27.
Šestoga su dana bili gubernijski izbori. Velike i male dvorane bile su pune plemića u raznim mundirima. Mnogi su doputovali toga dana. U dvoranama su se sretali poznanici koji se davno nisu videli, neko iz Petrograda, neko sa Krima, neko iz inostranstva. Kraj gubernijskog stola, ispod careve slike, vodila se debata.
I u velikoj i u maloj dvorani plemići su se grupisali u tabore, i, sudeći po neprijateljskim i nepoverljivim pogledima, po prekidanju razgovora čim bi se približilo tuđe lice, po tome što su neki, šapćući među sobom, odlazili čak u daleki hodnik - videlo se da je svaka strana imala tajne koje je krila od druge. Po spoljašnjem izgledu plemići su se oštro delili na dve vrste: sgare i nove. Stari su bili većim delom ili u plemićkim starim zakopčanim mundirima, ili u naročitim svojim, marinskim, konjičkim, pešadijskim isluženim mundirima. Mundiri starih plemića bili su starinski sašiveni, sa nabranim ispustima na ramenima; bili su očevidno mali, kratki u strukovima, uski, kao da su oni koji ih nose izrasli iz njih. Mladi plemići, pak, javili su se u raskopčanim plemićkim mundirima, širokim u ramenima, s niskim strukovima, s belim prsnicima, ili u mundirima sa crnim jakama i izvezenim lovorikama, kao na mundirima ministarstva pravde. Mladima su pripadali i dvorski mundiri, koji su pogdegde ukrašavali gomilu.
Ali deoba na mlade i stare nije se podudarala sa deobom na partije. Neki od mladih, po Ljevinovom opažanju, pripadali su staroj partiji; a, naprotiv, neki najstariji plemići šaputahu sa Svijažskim, i očevidno behu vatreni privrženici nove partije.
Ljevin je stajao u maloj dvorani, gde se pušilo i mezetilo; stajao je pored grupe svojih ljudi, osluškivao njihov razgovor, i uzaludno naprezao sve svoje umne moći da shvati šta govore. Sergije Ivanovič bio je centar oko koga su se ostali grupisali. On je u taj mah slušao Svijažskog, i Hljustova, predvodnika plemstva drugog nekog sreza, koji je pripadao njihovoj partiji. Hljustov nije pristajao da sa svojim srezom ide i ponudi Snjetkova da se kandiduje; a Svijažski ga savetovaše da to učini; i Sergije Ivanovič odobravaše taj plan.
Ljevin sad nije mogao da razume: zašto protivnička partija moli baš onoga predvodnika da se kandiduje, koga hoće da obori.
Stepan Arkadijevič, koji tek što beše mezetio i pijnuo, brišući mirisavim batistenim rupcem usta, priđe im u svome komorničkom mundiru.
- Zauzimamo poziciju, Sergije Ivanoviču! - reče, i razdeli svoje zaliske. Oslušnu razgovor, pa potvrdi mišljenje Svijažskog.
- Dosta je jedan srez, a Svijažski je očevidno u opoziciji - reče, sem Ljevina, svima razumljive reči.
- Šta je, Kostja, i ti si se prilagodio? - dodade, obraćajući se Ljevinu, i uze ga pod ruku. Ljevin bi se rado prilagodio, ali nije mogao da shvati u čemu je stvar, i udaljivši se nekoliko koraka od grupe koja je stajala u razgovoru, izjavi Stepanu Arkadijeviču svoju nedoumicu: zašto mole starog gubernijskog predvodnika da se primi kandidacije.
- O sancta simplicitas![237] - reče Stepan Arkadijevič, i kratko i jasno objasni Ljevinu u čemu je stvar.
Kad bi, kao i prošlih izbora, svi srezovi molili gubernijskog predvodnika da se kandiduje, on bi pri glasanju dobio sve bele kuglice.[238] To se neće. Sada, osam je srezova pristalo da mu ponude kandidaciju; ako dva sreza ne pristanu na to, Snjetkov se može odreći kandidacije. I tada stara partija može izabrati nekoga drugog od svojih ljudi, i onda je naš račun propao. Ali ako mu samo srez Svijažskog ne ponudi kandidaciju, Snjetkov će se kandidovati. On će čak biti izabran, i naročito će mu se podići, tako da će u protivničkoj partiji nastati zbrka; i kad se zatim istakne naš kandidat, svi će glasati za njega. Ljevin shvati, ali ipak nepotpuno, i htede da učini još nekoliko pitanja, kad odjednom svi stadoše nešto govoriti, zagalamiše, i krenuše u veliku dvoranu.
- Šta je? Šta? Koga? - Punomoć? Kome? Šta? Poništavaju? - Nije punomoć. - Flerova ne puštaju. - Zašto, pod sudom? - I tako onda nikog neće pustiti. To je podlo. - Zakon! - slušao je Ljevin s raznih strana, i, zajedno sa svima, koji su nekuda hitali i bojali se da nešto ne propuste, uputi se i on u veliku dvoranu, i guran od plemića približi se gubernijskom stolu, kraj koga se oko nečega vatreno prepirahu gubernijski predvodnik, Svijažski, i druge kolovođe.
28.
Ljevin je stajao dosta daleko. Jedan plemić pored njega, koji je šištao pri disanju, i drugi jedan, koji je škripao đonovima, smetahu mu da jasno čuje. Samo je izdaleka čuo meki glas predvodnikov, zatim piskav glas jetkog plemića, a zatim glas Svijažskog. Prepirali su se, ukoliko je on mogao razabrati, oko smisla jednog člana zakona i oko smisla reči: koji se nalazi pod istragom.
Gomila se razdvoji da napravi put Sergiju Ivanoviču koji se primicao stolu. Sačekavši da jetki plemić završi svoj govor, Sergije Ivanovič reče da se njemu čini da bi najpravilnije bilo zagledati u zakon, i zamoli sekretara da nađe dotični član zakona. Taj član je glasio: u slučaju podele mišljenja, treba pristupiti glasanju.
Sergije Ivanovič pročita član i poče objašnjavati njegov smisao, ali ga prekide jedan visoki, debeli, pogrbljeni spahija, sa obojenim brkovima, u tesnom mundiru, sa jakom koja mu je pozadn podupirala vrat. On priđe stolu, udari prstenom po njemu, povika iz sveg glasa:
- Da se glasa! Kuglice u šake! Nema tu šta da se razgovara! Da se glasa!
Ali odjednom zagalamiše nekoliki glasovi, a visoki plemić s prstenom, žesteći se sve više, vikaše sve jače i jače. Ali se ne mogaše razabrati šta kaže.
On je govorio isto što je predlagao i Sergije Ivanovič; inače, očevidno je mrzeo i njega i celu njegovu partiju; ta se mržnja prenela na celu njegovu partiju, i izazvala otpor iste, mada pristojnije mržnje s one druge strane. Digla se larma, i za trenutak se napravila takva zabuna da je gubernijski predvodnik bio prinuđen da moli za red.
- Da se glasa! Da se glasa! Ko je plemić taj razume. - Mi prolivamo krv... Vladaočevo poverenje... Ne računati predvodnika, nije on prikaščik... Ali nije stvar u tome... Molim da se priđe kuglicama! Gadost!... - čula se ogorčena, besna vika sa sviju strana. Lica i pogledi behu još bešnji i ogorčeniji od reči. Izražavahu nepomirljivu mržnju. Ljevin nikako nije mogao da shvati u čemu je stvar, i čudio se strasnosti sa kojom se pretresalo pitanje o tome da li da se glasanjem donese odluka o Flerovu. On je zaboravljao, kako mu je docnije objasnio Sergije Ivanovič, sledeći silogizam: da je radi opšteg dobra potrebno da se zbaci gubernijski predvodnik; da bi se zbacio gubernijski predvodnik, potrebna je većina kuglica; da se dobije većina kuglica, potrebno je dati Flerovu pravo glasa; da se Flerovu prizna pravo da glasa, trebalo je objasniti kako da se razume član zakona.
- A jedan glas može rešiti celu stvar, i treba biti ozbiljan i dosledan ako čovek hoće da radi na društvenim poslovima - zaključi Sergije Ivanovič. Ali Ljevin je to zaboravio, i bilo mu je teško da gleda ove uvaženja dostojne i dobre ljude u tako neprijatnom i zlom uzbuđenju. Da bi se oslobodio toga teškog osećanja, on pređe, ne sačekavši svršetak debate, u dvoranu gde ne beše nikoga osim lakeja pored bifea. Kad ugleda lakeje koji su brisali posuđe i nameštali tanjire i čaše; kad ugleda njihova mirna, živahna lica, Ljevin oseti neočekivano olakšanje, kao da je iz zagušljive sobe izišao na čist vazduh. Poče šetati tamo - amo gledajući sa zadovoljstvom u lakeje. Veoma mu se dopade kako jedan lakej sa sedim zaliscima, pokazujući preziranje prema mladićima koji su s njim zbijali šalu, uči ih kako da savijaju ubruse. I taman da Ljevin stupi u razgovor sa starim lakejem, kad mu sekretar plemićkog starateljstva, koji je imao osobinu da sve plemiće poznaje po imenu i prezimenu, odstrani pažnju.
- Izvolite, Konstantine Dmitriču - reče mu - traži vas brat. Glasa se.
Ljevin uđe u dvoranu, dobi belu kuglicu, i odmah za bratom Sergijem Ivanovičem priđe stolu kraj kojeg je stajao Svijažski sa značajnim i ironičnim izrazom lica, skupljao u šaku bradu i mirisao je. Sergije Ivanovič zavuče ruku u kutiju, metnu negde svoju kuglicu, i propustivši Ljevina, zastade. Ljevin priđe, ali zaboravivši sasvim u čemu je stvar, i zbunivši se, obrati se Sergiju Ivanoviču s pitanjem: »gde da spustim?« Upitao je tiho, dok su u blizini razgovarali, i nadao se da njegovo pitanje neće niko čuti. Ali razgovor se prekide, i njegovo neumesno pitanje čuše. Sergije Ivanovič se natmuri.
- To je stvar ličnog uverenja - reče on strogo.
Neki se osmehnuše. Ljevin pocrvene, zavuče žurno ruku pod čohu i spusti nadesno, pošto mu kuglica beše u desnoj ruci. Spustivši kuglicu, on se seti da je trebalo zavući pod čoju i levu ruku, zavuče sad i nju, ali već dockan, i zbunivši se još više, brže - bolje ode među poslednje redove.
- Sto dvadeset i šest za! Dvadeset i osam protiv! - prozvuča glas sekretara koji nije izgovorio slovo »r«. Zatim se ču smeh: u kutiji nađoše dugme i dva oraha. Plemiću dadoše pravo glasa, i nova partija pobedi.
Ali se stara partija ne smatraše pobeđenom. Ljevin ču da Snjetkova mole da se kandiduje, i spazi gomilu kako opkoljava gubernijskog predvodnika koji nešto govori. Ljevin priđe bliže. Odgovarajući plemićima, Snjetkov je govorio o poverenju plemstva, o ljubavi prema njemu koje on nije dostojan, jer se sva njegova zasluga sastoji u odanosti plemstvu kojem je posvetio dvanaest godina službe. Nekoliko puta ponovi reči: »služio sam kako sam mogao - s verom i s pravdom - cenim i zahvaljujem«, i odjednom zastade, udariše mu suze na oči i on iziđe iz dvorane. Da li su te suze dolazile usled svesti o nepravičnosti prema njemu, da li od ljubavi prema plemstvu, ili od zapetosti položaja u kojem se nalazio osećajući se okružen protivnicima - tek, uzbuđenje pređe i na druge, većina plemića beše ganuta, i Ljevin oseti simpatije prema Snjetkovu.
Na vratima se gubernijski predvodnik sudari s Ljevinom.
- Oprostite, molim, izvinite! - reče prvo kao nepoznatome, ali poznavši Ljevina, osmehnu se snebivljivo. Ljevinu se učini kao da je hteo nešto reći, ali nije mogao od uzbuđenja. Izraz njegova lica, i cela prilika u mundiru sa krstovima, u belim pantalonama sa širitima, podseti Ljevina, dok je onaj žurno koračao, na zver za kojom se digla hajka i koja vidi da je s njom zlo. Taj izraz predvodnikova lica bio je za Ljevina osobito dirljiv stoga što je on, koliko juče, bio kod njegove kuće, svojim poslom oko starateljstva, i video predvodnika u svoj veličini dobroga čoveka u porodičnom životu. Velika kuća sa starim porodičnim nameštajem; stari lakeji, očevidno raniji robovi koji nisu hteli menjati domaćina, neuglađeni, dosta prljavi, ali učtivi; debela dobrodušna žena, u kapici sa čipkama i u turskom šalu, sa lepuškastom unukom na krilu (kći njene kćeri); sin momčić, gimnazist šeste godine, koji dođe iz škole, i zdraveći se s ocem poljubi ga u veliku ruku; ozbiljan i ljubazan govor i pokreti domaćinovi, sve je to juče u Ljevinu izazvalo nehotično poštovanje i simpatije. Ljevina tronu i rastuži ovaj starac, i on htede da mu kaže nešto prijatno.
- Dakle, vi ste opet naš predvodnik - reče.
- Mučno - obazrevši se uplašeno reče predvodnik. - Umorio sam se, star sam već. Ima dostojnijih, i mlađih od mene, neka oni služe.
I predvodnik se izgubi na pobočna vrata.
Nastade najsvečaniji trenutak. Trebalo je odmah pristupiti izboru. Kolovođe jedne i druge partije izračunavali su na prstima bele i crne kuglice.
Svršena debata o Flerovu dala je novoj partiji ne samo jednu kuglicu više, nego još i dobit u vremenu, jer su uspeli da dovedu tri plemića koji su lukavstvom stare partije bili lišeni mogućnosti da učestvuju na izborima. Dvojicu od njih, koji su voleli da piju, napile su pristalice Snjetkova, a trećem su odneli uniformu sa mundirom.
Saznavši za ovo, nova partija je uspela da za vreme debate o Flerovu pošalje kolima svoje ljude, koji su jednog plemića obukli, a od dvojice pijanih jednoga doveli na skup.
- Jednoga sam doveo i polio vodom - reče spahija koji je išao po njega, prilazeći Svijažskome. - Dobro je, moći će.
- Nije valjda mnogo pijan, neće pasti? - mašući glavom reče Svijažski.
- Ne, čvrsto se drži. Samo da ga ovde opet ne napiju... Kazao sam onom kod bifea da mu nipošto ne daje piće.
29.
Uska dvorana u kojoj se pušilo i mezetilo bila je puna plemića. Uzbuđenje je sve više raslo i na svima licima opažala se uznemirenost. Osobito su jako bili uzbuđeni vođi, koji su znali sve pojedinosti i broj svih kuglica. To su bili redari predstojeće bitke. Ostali pak, kao redovi pred bitku, mada su se spremali za boj, ipak su tražili zabave. Jedni su mezetili stojeći ili sevši za sto, drugi su, pušeći cigare, šetali tamo - amo po dugačkoj sobi i razgovarali sa odavno neviđenim prijateljima.
Ljevin nije mogao da jede, a nije ni pušio; sastajati se sa svojima, to jest sa Sergijem Ivanovičem, Stepanom Arkadijevičem, Svijažskim i drugima, nije hteo, jer je sa njima stajao i živo razgovarao Vronski u štalmajsterskom mundiru. Ljevin ga je još juče spazio na izborima i brižljivo ga izbegavao, ne želeći da se s njim susretne. Priđe prozoru i sede, pregledajući grupe i osluškujući što se oko njega govori. Bio je nekako tužan, naročito stoga što su svi, kako je video, bili živahni, zauzeti i zabrinuti, a samo on, i jedan sasvim star i bezub starčić u marinskom mundiru, koji je žvaćkao usnama i seo kraj njega, behu bez posla i interesovanja.
- To je veliki ugursuz! Govorio sam mu, pa ništa. Šta ćete! Za tri godine nije mogao skupiti - energično je govorio pogrbljen, omalen spahija sa namazanom kosom koja je padala po izvezenoj jaki njegova mundira, i pri tom jako lupao potpeticama novih, očevidno za izbore obučenih cipela. Bacivši nezadovoljan pogled na Ljevina, spahija se naglo okrete.
- Da, nisu čista posla, i to je! - progovori tankim glasom.
Odmah za ovima, čitava gomila spahija, koja je okružavala debeloga generala, naglo se približi Ljevinu. Spahije su očevidno tražili mesto gde bi mogli razgovarati da ih niko ne čuje.
- Kako sme da kaže da sam ja naredio da mu ukradu pantalone! Propio ih je, verovatno. Pljujem ja na njega i njegovo kneževstvo. Ne sme to da govori, to je svinjarija!
- Ali dopustite! Oni se pozivaju na tačku zakona - govorili su u drugoj grupi - žena mora biti zapisana kao plemićka.
- A, do vraga sa zakonom! Ja govorim iskreno. Zašto smo plemići. Moraš imati poverenja.
- Hajdemo, ekselencijo, fine champagne.[239]
Druga gomila išla je za jednim plemićem koji je vrlo glasno nešto govorio.
To je bio jedan od trojice pijanih.
- Ja sam Mariji Semjonovnoj uvek savetovao da imanje izda pod zakup, jer se ona ne ume njim koristiti - govorio je prijatnim glasom spahija sa sedim brkovima, u pukovničkom mundiru starog generalštaba. To je bio onaj spahija koga je Ljevin video kod Svijažskog. On ga odmah poznade. Spahija se takođe zagleda u Ljevina, i pozdraviše se.
- Vrlo mi je milo... Kako da ne!... Sećam se vrlo dobro. Prošle godine, kod Nikolaja Ivanoviča, sreskog predvodnika.
- A kako vaše gazdinstvo? - upita Ljevin.
- Pa, onako isto, podbacuje - s poniznim osmejkom, ali sa izrazom spokojstva i uverenja da to tako i treba da bude, odgovori spahija zastavši pored njega. - A otkud vi u našoj guberniji? Došli ste da učestvujete u našem coup d’état?[240] - reče on, čvrsto ali rđavo izgovarajući francuske reči. - Sva se Rusija iskipila: i komornici, i maltene ministri. - On pokaza na stasitu priliku Stepana Arkadijeviča, u belim pantalonama i komorničkom mundiru, koji je išao sa generalom.
- Moram vam priznati da ja vrlo slabo razumem smisao plemićkih izbora - reče Ljevin.
Spahija pogleda u Ljevina.
- Pa šta tu ima i da se razume? Nema nikakvog značaja. Jedna pala ustanova, koja nastavlja svoje kretanje samo po sili inercije. Pogledajte, sami vam mundiri govore: to je skup mirovnih sudija, redovnih članova odbora, i tako dalje, a ne skup plemića.
- Pa zašto ste onda vi došli? - upita Ljevin.
- Prosto po navici. A zatim, treba veze podržavati. Neka vrsta moralne obaveze. A zatim, pravo da kažem, imam i ličnog interesa. Zet želi da se kandiduje za redovnog člana; siromah je čovek, pa ga treba progurati. Ali ova gospoda, zašto oni dolaze? - reče pokazujući na onog jetkog gospodina koji je govorio za gubernijskim stolom.
- To je novo pokolenje plemstva.
- Novo jeste, ali nije plemstvo. To su veleposednici, a mi smo spahije. Oni, kao plemići, sami sebe ubijaju.
- Pa vi rekoste da je to preživela ustanova.
- Preživela je, istina, ali bi se prema njoj ipak moralo s malo više poštovanja držati. Uzmimo Snjetkova... Da li smo dobri ili ne, to ne znam, tek, hiljadu godina smo rasli. Znate, mora se dobro promisliti, ako se pred kućom hoće da napravi vrt, a na tom mestu stoji stogodišnje drvo. Mada je ono čvorugavo i staro, vi ipak nećete zbog cvetnih leja oboriti starca, nego ćete leje tako udesiti da se možete koristiti i drvetom. To drvo ne možeš za godinu dana podići - reče on obazrivo i odmah promeni razgovor. - A kako vaše gazdinstvo?
- Pa, nije dobro. Pet procenata.
- Da, ali vi sebe ne računate. Ta i vi valjda nešto vredite? Eto da uzmem sebe. Dok se nisam zanimao gazdinstvom, dobijao sam u službi tri hiljade. Sad radim više nego kad sam bio u službi, a tako isto kao i vi dobijam pet procenata, pa i to jedva. A svoj trud ne računam.
- Pa zašto onda radite, kad je čista šteta?
- Eto tako, tek da se radi! Šta možeš drugo? Navika, a znaš da tako treba. Još nešto ću vam reći - nalaktivši se na prozor i upustivši se u razgovor, nastavi spahija: - moj sin nema nikakve volje za gazdinstvo. Očevidno, biće neki naučnik. I tako, neće imati ko da nastavi. A ja ipak radim. Eto, sad sam zasadio voćnjak.
- Da, da - reče Ljevin - to je sasvim tačno. Ja uvek osećam da nema nikakvog računa sa gazdinstvom, ali ipak radim... Osećam neku obavezu prema zemlji.
- I još nešto da vam kažem - nastavi spahija. - Bio je kod mene sused trgovac. Prošetali smo po imanju i parku. »E, veli, Stepane Vasiljeviču, sve je kod vas dobro, ali vam je park zapušten.« A park mi je baš uređen. »Po mojoj pameti, ja bih lipe posekao. Samo, treba onda kad krenu sokovi. Ta tu ima hiljadu lipa, od svake bi dva dobra luba kore izišlo. A sad je kora na ceni; pa onda još naseći lipove građe.«
- A za te novce on bi nakupovao stoke, ili bi kupio zemlju za bagatelu, pa bi razdao seljacima pod najam - s osmejkom dovrši Ljevin, koji je očevidno više puta nailazio na slične račune. - I on će i steći imanje. A vi i ja, daj bože da sačuvamo ovo što imamo i da deci ostavimo.
- Vi ste se oženili, kako čujem? - reče spahija.
- Da - s oholim zadovoljstvom odgovori Ljevin. - Da, to je nekako čudno - nastavi on. - Živimo tako bez računa, kao da smo postavljeni, slično starim vestalkama, da čuvamo nekakvu vatru. Spahija se osmehnu ispod belih brkova.
- Ima ih i među nama: eto naš prijatelj Nikolaj Ivanovič, ili grof Vronski, koji se sad naselio; oni hoće da vode agronomsku industriju, ali to dosad, osim traćenja kapitala, ničemu nije odvelo.
- A zašto mi ne radimo kao trgovci? Zašto ne sečemo park na lubove - reče Ljevin vraćajući se na misao koja ga porazi.
- Pa eto, kako vi rekoste, čuvamo vatru. A ono nije plemićki posao. Naš plemićki posao ne vrši se ni ovde, na izborima, nego tamo, u svome kutu. Postoji i staleški instinkt: šta treba, a šta ne treba. Eto, kod seljaka vidim ponekad to isto: čim je dobar seljak, gleda da što više zemlje zauzme. Ma kako rđava da je zemlja, sve ore. Takođe bez računa. Čista šteta.
- Tako i mi - reče Ljevin. - Veoma, veoma mi je prijatno što smo se sreli - dodade on, spazivši da mu se Svijažski približuje.
- Otada kad smo bili kod vas, do danas se nismo videli - reče spahija - te se izrazgovarasmo.
- Jeste li malo izgrdili nov poredak? - smešeći se reče Svijažski. - Nije prošlo ni bez toga.
- Da nam bude lakše na duši.
30.
Svijažski uze Ljevina pod ruku i ode s njim svojoj grupi.
Sad se Vronski više nije mogao obići. On je stajao sa Stepanom Arkadijevičem i Sergijem Ivanovičem, i gledao pravo u Ljevina koji se približavao.
- Vrlo mi je milo. Čini mi se, imao sam zadovoljstvo da vas vidim... kod kneginje Ščerbacke - reče on pružajući ruku Ljevinu.
- Da, ja se vrlo dobro sećam našeg susreta - reče Ljevin, i pocrvenevši dubokim crvenilom okrete se odmah i poče razgovarati s bratom.
Osmehnuvši se ovlaš, Vronski nastavi da razgovara sa Svijažskim, očevidno nemajući ni najmanje želje da s Ljevinom stupa u razgovor; međutim Ljevin, razgovarajući s bratom, neprestano se obziraše na Vronskog, smišljajući o čemu da počne razgovor s njim, da bi zagladio svoju grubost.
- Pri čemu je sad stvar? - upita Ljevin obazrevši se na Svijažskog i Vronskog.
- Pri Snjetkovu. Treba da se odreče, ili da pristane - odgovori Svijažski.
- A on, je li pristao, ili nije?
- U tome baš i jeste stvar, što nije ni ovo ni ono - reče Vronski.
- A ako se odreče, ko će se kandidovati? - upita Ljevin pogledajući u Vronskog.
- Ko god hoće - reče Svijažski.
- Hoćete li vi? - upita Ljevin.
- Samo ne ja! - zbunivši se reče Svijažski, i baci uplašen pogled na jetkoga gospodina koji je stajao pored Sergija Ivanoviča.
- Pa ko će? Nevjedovski? - reče Ljevin, osetivši odmah da je pogrešio. Ispalo je sad još gore. Nevjedovski i Svijažski bili su dva kandidata.
- Ja, ni u kom slučaju - odgovori jetki gospodin.
To je bio Nevjedovski. Svijažski upozna s njim Ljevina.
- Šta, i tebe pecnulo u živac? - reče Stepan Arkadijevič namigujući Vronskom. - To je vrsta trke. Može se kladiti.
- Da, to čoveku trza živce - reče Vronski. - I kad se jednom latiš posla, želiš da ga uradiš. Borba! - reče, natmurivši se, i pritegnu svoje snažne jagodice.
- Ala Svijažski zna stvari! Tako mu je sve jasno.
- O, da - rasejano reče Vronski.
Nastupi ćutanje, za vreme kojega Vronski - jer je trebalo gledati u nešto - pogleda u Ljevina, u njegove noge, njegov mundir, zatim u lice, i opazivši mračne oči upravljene na njega, reče, tek da nešto kaže:
- A kako to da vi, stalni seoski stanovnik, niste mirovni sudija? Vidim da niste u mundiru mirovnog sudije.
- Zato što ja smatram mirovni sud za ludačku ustanovu - odgovori mračno Ljevin, koji je sve vreme iščekivao slučaj da se upusti u razgovor s Vronskim, te da zagladi svoju grubost pri prvom susretu.
- Ja ne mislim tako. Naprotiv! - sa mirnim čuđenjem reče Vronski.
- To je igračka - prekide ga Ljevin. - Mirovne sudije nisu nam potrebne. Za osam godina ja nisam imao kod njih nikakva posla. A ako sam i imao, sve je rešeno naopako. Mirovni sudija udaljen je od mene četrdeset kilometara. Za posao koji staje dve rublje, ja moram da šaljem punomoćnika koji staje petnaest rubalja.
I on ispriča kako je seljak ukrao mlinaru brašno, i kad mu je mlinar to rekao, seljak ga je tužio za klevetu. Sve što je Ljevin pričao, nije imalo mesta i bilo je glupo. Još dok je govorio, on je to osećao.
- O, to vam je veliki osobenjak! - reče Stepan Arkadijevič sa svojim najbademastijim osmejkom. - Ali, hajdemo, čini mi se da glasaju...
I oni se raziđoše.
- Ne razumem - reče Sergije Ivanovič, koji je primetio nezgodan ispad bratovljev - ne razumem kako čovek može biti u tolikoj meri lišen svakog političkog takta. Eto šta mi Rusi nemamo. Gubernijski predvodnik je naš protivnik, a ti si s njim ami cochon[241] i moliš ga da se kandiduje. A grof Vronski... ja neću od njega praviti prijatelja; on me je zvao na ručak, neću ići, ali on je naš, zašto praviti od njega neprijatelja? Zatim, pitaš Nevjedovskoga, hoće li se on kandidovati. Tako se to ne radi.
- Ah, ništa ja to ne razumem! I sve su to sitnice.
- Eto, kažeš da su to sve sitnice, a kad ih se latiš, sve pobrkaš.
Ljevin ućuta, i oni zajedno uđoše u veliku dvoranu.
Gubernijski predvodnik, iako je osećao u vazduhu da mu se sprema podvala; iako mu nisu svi nudili kandidaciju, ipak se rešio da se kandiduje. U dvorani se sve utiša, a sekretar gromko objavi da se za gubernijskog predvodnika kandiduje gradski kapetan Mihailo Stepanovič Snjetkov.
Sreski predvodnici pođoše od svojih stolova ka gubernijskom stolu noseći svoje činijice u kojima su bile kuglice, i otpoče biranje.
- Spusti desno - šanu Stepan Arkadijevič Ljevinu kad ovaj zajedno s bratom, odmah za predvodnikom, priđe stolu. Ali Ljevin zaboravi onaj račun koji mu objasniše, poboja se da se Stepan Arkadijevič nije prevario kad je rekao: »desno«. Jer Snjetkov je bio protivnik. Kad je prišao kutiji, držao je kuglicu u desnoj ruci, ali pomislivši da se prevario, pred samom kutijom premesti kuglicu u levu ruku, i, očevidno, i spusti je nalevo. Znalac toga posla, koji je stajao kraj kutije i koji je po samom pokretu lakta znao gde ko spušta, nezadovoljno se namršti. Nije tu imao na čemu da vežba svoju pronicljivost.
Sve umuče, i začu se prebrojavanje kuglica. A zatim glas objavi broj kuglica »za« i »protiv«.
Predvodnik je bio izabran velikom većinom glasova. Sve opet zagalami i brzo pojuri vratima, Snjetkov uđe, i plemstvo ga okruži čestitajući mu.
- E, je li sad svršeno? - upita Ljevin Sergija Ivanoviča.
- Sad tek počinje - smešeći se reče Svijažski mesto Sergija Ivanoviča. -
Kandidat predvodnika može dobiti više kuglica[242].
Ljevin je opet bio zaboravio na to. Sad se tek seti da je baš tu skrivena neka tananost. Ali mu je bilo dosadno da se seća u čemu se sastojala. Spopade ga neka seta i prohte mu se da se izvuče iz ove gomile.
Kako niko nije obraćao na njega pažnju, i, kako se činilo, nikome nije ni bio potreban, on se lagano uputi u malu dvoranu gde se mezetilo, i oseti veliko olakšanje kad opet ugleda lakeje. Starčić lakej ponudi mu zakusku i Ljevin pristade. Pošto pojede kotlet s pasuljom i porazgovara s lakejem o njegovim pređašnjim gospodarima, Ljevin, ne želeći da ulazi u dvoranu gde mu je bilo tako neprijatno, pođe da prošeta po galeriji.
Galerija beše puna nagizdanih dama, koje se naginjahu preko ograde, i starahu se da ne propuste nijednu reč od onoga što se dole govorilo. Pored dama sedeli su i stajali elegantni advokati, nastavnici gimnazija u naočarima, i oficiri. Svuda se govorilo o izboru, i o tome kako se predvodnik namučio, i kako je debata bila dobra. U jednoj grupi Ljevin ču kako hvale njegovog brata. Jedna dama govorila je advokatu:
- Kako se radujem što sam čula Koznišova! Gladan čovek da ga sluša. Divota! Kako je sve jasno, i kako se čuje! Kod vas u sudu niko tako ne govori. Jedino Majdelj, ali on ni izdaleka nije tako rečit.
Našavši slobodno mesto kod ograde, Ljevin se naže i poče gledati i slušati.
Svi su plemići sedeli iza pregrada, podeljeni po srezovima. Na sredini dvorane stajao je čovek u mundiru i tankim glasom objavljivao.
- Za gubernijskog predvodnika plemstva kandiduje se konjički kapetan Jevgenije Ivanovič Apuhčin! - Nastade mrtva tišina i začu se slab starački glas:
- Odrekao se!
- Kandiduje se pridvorni savetnik Petar Petrovič Bolj - počinjao je opet glas.
- Odrekao se! - razleže se mlad piskav glas.
Opet to isto, i opet »odrekao se«. Tako je trajalo jedan sat. Nalaktivši se na ogradu, Ljevin je gledao i slušao. S početka se čudio i hteo da shvati šta to znači, zatim, kad se ubedi da on to ne može razumeti, posta mu dosadno. Zatim, setivši se svih uzbuđenja i ozlojeđenosti što je video na svima licima, obuze ga neka tuga: reši se da ide, i pođe dole. Prolazeći kroz hodnik galerije, srete neveselog gimnazistu podbulih očiju, koji se šetao tamo - amo. Na stepenicama se srete s jednim parom: damom, koja je brzo trčala kuckajući potpeticama, i pomoćnikom državnog tužioca.
- Kazao sam vam da nećete odocneti - reče državni tužilac baš onda kad se Ljevin skloni da propusti damu.
Ljevin je već bio na stepenicama pri izlazu, i vadio iz džepa na prsniku broj svoje bunde, kad ga uhvati sekretar. - Izvolite, Konstantine Dmitriču, glasa se.
Glasalo se za kandidata Nevjedovskog, koji se onako odlučno bio odrekao.
Ljevin priđe vratima dvorane: ona behu zatvorena. Sekretar zakuca, vrata se otvoriše, i pored Ljevina šmugnuše iz dvorane napolje dvojica zajapurenih spahija.
- Ne može da se izdrži - reče jedan zajapureni spahija.
Odmah za spahijom promoli se lice gubernijskog predvodnika. To lice beše strašno od iznemoglosti i straha.
- Kazao sam ti da ne puštaš napolje! - viknu on čuvaru. - Pustio sam unutra, ekselencijo!
Gospode! - i teško uzdahnuvši, umorno se klateći u svojim belim pantalonama, oborene glave, gubernijski predvodnik pođe sredinom dvorane ka velikom stolu.
Nevjedovski je bio izabran, kako se i računalo, i on je postao gubernijski predvodnik. Mnogi su bili veseli, mnogi zadovoljni i srećni, mnogi oduševljeni, a mnogi nezadovoljni i nesrećni. Gubernijski predvodnik bio je u očajanju, koje nije mogao da sakrije. Kad je Nevjedovski pošao iz dvorane, gomila ga opkoli i oduševljeno pođe za njim, kao što je pošla prvoga dana za gubernatorom, kad je otvarao sednice, i kao što je pošla za Snjetkovom, kad je ovaj bio izabran.
31.
Novoizabrani gubernijski predvodnik, i mnogi iz pobedničke partije novih, ručali su toga dana kod Vronskog.
Vronski je došao na izbore, jedno stoga što mu je bilo dosadno na selu i što je trebalo Ani objaviti svoje pravo na slobodu; drugo stoga što je trebalo pomoći na izboru Svijažskoga, i time mu se odužiti za usluge na zimskim izborima; a najviše zato da strogo ispuni sve obaveze plemićkog i spahijskog položaja koji je za sebe izabrao. Ali on nikako nije očekivao da će ga ova izborna stvar tako zanimati, da će ga tako taknuti u živac, i da će tako dobro moći da radi taj posao. On je bio sasvim nov čovek u krugu plemića, ali je očevidno imao uspeha, i nije se prevario kad je mislio da je već stekao upliv među plemićima. Njegov uticaj pojačali su: njegovo bogatstvo i ugled; izvrstan stan u gradu, koji mu je ustupio njegov stari poznanik Širkov, koji se zanimao finansijskim stvarima i koji je otvorio vrlo naprednu banku u Kašinu; odličan kuvar Vronskog doveden iz sela; prijateljstvo s gubernatorom, koji mu je bio drug i to drug koga je Vronski protežirao; a najviše - njegovo prosto ponašanje, jednako prema svima, koje vrlo brzo primora većinu plemića da izmene svoje mišljenje o njegovoj tobožnjoj oholosti. Vronski je osećao da je svaki plemić, s kojim se upoznao, postajao njegov pristalica, osim onog zavrnutog gospodina oženjenog Kiti Ščerbackom, koji mu, à propos de bottes,[243] sa besnom pakošću izgovori čitavu masu neumesnih gluposti. Vronski je jasno video, a i drugi su to priznavali, da je uspehu Nevjedovskog vrlo mnogo doprineo on, Vronski. I praznujući sada za svojim stolom izbor Nevjedovskog, njega obuze prijatno osećanje trijumfa zbog uspeha svoga izabranika. Sami izbori tako ga privukoše, da je već mislio, ako donde bude oženjen, da se posle tri godine i sam kandiduje - kao god što mu se prohtelo da sam učestvuje na trkama, pošto je dobio nagradu za konja kojeg je jahao džokej.
Proslavljali su i džokejevu nagradu. Vronski je sedeo u začelju stola, desno od njega mladi gubernator, počasni general. Za sve prisutne, gubernator je bio domaćin gubernije, koji je svečano otvarao skupove, koji je držao govore, i, kako je Vronski video, koji je kod mnogih izazivao poštovanje i udvaranje; za Vronskog, pak, to je bio Kaćka Maslov - takav je nadimak imao u Paževskom korpusu - koji se zbunjivao pred Vronskim, i koga je Vronski sad gledao mettre à son aise.[244] S leve strane sedeo je Nevjedovski, sa svojim mladim, nepokolebljivim i jetkim licem. Prema njemu se Vronski držao prosto i dostojanstveno.
Svijažski je svoj neuspeh podnosio veselo. To čak nije bio za njega neuspeh, kako je on sam govorio, obraćajući se s čašom u ruci Nevjedovskom: nije se mogao naći bolji predstavnik novog pravca kojim treba da pođe plemstvo. I prema tome, sve što je pošteno, kako Svijažski reče, stoji na strani današnjeg uspeha i slavi ga.
Stepanu Arkadijeviču takođe je bilo milo što je veselo proveo vreme i što su svi zadovoljni. Za divnim ručkom pretresale su se izborne epizode. Svijažski komično ispriča plačni govor predvodnikov, i napomenu Nevjedovskom da će njegova ekselencija morati da izabere drukčiji, malo složeniji pregled računa nego što su suze. Drugi neki šaljivčina plemić ispriča kako su za bal kod gubernijskog predvodnika bili poručeni lakeji u dugačkim čarapama, i kako će sad čarape morati vratiti natrag, ako novi gubernijski predvodnik ne priredi bal sa lakejima u dugačkim čarapama.
Za vreme ručka neprestano su govorili obraćajući se Nevjedovskome: »naš gubernijski predvodnik« i »vaša ekselencija«.
To su govorili s takvim zadovoljstvom s kakvim ljudi mladu ženu nazivaju »madame« i po prezimenu muža. Nevjedovski se činio ne samo ravnodušan, već kao da i prezire to zvanje, ali je bilo očigledno da je srećan, i da se uzdržava da izrazi ushićenje koje ne dolikuje novoj liberalnoj partiji kojoj su svi pripadali.
Za vreme ručka bilo je poslato nekoliko telegrama onima koji su se interesovali tokom izbora. Stepan Arkadijevič, koji je bio vrlo raspoložen, posla Darji Aleksandrovnoj telegram ove sadržine: »Nevjedovski izabran većinom od dvanaest glasova. Čestitam. Javi.« On ga izdiktira glasno, primetivši: »treba ih obradovati«. Darja Aleksandrovna, pak, kad je primila telegram, uzdahnu samo za onom rubljom koja je otišla na telegram, i razumede da je to bilo pri kraju ručka. Znala je da Stiva ima slabost pri kraju ručka »faire jouer le télégraphe«.[245]
Sve, zajedno sa odličnim ručkom, i vinom ne od ruskih vinarskih trgovaca već iz starih podruma, sve je bilo blagorodno, prosto i veselo. Ovaj krug od dvadesetak ljudi sastavio je Svijažski od jednomislenika, liberalnih novih radnika, i u isto vreme duhovitih i čestitih ljudi. Napijale se zdravice, takođe polušaljive, i novom predvodniku, i gubernatoru, i direktoru banke, i »našem ljubaznom domaćinu«.
Vronski je bio zadovoljan. On nikako nije očekivao tako simpatičan ton u provinciji.
Pri kraju ručka raspoloženje beše još veselije. Gubernator je molio Vronskog da dođe na koncerat u korist bratstva, koji priređuje njegova žena, koja želi da se upozna s njim.
- Biće bal, i videćeš našu lepoticu. Zbilja, vredi doći.
- Not in mu line[246] - odgovori Vronski, koji je voleo taj izraz, ali se osmehnu u obeća da će doći.
Kad već htedoše da ustanu od stola, i kad svi zapališe cigarete, priđe Vronskom njegov sobar sa pismom na služavniku.
- Iz Vozdviženskog, doneo kurir - reče sa značajnim izrazom.
- Čudnovato kako liči na pomoćnika državnog tužioca Sventickog - reče jedan od gostiju, na francuskom jeziku, za sobara, dok je Vronski, mršteći se, čitao pismo.
Pismo je bilo od Ane. Još pre nego što ga je pročitao, znao je njegovu sadržinu. Pretpostavljajući da će se izbori svršiti za pet dana, on je obećao da će se vratiti u petak. Danas je bila subota, i on je znao da pismo sadrži prekore što se nije vratio na vreme. Pismo, koje je on poslao sinoć, verovatno još nije stiglo.
Sadržina je bila onakva kakvu je i očekivao, ali je forma bila neočekivana i osobito neprijatna za nj. »Anji je vrlo bolesna, doktor kaže da može nastupiti zapaljenje. Ja, sama, izgubila sam glavu. Kneginjica Varvara ne pomaže, već smeta. Čekala sam te prekjuče, juče, i sad šaljem čoveka da vidi gde si, i šta je s tobom. Htela sam sama da dođem, ali sam se predomislila znajući da bi ti to bilo neprijatno. Pošalji kakav bilo odgovor da znam šta da radim.«
Ovo nevino izborno veselje, i mračna, teška ljubav kojoj se morao vratiti, poraziše Vronskog svojom protivnošću. Ali trebalo je ići, i on prvim noćnim vozom pođe u svoje selo.
32.
Pred odlazak Vronskoga na izbore, Ana, pošto razmisli o svemu, i vide da scene, koje se među njima ponavljaju pri svakom njegovom odlasku, mogu Vronskog samo rashladiti prema njoj, a ne privezati ga za nju, Ana se odluči da se prisili što može bolje, i da mirno podnese rastanak s njim. Ali onaj hladan, strog pogled kojim on pogleda u nju kad dođe da joj javi o svome odlasku, uvredi je, i njen mir je bio narušen dok on još i ne beše otputovao.
Razmišljajući zatim, u svojoj usamljenosti, o tom pogledu koji je izražavao pravo na slobodu, ona, kao i uvek, dođe do istog zaključka - do svesti o svome uniženju. »On ima pravo da otputuje kuda hoće i kad hoće. Ne samo da otputuje, nego i da me ostavi. On ima sva prava, ja nemam nikakvo. Ali, znajući to, nije morao to i činiti. A šta je učinio?... Pogledao me je hladnim, strogim pogledom. Razume se, to je neopredeljivo, neopipljivo, ali toga pre nije bilo, i taj pogled mnogo znači - mislila je ona. - Taj pogled pokazuje da počinje ohladnelost.«
I premda ona oseća da počinje ohladnelost, nema šta da čini, ne može ni u čemu izmeniti svoje odnose prema njemu. Može samo, isto kao i pre, jedino ljubavlju i primamljivošću zadržavati ga. I, isto kao i pre, može zaglušivati danju radom, a noću morfijumom, strašne misli o tome: šta će biti ako je on prestane voleti. Doduše, bio je još jedan način: ne zadržavati ga - zato ona nije ni htela ništa drugo osim njegove ljubavi - nego zbližiti se s njim, doći u takav položaj da je on samim tim ne ostavlja. Taj način je: razvod i brak. I ona poče to da želi, i reši se da pristane na to čim joj on ili Stiva to pomenu.
U takvim mislima provela je bez njega pet dana, dane u koje je on morao biti odsutan od kuće.
Šetnje, razgovori s kneginjicom Varvarom, posećivanje bolnice, a što je glavno, čitanje, čitanje knjiga jedne za drugom, to je ispunjavalo sve njeno vreme. Ali šestoga dana, kad se kočijaš vrati bez njega, ona oseti da već nije u stanju ničim da uguši misli o njemu, i o tome šta on tamo radi. Baš u to vreme kći joj se razbole. Ana se predade detetu, ali je ni to ne mogaše razonoditi, tim pre što bolest ne beše opasna. Iako se trudila, nije mogla da voli ovu devojčicu, a pretvarati se u ljubavi, nije mogla. Pred veče toga dana, ostavši sama, Ana oseti takav strah i bojazan za njega, da se odluči da pođe u grad; ali razmislivši dobro, napisa ono protivurečno pismo koje je Vronski primio, i, ne pročitavši ga, posla ga po naročitom čoveku. Sutradan izjutra dobi njegovo pismo, i pokaja se za svoje. Sa strahom očekivaše ponavljanje onog strogog pogleda koji je bacio na nju pri odlasku - osobito kad sazna da devojčica nije opasno bolesna. Ipak, beše joj po volji što mu je napisala to pismo. Ana je sad već priznavala u sebi: da mu je na teretu, da on sa žaljenjem ostavlja svoju slobodu i vraća se njoj; ali, bez obzira na to, radovala se njegovom dolasku. Neka mu je teško, ali neka je tu, s njom, da ga gleda, i zna svaki njegov pokret.
Sedela je u salonu, ispod lampe, s novom knjigom od Tena[247], i čitala, ali osluškujući zvuke vetra na dvorištu i očekujući svakog minuta dolazak ekipaža. Nekoliko puta učinilo joj se da čuje zvrku točkova, ali se varala; najzad, začu se ne samo škripanje točkova, nego i uzvik kočijaša, i potmuli zvuk u pokrivenom ulazu. Čak i kneginjica Varvara, koja je ređala pasijans, potvrdi to, i Ana, planuvši, ustade, ali mesto da pođe dole, kao što je već dvaput uradila, ona zastade. Odjednom je obuze stid zbog učinjene obmane, ali još više strah od toga kako će je on primiti. Osećanje uvrede bilo je već prošlo; bojala se samo izraza njegovog nezadovoljstva. Seti se da je devojčica već dva dana sasvim zdrava. Beše joj štaviše krivo na nju što se oporavila baš onda, kad je pismo poslato. A zatim se seti njega, da je on tu, sav, sa svojim rukama i očima. I ču njegov glas. I zaboravivši sve potrča mu radosno u susret.
- Kako je Anji? - upita on, sa strahom, ozdo, i gledaše u Anu koja je silazila ozgo k njemu.
On je sedeo na stolici, lakej mu je skidao s noge toplu čizmu.
- Dobro je.
- A ti? - reče on stresajući se.
Ona uze obema rukama njegovu ruku i povuče je ka svome struku ne spuštajući s njega očiju.
- To mi je drago - reče on hladno pogledajući u nju, u njenu frizuru, i njenu haljinu, koju je, on je to znao, obukla radi njega.
Sve mu se to sviđalo, ali već toliko puta mu se sviđalo! I onaj strogi, okamenjeni izraz, kojega se ona tako bojala, ostade na njegovom licu.
- To mi je drago. A jesi li ti zdrava? - reče on brišući rupcem mokru bradu razonoditi, tim pre što bolest ne beše opasna. Iako se trudila, nije mogla da voli ovu devojčicu, a pretvarati se u ljubavi, nije mogla. Pred veče toga dana, ostavši sama, Ana oseti takav strah i bojazan za njega, da se odluči da pođe u grad; ali razmislivši dobro, napisa ono protivurečno pismo koje je Vronski primio, i, ne pročitavši ga, posla ga po naročitom čoveku. Sutradan izjutra dobi njegovo pismo, i pokaja se za svoje. Sa strahom očekivaše ponavljanje onog strogog pogleda koji je bacio na nju pri odlasku - osobito kad sazna da devojčica nije opasno bolesna. Ipak, beše joj po volji što mu je napisala to pismo. Ana je sad već priznavala u sebi: da mu je na teretu, da on sa žaljenjem ostavlja svoju slobodu i vraća se njoj; ali, bez obzira na to, radovala se njegovom dolasku. Neka mu je teško, ali neka je tu, s njom, da ga gleda, i zna svaki njegov pokret.
Sedela je u salonu, ispod lampe, s novom knjigom od Tena[247], i čitala, ali osluškujući zvuke vetra na dvorištu i očekujući svakog minuta dolazak ekipaža. Nekoliko puta učinilo joj se da čuje zvrku točkova, ali se varala; najzad, začu se ne samo škripanje točkova, nego i uzvik kočijaša, i potmuli zvuk u pokrivenom ulazu. Čak i kneginjica Varvara, koja je ređala pasijans, potvrdi to, i Ana, planuvši, ustade, ali mesto da pođe dole, kao što je već dvaput uradila, ona zastade. Odjednom je obuze stid zbog učinjene obmane, ali još više strah od toga kako će je on primiti. Osećanje uvrede bilo je već prošlo; bojala se samo izraza njegovog nezadovoljstva. Seti se da je devojčica već dva dana sasvim zdrava. Beše joj štaviše krivo na nju što se oporavila baš onda, kad je pismo poslato. A zatim se seti njega, da je on tu, sav, sa svojim rukama i očima. I ču njegov glas. I zaboravivši sve potrča mu radosno u susret.
- Kako je Anji? - upita on, sa strahom, ozdo, i gledaše u Anu koja je silazila ozgo k njemu.
On je sedeo na stolici, lakej mu je skidao s noge toplu čizmu.
- Dobro je.
- A ti? - reče on stresajući se.
Ona uze obema rukama njegovu ruku i povuče je ka svome struku ne spuštajući s njega očiju.
- To mi je drago - reče on hladno pogledajući u nju, u njenu frizuru, i njenu haljinu, koju je, on je to znao, obukla radi njega.
Sve mu se to sviđalo, ali već toliko puta mu se sviđalo! I onaj strogi, okamenjeni izraz, kojega se ona tako bojala, ostade na njegovom licu.
- To mi je drago. A jesi li ti zdrava? - reče on brišući rupcem mokru bradu razonoditi, tim pre što bolest ne beše opasna. Iako se trudila, nije mogla da voli ovu devojčicu, a pretvarati se u ljubavi, nije mogla. Pred veče toga dana, ostavši sama, Ana oseti takav strah i bojazan za njega, da se odluči da pođe u grad; ali razmislivši dobro, napisa ono protivurečno pismo koje je Vronski primio, i, ne pročitavši ga, posla ga po naročitom čoveku. Sutradan izjutra dobi njegovo pismo, i pokaja se za svoje. Sa strahom očekivaše ponavljanje onog strogog pogleda koji je bacio na nju pri odlasku - osobito kad sazna da devojčica nije opasno bolesna. Ipak, beše joj po volji što mu je napisala to pismo. Ana je sad već priznavala u sebi: da mu je na teretu, da on sa žaljenjem ostavlja svoju slobodu i vraća se njoj; ali, bez obzira na to, radovala se njegovom dolasku. Neka mu je teško, ali neka je tu, s njom, da ga gleda, i zna svaki njegov pokret.
Sedela je u salonu, ispod lampe, s novom knjigom od Tena[247], i čitala, ali osluškujući zvuke vetra na dvorištu i očekujući svakog minuta dolazak ekipaža. Nekoliko puta učinilo joj se da čuje zvrku točkova, ali se varala; najzad, začu se ne samo škripanje točkova, nego i uzvik kočijaša, i potmuli zvuk u pokrivenom ulazu. Čak i kneginjica Varvara, koja je ređala pasijans, potvrdi to, i Ana, planuvši, ustade, ali mesto da pođe dole, kao što je već dvaput uradila, ona zastade. Odjednom je obuze stid zbog učinjene obmane, ali još više strah od toga kako će je on primiti. Osećanje uvrede bilo je već prošlo; bojala se samo izraza njegovog nezadovoljstva. Seti se da je devojčica već dva dana sasvim zdrava. Beše joj štaviše krivo na nju što se oporavila baš onda, kad je pismo poslato. A zatim se seti njega, da je on tu, sav, sa svojim rukama i očima. I ču njegov glas. I zaboravivši sve potrča mu radosno u susret.
- Kako je Anji? - upita on, sa strahom, ozdo, i gledaše u Anu koja je silazila ozgo k njemu.
On je sedeo na stolici, lakej mu je skidao s noge toplu čizmu.
- Dobro je.
- A ti? - reče on stresajući se.
Ona uze obema rukama njegovu ruku i povuče je ka svome struku ne spuštajući s njega očiju.
- To mi je drago - reče on hladno pogledajući u nju, u njenu frizuru, i njenu haljinu, koju je, on je to znao, obukla radi njega.
Sve mu se to sviđalo, ali već toliko puta mu se sviđalo! I onaj strogi, okamenjeni izraz, kojega se ona tako bojala, ostade na njegovom licu.
- To mi je drago. A jesi li ti zdrava? - reče on brišući rupcem mokru bradu I ljubeći joj ruku.
»Svejedno, - mislila je ona - samo neka je tu, a kad je tu, ne može, ne sme da me ne voli.«
Veče je prošlo srećno i veselo u društvu s kneginjicom Varvarom, koja mu se žalila da je Ana u njegovom odsustvu uzimala morfijum.
- Šta da radim? Nisam mogla da spavam... Misli su me mučile. Kad je on tu, ja nikad ne uzimam to sredstvo. Gotovo nikad.
On ispriča sve o izborima; Ana je umela pitanjima da ga navede baš na ono što ga je veselilo, na njegov uspeh. Ona mu ispriča sve što ga je interesovalo kod kuće. I svi njeni izveštaji bili su najveseliji.
Ali dockan uveče, kad ostadoše sami, Ana, videći da je potpuno ovladala njime, htede da zbriše onaj težak utisak od pogleda zbog pisma. Ona reče:
- Priznaj da ti je bilo krivo što si dobio pismo. Je li da nisi poverovao?
Tek što je to kazala, vide da joj on to nije oprostio, ma kako da je ljubazno bio raspoložen prema njoj.
- Da - reče on. - Pismo je bilo tako neobično. Te Anji bolesna, te ti hoćeš sama da dođeš.
- Sve je bilo istina.
- Pa ja i ne sumnjam.
- Ne, ti sumnjaš. Ti si, ja vidim, nezadovoljan.
- Ni jednog minuta. Ja sam samo nezadovoljan time što ti kao da nećeš da veruješ da ima obaveza...
- Obaveza da ideš na koncerat...
- Nećemo o tome govoriti - reče on. - Zašto da ne govorimo? - reče ona.
- Ja hoću samo da kažem da mogu iskrsnuti neophodni poslovi. Eto, sad će trebati da idem u Moskvu zbog kuće... Ah, Ana, zašto si tako razdražljiva? Zar ne znaš da ja bez tebe ne mogu živeti!
- A ako je tako - reče Ana odjednom promenjenim glasom - onda ti je težak taj život... Da, dođeš na jedan dan, i ideš, kao što rade...
- Ana, to je surovo. Ja sam gotov da dam ceo život...
Ali ona ga nije slušala.
- Ako ti pođeš u Moskvu, i ja ću. Neću da ostanem ovde. Ili se moramo rastati, ili živeti zajedno.
Ti znaš da je to moja jedina želja. Ali za to je...
- Potreban razvod. - Ja ću mu napisati pismo. Vidim da ovako ne mogu živeti... Ali idem s tobom u Moskvu.
- To ti kao da mi pretiš. Pa ja ništa tako ne želim kao da se ne rastajem s tobom - smešeći se reče Vronski.
U njegovim očima pak blesnu ne samo hladan pogled nego i zao pogled ozlojeđenog čoveka koga gone - dok je izgovarao one nežne reči.
Ona je videla taj pogled i tačno je pogodila njegov značaj.
»Ako je tako, onda je to nesreća!« govorio je taj njegov pogled. To je bio trenutan utisak, ali ga ona nikad nije mogla zaboraviti.
Ana napisa mužu pismo, sa molbom za razvod braka, i krajem novembra, rastavši se s kneginjicom Varvarom koja je morala u Petrograd, preseli se zajedno s Vronskim u Moskvu. Očekujući svakog dana odgovor od Aleksija Aleksandroviča, a odmah zatim i razvod braka, oni se sad nastaniše zajedno kao supruzi.
Нема коментара:
Постави коментар