Lav Tolstoj, Ana Karenjina, Peti deo- 25 - 34

 Gde sam stala ,,570 25

25.

Kad Aleksije Aleksandrovič uđe u mali udoban kabinet grofice Lidije Ivanovne, okićen slikama i starinskim porculanom, domaćica još nije bila tu.

Ona se preoblačila.

Okrugao sto beše zastrt zastiračem i na njemu stajaše kitajski pribor šolja i srebrni čajnik koji se zagrevao špiritusom. Aleksije Aleksandrovič rasejano pogleda bezbrojne poznate portrete koji ukrašavahu kabinet, i sevši za sto otvori Jevanđelje koje ležaše na stolu. Šuštanje svilene groficine haljine skrenu mu pažnju.

- E, sad ćemo mirno sesti - reče grofica Lidija Ivanovna s uznemirenim osmejkom, i žurno prođe između stola i divana – i razgovarati uz naš čaj.

Posle nekoliko uvodnih reči, grofica Lidija Ivanovna, teško dišući i crveneći, predade Aleksiju Aleksandroviču dobiveno pismo.

Pročitavši pismo, on zadugo ćutaše.

- Mislim da nemam pravo da je odbijem - reče bojažljivo, i podignu pogled.

- Dragi prijatelju, vi ni u kome ne vidite zlo.

- Naprotiv, ja vidim zlo u svemu. Ali, da li je pravično...

Na njegovom licu stajala je neodlučnost, i traženje saveta, pomoći i rukovodstva u nepojmljivom za njega poslu.

- Ah - prekide ga grofica Lidija Ivanovna - sve ima svoje granice. Ja razumem nemoral - reče ne baš sasvim iskreno, jer ona nikad nije mogla da razume ono što dovodi žene do nemorala - ali ne razumem surovost, i to prema kome? Prema vama! Kako može da se bavi u onoj varoši gde ste vi? Ne, čovek se uči dok je živ. I ja se eto učim da shvatim vašu uzvišenost i njenu niskost.

- A ko će baciti kamen? - reče Aleksije Aleksandrovič, očevidno zadovoljan svojom ulogom. - Ja sam sve oprostio, i zato je ne mogu lišavati onoga što je za nju potreba ljubavi - ljubav prema sinu.

A da li je to ljubav, prijatelju? Da li je to iskreno? Recimo, vi ste oprostili, vi praštate... ali, imamo li pravo da utičemo na dušu onog anđela? On je smatra za mrtvu. On se moli za nju, moli boga da joj oprosti grehove... I tako je bolje. A sad odjednom, šta će on pomisliti?

- O tome iisam mislio - reče Aleksije Aleksandrovič očevidno saglašavajući se.

Grofica Lidija Ivanovna pokri lice rukama i poćuta. Molila se bogu.

- Ako me pitate za savet - reče, pošto se pomoli bogu i otkri lice - ja vam ne savetujem da to radite. Zar ja ne vidim kako vi stradate, kako je to otvorilo sve vaše rane. Ali, recimo, vi, kao i uvek, i sada zaboravljate sebe. No čemu sve to može odvesti? Novim patnjama za vas, i mukama za dete. Ako je u njoj ostalo još čega čovečnog, ne bi trebalo to da radi. Ne, bez dvoumljenja, ja vam ne savetujem da date dozvolu, i ako mi dopuštate, ja ću je o tome izvestiti.

Aleksije Aleksandrovič pristade, i grofica Lidija Ivanovna napisa sledeće pismo na francuskom:

»Poštovana Gospođo,

Sećanje na vas može kod vašega sina izazvati pitanja na koja se ne može odgovoriti, sem da se u detinju dušu utisne duh osude prema onome što za njega treba da bude svetinja; prema tome, molim vas da otkaz vašega muža shvatite u duhu hrišćanske ljubavi. Molim se Višnjem da bude milostiv prema vama.

Grofica Lidija.«

Ovo pismo postiglo je onu prikrivenu svrhu koju je grofica Lidija Ivanovna krila i od same sebe. Ono je do dna duše uvredilo Anu.

Vrativši se od Lidije Ivanovne kući, Aleksije Aleksandrovič nije mogao toga dana da se preda svojim običnim poslovima, niti da nađe duševni mir spasenog čoveka koji veruje, mir koji je pređe osećao.

Uspomena na ženu, koja je tako mnogo bila kriva pred njim, i pred kojom je on bio pravi svetac, kako mu je iskreno govorila grofica Lidija Ivanovna, ne bi trebalo da ga uznemiruje; ali on ne beše miran: nije mogao da razume knjigu koju je čitao, nije mogao da otera teške uspomene o svojim odnosima prema Ani, o greškama koje je, kako mu se sad činilo, počinio prema njoj. Uspomena na to kakvim je načinom, vraćajući se s trka, primio njeno priznanje neverstva osobito to što je od nje tražio samo spoljnu pristojnost, a njega nije pozvao na dvoboj, mučila ga je kao kajanje. Isto tako mučila ga je i uspomena na pismo koje joj je napisao; pa zatim njegov nikome potreban oproštaj, i njegove brige o tuđem detetu; sve to peklo ga je na srcu kao stid i kajanje.

Isto takvo osećanje stida i kajanja obuze ga dok je prebirao u glavi svoju raniju prošlost s njom; sećao se nezgodnih reči kojima je, posle dugog kolebanja, zatražio njenu ruku.

»Ali po čemu sam ja kriv?« govorio je u sebi. A ovo pitanje izazivaše u njemu uvek drugo pitanje, pitanje da li drukčije osećaju, drukčije vole, da li se drukčije žene ti drugi ljudi, ti Vronski, Oblonski... ti komornici sa debelim listovima. I pred njim se stade javljati čitav niz tih sočnih, snažnih ljudi koji ne znaju za sumnju, i koji su i nehotice uvek skretali na sebe njegovu radoznalu pažnju. Terao je od sebe ove misli, starao se da uveri sebe da on ne živi za ovaj privremeni život, nego za večni život, i da se u njegovoj duši nalazi mir i ljubav. Ali to što je u svom privremenom, ništavnom životu učinio, kako mu se činilo, neke ništavne greške, mučilo ga je tako kao da i nema onoga večnog spasenja u koje je verovao. Ovo iskušenje međutim nije dugo trajalo; uskoro se u duši Aleksija Aleksandroviča uspostaviše opet onaj mir i ona uzvišenost zahvaljujupi kojima je mogao da zaboravi sve čega nije hteo da se seća.

26.

Šta je bilo, Kapitoniču? - reče Serjoža, rumen i veseo, vrativ se iz šetnje uoči svoga rođendana, i nudeći da je svuče svoju nabranu gornju haljinu, starome vrataru, koji se sa visine svoga rasta osmehivaše na maloga čoveka. - je li dolazio danas činovnik? Je li ga primio tata?

- Primili su ga. Čim je sekretar izašao, prijavio sam ga - veselo namignuvši reče vratar. Molim, ja ću skinuti.

- Serjoža! - reče Sloven guverner i zastade u vratima koja su vodila u unutrašnje sobe. - Skinite kaput sami.

Ali Serjoža, mada je čuo slabi glas guvernerov, ne obrati pažnju na njega. Stajao je držeći se rukom za vratarev opasač, i gledao mu u lice.

- A šta je bilo, je li mu tata učinio što treba?

Vratar odobravajući klimnu glavom.

Činovnik, koji je već sedam puta dolazio da moli za nešto Aleksija Aleksandroviča, interesovao je i Serjožu i vratara. Serjoža ga zateče jedanput u hodniku i ču kako tužno moli vratara da ga prijavi, govoreći da mu je došlo da mre zajedno s decom.

Kad i po drugi put srete činovnika u hodniku, Serjoža se zainteresova njime.

- Pa je li se radovao? - pitaše on.

- Nego šta! Otišao je gotovo skakućući.

- A jesu li već doneli štogod? - upita Serjoža, poćutavši.

- E, gospodine - mašući glavom reče vratar šapatom - ima nešto od grofice.

Serjoža odmah shvati da to o čemu je govorio vratar, mora biti poklon od grofice Lidije Ivanovne za njegov rođendan.

- Šta kažeš? Gde je?

- Kornej odneo u tatinu sobu. Mora da je neka dobra stvarčica! - Koliko je velika? Je li ovolika?

Pomanja, ali fina.

- Knjižica?

- Ne, stvar. Idite, idite, zove vas Vasilije Lukič - reče vratar kad ču guvernerove korake koji su se približavali, i pažljivo odvajajući ručicu u do polovine skinutoj rukavci, koja ga je držala za opasač, mahaše glavom prema guverneru.

- Evo me odmah, Vasilije Lukiču! - odgovori Serjoža s onim veselim i punim ljubavi osmejkom koji je uvek pobeđivao strogog i ispravnog Vasilija Lukiča.

Serjoža osećaše silnu veselost, sve mu se činjaše sreća, te nije mogao da sa svojim prijateljem vratarom ne podeli i porodičnu radost za koju je doznao od bratanice grofice Lidije Ivanovne, za vreme šetnje u Letnjem parku. Ta radost bila je za njega osobito važna zbog njenog spajanja sa radošću onog činovnika i njegovom ličnom radošću na glas o donetim igračkama. Serjoži se činilo da je danas dan kad svi moraju biti radosni i veseli.

- Znaš li da je tata dobio Aleksandra Nevskog?

- Kako ne bih znao! Već su dolazili da mu čestitaju.

A je li mu milo?

- Kako da mu nije mila carska milost! Znači, zaslužan je - reče vratar strogo i ozbiljno.

Serjoža se zamisli, zagleda se u njemu do najmanjih pojedinosti poznato lice vratarevo, osobito u podbradak koji je visio između sedih zalizaka, i koji niko drugi nije video osim Serjože, koji nikad nije drukčije gledao u vratara nego ozdo.

- A tvoja kći, kad je dolazila?

Vratareva kći bila je balerina.

- Kako će da dođe kad je radni dan? I ona ima da uči, I vi imate da učite, gospodine; idite sad.

Kad uđe u sobu, Serjoža umesto da prisedme za lekciju, ispriča učitelju svoju prstostavku: da ono što su doneli, mora biti mašina. - Kako vi mislite? - upita on.

Ali Vasilije Lukič mislio je samo o tome da treba spremiti lekciju iz gramatike, jer će učitelj doći u dva sata.

- Recite mi samo, Vasilije Lukiču - upita Serjoža odjednom sedeći već za stolom i držeći knjigu u rukama - šta je više od Aleksandra Nevskog? Znate li, tata je dobio Aleksandra Nevskog?

Vasilije Lukič odgovori da je od Aleksandra Nevskog veći Vladimir. - A još veći?

- A najveći je Andrija Prvozvani.

- A još veći od Andrije?

- Ne znam.

- Kako, zar i vi ne znate? - i naslonivši se na ruke, Serjoža se udubi u razmišljanja.

Njegova razmišljanja behu vrlo složena i raznolika. On razmišljaše o tome kako će njegov otac odjednom dobiti i Vladimira i Andriju i kako će on zbog toga danas na času biti mnogo bolji, i kako će i on sam, kad bude veliki, dobiti sve ordene, i one što će tek izmisliti kao više od Andrije. Tek što izmisle orden, a on ga zasluži. Izmisle još veći, a on i to zasluži.

U takvim razmišljanjima vreme prođe, i kad učitelj stiže lekcija o vremenima, mestima i načinima radnje nije bila naučena, i učitelj ne samo da je bio nezadovoljan, nego se i naljutio. Učiteljeva ljutnja ganu Serjožu. On je osećao da nije kriv za to što nije naučio lekciju; ma koliko da se starao, nikako to nije mogao učiniti: dok mu učitelj objašnjava, on veruje i tobož razume, ali čim ostane sam, nikako da se seti i shvati da je kratka i tako razumljiva reč »odjednom« okolnost za način radnje. - Ipak mu je bilo žao što je naljutio učitelja.

Serjoža izabra trenutak kad je učitelj ćuteći gledao u knjigu.

- Mihailo Ivanoviču, kad je vaš imendan? - upita odjednom.

- Bolje mislite o svome poslu, a imendan nema nikakvog značaja za pametno stvorenje. To je baš takav dan kao i svi ostali, u koji treba raditi.

Serjoža pažljivo pogleda u učitelja, u njegovu retku bradicu, u naočari koje se behu spustile niže zareza na nosu, i tako se zamisli da nije čuo šta mu učitelj objašnjava. Osećao je da učitelj ne misli onako kako govori, on je to osećao po tonu kojim je ono iskazano. »Ali zašto su se svi dogovorili da govore tako sve na isti način, sve najdosadnije i najnepotrebnije? Zašto me učitelj odbija od sebe, zašto me ne voli?« pitao se Serjoža setno, i nije mogao da nađe odgovora.

27.

Posle časa sa učiteljem, bio je čas s ocem. Dok otac još ne beše došao, Serjoža se, sedeći za stolom, igrao s nožićem, i počeo misliti. Jedno od najomiljenijih Serjožinih zanimanja bilo je da traži svoju majku za vreme šetnje. On uopšte nije verovao u smrt, a osobito ne u njenu smrt; i bez obzira na ono što mu je Lidija Ivanovna rekla i otac potvrdio, on, i pošto ču da je mati umrla, nastavljaše za vreme šetnje da je traži. Svaka puna i graciozna žena, sa crnom kosom, beše njegova mati. Kad god bi video takvu ženu, u njegovoj se duši podizalo osećanje nežnosti, toliko jako da se gušio i suze mu navirale na oči. I očekivao je da će mu ona sad odmah prići i podići veo. Videće se celo njeno lice, osmehnuće se; zagrliće ga, on će osetiti njen dah, osetiće nežnost njene ruke i zaplakaće srećno; kao jedne večeri, kad je ležao na njenim nogama, a ona ga; golicala, a on se kikotao i ujedao njenu belu i prstenjem okićenu ruku. Zatim, kad je slučajno saznao od dadilje da njegova mati nije umrla, i kad mu otac i Lidija Ivanovna objasniše da je ona za njega umrla, jer je nevaljala (u šta on nikako nije mogao, verovati, zato što ju je voleo), on ju je sve na isti način tražio i očekivao. Danas u Letnjem parku pojavila se jedna dama, u ljubičastom velu, koju je on s obamiranjem u srcu pratio dok im se ona idući stazom primicala. Ta dama ne dođe do njih, negde se izgubi. Danas je Serjoža jače nego ikad osećao plimu ljubavi prema materi, te je, zanevši se dok je očekivao oca, isekao nožićem celu ivicu stola, jednako gledajući sjajnim očima preda se i misleći o njoj.

- Eto tate! - otrže ga iz misli Vasilije Lukič.

Serjoža skoči, priđe ocu, poljubi ga u ruku i pogleda u njega pažljivo tražeći znake radosti zbog dobivenog Aleksandra Nevskog.

- Jesi li se dobro našetao? - reče Aleksije Aleksandrovič sedajući u svoju naslonjaču, primače k sebi knjigu Staroga zaveta i otvori je. Iako je Aleksije Aleksandrovič više puta govorio Serjoži da svaki hrišćanin mora dobro znati sveštenu istoriju, on je sam često zagledao u Stari zavet, i Serjoža je to opazio

Da, bilo je vrlo veselo, tata, - reče Serjoža sedeći na ivici stolice i ljuljajući se, što je bilo zabranjeno. - Video sam Nađenjku. (Nađenjka je bila bratanica Lidije Ivanovne i kod nje se vaspitavala.) Ona mi je kazala da su vam dali novu zvezdu. Je li vam milo, tata?

- Pre svega, ne ljuljaj se - reče Aleksije Aleksandrovič. - A zatim, čoveku je mio rad, a ne nagrada. I ja bih želeo da ti to razumeš. Ako se budeš trudio i učio zato da dobiješ nagradu, onda će ti se rad učiniti težak; ali, ako se budeš trudio (govorio je Aleksije Aleksandrovič sećajući se kako se jutros tešio vešću o dužnosti dok je vršio dosadan posao koji se sastojao u potpisivanju sto osamnaest akata) iz ljubavi prema radu, ti ćeš u njemu samom naći nagradu.

Serjožine oči, koje blistahu nežnošću i radošću, ugasiše se, i ponikoše pod očevim pogledom. To je bio sve isti, odavno poznati mu ton, kojim se otac obraćao njemu, i kojem je Serjoža već umeo da se prilagođava. Otac je s njim govorio - Serjoža je tako osećao - kao da se uvek obraća nekom uobraženom dečku, jednome od onakvih kakvi se nalaze u knjigama, ali koji nimalo ne liče na Serjožu. Serjoža se dakle starao da pred ocem uvek predstavlja toga dečka iz knjiga.

- Mislim da ti to razumeš? - reče otac.

- Razumem, tata, - odgovori Serjoža pretvarajući se u onog uobraženog dečka.

Čas se sastojao iz učenja napamet nekoliko stihova iz Jevanđelja, i ponavljanja početka Starog zaveta. Stihove iz Jevanđelja Serjoža je znao prilično, ali baš kad ih je govorio, odjednom se zagleda u kost na očevu čelu koja se naglo previjala kod slepog oka, zaplete se u govoru, i svršetak jednog stiha prebaci u početak drugog. Za Aleksija Aleksandroviča to je bio očigledan dokaz da Serjoža ne razume ono što govori, i to ga naljuti.

Namršti se, i poče objašnjavati ono što je Serjoža već mnogo puta čuo, i nikada nije mogao da zapamti, jer je suviše jasno shvatao - slično onome da je »odjednom« okolnost za način radnje. Serjoža je gledao u oca uplašenim pogledom i mislio samo o jednom: da li će ga otac terati, ili neće, da ponovi ono što je on kazao, kao što se to ponekad dešavalo. Ta misao tako uplaši Serjožu da već više ništa nije shvatao. Otac ga nije terao da ponovi, nego pređe na lekciju iz Starog zaveta. Serjoža lepo ispriča događaje, ali kad je trebalo odgovoriti na pitanje: šta su objašnjavali neki događaji, on nije umeo da odgovori, iako je već bio kažnjen za tu lekciju. A o patrijarsima pre potopa tako ništa nije bio u stanju da kaže, da se samo uvijao, reckao sto, i klatio se na stolici. Od tih patrijaraha znao je samo Enoha, koji je živ uzet na nebo.

Ranije se i sećao još nekih imena, ali sad ih je sasvim zaboravio, osobito stoga što je Enoh bio njegovo omiljeno lice iz Starog zaveta, za čiji odlazak na nebo se u njegovoj glavi vezivao dugi tok misli, kojem se i sad predade dok je ukočenim pogledom zurio u lanac očeva sata i u napola zakopčano dugme na prsniku. U smrt, o kojoj su mu tako često govorili, Serjoža nikako nije verovao. Nije verovao da ljudi, koje on voli, mogu umreti, a osobito nije verovao da će i on sam umreti. To je za njega značilo nešto savršeno nemogućno i neshvatljivo. Govorili su mu da svi ljudi umiru. Pitao de o tome osobe kojima je verovao, i one su potvrđivale; dadilja je takođe potvrdila, mada nerado. Ali eto Enoh nije umro; znači, ne umiru svi. »I zašto da svako ne bude isto tako zaslužan pred bogom, i zato bude živ uzet na nebo?« mislio je Serjoža. Rđavi, to jest oni koje Serjoža ne voli, mogu umreti; ali svi dobri mogu biti kao Enoh.

- Dakle, koji su patrijarsi?

- Enoh, Enos.

- Pa to si već kazao. Ne valja to, Serjoža, ne valja. Ako se ne staraš da saznaš ono što je hrišćaninu najpotrebnije - reče otac ustajući - šta te onda može zanimati? Nisam zadovoljan tobom, i Petar Ignjatič (to je bio glavni pedagog) takođe nije zadovoljan tobom... Moram te kazniti.

Otac i pedagog bili su nezadovoljni Serjožom. I zaista, on se učio vrlo rđavo. Ali se nikako ne bi moglo reći da je bio nesposoban dečko. Naprotiv, bio je mnogo sposobniji od dečaka koje je pedagog isticao za primer Serjoži. Sa očeva gledišta, on nije hteo da uči ono čemu su ga učili. U stvari, on nije mogao to da uči. Nije mogao zato što je u njegovoj duši bilo zahteva koji su ga više obvezivali nego zahtevi koje su mu stavljali otac i pedagog. Ti su zahtevi protivurečili jedni drugima, i Serjoža se prosto borio sa svojim vaspitačima.

On je imao devet godina, bio je još dete; ali je poznavao svoju dušu, bila mu je draga, i čuvao ju je kao što kapak čuva: oko, i bez ključa ljubavi nikoga nije puštao u svoju dušu. Njegovi vaspitači žalili su se da on neće da uči: međutim, njegova je duša bila ispunjena žudnjom za naukom. A učio se od Kapitoniča, od dadilje, od Nađenjke, od Vasilija Lukiča; samo ne od učitelja. Ona voda koju su otac i pedagog čekali za svoju vodenicu, odavno je oticala i radila na drugom mestu.

Otac kazni Serjožu ne pustivši ga da ide Nađenjki, bratanici Lidije Ivanovne; ali ta kazna ispade na sreću Serjožinu. Vasilije Lukič bio je vrlo raspoložen, i pokaza mu kako se prave vetrenjače. Celo veče prođe u radu i sanjarijama kako da se napravi takva vetrenjača na kojoj bi se moglo  okretati: uhvatiti se rukama za krila, ili privezati sebe, i okretati se. O materi Serjoža cele večeri nije mislio; ali kad je legao u postelju, odjednom se seti nje i pomoli se bogu svojim rečima: da se mati prestane kriti, i da mu sutra, na njegov rođendan, dođe.

- Vasilije Lukiču, znate li za šta sam se još, preko reda, molio? - Da se bolje učite?

- Nije.

- Za igračke?

- Ne. Ne možete da pogodite. Divno je, ali je tajna! Kad se zbude, kazaću vam. Jeste li se setili?

- Nisam, ja ne pogađam. Nego recite - reče Vasilije Lukič smešeći se, što je kod njega retko bivalo. - A sad lezite, gasim sveću.

- A ja bez sveće još bolje vidim ono što vidim i za šta se molim. Eto, umalo nisam izdao tajnu! - nasmejavši se veselo reče Serjoža.

Kad iznesoše sveću, Serjoža je slušao i osećao svoju mater. Ova je stajala nad njim i milovala ga pogledom punim ljubavi. Ali se pojaviše i vetrenjače, nožić, i sve se pomeša i on zaspa.

28.

Po dolasku u Petrograd Vronski i Ana se nastaniše u jednoj od najboljih gostionica. Vronski zasebno, na donjem spratu, a Ana, sa detetom, dojkinjom i devojkom, na gornjem spratu, u velikom odeljenju koje se sastojalo iz četiri sobe.

Prvog dana po dolasku Vronski se uputi bratu. Tamo zateče i mater koja beše došla poslom iz Moskve. Mati i snaha sretoše ga kao i obično; raspitivahu ga o putovanju po inostranstvu, govorahu o zajedničkim poznanicima, a nijedne reči ne pomenuše o njegovim odnosima prema Ani. Ali brat, koji sutradan izjutra dođe k njemu, upita za Anu, i Aleksije Vronski mu otvoreno reče da na svoju vezu s Karenjinom gleda kao na brak; nada se da će omogućiti razvod, i da će se onda oženiti njome, ali i dotle je smatra za svoju ženu, kao što bi u datom slučaju neku drugu, i moli brata da tako kaže materi i svojoj ženi.

- Ako svet to ne odobrava, meni je svejedno - reče Vronski; - ali ako moja rodbina hoće da ostane sa mnom u srodničkim odnosima, ona mora biti u istim takvim odnosima i sa mojom ženom!

Stariji brat, koji je uvek poštovao mišljenje mlađega brata, nije tačno znao da li je on u pravu ili ne, sve dotle, dok svet nije rešio to pitanje; on sam, lično, nije imao ništa protiv te veze, i zajedno s Aleksijem pođe Ani.

Vronski se pred bratom, kao i pred svima, obraćao Ani na vi, i ponašao se prema njoj kao prema bliskoj poznanici; ali se podrazumevalo da brat zna za njihove odnose, i razgovarali su o tome da će Ana ići na imanje Vronskog.

I pored sveg svoga svetskog iskustva, Vronski je, što se tiče novog položaja u kojem se nalazio, bio u čudnovatoj zabludi. Reklo bi se da on mora znati da je svet zatvoren za njega sa Anom; ali, u njegovoj se glavi porodiše nekakve mutne kombinacije: da je to tako bilo nekad u staro doba, a da su sad, sa brzim progresom (on je, neprimetno i za samoga sebe, postao pristalica svakog progresa), da su se sad pogledi društva izmenili, i da pitalje o tome hoće li oni biti primljeni u društvo, nije još rešeno. »Razume se - mislio je on dvorski svet je neće primiti, ali bliži ljudi mogu i moraju to razumeti kako treba«.

Može čovek sedeti sa zgrčenim nogama nekoliko časova, sve u istom položaju, ako zna da mu ništa ne smeta da promeni položaj; ali ako bi čovek znao da neprestano mora sedeti tako, s podviješš nogama, nastali bi grčevi, noge bi se trzale i ispravljale prema onom mestu kuda bi čovek hteo da ih opruži. Slično se osećao Vronski u pogledu sveta. Iako je u duši znao da je svet za njih zatvoren, pokušavao je drukčije da vidi: da se svet sada promenio i da će ga primiti. Ali je vrlo brzo uvideo da svet, iako otvoren za njega lično, za Anu ostaje zatvoren. Kao god u igri mačke i miša, ruke koje se dižu za njega, brzo se spuštaju pred Anom.

Jedna od prvih dama petrogradskog sveta s kojom se Vronski video, bila je njegova rođaka Betsi.

- Jedva jednom! - dočeka ga ona radosno. - A Ana? Kako se radujem! Gde ste odseli? Mogu misliti kako vam je užasan naš Petrograd posle vašeg divnog putovanja. Zamišljam vaš medeni mesec u Rimu. Šta je s razvodom? Jeste li već sve sproveli?

Vronski primeti da se Betsino ushićenje umanjilo kad je doznala da razvoda još nema.

- Na mene će se baciti kamenom, znam - reče ona - ali ja ću ipak doći Ani; da, ja ću nasigurno doći. Vi se nećete dugo baviti ovde?

Zaista, ona još tog dana poseti Anu; ali ton njen beše sasvim drukčiji nego pre. Očevidno se ponosila svojom smelošću, i želela je da Ana oceni vrednost njenog prijateljstva. Ostade ne duže od deset minuta razgovarajući o svetskim novostima, i pri odlasku reče:

- Vi mi ne rekoste kad će biti razvod? Ja, recimo, skinula sam krutu povezaču, ali od raznih podignutih jaka udaraće na vas hladnoća dokle god se ne venčate. A to je sad tako prosto. Ça se fait.[160] Dakle, putujete u petak? Žao mi je što se više nećemo videti.

Po Betsinom tonu Vronski je mogao znati šta može očekivati od sveta; ali on učini još jedan pokušaj u svojoj porodici. Na mater se nije nadao. Znao je da je mati, koja se u vreme svoga prvog poznanstva s Anom toliko oduševljavala njom, sad neumoljiva prema njoj, zato što je ona uzrok njegove upropašćene karijere. Ali je polagao velike nade na Varju, bratovu ženu. Činilo mu se da se ona neće baciti kamenom, da će prosto i odlučno posetiti Anu, i primiti je.

 Drugog dana po dolasku, Vronski ode do nje, i našavši je samu izjavi joj dvorski svet je neće primiti, ali bliži ljudi mogu i moraju to razumeti kako treba«.

Može čovek sedeti sa zgrčenim nogama nekoliko časova, sve u istom položaju, ako zna da mu ništa ne smeta da promeni položaj; ali ako bi čovek znao da neprestano mora sedeti tako, s podviješš nogama, nastali bi grčevi, noge bi se trzale i ispravljale prema onom mestu kuda bi čovek hteo da ih opruži. Slično se osećao Vronski u pogledu sveta. Iako je u duši znao da je svet za njih zatvoren, pokušavao je drukčije da vidi: da se svet sada promenio i da će ga primiti. Ali je vrlo brzo uvideo da svet, iako otvoren za njega lično, za Anu ostaje zatvoren. Kao god u igri mačke i miša, ruke koje se dižu za njega, brzo se spuštaju pred Anom.

Jedna od prvih dama petrogradskog sveta s kojom se Vronski video, bila je njegova rođaka Betsi.

- Jedva jednom! - dočeka ga ona radosno. - A Ana? Kako se radujem! Gde ste odseli? Mogu misliti kako vam je užasan naš Petrograd posle vašeg divnog putovanja. Zamišljam vaš medeni mesec u Rimu. Šta je s razvodom? Jeste li već sve sproveli?

Vronski primeti da se Betsino ushićenje umanjilo kad je doznala da razvoda još nema.

- Na mene će se baciti kamenom, znam - reče ona - ali ja ću ipak doći Ani; da, ja ću nasigurno doći. Vi se nećete dugo baviti ovde?

Zaista, ona još tog dana poseti Anu; ali ton njen beše sasvim drukčiji nego pre. Očevidno se ponosila svojom smelošću, i želela je da Ana oceni vrednost njenog prijateljstva. Ostade ne duže od deset minuta razgovarajući o svetskim novostima, i pri odlasku reče:

- Vi mi ne rekoste kad će biti razvod? Ja, recimo, skinula sam krutu povezaču, ali od raznih podignutih jaka udaraće na vas hladnoća dokle god se ne venčate. A to je sad tako prosto. Ça se fait.[160] Dakle, putujete u petak? Žao mi je što se više nećemo videti.

Po Betsinom tonu Vronski je mogao znati šta može očekivati od sveta; ali on učini još jedan pokušaj u svojoj porodici. Na mater se nije nadao. Znao je da je mati, koja se u vreme svoga prvog poznanstva s Anom toliko oduševljavala njom, sad neumoljiva prema njoj, zato što je ona uzrok njegove upropašćene karijere. Ali je polagao velike nade na Varju, bratovu ženu. Činilo mu se da se ona neće baciti kamenom, da će prosto i odlučno posetiti Anu, i primiti je.

 Drugog dana po dolasku, Vronski ode do nje, i našavši je samu izjavi joj dvorski svet je neće primiti, ali bliži ljudi mogu i moraju to razumeti kako treba«.

Može čovek sedeti sa zgrčenim nogama nekoliko časova, sve u istom položaju, ako zna da mu ništa ne smeta da promeni položaj; ali ako bi čovek znao da neprestano mora sedeti tako, s podviješš nogama, nastali bi grčevi, noge bi se trzale i ispravljale prema onom mestu kuda bi čovek hteo da ih opruži. Slično se osećao Vronski u pogledu sveta. Iako je u duši znao da je svet za njih zatvoren, pokušavao je drukčije da vidi: da se svet sada promenio i da će ga primiti. Ali je vrlo brzo uvideo da svet, iako otvoren za njega lično, za Anu ostaje zatvoren. Kao god u igri mačke i miša, ruke koje se dižu za njega, brzo se spuštaju pred Anom.

Jedna od prvih dama petrogradskog sveta s kojom se Vronski video, bila je njegova rođaka Betsi.

- Jedva jednom! - dočeka ga ona radosno. - A Ana? Kako se radujem! Gde ste odseli? Mogu misliti kako vam je užasan naš Petrograd posle vašeg divnog putovanja. Zamišljam vaš medeni mesec u Rimu. Šta je s razvodom? Jeste li već sve sproveli?

Vronski primeti da se Betsino ushićenje umanjilo kad je doznala da razvoda još nema.

- Na mene će se baciti kamenom, znam - reče ona - ali ja ću ipak doći Ani; da, ja ću nasigurno doći. Vi se nećete dugo baviti ovde?

Zaista, ona još tog dana poseti Anu; ali ton njen beše sasvim drukčiji nego pre. Očevidno se ponosila svojom smelošću, i želela je da Ana oceni vrednost njenog prijateljstva. Ostade ne duže od deset minuta razgovarajući o svetskim novostima, i pri odlasku reče:

- Vi mi ne rekoste kad će biti razvod? Ja, recimo, skinula sam krutu povezaču, ali od raznih podignutih jaka udaraće na vas hladnoća dokle god se ne venčate. A to je sad tako prosto. Ça se fait.[160] Dakle, putujete u petak? Žao mi je što se više nećemo videti.

Po Betsinom tonu Vronski je mogao znati šta može očekivati od sveta; ali on učini još jedan pokušaj u svojoj porodici. Na mater se nije nadao. Znao je da je mati, koja se u vreme svoga prvog poznanstva s Anom toliko oduševljavala njom, sad neumoljiva prema njoj, zato što je ona uzrok njegove upropašćene karijere. Ali je polagao velike nade na Varju, bratovu ženu. Činilo mu se da se ona neće baciti kamenom, da će prosto i odlučno posetiti Anu, i primiti je.

 Drugog dana po dolasku, Vronski ode do nje, i našavši je samu izjavi joj otvoreno svoju želju.

- Ti znaš, Aleksije, - reče ona saslušavši ga - koliko te ja volim, i kako sam gotova da za tebe sve učinim; ali ćutala sam zato što sam znala da tebi i Ani Arkadijevnoj ne mogu ničim biti od koristi - reče, izgovorivši osobito brižljivo »Ana Arkadijevna«. - Ne misli, molim te, da ja osuđujem. Nikad; možebiti da bih ja na njenom mestu učinila isto. Ne ulazim, i ne mogu ulaziti u pojedinosti - govorila je Varja bojažljivo pogledajući u njegovo mračno lice. - Ali stvari treba nazivati po njihovu imenu. Ti hoćeš da ja idem k njoj, da je primam kod sebe, i da je time rehabilitujem u društvu; razumej, ja to ne mogu učiniti. Moje kćeri rastu, i ja moram živeti u svetu radi muža. Lepo, posetiću Anu Arkadijevnu; ali ona će razumeti da je ne mogu zvati k sebi, sem da to činim tako da se ona ne sretne s onima koji na stvar gledaju drukčije; a to bi je uvredilo. Ja nju ne mogu podići...

- Ali ja ne smatram da je ona pala više nego stotine žena koje vi primate - prekide je još mračnije Vronski. I onda ćuteći ustade, videvši da je snahina odluka nepromenljiva.

- Aleksije! Ne ljuti se na mene. Molim te, razumej da ja nisam kriva - progovori Varja i s bojažljivim osmejkom gledaše u njega.

- Ja se ne ljutim na tebe - reče on, i dalje mračan - ali me dvaput više boli. Boli me još i to što ovo raskida naše prijateljstvo. Recimo, ne raskida ga, ali ga slabi. Ti ćeš razumeti da za mene to ne može biti drukčije.

I posle tih reči ode od nje.

Vronski uvide da su svi dalji pokušaji uzaludni, i da u Petrogradu treba provesti ovo nekoliko dana kao u tuđoj varoši, izbegavati svaki dodir s pređašnjim svetom, da se ne bi izlagao neprijatnostima i uvredama koje su za njega bile tako mučne. Jedna od glavnih neprijatnosti njihovog položaja u Petrogradu bila je u tome što su Aleksije Aleksandrovič i njegovo ime, kako se činilo, bili svima na usnama; svugde, o čemu bilo da se počne govoriti, razgovor se okretao na Aleksija Aleksandroviča; kuda god se išlo, susret s njim je čekao. Tako se bar činilo Vronskom; kao što se čoveku, koga boli prst, čini da se baš tim bolesnim prstom zakačinje za sve.

Boravak u Petrogradu bio je po Vronskog utoliko teži što je za sve to vreme zapažao u Ani nekakvo novo, za njega nepojmljivo raspoloženje. Čas je zaljubljena u njega, čas je hladna, razdražljiva i neshvatljiva. Nešto ju je mučilo, nešto je skrivala od njega; i kao da nije opažala uvrede koje su njemu zagorčavale život, i koje bi za nju, sa njenom tananošću shvatanja, morale biti još teže.

29.

Jedna od namera Aninih, u vezi s dolaskom u Rusiju, bila je da se vidi sa sinom. Od dana kad je krenula iz Italije, misao o tom sastanku nije prestajala da je uzbuđuje. I što se bliže primicala Petrogradu, radost i važnost toga sastanka izgledahu joj veće i veće. Nije postavljala sebi pitanje: kako će ostvariti taj sastanak. Činilo joj se prirodno i prosto: da vidi sina, kad bude s njim u istoj varoši; ali po dolasku u Petrograd, odjednom joj postade jasan sadašnji njen položaj u društvu, i razumede da će teško biti ostvariti sastanak.

Već dva dana živi u Petrogradu. Misao o sinu ni za trenutak je ne napušta, ali ga još nije videla. Da pođe pravo u kuću, gde se mogla sresti s Aleksijem Aleksandrovičem, osećala je da na to nema pravo. Mogli bi je ne pustiti, i uvrediti je. Da piše mužu i ulazi u neke odnose s njim - bilo joj je teško i da pomisli na to; mogla je biti spokojna samo onda kad ne misli o mužu. Da vidi sina za vreme šetnje, da dozna kad i kuda odlazi, to je za nju malo; toliko se spremala za taj sastanak, tako je mnogo imala da kaže sinu, tako je želela da ga zagrli i da ga ljubi. Stara Serjožina dadilja mogla bi joj pomoći, naučiti je; ali dadilja nije više bila u kući Aleksija Aleksaidroviča. U tom kolebanju, i traženju dadilje, prođoše dva dana.

Saznavši za bliske odnose Aleksija Aleksandroviča sa groficom Lidijom Ivanovnom, Ana se trećeg dana odluči da njoj napiše pismo, koje je stade velikog truda, i u kojem namerno reče da dopuštenje za sastanak sa sinom mora zavisiti od velikodušnosti njenoga muža. Znala je, ako mu pokažu pismo, on, nastavljajući svoju ulogu velikodušnosti, neće je odbiti.

Kurir koji je odneo pismo, donese joj najsuroviji i najmanje očekivani odgovor: da odgovora nema. Nikad se nije osećala tako unižena kao onog trenutka kad je, pozvavši kurira, čula od njega podrobno pričanje o tome kako je čekao, i kako su mu zatim rekli: odgovora nema. Ana se osećala ponižena i uvređena, ali je poimala da grofica Lidija Ivanovna, sa svoga gledišta, ima pravo. Anini jadi bili su utoliko jači što su bili samo njeni. Ona nije mogla i nije htela da ih deli s Vronskim. Znala je, pitanje o njenom sastanku sa sinom, iako je sin glavni razlog njene nesreće, bilo bi za Vronskog najbeznačajnija stvar na svetu. Znala je da on nikad ne bi mogao shvatiti dubinu njene patnje; znala je da bi ga omrznula zbog hladnog tona s kojim bi on primio razgovor o tome. Toga se bojala najviše na svetu, i zato je krila od Vronskog sve što se ticalo sina.

Sedela je kod kuće ceo dan i izmišljala način za sastanak sa sinom; i zaustavila se na odluci da piše mužu. Već je sastavljala to pismo, kad joj doneše odgovor od Lidije Ivanovne. Grofičino ćutanje umirilo ju je i pobedilo; ali pismo, sve što je pročitala između redova, tako je razdraži, tako joj se izazivački učini ta pakost u poređenju sa njenom strasnom i zakonitom nežnošću prema sinu, da se ozlojedi protiv drugih, i presta kriviti sebe.

»Ta hladnoća - to prenemaganje! - govorila je u sebi. - Imaju potrebu samo da me vređaju i da muče dete; i ja sad još da im se pokoravam! Nizašta na svetu! Ona je gora od mene. Ja bar ne lažem.« I odluči se da sutra, na sam dan Serjožinog rođenja ode pravo u kuću svoga muža, da podmiti poslugu, da ih prevari, ma po koju cenu da vidi sina, i da sruši gadnu obmanu kojom su okružili nesrećno dete.

Svrati u trgovinu, nakupova igračaka, i napravi plan kako će postupiti. Otići će rano izjutra u osam časova, kad Aleksije Aleksandrovič sigurno još ne ustaje. Imaće u rukama novac za vratara i lakeja, da je propuste; ne podižući veo, reći će im da je došla od strane Serjožinog kuma da čestita rođendan i da ostavi igračke kraj Serjožinog kreveta. Nije unapred pripremila samo ono šta će reći sinu. Ma koliko da je o tome mislila, nije mogla ništa da smisli.

Sutradan, u osam časova izjutra, Ana iziđe iz najmljenih karuca i zazvoni na velikom ulazu svoga bivšeg doma.

- Idi vidi šta hoće. Nekakva gospođa - reče Kapitonič, i još neobučen, u gornjem kaputu i kaljačama, pošto je provirio kroz prozor i spazio damu umotanu u veo, gde stoji kraj samih vrata. Vratarev pomoćnik, Ani nepoznat mladić, tek otvori vrata a ona već uđe unutra, i izvadivši iz mufa banknotu od tri rublje ćušnu mu je žurno u ruke.

- Serjoža... Sergije Aleksijevič - progovori Ana i pođe napred.

Pogledavši banknotu, vratarev pomoćnik zaustavi je kod drugih staklenih vrata.

- Koga želite? - upita on.

Ona ne ču njegove reči i ništa ne odgovori. Primetivši zbunjenost nepoznate dame, sam Kapitonič joj iziđe u susret, propusti je, i upita šta želi.

- Od kneza Skorodumova sam došla Sergiju Aleksijeviču progovori ona.

Oni još nisu ustali - pažljivo zagledajući reče vratar.

Ana nikako nije mislila da će staro i nimalo nepromenjeno predsoblje ove kuće, gde je živela devet godina, tako jako uticati na nju. Radosne i teške uspomene podigoše se jedna za drugom u njenoj duši, i ona za trenutak zaboravi zašto je došla amo.

- Je li po volji da pričekate? - reče Kapitonič skidajući s nje bundu.

I Skinuvši bundu Kapitonič joj se zagleda u lice, poznade je, i ćutke se duboko pokloni.

- Izvolite, prevashodstvo, - reče joj on.

Ona htede nešto da kaže, ali je glas izdade; pogleda u starca s molbom krivca, i brzim koracima pođe uz stepenice. Pognuvši se sav napred, i zakačinjući kaljačama za stepenice, Kapitonič je žurio za njom trudeći se da je prestigne.

- Tamo je učitelj, možda je neobučen. Idem da javim.

Ana je i dalje išla uz poznate joj stepenice ne razumevajući šta joj govori starac.

- Ovamo, levo izvolite. Oprostite što je prljavo - zadihan od umora reče vratar. - Dopustite, pričekajte, prevashodstvo, da pogledam - reče on, i obišavši je otvori visoka vrata i izgubi se iza njih. Ana zastade, očekujući. - Tek što se probudio - reče vratar izlazeći na ista vrata.

Istog trenutka, dok je vratar to govorio, Ana ču zvuk detinjeg zevanja. Po samom glasu zevanja ona poznade sina i vide ga živog pred sobom.

- Ostavi me, ostavi, idi! - progovori vrataru i zamače za visoka vrata. Desno od vrata stajao je krevet i na njemu je sedeo dečko u raskopčanoj košuljici; nagnuvši se telom, protežući se, dovršavao je zevanje. U trenutku kad se usne njegove sastavljahu, one se sklopiše u blaženo sanjivi osmejak i s tim se osmejkom on opet lagano i slatko svali nazad.

- Serjoža! - prošaputa ona nečujno mu prilazeći.

Rastavljena od sina, i za poslednje vreme stalno u plimi ljubavi prema njemu, zamišljala ga je kao četvorogodišnjeg dečka, kakvog ga je najviše volela. Međutim, on sad nije bio ni onakav kakvog ga je ostavila; dalje je odmakao od četvorogodišnjeg dečka, više je izrastao, i smršao. Zar takav! Kako mu je mršavo lice, kako mu je kratka kosa! Kako dugačke ruke! Kako se promenio otkako ga je ostavila! Ali to je ipak bio on, sa njegovim oblikom glave, njegovim usnama, njegovim mekim vratićem i širokim ramenima.

- Serjoža! - ponovi ona nad samim uhom detinjim.

On se pridiže opet na lakat, klimaše bunovnom glavom na obe strane kao da nešto traži, pa otvori oči. Tiho i upitno gledaše nekoliko sekunada u mater, koja je nepomično stajala pred njim, zatim se odjednom blaženo osmehnu, i zatvorivši opet sanjive oči svali se, ali ne natrag, nego na njene ruke.

- Serjoža! Milo moje dete! - progovori ona gušeći se i grleći njegovo mekano i punačko telo.

- Mama! - progovori on, krećući se pod njenim rukama, da bi se raznim mestima tela dotakao njenih ruku.

Smešeći se sanjivo, još neprestano sa zatvorenim očima, on prebaci svoje punačke ručice sa posteljnog začelja ka njena ramena, navali se na nju, obli je prijatnim sanjivim dahom i toplotom kojih ima samo u dece, i poče trljati licem po njenom vratu i ramenima.

- Znao sam - reče otvarajući oči. - Danas je moj rođendan. Znao sam da ćeš doći. Odmah ću ustati.

I govoreći to, opet zadrema.

Ana ga žudno gledaše: videla je kako je porastao i promenio se za ovo vreme. Poznala je i nije poznala njegove gole, sad tako velike noge, koje se izvukoše ispod pokrivača; raspoznala je te mršave obraze, te ošišane kratke kovrdžice na potiljku u koji ga je tako često ljubila. Doticala se svega toga, ali nije mogla govoriti; suze su je gušile.

- Što plačeš, mama? - reče on rasanivši se potpuno. - Mama, što plačeš? - povika plačnim glasom.

- Ja? Neću više plakati... Plačem od radosti. Tako te odavno nisam videla. Neću, neću - reče gutajući suze i okrećući se. - Hajde, vreme je da se oblačiš - pribravši se dodade ona, i ne puštajući njegovu ruku sede kraj njegova kreveta na stolicu na kojoj je bilo spremljeno njegovo odelo.

- Kako se oblačiš bez mene? Kako... - Htede da počne s njim veseo i prost razgovor, ali ne mogaše, i opet se okrete.

- Ne perem se hladnom vodom, tata mi ne da. A jesi li videla Vasilija Lukiča? On će sad doći. A, sela si na moje haljine!

Serjoža se glasno nasmeja. Ona pogleda u njega i osmehnu se.

- Mama, dušice, mamice! - povika on padajući joj opet u naručje i grleći je. Kao da je tek sada, spazivši njen osmejak, jasno razumeo šta se dogodilo. - Ovo ti ne treba - govorio je, skidajući joj šešir. I kao da je sad gologlavu ponovo ugleda, poče je opet ljubiti.

A šta si mislio o meni? Jesi li mislio da sam umrla? - Nikad nisam u to verovao.

- Nisi verovao, mili moj?

- Ja sam znao, ja sam znao! - ponovi svoju omiljenu rečenicu, i dohvativši njenu ruku koja ga je milovala po kosi, poče pritiskivati dlan na svoja usta i ljubiti ga.

30.

eđutim, Vasilije Lukič, ne znajući isprva ko je ta dama, i saznavši iz razgovora da je to mati, što je napustila muža, u koju on nije poznavao jer je stupio u kuću posle njenog odlaska - beše u nedoumici: da li da uđe, ili ne, ili da javi Aleksiju Aleksandroviču. Doznavši najzad da se njegova dužnost sastoji u tome da budi Serjožu u određeni čas, i da nema da razbira ko je tamo, da li mati ili neko drugi, samo da vrši svoju dužnost, on se obuče, priđe vratima i otvori ih.

Ali milovanje matere i sina, zvuci njixovix glasova i ono što su govorili, prinudi ga da odustane od svoje namere. Zavrte glavom, u uzdahnuvši zatvori vrata. »Da pričekam još desetak minuta«, reče u sebi, iskašljujući se i brišući suze.

Među domaćom poslugom, za to vreme, vladalo je veliko uzbuđenje. Svi su saznali da je došla gospođa, da ju je Kapitonič pustio, i da je ona sad u detinjoj sobi; međutim, posle osam časova gospodin uvek svraća u tu sobu; svi su osećali da je susret muža i žene nešto nemogućno, i da ga treba sprečiti. Sobar Kornej, sišavši dole vrataru, pitao je: ko ju je, i kako pustio; i doznavši da ju je Kapitonič primio i propustio, činio je starcu prekore i opomene. Vratar je uporno ćutao, ali kad mu Kornej reče da ga zato treba isterati, Kapitonič mu priđe, i mašući rukama pred Kornejevim licem poče govoriti:

- Jest, ti je valjda ne bi pustio! Deset godina služiti, i samo dobro od nje videti, pa onda stati i reći: izvol’te bogme, napolje!... Ti finu politiku vodiš! Znam ja! Bolje gledaj svoj posao, kako ćeš gospodara da kradeš, i medveđe bunde da vučeš!

- Soldačino! - prezrivo reče Kornej i okrete se dadilji koja je ulazila. - Eto, presudite vi sami, Marija Jefimovna: pustio je, i nikom ništa nije kazao - obrati joj se Kornej. - Aleksije Aleksandrovič tek što nije izašao i u dečju sobu ušao.

- Muke, muke! - govorila je dadilja. - Vi, Korneje Vasiljeviču, gledajte da nekako zadržite gospodina, a ja ću trknuti da nju nekako sklonim. Muke, muke!

Kad dadilja uđe u detinju sobu, Serjoža je pričao materi kako je, sankajući se sa brdašca, izvrnuo se zajedno s Nađenjkom i tri puta se preturili. Ona je slušala zvuke njegova glasa, videla njegovo lice, osećala njegovu ruku, ali nije razumela šta joj govori. Treba otići, treba ga ostaviti - samo je to mislila i osećala. Čula je doduše korake Vasilija Lukiča koji je dolazio do vrata i kašljao; čula i korake dadiljine, ali je sedela kao skamenjena, bez snage da govori, ili da ustane.

- Gospođo, slatka gospođo! - progovori dadilja prilazeći Ani i ljubeći joj ruke i ramena. - Eto, bog obradovao naše novorođenče. Ništa se niste promenili.

- Ah, draga dado, nisam znala da ste vi ovde - pribravši se za trenutak reče Ana.

- Ja ne živim ovde, živim sa ćerkom, došla sam da čestitam, Ana Arkadijevna, mila gospođo!

Dadilja odjednom zaplaka i poče opet ljubiti Aninu ruku.

Sa sjajnim očima i osmejkom, držeći se jednom rukom za mater a drugom za dadilju, Serjoža je tabao po ćilimu punačkim golim nožicama. Nežnost njegove drage dadilje prema materi dovodila ga je u ushićenje.

- Mama! ona me često obilazi, i kad god dođe... - otpoče on, ali zastade primetivši da dadilja nešto šapatom reče materi, i da se na materinom licu pojavi strah, i nešto nalik na stid, što joj nikako nije dolikovalo.

Ona mu priđe.

- Milo moje! - reče.

Ne mogaše izreći zbogom, ali to reče izraz njenog lica, i dete razumede. - Mili, mili moj Kućik! - izgovori ona ime kojim ga je nazivala kad je bio mali - ti me nećeš zaboraviti? Ti... - više nije mogla govoriti.

Koliko je reči izmišljala posle, takvih koje mu je mogla kazati! Sad eto nije umela, i nije mogla ništa da kaže. Ali Serjoža razumede sve šta je htela da mu rekne. Razumeo je da je ona nesrećna, i da ga voli. Razumeo je štaviše i ono što je dadilja šapatom govorila. Čuo je reči: »uvek posle osam časova«, razumeo da se to govorilo o ocu, i da se mati ne sme sresti s ocem. To je razumeo, ali jedno nije mogao da razume: zašto se na njenom licu pojaviše stid i strah?... Ona nije kriva, a boji ga se, i stidi se nečega. Htede da joj zada pitanje koje bi razjasnilo ovu sumnju, ali ne smede to da učini; video je kako je njoj teško, i beše mu je žao. Ćutke se pripi uz nju i reče šapatom: 

Nemoj još ići. On još neće doći.

Mati ga odvoji od sebe, da bi videla da li on i misli ono što govori; i na preplašenom izrazu njegova lica pročita: da je ne samo govorio o ocu, već kao da je pitao: šta treba da misli o ocu.

- Serjoža, dušo moja, - reče ona - voli ga, on je bolji od mene, ja sam kriva pred njim. Kad porasteš, ti ćeš presuditi.

- Niko nije bolji od tebe!... - povika on u očajanju kroz suze, i dohvativši je za ramena poče je iz sve snage privlačiti k sebi drhtavim rukama od naprezanja.

- Srce moje malo! - progovori Ana, i zaplaka onako isto nemoćno i detinjski, kao što je on plakao.

U taj čas vrata se otvoriše i Vasilije Lukič uđe. Ispred drugih vrata se začuše koraci; dadilja uplašenim šapatom reče: »ide«, i pruži Ani šešir.

Serjoža se spusti na postelju i zajeca pokrivši lice rukama. Ana odmače njegove ruke, još jedanput poljubi njegovo mokro lice, i brzim koracima pođe. Aleksije Aleksandrovič dolazio joj je u susret. Kad je ugleda, on stade i obori glavu.

Iako je maločas govorila da je on bolji od nje, za vreme brzog pogleda koji obuhvati celu njegovu priliku sa svima pojedinostima, nju obuze osećanje odvratnosti i ljutnje prema njemu, i zavisti zbog sina. Hitrim pokretom spusti veo, i ubrzavši korake gotovo istrča iz sobe.

Nije stigla da povadi igračke koje je s takvom ljubavlju i tugom izbirala juče u dućanu, i tako ih vrati natrag kući.

31.

Iako je Ana jako žudela za sastankom sa sinom, iako je odavno mislila, i spremala se za to, nikako nije očekivala da će taj sastanak tako silno uticati na nju. Kad se vratila u svoje usamljeno odeljenje u gostionici, dugo nije mogla da shvati zašto je ona ovde. »Da, sve je svršeno, i ja sam opet sama«, reče u sebi, i ne skidajući šešir sede u naslonjaču koja je stajala kraj kamina. Uprvši nepomično oči u bronzani časovnik koji je stajao na stolu između prozora, poče da razmišlja.

Sobarica Francuskinja, dovedena iz inostranstva, uđe i predloži joj da se obuče. Ona začuđeno pogleda u nju i reče: »docnije«. Lakej joj ponudi kafu. »Docnije«, reče ona.

Dojkinja Italijanka, spremivši devojčicu, uđe s njom i prinese je Ani. Punačka, dobro othranjena devojčica, spazivši mater, ućuta kao i uvek, povi gole ručice oborivši dlanove nadole, i smešeći se ustima bez zuba poče, kao riba perajima, tresti ručicama, i šuštati njima po uštirkanim borama vezene haljinice. Bilo je nemogućno ne osmehnuti se, ne poljubiti devojčicu; nemogućno je bilo ne pružiti joj prst, koji ona dohvati vrišteći i čupkajući celim telom; bilo je nemogućno ne podmetnuti joj usne koje ona, u vidu poljupca, uze u svoja ustašca. Sve je to uradila Ana; i uze je na ruke, natera je da skače, i poljubi njene sveže obraščiće i gole laktiće; ali, gledajući sad to dete, ona još jasnije shvati da osećanje koje je imala prema njemu, nije bilo ni ljubav u poređenju s onim što je osećala prema Serjoži. Sve je na ovoj devojčici bilo ljupko, ali sve to nekako ne diraše srce. U prvo dete, premda od nevoljenog čoveka, uložena je bila sva jačina ljubavi koja nije bila zadovoljena; devojčica je rođena pod najtežim okolnostima, i na nju nije bio utrošen ni stoti deo briga koje su bile utrošene na prvo dete. Osim toga, devojčica, to je bilo još sve u očekivanju, a Serjoža bio već gotovo čovek, i to voljeni čovek; u njemu su se već borile misli, osećanja; razumevao je, voleo, sudio o njoj - mislila je Ana sećajući se njegovih reči i pogleda. A ona, mati, ne samo fizički, no i duhovno je bila razdvojena od njega zauvek, i to se nije moglo popraviti  Dade devojčicu dojkinji, otpusti je, i otvori medaljon u kojem beše fotografija Serjožina kad je bio gotovo toliki kao sad devojčica. Ona ustade, i skinuvši šešir uze sa stola album u kojem su bile Serjožine fotografije u raznim godinama. Htede da sravni fotografije i poče ih vaditi iz albuma. Povadi ih sve. Ostade samo jedna, poslednja, najbolja fotografija. U beloj košuljici, jaxao je na stolici, mrštio se očima i smešio ustima. To je bio najoriginalniji i najbolji njegov izraz. Malim hitrim rukama, koje se sad s osobitom napregnutošću kretahu, s pomoću belih, tankih prstiju Ana nekoliko puta zakači za ugao slike, ali se slika odmicala, i ne mogaše da je izvadi. Noža za isecanje ne beše na stolu, i ona izvali drugu fotografiju, koja se nalazila pored ove (to je bila fotografija Vronskog, iz Rima, u okruglom šeširu i sa dugačkom kosom), i njome izgura sinovljevu fotografiju. »Da, to je on«, reče, pogleda u sliku Vronskog, i odjednom se seti ko je uzrok njenom sadašnjem jadu. Celog ovog jutra ona ga se nijednom nije setila. Ali sad, kad vide njegovo odvažno, plemenito, tako poznato joj i ljupko lice, odjednom oseti neočekivanu plimu ljubavi prema njemu.

»Ali gde je on? Kako može da me ostavlja samu s mojim patnjama?« odjednom pomisli s osećanjem prekora, zaboravljajući da je sama krila od njega sve što se ticalo sina. Posla da ga zamole da odmah dođe; čekaše ga s obamrlim srcem: smišljala je reči kojima će mu kazati sve, kao i izraze njegove ljubavi koji će je utešiti. Momak se vrati s vešću da grof ima gosta, ali da će odmah doći; a naredio je da upita: može li ga primiti zajedno s knezom Jašvinom, koji je doputovao u Petrograd. »Neće doći sam, a od jučerašnjeg ručka nije me video - pomisli ona; - neće doći tako da mu mogu kazati sve, nego s Jašvinom.« I odjednom je obuze čudna misao: a ako je on više ne voli?

Prebirajući u glavi događaje poslednjih dana njoj se učini da u svemu vidi potvrdu te strašne misli. I u tome što juče nije ručao kod kuće; i u tome što je navaljivao da se u Petrogradu nastane posebno; i u tome što eto i sad neće doći sam, kao da izbegava sastanak s njom u četiri oka.

»Ali on mi mora to kazati. Ja to treba da znam. Ako to budem znala, onda ću znati i šta da radim«, govorila je u sebi, ne mogavši stvarno ni zamisliti položaj u kojem bi se našla ako bi se uverila o njegovoj ravnodušnosti. Mislila je da je on više ne voli, osećala da je blizu očajanja, i usled toga bila vrlo uzbuđena. Pozva sobaricu i ode u oblačionicu. Oblačeći se pazila je na svoju toaletu više nego poslednjih dana, kao da bi je on mogao, ako je više ne voli, ponovo zavoleti zato što će na njoj biti ona haljina i ona frizura koja joj najlepše stoji.

Ču zvonce pre nego što beše gotova.

Kad uđe u sobu za primanje, srete je pogledom ne Vronski već Jašvin. Vronski je razgledao fotografije njenoga sina koje je ona zaboravila na stolu, i ne pohita da pogleda u nju.

- Mi se poznajemo - reče Ana, mećući svoju majušnu ruku u ogromnu ruku zbunjenoga Jašvina (što je bilo čudnovato pri njegovom ogromnom rastu i grubom licu). - Poznajemo se od prošlogodišnjih trka. Dajte ih - reče, uzimajući brzim pokretima od Vronskog sinovljeve slike koje je on razgledao, i značajno ga pogleda svojim sjajnim očima. - Jesu li ove godine bile uspele trke? Umesto tih, ja sam gledala trke na Korsu u Rimu. Vi, uostalom, ne volite život u inostranstvu - reče ona smešeći se prijatno. - Ja vas poznajem, i poznajem sve vaše ukuse, mada smo se retko viđali.

- To mi je veoma žao, jer su moji ukusi većinom rđavi - reče Jašvin grickajući levi brk.

Pošto porazgovara neko vreme, i primetivši da Vronski pogleda u časovnik, Jašvin je upita da li će još dugo ostati u Petrogradu; i onda, ispravivši svoju ogromnu priliku maši se za kapu.

- Mislim, ne dugo - reče ona zbunjeno pogledavši u Vronskog.

- Dakle, nećemo se više videti? - reče Jašvin ustajući, i obrati se Vronskom: - gde ti ručavaš?

- Dođite k meni na ručak - reče Ana odlučno, kao rasrdivši se na sebe zbog svoje zbunjenosti, ali crveneći kao i uvek kad je pred nekom novom ličnošću ispoljavala svoj položaj. - Ručak ovde nije dobar, ali ćete se bar videti s njim. Od svih drugova iz puka Aleksije nikoga ne voli tako kao vas.

- Vrlo rado - reče Jašvin s osmejkom, po kojem Vronski zaključi da mu se Ana veoma dopala.

Jašvin se pokloni i pođe, Vronski ostade pozadi.

- Ti takođe ideš? - reče mu ona.

- Ja sam već zadocneo - odgovori on. - Idi ti, ja ću te stići - doviknu on Jašvinu.

Ona ga uze za ruku, i ne spuštajući s njega očiju gledaše ga tražeći u mislima šta da mu kaže da bi ga zadržala.

- Stani, imam nešto da ti kažem - i uzevši njegovu kratku ruku pritisnu je na svoj vrat. - Je li, jesam li dobro uradila što sam ga pozvala na ručak?

- Vrlo dobro si uradila - reče on sa mirnim osmejkom pokazujući svoje česte i jake zube i ljubeći joj ruku.

- Aleksije, ti se nisi promenio prema meni? - reče ona, stežući obema rukama njegovu ruku. - Aleksije, ja sam se namučila ovde. Kad ćemo ići?

- Skoro, skoro. Ne možeš verovati kako je i meni težak naš život ovde - reče on i povuče svoju ruku.

- Dobro, idi, idi! - reče ona uvređeno i brzo ode od njega.

32.

Kad se Vronski vratio kući, Ana još nije bila došla kući. Uskoro posle njegova odlaska, kako mu rekoše, došla je neka dama i one su zajedno otišle nekud. To što je otišla ne rekavši kuda, to što dosada još nije kod kuće, to što je izjutra već nekud išla ne kazavši njemu ništa - sve to, zajedno sa neobično uzbuđenim izrazom njena lica jutros, i sećanjem na onaj neprijateljski ton kojim je u prisustvu Jašvina gotovo istrgla iz njegovih ruku fotografije svoga sina - primora Vronskog da se zamisli. On odluči da je preko potrebno da se s njom objasni. I čekaše je u njenom salonu. Ali se Ana ne vrati sama, već dovede svoju tetku, staru devojku, kneginju Oblonsku. To je bila žena koja je jutros dolazila, i s kojom je Ana otišla bila da pazari. Ana kao da ne opažaše zabrinuti i upitni izraz lica Vronskog, veselo mu pričaše šta je sve nakupovala jutros. On je video da se u njoj događa nešto osobito: u sjajnim očima, kad bi se uzgred zaustavljale na njemu, beše napregnuta pažnja, a u govoru i pokretima ona nervozna brzina i gracija koje su ga u prvo vreme njihova zbliženja tako očaravale, a sada uzbuđivale i plašile.

Sto je bio postavljen za četvoro. Svi se već behu spremili da pređu u malu trpezariju, kad dođe Tuškjevič s porukom od kneginje Betsi. Kneginja Betsi molila je da je izvine što nije došla da se s njima oprosti; bila je bolesna, ali je molila Anu da dođe do nje između šest i po i devet časova. Vronski pogleda u Anu pri ovom određivanju vremena koje pokazivaše da su bile preduzete mere da se ona ni s kim ne sretne, a Ana kao da to ne primeti.

- Vrlo mi je žao što ne mogu biti tamo između šest i po i devet - reče ona ovlaš smešeći se.

- Kneginji će biti veoma žao.

- I meni takođe.

- Vi izvesno idete da slušate Pati[161]? - reče Tuškjevič.

- Pati?... Vi mi dajete ideju. Išla bih, kad bih mogla dobiti ložu. - Ja bih vam je mogao zbrinuti - reče Tuškjevič.

Bila bih vam veoma, veoma zahvalna - reče Ana. - Hoćete li s nama da ručate?

Vronski jedva primetno sleže ramenima. On nikako nije mogao da razume šta to Ana radi. Zašto je dovela ovu staru kneginju, zašto je zadržala Tuškjeviča na ručku, i, što je najčudnovatije, zašto ga je molila za ložu? Zar je mogućno bilo i misliti da se u njenom položaju ide na abonirano veče pevačice Pati, gde će biti sav poznati joj svet? On pogleda u nju ozbiljnim pogledom, ali mu ona odgovori sve istim izazivajućim, ni veselim ni očajničkim pogledom, čiji značaj on nije mogao da razume. Za ručkom je Ana bila oduševljeno vesela; kao da je koketovala i s Tuškjevičem i s Jašvinom. Kad su ustali od stola, i kad je Tuškjevič pošao za ložu, a Jašvin izišao da pušn, Vronski siđe zajedno s njim u svoje odeljenje. Posedevši tu neko vreme, on ustrča na gornji sprat. Ana je već bila obučena u svetlu svilenu haljinu sa somotom, koju je šila u Parizu, sa otvorenim grudima, i sa belom skupocenom čipkom na glavi koja je uokvirivala njeno lice i osobito jako isticala njenu blistavu lepotu.

- Vi zbilja idete u pozorište? - reče on starajući se da ne gleda u nju.

- Zašto tako uplašeno pitate? - uvređena tim što on ne gleda u nju, reče ona. - Zašto da ne idem?

Ana kao da nije razumela značaj njegovih reči.

- Razume se, nema nikakva uzroka - natmurivši se reče on.

- Pa to i ja velim - reče ona, namerno ne razumevajući ironiju njegovoga tona i mirno zavrćući dugačku mirisavu rukavicu.

- Ana, za ime boga, šta je s vama? - reče on budeći je, isto kao što joj je nekada govorio muž.

- Ne razumem šta pitate.

- Vi znate da je nemogućno da idete.

- Zašto? Ja neću ići sama. Kneginja Varvara ići će sa mnom, ona je već otišla da se obuče.

On sleže ramenima sa izgledom dvoumice i očajanja.

- Ali zar vi ne znate... - poče on.

- Ja neću da znam! - gotovo uzviknu ona. - Neću! Kajem li se ja za ono što sam učinila? Ne, ne i ne. I kad bi se to ponovilo, s početka, bilo bi isto. Za nas je, za mene i za vas, važno samo jedno: volimo li mi jedno drugo. Drugih pogleda na stvar ne može biti. Zašto mi živimo ovde odvojeno, i ne viđamo se? Zašto da ja ne mogu ići u operu? Ja te volim, i meni je sve svejedno - reče ona na ruskom pogledavši u njega sa osobitim, nepojmljivim mu bleskom očiju - ako se ti nisi promenio. Zašto ne gledaš u mene?

On je pogleda. Vide svu lepotu njenog lica i nakita koji joj je uvek tako lepo stajao. Ali sada, baš ta njena lepota i elegancija bilo je ono što ga je dražilo.

- Moje osećanje ne može se promeniti, vi to znate, ali vas molim da ne idete, preklinjem vas - reče on opet na francuskom, s nežnom molbom u glasu, ali s hladnoćom u pogledu.

Ona nije čula glas, ali je videla hladnoću pogleda, i razdraženo odgovori: - A ja vas molim da mi kažete zašto ne treba da idem.

- Zato što vam to može pričiniti... - On zamuca.

- Ništa ne razumem. Jasvin n’est pas compromettant,[162] a kneginjica Varvara ništa nije gora od drugih. A, evo je!

33.

..Vronski je prvi put osetio prema Ani jed, gotovo mržnju, zbog njenog namernog nerazumevanja svoga položaja. Ovo osećanje pojačalo se još i time što nije mogao da joj izrazi uzrok svoga jeda. Ako bi joj kazao otvoreno što misli, rekao bi:

»U toj toaleti, i sa kneginjicom koju svi poznaju, pojaviti se u pozorištu značilo bi ne samo priznati svoj položaj propale žene, nego baciti rukavicu svetu, to jest odreći ga se na svagda.«

To joj nije mogao kazati. »Ali kako da ona to ne može da razume, i šta se upravo u njoj zbiva?« govorio je u sebi. Osećao je kako se, istovremeno, njegovo poštovanje prema njoj smanjuje, a svest o njenoj lepoti povećava.

Vrati se natmuren u svoje odeljenje, i sevši pored Jašvina koji beše ispružio dugačke noge preko stolice i pio konjak sa selterskom vodom, naredi da se njemu to isto donese.

- Govorio si o Silnom Lankovskoga. To je dobar konj, i ja ti savetujem da ga kupiš - reče Jašvin pogledavši u mračno lice svoga druga. - Istina, ima obešene sapi, ali noge i glava - kako se samo poželeti može.

- Mislim da ću ga uzeti - odgovori Vronski. Razgovor o konjima zanimaše ga, ali ni za trenutak ne zaboravljaše Anu; nehotice osluškivaše zvuke koraka po hodniku i pogledaše u časovnik na kaminu.

- Ana Arkadijevna naredila je da vam javim da su otišli u pozorište.

Jašvin nasu još jednu čašu konjaka u seltersku vodu, ispi, i ustade zakopčavajući se.

- Šta je, hoćemo li? - reče on jedva primetno smešeći se ispod brkova i pokazajući tim osmejkom da razume uzrok neraspoloženja Vronskog, ali mu ne pridaje nikakvu važnost.

- Ja neću - mračno odgovori Vronski.

- A ja moram, obećao sam. Do viđenja. Ili, ako hoćeš, dođi u parter, uzmi fotelju Krasinskog - dodade Jašvin izlazeći Ne mogu, imam posla.

»Sa ženom briga, sa ne-ženom još gore«, pomisli Jašvin izlazeći iz gostionice.

Kad ostade sam, Vronski ustade sa stolice i poče hodati po sobi.

»Šta je danas? Četvrto abonirano veče... Jegor je sa ženom tamo, a i mati verovatno. Znači, sav je Petrograd tamo. Sad je ušla, skinula bundu i izišla na svetlost. Tuškjevič, Jašvin kneginjica Varvara... - zamišljao je on. - A ja? Ili se bojim, ili sam je predao zaštiti Tuškjeviča? Kako god pogledaš, glupo je, glupo... I zašto me ona dovodi u ovaj položaj?« reče odmahnuvši rukom.

Ovim pokretom zakači za sto na kojem stajahu selterska voda i boca s konjakom, i umalo ga ne preturi. Maši se da prihvati, ispusti ga, i jetko ga gurnu nogom i zazvoni.

- Ako hoćeš da služiš kod mene - reče sobaru koji uđe - onda ne zaboravljaj svoj posao. Ovo ne sme da bude. Moraš odmah sve odneti.

Sobar, osećajući se nedužan, htede da se pravda, ali kad pogleda u gospodina razumede po njegovu licu da ima samo da ćuti, i hitro se pregnuvši, spusti se na ćilim i poče skupljati i odvajati cele i razbijene čaše i boce.

- To nije tvoj posao, pošlji lakeja da počisti, a ti mi spremi frak.

Vronski uđe u pozorište u osam i po časova. Predstava je bila u punom jeku. Stari razvodnik skide bundu s Vronskog, i poznavši ga oslovi ga »vaša ekselencija«, i predloži mu da ne uzima broj nego da prosto vikne Fjodora. U osvetljenom koridoru ne beše nikoga osim razvodnika i dvojice lakeja sa bundama na rukama koji su slušali kraj vrata. Iza pritvorenih vrata čuli su se zvuci oprezne orkestarske pratnje u stakatu, i jednog ženskog glasa koji je razgovetno izgovarao muzikalnu frazu. Vrata se otvoriše, propustiše razvodnika koji šmugnu unutra, i fraza, koja se već primicala kraju, jasno pogodi sluh Vronskog. Vrata se odmah opet zatvoriše, i Vronski ne ču svršetak fraze i kadence, ali po burnom pljeskanju i odobravanju shvati da se kadenca svršila. Kad uđe u dvoranu, sjajno osvetljenu lusterima i bronzanim gasnim svećnjacima, šum i žagor se još nastavljahu. Na pozornici, pevačica, sijajući golim ramenima i brilijantima, naginjući se i smešeći se, skupljala je, uz pomoć tenora koji ju je držao za ruku, bukete koji su nezgodno preletali preko rampe; i prilazila je gospodinu sa sjajnom napomađenom kosom koji je preko rampe pružao svoje dugačke ruke sa nekakvom stvari; a sva publika, kako u parteru tako i u ložama, komešala se, težila bliže napred, vikala i pljeskala. Dirigent je sa svoga uzvišenog mesta pomagao u dodavanju, i nameštao svoju belu vratnu maramu. Vronski uđe u sredinu partera, i zaustavivši se poče da se obazire. Danas je manje nego ikad obraćao pažnju na poznatu, običnu okolinu, na pozornicu, na ovaj žagor, na sve ovo poznato, nezanimljivo, šareno stado gledalaca u dupke punom pozorištu.

Kao i uvek, po ložama behu nekakve sve iste dame, s nekakvnm oficirima u pozadini loža; sve iste, bog će ih znati, raznobojne žene, i mundiri, i redengoti; ista prljava gomila na galerijama; i u celoj toj gomili, u ložama i prvim redovima, bilo je oko četrdeset pravih ljudi i žena. Na te oaze obrati Vronski odmah pažnju, i odmah stupi s njima u vezu.

Čin se baš beše svršio, kad je on ušao; ne svraćajući u bratovu ložu, on prođe do prvoga reda i zaustavi se kraj rampe sa Serpuhovskim, koji ga, savivši nogu u kolenu i lupkajući potpeticom o rampu, ugleda izdaleka i osmejkom pozva k sebi.

Vronski još nije video Anu, naročito nije gledao na tu stranu. Ali je znao po pravcu pogleda gde je ona. Neprijatno se osvrtao, ali je nije tražio; očekujući najgore, tražio je očima Aleksija Aleksandroviča. Na sreću njegovu, Aleksija Aleksandroviča ovaj put ne beše u pozorištu.

- Kako je malo vojničkog u tebi ostalo! - reče mu Serpuhovski. - Diplomata, umetnik, ili tako nešto.

- Da, čim sam se vratio, obukao sam frak - odgovori Vronski smešeći se i lagano vadeći binokl.

- Eto, priznajem, na tome ti zavidim. Ja, kad se vratim iz inostranstva i metnem na se ovo - on dodirnu pletenicu od gajtana na ramenu - žao mi je slobode.

Serpuhovski je već odavno odmahnuo rukom na službenu karijeru Vronskog, ali ga je voleo kao i pre; sad je bio prema njemu osobito ljubazan.

- Šteta što si odocneo za prvi čin.

Slušajući jednim uhom, Vronski je pomicao binokl sa loža u parteru na prvu galeriju, i razgledao lože. Pored dame sa turbanom, i ćelavog starčića koji je srdito žmirkao u staklo odignutog binokla, Vronski odjednom spazi glavu Aninu, i kako se osmehuje, ponosna, poražavajući lepa, u okviru od čipke. Ona je bila u petoj loži u parteru, na dvadeset koraka od njega. Sedela je spreda, i ovlaš se okrenuvši govorila nešto Jašvinu. Položaj njene glave na lepim i širokim ramenima, i uzdržljivo - uzbuđeni sjaj njenih očiju i celog lica podsetiše ga na nju onakvu kakva je bila na balu u Moskvi. U njegovom osećanju prema njoj sada ne beše više ničega tajanstvenog, te ga je zato njena lepota, iako ga je jače privlačila nego pre, sad u isto preme i vređala. Ona nije gledala na njegovu stranu, ali je Vronski osećao da ga je već videla.

Kad Vronski ponovo upravi binokl na tu stranu, primeti da je kneginjica Varvara osobito crvena, da se neprirodno smeje i neprestano obazire na susednu ložu. Ana pak, sklonivši lepezu i lupkajući njome po crvenom somotu, pažljivo gleda nekud, ali ne vidi, i očevidno neće da vidi ono što se dešava u susednoj loži. Na Jašvinovu licu beše izraz koji bi se javljao kad je gubio na kartama. Namrgođen, ćuškao je dublje i dublje u usta levi brk, i gledao popreko na istu susednu ložu.

U toj loži, s leve strane, bili su Kartasovi. Vronski ih je poznavao, i znao je da ih i Ana poznaje. Kartasova, mršava, mala žena, stajala je u svojoj loži, i okrenuta Ani leđima oblačila ogrtač koji joj je muž pridržavao. Lice joj beše bledo i ljutito, i nešto je uzbuđeno govorila. Kartasov. debeli, ćelavi gospodin, osvrćući se neprestano na Anu, staraše se da umiri ženu. Kad žena iziđe, muž još dugo oklevaše tražeći očima Anin pogled i želeći, kako se činilo, da joj se pokloni. Ali Ana, očevidno naročito ga ne opažajući, govorila je nešto okrenuvši se nazad Jašvinu, koji beše nagao svoju ošišanu glavu. Kartasov iziđe ne poklonivši se, i loža ostade prazna.

Vronski nije znao šta se desilo između Ane i Kartasovih, ali je razumeo da se dogodilo nešto što je ponižavalo Anu. On je to razumeo i po onome što je video, i najviše po Aninu licu; ona je, on je to znao, pribirala poslednju snagu da izdrži ulogu koju je na sebe uzela. I ta uloga spoljašnje mirnoće polazila joj je potpuno za rukom. Ko Anu i njen krug nije poznavao; ko nije čuo sve izraze saučešća, negodovanja i čuđenja ženskog sveta, što je Ana dopustila sebi da se pokaže pred svetom, i da se pokaže tako upadljivo, sa svojim čipkanim ukrasima i sa svojom lepotom, taj je uživao u mirnoći i lepoti te žene, ne podozrevajući da se ona oseća kao čovek koji je izložen na stubu srama.

Znajući da se dogodilo nešto, ali ne znajući upravo šta, Vronski je osećao tešku uznemirenost; s nadom da nešto sazna, pođe u ložu svoga brata. Izabravši naročito prolaz u parteru suprotan prema Aninoj loži, on se na izlasku srete sa svojim bivšim komandantom puka koji je razgovarao sa dvojicom poznanika. Vronski ču kako neko izgovori ime Karenjinih, i primeti kako komandant pohita da glasno zovne Vronskog pogledavši značajno u one s kojima je razgovarao.

- A, Vronski! Kad ćeš u puk? Mi te ne možemo otpustiti bez gozbe. Ti si naš pravi predstavnik - reče komandant puka.

- Neću moći, vrlo mi je žao, drugi put - reče Vronski i potrča uz stepenice u bratovu ložu.

Stara grofica, mati Vronskog, sa svojim čeličnim uvojcima, bila je u bratovljevoj loži. Varju sa kneginjicom Sorokinom sreo je u hodniku prve galerije.

Isprativši kneginjicu Sorokinu do matere, Varja pruži ruku deveru i odmah poče govoriti s njim o onome što ga je interesovalo. Bila je tako uzbuđena kako ju je on retko kad viđao.

- Ja nalazim da je to nisko i gadno, i madame Kartasova nije imala nikakva prava. Madame Karenjina... - poče ona.

- U čemu je stvar? Ja ne znam.

- Kako, zar nisi čuo?

- Ti razumeš da ću ja to poslednji čuti.

- Ima li pakosnijeg stvora od ove Kartasove? - Ali šta je učinila?

- Muž mi je pričao... Uvredila je Karenjinu. Njen muž je počeo iz svoje lože da razgovara s Karenjinom, a Kartasova mu priredila scenu. Kažu da je glasno rekla nešto uvredljivo, i izišla.

- Grofe, zove vas vaša maman - reče kneginjica Sorokina, pomolivši se na vrata lože.

- Ja te neprestano očekujem - reče mu mati smešeći se podrugljivo. - Nikako se ne daš videti.

Sin je video da mati nije mogla prikriti radostan osmejak. - Dobro veče, maman. Bio sam kod vas - reče on hladno.

- Šta je, nećeš da odeš faire la cour à madame Karénine?[163] - dodade ona kad kneginjica Sorokina iziđe. - Elle fait sensation. On oublie la Patti pour elle.

[164]

- Maman, ja sam vas molio da mi ne govorite o tome - odgovori on namršteno.

- Ja govorim ono što svi govore.

Vronski ništa ne odgovori, i pošto reče nekoliko reči kneginjici Sorokinoj, iziđe. Na vratima srete brata.

- A, Aleksije! - reče brat. - Kakpa gadost! Budala, i ništa više. Ja sam baš sad hteo da idem k njo j. Hajdemo zajedno.

Vronski ga nije slušao. On brzim koracima pođe dole; osećao je da treba nešto da uradi, ali nije znao šta. Ljutnja na nju što je i sebe i njega stavila u tako lažan položaj, pomešana sa žaljenjem nje zbog njenih muka, uzbuđivahu ga. On siđe dole u parter i uputi se pravo Aninoj loži. Kraj lože je stajao Stremov i razgovarao s njom.

- Tenora nema više. Le moule en est brisé.[165]

Vronski joj se pokloni, zastade, i pozdravi se sa Stremovim.

- Vi ste, čini mi se, dockan došli i niste čuli najbolju ariju - reče Ana Vronskom, i, kako mu se učinilo, podrugljivo pogleda u njega.

- Ja sam rđav ocenjivač - reče on pogledavši je strogo.

- Kao knez Jašvin - reče ona smešeći se - koji nalazi da Pati peva odveć glasno. Hvala - reče ona uzevši malenom rukom u dugačkoj rukavici program koji joj pruži Vronski, i odjednom, u tom trenutku, njeno lepo lice zadrhta. Ona ustade i povuče se u dubinu lože.

Primetivši da je za vreme idućeg čina njena loža ostala prazna, Vronski, izazvavši u pozorištu pritajenom na zvuke kavatine, zvuke negodovanja zbog šuma, iziđe iz partera i odveze se kući.

Ana je već bila kod kuće. Kad Vronski uđe, ona je bila sama, i još imala na sebi istu toaletu u kojoj je bila u pozorištu. Sedela je u prvoj naslonjači pored zida i gledala pred sebe. Pogleda Vronskog, pa opet zauze isti položaj.

- Ana! - reče on.

- Ti, ti si kriv za sve! - uzviknu ona sa suzama očajanja i pakosti u glasu, ustajući.

- Ja sam te molio, preklinjao sam te da ne ideš, znao sam da će ti biti neprijatno...

- Neprijatno! - uzviknu ona - strašno! Dokle god živim, neću zaboraviti. Ona je kazala da je stidio sedeti pored mene.

- Reči glupe žene - reče on - ali zašto izlagati se, izazivati...

- Mrzim to tvoje spokojstvo. Nije trebalo da me dovodiš do toga. Kad bi me ti voleo...

- Ana! Našto tu pitanje o mojoj ljubavi...

- Jest, kad bi ti voleo kao što ja volim, kad bi se ti mučio kao ja... - reče ona sa strahom pogledajući u njega.

Njemu je beše žao, pa ipak se ljutio. Uveravao ju je u svoju ljubav, jer je video da je sad jedino to može umiriti, i ne prekorevaše je rečima, ali ju je u svojoj duši koreo.

I ta uveravanja o ljubavi, koja su se njemu činila tako bljutava da se stideo da ih izgovara, ona ih je upijala u sebe, i malo se smirila. Sutradan posle toga oni se potpuno izmiriše i otputovaše na selo.

Nastavci : : Romani u nastavcima