas je obuze da dugo nije mogla drhtavim rukama da nađe žižicu i da pripali drugu sveću, umesto one koja je dogorela i ugasila se. »Ne, sve, sve, - samo da se živi! Ja ga volim. On mene voli! Ovo sada je bilo, i proći će«, govorila je osećajući da joj suze radosti usled vraćanja životu teku niz obraze. I da bi se oslobodila straha, brzo pođe k njemu u kabinet.

On je spavao u kabinetu čvrstim snom. Ona mu priđe, osvetli ozgo njegovo lice, i dugo gledaše u njega. Sad, kad je spavao, ona ga je volela toliko da nije mogla zadržati suze nežnosti; ali, znala je, kad bi se probudio, pogledao bi u nju hladnim, svoje pravičnosti svesnim pogledom, i pre nego ipo bi mu počela govoriti o svojoj ljubavi, morala bi mu prvo dokazati da je bio kriv pred njom. Ne razbudivši ga, Ana se vrati u svoju sobu, i posle drugog uzimanja opijuma zaspa pred samo jutro teškim, nepotpunim snom, za vreme kojega ne prestajaše da oseća sebe.

Izjutra je opet pritisnu ona strašna mora koja se u njenim snovima ponavljala još pre veze s Vronskim i razbudi je. Starac sa razbarušenom bradom radi nešto nagnut nad gvožđem, i uz to govori besmislene francuske reči, a ona, kao uvek za vreme te more (što je i činilo užas), oseća da taj seljak ne obraća na nju pažnju, nego radi nekakav strašan posao oko gvožđa nad njom. Probudila se u hladnom znoju.

Kad ustade, seti se kao kroz maglu jučerašnjeg dana.

»Svađali smo se. Bilo je ono što je bivalo već nekoliko puta. Kazala sam da me boli glava, i on nije ušao. Sutra putujemo, treba da se vidimo i spremimo za odlazak«, reče ona u sebi. I doznavši da je Vronski u kabinetu, pođe k njemu. Prolazeći kroz salon, ču da se pred ulazom u kuću zaustavi ekipaž, i pogledavši kroz prozor spazi karuce, iz kojih se pomoli mlada devojka u ljubičastom šeširiću, naređujući nešto lakeju koji je zvonio. Posle razgovora u predsoblju neko se pope gore, i pored salona začuše se koraci Vronskoga. On brzim koracima siđe niz stepenice. Ana opet priđe prozoru. Eno, sišao je gologlav i prišao karucama. Mlada devojka u ljubičastom šeširiću predade mu paket. Vronski joj, smešeći se, nešto reče. Karuce odoše; i on brzo utrča natrag uz stepenice.

Magla koja je pokrivala sve u Aninoj duši, odjednom se rasturi. Jučerašnja osećanja s novim bolom zatištaše njeno bolno srce. Ona sad nije bila u stanju da razume kako je mogla toliko da se ponizi da provede ceo dan s njim u njegovoj kući. Uđe u njegov kabinet da mu saopšti svoju odluku.

- To je Sorokina sa svojom kćeri svratila i donela mi novac i hartije od maman. Juče nisam mogao da ih dobijem. Kako tvoja glava, je li bolje? - reče mirno, ne želeći da vidi i da razume mračni i svečani izraz njena lica.

Ana je ćutke pažljivo gledala u njega stojeći nasred sobe. On pogleda u nju, trenutno se namršti, i nastavi da čita pismo. Ona se okrete i lagano pođe iz sobe. Još ju je mogao vratiti, ali ona stiže do vrata, a on je neprestano ćutao, i čulo se samo šuštanje listova hartije pri prevrtanju.

- Da, zbilja - reče on kad ona već beše u vratima - sutra putujemo, najzad. Je li tako?

- Vi, a ja ne - reče ona okrenuvši mu se. - Ana, tako se ne može živeti...

- Vi, a ja ne - ponovi ona.

- To postaje neizdržljivo.

- Vi... vi ćete se kajati za to - reče ona i iziđe.

Uplašen očajnim izrazom s kojim behu izgovorene ove reči on skoči i htede da potrči za njom, ali pribravši se, sede, i čvrsto stisnuvši zube namršti se. Ta nepristojna pretnja, kako je on nalazio, pretnja nečim, dražila ga je. »Pokušavao sam sve - pomisli - ostaje samo jedno - ne obraćati pažnju«, i on se poče spremati da ide u grad, i opet do matere, od koje je trebalo da dobije potpis na punomoći.

Ana je čula zvuke njegovih koraka po kabinetu i u trpezariji. Pred salonom on zastade. Ali ne svrati k njoj, već samo naredi da mogu bez njega predati Vojtovu pastuva. Zatim je čula kako su prišla kola, kako su se otvorila vrata, i kako je on izišao. Zatim je opet ušao u trem, i neko je ustrčao gore. To je sobar trčao po zaboravljene rukavice. Ona priđe prozoru i vide kako je, ne gledajući, uzeo rukavice, i taknuvši rukom kočijaša u leđa, nešto mu rekao. Zatim, ne gledajući u prozore, zauze svoju običnu pozu u kolima, prebaci nogu preko noge, i navlačeći rukavicu izgubi se iza ugla.

27.

Otišao! Svršeno!« reče Ana u sebi stojeći kraj prozora. I kao odgovor na ovo pitanje, oni utisci od mraka posle gašenja sveće, i od strašnoga sna, slivajući se u jedno, ispuniše joj srce hladnim užasom.

- Ne, to ne može biti! - uzviknu ona, i prošav sobu jako zazvoni. Tako je obuze strah da ostane sama, da je, ne čekajući dolazak lakeja, pošla mu u susret.

- Saznajte kud je otišao grof - reče ona.

Lakej odgovori da je grof otišao do konjušnica.

- Naredio je da vam javimo da će se kola odmah vratiti, ako želite da se izvezete.

- Dobro, stanite. Napisaću pisamce. Pošaljite Mihaila s pismom do konjušnica. Brzo!

Ona sede i napisa:

»Ja sam kriva. Vrati se kući, treba da se objasnimo. Tako ti boga, dođi, meni je strašno.«

Zapečati pismo i dade ga momku.

Bojala se da ostane sama, i odmah za momkom iziđe iz sobe i ode u detinju sobu.

»Šta je sad, to nije on, to je neko drugi! Gde su njegove plave oči, njegov ljupki i bojažljivi osmejak?« beše prva njena misao kad ugleda svoju punačku, rumenu devojčicu sa crnom kovrdžastom kosom, umesto Serjože, koga je, u zbrci svojih misli, očekivala da vidi u detinjoj sobi. Sedeći za stolom, devojčica je uporno i jako lupala po njemu zapušačem, i besmisleno gledala u mater svojim crnim kao trnjinice očima. Odgovorivši Engleskinji da je potpuno zdrava, i da sutra putuje na selo, Ana sede pored devojčice i poče okretati pred njom zapušač boce. Ali glasni, jasni smeh deteta, i pokret koji ono učini obrvom, tako je živo podseti na Vronskog, da je brzo, uzdržavajući jecanje, ustala i izišla. »Je li mogućno da je sve svršeno? Ne, to ne može biti -mislila je. - Vratiće se. Ali kako će mi objasniti onaj osmejak, onu živahnost posle razgovora s njom? No ako i ne objasni, ipak ću poverovati. Ako ne poverujem, ostaje mi jedno... ali ja neću.«

Pogleda u časovnik. Prošlo je dvanaest minuta. »Sad je već dobio pismo i ide natrag. Nema dugo, još deset minuta... Ali ako se ne vrati? Ne, to ne može biti. Ne treba da mi vidi uplakane oči. Idem da se umijem. Da, da, ali jesam li se očešljala ili nisam?« upita se ona. I nije mogla da se seti. Opipa glavu rukom. »Da, očešljala sam se, ali kad, nikako se ne sećam.« Čak ne poverova svojoj ruci i priđe ogledalu da se uveri da li je očešljana ili nije. Bila je očešljana, a nije mogla da se seti kad je to uradila. »Ko je to?« - mislila je gledajući u ogledalu na zajapureno lice sa čudno sjajnim očima koje uplašeno gledahu u nju. - »Ta to sam ja«, pojmi odjednom, i razgledajući sebe celu odjednom oseti na sebi njegove poljupce i stresavši se mrdnu ramenima. Zatim podiže ruku ka usnama i poljubi je.

»Šta je ovo, ja počinjem ludeti« - i pođe u sobu za spavanje gde je Anuška spremala.

- Anuška - reče, zaustavi se pred njom, i gledajući sobaricu nije znala šta da joj kaže.

- Hteli ste da idete k Darji Aleksandrovnoj - kao razumevajući, reče sobarica.

- K Darji Aleksandrovnoj? Da, ići ću.

»Petnaest minuta tamo, petnaest natrag. On već ide, sad će doći - i ona izvadi časovnik i pogleda u nj. - Ali kako je mogao otići i mene ostaviti u ovakvom položaju? Kako može da živi bez izmirenja sa mnom?« Ona priđe prozoru i uze gledati na ulicu. Prema proteklom vremenu, on se već mogao vratiti. Ali račun može biti netačan, i ona se opet poče sećati kad je otišao, i brojaše minute.

U trenutku kad se primicala velikom časovniku da proveri svoj, neko se doveze. Ona pogleda kroz prozor i spazi njegova kola. Ali se niko nije peo uz stepenice, a dole su se čuli glasovi. To je bio kurir koji se vratio s kolima. Ona siđe dole.

- Grofa nisam zatekao. Otišao je Nižegorodskim putem.

- Šta? Šta... - obrati se ona rumenom, veselom Mihailu, koji joj davaše natrag pisamce.

»On ga nije dobio«, seti se.

- Idi s tim pismom na selo grofice Vronske, znaš? I odmah donesi odgovor - reče ona Mihailu.

A ja, šta ću činiti? - pomisli ona. - Da, idem do Doli, da, inače ću poludeti. Da, mogla bih još i telegrafisati.« I ona napisa telegram:

»Preko je potrebno da razgovaram s vama, dođite odmah.«

Poslavši telegram, ode da se obuče. Obučena i sa šeširom, opet pogleda u oči ugojenoj i spokojnoj Anuški. Otvoreno saučešće videlo se u njenim malim, dobrim, sivim očima.

- Anuška, mila, šta da radim? - jecajući progovori Ana i nemoćno se spusti u naslonjaču.

- Što se tako uznemirujete, Ana Arkadijevna! To biva. Pođite, razonodite se - reče sobarica.

- Da, ići ću - pribirajući se i ustajući reče Ana. - A ako dođe telegram, pošaljite ga Darji Aleksandrovnoj... Ne, vratiću se ja.

»Da, ne treba misliti, treba raditi nešto, otići, a što je glavno, otići iz ove kuće«, reče s užasom osluškujući strašno vrenje u svome srcu, i žurno iziđe i sede u kola.

- Kuda želite? - upita Petar pre nego što će sesti na bok. - Na Znamenku, Oblonskima.

28.

Vreme je bilo vedro. Celo jutro padala je česta, sitna kiša, i sad se izvedrilo. Gvozdeni krovovi, ploče trotoara, kaldrma, točkovi i koševi, lim i bakar na karucama, sve je to sijalo na majskom suncu. Bilo je tri sata, najživlje vreme na ulicama.

Sedeći u uglu udobnih karuca, koje se jedva nijahu na svojim gipkim oprugama, pri brzom kasu sivih konja, uz neprekidnu lupu točkova i brze promene utisaka na čistom vazduhu, Ana je ponovo nizala događaje poslednjih dana, videla svoj položaj u sasvim drugoj boji nego kod kuće. Sad joj misao o smrti nije bila tako strašna i jasna, a sama smrt nije bila više neizbežna. Sad je korela sebe za uniženje do kojega se spustila. »Ja ga preklinjem da mi oprosti. Pokoravam mu se. Priznajem da sam ja kriva. Zašto? Zar ne mogu živeti bez njega?« I ne odgovarajući na pitanje kako će živeti bez njega, ona poče čitati firme. »Kancelarija i stovarište. Zubni lekar... Da, reći ću Doli sve. Ona ne voli Vronskog. Biće me sramota i teško, ali ću joj sve kazati. Ona me voli, poslušaću njezin savet. Neću da mu se pokorim, neću da mu dopustim da me vaspitava. - Filipov, kolači... Kažu da odatle šalju testo u Petrograd. Moskovska je voda tako dobra. I mitiščinski izvori, i palačinke.« I ona se seti kako je vrlo davno, kad je imala tek sedamnaest godina, išla s tetkom u crkvu Svete trojice. »Tada još na kolima. Je li mogućno da sam to bila ja, sa crvenim rukama? Kako je mnogo od onoga što mi se onda činilo tako divno i nepristupačno, postalo ništavno; a ono što je onda postojalo, sada je zanavek nedostižno. Da li bih onda mogla poverovati da mogu doći do ovakvog uniženja? Kako će biti ponosit i zadovoljan kad dobije moje pisamce! Ali ja ću mu dokazati... Kako ružno miriše ova boja, Zašto neprestano boje i zidaju?... Modni predmeti i ukrasi«, čitala je. Jedan čovek je pozdravi. To je bio Anuškin muž. »Naši paraziti - seti se kako je govorio Vronski. - Naši? Zašto naši? Strašno je što ne možeš prošlost iz korena da iščupaš. Ne može se iščupati, ali se može sakriti sećanje na nju. I ja ću ga skriti.« Tu se sad seti prošlosti s Aleksijem Aleksandrovičem, i kako je tu prošlost izbrisala iz svojih uspomena. »Doli će pomisliti: ostavljam drugog muža, i stoga sigurno ne mogu biti u pravu. A zar ja hoću da sam u pravu! Ne mogu biti!« progovori ona, i dođe joj da se zaplače. Ali odmah poče misliti: »čemu li se mogu tako osmejkivati ove dve devojke? Sigurno su zaljubljene. One ne znaju kako to nije veselo, kako je nisko«... Bulevar i deca. Tri mališana trče, igraju se konjića. »Serjoža! Sve ću izgubiti, a njega neću povratiti. Da, sve ću izgubiti, ako se on ne vrati. Možebiti da je zadocnio na voz, i da se dosad već vratio kući. Opet tražiš uniženje!« - reče samoj sebi. »Ne, ući ću i reći ću Doli otvoreno: ja sam nesrećna, i zaslužila sam to; ja sam kriva, ali sam nesrećna, pomozi mi... Ovi konji, ova kola - kako sam odvratna sebi u ovim kolima - sve je njegovo; ali ja ih više neću videti.«

Smišljajući reči kojima će sve kazati Doli, i navlaš pozleđujući svoje srce, Ana pođe uz stepenice.

- Ima li koga? - upita u predsoblju.

- Katarina Aleksandrovna Ljevina - odgovori lakej.

»Kiti, Kiti u koju je bio zaljubljen Vronski! - pomisli Ana. - Žena koje se on s ljubavlju sećao. Žali što se nije njome oženio. A mene se seća s mržnjom, i žali što se zbližio sa mnom«.

Kad je Ana stigla, sestre su vodile razgovor o dojenju. Doli iziđe da dočeka gošću koja u tom trenutku omete njihov razgovor.

- A, ti još nisi otputovala? Htela sam da dođem k tebi - reče Doli - danas sam dobila pismo od Stive.

- Mi smo takođe dobili telegram - odgovori Ana, obazirući se da vidi Kiti.

- Piše da ne može da razume šta upravo hoće Aleksije Aleksandrovič, ali, kaže, neće otići bez odgovora.

- Ja sam mislila da nekog ima kod tebe. Mogu li pročitati pismo?

- Da, Kiti - zbunivši se reče Doli - ona je u dečjoj sobi. Bila je vrlo bolesna.

- Čula sam. Mogu li pročitati pismo?

- Sad ću ti ga doneti. On ne odbija; naprotiv, Stiva se nada - reče Doli zastajući u vratima.

- Ja se ne nadam, a i ne želim - reče Ana.

»Šta je to, Kiti smatra za poniženje da se vidi sa mnom? - mislila je Ana kad ostade sama. - Možebiti da ima i pravo. Ali baš ona koja je bila zaljubljena u Vronskog, ne bi trebalo da mi to po kazuje, pa ma to bilo i opravdano. Ja znam da mene u ovakvom položaju ne može primiti nijedna čestita žena. Ja znam da sam od prvog trenutka žrtvovala za njega sve. I evo nagrade! O, kako ga mrzim! O zašto sam došla ovamo? Još mi je gore, još teže.« Ču u drugoj sobi glasove sestara koje su se nešto dogovarale. »I šta sad da kažem Doli? Da tešim Kiti time što sam nesrećna; da se stavim pod njenu zaštitu? Ne, Doli ne bi ništa ni razumela. A nemam joj šta ni govoriti. Zanimljivo bi bilo samo videti Kiti i pokazati joj kako sve ljude i stvari prezirem, kako je meni sad sve svejedno.«

Doli uđe s pismom. Ana ga pročita, i vrati ga ćuteći.

- Sve sam to znala - reče. - I nimalo me to i ne zanima.

- A zašto? Ja se, naprotiv, nadam - reče Doli radoznalo gledajući u Anu. Nikad je nije videla u tako neobičnom, razdraženom stanju. - Kad putuješ? - upita.

Ana zažmiri, i gledaše preda se ne odgovarajući.

- Što se Kiti krije od mene? - reče gledajući u vrata i crveneći.

- Ah, koješta! Doji dete, pa joj nešto ne ide kako treba; ja sam joj savetovala... Vrlo joj je milo što si tu. Sad će doći - nespretno, jer nije umela da laže, reče Doli. - Evo je.

Saznavši da je došla Ana, Kiti ne htede da iziđe, ali je Doli ubedi. Pribravši snagu, Kiti iziđe i, crveneći, priđe Ani i pruži joj ruku.

- Vrlo mi je milo - reče dršćućim glasom.

Kiti zbuni borba koja nastade u njoj između neprijateljstva prema ovoj rđavoj ženi, i želje da bude snishodljiva prema njoj; ali čim spazi lepo, simpatično lice Anino, sve neprijateljstvo iščeze.

- Ne bih se iznenadila i kad ne biste hteli da se vidite sa mnom. Na sve sam navikla. Vi ste bili bolesni? Da, promenili ste se - reče Ana.

Kiti je osećala da Ana neprijateljski gleda na nju. Ona objasni to neprij ateljstvo nezgodnim položajem u kojem se osećala sada pred njom njena pređašnja zaštitnica, i dođe joj žao.

One porazgovaraše o bolesti, o detetu, o Stivi, ali Anu očevidno ništa nije interesovalo.

- Svraćala sam da se oprostim s tobom - reče ona ustajući. - Kad putujete?

Ana, opet ne odgovarajući, obrati se Kiti.

- Da, vrlo mi je milo što sam vas videla - reče ona sa osmehom. - Toliko sam slušala o vama sa sviju strana, čak i od vašeg muža. On je bio kod mene, i veoma mi se dopao - očevidno u rđavoj nameri dodade Ana. - Gde je on?

- Otišao je na selo - reče Kiti.

Pozdravite ga od mene, neizostavno ga pozdravite.

- Neizostavno! - naivno ponovi Kiti gledajući je sa saučešćem u oči.

- E, zbogom, Doli - i poljubivši Doli i rukovavši se s Kiti, Ana žurno pođe.

- Uvek ista i isto primamljiva. Vrlo je lepa! - reče Kiti kad ostade sama sa sestrom. - Ali ima nešto tužno u njoj. Užasno tužno!

- Ne, nego nešto osobito je u njoj danas - reče Doli. - Kad sam je ispraćala u predsoblju, učinilo mi se kao da će zaplakati.

29.

Ana sede u kola još u gorem stanju nego što je bila kad je polazila od kuće. Pređašnjim mukama sad se pridruži i osećanje uvrede i čuđenja, što je jasno osetila pri susretu s Kiti.

- Kud zapovedate? Kući? - upita Petar.

- Da, kući - reče Ana i ne misleći sad kud ide.

»Kako su me gledale, kao na nešto strašno, nepojmljivo, i vredno ljubopitnosti... O čemu li može tako vatreno pričati onom drugom?« mislila je gledajući u dvojicu pešaka. »Zar se može drugome pričati ono što se oseća? Ja sam htela ispričati Doli, i dobro je što nisam. Kako bi se ona radovala mojoj nesreći! Ona bi to prikrila, ali glavno njeno osećanje bilo bi radost što sam kažnjena za zadovoljstva na kojima mi je zavidela. Kiti, ona bi se još više radovala. Kako je celu i skroz vidim! Ona zna da sam ja više nego obično bila ljubazna prema njenom mužu. Ljubomorna je i mrzi me« I još me i prezire. U njenim očima ja sam nemoralna žena. Kad bih bila nemoralna žena, mogla bih učiniti da se njen muž zaljubi u mene... kad bih htela. Pa i htela sam... A ovaj, eto, zadovoljan je sobom«, pomisli ona o debelom, rumenom gospodinu, koji se vozio njoj u susret, i smatrajući je za poznanicu, podigao svoj sjajan šešir iznad sjajne ćele, ali se zatim uverio da se prevario. »Mislio je da me poznaje. A poznaje me isto toliko koliko i ma ko drugi na svetu. Ja sama sebe ne poznajem. Poznajem svoje prohteve, kako kažu Francuzi... Eto, oni tamo traže prljavi sladoled, i ne znaju da je prljav, sigurno«, mislila je gledajući u dvojicu dečaka koji zaustaviše prodavca sladoleda, i ovaj skide s glave vedro i obrisa krajem ubrusa svoje oznojeno lice. »Svi mi hoćemo ono što je slatko i ukusno. Kad nema bombona, daj prljavi sladoled. I s Kiti je tako bilo: kad nije Vronski, daj Ljevina. Ona mi zavidi. I mrzi me. I svi mi mrzimo jedno drugo. Ja Kiti, Kiti mene. To je istina... Ćućkin Coiffeur...[303] Je

me fais coiffer par[304] Ćućkin... To ću mu reći, kad dođe«, pomisli Ana i osmehnu se. Ali se u istom trenutku seti da nema sad kome da govori ma šta smešno. »I nema ničega ni smešnog ni veselog. Sve je gadno... Zvoni na večernje, i ovaj trgovac se tako pravilno krsti kao da se boji da ne ispusti nešto... Našto crkve, zvonjenje, i ta laž? Samo zato da sakrijemo kako svi mrzimo jedno drugo, kao ovi kočijaši, što se tako pakosno grde... Jašvin kaže: On hoće mene da ostavi bez košulje, a ja njega. To je istina!«

U tim mislima, kaje je tako zaneše da prestade misliti o svome položaju, stiže kući. Kola stadoše. Kad ugleda vratara koji joj izađe na susret, tek se tada seti da je slala pismo i telegram.

- Ima li odgovora? - upita.

- Odmah ću videti - odgovori vratar, i pregledavši po stolu, uze i dade joj kvadratni tanki omot telegrama. »Ne mogu doći pre deset časova. Vronski« pročita ona.

- A poslati momak se nije vratio?

- Nije - odgovori vratar.

»Kad je tako, znam šta mi treba raditi - reče ona, i osećajući da se u njoj diže neodređeni gnev i potreba osvete, ustrča gore. - Idem sama k njemu. Pre nego što zauvek otputujem, hoću da mu kažem sve. Nikada nikoga nisam mrzela tako kao tog čoveka!« mislila je. Spazivši njegov šešir na čiviluku, strese se od odvratnosti. Nije joj dolazilo do svesti da je njegov telegram odgovor na njezin telegram, i da on tada još nije bio dobio njeno pismo. Zamišljala ga je kako sad mirno razgovara s materom i Sorokinom, i kako se raduju njenim patnjama. »Da, treba ići što pre«, reče u sebi, još ne znajući kuda. Htela je samo što pre da ode od osećanja koja je obuzimahu u ovoj užasnoj kući. Posluga, zidovi, stvari u ovoj kući - sve je u njoj izazivalo odvratnost i zloću, i pritiskivalo je nekim teretom.

»Da, treba ići na železničku stanicu; a ako ga ne nađem na stanici, onda ću se odvesti tamo i uhzatiti ga na delu.« I Ana razgleda u novinama red vožnje. Uveče odlazi voz u 8 časova u 2 mnnuta. »Da, stići ću.« Naredi da upregnu druge konje, i poče pakovati u putničku torbu stvari neophodno potrebne za nekoliko dana. Znala je da se ovamo više neće vratiti. Između ostalih planova koji su joj dolazili u glavu, nejasno je rešila i to: da posle onoga što bude na železničkoj stanici, ili na grofičinom imanju, krene nižegorodskom železnicom do prve varoši, i da tamo ostane.

Ručak je stajao na stolu; ona priđe, pomirisa hleb i sir, i uverivši se da joj je miris svakog jela neprijatan, naredi da dođu kola i iziđe. Kuća je već bacala senku preko cele ulice, i bilo je vedro veče, još toplo od sunca. I Anuška koja ju je ispraćala noseći stvari, i Petar koji je stavljao stvari u kola, i kočijaš, očevidno nezadovoljan - svi joj behu neprijatni i razdražavahu je svojim rečima i pokretima.

Petre, ti mi nisi potreban.

- A kako ćete za kartu?

- Pa dobro, kako hoćeš - reče ona zlovoljno. Petar uskoči na bok, namesti se u sedištu, i naredi kočijašu da vozi na železničku stanicu.

30.

Evo je opet! Opet razumem sve«, reče u sebi Ana, čim se kola krenuše, i nihajući se zatutnjaše po sitnoj kaldrmi, i opet se jedan za drugim počeše smenjivati utisci.

»Da, šta je bilo ono poslednje, o čemu sam tako prijatno mislila« starala se da se seti. »Ćućkin - coiffeur? Ne, nije to. Da, o onome što je govorio Jašvin: borba za opstanak i mržnja - jedino što vezuje ljude... Ne, zalud idete« misleno se obrati ona društvu u kolima sa četvornom zapregom, koji su verovatno išli da se vesele negde van grada. »Ni pseto koje vodite sa sobom, neće vam pomoći. Od sebe nećete umaći.« Bacivši pogled na onu stranu kuda se osvrtao Petar, spazi mrtva-pijana fabričkog radnika čija se glava klatila, a koga je žandarm nekud vodio. »E, ovaj još ponajpre« pomisli ona. »Grof Vronski i ja takođe nismo našli to zadovoljstvo, mada smo mnogo očekivali od njega.« I Ana sad prvi put upravi onu jasnu svetlost pri kojoj je videla sve, upravi je na svoje odnose prema Vronskom, o kojima je pre izbegavala da misli. »Šta je on tražio u meni? Ne toliko ljubavi, koliko zadovoljenje sujete.« Ona se seti njegovih reči, izraza njegovog lica koje je podsećalo na pokorno puzeće pseto, u prvo vreme njihove veze. I sve je sada potvrđivalo da je tako bilo. »Da, on je likovao zbog uspeha svoje sujete. Razume se, bilo je i ljubavi, ali je veći deo činila gordost zbog uspeha. On se razmetao mnome. Sad je to prošlo. Nema više čime da se gordi. Ne samo da se ne gordi, već se stidi. Uzeo je od mene sve što je mogao, i sad mu više nisam potrebna. Na teretu sam mu, i samo se trudi da ne bude prema meni nepošten. Juče se odao - hoće razvod i ženidbu, da bi mogao spaliti svoje brodove. On me voli, ali kako? The

zest is gone...[305] A ovaj hoće sve da zadivi, i vrlo je zadovoljan sobom«, pomisli ona gledajući u rumenog trgovačkog posrednika koji se vozio na konju iz manježa. »Da, one slasti za njega nema više u meni. Ako odem od njega, on će se u dubini duše radovati.«

To nije bila pretpostavka - ona je to jasno videla pri onoj čudnoj svetlosti koja joj sad otkrivaše smisao života i ljudskih odnosa.

Moja ljubav postaje sve strasnija i sebičnija, a njegova se sve više i više gasi, eto zašto se mi razilazimo - nastavi ona razmišljanje. - I tome se ne može pomoći. Za mene je sve u njemu jednom, i ja tražim da se on sav više i više predaje meni. A on više i više želi da ode od mene. Pre naše veze, mi smo išli jedno drugom u sretanje, a otada se neuzdržljivo razilazimo na razne strane. I to se ne može izmeniti. On mi kaže da sam bez smisla ljubomorna; i ja sam sama sebi govorila da sam bez smisla ljubomorna; to međutim nije istina. Nisam ja ljubomorna, ja sam nezadovoljna. Ali... - ona otvori usta, i pomeri se u kolima od uzbuđenja koje u njoj izazva iznenadna misao. - Kad bih mogla da budem nešto drugo osim ljubavnice koja strasno voli samo njegovo milovanje; ali ja ne mogu u neću da budem ništa drugo. Tom željom izazivam ja u njemu odvratnost, a on u meni mržnju, i drukčije ne može ni biti. Zar ja ne znam da me on ne bi varao, da nema nikakvu nameru prema Sorokinoj, da nije zaljubljen u Kiti, da me neće izneveriti? Ja sve to znam, ali od toga mi nije ništa lakše. Ako me on ne voli, nego po dužnosti bude dobar i nežan prema meni, a onoga ne bude što ja hoću - to je hiljadu puta gore nego mržnja! To je pakao! A to i jeste. On me već odavno ne voli. A gde se svršava ljubav, počinje mržnja... Ove ulice nikako ne znam. Nekakva brda, i sve kuće, kuće... A u kućama sve ljudi, ljudi... Koliko ih je, nema broja, i svi mrze jedno drugo... Lepo, neka baš i smislim ono što hoću da bih bila srećna. Lepo, dobijem razvod braka, Aleksije Aleksandrovič daje mi Serjožu, i ja se venčam s Vronskim.« Setivši se Aleksija Aleksandroviča, odmah ga sa neobičnom živošću zamisli kao živog pred sobom, sa njegovim krotkim, beživotnim, ugašenim očima, plavim žilama na belim rukama, intonacijama, i pucanjem prstiju, i setivši se osećanja koje je bilo među njima i koje se takođe nazivalo ljubav, ona se strese od odvratnosti. »Lepo, dobiću razvod i biću žena Vronskoga. Hoće li Kiti prestati da gleda na mene kao što je gledala danas? Ne. A hoće li Serjoža prestati da misli i raspituje o dvojici mojih muževa? A kakvo ću novo osećanje izmisliti između sebe i Vronskog? Da li je mogućno nešto - ne više sreća, nego samo da nije patnja? Ne i ne!« odgovori ona bez i najmanjeg kolebanja. »Nemogućno je! Mi se životom razilazimo, ja stvaram njegovu nesreću, on moju, a preinačiti se ne može ni on, ni ja. Svi su pokušaji bili učinjeni, zavrtanj se pokvario... Da, prosjakinja sa detetom. Ona misli da je svet žali. Zar svi mi nismo bačeni u svet samo zato da jedno drugo mrzimo, i da prema tome mučimo i sebe i druge?... Prolaze gimnazisti, smeju se. Serjoža? - seti se. - Mislila sam takođe da sam njega volela, i osećala sam umirenje od svoje nežnosti prema njemu. A živela sam i bez njega, zamenila sam ga za drugu ljubav, i nisam se žalila na tu zamenu dok sam se zadovoljavala onom ljubavlju.«

I ona se sa odvratnošću seti onoga što je nazivala onom ljubavlju. I jasnost, sa kojom je sad videla i svoj, i život drugih ljudi, radovaše je. »Tako i takvi smo i ja, i Petar, i kočijaš Fjodor, i ovaj trgovac, i svi ljudi koji žive tamo duž Volge, kuda zovu ove objave, i svuda, i svagda«, mislila je kad se već našla pred niskom zgradom nižegorodske stanice, i kad joj na susret istrčaše nosači.

- Hoćete li do Obiralovke? - reče Petar.

Ona je sasvim zaboravila kuda i zašto putuje, i samo je s velikim naprezanjem mogla da razume pitanje.

- Da - reče, pružajući kesicu s novcima, i uzevši u ruku crvenu torbicu, iziđe iz kola.

Uputivši se kroz gomilu u čekaonicu prve klase, pomalo se prisećaše sviju pojedinosti svoga položaja, i onih odluka između kojih se kolebala. I opet, čas nada, čas očajanje počeše po starim bolesnim mestima pozleđivati rane njenog izmučenog, strašno ustreptalog srca. Sedeći na zvezdolikom divanu i očekujući polazak voza, ona je, gledajući sa odvratnošću na sve koji su ulazili i izlazili (svi su joj bili neprijatni), mislila: čas o tome kako će stići na stanicu, napisati mu pismo, i šta će mu napisati; čas o tome kako se on sad (ne razumevajući šta su njene patnje) žali materi na svoj položaj; i kako će ona ući u sobu, i šta će mu reći. A mislila je i o tome kako bi život još mogao biti srećan, i kako ga mučno i voli i mrzi, i kako joj strašno kuca srce.

31.

Zazvoni zvonce; prođoše nekakvi mladi muškarci, nakazni, nagli, užurbani, i u isto vreme pažljivi na utisak koji proizvode; prođe kroz čekaonicu i Petar, u svojoj livreji i visokim cipelama, sa tupim životinjskim licem, i priđe joj da je otprati do vagona. Muškarci koji su larmali utišaše se kad ona prođe pored njih po platformi, i jedan od njih šapnu nešto o njoj drugome, razume se nešto gadno. Ona se pope na visoki stepenik vagona, i sede, sama u kupeu, na prljavo, nekada belo sedište. Drmnuvši se na oprugama, torbica poleže. Petar, sa glupim osmejkom, skide kraj prozora šešir sa širitom u znak oproštaja; naglo kondukter zalupi vrata i rezu. Nakazna dama, s turnirom (Ana u mislima svuče ovu ženu i užasnu se od njene rugobe), i devojčica, smejući se neprirodno, protrčaše dole.

- Kod Katarine Andrejevne, sve je kod nje, ma tante![306] - povika devojčica.

»Devojčica - i ona je nakaza, i prenemaže se« - pomisli Ana. Da ne bi nikoga gledala, brzo ustade, i sede kraj suprotnog prozora u praznom vagonu. Prljavi, nakazni seljak u kačketu, ispod kojeg je strčala zamršena kosa, prođe pored toga prozora, naginjući se nad točkovima vagona. »Nešto mi je poznato u ovom ružnom seljaku«, pomisli Ana. I setivši se svoga sna, dršćući od straha izmače se od prozora ka suprotnim vratima. Kondukter otvori vrata, puštajući muža i ženu.

- Vi želite da iziđete?

Ana ne odgovori. Kondukter, i oni što uđoše, ne primetiše, ispod vela, užas na njenom licu. Ona se vrati u svoj ugao i sede. Muž i žena sedoše prema njoj, pažljivo ali krišom razgledajući njenu haljinu. I muž i žena učiniše se Ani odvratni. Muž upita da li bi mu dopustila da puši, očevidno ne stoga da bi pušio, već da bi stupio u razgovor s njom. Dobivši njen pristanak, on poče govoriti sa ženom francuski o nečem što mu je još manje bilo potrebno nego pušenje. Pretvarajući se, govorili su gluposti, samo zato da ona čuje. Ana je jasno videla kako su već dosadili jedno drugom, i kako mrze jedno drugo.

Nije bilo mogućno ne mrzeti te žalosne nakaze.

Začu se drugo zvonce, i odmah zatim prenos prtljaga, žagor, vika i smeh. Ani je bilo tako jasno da niko nema za šta da se raduje, da ju je taj smeh bolno dražio, i htela je da zapuši uši da ga ne čuje. Najzad zazvoni i treći put, razleže se pisak pištaljke, škripa lokomotive, lanac cimnu, i muž se prekrsti. »Zanimljivo bi bilo upitati ga šta on pod tim podrazumeva«, pogledavši pakosno u njega, pomisli Ana. Gledala je pored dame kroz prozor na ljude koji su stajali na peronu i ispraćali voz, i činilo se kao da se kreću nazad. Ravnomerno truckajući se na sastavcima šina, vagon u kojem je sedela Ana prođe pored perona, kamenog zida, obojenog diska, pored drugih vagona; točkovi zagudiše po šinama tečnije, klizavije, uz lak zveket; večernje jarko sunce obasja prozor, a vetrić ponese zavesu. Ana zaboravi na svoje susede u vagonu, i pri lakom nihanju, i udišući u sebe svež vazduh, opet poče misliti:

»Da, na čemu sam stala! Na tome što ne mogu da smislim položaj u kojem život ne bi bio mučenje. Svi smo stvoreni za to da se mučimo, i da svi to znamo, i svi da izmišljamo sredstva da se obmanjujemo. A kad vidiš istinu, šta da radiš?«

- Čoveku je dat razum, da bi se izbavio od onoga što ga uznemiruje - reče na francuskom jeziku dama, očevidno zadovoljna svojom frazom, i grimasirajući jezikom.

Te reči kao da odgovoriše na Aninu misao.

»Izbaviti se od onoga što uznemiruje«, ponovi Ana. I pogledavši na muža sa crvenim obrazima i na mršavu ženu, ona vide da bolešljiva žena smatra sebe ženom koju ne razumeju, i da je muž vara, i podržava u njoj to njeno mišljenje o sebi. Ana kao da vide celu njihovu istoriju, i sve kutiće njihovih duša, pošto prenese na njih onu svetlost. Ali nije tu bilo ničega zanimljivog, i ona nastavi svoju misao.

»Da, veoma sam uznemirena, ali je zato dat razum da se izbavim; dakle, treba se izbaviti. Zašto ne ugasiti sveću kad se više nema šta da gleda, kad je odvratno gledati na sve? Ali kako?... Zašto je taj kondukter pretrčao preko motke? Zašto viču oni mladići u onom vagonu? Zašto govore, zašto se smeju? Sve je nepravda, sve je laž, sve obmana, sve zlo!.. «

Kad voz stiže na stanicu, Ana iziđe u gomili drugih putnika, i sklanjajući se od njih kao od gubavih, zastade na peronu, i staraše se da se seti zašto je došla ovamo, i šta je namerila da radi. Sve što joj se ranije činilo mogućnim, sad je tako teško bilo dovesti u sklad, naročito u hučnoj gomili svih tih ružnih ljudi koji joj nisu davali mira. Čas su joj pritrčavali nosači nudeći joj svoje usluge; čas su je zagledali mladići prolazeći i lupajući potpeticama po daskama perona, i glasno razgovarali; čas su se oni koje je sretala, na pogrešnu stranu sklanjali. Setivši se da je htela da putuje dalje, ako ne bude odgovora, ona zaustavi jednoga nosača i upita: da li je tu kočijaš sa pismom za grofa Vronskog.

- Grof Vronski? Njihovi su sad bili ovde. Dočekali su kneginju Sorokinu sa ćerkom. A kako izgleda kočijaš?

Dok je ona razgovarala sa nosačem, kočijaš Mihailo, rumen, veseo, u plavom kicoškom kaftanu sa lancem, očevidno ponoseći se što je dobro izvršio poruku, priđe joj i dade pisamce. Ona otvori i srce joj se steže još pre nego što ga pročita.

»Jako mi je žao što me pismo nije zateklo. Biću kod kuće u deset časova«, pisao je Vronski nemarnim rukopisom.

»Tako! To sam i očekivala!« reče u sebi sa pakosnim osmejkom.

- Dobro, idi kući - tiho progovori, obraćajući se Mihailu. Ona je govorila tiho stoga što joj je brzina kucanja srca smetala da diše. »Ne, ne dam ti da me mučiš«, pomisli ona, obraćajući se pretnjom ne njemu, ne samoj sebi, već onome koji ju je prinuđavao da se muči, i pođe peronom pored stanice.

Dve sobarice, koje su išle po peronu, zametnuše natrag glave, gledahu nju, i glasno zapažahu nešto oko njene toalete: »prava«, rekoše za čipku koja je bila na njoj. Mladići je ne ostavljahu na miru. Opet prođoše pored nje, zagledahu joj u lice, i sa smehom viknuše nešto neprirodnim glasom. Šef stanice upita je u prolazu: putuje li? Dečko, prodavac kvasa, ne spuštaše očiju s nje. »Bože moj, kuda ću?« mislila je, sve dalje i dalje idući po peronu. Na kraju perona zastade. Dame i deca koji su dočekali gospodina u naočarima, i glasno se smejali i razgovarali, ućutaše se i zagledahu je dok se poravnavala s njima. Ona ubrza korak i ode od njih do na kraj perona. Prolazio je teretni voz. Peron se zatrese, i njoj se učini da opet putuje.

Odjednom, setivši se pregaženog čoveka na dan njenog prvog susreta s Vronskim, ona shvati šta treba da učini. Spustivši se brzim, lakim korakom po stepenicama koje su vodile od pumpe ka šinama, ona zastade pored voza koji je prolazio pored nje. Gledala je niz vagona, zavrtnje i lance, visoke gvozdene točkove prvoga vagona koji se lagano kretao, i trudila se da okom odmeri sredinu između prednjih i zadnjih točkova, i trenutak kad će ta sredina biti prema njoj.

»Tamo! - govorila je u sebi gledajući u senku vagona, u pesak pomešan s ugljem kojim behu zasuti železnički pragovi - tamo, u samu sredinu, da njega kaznim, i da se izbavim od sviju i od sebe.«

Htede da se baci pod sredinu prvog vagona koji se poravna s njom; ali crvena torbica, koju poče skidati s ruke, zadrža je, te beše već dockan - sredina prođe. Trebalo je čekati sledeći vagon. Osećanje slično onome koje ju je obuzimalo kad se pri kupanju spremala da uđe u vodu, obuze je i sada, i ona se prekrsti. Uobičajeni pokret za krsno znamenje izazva u njenoj duši čitav niz devojačkih i detinjskih uspomena, i odjednom se raziđe mrak koji beše pokrio za nju sve, i život se za trenutak pojavi sa svima svojim sjajnim prošlim radostima. Ali ona ne spuštaše očiju sa točkova drugog vagona koji se primicahu. U trenutku kad se sredina vagona poravna s njom, ona odbaci crvenu torbicu, uvuče glavu u ramena, pade pod vagon na ruke, i lakim pokretom, kao spremajući se da odmah ustane, spusti se na kolena. Istog trenutka se zgrozi pred onim što je učinila. »Gde sam ja? Šta radim? Zašto?« Htede da se digne, da se odbaci natrag, ali nešto ogromno, neumoljivo, lupi je po glavi i povuče za leđa. »Gospode, oprosti mi sve!« progovori osećajući nemogućnost borbe. Mali seljak je nešto govorio i radio oko gvožđa. Sveća, pri kojoj je čitala knjigu punu uzbuđenja, obmana, jada i zla, planu jasnijom no igda dotle svetlošću, osvetli joj sve što je pre bilo u mraku, zatreperi, poče puckarati i gasiti se, i zauvek se ugasi.

  Nastavci : : Romani u nastavcima