Michael Crichton, Niz vreme ( nastavak 2)

 

.. 000

Dan nakon toga, otac Grogan ga je nazvao. "Proveravao sam", rekao je, "i samostan Sainte-Mere ne postoji, nigde na svetu."

"Dobro", rekao je Wauneka. "Hvala." Bilo je to ono što je i očekivao, uostalom. Još jedan hladan trag.

"Nekad je postojao samostan tog imena u Francuskoj, ali je spaljen do temelja u četrnaestom veku. Sad su ostale samo ruševine. U stvari, upravo ga iskopavaju arheolozi s Yalea i Univerziteta u Toulouseu. Ali čini mi se da tu nema puno."

"A-ha..." Ali tada se setio nekih stvari koje je stari govorio pre no što je umro. Nekih besmislenih rima. "Vale, Francuska, ni izdaleka." Nešto poput toga.

"Gde je?"

"Negde u jugozapadnoj Francuskoj, blizu reke Dordogne."

"Dordogne? Kako se to piše?" rekao je Wauneka.

DORDOGNE

"Slava prošlosti je iluzija. Kao što je i slava sadašnjosti."

EDVVARD JOHNSTON

Helikopter je muklo lupao kroz gustu sivu maglu. Na zadnjem sedištu Diane Kramer nelagodno se premestila. Kad god bi se vlažna magla proredila, videla bi vrhove drveća šume vrlo blizu ispod nje. Rekla je: "Moramo li biti tako nisko?"

Sedeći napred pokraj pilota, Andre Marek se nasmejao. "Ne brinite se, potpuno je sigurno." Ali opet, Marek nije izgledao kao da je bio od one vrste ljudi koji se brinu zbog ičega. Imao je dvadeset devet godina i bio visok i vrlo snažan; mišići su mu se napinjali pod majicom. Zasigurno nikad ne biste pomislili da je asistent profesora istorije na Yaleu. Ili drugi voditelj projekta Dordogne, što je bilo mesto kamo su se sada uputili.

"Ova će se magla brzo raščistiti", rekao je Marek, govoreći sa samo natruhom svog prirodjenog nizozemskog naglaska. Kramerova je znala sve o njemu: diplomiravši na Utrechtu 21, Marek je bio jedan od nove vrste "eksperimentalnih" istoricara koji nameravaju ponovno stvoriti delove prošlosti kako bi ih iskusili iz prve ruke i bolje razumeli. Marek je bio fanatik u svemu tome: proučio je srednjovekovnu odeću, jezik i običaje do najsitnijih detalja; navodno”se čak znao i nadmetati u veštinama koje su se vidjale na viteškim turnirima. Gledajući ga, mogla je verovati u to.

Rekla je: "Čudim se da profesor Johnston nije pošao s nama." Kramerovaje zaista očekivala da će razgovarati s Johnstonom licno. Ona je ipak bila visokorangirani direktor u firmi koja je financirala njihovo istraživanje. Protokol je zahtevao da joj Johnston licnk pokaže okolinu. A i planirala ga je početi obradjivati u helikopteru.

"Nažalost, profesor Johnston je imao već ranije dogovoren sastanak."

"Da?"

"S Francoisom Bellinom, ministrom za starine. On dolazi iz Pariza."

"Shvatam." Kramerova se oseti bolje. Očito, Johnston mora prvo rešiti stvari s predstavnicima vlasti. Projekt Dordogne u potpunosti je zavisio o dobrim odnosima s francuskim vlastima.

Rekla je: "Postoji li problem?"

"Sumnjam. Oni su stari prijatelji. Ah, evo nas."

Helikopter se kroz maglu probio u jutarnju sunčanu svetlost. Seljačke kuće od kamena bacale su dugačke sene. Dok su prolazili iznad jedne kuće, guska u dvorištu staje zamahnula je krilima, a žena u pregači zamahnula je šakom prema njima.

"Nije sretna zbog nas", reče Marek, pokazujući svojom velikom, mišićavom rukom.

Sedeći u sedistu iza njega, Kramerova je nataknula svoje sunčane naočale i rekla: "Pa, šest je sati ujutro. Zašto smo krenuli tako rano?"

"Zbog svetla", rekao je Marek. "Rane sene otkrivaju konture, tragove useva, sve to." Uperio je prstom pod svoje noge. Tri teške žute kutije bile su zakvačene na prednje prečke helikoptera. "Trenutačno nosimo stereo terenske mapere, i radar s infracrvenim i ultraljubičastim osvetljenjem i poprečnim radarskim skenerom."

Kramerova je pokazala kroz stražnje staklo, prema desetak metara dugačkoj srebrnoj cevi koja je na stražnjoj strani visila ispod helikoptera. "A što je ovo?" "Protonski magnetometar."

"A-ha. A on radi što?"

"Traži magnetske anomalije u zemlji ispod nas koje bi mogle značiti zakopane zidove, ili keramiku, ili metal."

"Postoji li oprema koju biste želeli, a nemate je?"

Marek se nasmešio. "Ne, gospodjice Kramer. Dobili smo sve što smo tražili, hvala vam."

Helikopter je nisko nadletao valovite obrise guste šume. Ali sada je videla porazbacane sive stene i prednje strane litica koje su presecale okoliš. Marek joj je pokazivao predele koje nadleću stilom koji ju je podsetio na dobro uvežbanog turističkog vodiča, govoreći gotovo neprekidno.

"One vapnenačke litice ostaci su drevne plaže", rekao je. "Pre nekoliko miliona godina, ovaj deo Francuske bio je pod morem. Kad se more povuklo, za sobom je ostavilo plažu. Komprimirana eonima, plaža se pretvorila u vapnenac. Radi se o vrlo mekanom stenju. Litice su izbušene špiljama kao košnice saćama."

Kramerova je uistinu mogla videti mnoštvo špilja, tamnih otvora u stenama. "Ima ih mnogo", rekla je.

Marek je kimnuo. "Ovaj deo južne Francuske jedan je od najsistematicnije naseljavanih mesta na planeti. Ljudska bića žive ovde već barem četiristo hiljada godina. Zabeležen je kontinuitet od ne-andertalskog čoveka sve do danas."

Kramerova je nestrpljivo kimnula. "A gde je projekt?"

"Sad će."

Šuma je završila porazbacanim seljačkim kućama i prostranim poljima. Sad su se uputili prema selu na vrhu brda; videla je skupinu kamenih kuća, uske putove i kameni toranj dvorca koji se uzdizao u nebo.

"To je Bevnac", rekao je Marek okrenuvši joj ledja. "I evo našeg Dopplerovog 22 signala."

Kramerova je začula elektronske hipove u svojim slušalicama, sve brže i brže.

"Spremite se", reče pilot.

Marek je uključio svoju opremu. Pet je lampica zasvetlilo zeleno.

"O.K.", rekao je pilot. "Počinjemo prelazak prvog područja. Tri... dva... jedan."

Valovita pošumljena brda pretvorila su se u gole litice, i Diane Kramer je ugledala dolinu reke Dordogne kako se prostire pod njima.

ooo

Reka Dordogne vijugala je poput zmije u dolini koju je izdubila stotinama hiljada godina ranije. Čak i u ovaj rani sat bilo je kajakaša koji su veslali duž reke.

"U srednjovekovnim vremenima Dordogne je bila vojna granica", reče Marek. "Ova je strana reke bila francuska, a druga je bila engleska. Napadalo se s jedne i druge strane. Tačno ispod nas je Bevnac, francusko uporište."

Kramerova je pogledala dole prema slikovitom turističkom gradu sa starinskim kamenim gradjevinama i tamnim kamenim krovovima. U uskim, vijugavim ulicama nije bilo turista. Bevnac je bio sagradjen uz ravnu stranu litice, uzdižući se od reke do zidova staroga dvorca.

A tamo", rekao je Marek, pokazujući preko reke, "vidite nasuprotni grad Castelnaud. Englesko uporište." Visoko na udaljenom brdu, Kramerova je videla drugi dvorac, izgradjen u celosti od žutog kamena. Dvorac je bio malen, ali vrlo lepo restauriran, s tri cilindrične kule koje su se dostojanstveno dizale u zrak, spojene visokim zidovima. Oko njegove baze je takodjer izgradjen slikovit turistički grad.

Rekla je: "Ali ovo nije naš projekat..."

"Ne", reče Marek. "Samo vam pokazujem glavne karakteristike ove regije. Duž cele Dordogne naći ćete ovakve parne, nasuprotne dvorce. Naš projekt takodjer uključuje i nekoliko nasuprotnih dvoraca, ali oni su nekoliko kilometara nizvodno odavde. Sad ćemo otići tamo."

ooo

Helikopter se nagnuo u stranu, uputivši se zapadno iznad ulančanih brda. Ostavili su turističko područje iza sebe; Kramerovoj je bilo drago videti da je tlo pod njom bilo uglavnom pokriveno šumom. Prošli su mali grad blizu reke nazvan Envaux, a zatim se ponovno popeli u brda. Kad su došli iznad jedne uzvisine, odjednom je ugledala golemo raščišćeno zeleno polje. U sredini polja bili su ostaci ruševina kamenih kuća, zidova postavljenih pod čudnim uglovima. Ovo je očito nekad bio grad, s kućama smeštenima ispod zidova dvorca. Ali zidovi su bili samo crta od ostataka kamenja, a od dvorca gotovo ništa nije ostalo; videla je samo baze dvaju cilindričnih kula i deliće razbijenoga zida koji ih je spajao. Tu i tamo, meñu ruševinama su bili podignuti beli šatori. Videla je nekoliko desetaka ljudi koji su tu radili.

"Do pre tri godine, vlasnik svega ovoga bio je uzgajivač koza", reče Marek. "Francuzi su uglavnom zaboravili na ove ruševine obrasle šumom. Mi je raščišćavamo, a i nešto smo ponovno izgradili. Ovo što vidite, nekad je bilo poznato englesko uporište Castelgard."

"Ovo je Castelgard?" Kramerova je uzdahnula. Tako je malo toga ostalo. Nekoliko uspravnih zidova koji ukazuju na postojanje grada. A od samog dvorca, gotovo ništa. "Mislila sam da će toga biti više", rekla je.

"Na kraju će biti. Castelgard je bio veliki grad u svoje vreme, s veličanstvenim dvorcem", reče Marek. "Ali trebaće nekoliko godina da se restaurise."

Kramerova se pitala kako će ovo objasniti Donigeru. Projekt Dordogne nije tako daleko odmakao kako je Doniger to zamišljao. Bilo bi izuzetno teško započeti s opsežnom rekonstrukcijom dok je mesto bilo još uvek tako fragmentirano. A bila je sigurna da bi se profesor Johnston opirao svakom predlogu da počnu.

Marek je govorio: "Uspostavili smo našu glavnu kancelariju na onoj tamo farmi." Pokazao je na posed s nekoliko kamenih gradjevina nedaleko od ruševina. Zeleni je šator stajao pokraj jedne od kuća. "Želite li da nadletimo Castelgard da ga još jednom vidite?"

"Ne", rekla je Kramerova, pokušavajući ne odati glasom svoje razočaranje. "Idemo dalje."

"O.K., onda idemo do mlina."

Helikopter se okrenuo, uputivši se na sever prema reci. Zemljište se naginjalo prema dole, a zatim izravnalo uz obalu Dordogne. Prešli su reku, široku i tamnosmedju, i došli do gusto pošumljenog otočića blizu druge obale. Izmedju otoka i severne obale bio je uži, brz potok, širok možda četiri i po metra. I ovde je videla ostatke još jedne gradjevine - toliko uništene, u stvari, da je bilo teško razdvojiti šta je nekad bila. "A ovo?" rekla je, gledajući prema dole.

"Šta je ovo?"

"To je mlin. Nekad je nad rekom postojao most s mlinskim tockovima ispod njega. Koristili su vodenu energiju kako bi mlelk žito i naduvavali velike mehove koji su se koristili pri izradi čelika."

"Na ovom mestu baš ništa nije obnovljeno", reče Kramerova. Uzdahnula je.

"Ne", reče Marek. "Ali smo ga proučavali. Chris Huges, jedan od naših postdiplomaca, vrlo se opsežno bavi njime. Ono je Chris, tamo dole, s profesorom."

Kramerova je ugledala zbijenog, tamnokosog mladog muškarca, koji je stajao uz visoku impozantnu figuru koju je prepoznala kao profesora Johnstona. Ni jedan od dvojice muškaraca nije pogledao gore prema helikopteru koji im je prolazio iznad glava; bili su usredotočeni na svoj posao. Sad je helikopter ostavio reku za sobom, i krenuo prema zaravni na istoku. Prošli su iznad skupine niskih pravougaonih zidova, vidljivih kao tamne linije pri ukošenom jutarnjem svetlu. Kramerova je nagadjala da zidovi nisu viši od nekoliko centimetara. Ali su jasno ocrtavali nešto što je izgledalo kao mali gradić.

"A ovo? Još jedan grad?"

"Gotovo i jeste. To je samostan Sainte-Mere", rekao je Marek. "Jedan od najbogatijih i najmoćnijih samostana u Francuskoj. Spaljen je do temelja u četrnaestom stoleću."

"Mnogo se kopa tamo dole", reče Kramerova. "Da, to je naše najznačajnije nalazište."

Dok su preletali, mogla je videti velike četvorougaone jame koje su iskopali do katakombi ispod samostana. Kramerova je znala da je tim posvetio veliku pažnju ovome mestu jer su se nadali naći još zakopanih tajnih skrovišta samostanskih dokumenata; otkrili su ih već popriličan broj. Helikopter je žustro zaokrenuo i približio se vapnenačkim liticama na francuskoj strani, i malom gradu. Helikopter se uzdigao do vrha litice.

Došli smo do četvrtog i zadnjeg nalazišta", rekao je Marek. "Utvrda ponad grada Bezenaca. U srednjem se veku zvao La Ro-que. Iako je na francuskoj strani reke, zapravo su ga izgradili Englezi, koji su nameravali održati stalno uporište na francuskoj teritoriji. Kao što vidite, prilično je golemo." A i bilo je: golem vojni kompleks na vrhu brda, s dve skupine koncentričnih zidova, jedna unutar druge, protezao se na više od dvadeset hektara. Ispustila je mali uzdah olakšanja. Utvrda La Ro-que bila je u boljem stanju nego ostala nalazišta uključena u projekat, a imala je i više uspravnih zidova. Bilo je lakše razaznati šta je nekad bila.

Ali je takodje bila i preplavljena turistima. "Puštate unutra turiste?" pitala je u očaju.

"To baš i nije naša odluka", reče Marek. "Kao što znate, ovo je novo nalazište, i francuske su vlasti želele da bude otvoreno za javnost. Ali naravno da ćemo ga ponovno zatvoriti kad počnemo s rekonstrukcijom."

"A kad će to biti?"

"Oh... izmedju dve i pet godina od danas."

Nije rekla ništa. Helikopter je nadletio mesto i digao se na veću visinu.

"Tako," rekao je Marek, "došli smo do kraja. Odavde možete videti celi projekat, tvrdjavu La Roque, samostan u ravnici, mlin, i preko reke, tvrdjavu Castelgard. Želite li još jednom pogledati?"

"Ne", rekla je Diane Kramer. "Možemo natrag. Videla sam dovoljno."

Edward Johnston, regius 23 profesor istorije na Yaleu zaškiljio je dok im je helikopter lupetao iznad glava. Išao je prema jugu, u smeru Dommea, gde je bilo uzletište. Johnston je bacio pogled na sat i rekao: "Nastavimo, Chrise."

"O.K.", rekao je Chris Hughes. Okrenuo je ledja kompjuteru uzdignutom na tripod ispred njih, spojio GPS 24 i uključio ga. "Trebaće mi minuta da ga podesim."

Christopher Stewart Hughes bio je jedan od Johnstonovih postdiplomaca. Profesor - redovno je nazivan tim imenom - je imao pet postdiplomaca koji su radili na iskopinama, kao i dvadeset pet studenata dodiplomskog studija koji su se zaljubili u njega tokom uvodnog predavanja o zapadnoj civilizaciji.

Bilo je lako, pomislio je Chris, zaljubiti se u Edwarda Johnstona. Iako je dobrano prešao šezdesetu, Johnston je bio širokih ramena i u dobroj formi; kretao se brzo, ostavljajući utisak snage i energičnosti. Osunčan, tamnih očiju i ciničnog držanja, često se cinio više kao Mefisto nego profesor istorije.

A ipak se oblačio za ulogu tipičnog univerzitetskog profesora: čak i ovde na terenu nosio je košulju i kravatu svakoga dana. Njegov jedini ustupak radu na terenu bile su traperice i cipele za planinarenje.

Ono sto je Johnstona učinilo toliko omiljenim meñu njegovim studentima bio je način na koji se upletao u njihove živote: pozivao ih je na obroke u svoju kuću jednom nedeljno; pazio je na njih; ako je iko od njih imao problema sa studijem, ili financijama, ili s porodicom kod kuće, bio je uvek spreman pomoći rešiti poteškoću, ne odajući utisak da uopste išta čini.

Chris je pažljivo otpakovao metalno kućište kraj svojih stopala, prvo izvadivši prozirni ekran od tekućih kristala, koji je postavio vertikalno, smeštajući ga u okvir iznad kompjutera. Zatim je ugasio i ponovno uključio kompjuter, kako bi prepoznao ekran.

"Još samo nekoliko sekundi", rekao je. "GPS se kalibrira." Johnston je samo strpljivo kimnuo i nasmešio se. Chris je bio na postdiplomskom studiju iz istorije nauke -izuzetno kontroverzno područje - ali je na zgodan način izbegao prepirke ne usredotočujući se na modernu nauku, već na srednjovekovnu i tehnologiju. Stoga je postajao stručnjak u tehnikama metalurgije, proizvodnji oklopa, tropoljnoj rotaciji useva, hemiji štavljenju kože, i desetak drugih zanata iz tog vremena. Odlučio je pisati svoju doktorsku disertaciju na temu tehnologije srednjovekovnih mlinova - fascinantno ali i vrlo zanemareno područje.

A njegovo posebno područje interesa je, naravno, bio mlin Sainte-Mere.

Johnston je mirno čekao.

Chris je bio student prve godine kad su mu roditelji poginuli u automobilskoj nesreći. Chris, jedino dete, bio je slomljen. Mislio je da će prekinuti školovanje. Johnston je preselio mladog studenta u svoju kuću na tri meseca, i služio mu kao zamenski otac još mnogo godina nakon toga, savetujući ga o svemu, od sredjivanja zaostavštine njegovih roditelja, do problema s devojkama. A bilo je mnogo problema s devojkama.

Posledica smrti njegovih roditelja bila je to da je Chris petljao s mnogo žena. Zbrka koja je usledila zbog toga u njegovom životu - ružni pogledi koje bi mu tokom predavanja dobacivale devojke s kojima je prekinuo; izbezumljeni telefonski pozivi usred noći zbog izostale mesečnice dok je bio u krevetu s nekom drugom; tajni sastanci u hotelskoj sobi s docenticom filozofije koja je bila usred gadnog razvoda - sve je to postalo sastavni deo njegovog života. Neizbežno, to se odrazilo na njegove ocene, a onda ga je Johnston pozvao na stranu i proveo nekoliko večeri raspravljajući s njim o svemu tome.

Ali Chris nije bio sklon da ga posluša; uskoro se njegovo ime spomenulo u brakorazvodnoj parnici. Samo je profesorova licna intervencija sprečila da ga ne izbace s Yalea. Chris je odgovorio na tu iznenadnu opasnost tako da se zakopao u učenje; njegove su se ocene naglo popravile; naposletku je diplomirao kao peti na godini. Ali je tokom tog procesa postao konzervativan. Sada je, u dvadeset četvrtoj, bio sklon problemima sa želucem. Neoprezan je bio samo sa ženama.

ooo

"Napokon", reče Chris. "Pojavljuje se."

Na ekranu od tekućeg kristala pokazao se obrub jarkozelene boje. Kroz prozirni su ekran mogli videti ruševine mlina s dodanim zelenim obrubom. To je bila najnovija metoda modeliranja arheoloških struktura. Ranije su se oslanjali na uobičajene arhitektonske modele, načinjene od belog spužvastog materijala, ručno rezanog i slaganog. Ali ta je tehnika bila spora, a izmene teške.

U ovo su vreme svi modeli bili izradjivani na kompjuteru. Model se može brzo složiti i lako prepraviti. Takodje, metoda je bila dopuštena za proveravanje modela na terenu. U kompjuter su ubacivane ucrtane koordinate ruševina; koristeći statični tripod položaj GPS-a, slika koja se pojavljivala na ekranu, bila je u tačnoj perspektivi. Gledali su kako se zeleni obrub ispunjava, praveći čvrste oblike. Pokazao je prilično velik natkriveni most izgradjen od kamena, s tri mlinska kotura ispod njega. "Chris," rekao je Johnston, "napravio si ga kao da je utvrdjen." Zvučao je zadovoljno.

"Znam da je to rizik..." rekao je.

"Ne, ne," reče profesor, "mislim da to ima smisla."

U literaturi su se spominjali utvrdjeni mlinovi, i svakako je bilo zapisa o nebrojenim bitkama koje su se vodile oko mlinova i prava na njih. Ali malo je utvrdjenih mlinova bilo zaista poznato: jedan u Buergeu i jedan, nedavno otkriven, blizu Montaubana, u susednoj dolini. Većina je istoricara-stručnjaka za srednjovekovlje verovala da su takvi utvrdjeni mlinovi bili retki.

"Baze stubova na rubu reke vrlo su velike", reče Chris. "Kao i sve drugo u okolini, kad je mlin napušten, lokalno ga je stanovništvo koristilo kao kamenolom. Odnosili su kamenje kako bi sagradili vlastite kuće. Ali stene u bazama stubova su ostavljene, jer su jednostavno bile prevelike da ih se pomakne. Meni to govori da se radilo o golemom mostu. Verovatno utvrdjenom."

"Mogao bi biti u pravu", reče Johnston. "I mislim-"

Radio zakvačen za njegov remen zapucketa. "Chrise? Je li profesor s tobom? Ministar je ovde."

Johnston pogleda preko iskopina samostana, prema zemljanom putu koji je prolazio uz rub reke. Zeleni Lanci Rover s belim slovima sa strane brzao je prema njima, podižući velik oblak prašine.

"O, da", rekao je. "To će biti Frangois. Uvek u žurbi."

ooo

"Edouard! Edouard!" Frangois Bellin zgrabio je profesora za ramena i poljubio ga u oba obraza. Bellin je bio velik, proćelav i živahan čovek. Govorio je brzim francuskim. "Dragi prijatelju, uvek prodje toliko vremena. Ti si dobro?"

"Jesam, Frangois", rekao je Johnston, mičući se korak unazad od preterane emocionalnosti. Kad god je Bellin bio previše prijateljski raspoložen, to je značilo da je problem pred njima. "A ti, Frangois?" rekao je Johnston. "Kako ide?"

"Uvek isto, uvek isto. Ali u mojim godinama, to je dovoljno." Pogledao je uokolo po iskopinama, a zatim stavio ruku na Johnstonovo rame na zaverenički način. "Edouarde, moram te zamoliti za uslugu. Imam malu poteškoću."

"Oh?"

"Znaš onu novinarku izL”Expressa-"

"Ne", rekao je Johnston. "Apsolutno ne."

"Ali Edouarde-"

"Već sam razgovarao s njom preko telefona. Ona je jedan od onih ljudi što stalno govore o zaverama. Kapitalizam je loš, sve korporacije su zle-"

"Da, da, Edouarde, to što govoriš je istina." Nagnuo se bliže. "Ali ona spava s ministrom za kulturu."

"To baš ne sužava područje", reče Johnston.

"Edouarde, molim te. Ljudi su je počeli slušati. Mogla bi prouzrokovati probleme. Meni. Tebi. Ovom projektu." Johnston uzdahne.

"Znaš da se ovde misli da Amerikanci uništavaju svu kulturu, nemajući svoju vlastitu. Postoje problemi s filmovima i muzikom. A bilo je i rasprava o zabrani rada Amerikancima na francuskim nalazištima. Hmm?" Johnston reče: "To su stare vesti."

"A i vaš vlastiti sponzor, ITC, je molio da razgovarate s njom."

"Jesu li?"

"Jesu. Neka gospodjca Kramer zatražila je da razgovarate s njom."

Johnston ponovno uzdahne.

"To će oduzeti samo nekoliko minuta tvog vremena, obećavam ti", reče Bellin, mašući prema Land Roveru. "Ona je u autu."

Johnston reče: "Licno si je doveo?"

"Edouarde, pokušavam ti reći", reče Bellin. "Neophodno je potrebno ovu ženu shvatiti ozbiljno. Njezino je ime Louise Delvert."

Dok je izlazila iz auta, Chris je ugledao ženu srednjih četrdesetih, vitku i tamnokosu, lica jakih crta. Bila je elegantna na onaj način karakterističan za odredjene zrele Evropljanke, odavajući utisak sofisticirane, prigušene seksualnosti. Izgledala je kao da se odenula za ekspediciju, u bež košulji i hlačama, s remenjem oko vrata za fotoaparat, kameru i kasetofon. Nosila je blok u ruci dok je velikim koracima koračala prema njima, vrlo ozbiljno shvatajući samu sebe.

Ali kad se približila, usporila je korak.

Delvertova je ispružila ruku. "Profesore Johnston", rekla je na engleskom bez naglaska. Njezin je osmeh bio iskren i topao. "Ne mogu vam reći koliko cenim što ste odvojili vreme za razgovor sa mnom."

"Nema problema", reče Johnston, uzimajući njezinu ruku u svoju. "Došli ste izdaleka, gospodjo Delvert. Zadovoljstvo mi je pomoći kako god mogu."

Johnston je nastavio držati njezinu ruku. Ona mu se nastavila smešiti. To se nastavilo još deset sekundi, dok je ona govorila da je on vrlo ljubazan, a on njoj naprotiv; bilo je to najmanje što je mogao učiniti za nju.

ooo

Hodali su kroz iskopine samostana, zatvorena mala grupa: profesor i gospodja Delvert ispred, Bellin i Chris iza njih, ne preblizu, ali svejedno pokušavajući čuti raspravu. Bellin je namestio tih, zadovoljan osmeh; Chrisu je sinulo da ima više od jednog načina da se izadje na kraj s problematičnim ministrom za kulturu.

Sto se tiče profesora, njegova je supruga već dugi niz godina bila mrtva i, iako je bilo glasina, Chris ga nikad nije video s drugom ženom. Sada ga je bilo fascinantno promatrati. Johnston nije promenio svoj način ponašanja; samo je posvetio novinarki nepodeljenu pažnju. Odavao je utisak da ništa na svetu nije važnije od nje. A Chris je imao osećaj da su Delvertina pitanja bila mnogo manje svadljiva no što je planirala.

"Kao što znate, profesore," rekla je, "već neko vreme moje novine rade na priči o američkoj kompaniji ITC."

"Da, to mi je poznato."

"Jesam li u pravu, ITC sponzorise ovaj projekt?"

"Da."

Rekla je: "Rečeno nam je da doprinose milion dolara godišnje."

"To je otprilike tačno."

Za trenutak su nastavili hodati. Činilo se da pokušava pažljivo formulisati svoje sledeće pitanje.

"Ima nekih u novinama", rekla je, "koji smatraju da je to velika svota za srednjovekovnu arheologiju."

"Pa, možete reći tim ljudima u novinama", rekao je Johnston, "da nije. U stvari, prosečna je za ovako veliko nalazište kao što je ovo. ITC nam daje dvesto pedeset hiljada u direktnim troškovima, sto dvadeset pet u indirektnim troškovima plaćenima univerzitetu, daljnjih osamdeset u obliku stipendija, školarina i putnih i životnih troškova, i pedeset za laboratorijske troškove i troškove arhiviranja."

"Ali svakako ima i više od toga", rekla je igrajući se svojom kosom uvijajući je na olovku, i brzo trepćući. Chris pomisli: ona ga pokušava zavesti tim trepavicama. Nikad nije video ženu da to radi. Moraš biti Francuskinja da ti to uspe.

Činilo se da profesor nije primetio.

"Da, svakako da ima još," rekao je, "ali ne ide nama. Ostalo su troškovi rekonstrukcije za samo nalazište. To se obračunava odvojeno, budući da se, kao što znate, rekonstrukcijski troškovi dele s francuskom vladom."

"Naravno", rekla je. "Znači da je pola miliona dolara koje vaš vlastiti tim troši, s vašeg gledišta posve uobičajeno?"

"Pa, možemo pitati Frangoisa", reče Johnston. "Ali u ovom kutku Francuske ima dvadeset sedam arheoloških nalazišta. Ona variraju od paleolitskih iskopina koje Univerzitet u Zurichu obradjuje s Carnegie-Mellonom, do rimskog castruma, tvrdjave koju Univerzitet u Bordeauxu obradjuje s Oxfordom. Prosečni troškovi za ove projekte su oko pola miliona dolara godišnje."

"To nisam znala." Nepomično ga je gledala u oči, otvoreno se diveći. Previše otvoreno. Chris je razmislio. Naglo mu je sinulo da je možda krivo procenio šta se dogadja. Ovo je jednostavno mogao biti njezin način da dobije priču.

Johnston je bacio pogled prema Bellinu koji je hodao iza njega. "Francois! Šta ti kažeš?"

"Verujem da znaš šta radiš - mislim, govoriš", rekao je Bellin. "Finansiranje varira od četiri do šest stotina hiljada američkih dolara. Skandinavci, Nemci i Amerikanci koštaju više. Paleolit košta više. Ali da, pola miliona mogla bi biti prosečna svota."

Gospodja Delvert je ostala usredotočena na Johnstona. "A za vaše finansiranje, profesore Johnston, koliko kontakata morate imati s ITC-om?"

"Gotovo ni jedan." "Gotovo ni jedan? Zaista?"

"Njihov predsednik, Robert Doniger, došao je ovamo pre dve godine. On obožava istoriju, i bio je oduševljen, poput deteta. A ITC šalje potpredsednika otprilike jednom mesečno. Jedan od njih upravo je sada ovde. Ali uglavnom nas ostavljaju na miru."

A šta znate o samom ITC-u?"

Johnston je slegnuo ramenima. "Bave se istraživanjima vezanima za kvantnu fiziku. Izradjuju komponente koje se koriste u MR uredjajima, medicinskim napravama, i tako dalje. I rade na razvoju nekoliko tehnika za datiranje baziranih na kvantnoj fizici, za precizno datiranje bilo kojeg predmeta. Mi im pomažemo u tome."

"Tako. A te tehnike, one deluju?"

"Mi imamo prototipove naprava u našoj kancelariji na farmi. Do sada su se pokazali preosetljivima za teren. Uvek se kvare."

"Ali to je ono zašto vas ITC financira - da testirate njihovu opremu?"

"Ne", rekao je Johnston. "Obratno. ITC izradjuje opremu za datiranje iz istih razloga zbog kojih nas ITC financira - zato što je Bob Doniger oduševljen istorijom. Mi smo njegov hobi."

"Skup hobi."

"Ne za njega", reče Johnston. "On je milijarder. Kupio je Gutenbergovu Bibliju za dvadeset tri miliona. Kupio je na aukciji tapiseriju Rouen za sedamnaest miliona. Naš mu je projekat samo sitniš."

"Možda je tako. Ali gospodin Doniger je takodjer i nepopustljiv poslovni čovek."

"Da."

"Mislite li zaista da vas podupire iz licnih interesa?" Njezin je ton bio lagan, gotovo šaljiv. Johnston je pogledao direktno u nju. "Nikad ne znate, gospodjo Delvert, kakvi su nečiji razlozi."

Chris pomisli: on je takodje sumnjičav.

Činilo se da je i Delvertova to osetila, pa se odmah vratila na poslovniji način ponašanja.

"Naravno, u pravu ste. Ali pitam to s razlogom. Nije li istina da niste vlasnici rezultata vašeg istraživanja? Sve što nadjete, vlasništvo je ITC-a."

"Da, to je tačno." "To vam ne smeta?"

"Da radim za Microsoft, Bili Gates bi bio vlasnik rezultata mojih istraživanja. Sve što bih našao i otkrio, bilo bi vlasništvo Billa Gatesa."

"Da. Ali ovo nije baš isto."

"Zašto ne? ITC je tehnička kompanija, i Doniger je uspostavio ovaj fond na način na koji tehničke kompanije čine takve stvari. Aranžman meni ne smeta. Imamo pravo objaviti naše nalaze - oni čak plaćaju za objavljivanje."

"Nakon što ih odobre."

"Da. Mi prvo njima šaljemo naše izveštaje. Ali oni nikad nisu komentarisali."

"Znači ne vidite nikakav skriveni ITC-ov plan iza svega ovoga?"

Johnston reče: "Vi vidite?

"Ne znam", rekla je. "Zato vas i pitam. Zato što, naravno, ima nekih vrlo zagonetnih aspekata ponašanja ITC-a kao kompanije."

"Kojih aspekata?"

"Na primer," rekla je, "oni su jedan od najvećih potrošača ksenona na svetu."

"Ksenona? Mislite plina?"

"Da. On se koristi u laserima i elektronskim cevima."

Johnston slegne ramenima. "Mogu uzeti sav ksenon ovoga sveta. Ne vidim kako se to mene tiče."

"Sta je s njihovim zanimanjem za egzotične metale? ITC je nedavno kupio nigerijsku kompaniju kako bi osigurali opskrbu niobijem."

"Niobij", Johnston odmahne glavom. "Sta je niobij?"

"Metal sličan titanu."

"Za šta se koristi?"

"Za supravodljive magnete i nuklearne reaktore."

"I vi se pitate za šta ga ITC koristi?" Johnston opet odmahne glavom. "Moraćete pitati njih, gospodjo Delvert."

"Već jesam. Za “istraživanja u polju napredne magnetike”, rekli su."

"Eto vam. Ima li razloga da im ne verujete?"

"Ne", rekla je. "Ali kao što ste sami rekli, ITC je kompanija za istraživanja. Zapošljavaju dve stotine fizičara u njihovom glavnom postrojenju, u mestu pod imenom Black Rock u Novom Meksiku. Očito i neupitno, reč je o kompaniji visoke tehnologije."

"Da..."

"Stoga se pitam: zašto bi kompanija visoke tehnologije želela tako puno zemlje?"

"Zemlje?"

"ITC je kupio goleme parcele zemlje na udaljenim lokacijama širom sveta: na planinama Sumatre, u severnoj Kambodži, jugoistočnom Pakistanu, džunglama središnje Guatemale, brdima Perua."

Johnston se namrštio. "Jeste li sigurni?"

"Jesam. Kupili su ponešto i u Evropi, takodjer. Zapadno od Rima, pet stotina hektara. U Nemačkoj u blizini Heidelberga, sedam stotina hektara. U Francuskoj, hiljadu hektara vapnenačkih brda ponad reke Lot. I napokon, upravo ovde."

"Ovde?

Da. Koristeći se britanskim i švedskim holding kompanijama, vrlo su tiho nabavili pet stotina hektara, sve u okolini vašeg nalazišta. Radi se većinom o šumama i zemlji za obradjivanje, u ovom trenutku."

"Holding kompanije?" rekao je.

"Tako im je teško ući u trag. Štogod ITC radio, to očito zahteva tajnovitost. Ali zašto bi ta kompanija finansirala vaše istraživanje, a takodje i kupovala zemlju oko nalazišta?"

"Nemam pojma", reče Johnston. "Pogotovo zato što ITC nije u posedu samog mesta nalazišta. Sećate se da su prošle godine dali celo područje - Castelgard, Sainte-Mere i La Roque - francuskim vlastima."

"Svakako. Radi porezne povlastice."

"Ali svejedno, ITC nije vlasnik mesta nalazišta. Zašto bi kupovali zemlju oko njega?"

"Vrlo rado ću vam pokazati sve što imam."

"Možda", reče Johnston, "biste trebali."

"Moji podaci su u autu." Zajedno su krenuli prema Land Roveru. Gledajući ih kako odlaze, Bellin je pucnuo jezikom. "O, Bože. Tako je teško verovati u današnje vreme."

Chris se spremao odgovoriti na svom lošem francuskom, kad mu se radio uključi. "Chris?" Bio je to David Stern, tehnolog projekta. "Chris, je li profesor s tobom? Pitaj ga poznaje li nekog po imenu James Wauneka."

Chris pritisne tipku na svom radiju. "Profesor je trenutačno zauzet. O čemu se radi?"

"On je neki tip u Gallupu. Zvao je dvaput. Želi nam poslati sliku našeg samostana za koju kaže da ju je našao u pustinji."

"Šta? U pustinji?"

"Mogao bi biti malo trknut. Tvrdi da je policajac, i ne prestaje brbljati o nekom mrtvom ITC-ovu namešteniku."

"Neka nam je pošalje na našu e-mail adresu", reče Chris. "Ti to pogledaj."

Ugasio je radio. Bellin je gledao na svoj sat, puckajući opet jezikom, zatim gledajući prema autu gde su Johnston i Delvertova stajali; glave su im se gotovo dodirivale dok su pažljivo proučavali papire. "Imam sastanke", rekao je žalosno. "Tko zna koliko će ovo trajati?"

"Mislim", reče Chris, "da možda neće dugo."

ooo

Dvadeset minuta kasnije, Bellin se odvezao, s gospodom Delvert na suvozačkom sedistu, a Chris je stajao pokraj profesora mašući im na pozdrav. "Mislim da je ovo prošlo prilično dobro", reče Johnston.

"Što vam je pokazala?"

"Izveštaje o kupovini zemlje, za područje u okolini. Ali nije uverljivo. Četiri parcele kupila je nemačka grupa ulagača o kojoj se malo zna. Dve parcele kupio je britanski advokat koji tvrdi da će se ovde penzionisati; još jednu je kupio holandski bankar za svoju odraslu kćer, i tako dalje."

"Britanci i Nizozemci kupuju zemlju u Perigordu već godinama", reče Chris. "To nije ništa novo."

"Tačno. Ona ima nekakvu ideju da sve kupovine vode do ITC-a. Ali to je prilično nategnuto. Za to bi morao čvrsto verovati."

Auto je otišao. Okrenuli su se i zakoračali prema reci. Sunce je sada bilo više na nebu i postajalo je toplije. Oprezno, Chris reče: "Šarmantna žena."

"Mislim," Johnston će, "da prenaporno radi za svoj posao."

Ušli su u čamac na vesla zavezan na rubu reke, i Chris ih odveze preko do Castelgarda.

ooo

Ostavili su čamac za sobom i počeli se penjati prema vrhu brda Castelgard. Ugledali su prve naznake zidova dvorca. S ove strane, jedino što je ostalo od zidova bili su travnati nasipi koji su završavali dugačkim ostacima ogoljenog, izmrvljenog kamenja. Nakon šest stotina godina, to je gotovo izgledalo kao delo prirode. Ali zapravo, bili su to ostaci zida.

"Znaš," reče profesor, "ono što se njoj zapravo ne svidja je korporacijsko sponzorstvo. Ali arheološka istraživanja oduvek su zavisila od nezavisnih dobročiniteljima. Pre sto godina svi dobročinitelji bili su individualci: Carnegie, Peabody, Stanford. Ali u današnje vreme, novac je korporacijski, zato Nippon TV financira Sikstinsku kapelu, British Telecom financira York, Philips Electronics financira castrum u Toulouseu, i ITC financira nas."

"Mi o vuku", reče Chris. Popevši se preko brda, ugledali su tamnu pojavu Diane Kramer, koja je stajala s Andreom Marekom.

Profesor uzdahne. "Ovaj je dan potpuno propao. Koliko će dugo ona biti ovde?"

"Njezin je avion u Bergeracu. Njezin odlazak predvidjen je za danas popodne u tri."

ooo

"Žao mi je zbog one žene", reče Diane Kramer kad je Johnston prišao kako bi im se pridružio. "Ona uzrujava svakoga, ali nismo mogli učiniti ništa s njom u vezi."

"Bellin je rekao da ste hteli da razgovaram s njom."

"Želimo da svi razgovaraju s njom", rekla je Kramerova. "Činimo sve što možemo da joj pokažemo da nema tajni."

Činilo se da je vrlo zabrinuta", reče Johnston, "zbog toga što ITC kupuje zemlju u ovom području."

"Kupujemo zemlju? ITC?" Kramerova se nasmejala. "To još nisam čula. Je li vas pitala o niobiju i nuklearnim reaktorima?"

"Zapravo i jest. Rekla je da ste kupili kompaniju u Nigeriji kako biste osigurali opskrbu."

"Nigerija", ponovila je Kramerova, odmahujući glavom. "O, Bože. Naš niobij dolazi iz Kanade. Niobij nije baš redak metal, znate. Prodaje se za sto šezdeset dolara po kili." Odmahnula je glavom. "Ponudili smo joj obilazak našeg postrojenja, intervju s našim predsednikom, da dovede fotografa i svoje vlastite stručnjake, sve što želi. Ali ne. To je moderno novinarstvo: ne daj da ti činjenice stanu na put."

Kramerova se okrenula i rukom pokazala prema ruševinama Castelgarda posvuda oko njih. "Uglavnom", rekla je. "Doktor Marek me je poveo u izvrstan obilazak, helikopterom i peške. Očito je da obavljate apsolutno spektakularan posao. Napredak je dobar, posao je iznimno visoke akademske kvalitete, način na koji beležite podatke je prvoklasan, vaši ljudi su sretni, nalazište je dobro organizovano. Upravo fantastično. Ne mogu biti sretnija. Ali doktor Marek mi je rekao da će zakasniti na njegov - o čemu se radi?"

"Sat mačevanja teškim mačem."

"Njegov sat mačevanja teškim mačem. Da. Mislim da bi svakako morao otići na svoj sat mačevanja. Ne zvuči kao nešto čiji termin možete promeniti, poput sata klavira. U medjuvremenu, hoćemo li zajedno prošetati nalazištem?"

"Naravno", reče Johnston.

Chrisov radio se oglasi. Glas reče: "Chris? Sophie je na telefonu."

"Nazvaću je kasnije."

"Ne, ne", reče Kramerova. "Samo idite. Razgovarat ću nasamo s profesorom."

Johnston brzo reče: "Obično je Chris sa mnom kako bi pravio beleške."

"Mislim da nam beleške danas neće biti potrebne."

"U redu. Dobro." Okrenuo se prema Chrisu. "Ali daj mi svoj radio, za svaki slučaj."

"Nema problema", reče Chris. Otkačio je radio s remena i dodao ga Johnstonu. Dok ga je Johnston uzimao u ruku, vrlo je očito pritisnuo prekidač za aktiviranje glasovne komunikacije. Zatim ga je zataknuo za pojas.

"Hvala", rekao je Johnston. "A sad, bolje idi nazvati Sophie. Znaš da ona ne voli da je se ostavlja da čeka."

"U redu", reče Chris.

Dok su Johnston i Kramerova kretali u šetnju kroz ruševine, on je otrčao kroz polje prema kamenoj kući koja je služila kao ured projekta.

000

Tik iza razrušenih zidova grada Castelgarda, tim je kupio oronulo kameno spremište; izgradili su novi krov i popravili zidove. Onde su smestili svu svoju elektronsku i laboratorijsku opremu te kompjutere za arhiviranje. Izveštaji i predmeti koji još nisu bili obradjeni bili su rasprostrti na tlu pod širokim zelenim šatorom smeštenim uz kuću.

Chris je ušao u spremište, koje je bilo jedna velika prostorija koju su oni pregradili u dve. Nalevo je u svojoj vlastitoj sobi sedela Elsie Kastner, lingvistica i grafologinja tima, pogrbljena nad dokumentima na pergamentu. Chris se ne obazre na nju i krene ravno prema prostoriji natrpanoj elektronskom opremom. Onde je David Stern, mršavi tip s naočalama, tehnološki stručnjak projekta, telefonirao.

"Pa," govorio je Stern, "moraćete skenirati svoj dokument u prilično visokoj rezoluciji i poslati nam ga. Imate li tamo skener?"

Chris je žurno kopao po opremi na sklopivom stolu, tražeći rezervni radio. Nije video nijedan; svi punjači bili su prazni.

"Policijska uprava nema skener?" rekao je Stern, iznenadjen. "Oh, vi niste u - pa, zašto ne odete tamo i upotrebite skener bolnice?"

Chris je kucnuo Sterna po ramenu. Ustima je oblikovao reč radio.

Stern je kimnuo i otkvačio svoj vlastiti radio s pojasa. "Pa da, bolnički skener bi bio dobar. Možda imaju nekog ko vam može pomoći. Treba nam slika veličine 1280 puta 1024 piksela 25 u obliku JPEG 26 datoteke. Onda je pošaljite nama..."

Chris istrči van, prebacujući s kanala na kanal dok je odlazio.

S vrata spremišta imao je pogled na celo nalazište. Video je Johnstona i Kramerovu kako hodaju uz rub platoa koji je gledao na samostan. Imala je otvorenu beležnicu i pokazivala mu nešto na papiru.

A onda ih je našao na osmom kanalu.

"Značajno ubrzanje tempa istraživanja", govorila je.

A profesor je rekao: "Molim?"

ooo

Profesor Johnston pogleda preko svojih naočala sa žicanim okvirom u ženu koja je stajala pred njim. "To je nemoguće", rekao je.

Duboko je uzdahnula. "Možda vam nisam baš dobro objasnila. Već radite na nekim rekonstrukcijama. Ono što bi Bob voleo učiniti," rekla je, "jest da se to poveća, tako da postane potpuni program rekonstrukcije."

"Da. A to je nemoguće."

"Recite mi zašto."

"Zato što ne znamo dovoljno, eto zašto", reče Johnston Ijutito. "Gledajte, jedine rekonstrukcije koje smo dosad napravili bile su zbog sigurnosti. Ponovno smo izgradili zidove zato da ne padnu na naše radnike. Ali nismo spremni zaista početi rekonstruirati same iskopine."

"Ali svakako jedan deo", rekla je. "Mislim, pogledajte samostan. Sigurno biste mogli iznova sagraditi crkvu i nadsvodjeni trem pokraj nje, i refektorat i-"

"Molim?" rekao je Johnston. "Refektorat?" Refektorat je bio zajednička blagaovaonica u kojoj su fratri jeli. Johnston je pokazao dolje prema nalazištu, gde su niski zidovi i ispresecani rovovi činili zbunjujući obrazac. "Ko je rekao da je refektorat bio pokraj klaustra?"

"Pa, ja-"

"Vidite? To je upravo ono o čemu govorim", reče Johnston. "Još uvek nismo sigurni gde se refektorat nalazio. Tek smo nedavno počeli nagadjati da je mogao biti pokraj trema, ali nismo sigurni."

Ona reče razdraženo: "Profesore, akademsko istraživanje može ići unedogled, ali u stvarnom svetu rezultata-"

"Ja sam u potpunosti za rezultate", reče Johnston. "Ali sva bit iskopavanja kao što je ovo jest da ne ponavljamo greške koje su načinjene u prošlosti. Pre stotinu godina, arhitekt pod imenom Viol-let-le-Duc obnovio je spomenike po celoj Francuskoj. Neke dobro. Ali kad nije imao dovoljno informacija, jednostavno ih je izmislio. Gradjevine su bile samo njegova mašta."

"Razumem da želite biti autentični-"

"Da sam znao da ITC želi Disnevland, nikad ne bih bio pristao."

"Ne želimo Disnevland."

"Ako sad krenemo s rekonstrukcijom, to je ono što ćete dobiti, gospodjice Kramer. Dobićete maštariju. Nešto kao Disnevland na temu srednjeg veka."

"Ne", rekla je. "Obećavam vam. Ne želimo maštariju. Želimo istorijski tačnu rekonstrukciju nalazišta."

"Ali to se ne može učiniti."

"Mi verujemo da može."

"Kako?"

"Uza sve dužno poštovanje, profesore, vi ste preoprezni. Vi znate više no što mislite da znate. Na primer, grad Castelgard, podno samog dvorca. To bi se svakako dalo obnoviti."

"Pretpostavljam... Jedan njegov deo, da."

"I to je sve što tražimo. Da samo obnovite deo."

ooo

David Stern je izašao iz spremišta i našao Chrisa kako sluša radio koji mu je bio prislonjen uz uho.

"Prisluškuješ, Chris?"

"Šššš", reče Chris.

"Ovo je važno."

Stern slegne ramenima. Uvek se osećao pomalo izdvojen od entuzijazma postdiplomaca koji su ga okruživali. Ostali su bili istoričari, a Stern je bio fizičar, i imao je sklonost gledati stvari drugačije. Jednostavno, nije se mogao jako uzbuditi zbog pronalaska još jednog srednjovekovnog ognjišta, ili nekoliko kostiju s groblja. U svakom slučaju, Stern je preuzeo ovaj posao - na kojem se od njega zahtevalo da upravlja elektronskim napravama, obavlja različite hemijske analize i karbonsko datiranje i tome slično - samo zato da bude blizu svoje devojke, koja je polazila letnju školu u Toulouseu. Zaintrigirala ga je metoda kvantnog datiranja, ali dosad oprema nije proradila.

Na radiju je Kramerova govorila: "A ako obnovite deo grada, tada biste takodje mogli obnoviti deo vanjskog zida dvorca, gde graniči s gradom. Onaj deo onde." Pokazivala je na nizak, nepravilan zid koji je prolazio sa severne strane na južnu preko nalazišta.

"Pa, valjda bismo mogli..."

"I", Kramerova je nastavila, "mogli biste produžiti zid prema jugu, tamo gde ide prema šumi. Mogli biste raščistiti šumu i obnoviti kulu."

Stern i Chris su se pogledali.

"O čemu ona priča?" reče Stern. "Koju kulu?"

"Niko još nije ni pregledao šumu", reče Chris. "Raščistit ćemo je krajem leta, a zatim je dati pregledati u jesen."

Na radiju su čuli profesora kako govori: "Vaš je predlog vrlo zanimljiv, gospodjice Kramer. Dopustite da o njemu raspravim s drugima, i sastaćemo se ponovno za ručkom."

A zatim je u polju ispod njih Chris video profesora kako se okreće, gleda direktno prema njima i upire prstom prema šumi.

ooo

Ostavljajući otvoreno polje s ruševinama iza sebe, uspeli su se uz zeleni nasip i ušli u šumu. Stabla su bila tanka, ali su rasla jedno uz drugo i pod njihovim krošnjama bilo je tamno i hladno. Chris Hughes sledio je vanjski zid dvorca koji se progresivno smanjivao od visine struka do niskih kamenih izdanaka, i zatim naposletku do ničega,nestajući pod šikarom.

Otada se morao saginjati, gurajući rukama paprat i male biljke u stranu kako bi video gde zid vodi.

Šuma oko njih postajala je gušća. Osećao je mir ovde. Setio se kad je prvi put video Castelgard, gotovo je celo nalazište bilo unutar šume poput ove. Nekoliko zidova koji su još stajali bili su pokriveni mahovinom i lišajevima, i činilo se da se izdižu iz zemlje poput organskih oblika. Nalazište je tada bilo obavijeno tajnovitošću. Ali ona se izgubila kad su raščistili zemlju i počeli s iskopavanjem.

Stern je išao iza njega. Stern nije puno izlazio iz labosa, i činilo se da uživa. "Zašto su ova stabla tako mala?" rekao je.

"Zato što je ovo nova šuma", reče Chris. "Gotovo sve šume u Perigordu stare su manje od sto godina. Sve ovo zemljište nekad je bilo raščišćeno za vinograde."

"I?"

Chris slegne ramenima. "Bolest. Ona pokora, filoksera 27, ubila je sve loze negde na prelazu stoleća. A šuma je ponovno narasla." I doda: "Francuska industrija vina gotovo je nestala. Spasili su se uvozom loza iz Kalifornije koje su bile otporne na filokseru. Nešto što bi najradije zaboravili."

Dok je govorio, nastavio je gledati u tlo, pronalazeći tu i tamo komadić kamena, upravo dovoljno da mu omogući da sledi liniju starog zida.

Ali odjednom, zid nestane. Potpuno ga je izgubio. Sad će se morati vratiti istim putem i ponovno ga naći. "Dodjavola ."

"Šta je?" reče Stern.

"Ne mogu pronaći zid. Išao je upravo ovuda", pokazao je dlanom, "a sad ga više nema."

Stajali su na delu gde je šikara bilo posebno gusta, visoka paprat pomešana s nekom vrstom bodljikave loze koja ga je grebla po golim nogama. Stern je imao duge hlače i hodao prema napred, govoreći: "Ne znam, Chris, mora biti ovde negde..."

Chris je znao da će se morati vratiti istim putem. Upravo se bio okrenuo da krene svojim tragom, kad je začuo Sterna kako viče.

Chris pogleda prema natrag.

Sterna nije bilo. Nestao je.

Chris je stajao sam u šumi.

"Davide?"

Začuje se stenjanje. "Ah... dodjwvola."

"Šta se dogodilo?"

"Udario sam se u koleno. Boli djavolski." 27 Trsnauš. Chris ga nigde nije video. "Gde si?"

"U rupi", reče Stern. "Pao sam. Budi oprezan, ako ideš u ovom smeru. U stvari..." Gundjanje. Psovke. "Ne trudi se. Mogu ustati. Dobro sam. U stvari - hej."

"Sta je?"

"Čekaj malo."

"Šta se dogadja?"

"Samo pričekaj, O.K.?"

Chris je video kako se grmlje pomiče, paprati se njišu napred i natrag, kako se Stern uputio nalevo. Zatim Stern progovori. Glas mu je zvučao čudno. "Ovaj, Chris?"

"Šta je?"

"Ovde je deo zida. Zakrivljen."

"Šta hoćeš reći?"

"Mislim da stojim na dnu nečega što je nekad bila zaobljena kula, Chris."

"Ma da", reče Chris. Pomisli, kako li je Kramerova znala za ovo?

ooo

"Proveri u kompjuteru", reče profesor. "Pogledaj imamo li kakve snimke dobivene helikopterskim pregledavanjem terena - infra-crvene ili radarske - koje pokazuju kulu. Možda je već zabeležena, a mi samo nikad nismo obratili pažnju na nju."

"S kasno-posle-podnevnom infracrvenom snimkom imate najviše šanse", reče Stern. On je sedeo u stolcu s vrećicom leda na kolenu.

"Zašto kasno poslepodne?"

"Zato što vapnenac zadržava toplinu. To je razlog zbog kojeg su špiljski praljudi toliko voleli ovo područje. Čak i zimi, temperatura u špilji u vapnencu Perigorda bila je deset stepeni viša od vanjske temperature."

"Zato poslepodne..."

"Zidovi zadržavaju toplinu dok se šuma hladi. I pokazaće se na infracrvenoj snimci."

"Čak i ako su zakopani?"

Stern slegne ramenima.

Chris je seo za kompjutersku konzolu i počeo pritiskati tipke. Kompjuter je proizveo meki zvuk. Slika se naglo promenila.

Ups. Na e-mailu smo."

Chris otvori poštanski sandučić. Imali su jednu poruku, i trebalo joj je dugo vremena da se učita. "Što je ovo?"

"Kladim se da je to onaj tip Wauneka", reče Stern. "Rekao sam mu da pošalje prilično veliku sliku. Verovatno je nije komprimirao."

Onda se slika pojavila na ekranu: serija tačkica složenih u geometrijski uzorak. Svi su ga odmah prepoznali. Bio je to bez sumnje samostan Sainte-Mere. Njihovo vlastito nalazište.S više detalja nego njihovo vlastito istraživanje.

Johnston se zagleda u sliku. Lupkao je prstima po površini stola. "Čudno", reče napokon, "da su se Bellin i Kramerova baš slučajno zatekli ovde istoga dana."

Studenti se pogledaše. "Šta je u tome čudno?" upita Chris.

"Bellin nije tražio da se upozna s njom. A on uvek traži da ga upoznamo s izvorom novaca."

Chris slegne ramenima. "Činilo se da mu se žuri."

"Da. Tako se činilo." Okrenuo se prema Sternu. "U svakom slučaju, isprintaj to", reče. "Videćemo što će naši arhitekti reći.

ooo

Katherine Erickson - pepeljastoplave kose, plavih očiju i kože vrlo tamne od sunca - visila je petnaest metara iznad zemlje. Njezino je lice bilo samo nekoliko centimetara ispod gotičkog svoda kapele Castelgarda. Ležala je na ledjima osigurana planinarskom opremom i mirno zapisivala beleške o konstrukciji iznad sebe.

Eriksonova je bila najnovija diplomantica na nalazištu; pridružila se timu tek pre nekoliko meseci. Isprva je otišla studirati arhitekturu na Yaleu, ali je otkrila da joj se ne svidja to što je izabrala, te se prebacila na odsek istorije. Johnston ju je onde izabrao, uveravajući je da mu se pridruži na isti način na koji je uverio sve ostale: "Zašto ne bi ostavila te stare knjige i istraživala malo prave istorije? Nešto što možeš opipati vlastitim rukama?"

I tako, opipavanje vlastitim rukama bilo je tu - visila je ovde. Nije joj baš bilo krivo: Kate je odrasla u Coloradu i bila je oduševljena penjanjem. Provodila je svaku nedelju penjući se po stenama posvuda oko Dordogne. Retko je bilo nekoga u blizini, što je bilo izvrsno: kod kuće, morao si čekati u redu za dobra mesta za penjanje. Koristeći svoj mali pijuk, otkinula je nekoliko komadića žbuke s nekoliko različitih mesta kako bi ih odnela na spektroskopsku analizu. Svaki je ubacila u jednu od plastičnih posudica poput onih za film, koje je nosila preko ramena i prsa u remenu nalik na prepasač za metke.

Označavala je posudice kad je začula glas: "Kako silaziš odozgo? Želim ti nešto pokazati."

Bacila je pogled preko ramena i videla Johnstona na tlu ispod sebe. "Lako", rekla je. Kate je oslobodila svoje vezove i glatko kliznula prema zemlji, lagano se spustivši. Odmaknula je pramenove plave kose s lica. Kate Erickson nije bila lepa devojka - kao što joj je njezina majka, kraljica brucoškog plesa na Univerzitetu u Californiji, često govorila - ali je posedovala druge vrednosti koju su muškarci smatrali privlačnim.

"Mislim da bi se ti popela na bilo što", reče Johnston.

Otkvačila je opremu. "To je jedini način da se doñpdje do ovih podataka."

"Ako ti tako kažeš."

"Ozbiljno", rekla je. "Ako želiš arhitektonsku istoriju ove kapele, onda se ja moram popeti gore i uzeti uzorke žbuke. Jer je taj svod ponovno izgradjivan mnogo puta - ili zato što je bio loše napravljen i stalno se urušavao, ili zato što je polomljen ratnim mašinama tokom rata."

"Sigurno od opsada", reče Johnston.

"Pa, ja nisam tako sigurna.", reče Kate. "Glavne prostorije dvorca - velika dvorana, unutrašnje sobe - sve je čvrsto, ali nekoliko zidova nije dobro sagrapdjeno. Na nekim mestima izgleda kao da su zidovi dodavani kako bi se napravili tajni prolazi. Dvorac ih ima nekoliko. Postoji čak jedan koji vodi do kuhinje! Ko god je napravio te promene morao je biti prilično paranoičan. I možda su ih napravili prebrzo." Obrisala je ruke o svoje kratke hlače. "Onda, što mi to imate pokazati?"

Johnston joj doda list papira. Bio je to kompjuterski ispis, serija tačaka složenih u pravilnom, geometrijskom uzorku. "Sta je ovo?" upitala je.

"Reci ti meni."

"Izgleda kao Sainte-Mere."

"I, je li?"

"Rekla bih da jest, da. Samo..."

Izašla je iz kapele, i pogledala dole prema iskopinama samostana, oko kilometar i po dalje u ravnici ispod njih. Rasprostirao se gotovo jednako tako jasno kao crtež koji je držala u ruci. "Hm."

"Šta je?"

"Na ovom su crtežu označene stvari koje mi još uvek nismo otkrili", rekla je. "Polukružna kapela pridodana crkvi, drugi klaustar u severnoistočnom kvadrantu, i... ovo izgleda kao vrt unutar zidina... Uostalom, odakle vam ova slika?"

ooo

Restoran u Marqueyssacu stajao je na rubu platoa s pogledom na celu dolinu Dordogne. Kramerova podigne pogled sa svoga stola i iznenadi se ugledavši profesora koji je dolazio s Marekom i Chrisom. Namrštila se. Nije očekivala tako veliko društvo. Bila je za stolom za dvoje

Svi sedoše zajedno; Marek je privukao dve stolice od susednog stola. Profesor se nagne napred i uporno se zagleda u nju.

"Gospodjice Kramer," reče profesor, "kako ste znali gde je dvor?"

" dvor?" Slegnula je ramenima. "Pa, ne znam. Nije li to bilo u nedeljnom izveštaju o napretku? Ne? Onda mi je možda doktor Marek to spomenuo." Pogledala je u ozbiljna lica koja su buljila u nju. "Gospodo, samostani nisu baš moja specijalnost. Mora da sam negde čula o tome."

"A kula u šumi?"

"Mora da je na jednom od prikaza. Ili na starim fotografijama."

"Proverili smo. Nije."

Profesor gurne crtež preko stola do nje. "I zašto neki nameštenik ITC-a po imenu Joseph Traub ima crtež samostana koji je potpuniji od našeg vlastitog?"

"Ne znam... Odakle vam ovo?"

"Od policajca iz Gallupa u Novom Meksiku, koji ima neka pitanja kao i ja."

Ona ne reče ništa. Samo je buljila u njega.

"Gospodjice Kramer", on će napokon. "Mislim da nam nešto tajite. Mislim da ste radili svoje vlastite analize nama iza ledja, i ne delite s nama ono što ste otkrili. I mislim da je razlog tome to što ste vi i Bellin pregovarali o eksploataciji nalazišta u slučaju da ja ne želim saradjivati. A francuske vlasti bi bile više nego sretne da mogu izbaciti Amerikance s mesta na kojima se iskopava njihova baština."

"Profesore, to apsolutno nije istina. Uveravam vas-"

"Ne, gospodjice Kramer, ne možete." Pogledao je na sat. "Kada poleće vaš avion za ITC?"

"U tri sata."

"Ja sam sada spreman za polazak."

Odgurnuo je svou stolicu od stola.

"Ali ja idem u New York."

"Onda mi se čini da je bolje da promenite svoje planove i podjete u Novi Meksiko."

"Vi ćete želeti videti Boba Donigera, a ja ne znam njegov raspored..."

"Gospopdjice Kramer." Nagnuo se preko stola. "Sredite to."

ooo

Kad je profesor otišao, Marek reče: "Molim Boga da s naklonošću gleda na vaše putovanje i vrati vas natrag neozledjene." Bilo je to ono što je uvek govorio prijateljima na odlasku. Pre šesto godina, bila je to omiljena fraza grofa Geoffrevja de la Toura.

Neki misle da Marekova fascinacija prošlošću graniči s opsesijom. Ali zapravo, njemu je to bilo normalno: čak i kao dete, Mareka je srednjovekovni period snažno privlačio, i na mnogo načina, sad se činilo da u njemu živi. Jednom je u restoranu rekao prijatelju da neće pustiti bradu jer to nije bilo moderno u to vreme. Zapanjen, prijatelj se usprotivio: "Naravno da je moderno, samo pogledaj sve te brade oko sebe." Na što je Marek uzvratio: "Ne, ne, mislim, nije moderno u mom vremenu." Pri tom je mislio na trinaesto i četrnaesto stoleće.

Mnogi su stručnjaci za srednjovekovlje znali čitati stare jezike, ali Marek ih je znao govoriti: srednjovekovni engleski, starofrancuski, oksitanski 28 i latinski. Bio je stručnjak za detalje onovremenog odevanja i običaja. A kako je bio krupnije gradje i posedovao atletske sposobnosti, odlučio je svladati borbene veštine onog vremena. Naposletku, govorio je, bilo je to vreme neprekidnih ratova. Već je znao jahati goleme peršeronce 29 koji su se koristili kao konji za turnire ili bojni konji. I bio je razmerno obučen u turnirskim veštinama, nakon stoje proveo sate vežbajući s lutkom za gadjanje zvanom kvintan. Marek je bio toliko dobar s dugačkim lukom da je druge počeo poučavati toj veštini. A sada je učio boriti se s teškim mačem.

Ali njegovo ga je podrobno poznavanje istorije na čudnovat način udaljilo od sadašnjosti. Profesorov iznenadni odlazak sve ih je ostavio u nelagodi i s osećajem napuštenosti; počele su kružiti neverovatne glasine, posebno medju dodiplomcima: ITC obustavlja svoje financiranje. ITC pretvara projekt u Disnevland na temu srednjeg veka. ITC-ovci su ubili nekog u pustinji i zbog toga su u nevolji. Posao je stao; ljudi su samo stajali naokolo i razgovarali.

Marek je napokon odlučio da bi bilo bolje da održi sastanak da suzbije glasine, stoga je u rano poslepodne pozvao sve zajedno ispod velikog zelenog šatora pokraj spremišta. Marek je objasnio da je došlo do razilaženja izmedju profesora i ITC-a i da je profesor otišao u glavni ured ITC-a kako bi to raščistio. Marek je rekao kako se radi samo o nesporazumu koji će biti razrešen kroz nekoliko dana. Rekao je da će biti u stalnom kontaktu s profesorom koji je organizirao javljanje svakih dvanaest sati, i da očekuje skori profesorov povratak i vraćanje stvari u normalu.

Nije pomoglo. Osećaj duboke nelagode se zadržao. Nekoliko je dodiplomaca sugerisalo da je poslepodne zaista prevruće za rad i prikladnije za vožnju kajakom na reci; Marek je, napokon osetivši opste raspoloženje, rekao da onda mogu ići.

Jedan za drugim, postdiplomci su takodjer odlučili uzeti slobodno popodne. Kate se pojavila s nekoliko kilograma metala koji je zveketao oko njezinog struka, i najavila da se ide penjati na stenu iza Gageaca. Pitala je Chrisa želi li poći s njom (da joj pridržava užad - znala je da se on nikad ne bi penjao), ali on je rekao da će ići do konjušnica s Marekom. Stern je izjavio da će se odvesti do Toulousea na večeru. Rick Chang se uputio prema Les Evziesu kako bi posetio kolegu na paleolitskom nalazištu. Jedino je Elsie Kastner, grafologinja, ostala u spremištu, strpljivo pregledavajući dokumente. Marek ju je upitao želi li poći s njim. Ali ona mu je odgovorila: "Ne budi blesav, Andre", i nastavila raditi.

ooo

Konjički centar pokraj Souillaca bio je udaljen šest i pol kilometara i to je bilo mesto gde je Marek trenirao dvaput nedeljno. U udaljenom uglu malo korištenog polja postavio je čudnu prečku u obliku slova T koja je stajala na postolju koje se moglo okretati. Na jednom kraju prečke bio je podstavljeni četvorougao; na drugom kraju bila je kožnata vreća koja je izgledala poput boksačke.

Bio je to kvintan, sprava toliko stara da njezini crteži postoje na rubovima crkvenih spisa koje su ispisali fratri pre hiljadu godi-

na. I zaista, prema takvim je crtežima Marek načinio svoju vlastitu verziju.

Izrada kvintana bila je posve jednostavna; bilo je mnogo teže dobiti pristojno koplje. To je bila vrsta problema s kojom se Marek uvek iznova suočavao u eksperimentalnoj istoriji. Čak je i najjednostavnije i najobičnije predmete iz prošlosti bilo nemoguće reprodukovati u modernom svetu. Čak i kad novac nije bio u pitanju, zahvaljujući ITC-ovu fondu za istraživanja.

U srednjovekovna vremena, koplja za turnire bila su nataknuta na drvene motke duže od tri i po metra, što je bila standardna duzina kopalja za dvoboje. Ali drvene motke te duzine gotovo da nisu više postojale. Nakon dugog traganja, Marek je pronašao posebno postrojenje za obradu drveta u severnoj Italiji blizu austrijske granice. Oni su mogli izraditi koplja od borovine one veličine koju je on tražio, ali su bili zapanjeni kad su čuli da za početak traži dvadeset komada. "Koplja se lome", rekao im je. "Trebaću ih mnogo." Kako bi se zaštitio od iverja, uglavio je komad zaslona na prednju stranu kacige za ragbi. Kad je tu kacigu nosio dok je jahao, privlačio je priličnu pažnju. Izgledao je kao poludeli pčelar.

Naposletku, Marek je podlegao suvremenoj tehnologiji i dao je svoja koplja izraditi od aluminija u tvrtki koja izradjuje bejzbolske palice.- Aluminijska koplja imala su bolju ravnotežu i činila su mu se autentičnijima, iako su bila pogrešna za taj period. A kako iverje više nije predstavljali problem, mogao je nositi uobičajenu kacigu za jahanje.

Što je bilo ono što je nosio sada.

Stojeći na kraju polja, mahnuo je Chrisu koji je bio pokraj kvintana. "Chrise? Spreman?"

Chris je kimnuo i namestio prečku u pravi položaj prema Mareku. Mahnuo je. Marek je spustio koplje i poterao konja.

Treniranje s kvintanom bilo je naoko jednostavno. Jahač je galopirao prema prečki, pokušavajući vrškom koplja udariti podstavljeni jastuk. Ako bi uspeo, prečka bi se počela okretati, što bi ga nateralo da potera svog konja da prodje pre no što bi se kožnata vreća okrenula i udarila ga u glavu. U stara vremena, Mareku je bilo poznato, vreća je bila dovoljno teška da izbaci mladog jahača iz  sedla. Ali Marek ju je načinio samo onoliko teškom da jahač dobije bolni ukor.

U prvom je pokušaju udario jastuk pod pravim uglom, ali nije bio dovoljno brz da izbegne vreću koja ga je drmnula po levom uhu. Povukao je uzde i kasom se vratio natrag. "Zašto ti ne probaš jednom, Chris?"

"Možda kasnije", rekao je Chris, ponovno postavljajući prečku u položaj.

Jedanput ili dvaput u poslednih nekoliko dana, Marek je uverio Chrisa da se okuša u vežbi s kvintanom. Ali sumnjao je da je to bilo samo zbog Chrisova iznenadnog nedavno rodjenog zanimanja za sve aspekte konjaništva. Marek je okrenuo svog bojnog konja, vratio se unazad i ponovno krenuo u napad. Kad je tek bio počeo, galopiranje u posve nagnutom položaju prema meti veličine tridesetak centimetara činilo se apsurdno teškim. Sad je već ulazio u štos. Uglavnom je pogadjao metu četiri od pet puta.

Konj je jurio prema napred poput munje. Marek spusti koplje. "Chris! Hej!"

Chris se okrenuo i mahnuo devojci koja je prolazila na konju. U tom je trenutku Marekovo koplje udarilo po jastuku, i kožnata se vreća zavrtela ukrug, udarivši Chrisa i srušivši ga licem na pod.

000

Chris je ležao na zemlji, omamljen, slušajući grohotan devojčin smeh. Ali ona brzo sjaše, i pomogne mu da ustane. "Oh, Chris, žao mi je što sam se smejala", rekla je ona, svojim elegantnim engleskim naglaskom. "Ja sam za sve kriva, u svakom slučaju. Nisam te smela omesti."

"Dobro sam", reče on, pomalo se dureći. Otresao je zemlju s brade i okrenuo se licem prema njoj, uspevši se nasmešiti.

Kao i uvek, bio je očaran njezinom lepotom, pogotovo u ovome trenutku, kad je njezina plava kosa bila odostraga obasjana popodnevnim suncem, pa se činilo da njezin savršeni ten sjaji, ističući njezine tamnoljubičaste oči. Sophie Rhys-Hampton bila je najlepša žena koju je upoznao u životu. I najinteligentnija. I najuspešnija. I najzavodljivija.

"Oh, Chris, Chris", rekla je, brišući mu lice hladnim vrškovima prstiju. "Zaista se ispričavam. Eto, tako. Bolje?" Sophie je bila studentica Cheltenham Collegea; imala je dvadeset godina, četiri godine manje od njega. Njezin je otac, Hugh Hampton, bio advokat u Londonu; on je bio vlasnik kuće koju su iznajmili za projekt tokom leta. Sophie je došla u kuću u blizini provesti leto s nekoliko prijatelja. Jednoga je dana došla kako bi uzela nešto iz radne sobe svoga oca. Chris ju je video i odmah se sudario s drvetom.

Što je, izgleda, odredilo ton njihova odnosa, pomislio je potišteno. Ona ga je sada pogledala i rekla: "Počašćena sam da imam takvo delovanje na tebe, Chris. Ali zabrinuta sam za tvoju sigurnost." Zahihotala je i lagano ga poljubila u obraz. "Zvala sam te danas."

"Znam, bio sam zauzet. Imali smo krizu." "Krizu? Šta čini arheološku krizu?"
"Ah, znaš. Gnjavaže oko financiranja."

"Ah, da. Oni tipovi iz ITC-a. Iz Novog Meksika." Izgovorila je to kao da se radi o kraju sveta. "Znaš li da su želeli kupiti seoski posed moga oca?"

"Je li?"

"Rekli su da ga moraju iznajmiti na toliko mnogo godina, da ga onda mogu i kupiti. Naravno da je on rekao ne."

"Naravno." Nasmešio joj se. "Večera?"

"Oh, Chris, ne mogu večeras. Ali sutra možemo jahati. Hoćemo li?"

"Naravno."

"Ujutro? U deset sati?"

"U redu", reče on. "Vidimo se u deset."

"Ne prekidam te u poslu?"

"Znaš da me prekidaš."

"Posve je u redu da odemo neki drugi dan."

"Ne, ne", reče on. "Sutra u deset."

"Dogovoreno", reče ona uz blistav osmeh.

U stvari, Sophie Hampton bila je gotovo previše zgodna, njezina je figura bila presavršena, a njezino ponašanje prešarmantno da bi bilo posve stvarno. Mareku je, na primer, bila odbojna.

Ali Chris je bio ushićen.

Nakon što je odjahala, Marek je ponovno zajurišao pokraj njega. Ovoga se puta Chris maknuo zaljuljanom kvintanu s puta. Kad je Marek dokasao natrag, rekao je: "Prijatelju, tebe ona vuče za nos."

"Možda", reče Chris. Istina beše da ga nije bilo briga.

Sledećega se dana Marek našao u samostanu pomažući Ricku Changu pri iskopavanju katakomba. Ovde su kopali već nedeljama. I išlo je sporo, jer su stalno pronalazili ostatke ljudskih kostura. Kad god bi naišli na kosti, prestali bi kopati lopatama i prebacivali se na zidarske lopatice i četkice za zube.

Rick Chang bio je fizički antropolog tima. Bio je obučen za rad s ljudskim ostacima; mogao je pogledati komadić kosti veličine graška i reći vam potiče li iz desnog zgloba ili levog, od muškarca ili žene, deteta ili odrasle osobe, i je li stara ili iz današnjeg vremena.

Ali ljudski ostaci koje su ovde nalazili bili su zbunjujući. Kao prvo, svi su poticali od muškaraca; i na nekima od dugačkih kostiju bile su primetne ozlede iz borbi. Na nekoliko lobanja videle su se rane od strela. To je bio način na koji je većina vojnika u četrnaestom stoleću poginula, od strela. Ali ne postoje beleške da su se ikakve bitke ikad vodile u ovom samostanu. Barem oni za njih nisu znali.

Upravo su bili našli nešto što je izgledalo kao komadić zahrdjale kacige, kad je Marekov mobilni telefon zazvonio. Bio je to profesor.

"Kako ide?" upita Marek.

"Dobro, zasad."

"Jeste li se sastali s Donigerom?"

"Jesam. Danas poslepodne."

"I?"

"Još ne znam."

"Još uvek žele nastaviti s rekonstrukcijom?"

"Pa, nisam siguran. Ovde stvari nisu baš onakve kakvima sam ih očekivao." Profesor se doimao neodredjeno, rastreseno.

"Kako to mislite?"

Ne mogu o tome diskutovati preko telefona", reče profesor. "Ali želeo sam ti reći da neću nazivati u sledećih dvanaest sati. Verovatno u sledećih dvadeset četiri sata.

A-ha. O.K. Sve je u redu?"

"Sve je sasvim u redu, Andre."

Marek nije bio posve siguran. "Treba li vam aspirin?" To je bila jedna od njihovih dogovorenih šifriranih rečenica, način da se pita da li nešto nije u redu u slučaju da druga osoba ne može slobodno govoriti.

"Ne, ne. Uopste ne."
"Zvučite pomalo odsutno."

" "Iznenadjen, rekao bih. Ali sve je u redu. Barem ja mislim da je sve u redu." Zastao je, a zatim: "Sta je s nalazištem? Šta se dogadja s vama?"

"Trenutačno sam s Rickom u samostanu. Kopamo u katakombama u četvrtom kvadrantu. Mislim da ćemo doći do dna kasnije danas, ili najkasnije do sutra."

"Izvrsno. Samo nastavite tako, Andre. Javiću vam se za dan ili dva."

I prekine vezu.

Marek ponovno zakvači telefon na svoj pojas i namršti se. Šta li je, dodjavila, sve ovo značilo?

Helikopter je muklo klepećući prošao iznad njih s kutijama sa senzorima koje su visile ispod. Stern ga je zadržao još jedan dan kako bi preleteo teren ujutro i poslepodne; želeo je pregledati gradjevine koje je Kramerova spominjala, ne bi li proverio koliko se vidi na očitavanjima instrumenata.

Marek se pitao kako mu ide, ali za razgovor s njim bio mu je potreban radio. Najbliži je bio u spremištu.

ooo</ div>

"Elsie", reče Marek dok je ulazio u spremište. "Gde je radio preko kojega bih mogao razgovarati s Davidom?" Naravno, Elsie Kastner mu nije odgovorila. Samo je nastavila buljiti u dokument koji je bio ispred nje. Elsie je bila zgodna, punija žena koja je bila sposobna za intenzivnu koncentraciju. Sedela bi u spremištu satima, odgonetavajući rukopis na pergamentima. Njezin je posao zahtevao ne samo znanje šest osnovnih jezika srednjovekovne Evrope, već i davno zaboravljenih dijalekata, žargona i kratica. Marek se osećao sretnim što je imaju, iako se držala podalje od ostatka tima. A znala je ponekad biti i čudna. Rekao je: "Elsie?"

Iznenada je podigla pogled. "Šta? Oh, oprosti, Andre. Samo sam, oh, mislim, pomalo..." Mahnula je rukom prema pergamentu ispred sebe. "Ovo je račun od samostana nekom nemačkom grofu. Za davanje konačišta njegovoj licnoj pratnji: dvadeset devetero ljudi i trideset pet konja. To je ono što je taj grof vodio sa sobom po okolini. Ali napisano je na kombinaciji latinskog i oksitanskog, a rukopis je nemoguć."

Elsie podigne pergament i odnese ga do postolja za fotografije u ugli. Na četveronožno postolje iznad stola bio je postavljen fotoaparat, sa stroboskopskim svetlom koje je dolazilo sa svih strana. Polegla je pergament, izravnala ga, složila identifikacijski bar-kod pri dnu, stavila na njega ravnalo s uzorkom šahovskog polja od pet centimetara radi standardizacije i okinula.

"Elsie? Gde je radio preko kojega bih mogao razgovarati s Davidom?"

"Oh, oprosti. Tamo je na onom stolu. Onaj s ljepljivom vrpcom na kojoj piše DS."

Marek ode do stola i pritisne tipku na radiju. "Davide? Ovde Andre."

"Zdravo Andre." Marek ga je jedva čuo od buke helikoptera. "Šta si pronašao?"

"Nula. Nada. Apsolutno ništa", reče Stern. "Proverili smo samostan i šumu. Ni jedna od Krameričinih oznaka nije vidljiva ni na SLS-u, ni na radaru, infracrvenom ili UV. Nemam pojma kako su došli do tih otkrića."

000

Galopirali su posve nagnuti duž travnatog grebena s kojega se pružao pogled na reku. U svakom slučaju, Sophie je galopirala; Chris je poskakivao i trzao se, umirući od straha. Inače, ona nikad nije galopirala kad su bili zajedno iz obzira prema njegovom slabijem umeću, ali danas je vrištala od zadovoljstva dok je bezglavo jurila poljem.

Chris ju je pokušavao pratiti, moleći se da uskoro stane, i napokon i jest, zauzdavajući svog zadihanog i znojnog pastuha, tapšući ga po vratu, i čekajući da je Chris stigne.

"Nije li ovo bilo uzbudljivo?" reče.

"Bilo je", hvatajući dah. "Svakako je bilo upravo to."

"Bio si vrlo dobar, Chris, moram priznati. Popravlja ti se držanje u sedlu."

Sve što je mogao bilo je kimati glavom. Njegovo je sedlo bilo bolno nakon sveg tog poskakivanja, i bedra su ga bolela od prejakog stiskanja.

"Lepo je ovde", reče ona, pokazujući prema reci i tamnim dvorcima na udaljenim liticama. "Nije li veličanstveno?"

A onda je bacila pogled na svoj sat, što ga je uzrujalo. Ali povratak se pokazao iznenadjujuće ugodnim. Jahala je vrlo blizu njega, konji su im se gotovo dodirivali, i naginjala se prema njemu kako bi mu šaptala u uho; jedanput ga je zagrlila i poljubila u usta, nakon čega se obazrela okolo, očito posramljena svojom iznenadnom odvažnošću.

S mesta na kojem su se trenutno nalazili imali su pogled na celo nalazište: ruševine Castelgarda, samostan, i na drugom brdu, La Roque. Iznad njih su jurili oblaci, ostavljajući sene na livadama. Vazduh je bio topao i blag, i bilo je tiho, osim udaljene tutnjave automobila.

"O, Chrise", rekla je i ponovno ga poljubila. Kad su se odvojili jedno od drugoga, pogledala je u daljinu i iznenada mahnula.

Žuti kabriolet je brzao penjući se putem prema njima. Bila je to neka vrsta sportskog auta niskog i s bučnim motorom. Nedaleko od njih, auto se zaustavio i vozač je ustao i seo na naslon sedala iza volana.

"Nigel", radosno je zaviknula.<

Čovek u autu leno je odmahnuo, rukom polagano ocrtavajući luk.

"Oh Chrise, hoćeš li biti ljubazan?" Sophie je dodala uzde svoga konja Chrisu i sjahala, te potrčala nizbrdo do auta, gde je zagrlila vozača. Njih dvoje ušlo je u auto. Dok su odlazili, osvrnula se prema Chrisu i poslala mu poljubac.

Restaurirani srednjovekovni grad Sarlat bio je posebno šarmantan noću, kad su zbijene zgrade i uzane uličice bile osvetljene prigušenom svetlošću plinskih lampa. Na ulici Tournv, Marek i postdi-plomci sjedili su na terasi restorana ispod bijelih suncobrana, pijući tamnocrveno vino iz Cahorsa dugo u noć.

Chris Hughes obično bi uživao u takvim večerima, ali večeras mu se ništa nije činilo kako treba. Večer je bila pretopla; njegova metalna stolica neudobna. Naručio je svoje omiljeno jelo, pintade aux cepes, ali perlinka je bila suva, a pecurke bljutave. Čak ga je i razgovor iritirao: obično bi diplomci govorili o poslu obavljenom toga dana, ali večeras je njihova mlada arhitektica, Kate Erickson, srela neke prijatelje iz New Yorka, dva para Amerikanaca u kasnim dvadesetim godinama - burzovni mešetari sa svojim devojkama. Nisu mu se svideli gotovo od prvog trenutka.

Muškarci su neprestano ustajali od stola kako bi razgovarali preko mobilnih telefona. Obe žene bile su agentice u istoj reklamnoj agenciji; upravo su bile završile vrlo veliku zabavu u povodu izlaska nove knjige Marthe Stevvart 30. Uzavreli osećaj vlastite važnosti koji je grupa imala ubrzo se popeo Chrisu na živce; i poput mnogih uspešnih poslovnih ljudi, bili su skloni odnositi se prema naucnicima kao da su pomalo zaostali, nesposobni za opstanak u stvarnom svetu, za igranje stvarne igre. Ili im je možda, pomisli on, samo bilo neobjašnjivo da neko želi izabrati zanimanje koje ga ne bi načinilo milionerim do dvadeset četvrte.

Ali morao je priznati da su bili savršeno ugodni; pili su mnogo vina i postavljali mnogo pitanja o projektu. Na nesreću, bila su to uobičajena pitanja, ona koja turisti uvek postavljaju: Šta je to tako posebno kod ovoga mesta? Kako znate gde kopati? Kako znate šta trebate tražiti? Koliko duboko kopate i kako znate kada treba prestati?

"Zašto radite onde? Šta je to tako posebno kod tog mesta, uostalom?" jedna od žena je zapitala.
"Nalazište je vrlo tipično za taj period," reče Kate, "s dva dvorca, jedan nasuprot drugome. Ali ono što to mesto čini dragocjenim jest to što je bilo zanemareno, nikad pre iskopavano."

"To je dobro? Da je bilo zanemareno?" Žena se mrštila; ona je dolazila iz sveta gde je zanemarivanje bilo loše.
"To je vrlo poželjno", reče Marek. "U našem poslu, prave prilike pojavljuju se tek kad svet zaobidje neko područje. Kao Sarlat, na primer."

"Vrlo je zgodno ovde", reče jedna od žena. Muškarci su se odmaknuli kako bi razgovarali preko svojih telefona.

"Ali bit svega jeste", reče Kate, "da je slučajnost da ovaj stari grad uopste postoji. Isprva je Sarlat bio grad doseljenika koji je narastao oko samostana s relikvijama; naposletku je narastao do te veličine da se samostan premestio, tražeći mir i tišinu negde drugde. Sarlat je nastavio kao uspešan trgovački centar za područje Dordogne. Ali njegova se važnost tokom godina polako smanjivala, i u dvadesetom stoleću svet je zaobišao Sarlat. Bio je tako nevažan i siromašan, da grad nije imao novca da ponovno izgradi svoje stare delove. Stare su gradjevine samo ostale stajati, bez modernih instalacija za vodu i struju. Mnogo njih je bilo napušteno."

Kate je objasnila da je 1950. grad napokon odlučio srušiti staru četvrt i izgraditi moderne kuće. "Andre Malraux 31  je to sprečio. Uverio je francusku vladu da odvoji novce za restauraciju. Ljudi su mislili da je lud. Sada je Sarlat najverodostojniji srednjovekovni grad u Francuskoj, i jedna od najvećih turističkih atrakcija u zemlji."

"Krasan je", reče žena neodredjeno. Odjednom su se oba muškarca zajedno vratila za sto, sela i stavila svoje telefone u džepove s izrazom svršenosti.

"Što se dogodilo?" upita Kate.

"Berza se zatvorila", objasni jedan od njih. "Onda, govorili ste i o Castelgardu. Što je tako posebno kod njega?" Marek reče: "Diskutovali smo o činjenici da nikad pre nije bio iskopavan. Ali nama je takodjer važan, jer je Castelgard tipičan četrnaestostoletni zidom ogradjen grad. Grad je stariji, ali izmeñu 1300. i 1400. izgradjena je većina njegovih gradjevina, ili modifikovana radi bolje odbrane: deblji zidovi, koncentrični zidovi, komplikovaniji jarci i prilazna vrata."

"Kad je to bilo? U srednjem veku?" upita jedan od muškaraca, točeći vino.

"Ne", reče Marek. "Precizno, u kasnom srednjem veku."

"Ne onoliko kasno koliko ćemo mi kasniti sa shvatanjem da smo previše popili", reče muškarac. "I, što dolazi pre toga, rani srednji vek?"

"Točno", reče Marek

 OVDE oVDE oVDE 32 

___________

"Hej", reče čovjek, podižući, čašu s vinom. "Točno otprve!"

000

Oko 40. godine prije Krista Europom je vladao Rim. Područje Francuske u kojem su sada bili, Aquitaine, isprva je bilo rimska kolonija Akvitanija. Posvuda diljem Europe Rimljani su gradili ceste, nadzirali trgovinu i održavali red i zakon. Europa je evala.

Zatim, oko 400. godine, Rim je počeo povlačiti svoje vojnike i napuštati garnizone. Nakon stoje Carstvo propalo, Evropa je utonula u bezakonje, koje je trajalo sledećih petsto godina. Populacija se smanjila, trgovina nestala, gradovi se smanjili. U ta su područja nahrupile barbarske horde: Goti, Vandali, Huni i Vikinzi, fo mračno doba bilo je rani srednji vek.

"Ali prema kraju milenija - mislim na godinu 1000. - stvari su se počele popravljati", govorio je Marek. "Nastala je nova organizacija društva koju mi nazivamo feudalni sistem - iako u ono vreme ljudi nikad nisu upotrebljavali taj izraz."

U feudalnom sistemu, moćni gospodari su održavali red na lokalnom nivou. Novi sistem je funkcionisao. Poljoprivreda je uznapredovala. Trgovina i gradovi su cvetali. Do 1200. godine, Evropa je ponovno evala, s populacijom većom nego u vreme Rimskog Car-

stva. "Stoga 1200. godina označava početak kasnog srednjeg veka - vremena rasta, kad je kultura evala." Amerikanci su bili skeptični. "Ako je bilo tako sjajno, zašto su svi gradili sve više utvrda?"

"Zbog Stogodišnjeg rata", reče Marek, "koji se vodio izmedju Engleske i Francuske."

"Kakav je to bio rat, verski?"

"Ne", reče Marek. "Vera nije imala ništa s tim. Svi su u ono vreme bili katolici."

"Stvarno? A šta je bilo s protestantima?"

"Nije bilo protestanata."

"Pa gde su bili?"

Marek reče: "Još se nisu bili izmislili."

"Stvarno? Pa zbog čega se onda vodio rat?"

"Zbog suverenosti", reče Marek. "Zbog činjenice da je Engleska bila vlasnik velikog dela Francuske."

Jedan od muškaraca skeptično se namršti. "Šta mi to govoriš? Engleska je nekad bila vlasnica Francuske?" Marek uzdahne.

ooo

Imao je naziv za takve ljude: vremenski provincijalci - ljudi koji nisu imali pojma o prošlosti i bili su ponosni na to.

Vremenski provincijalci bili su uvereni da je sadašnjost jedino vreme koje je važno, i da se bilo što što se dogodilo ranije, može bez brige ignorisati. Moderni je svet neobično zanimljiv i nov, i prošlost nema uticaja na njega. Proučavanje istorije jednako je besmisleno kao i učenje Morseove abecede, ili kako voziti kočiju koju vuče konj. A srednjovekovni period - svi ti vitezovi u zvečećim oklopima i dame u večernjim haljinama i šiljatim šeširima -tako je očito nebitan da se o tome ne treba ni razmišljati.

A ipak, istina je daje moderni svet izmišljen u srednjem veku. Sve od pravnog sistema, nacionalnih država, do oslanjanja na tehnologiju i koncepta romantične ljubavi najpre je ustanovljeno u srednjovekovna vremena. Berzovni mešetari dugovali su samu zamisao tržišne ekonomije srednjem veku. I ako to nisu znali, onda nisu znali osnovne činjenice o tome ko su. Zašto rade to što rade. Odakle potiču.

Profesor Johnston često je govorio da ako ne znaš istoriju, ne znaš ništa. List si koji ne zna da je deo drveta. ooo

Berzovni mešetar nastavi, navaljujući na tvrdoglav način, kao što neki ljudi rade kad ih se suoči s njihovim vlastitim neznanjem: "Stvarno? Engleska je nekad bila vlasnicom dela Francuske? To nema smisla. Englezi i Francuzi su se oduvek medjusobno mrzeli."

"Ne oduvek", reče Marek. "To je bilo pre šesto godina. Bio je to potpuno drugačiji svet. Englezi i Francuzi bili su mnogo bliskiji u to vreme. Sve otkad su 1066. godine vojnici iz Normandije osvojili Englesku, svo englesko plemstvo bilo je u osnovi francuskog porekla. Govorili su francuski, jeli francusku hranu, sledili francusku modu. Nije bilo iznenadjujuće što su posedovali francuski teritorij. Ovde na jugu vladali su Aquitaineom više od stoleća."

"I onda? Zbog čega rat? Francuzi su odlučili da žele sve za sebe?"

"Više-manje, da."

"Naravno", reče muškarac, uz znalačko kimanje glavom.

ooo

Marek je nastavio s predavanjem. Chrisu je vreme prolazilo tako što je pokušavao uhvatiti Katein pogled. Ovde pod svetlošću sveća, crte njezina lica koje su izgledale grubo čak i pod sunčanom svetlošću, omekšale su. Odjednom mu se učinila neočekivano privlačnom.

Ali ona nije uzvraćala pogled. Njezina je pažnja bila usredotočena na njezine prijatelje berzovne mešetare. Tipično, pomisli Chris. Bez obzira na to što govorile, žene privlače samo bogati i moćni muškarci. Čak i manični i ljigavi muškarci poput ove dvojice.

Zatekao se kako proučava njihove satove. Obojica muškaraca nosila su velike, teške Rolexe, ali metalni remeni nisu bili jako stisnuti, tako da su im satovi padali i visili oko zglobova, poput ženske narukvice. Bio je to znak nemarnosti i bogatstva, ležerna šlampavost koja je sugerisala da su neprekidno na odmoru. To ga je uzrujavalo. Kad se jedan od muškaraca počeo igrati sa svojim satom, okrećući ga oko zgloba, Chris više to nije mogao podnositi. Naglo se digao od stola. Promrmljao je nekakvu ispriku o tome kako mora proveriti analize na nalazištu i uputio se ulicom Tourny prema parkiralištu na rubu stare četvrti.

Posvuda duž ulice činilo mu se da vidi samo zaljubljene, parove koji su se šetali držeći se za ruke, žena s glavom na muškarčevu ramenu. Činilo se da se osećaju udobno jedno pokraj drugoga, nemajući potrebu da govore, samo uživajući u okolini. Svaki novi par pokraj kojega je prošao još više bi ga iznervirao i naterao da hoda brže. Osetio je olakšanje kad je napokon došao do svog auta i odvezao se kući.

Nigel!

Kakav se to idiot zove Nigel?

Sledećega je jutra Kate opet visila u castelgardskoj kapeli kad je radio zakrčao, a ona je začula uzvik: "Ljute tamale! Ljute tamale! 32 Kod mreže četiri! Dodjite i uzmite! Ručak je poslužen."

To je bio signal tima da je nešto novo otkriveno. Upotrebljavali su šifrirane reči za sve svoje važne radijske prenose jer su znali da ih mesni dužnosnici ponekad nadziru. Na druga je nalazišta vlada povremeno slala agente koji su konfiskovali otkrića u trenutku kad su pronadjena, pre no što su istraživači imali priliku da ih zabeleže i ocene njihovu vrednost. Iako je francuska vlada imala prosvetljen pristup starinama - na mnogo načina bolji nego Amerikanci - individualni terenski inspektori bili su zloglasno nedosledni. I naravno, često su ih smatrali strancima koji prisvajaju plemenitu francusku istoriju.

Mreža četiri, znala je, bila je kod samostana. Dvoumila se da li da ostane u kapeli ili da ode tamo, ali napokon je odlučila otići. Bila je istina da je većina njihova svakodnevnog posla bila dosadna i bez važnih dogadjaja. Svima im je trebao obnovljeni entuzijazam koji dolazi s uzbudjenjem zbog otkrića.

Hodala je kroz ruševine grada Castelgarda. Za razliku od mnogih drugih, ona je mogla obnoviti ruševine u glavi, i videti grad u celosti. Svidjao joj se Castelgard; bio je to grad s kojim se nije bilo šaliti, zamišljen i izgradjen u vreme rata. Imao je autentičnost koja joj je nedostajala na arhitektonskom fakultetu.

Osetila je vruće sunce na vratu i nogama i pomisli po stoti put kako joj je drago što je u Francuskoj, a ne u New Havenu, sedeći u svom skučenom malom radnom prostoru na šestom spratu zgrade A&A 33, s prozorima s kojih se pružao pogled na zgradu fakulteta Davenport izgradjenu u kolonijalnom stilu i gradjevinu sportske dvorane Payne Whitney 34. Kate je smatrala arhitektonski fakultet depresivnim, zgradu Umetnosti i arhitekture vrlo depresivnom, i nikad nije zažalila što se prebacila na istoriju.

Svakako, leto u južnoj Francuskoj nije se moglo odbiti. Sasvim se dobro uklapala u tim ovde na reci Dordogne. Dosad je ovo bilo ugodno leto.

Naravno, bilo je nekih muškaraca kojih se trebalo kloniti. Marek joj se upucavao na početku, zatim Rick Chang, a uskoro će morati izlaziti na kraj i s Chrisom Hughesom. Chris je teško primio odbijanje Engleskinje - on je izgleda bio jedini u Perigordu koji nije video šta mu se sprema - i sad se ponašao kao ranjeno štene. Buljio je u nju prošle noći tokom večere. Činilo se da muškarci ne shvataju da je ponašanje karakteristično za fazu koja sledi nakon što ih se odbije pomalo uvredljivo.

Izgubljena u mislima, odšetala je do reke gde je tim držao malene čamce s veslima koje su koristili za prelazak preko reke.

I tamo ju je čekao, osmehujući joj se, Chris Hughes.

ooo

"Ja ću veslati", ponudio je dok su ulazili u čamac. Dopustila mu je. Počeo je veslati preko reke laganim zamasima. Ona nije govorila, samo je zatvorila oči i okrenula lice prema suncu. Bilo je toplo i opuštajuće.

"Lep dan", čula ga je kako govori. "Da, lep."

"Znaš, Kate," počeo je, "zaista sam uživao u jučerašnjoj večeri. Mislio sam da možda-"

"To mi vrlo laska, Chrise", rekla je. "Ali moram biti iskrena s tobom."

"Zbilja? U vezi s čim?"

"Upravo sam prekinula s nekim."
"Oh. A-ha."

"I neko vreme želim biti sama."

"Oh", reče on. "Naravno. Razumem. Ali možda bismo ipak mogli-"

Osmehnula mu se na svoj najlepši način. "Mislim da ne", rekla je.

"Oh. U redu." Videla je da se počinje duriti. Onda je rekao: "Znaš, mislim da si u pravu. Zaista mislim da je najbolje da ostanemo samo kolege."
" Kolege", reče ona, rukujući se s njim. Čamac je dotaknuo drugu obalu.

ooo

U samostanu je velika grupa ljudi stajala na vrhu mreže četiri, gledajući u jamu iskopine.

Iskopina je bila u obliku preciznog četvorougla, šest metara u dužinu, i spuštala se na dubinu od tri metra. Na severnoj i istočnoj strani tim koji je kopao našao je glatke strane kamenih lukova, što je označavalo da je iskopina sada bila unutar sistema katakombi, ispod originalnog samostana. Sami lukovi bili su ispunjeni stvrdnutom zemljom. Prošle su nedelje iskopali rov kroz severni luk, ali činilo se da nigde ne vodi. Zatrpan deblima, sad je bio zanemaren.

Sad je sve uzbudjenje bilo usmereno prema istočnom luku, gde su poslednjih dana iskopali još jedan rov ispod luka. Posao je išao sporo jer su stalno nalazili ljudske ostatke, koje je Rick Chang identifikovao kao tela vojnika. Gledajući prema dole, Kate je videla da su zidovi rova popustili na obe strane i zemlja se urušavala pokrivajući sam rov. Ovde je sada bio golem humak zemlje, poput lavine, koji je blokirao daljnje napredovanje, i kako se zemlja urušavala, smećkaste lubanje i dugačke kosti - mnogo njih - iskotrljale su se van.

Dole je ugledala Ricka Changa, i Mareka i Elsie, koja je napustila svoj brlog kako bi došla ovde. Elsie je imala sa sobom svoju digitalnu kameru i slikala je. Te će fotografije kasnije biti spojene u kompjuteru kako bi se dobio panoramski prikaz od 360 stepeni. Snimaće se u razmacima od jednog sata, kako bi se zabeležila svaka faza iskopavanja.

Marek digne pogled i ugleda Kate na rubu. "Hej", reče. "Tražio sam te. Dodji dole."

Žurno je sišla niz lestve do zemljanog poda jame. Na vrućem popodnevnom suncu osećao se miris zemlje i lagani smrad organskog raspadanja. Jedna od celih lobanja oslobodila se i otkotrljala po zemlji do njezinih nogu. Ali ona je ne dodirne; znala je da ostaci moraju ostati tamo gde jesu dok ih Chang ne odnese.

"Ovo bi mogle biti katakombe," reče Kate, "ali ove kosti nisu pohranjene ovde. Je li ovde ikad vodjena bitka?"
Marek slegne ramenima. "Bitke su vodjene posvuda. Mene više zanima ono." Uperi prstom prema luku, koji je bio bez ukrasa, zaobljen i pomalo zagladjen.

Kate reče: "Cistercitski 35, mogao bi čak biti iz dvanaestog stoleća..."

"U redu, naravno. Ali šta je s onim?" Tačno ispod središnjeg zakrivljenja luka, urušavanje rova ostavilo je crni otvor širine oko jednog metra.

Ona će: "Šta misliš?"

"Mislim da je bolje da udjemo unutra. Odmah."

"Zašto", reče.ona. "Čemu žurba?"

Chang joj reče: "Izgleda da se iza otvora nalazi neki prostor. Soba, možda nekoliko soba."

"Pa?"

"Sad je izložen vazduhu. Prvi put u možda šesto godina."

Marek reče: "A u vazduhu ima kiseonka."

"Misliš da unutra ima predmeta?"

"Ne znam čega ima unutra", reče Marek. "Ali moglo bi biti znatne štete u sledećih nekoliko sati." Okrenuo se prema Changu. "Imamo li zmiju?"
"Ne, u Toulouseu je, na popravku." Zmija je bila optičko vlakno koje se moglo zakvačiti na kameru. Koristili su ga za prostore do kojih nisu mogli doći na drugačiji način.

Kate reče: "Zašto jednostavno ne ispunite prostor dušikom?" Dušik je inertni plin, teži od vazduha. Kad bi ga upumpali kroz otvor, ispunio bi prostor, poput vode. I zaštitio predmete koji bi se mogli nalaziti unutra od korozivnog uticaja kiseonika.

"To bih i napravio", reče Marek, "kad bih imao dovoljno plina. Najveći cilindar koji imamo sadrži pedeset litara."

To nije bilo dovoljno.

Pokazala je na lobanje. "Znam, ali ako učiniš bilo što sada, poremetit ćeš-"

"Ne bih se brinuo oko tih kostura", reče Chang. "Već su bili pomicani. I izgledaju kao da su pokapani u masovnim grobnicama, nakon bitke. Ali nema baš puno toga što možemo saznati od njih." Okrenuo se i pogledao prema gore. "Chrise, kod koga je reflektor?"

Gore iznad njih, Chris reče: "Kod mene nije. Mislim da se poslednji put upotrebljavao ovde."

Jedan od studenata reče: "Ne, kod mreže četiri je."

"Idemo po njega. Elsie, jesi li skoro gotova sa svojim slikama?"

"Ne navaljuj."

"Jesi li ili nisi?"

"Još jednu minutu."

Chang je dozvao studente koji su bili gore i rekao im da donesu reflektore. Četvero od njih je uzbudjeno otrčalo. Marek je govorio drugima: "Dobro, ljudi, želim baterijske lampe, želim opremu za iskopavanje, prenosni kiseonik, slušalice s filterima, užad za navodjenje, sve kompletno - sada."

Kate je u svom tom uzbudjenju koje je vladalo oko nje nastavila promatrati otvor ispod luka. Sam joj je luk izgledao klimavo, kamenje se labavo pridržavalo jedno za drugo. Inače je luk zadržavao svoj oblik zbog težine zidova koji su pritiskali središnji kamen, najhitniji kamen luka. Ali ovde bi se celokupno gornje zakrivljenje iznad otvora moglo jednostavno srušiti. Lavina zemlje ispod otvora bila je labava. Gledala je šljunak kako se mestimično oslobadja i ćurka prema dole. Sve joj to nije izgledalo dobro.

"Andre, mislim da nije sigurno penjati se preko toga..."
"Ko je govorio o penjanju preko? Spustićemo te odozgo."
"Mene?"

"Da. Visićeš s luka, a zatim ući unutra." Mora da je izgledala osupnuto, jer se on nacerio. "Ne brini se, ja ću ići s tobom."

"Shvataš, ako smo u krivu..." Mislila je, mogli bismo biti živi zatrpani.

"Šta je sad to?" reče Marek. "Nemaš petlje?" To je bilo sve što je trebao reći.

ooo

Deset minuta kasnije, ona je visila u vazduhu s ruba otkrivenog luka. Nosila je opremu za iskopavanje koja je sadržavala bocu s kiseonikom na ledjima i dve baterijske lampe koje su visile poput granata s remenja oko struka. Njezine su slušalice s filterima bile dignute na čelo. Žice od radija išle su do baterije u njezinom džepu. S toliko mnogo opreme na sebi osećala se nezgrapno i neudobno. Marek je stajao iznad nje, držeći joj sigurnosno uže. A dole u jami, Rick i njegovi studenti napeto su posmatrali.

Pogledala je gore prema Mareku. "Daj mi jedan i po." On je otpustio metar i po užeta, i ona je klizila dole sve dok nije lagano dotaknula zemljani humak. Potočići zemlje potekli su ispod njezinih stopala. Lagano se pogurnula napred.

"Još metar i po."

Pala je na ruke i kolena, celom težinom se oslanjajući na humak. Izdržao je. Ona s nelagodom pogleda gore prema luku. Središnji se kamen mrvio po rubovima.

"Sve u redu?" zazva je Marek.

"U redu je", rekla je. "Sad ću ući unutra."

Otpuzala je natrag prema zjapećoj rupi kod luka. Pogledala je gore prema Mareku i otkvačila baterijsku lampu. "Ne znam hoćeš li to moći, Andre. Zemlja možda neće izdržati tvoju težinu."

"Vrlo smešno. Ovo nećeš izvesti sama, Kate."
"Pa barem mi dopusti da prva udjem unutra."

Upalila je svetlo, uključila radio, spustila masku tako da je disala kroz filtere, te upuzala kroz jamu i u crnilo iza nje.

ooo

Vazduh je bio iznenadjujuće hladan. Žuta zraka njezine baterijske lampe poskakivala je po golim kamenim zidovima, po kamenom podu. Chang je bio u pravu: ovo je bio otvoreni prostor ispod samostana. I činilo se da se nastavlja u dužinu, pre no što su zemlja i urušeni šljunak blokirali prolaz na drugoj strani. Zbog nečeg ova prostorija nije bila ispunjena zemljom poput ostalih. Osvetlila je krov, pokušavajući videti u kakvom je on stanju. Nije baš mogla ustanoviti. Ne sjajnom.

Cetvernoške je odgmizala prema napred, a zatim se počela spuštati po zemlji, pomalo se kližući, prema tlu. Nekoliko trenutaka kasnije, stajala je unutar katakomba.

"Ovde sam."

Oko nje je bilo mračno, i vazduh je bio vlažan. Osećao se vlažan, neugodan smrad, čak i kroz filtere. Filteri su rešavali problem bakterija i virusa. Na većini iskopina, niko se nije trudio stavljati maske, ali ovde su bile potrebne, jer se kuga u četrnaestom stoleću pojavila nekoliko puta, ubijajući trećinu stanovništva. Iako se jedan oblik epidemije isprva prenosio preko zaraženih štakora, drugi oblik se prenosio vazduhom, preko kašljanja i kihanja, tako da je bilo ko, ko je ulazio u neki stari, zapečaćeni prostor morao brinuti oko-

Začula je lupu iza sebe. Ugledala je Mareka kako dolazi kroz jamu iznad nje. Počeo je kliziti, pa je skočio na tlo. U tišini koja je nastupila nakon toga čuli su mekan zvuk šljunka i zemlje kako cure niz humak.

"Shvaćaš", rekla je, "da bismo mogli završiti živi zakopani ovde."

"Treba biti optimista", reče Marek. Pomaknuo se prema napred, držeći veliko fluorescentno svetlo s reflektorima. Osvetljavalo je celi jedan deo prostorije. Sad kad su mogli jasno videti, prostorija se činila razočaravajuće golom. Na levoj je strani bio kameni sarkofag nekog viteza čiji je lik bio urezan u reljefu na poklopcu koji je bio maknut. Kad su pogledali u sarkofag, videli su da je prazan. Zatim je tu bio grub drveni sto naslonjen na zid. Bio je go.

Otvoreni hodnik koji ide prema dole njima s leva, završavajući kamenim stepenicama, koje su vodile prema gore dok nisu nestale u humku zemlje. Još humaka zemlje u ovoj prostoriji, nadesno od njih, koji blokiraju još jedan prolaz, još jedan luk.

Marek uzdahne. "Sve to uzbudjenje... ni zbog čega."

Ali Kate je još uvek bila zabrinuta zbog zemlje koja se mogla osloboditi i dospeti u prostoriju. To ju je nateralo da izbliza pogleda na zemljane humke njima zdesna. I zato je videla.

"Andre", rekla je. "Dodji ovamo."

000

Bila je to izbočina boje zemlje, smedja kao i humak, ali joj je površina imala slabo vidljiv sjaj. Obrisala ju je rukom. Bilo je to voštano platno. Otkrila je oštar rub. Voštano platno, omotano oko nečega.

Marek pogleda preko njezina ramena. "Vrlo dobro, vrlo dobro."
"Je li voštano platno postojalo u ono vreme?" "O da. Voštano platno izumili su Vikinzi, možda u devetom stoleću. Vrlo uobičajeno u Evropi do našeg razdoblja. Iako mislim da u samostanu nismo našli ništa drugo što je bilo omotano u voštano platno."

Pomogao joj je da kopa. Oprezno su nastavili, ne želeći da se humak uruši nad njima, ali uskoro su ga otkopali. Bio je to pravougaonik od oko šezdeset centimetara, omotan vrpcom natopljenom uljem.

"Nagañam da se radi o dokumentima", reče Marek. Njegovi su se prsti trzali na fluorescentnom svetlu, toliko je žarko želeo otvoriti zamotuljak, ali se suzdržao. "Uzećemo ga sa sobom."

Gurnuo ga je ispod ruke i krenuo natrag prema ulazu. Ona je bacila zadnji pogled na zemljani humak, pitajući se je li nešto propustila. Ali nije. Odmaknula je svetlo i-

Zastala je.

Krajičkom oka načas je opazila nešto sjajno. Okrenula se i ponovno pogledala. Na trenutak ga nije mogla pronaći, ali onda ipak jest.

Bio je to komadić stakla koji je virio iz zemlje. "Andre?" rekla je. "Mislim da ima još."

ooo

Staklo je bilo tanko i savršeno prozirno. Rub je bio zaobljen i gladak, gotovo moderne kvalitete. Obrisala je zemlju vršcima prstiju i razotkrila jednu leću stakla od naočala.

Leća je bila bifokalna.

"Šta je to?" upita Andre, vraćajući se do nje.

"Reci ti meni."

Zaškiljio je prema leći i osvetlio je iz velike blizine. Njegovo je lice bilo toliko blizu staklu da ga je njegov nos gotovo dodirivao. "Gde si ovo našla?" Zvučao je zabrinuto.

"Upravo ovde."

"Ležalo je na otvorenom, baš kao sada?" Njegov je glas bio napet, gotovo optužujući.

"Ne, samo je brid bio otkriven. Ja sam ga očistila."
"Kako?"
"Prstom."

"Znači, bilo je delomično zakopano?" Zvučao je kao da joj ne veruje.

"Hej, šta se dogadja?" "Samo mi odgovori, molim te."

"Ne, Andre, bilo je najvećim dijelom zakopano. Sve osim tog levog brida bilo je zakopano."
"Žao mi je što si ga dirala."

"I meni je, da sam znala da ćeš se ovako ponašati-" "Ovo se mora objasniti", reče on. "Okreni se."
"Molim?"
"Okreni se." Primio ju je za ramena i grubo je okrenuo, tako da mu je bila okrenuta ledjima.

"Isuse." Bacila je pogled preko ramena da vidi šta on radi. On je držao svoju bateriju vrlo blizu njezinog ruksaka i polako prelazio po njegovoj površini, minuciozno ga pregledavajući, a zatim dole do njezinih kratkih hlača. "Ovaj, hoćeš li mi reći-"

"Budi tiha, molim te."

Prošla je puna minuta pre no što je završio. "Zatvarač na donjem levom džepu na tvom ruksaku je otvoren. Jesi li ga ti otvorila?"

"Ne."

"Znači da je bio otvoren celo vreme? Sve otkad si stavila ruksak na ledja?"

"Valjda..."

"Jesi li okrznula zid u nekom trenutku?"

"Mislim da ne." Bila je pažljiva što se toga tiče, jer nije želela da se zidovi uruše.

"Jesi li sigurna?"

"Zaboga. Ne, Andre, nisam sigurna."

"Dobro. Sad ti možeš proveriti mene." Dodao joj je bateriju i okrenuo joj ledja.

"Kako da te proverim?" reče ona.

"To je staklo kontaminacija", reče on. "Moramo objasniti kako je dospelo ovde. Pogledaj je li neki deo mog ruksaka otvoren.

Pogledala je. Nije bio.

"Jesi li pažljivo pogledala?"

"Da, pažljivo sam pogledala", rekla je uzrujano.

"Mislim da nisi uzela dovoljno vremena."

"Andre, jesam."

Marek je buljio u zemljani humak ispred njih. Dok je promatrao, sitni je šljunak curkao prema dole. "Moglo je pasti iz jednog od naših ruksaka i zatim biti prekriveno..."

"Da, valjda je moglo."

"Ako si ga mogla očistiti vrškom prsta, nije bilo čvrsto zakopano..."

"Ne, ne. Vrlo površno."

"Dobro. Onda je valjda to objašnjenje."

"Šta?"

"Mi smo na neki način doneli tu leću sa sobom, i dok smo radili na dokumentima u voštanom platnu, ispala je iz ruksaka, i bila pokrivena zemljom. Zatim si je ti videla i očistila. To je jedino objašnjenje."

"U redu..."

Izvadio je fotoaparat, fotografisao staklo nekoliko puta s različitih daljina - iz velike blizine, zatim progresivno se udaljavajući. Tek je onda izvadio plastičnu vrećicu, pažljivo podigao staklo pin-cetom i ubacio ga u vrećicu. Izvadio je mali smotuljak omota od žvakaće gume, zamotao vrećicu unutra, sve zalepio lepljivom vrpcom i predao njoj zamotuljak. "Ti ga iznesi. Molim te budi oprezna."

Činilo se da je opušteniji. Bio je ljubazniji prema njoj.

"U redu", rekla je. Ponovno su se uspeli po zemljanoj kosini, i uputili se van.

000

Dodiplomci su ih dočekali uzvicima odobravanja, a paket u voštanom platnu predan je Elsie, koja ga je brzo odnela u spremište. Svi su se smešili, osim Changa i Chrisa Hughesa. Oni su imali slušalice i čuli su sve što se dogodilo unutar jame. Izgledali su smrknuto i uzrujano.

Kontaminacija nalazišta bila je krajnje ozbiljna stvar, i svi su oni to znali. Jer to je sugerisalo nemarne tehnike iskopavanja i tražilo je da se sva ostala pravovaljana otkrića tima preispitaju. Tipičan primer bio je manji skandal koji se dogodio godinu dana ranije u Les Evziesu.

Les Evzies je bilo paleolitsko nalazište, nastamba ranih ljudi ispod hrbata stene. Arheolozi su bili kopali na nivou koji datira 320 000 godina unazad, kad je jedan od njih našao napola zakopan kondom. Bio je još uvek u svom omotu od aluminijske folije, i niko nije ni na trenutak pomislio da mu je mesto na tom nivou. Ali činjenica da je nadjen onde - napola zakopan - sugerisala je da nisu bili pažljivi. To je gotovo prouzrokovalo paniku unutar tima, osećaj koji se zadržao čak i nakon što je jedan osramoćeni postdiplomac poslan natrag u Pariz.

"Gdje je staklena leća?" upita Chris Mareka.
"Kod Kate."
Ona ju je dala Chrisu. Dok su svi drugi uzbudjeno klicali, on se okrene, odmota zamotuljak i prinese vrećicu svetlu.

"Definitivno moderna", reče on. Nesretno odmahne glavom. "Proveriću. Samo je ne zaboravite uneti u izveštaj s mesta nalazišta."
Marek reče da neće.

Zatim se Rick Chang okrene i pljesne rukama. "U redu, ljudi. Uzbudjenje je gotovo. Natrag na posao."
Poslepodne je Marek zakazao sat streljastvo. Dodiplomcima je to bilo zabavno i nikad ga nisu propuštali. Odnedavno je i Kate počela trenirati. Današnja meta bilo je strašilo ispunjeno slamom, postavljeno na udaljenost od oko pedeset metara. Klinci su se poredali držeći svoje lukove, a Marek je dugim koracima koračao iza njih. "Da ubijete čoveka", rekao je, "morate zapamtiti da on gotovo sigurno nosi pločasti oklop na prsima. Manje je verovatno da ima oklop na vratu, glavi ili nogama. Zato ga, da biste ga ubili, morate pogoditi u glavu, ili u trup s bočne strane, gde nije pokriven pločama oklopa."

Kate se zabavljala slušajući Mareka. Andre je sve shvatao tako ozbiljno. Da ubijete čoveka. Kao da je to zaista mislio. Stojeći pod žutim popodnevnim suncem južne Francuske, slušajući udaljene trube automobila na cesti, ta se ideja činila pomalo apsurdnom.

"Ali ako želite čoveka zaustaviti", nastavio je Marek, "gadjajte ga u nogu. Odmah će pasti. Danas ćemo upotrebiti lukove od dvadeset tri kilograma."

Dvadeset tri kilograma odnosila su se na jačinu zatezanja, tj. snagu koja je bila potrebna da se struna potegne unazad. Lukovi su svakako bili teški i bilo ih je teško natezati. Strele su bile dugačke gotovo jedan metar. Mnogo klinaca imalo je poteškoća s natezanjem, pogotovo na početku. Marek je obično završavao trening di- zanjem utega, kako bi im se izgradili mišići.

Sam Marek mogao je nategnuti luk od četrdeset pet kilograma. Iako je to bilo teško poverovati, on je tvrdio da je upravo to bila veličina autentičnog četrnaestostoletnog oružja - daleko od onoga što je bilo ko od njih mogao upotrebljavati.

"Dobro," reče Marek, "namestite svoje strele, naciljajte i otpustite, molim."
Strele su poletele kroz zvazduh.
"Ne, ne, ne, Davide, ne otpuštaj dok se ne počneš tresti. Zadrži kontrolu Carle, pogledaj kako stojiš. Bobe, previsoko. Deanna, nemoj zaboraviti na prste. Rick, to je bilo mnogo bolje. Dobro, idemo ponovno... namestite strele, naciljajte, i... otpustite!"

ooo

Bilo je kasno poslepodne kad se Stern javio Mareku preko radija, i zamolio ga da dodje u spremište. Rekao mu je da ima dobre vesti. Marek ga je zatekao za mikroskopom kako proučava leću.

"Šta je to?"

"Evo. Pogledaj sam." Pomaknuo se u stranu, i Marek je pogledao. Video je leću i oštru liniju bifokalnog reza. Tu i tamo, leća je bila istočkana belim krugovima, kao od bakterija.

"Šta bih trebao videti?" upita Marek. "Levi rub."

Pomaknuo je okular, tako da se sada video levi brid. Pod lomom svetlosti, brid je izgledao vrlo belo. A onda je primetio da se belina preleva preko ruba, na površinu leće.

"To su bakterije koje rastu na leći", reče Stern. "Poput kamenog laka."

Kameni lak je termin za patinu od bakterija i plesni koja raste na donjoj strani kamenja i stena. Zbog toga što je bio organskog porekla, kamenom laku se moglo odrediti vreme nastanka.

"Može li se ovome odrediti vreme nastanka?"

"Moglo bi se", reče Stern, "kad bi ga bilo dovoljno da se napravi ciklus u C-14. Ali mogu ti odmah reći, nema ga dovoljno. Ne može se odrediti tačan datum od ove količine. Nema smisla pokušavati."

"I onda?"

"Onda, taj je rub leće bio izložen, je li tako? Rub za koji je Kate rekla da je virio iz zemlje?"

"Tačno..."

"Znači da je star, Andre. Ne znam koliko star, ali ovo nije kontaminacija nalazišta. Rick pregledava sve kosti koje su otkrivene danas, i misli da neke potiču iz kasnijeg vremena nego što je naše razdoblje, iz osamnaestog stoleća, možda čak devetnaestog. Što znači da je jedan od njih mogao nositi bifokale."

"Ne znam. Ova leća čini se prilično oštro izbrušena..."

"Što ne znači da je nova", reče Stern. "Dobre tehnike brušenja postojale su već dvesto godina. Organizovaću da ovu leću proveri optičar u New Havenu. Zamolio sam Elsie da preskoči druge stvari i analizira dokumente u voštanom platnu, da vidi ima li ičeg neobičnog. U meñuvremenu, mislim da se svi možemo opustiti."

"To su dobre vesti", reče Marek, cereći se. "Mislio sam da bi želeo znati. Vidimo se na večeri."

Dogovorili su se da će večerati na starom gradskom trgu u Dom-meu, naselju na vrhu stene nekoliko kilometara od njihovog nalazišta. Do mraka se Chris, koji je bio mrzovoljan celi dan, oporavio od svog lošeg raspoloženja, pa se veselio večeri. Pitao se da li se Marek čuo s profesorom, i ako nije, što će učiniti s tim u vezi. Imao je osećaj iščekivanja.

Njegovo je dobro raspoloženje nestalo kad je stigao i ponovno našao berzovne mešetare sa svojim devojkama kako opet sede za njihovim stolom. Očito su pozvani i drugu veče. Chris je bio spreman okrenuti se i otići, ali Kate ustane i brzo stavi ruku Chrisu oko struka i povede ga prema stolu.

"Radije ne bih", reče on tihim glasom. "Ne mogu podneti ove ljude." Ali onda ga ona na trenutak zagrli i lagano spusti na stolicu. Video je da očito berzovni mešetari noćas plaćaju vino - Chateau Lafite-Rothschild iz “95., verovatno dve hiljade franaka 36 po boci.

I pomisli, dovraga, zašto ne.

"Pa, ovo je šarmantan gradić", jedna od žena je govorila. "Otišli smo pogledati vanjske zidine. Idu prilično daleko. I visoko, takodje. I ona vrlo zgodna prilazna vrata, znate, s dve cilindrične kule sa svake strane."

Kate kimne. "Zapravo je ironično", reče, "da su mnoga naselja koja su nama danas tako šarmantna u stvari bila kupovni centri četrnaestog stoleća."

"Kupovni centri? Kako to misliš" upita žena.
U tom se trenutku iz Marekova radija, zakvačenog na njegovu remenu, začuju statičke smetnje.

"Andre? Čuješ li me?"

Bila je to Elsie. Nikad nije odlazila na večere s ostalima, nego je radila do kasno na katalogiziranju. Marek je prineo radio bliže licu. "Da, Elsie."

"Upravo sam našla nešto vrlo čudno ovde." "Da..."

"Možeš li zamoliti Davida da dodje ovamo? Treba mi njegova pomoć pri testiranju. Ljudi, kažem vam, ako je ovo šala, ne svidja mi se."

Uz klik, radio zamre.

"Elsie?"

Nije bilo odgovora.

Marek zaokruži pogledom oko stola. "Da li se neko našalio s njom?"

Svi odmahnuše glavama,

Chris Hughes reče: "Možda je poludela. Ne bi me iznenadilo, nakon svih tih sati buljenja u pergament."

"Videću šta želi", reče David Stern, ustajući od stola. Otputio se u mrak.

Chris pomisli da će poći s njim, ali ga Kate brzo pogleda, i osmehne mu se. Stoga se opustio u stolici i posegnuo za svojom čašom s vinom.

___________________

21. Grad u srednjoj Nizozemskoj / Holandiji
22. Po austr. fizičaru Christianu J. Doppleru, tzv. Dopplerov efekt bazira se na očitoj varijaciji u frekvenciji svakog emitiranog vala; koristi se za radarska očitanja, u ultrazvučnoj dijagnostici, avijaciji i dr.
23.Brit., osoba koju je monarh imenovao na mesto na univerzitetu koje je osnovao kraljevski patron.
24.Global positioning system - radionavigacijski sistem s bazom u svemiru; sastoji se od dvadeset četiri satelita.
25.Najmanja jedinica digitalnog grafičkog prikaza.
26.Standard za komprimiranje digitalnih statičkih slika.
27. 

28.Latinizacija francuskog narečja zvanog langue d”oc, skupine dijalekata iz područja gde se oui kaže oc.
29.Konji iz pokrajine Perche u Francuskoj.
30.Savetnica o načinu života i kulinarski stručnjak na američkoj televiziji
31. Franc. romanopisac, arheolog, teoretičar umetnosti i politički aktivista, 1901.-1976.

32.Tamale - meksička sarma - kukuruzni listovi punjeni mlevenim mesom u kukuruznom testu.
33. Arts and Architecture building - zgrada umetnosti i arhitekture.
34. Sportska dvorana univerziteta Vale.
35. Cistercit - pripadnik jednog ogranka benediktinskog reda, ime su dobili po opatiji Cisteaux, lat. Cistertium, u Burgundiji.
36.Jedan francuski franak otprilike odgovara.

Nastavci : Romani u nastavcima