Claire reče: "Poznajete li magistra? Edvvarda od Johnesa?" U istom trenutku on počne uzmicati. "Oh... ne... ne, ne poznajem, i-"
Na ovo se sir Daniel zabuljio u Chrisa s otvorenim čudjenjem. Okrenuo se prema Claire: "Šta kaže?"
"Kaže da ne poznaje magistra." Stari je čovek ostao začuñen. "Na kojem jeziku?"
"Na nekoj vrsti engleskog, sir Daniel, s nešto gelskog, verujem."
"Nikakav, gelski koji sam ja ikad čuo", reče on. Okrenuo se Chrisu: "Govorite li Langue-doc? Ne? Loquerisquide Latine?"
Pitao ga je govori li latinski. Chris je akademski poznavao latinski, što je značilo da ga zna čitati. Nikad ga nije pokušao govoriti. Zapinjući, on reče: "Non, senior Danielis, solum perpaululum. Perdoleo." Nešto malo. Žao mi je.
"Per, per... dicendo ille Cicerom persimilis est." Govori kao Ciceron.
"Perdoleo." Žao mi je.
"Onda je bolje da ne govorite." Stari se čovek ponovno okrene prema Claire. "Šta vam je magistar rekao?"
"Nije mi mogao pomoći."
"Zna li tajnu koja nas zanima?"
"Rekao je da ne zna."
"Ali opat zna", reče sir Daniel. "Opat mora znati. Njegov je prethodnik, biskup laonski bio arhitekt pri poslednjim prepravkama La Roquea."
Claire reče: "Magistar je rekao da Laon nije bio arhitekt."
"Nije?" Sir Daniel se namršti. "A kako magistar to zna?"
"Verujem da mu je opat rekao. Ili je možda video medju starim dokumentima. Magistar je preuzeo na sebe da razvrsta i složi pergamente samostana Sainte-Mere, na dobrobit fratara."
"Je li?" sir Daniel reče zamišljeno. "Pitam se zašto."
"Nisam imala vremena pitati pre no što su ljudi gospodara Olivera upali u svetište."
"Pa, magistar će biti uskoro ovde", reče sir Daniel. "I gospodar Oliver će i sam postaviti ova pitanja..." Namrštio se, očito nezadovoljan tom pomisli.
Stari se čovek naglo okrene prema mladom dečaku od devet ili deset godina koji je stajao iza njega. "Odvedi paža Christophera u moje odaje, gdje se može okupati i očistiti."
Na ovo je Claire dobacila starome čoveku ljutit pogled. "Ujače, ne kvarite moje planove."
"Jesam li to ikad učinio?"
"Znate da ste pokušavali."
"Drago dete," reče on, "moja je jedina briga samo tvoja sigurnost - i tvoja čast."
"A moja čast, ujače, još uvek nije zavetovana." Izgovorivši to, Claire hrabro pridje Chrisu, stavi mu ruku oko vrata i pogleda ga u oči. "Brojiću svaki trenutak vaše odsutnosti, i nedostajaćete mi svim srcem" rekla je nežno, vlažnih očiju. "Vratite mi se brzo."
Lagano je okrznula svojim ustima njegova i zakoračila unazad, prstima mu prošavši niz vrat i nevoljko ga otpuštajući. Bio je ošamućen, zagledavši se u njezine oči, i videvši kako je lepa.
Sir Daniel se nakašlje i okrene prema dečaku. "Pobrini se za paža Christophera i pomozi mu pri njegovoj kupki." Dečak se nakloni Chrisu. Svi u sobi stajali su u tišini. Ovo mu je očito bio znak da ode. On kimne i reče:
"Zahvaljujem." Pričekao je na začudjene poglede, ali prvi put nije ih bilo; činilo se da su razumeli šta je rekao. Sir Daniel mu ledeno kimne i Chris napusti prostoriju.
34.25.54
Konji su loptali prelazeći preko podiznog mosta. Profesor se zagledao ravno ispred sebe, ignorisući vojnike koji su ga pratili. Stražari na ulazu jedva da su podigli pogled kad su jahači ušli u dvorac. Onda je profesor nestao iz vida.
Stojeći blizu podiznog mosta, Kate reče: "Šta ćemo sad? Hoćemo li ga slediti?"
Marek joj ne odgovori. Kad se okrenula, videla je da se on zagledao u dva viteza na konjima koji su se borili teškim mačevima na polju izvan dvorca. Činilo se da je to bila nekakva demonstracija ili vežba: vitezovi su bili okruženi mladićima u livreji, neki u jarko-zelenoj, ostali u zuto-zlatnoj, očito bojama dvojice vitezova. Skupila se i velika gomila gledalaca koji su se smejali i dovikivali uvrede i ohrabrenja jednom ili drugom vitezu. Konji su se okretali u malim krugovima, gotovo se dodirujući i dovodeći svoje oklopljene jahače jedan drugome licem u lice.
Mačevi su odzvanjali od udaraca na jutarnjem vazduhu.
Marek je buljio ne pomičući se.
Dotaknula ga je po ramenu. "Slušaj Andre, profesor-"
"Za minutu."
"Ali-"
"Za minutu."
o o o
Prvi put, Marek oseti ubod nesigurnosti. Dosad, ništa od onoga što je video u ovom svetu nije se činilo neprimereno ili neočekivano. Samostan je bio upravo onakav kakav je očekivao. Seljaci u polju bili su onakvi kakve je očekivao. Postavljanje turnira bilo je kakvim ga je zamišljao. I opet, kad je ušao u grad Castelgard, našao ga je upravo onakvog kakav je mislio da će biti. Kate je bila zgrožena mesarom na ulici i smradom štaviteljevih bačava, ali Marek nije bio. Sve je bilo onako kako je i zamišljao, godinama ranije.
Ali ne i ovo, pomisli on, promatrajući vitezove kako se bore.
Bilo je tako brzo! Baratanje mačevima bilo je tako hitro i bez prekida, pokušavali su rezati i udarcem odozdo i od tela prema vani tako da je borba izgledala više kao mačevanje nego kao borba teškim mačem. Zveketi udara bili su razdvojeni samo sekundu ili dve. I borba se nastavljala bez oklevanja ili pauza.
Marek je oduvek zamišljao te borbe kao da se odvijaju u usporenoj snimci: nezgrapni oklopljeni muškarci vitlaju mačevima tako teškima da je svaki zamah predstavljao napor i nosio opasnu inerciju, te je zahtevao vreme za oporavak i repozicioniranje pre sledećeg zamaha. Čitao je izveštaje o tome kako su iscrpljeni ljudi bili nakon bitke i pretpostavio je da je to rezultat produženog napora od polagaih borbi provedenih u oklopu od čelika.
Ti su ratnici bili veliki i snažni u svakom pogledu. Njihovi su konji bili golemi, i izgledali su kao da su visoki oko dva metra i izuzetno snažni.
Mareka nikad nije zavarala veličina oklopa u muzejskim vitrinama - znao je da je bilo koji oklop koji je našao put do muzeja bio ceremonijalan i nikad nošen za išta opasnije od srednjovekovne parade. Marek je takodjer sumnjao, iako to nije mogao dokazati, da je veći deo preživelih oklopa - bogato ukrašenih, cizeliranih i obradjenih dlijetom - bio namenjen samo za izložbu i da je načinjen u tro-četvrtinskoj veličini kako bi se bolje pokazala istančanost dizajna umetnika.
Pravi bojni oklopi nisu preživljavali. I pročitao je dovoljno izveštaja da zna da su najslavniji ratnici srednjovekovlja bili nepogrešivo veliki ljudi - visoki, mišićavi i neobično snažni. Bili su iz plemstva; bolje su hranjeni, i bili su veliki. Čitao je o tome kako su trenirani i kao su uživali u demonstracijama snage za zabavu damama.
A svejedno, nekako nikad nije zamišljao ništa ni približno poput ovoga. Ovi su se muškarci borili besomučno, brzo i bez prekida - i izgledalo je da bi mogli tako celi dan. Nijedan nije pokazivao ni najmanji znak umora; ako išta, činilo se da uživaju u naporu.
Dok je promatrao njihovu agresivnost i brzinu, Marek je shvatio da bi upravo ovo bio način, kad bi mu bilo ostavljeno da bira, koji bi on izabrao da se bori - brzo i s odredjivanjem toka borbe, te rezervom snage kojom bi izmorio protivnika. Zamišljao je sporiji stil borbe samo zbog nesvesne pretpostavke da su ljudi u prošlosti bili slabiji, sporiji ili nemaštovitiji od njega, modernog čoveka.
Marek je znao da je pretpostavka o superiornosti bila teškoća s kojom se suočavao svaki idtoričar. Jedino što on nije mislio da i on pati od iste boljke.
Ali očito, bilo je tako.
Trebalo mu je neko vreme da shvati, kroz povike gomile, da su borci u tako sjajnoj fizičkoj kondiciji da mogu trošiti dah vičući za vreme borbe: dobacivali su reku poruga i uvreda jedan drugome izmedju udaraca.
A onda je primetio da njihovi mačevi nisu zalupljeni, da zamahuju bojnim mačevima, s rubovima oštrima poput britve. A ipak, bilo je očito da ne žele nauditi jedan drugome; ovo je bilo samo zabavno zagrevanje za nadolazeći turnir. Njihov veseli, nemarni pristup smrtnoj opasnosti gotovo je jednako oslabljivao živce kao i njihova brzina i intenzitet kojim su se borili.
Borba se nastavila sledećih deset minuta, dok jedan moćan zamah nije zbacio s konja jednog od vitezova. Pao je na zemlju, ali istog se trenutka digao smejući se, tako lako kao da na sebi nije imao oklop. Novac predje iz ruke u ruku. Začuli su se uzvici: "Ponovno! Ponovno!" Tuča izbije medju momcima u livrejama. Dvojica vitezova se ruku pod ruku udaljiše prema krčmi.
Marek začuje Kate kako govori: "Andre..." Polako se okrenuo prema njoj. "Andre, je li sve u redu?"
"Sve je savršeno u redu", reče on. "Ali ima puno toga što moram naučiti."
o o o
Krenuli su niz podizni most dvorca, približavajući se stražarima. Osetio je da Kate postaje napeta. "Šta ćemo sad? Šta ćemo reći?"
"Ne brini se. Ja govorim oksitanski."
Ali dok su se približavali, još je jedna tuča izbila na polju iza jarka, i stražari su je promatrali. Bili su potpuno zaokupljeni dok su Marek i Kate prolazili ispod kamenog luka i ušli u dvorište dvorca. "Samo tako smo ušli", reče Kate iznenadjena. Pogledala je po dvorištu. "A šta sad?"
o o o
Ledeno je, pomisli Chris. Sjedio je gol, bez odjeće osim gaća, na stolcu bez naslona u malom stanu sir Daniela. Pokraj njega je bio lavor s kipućom vodom i krpa za pranje. Dječak je donio lavor vode iz kuhinje, držeći ga kao da je zlatan; njegovo je ponašanje ukazivalo na to da je topla voda znak naklonosti.
Chris se poslušno izribao, odbivši ponudu da pomogne. Posuda je bila malena, i voda uskoro crna. Ali naposletku je uspeo sastrugati blato ispod noktiju na prstima, s tela i čak s lica, uz pomoć sićušnog metalnog ogledala koje mu je dečak pružio.
Napokon, proglasio se zadovoljnim. Ali dečak, s izrazom uznemirenosti na licu reče: "Gospodaru Christophere, vi niste čisti." I ustrajao na tome da on očisti ostalo.
I tako je Chris sedeo drhteći na svom drvenom stolcu bez naslona dok ga je dečak ribao, činilo se, sat vremena. Chris je bio zbunjen; oduvek je mislio da su srednjovekvni ljudi bili prljavi i smrdljivi, uronjeni u prljavštinu perioda. A ipak, činilo se da je ovim ljudima čistoća fetiš. Svi koje je video u dvorcu bili su čisti, i neugodnih mirisa nije bilo.
Čak ni toalet, za koji je dečak inzistirao da ga Chris upotrebi pre kupanja, nije bio tako grozan kako je Chris očekivao. Smešten iza drvenih vrata u spavaćoj sobi, bio je to uzan ormarić opremljen kamenim sedalom ponad lavora koji je imao odvod u cev. Očito je otpad isticao u prizemlje dvorca, odakle se svaki dan odnosio. Dečak mu je objasnio da sluga svakog jutra ispire cev namirisanom vodom, a zatim ostavlja svež buket trava slatka mirisa u okviru u zidu. Tako da se mirisu nije moglo prigovoriti. U stvari, pomisli on potišteno, osetio je mnogo gore smradove u avionskim toaletima.
I povrh svega, ovi su se ljudi brisali trakama belog lajnena! Ne, pomisli on, stvari nisu bile tako loše kako je očekivao.
Jedna prednost toga što je bio prisiljen sedeti tamo bila je to što je mogao pokušati razgovarati i s dečakom.
Dečak je bio tolerantan i polako je odgovarao Chrisu, kao idiotu. Ali to je omogućilo Chrisu da ga čuje pre no što mu je umetak u uhu prevodio, i ubrzo je otkrio da mu imitiranje pomaže; kad bi prevladao sram i upotrebio arhaične izraze koje je čitao u tekstovima - od kojih je mnoge i sam dečak upotrebljavao - dečak ga je mnogo lakše razumeo. Tako se postupno Chris naviknuo govoriti "mišljah" umesto "mislio sam" i "uistinu" umesto "stvarno". I činilo se da ga, sa svakom malom promenom, dečak bolje razume.
Chris je još uvek sedeo na stolcu kad je sir Daniel ušao u sobu. Dondo je pažljivo složenu odeću koja je skupocjeno izgledala. Stavio ju je na krevet.
"Tako, Christophere od Hewesa. Upetljali ste se s našom lukavom lepoticom."
"Ona spase moj život." Upotrebio je spase umesto je spasila. Činilo se da sir Daniel razume. "Nadam se da vam to neće prouzročiti nevolje."
"Nevolje?" Sir Daniel uzdahne. "Ona mi reče, prijatelju Chrise, da ste vi plemić, ali ne i vitez. Vi ste paž?"
"Uistinu, tako je."
"Jedan vrlo star paž", reče sir Daniel. "Kako ste obučeni u rukovanju oružjem?"
"Moja obuka u rukovanju s oružjem..." Chris se namršti. "Pa, ja sam, ovaj-"
"Imate li je uopste? Recite otvoreno, kako ste obučeni?" Chris odluči da je bolje da kaže istinu. "Uistinu, ja sam, mislim, obučen, u mojem učenju, kao učenjak."
"Učenjak?" Stari čovek odmahne glavom, ne razumevši. "Es-colie? Esne discipulus? Studesne sub magistra?"
Školuje vas učitelj?
"Ita est." Tako je.
"Ubi?" Gde?
"Uh... na, ovaj, Oxfordu."
"Oxfordu?" Sir Danici frkne nosom. "Onda nemate što tražiti! i ovde, s takvima kao što je moja gospa. Verujte mi kad vam kažem da ovo nije mesto za scolere. Dopustite mi da vam kažem u kakvim ste se okolnostima našli."
o o o
"Gospodaru Oliveru potreban je novac kako bi platio vojnike, i opljačkao je sve što je mogao po obližnjim gradovima. Stoga sada sili Claire da se uda, kako bi mogao ubrati svoju nagradu. Guy od Maileganta mu je dao značajnu ponudu, vrlo povoljnu za gospodara Olivera. Ali Guy nije imućan, i ne može isplatiti obećanu nagradu,” osim ako založi deo dobara koje poseduje moja gospa. Na to ona neće pristati. Mnogi veruju da su gospodar Oliver i Guy odavno sklopili privatnu nagodbu - jednu da prodaju gospu Claire, drugu da prodaju njene posede."
Chris ne reče ništa.
"Postoji još jedna zapreka braku. Claire prezire Maleganta, za “\ kojega sumnja da je imao prste u smrti njezina muža. Guy je bio u j posjetu kod Geoffreyja u vrijeme njegove smrti. Svi su bili iznenañeni njegovim neočekivanim odlaskom s ovog svijeta. Geoffreyje; bio mlad i snažan vitez. Iako su njegove rane bile ozbiljne, polako “• se oporavljao. Nitko ne zna istinu o tome što se zbilo toga dana, no pričalo se - puno se pričalo - o otrovu."
"Shvaćam", reče Chris.
"Shvaćate li zaista? Sumnjam. Jer vidite, moja gospa je gotovo zarobljenik gospodara Olivera u ovom dvorcu. Ona se sama može izvući, ali ne može potajice povesti celu svoju svitu. Ako potajno-ode i vrati se u Englesku - što je njezina želja - gospodar Oliver će se osvetiti meni i njezinoj ostaloj služinčadi. Ona to zna, i stoga mora ostati.
Gospodar Oliver želi da se ona uda, i moja gospa smišlja strategije da to odgodi. Istina je da je lukava. Ali gospodar Oliver nije strpljiv čovek, i uskoro će je prisiliti da se uda. Tako, njezina jedina nada je u ovome." Sir Danici dodje do prozora i pokaže van.
Chris dodje do prozora i pogleda.
S tog je visokog prozora imao pogled preko dvorišta na kruništa bedema vanjskog zida dvorca. Iza njih je video gradske krovove, zatim gradske zidine sa stražarima koji su hodali po prsobranima. Zatim polja i prirodu koja se protezala u daljinu.
Chris upitno pogleda u sir Daniela.
Sir Daniel reče: "Tamo, moj scolere. Vatre."
Pokazivao je u daljinu. Škiljeći, Chris je jedva razaznao blede stubove dima koji su nestajali u plavičastoj izmaglici. Bilo je to na granici onoga što je mogao videti. "To su trupe Arnauta od Cervole", reče sir Daniel. "Ulogoreni su na udaljenosti ne većoj od dvadeset pet kilometara. Stići će ovamo za dan - najviše dva. Svi to znaju."
"A gospodar Oliver?"
"On zna da će njegova bitka s Arnautom biti žestoka."
"A ipak, on održava turnir."
"To je pitanje njegove časti", reče sir Daniel. "Njegove proklete časti. Zasigurno, on bi ga otkazao, kad bi mogao. Ali ne usudjuje se. I u tome leži opasnost za vas."
"Opasnost za mene?"
Sir Daniel uzdahne. Počeo je koračati sobom gore-dole. "Odenite se sad, da primereno upoznate gospodara Olivera. Ja ću pokušati odvratiti nadolazeću katastrofu."
Stari se čovek okrene i izadje iz sobe. Chris pogleda u dečaka koji je prestao ribati. "Kakvu katastrofu?" upita.
33.12.51
Čudnovata strana proučavanja srednjovjekovnog razdoblja u dvadesetom stoleću bila je da nije postojala ni jedna onovremena slika koja je prikazivala unutrašnjost četrnaestostoletnog dvorca. Nije bilo slike, ili iluminirane sličice u rukopisu, skice u beležnici - nije bilo ničega iz tog vremena. Najranije slike četrnaestostoletnog života zapravo su načinjene u petnaestom stoleću, i prizori koje su prikazivale - hrana i kostimi - bili su ispravni za petnaesto stoleće, a ne četrnaesto.
Rezultat toga bio je da ni jedan moderni naucnik nije znao koji se nameštaj koristio, ili kako su se ljudi odevali ili ponašali u četrnaestom stoleću. Nepostojanje informacija bilo je tako potpuno da su, kad su prostorije kralja Edwarda I. iskopane u Londonskoj kuli, rekonstruisani zidovi morali biti ostavljeni goli jer niko nije mogao reći kakvi su se ukrasi onde mogli nalaziti.
Iz istog su razloga umetničke rekonstrukcije četrnaestostoletnih prizora sklone pokazivati tmurne interijere, prostorije golih zidova i s malo nameštaja - možda stolac ili komodu - ali ne mnogo više od toga. Samu odsutnost onovremenih slika uzelo se kao implikaciju oskudnosti onovremenog života.
Sve je to projurilo kroz mozak Kate Erickson kad je ušla u veliku dvoranu Castelgarda. Ono što će ugledati, nijedan istoričar nikad pre nije video. Ušla je, kliznuvši kroz gomilu i sledeći Mareka. I zabuljila se, zapanjena bogatstvom i haosom koji se ukazao pred njom.
Velika je dvorana bleštala poput golemog dragulja. Sunčeva se svetlost probijala kroz visoke prozore i padala na zidove na kojima su svetlucale tapiserije protkane zlatom, tako da je odsjaj plesao na stropu obojenom crvenozlatnom bojom. Jedna strana prostorije bila je prekrivena golemom iscrtanom prekrivkom: srebrni ljiljani na tamnoplavoj pozadini. Na suprotnom zidu bila je tapiserija koja je prikazivala bitku: vitezovi u borbi sa svim znakovima kraljevske časti, njihovi srebrni oklopi, njihovi plavobeli i crvenozlatni prsluci; njihove zastave protkane zlatom što se vijore na vetru.
Na kraju prostorije bio je bogato ukrasen kamin, dovoljno velik da u njega, ne saginjući se, udjre čovek, s izrezbarenom, pozlaćenom, sjajnom policom. Ispred vatre je bio postavljen golem zaslon od ispletenog šiblja, takodje pozlaćen. A iznad police visila je tapiserija s crtežom labuda u letu nad poljem čipkastog crvenog i zlatnog cveća.
Prostorija je bila prirodjeno elegantna, bogato i prekrasno izvedena - i prilično ženstvena, po modernim nazorima. Njezina je lepota i profinjenost bila u očitoj suprotnosti s ponašanjem ljudi u prostoriji, koje je bilo bučno, glasno i sirovo. Ispred vatre bio je postavljen sto za uglednike, presvučen belim grubim lanenim platnom, s tanjirima od zlata, natrpanima do vrha hranom. Mali su psi skakutali po stolu, nudeći se hranom po volji - dok ih čovek u sredini stola nije oterao psovkom,
Gospodar Oliver od Vannesa imao je oko trideset godina i male oči smeštene u mesnatom, raskalašenom licu. Njegova su usta neprestano bila iskrivljena u preziran osmeh; bio je sklon držati usne čvrsto stisnute, jer mu je nedostajalo nekoliko zuba. Njegova je odeća bila jednako bogato kićena kao i soba: halja plave i zlatne boje, s visokim zlatnim okovratnikom, te krzneni šešir. Njegova se ogrlica sastojala od plavog kamenja, svaki veličine crvendaćevog jajeta. Nosio je prstenje na nekoliko prstiju, golemo ovalno drago kamenje u zlatnom okviru. Zabadao je svoj nož u hranu i glasno jeo, grokćući svojim prijateljima.
No usprkos elegantnoj odori, ostavljao je utisak opasne mušičavosti - njegove crveno obrubljene oči sevale su po prostoriji dok je jeo, napeto iščekujući bilo kakvu uvredu i tražeći sukob. Bio je razdražljiv i brz na udarcu; kad se jedan od malih pasa vratio ponovno jesti, Oliver ga je bez oklevanja piknuo u stražnjicu vrhom noža; životinja je skočila i, bolno štekćući i krvareći, pobegla iz prostorije.
Gospodar Oliver se nasmejao, obrisao pseću krv s vrha oštrice i nastavio jesti.
Muškarcima koji su sedeli za njegovim stolom šala se svidela. Sudeći po njihovu izgledu, svi su bili vojnici, Oliverovih godina, i svi su bili elegantno odeveni - iako se nijedan nije mogao meriti s profinjenošću svoga vode. A tri ili četiri žene, mlade, lepe i raskalašne, u uskim haljinama i raspuštene bujne kose, koje su kikotale dok su ih vojničke ruke pipale pod stolom, upotpunjavale su prizor.
Kate je buljila, i reči joj se same pojave u mozgu: vojskovodja. Ovo je bio srednjovekovni vojskovoña, koji je sedeo sa svojim vojnicima i njihovim prostitutkama u dvorcu koji je zarobio.
Drveni štap lupi o pod i meštar ceremonije poviče: "Moj gospodaru! Magistar Edward od Johnesa!"
Okrenuvši se, videla je Johnstona kako se probija kroz gomilu prema stolu na početku prostorije. Gospodar Oliver podigne pogled i gornjom stranom dlana obriše umak s gubice.
"Želim vam dobrodošlicu, magistre Edwarduse. Ne znam jeste li magistar ili madjioničar."
"Gospodaru Olivere", reče profesor, govoreći na oksitanskom. Lagano je kimnuo glavom.
"Magistre, zašto tako hladno", reče Oliver, pretvarajući se da se duri. "Povrediste me, samo da znate. Šta učinih da zavredih tu rezervisanost? Jeste li nezadovoljni što sam vas doveo iz samostana? Jednako ćete dobro jesti i ovde, uveravam vas. I bolje. U svakom slučaju, opatu niste potrebni - a meni jeste."
Johnoston je stajao uspravno i nije progovarao.
"Nemate ništa reći?" reče Oliver, zagledavši se u Johnstona. Njegovo lice potamni. "To će se promeniti", zareza on.
Johnston je ostao nepomičan i tih. Prodje trenutak. Činilo se da se gospodar Oliver pribrao. Neutralno se nasmešio. "Ali hajde, hajde, nemojmo se svadjati. Uz puno poštovanje i pristojnost, tražim vaš savet", reče Oliver. "Vi ste mudri, i umnogome mi je potrebna mudrost - tako mi ovi uglednici kažu." Za stolom se začuje grohotan smeh. "A rečeno mi je da vi možete videti u budućnost."
"Nijedan čovek to ne može", reče Johnston.
"A tako? Ja mislim da vi možete, magistre. I preklinjem vas, pogledajte svoju vlastitu. Ne bih voleo da tako istaknut čovek mnogo pati. Znate li kako je vaš imenjak, naš pokojni kralj, Edward Glupi, završio? Vidim po vašem licu da znate. A ipak niste medju onima koji su bili prisutni u dvorcu. A ja jesam." Odbojno se nasmejavši, sedne ponovno u svoj stolac. "Nikad nije nadjen ni trag na njegovog tela."
Johnston polako kimne.
"Njegovi su se krici mogli čuti kilometrima daleko."
Kate upitno pogleda u Mareka, koji šapne: "Govore o engleskom kralju Edwardu II. Bio je zarobljen i ubijen. Ljudi koji su ga zatočili nisu htjeli da se zna da je u pitanju bila prljava igra, pa su mu gurnuli cijev u rektum i zabadali usijani žarač u crijeva dok nije umro."
Kate zadrhti.
"Bio je takodje i homoseksualac", reče Marek, "pa se smatralo da je načinom na koji je pogubljen pokazana izuzetna duhovitost."
"Zaista, njegovi su se krici čuli kilometrima daleko", govorio je Oliver. "Stoga razmislite o tome. Vi znate mnoge stvari, i ja bih ih takodje želeo znati. Bićete moj savetnik, ili nećete biti dugo na ovome svetu."
Gospodara Olivera prekinuo je vitez koji se odmaknuo od stola i prošaptao mu nešto na uvo. Taj je vitez bio bogato odeven u smedje i sivo, ali je imao tvrdo, istrošeno lice vojnika koji je bio u ratnim pohodima. Dubok ožiljak, gotovo udubina, išao mu je niz lice od čela do brade i nestajao u visokom okovratniku. Oliver ga sasluša, a onda mu reče: "Oh? Tako misliš, Roberte?"
Na to je vitez s ožiljkom ponovno počeo šaptati, ni u jednom trenutku ne skidajući pogled s profesora. Gospodar Oliver je takodje promatrao profesora dok je slušao. "Pa, videćemo", reče gospodar Oliver. Zdepasti vitez nastavi šaptati, a Oliver je kimao glavom.
ooo
Stojeći u gomili, Marek se okrenuo prema dvoraninu koji je stajao pokraj njega i, govoreći oksitanski, rekao: "Recite, molim, koji uglednik je zaokupio pažnju sir Olivera?"
"Vere mi, prijatelju, to je sir Robert od Kerea."
"Od Kerea?" reče Marek. "Ne znam za njega."
"On je nov u sviti, još nije u službi ni godinu dana, ali je kod sir Olivera naišao na veliku naklonost."
"Je li? Zašto je tome tako?"
Čovek umorno slegne ramenima, kao da želi reći, ko zna zašto se nešto dogadja za tim stolom za uglednike. Ali odgovori: "Sir Robert je poznavatelj ratnih veština i postao je pouzdan savetnik gospodara Olivera u pitanjima ratovanja." Čovek snizi ton glasa. "Ali zasigurno, mislim da mu ne može biti zadovoljstvo videti drugog savetnika, i nikoga tako istaknutoga kao što je ovaj pred njim sad."
"Ah", reče Marek kimajući glavom. "Shvatam." Činilo se da sir Robert zaista vredno radi na svom slučaju, brzo šapćući, sve dok naposletku Oliver nije pucnuo prstima jedne ruke, kao da tera komarca. U istom se trenutku vitez pokloni i zakorakne unazad, smestivši se iza sir Olivera.
Oliver reče: "Magistre."
"Moj gospodaru."
"Dobio sam obavest da poznajete metodu grčke vatre."
Stojeći u gomili, Marek frkne nosom. Prošapće Kate: "To niko ne zna." I niko i nije znao. Grčka vatra bila je poznata istorijsks zagonetka, razorno zapaljivo oružje iz šestog stoleća, o čijoj pravoj prirodi istoričari raspravljaju još i danas. Niko ne zna sta je grčka vatra zapravo bila, ili kako se stvarala.
"Da", reče Johnston. "Poznajem tu metodu."
Marek raširi oči. Šta je ovo bilo? Očito je profesor prepoznao protivnika, ali ova je igra bila opasna. Nesumnjivo će tražiti od njega da dokaže svoju tvrdnju.
"Vi možete sami napraviti grčku vatru?" reče Oliver.
"Moj gospodaru, mogu."
"Ah." Oliver se okrene i osine pogledom sir Roberta. Činilo se da je pouzdani savetnik dao pogrešan savet. Oliver se ponovno okrene prema profesoru.
"Neće biti teško", reče profesor, "ako budem imao svoje pomoćnike." Znači to je, pomisli Marek. Profesor je davao obećanja u pokušaju da ih sve okupi zajedno.
"Eh? Pomoćnike? Imate pomoćnike??"
"Imam, moj gospodaru,-"
"Pa naravno da vam mogu pomoći, magistre. I ako vam oni ne pomognu, mi ćemo vam osigurati svu pomoć koju trebate. Nemajte brige oko toga. Ali što je s rosnom vatrom - vatrom Nathosa? Poznajete li i to, takodje?"
"Poznajem, moj gospodaru."
"I demonstriraćete je za mene?"
"Kad god želite, moj gospodaru."
"Vrlo dobro, magistre. Vrlo dobro." Gospodar Oliver zastane, uporno gledajući u profesora. "A znate li takoñe tajnu koju želim znati iznad svega?"
"Sir Olivere, tu tajnu ja ne znam."
"Znate! I odgovoritćete mi!" poviknuo je i tresnuo peharom o pod. Njegovo je lice bilo tamnocrveno, a žile su mu se isticale na čelu; njegov je glas odjekivao u dvorani, koja je odjednom zamuknula. "Imaću vaš odgovor još ovoga dana!" Jedan od malenih pasa na stolu se šćućurio od straha; gornjim delom dlana on ga je mlatnuo, poslavši ga na pod uz bolno štektanje. Kad se devojka njemu sa strane počela buniti, opsovao je i žestoko je ošamario. Udarac ju je oborio, zajedno sa stolcem, na ledja. Devojka se nije niti pomaknula, niti ispustila zvuk. Ostala je nepokretna s nogama u zraku.
"Oh, srdit sam! Ljut sam i srdit!" zarežao je sir Oliver, ustajući. Pogledao je Ijutito oko sebe, s rukom na maču, a oči su mu prelazile velikom dvoranom, kao da traži nekog krivca.
Svi u dvorani stajali su tiho i nepomično, zagledavši se dole u svoje noge. Kao da je prostorija odjednom postala slika mrtve prirode na kojoj se jedino sir Oliver kretao. Besno je otpuhivao, napokon isukao svoj mač i tresnuo oštricom o sto. Tanjiri i pehari poskočiše i zalupaše, a mač se zakopa u drvo.
Oliver se uporno zagledao u profesora, ali je povratio kontrolu i bes mu je prolazio. "Magistre, učinićete kako zapovedam!" povikao je. A zatim je kimnuo stražarima. "Odvedite ga, i dajte mu razlog da razmisli."
Stražari grubo pograbiše profesora i odvukoše ga kroz utihnulu gomilu. Kate i Marek su se odmaknuli u stranu dok su prolazili, ali ih profesor nije video.
Gospodar Oliver je uporno gledao po utihnuloj prostoriji. "Sednite i veselite se", zarežao je, "pre no što pobesnim!"
Istoga trenutka muzika je počela svirati, i buka gomile ispuni dvoranu.
000
Uskoro nakon toga, Robert od Kerea požuri iz sobe, sledeći profesora. Marek pomisli da taj odlazak ne znači ništa dobro. Laktom gurne Kate, dajući joj znak da bi trebali slediti Kerea. Kretali su se prema vratima, kad štap meštra ceremonije udari o pod.
"Moj gospodaru! Gospa Claire od Elthama i paž Christopher od Hewesa."
Zastali su. "Dodjavola", reče Marek.
Lepa mlada žena udje u dvoranu, s Chrisom Hughesom pokraj sebe. Chris je sada imao na sebi bogatu, ugladjenu odeću. Izgledao je vrlo otmeno - i vrlo zbunjeno. Stojeći pokraj Kate, Marek se dotakne po uhu i prošapće: "Chrise. Kad si već u ovoj prostoriji, ne govori i ne izvodi. Razumiješ li me?"
Chris lagano kimne glavom. "Ponašaj se kao da ništa ne razumeš. To ti ne bi trebalo biti teško."
Chris i žena prodjoše kroz gomilu i dodjoše ravno do stola za uglednike, gde ih je gospodar Oliver gledao kako prilaze otvoreno ozlovoljen. Žena je to videla, nisko se pognula i ostala tamo, blizu tla, glave pokorno pognute.
"Hajde, hajde", reče gospodar Oliver razdraženo, mašući batkom. "Ova vam molećiva poniznost loše pristaje."
"Moj gospodaru." Ustala je.
Oliver frkne nosom. "A šta ste to dovukli sa sobom danas? Još jedan smeteni trofej?"
"Ako dopustite, moj gospodaru, predstavljam vam Christophera od Hewesa, irskog paža, koji me spasio od hulja koji bi me bili oteli danas, ili nešto još gore."
"Eh? Hulje? Oteli?" Zabavljajući se, gospodar Oliver pogleda niz sto u svoje vitezove. "Sire Guye. Šta vi kažete na ovo?"
Čovek tamnoga tena ljutilo ustane. Sir Guy od Maleganta bio je potpuno odeven u crno - u crni verižasti oklop i crnu tuniku, s crnim orlom izvezenim na prsima.
"Moj gospodaru, bojim se da se moja gospa zabavlja na naš račun. Ona vrlo dobro zna da sam poveo svoje ljude da je spase, videvši da je sama i u nevolji." Sir Guy priñe Chrisu, besno ga promatrajući. "Ovo je taj čovek, moj gospodaru, koji je doveo njezin život u opasnost. Nezamislivo mi je da ga ona sad brani, osim zato da pokaže svoju neobičnu duhovitost."
"Eh?" reče Oliver. "Duhovitost? Moja gospo Claire, šta je u tome duhovito?"
Žena slegne ramenima. "Samo oni bez duhovitosti, moj gospodaru, vide duhovitost gde joj traga nema."
Crni vitez frkne nosom. "Brze reči, kojima se brzo trebaju pokriti laži koje leže pod njima." Malegant priñe Chrisu tako da su stajali licem u lice, udaljeni nekoliko centimetara. Uporno je buljio u njega dok je polako, namerno počeo skidati svoju verižastu rukavicu. "Paž Christopher, tako se zovete?"
Chris ništa ne reče, samo kimne glavom.
o o o
Chris je bio prestravljen. Uhvaćen u situaciji koju nije razumeo, stojeći u prostoriji punoj krvožednih vojnika, ne boljih od skupine uličnih razbijača, i licem u lice s ovim tamnoputim, Ijutitim čovekom čiji je dah smrdeo po trulim zubima, češnjaku i vinu - to je bilo sve što je mogao učiniti da spreči da mu se kolena ne tresu. Kroz umetak u uhu, čuo je Mareka kako kaže: "Ne progovaraj - šta god bilo."
Sir Guy zaškilji prema njemu. "Postavio sam vam pitanje, paze. Hoćete li odgovoriti?" Još uvek je skidao svoju rukavicu, i Chris je bio siguran da će ga udariti golom šakom.
Marek reče: "Ne progovaraj." Chris je bio i više nego spreman poslušati taj savet. Duboko je udahnuo, pokušavajući se kontrolisati. Noge su mu se tresle poput gume. Osećao je da bi se mogao srušiti pred ovim čovekom. Davao je sve od sebe da se smiri. Još jedan dubok udah.
Sir Guy se okrene prema ženi. "Gospodjo, govori li on, vaš paž > spasitelj? Ili samo uzdiše?"
"Ako dopustite, sire Guy, on je iz stranih krajeva, i često ne razume naš jezik."
"Dic mihi nomen tuum, scutari." Recite mi svoje ime.
"Ni latinski, bojim se, sire Guy."
Malegant je izgledao zgadjeno. "Commodissime. Vrlo je prikladan, ovaj nemi paž, jer ga ne možemo pitati kako je dospeo ovde, ili s kojim razlogom. Ovaj je irski paž daleko od kuće. A ipak, nije hodočasnik. Nije u službi. Sta je on? Zasto je ovde? Gledajte kako se trese. Čega li se može bojati? Ničega od nas, moj gospodaru -osim ako nije Arnautovo stvorenje, koje je došlo videti kako ovde stvari stoje. To bi ga učinilo nemim. Kukavica se ne bi usudio govoriti?"
Marek prošapće: "Ne odgovaraj..."
Malegant prstom žestoko ubode Chrisa u prsa. "Stoga, kukavički pažu, prozivam vas špijunom i podlacem, i nedovoljno muževnim da priznate svoje prave razloge. Osećao bih prezir prema vama, da ste ga vredni." Vitez završi sa skidanjem rukavice, i sa zgadjenim odmahom glave, baci je na pod. Verižasta je rukavica uz zveket sletela na Chrisove nožne prste. Sir Guy se uvredljivo okrene i podje natrag prema stolu.
Svi su u prostoriji buljili u Chrisa.
Pokraj njega, Claire prošapće: "Rukavica..."
On je postrance pogleda.
"Rukavica!" Šta s rukavicom? pitao se on, dok se saginjao i pokupio je. Bila mu je teška u ruci. Pružio je rukavicu Claire, ali ona se već okrenula, govoreći: "Viteže, paž je prihvatio vaš izazov."
Chris pomisli, kakav izazov?
Sir Guy odmah reče: " Tri koplja bez kapice, outrance. "( nastaviti s borbom do potpune pobede)
Marek reče : "Ti sirota budalo. Znaš li šta si upravo učinio?"
ooo
Sir Guy se okrene prema gospodaru Oliveru za stolom za uglednike. "Moj gospodaru, molim vas da današnji turnir započne našom borbom."
"Neka bude tako", reče Oliver.
Sir Daniel se provuče napred kroz gomilu i nakloni se. "Moj gospodaru Olivere, moja nećakinja je preterala s ovom šalom, s nedostojnim rezultatom. Nju može zabavljati da vidi sir Guya, znamenitog viteza, izazvanog na borbu s običnim pažem, i time osramoćenog. Ali ne služi na čast sir Guyu da bude zaveden njezinom lukavštinom."
"A tako?" reče gospodar Oliver, gledajući u crnog viteza.
Sir Guy od Maleganta pljune na pod. "Paž? Pazite šta vam kažem, ovo nije nikakav paž. Ovde imamo viteza pod krinkom, hulju i špijuna. Njegova će prevara biti nagradjena. Boriću se protiv njega još ovoga dana."
Sir Daniel reče: "Ako dopustite, moj gospodaru, to nije pravedno. Uistinu, on je samo paž, s malom obukom u baratanju oružjem, i nije dorastao vašem dostojnom vitezu."
Chris je još uvek pokušavao shvatiti šta se dogadja, kad Marek stupi napred, glatko govoreći na stranom jeziku koji je zvučao poput francuskog, ali ne sasvim. Pretpostavio je da je to oksitanski. Chris je slušao prevod u svom umetku u uvu.
"Moj gospodaru," rekao je Marek, elegantno se naklonivši, "ovaj dostojni gospodin govori istinu. Paž Christopher je moj drug, ali on nije ratnik. Zbog pravednosti, molim vas da dopustite Christopheru da imenuje šampiona da se bori umesto njega, kako bi odgovorio na ovaj izazov."
"Eh? Šampiona? Kojeg šampiona? Ja vas ne poznajem."
Chris je video da gospa Claire bulji u Mareka s neprikrivenim zanimanjem. On joj je uzvratio kratkim pogledom pre no što se obratio Oliveru.
"Ako dopustite, moj gospodaru, ja sam sir Andre od Mareka, potomak Hainauta. Nudim sebe kao njegovog šampiona, i ako Bog dopusti, nemilo ću se obračunati s ovim plemenitim vitezom."
Gospodar Oliver protrlja bradu, razmišljajući.
Videvši njegovu neodlučnost, sir Daniel navali još više. "Moj gospodaru, započeti turnir s nejednakom borbom ne uveličava dan, niti ga čini nezaboravnim u pamćenju ljudi. Mislim da će Marek dati bolju borbu."
Gospodar Oliver se ponovno okrene prema Mareku da vidi šta će on na to reći.
"Moj gospodaru," reče Marek, "ako je moj prijatelj Christopher špijun, onda sam i ja. Oklevetavši ga, sir Guy je takodje oklevetao i mene, i molim dopuštenje da obranim svoje dobro ime."
Činilo se da gospodara Olivera zabavlja ova nova zapetljancija. "Šta ti kažeš, Guy?"
"Vere mi," reče crni vitez, "uveren sam da ovaj Marek može biti dostojan sekundant, ako mu je ruka jednako vešta kao i jezik. Ali kao sekundant, pravedno je da se bori s mojim sekundantom, sir Charlesom od Gaune."
Visoki čovek na kraju stola ustane. Imao je bledo lice, ravan nos i ružičaste oči; nalikovao je na pitbula.
Njegov je ton bio preziran dok je govorio: "Biću sekundant, sa zadovoljstvom."
Marek pokuša po zadnji put. "Tako", reče on, "čini se da se sir Guy boji prvi boriti sa mnom."
Na ovo se gospa Claire otvoreno nasmešila Mareku. Očito je bila zainteresovana za njega. I činilo se da to uzrujava sir Guya.
"Ne bojim se nikoga," reče Guy, "ponajmanje Hainautanca. Ako preživite mog sekundanta - u što vrlo sumnjam - onda ću se rado posle boriti s vama, i završiti s vašom drskošću."
"Neka bude tako", reče gospodar Oliver, i okrene se. Njegov je ton dao do znanja da je rasprava završena.
32.16.01
Konji su se okretali i jurišali, jureći jedan pokraj drugoga na travnatom polju. Zemlja se tresla dok su velike životinje poput munja prolazile pokraj Mareka i Chrisa koji su stajali uz nisku ogradu i promatrali vežbanje. Chrisu je turnirsko polje delovalo golemo -veličine nogometnog igrališta. Na dvema stranama tribine su bile dovršene i dame su počinjale zauzimati mesta. Gledaoci iz okolnih krajeva, grubo odeveni i bučni, poslagali su se uz ogradu
. Još je jedan par jahača krenuo u juriš, a njihovi su konji rzali dok su galopirali. Marek reče: "Koliko dobro jašeš?"
On slegne ramenima. "Jahao sam sa Sophie."
"Onda mislim da te mogu održati na životu, Chris", reče Marek. "Ali moraš raditi tačno ono što ti kažem."
"U redu."
"Dosad nisi radio ono što sam ti govorio", Marek ga podseti. "Ovaj put moraš."
"Dobro, dobro."
"Sve što moraš učiniti", reče Marek, "jeste da ostaneš na konju dovoljno dugo da primiš udarac. Sir Guy neće imati drugog izbora no da ti cilja u prsa kad vidi kako loše jašeš, jer su prsa najveća i najmirnija meta na jahaču u galopu. Želim da primiš njegovo koplje ravno u prsa, u pršnjak. Razumeš li?"
"Primam njegovo koplje u prsa", reče Chris, izgledajući vrlo nesretno
"Kad te koplje pogodi, dopusti da padneš iz sedla. To ne bi trebalo biti teško. Padni na zemlju i ne miči se, tako da izgleda da si ostao bez svesti. Što ćeš možda i biti. Ni u kom slučaju ne ustaj. Da li me razumeš?"
"Ne ustajem."
"Tako je. Što god da se dogodi, nastavi ležati. Ako te sir Guy1 zbaci s konja, i u nesvesti si, borba je gotova. Ali ako ustaneš, on će tražiti drugo koplje, ili će se boriti s tobom na zemlji sa širokim; mačem i ubiti te."
"Ne ustajem", ponovi Chris.
"Tako je", reče Marek. "Bez obzira na sve. Ne ustaj." Lupnuo je Chrisa po ramenu. "Uz malo sreće, preživećeš."
"Isuse", reče Chris. Još konja projuriša pokraj njih, potresajući tlo.
000
Ostavljajući polje za sobom, prošli su pokraj brojnih šatora koji su bili postavljeni izvan područja predvidjenog za turnir. Šatori su bili maleni i zaobljeni, jarko obojeni, s prugama i cik-cak šarama. Plamenci su se napinjali u zraku iznad svakog šatora. Izvan šatora bili su zavezani konji. Paževi i konjušari trčkarali su amo-tamo, noseći oklope, sedla, seno i vodu. Nekoliko konjušara je valjalo bačve po zemlji. Bačve su proizvodile lagan šišteći zvuk.
"To je pesak", objasnio je Marek. "Izvaljat će verižaste oklope u pijesku kako bi odstranili rdju."
"A-ha." Chris se pokušavao usredotočiti na detalje, kako bi prestao misliti na ono sto je pred njim. Ali osećao se kao da ide na svoje vlastito pogubljenje.
Ušli su u šator gde su ih čekala tri paža. U jednom uglu gorela je ugodna vatra; oklop je bio polegnut na tkaninu na tlu. Marek ga kratko pregleda, a onda reče: "U redu je." Okrenuo se kako bi pošao.
"gde ideš?"
"U drugi šator, da se obucem."
"Ali ja ne znam kako-"
"Paževi će te obuci", reče Marek i ode.
Chris pogleda oklop koji je u delovima ležao na tlu, pogotovo kacigu, koja je imala jednu od onih zašiljenih njuški, poput veli ke patke. Postojao je samo maleni prorez za oči. Ali pokraj nje je bila još jedna kaciga, koja je izgledala običnije, i Chris pomisli da-
"Moj dobri pažu, ako dopustite." Glavni mu se paž, nešto stariji i bolje odeven od ostalih, obratio. Bio je to dečak od otprilike četrnaest godina. "Molim da stanete ovde." Pokazao je na sredinu šatora.
Chris stane onde i oseti kako mu se mnogobrojne ruke kreću po telu. Brzo su skinuli svu njegovu odeću, sve do suknenih gaća i donje košulje, a onda se začuo zabrinut žamor kad su mu videli telo.
"Jeste li bili bolesni, pažu?" jedan upita.
"Ovaj, ne..."
"Vrućica ili boleština, koja je tako oslabila vaše telo, da izgleda ovako kako ga sad vidimo?"
"Ne", reče Chris, mršteći se.
Počeli su ga odevati, ništa ne govoreći. Prvo, debele štrample od filca, a zatim debelo podstavljena donja košulja s dugim rukavima koja se zakopčavala s prednje strane. Rekli su mu da svine ruke. Jedva je to uspio učiniti, tkanina je bila tako debela.
"Kruta je od pranja, ali uskoro će biti lakše", jedan reče.
Chris nije tako mislio. Isuse, pomisli on, jedva se mičem, a još nisu stavili oklop. Sad su mu pričvršćivali metalne ploče na bedra, listove nogu i kolens. Zatim su nastavili s rukama. Kako su koji komad pričvrstili, tražili su ga da pomiče udovima, kako bi bili sigurni da vezovi nisu prečvrsti.
Zatim su mu preko glave spustili verižasti oklop. Bio mu je težak na ramenima. Dok su mu vezivali pršnjak , glavni paž mu je postavio niz pitanja, od kojih Chris nije mogao odgovoriti ni na jedno. "Sedite li visoko, ili na obluku?" ( straznji deo) "Spuštate li koplje za napad, ili ga držite opušteno?" "Vežete li se za hvataljku, ili sedite slobodno?" "Stremeni nisko, ili napred?"
Chris je ispuštao neobvezujuće zvukove. U medjuvremenu je dodano još delova oklopa, uz još pitanja. "Čvrsto zavezane oklopne cipele, ili labavo?" "Štitnik nadlaktice, ili bočna ploča oklopa?" "Široki mač s leva ili zdesna?" "Basinet ispod kacige ili ne?"
Kako je dodavano još tereta, osećao se sve opterećenije i sve ukočenije dok mu je svaki zglob zatvaran u metal. Paževi su radili brzo, i u roku od nekoliko minuta bio je potpuno odeven. Zakoračili su unazad i pregledali ga.
"Jel” ovako dobro, pažu?"
"Dobro je", reče on. "A sad kaciga." Već je imao na glavi neku vrstu metalne kape, ali sad su prineli kacigu sa zašiljenom njuškom i stavili mu je na glavu. Chris je bio uronjen u tamu, i osetio je težinu kacige na ramenima. Nije ništa video osim onog što je bilo ravno ispred njega, kroz vodoravni prorez za oči.
Njegovo srce počne lupati. Nije bilo vazduha. Nije mogao disati. Povukao je kacigu, pokušavajući dignuti vizir, ali on se nije pomakao. Bio je u zamci. Čuo je svoje vlastito disanje, pojačano metalom. Njegov je topli dah zagrebao uzan zatvoreni prostor kacige. Gušio se. Nije bilo vazduha. Zgrabio je kacigu, s naporom je pokušavajući skinuti. Paževi mu je skinuše s glave i znatiželjno ga pogledaše.
"Je li sve kako treba, pažu?" Chris zakašlje i kimne glavom, nemajući poverenja u vlastiti glas. Nije želeo da mu ta stvar ikad više bude na glavi. Ali već su ga vodili van iz šatora, prema konju koji je čekao. Isuse Hriste, pomisli Chris. Taj je konj bio divovski, i pokriven s više metala nego on sam. Na glavi mu se nalazila ukrasna ploča, i još nekoliko ploča na prsima i bokovima. Čak i u oklopu, životinja je bila nervozna i vatrena, i rzala je i vukla uzde koje je paž držao. Bio je to pravi bojni konj, i bio je mnogo vatreniji od bilo kojeg konja kojeg je pre toga jahao. Ali to nije bilo ono što ga je zabrinjavalo. Ono što ga je zabrinjavalo bila je njegova veličina - prokleti konj je bio tako velik da nije mogao videti preko njega. A drveno sedlo je bilo podignuto, čineći ga još višim. Svi paževi su ga promatrali u iščekivanju. Čekajući na njega. Da učini šta? Verovatno da uzjaše.
"Kako da, ovaj..."
Zatreptali su od iznenadjenja. Glavni paž zakorakne napred i nežno mu reče: "Stavite ruku ovde, pažu, na drvo i podignite se gore..."
Chris ispruži ruku, ali je jedva mogao dosegnuti hvataljku. Sklopio je prste oko drveta, zatim podigao koleno i uvukao stopalo u stremen. "Hmm. Mislim, vašu levu nogu, pažu." Naravno. Levo stopalo. Znao je to; samo je bio napet i zbunjen. Lupio je po stremenu kako bi oslobodio svoje levo stopalo. Ali se oklop uhvatio u stremen; on se nezgodno nagnuo napred i upotrebio ruku kako bi povlačenjem oslobodio stremen. Još uvek se nije hteo otkačiti. Naposletku je, u trenutku kad se otkačio, izgubio ravnotežu i pao na ledja blizu konjskih kopita. Užasnuti paževi brzo su ga odvukli na sigurno. Uspravili su ga na noge i zatim mu pomogli da uzjaše. Osetio je ruke koje su mu dodirivale stražnjicu dok se nesigurno podizao u vazduh, zamahnuo nogom preko - Isuse, to je bilo teško - i uz zveket pao u sedlo. Chris pogleda dolje prema zemlji, daleko ispod. Osećao se kao da je tri metra visoko. Čim je uzjahao, konj je počeo njištati i tresti glavom, okrećući se postrance i vukući Hughesove noge u stremenima. On pomisli, ovaj me prokleti konj pokušava ugristi.
"Uzde, pažu! Uzde! Morate ga zauzdati!"
Chris povuče za uzde. Golemi konj ne obrati pažnju, snažno vukući i još uvek ga pokušavajući ugristi.
"Pokažite mu, pažu! Snažno!"
Chris je tako jako trznuo uzdama da je pomislio da će polomiti konju vrat. Na to je konj samo zadnji put rznuo i okrenuo se prema napred, odjednom se smirivši.
"Izvrsno, pažu."
Trube se oglasiše s nekoliko dugačkih nota.
"Ovo je prvi poziv k oružju", reče paž. "Moramo krenutii prema turnirskom polju."
Uzeli su uzde konja u ruke i poveli Chrisa prema travnatom j polju.
"Kaže da ne poznaje magistra." Stari je čovek ostao začuñen. "Na kojem jeziku?"
"Na nekoj vrsti engleskog, sir Daniel, s nešto gelskog, verujem."
"Nikakav, gelski koji sam ja ikad čuo", reče on. Okrenuo se Chrisu: "Govorite li Langue-doc? Ne? Loquerisquide Latine?"
Pitao ga je govori li latinski. Chris je akademski poznavao latinski, što je značilo da ga zna čitati. Nikad ga nije pokušao govoriti. Zapinjući, on reče: "Non, senior Danielis, solum perpaululum. Perdoleo." Nešto malo. Žao mi je.
"Per, per... dicendo ille Cicerom persimilis est." Govori kao Ciceron.
"Perdoleo." Žao mi je.
"Onda je bolje da ne govorite." Stari se čovek ponovno okrene prema Claire. "Šta vam je magistar rekao?"
"Nije mi mogao pomoći."
"Zna li tajnu koja nas zanima?"
"Rekao je da ne zna."
"Ali opat zna", reče sir Daniel. "Opat mora znati. Njegov je prethodnik, biskup laonski bio arhitekt pri poslednjim prepravkama La Roquea."
Claire reče: "Magistar je rekao da Laon nije bio arhitekt."
"Nije?" Sir Daniel se namršti. "A kako magistar to zna?"
"Verujem da mu je opat rekao. Ili je možda video medju starim dokumentima. Magistar je preuzeo na sebe da razvrsta i složi pergamente samostana Sainte-Mere, na dobrobit fratara."
"Je li?" sir Daniel reče zamišljeno. "Pitam se zašto."
"Nisam imala vremena pitati pre no što su ljudi gospodara Olivera upali u svetište."
"Pa, magistar će biti uskoro ovde", reče sir Daniel. "I gospodar Oliver će i sam postaviti ova pitanja..." Namrštio se, očito nezadovoljan tom pomisli.
Stari se čovek naglo okrene prema mladom dečaku od devet ili deset godina koji je stajao iza njega. "Odvedi paža Christophera u moje odaje, gdje se može okupati i očistiti."
Na ovo je Claire dobacila starome čoveku ljutit pogled. "Ujače, ne kvarite moje planove."
"Jesam li to ikad učinio?"
"Znate da ste pokušavali."
"Drago dete," reče on, "moja je jedina briga samo tvoja sigurnost - i tvoja čast."
"A moja čast, ujače, još uvek nije zavetovana." Izgovorivši to, Claire hrabro pridje Chrisu, stavi mu ruku oko vrata i pogleda ga u oči. "Brojiću svaki trenutak vaše odsutnosti, i nedostajaćete mi svim srcem" rekla je nežno, vlažnih očiju. "Vratite mi se brzo."
Lagano je okrznula svojim ustima njegova i zakoračila unazad, prstima mu prošavši niz vrat i nevoljko ga otpuštajući. Bio je ošamućen, zagledavši se u njezine oči, i videvši kako je lepa.
Sir Daniel se nakašlje i okrene prema dečaku. "Pobrini se za paža Christophera i pomozi mu pri njegovoj kupki." Dečak se nakloni Chrisu. Svi u sobi stajali su u tišini. Ovo mu je očito bio znak da ode. On kimne i reče:
"Zahvaljujem." Pričekao je na začudjene poglede, ali prvi put nije ih bilo; činilo se da su razumeli šta je rekao. Sir Daniel mu ledeno kimne i Chris napusti prostoriju.
34.25.54
Konji su loptali prelazeći preko podiznog mosta. Profesor se zagledao ravno ispred sebe, ignorisući vojnike koji su ga pratili. Stražari na ulazu jedva da su podigli pogled kad su jahači ušli u dvorac. Onda je profesor nestao iz vida.
Stojeći blizu podiznog mosta, Kate reče: "Šta ćemo sad? Hoćemo li ga slediti?"
Marek joj ne odgovori. Kad se okrenula, videla je da se on zagledao u dva viteza na konjima koji su se borili teškim mačevima na polju izvan dvorca. Činilo se da je to bila nekakva demonstracija ili vežba: vitezovi su bili okruženi mladićima u livreji, neki u jarko-zelenoj, ostali u zuto-zlatnoj, očito bojama dvojice vitezova. Skupila se i velika gomila gledalaca koji su se smejali i dovikivali uvrede i ohrabrenja jednom ili drugom vitezu. Konji su se okretali u malim krugovima, gotovo se dodirujući i dovodeći svoje oklopljene jahače jedan drugome licem u lice.
Mačevi su odzvanjali od udaraca na jutarnjem vazduhu.
Marek je buljio ne pomičući se.
Dotaknula ga je po ramenu. "Slušaj Andre, profesor-"
"Za minutu."
"Ali-"
"Za minutu."
o o o
Prvi put, Marek oseti ubod nesigurnosti. Dosad, ništa od onoga što je video u ovom svetu nije se činilo neprimereno ili neočekivano. Samostan je bio upravo onakav kakav je očekivao. Seljaci u polju bili su onakvi kakve je očekivao. Postavljanje turnira bilo je kakvim ga je zamišljao. I opet, kad je ušao u grad Castelgard, našao ga je upravo onakvog kakav je mislio da će biti. Kate je bila zgrožena mesarom na ulici i smradom štaviteljevih bačava, ali Marek nije bio. Sve je bilo onako kako je i zamišljao, godinama ranije.
Ali ne i ovo, pomisli on, promatrajući vitezove kako se bore.
Bilo je tako brzo! Baratanje mačevima bilo je tako hitro i bez prekida, pokušavali su rezati i udarcem odozdo i od tela prema vani tako da je borba izgledala više kao mačevanje nego kao borba teškim mačem. Zveketi udara bili su razdvojeni samo sekundu ili dve. I borba se nastavljala bez oklevanja ili pauza.
Marek je oduvek zamišljao te borbe kao da se odvijaju u usporenoj snimci: nezgrapni oklopljeni muškarci vitlaju mačevima tako teškima da je svaki zamah predstavljao napor i nosio opasnu inerciju, te je zahtevao vreme za oporavak i repozicioniranje pre sledećeg zamaha. Čitao je izveštaje o tome kako su iscrpljeni ljudi bili nakon bitke i pretpostavio je da je to rezultat produženog napora od polagaih borbi provedenih u oklopu od čelika.
Ti su ratnici bili veliki i snažni u svakom pogledu. Njihovi su konji bili golemi, i izgledali su kao da su visoki oko dva metra i izuzetno snažni.
Mareka nikad nije zavarala veličina oklopa u muzejskim vitrinama - znao je da je bilo koji oklop koji je našao put do muzeja bio ceremonijalan i nikad nošen za išta opasnije od srednjovekovne parade. Marek je takodjer sumnjao, iako to nije mogao dokazati, da je veći deo preživelih oklopa - bogato ukrašenih, cizeliranih i obradjenih dlijetom - bio namenjen samo za izložbu i da je načinjen u tro-četvrtinskoj veličini kako bi se bolje pokazala istančanost dizajna umetnika.
Pravi bojni oklopi nisu preživljavali. I pročitao je dovoljno izveštaja da zna da su najslavniji ratnici srednjovekovlja bili nepogrešivo veliki ljudi - visoki, mišićavi i neobično snažni. Bili su iz plemstva; bolje su hranjeni, i bili su veliki. Čitao je o tome kako su trenirani i kao su uživali u demonstracijama snage za zabavu damama.
A svejedno, nekako nikad nije zamišljao ništa ni približno poput ovoga. Ovi su se muškarci borili besomučno, brzo i bez prekida - i izgledalo je da bi mogli tako celi dan. Nijedan nije pokazivao ni najmanji znak umora; ako išta, činilo se da uživaju u naporu.
Dok je promatrao njihovu agresivnost i brzinu, Marek je shvatio da bi upravo ovo bio način, kad bi mu bilo ostavljeno da bira, koji bi on izabrao da se bori - brzo i s odredjivanjem toka borbe, te rezervom snage kojom bi izmorio protivnika. Zamišljao je sporiji stil borbe samo zbog nesvesne pretpostavke da su ljudi u prošlosti bili slabiji, sporiji ili nemaštovitiji od njega, modernog čoveka.
Marek je znao da je pretpostavka o superiornosti bila teškoća s kojom se suočavao svaki idtoričar. Jedino što on nije mislio da i on pati od iste boljke.
Ali očito, bilo je tako.
Trebalo mu je neko vreme da shvati, kroz povike gomile, da su borci u tako sjajnoj fizičkoj kondiciji da mogu trošiti dah vičući za vreme borbe: dobacivali su reku poruga i uvreda jedan drugome izmedju udaraca.
A onda je primetio da njihovi mačevi nisu zalupljeni, da zamahuju bojnim mačevima, s rubovima oštrima poput britve. A ipak, bilo je očito da ne žele nauditi jedan drugome; ovo je bilo samo zabavno zagrevanje za nadolazeći turnir. Njihov veseli, nemarni pristup smrtnoj opasnosti gotovo je jednako oslabljivao živce kao i njihova brzina i intenzitet kojim su se borili.
Borba se nastavila sledećih deset minuta, dok jedan moćan zamah nije zbacio s konja jednog od vitezova. Pao je na zemlju, ali istog se trenutka digao smejući se, tako lako kao da na sebi nije imao oklop. Novac predje iz ruke u ruku. Začuli su se uzvici: "Ponovno! Ponovno!" Tuča izbije medju momcima u livrejama. Dvojica vitezova se ruku pod ruku udaljiše prema krčmi.
Marek začuje Kate kako govori: "Andre..." Polako se okrenuo prema njoj. "Andre, je li sve u redu?"
"Sve je savršeno u redu", reče on. "Ali ima puno toga što moram naučiti."
o o o
Krenuli su niz podizni most dvorca, približavajući se stražarima. Osetio je da Kate postaje napeta. "Šta ćemo sad? Šta ćemo reći?"
"Ne brini se. Ja govorim oksitanski."
Ali dok su se približavali, još je jedna tuča izbila na polju iza jarka, i stražari su je promatrali. Bili su potpuno zaokupljeni dok su Marek i Kate prolazili ispod kamenog luka i ušli u dvorište dvorca. "Samo tako smo ušli", reče Kate iznenadjena. Pogledala je po dvorištu. "A šta sad?"
o o o
Ledeno je, pomisli Chris. Sjedio je gol, bez odjeće osim gaća, na stolcu bez naslona u malom stanu sir Daniela. Pokraj njega je bio lavor s kipućom vodom i krpa za pranje. Dječak je donio lavor vode iz kuhinje, držeći ga kao da je zlatan; njegovo je ponašanje ukazivalo na to da je topla voda znak naklonosti.
Chris se poslušno izribao, odbivši ponudu da pomogne. Posuda je bila malena, i voda uskoro crna. Ali naposletku je uspeo sastrugati blato ispod noktiju na prstima, s tela i čak s lica, uz pomoć sićušnog metalnog ogledala koje mu je dečak pružio.
Napokon, proglasio se zadovoljnim. Ali dečak, s izrazom uznemirenosti na licu reče: "Gospodaru Christophere, vi niste čisti." I ustrajao na tome da on očisti ostalo.
I tako je Chris sedeo drhteći na svom drvenom stolcu bez naslona dok ga je dečak ribao, činilo se, sat vremena. Chris je bio zbunjen; oduvek je mislio da su srednjovekvni ljudi bili prljavi i smrdljivi, uronjeni u prljavštinu perioda. A ipak, činilo se da je ovim ljudima čistoća fetiš. Svi koje je video u dvorcu bili su čisti, i neugodnih mirisa nije bilo.
Čak ni toalet, za koji je dečak inzistirao da ga Chris upotrebi pre kupanja, nije bio tako grozan kako je Chris očekivao. Smešten iza drvenih vrata u spavaćoj sobi, bio je to uzan ormarić opremljen kamenim sedalom ponad lavora koji je imao odvod u cev. Očito je otpad isticao u prizemlje dvorca, odakle se svaki dan odnosio. Dečak mu je objasnio da sluga svakog jutra ispire cev namirisanom vodom, a zatim ostavlja svež buket trava slatka mirisa u okviru u zidu. Tako da se mirisu nije moglo prigovoriti. U stvari, pomisli on potišteno, osetio je mnogo gore smradove u avionskim toaletima.
I povrh svega, ovi su se ljudi brisali trakama belog lajnena! Ne, pomisli on, stvari nisu bile tako loše kako je očekivao.
Jedna prednost toga što je bio prisiljen sedeti tamo bila je to što je mogao pokušati razgovarati i s dečakom.
Dečak je bio tolerantan i polako je odgovarao Chrisu, kao idiotu. Ali to je omogućilo Chrisu da ga čuje pre no što mu je umetak u uhu prevodio, i ubrzo je otkrio da mu imitiranje pomaže; kad bi prevladao sram i upotrebio arhaične izraze koje je čitao u tekstovima - od kojih je mnoge i sam dečak upotrebljavao - dečak ga je mnogo lakše razumeo. Tako se postupno Chris naviknuo govoriti "mišljah" umesto "mislio sam" i "uistinu" umesto "stvarno". I činilo se da ga, sa svakom malom promenom, dečak bolje razume.
Chris je još uvek sedeo na stolcu kad je sir Daniel ušao u sobu. Dondo je pažljivo složenu odeću koja je skupocjeno izgledala. Stavio ju je na krevet.
"Tako, Christophere od Hewesa. Upetljali ste se s našom lukavom lepoticom."
"Ona spase moj život." Upotrebio je spase umesto je spasila. Činilo se da sir Daniel razume. "Nadam se da vam to neće prouzročiti nevolje."
"Nevolje?" Sir Daniel uzdahne. "Ona mi reče, prijatelju Chrise, da ste vi plemić, ali ne i vitez. Vi ste paž?"
"Uistinu, tako je."
"Jedan vrlo star paž", reče sir Daniel. "Kako ste obučeni u rukovanju oružjem?"
"Moja obuka u rukovanju s oružjem..." Chris se namršti. "Pa, ja sam, ovaj-"
"Imate li je uopste? Recite otvoreno, kako ste obučeni?" Chris odluči da je bolje da kaže istinu. "Uistinu, ja sam, mislim, obučen, u mojem učenju, kao učenjak."
"Učenjak?" Stari čovek odmahne glavom, ne razumevši. "Es-colie? Esne discipulus? Studesne sub magistra?"
Školuje vas učitelj?
"Ita est." Tako je.
"Ubi?" Gde?
"Uh... na, ovaj, Oxfordu."
"Oxfordu?" Sir Danici frkne nosom. "Onda nemate što tražiti! i ovde, s takvima kao što je moja gospa. Verujte mi kad vam kažem da ovo nije mesto za scolere. Dopustite mi da vam kažem u kakvim ste se okolnostima našli."
o o o
"Gospodaru Oliveru potreban je novac kako bi platio vojnike, i opljačkao je sve što je mogao po obližnjim gradovima. Stoga sada sili Claire da se uda, kako bi mogao ubrati svoju nagradu. Guy od Maileganta mu je dao značajnu ponudu, vrlo povoljnu za gospodara Olivera. Ali Guy nije imućan, i ne može isplatiti obećanu nagradu,” osim ako založi deo dobara koje poseduje moja gospa. Na to ona neće pristati. Mnogi veruju da su gospodar Oliver i Guy odavno sklopili privatnu nagodbu - jednu da prodaju gospu Claire, drugu da prodaju njene posede."
Chris ne reče ništa.
"Postoji još jedna zapreka braku. Claire prezire Maleganta, za “\ kojega sumnja da je imao prste u smrti njezina muža. Guy je bio u j posjetu kod Geoffreyja u vrijeme njegove smrti. Svi su bili iznenañeni njegovim neočekivanim odlaskom s ovog svijeta. Geoffreyje; bio mlad i snažan vitez. Iako su njegove rane bile ozbiljne, polako “• se oporavljao. Nitko ne zna istinu o tome što se zbilo toga dana, no pričalo se - puno se pričalo - o otrovu."
"Shvaćam", reče Chris.
"Shvaćate li zaista? Sumnjam. Jer vidite, moja gospa je gotovo zarobljenik gospodara Olivera u ovom dvorcu. Ona se sama može izvući, ali ne može potajice povesti celu svoju svitu. Ako potajno-ode i vrati se u Englesku - što je njezina želja - gospodar Oliver će se osvetiti meni i njezinoj ostaloj služinčadi. Ona to zna, i stoga mora ostati.
Gospodar Oliver želi da se ona uda, i moja gospa smišlja strategije da to odgodi. Istina je da je lukava. Ali gospodar Oliver nije strpljiv čovek, i uskoro će je prisiliti da se uda. Tako, njezina jedina nada je u ovome." Sir Danici dodje do prozora i pokaže van.
Chris dodje do prozora i pogleda.
S tog je visokog prozora imao pogled preko dvorišta na kruništa bedema vanjskog zida dvorca. Iza njih je video gradske krovove, zatim gradske zidine sa stražarima koji su hodali po prsobranima. Zatim polja i prirodu koja se protezala u daljinu.
Chris upitno pogleda u sir Daniela.
Sir Daniel reče: "Tamo, moj scolere. Vatre."
Pokazivao je u daljinu. Škiljeći, Chris je jedva razaznao blede stubove dima koji su nestajali u plavičastoj izmaglici. Bilo je to na granici onoga što je mogao videti. "To su trupe Arnauta od Cervole", reče sir Daniel. "Ulogoreni su na udaljenosti ne većoj od dvadeset pet kilometara. Stići će ovamo za dan - najviše dva. Svi to znaju."
"A gospodar Oliver?"
"On zna da će njegova bitka s Arnautom biti žestoka."
"A ipak, on održava turnir."
"To je pitanje njegove časti", reče sir Daniel. "Njegove proklete časti. Zasigurno, on bi ga otkazao, kad bi mogao. Ali ne usudjuje se. I u tome leži opasnost za vas."
"Opasnost za mene?"
Sir Daniel uzdahne. Počeo je koračati sobom gore-dole. "Odenite se sad, da primereno upoznate gospodara Olivera. Ja ću pokušati odvratiti nadolazeću katastrofu."
Stari se čovek okrene i izadje iz sobe. Chris pogleda u dečaka koji je prestao ribati. "Kakvu katastrofu?" upita.
33.12.51
Čudnovata strana proučavanja srednjovjekovnog razdoblja u dvadesetom stoleću bila je da nije postojala ni jedna onovremena slika koja je prikazivala unutrašnjost četrnaestostoletnog dvorca. Nije bilo slike, ili iluminirane sličice u rukopisu, skice u beležnici - nije bilo ničega iz tog vremena. Najranije slike četrnaestostoletnog života zapravo su načinjene u petnaestom stoleću, i prizori koje su prikazivale - hrana i kostimi - bili su ispravni za petnaesto stoleće, a ne četrnaesto.
Rezultat toga bio je da ni jedan moderni naucnik nije znao koji se nameštaj koristio, ili kako su se ljudi odevali ili ponašali u četrnaestom stoleću. Nepostojanje informacija bilo je tako potpuno da su, kad su prostorije kralja Edwarda I. iskopane u Londonskoj kuli, rekonstruisani zidovi morali biti ostavljeni goli jer niko nije mogao reći kakvi su se ukrasi onde mogli nalaziti.
Iz istog su razloga umetničke rekonstrukcije četrnaestostoletnih prizora sklone pokazivati tmurne interijere, prostorije golih zidova i s malo nameštaja - možda stolac ili komodu - ali ne mnogo više od toga. Samu odsutnost onovremenih slika uzelo se kao implikaciju oskudnosti onovremenog života.
Sve je to projurilo kroz mozak Kate Erickson kad je ušla u veliku dvoranu Castelgarda. Ono što će ugledati, nijedan istoričar nikad pre nije video. Ušla je, kliznuvši kroz gomilu i sledeći Mareka. I zabuljila se, zapanjena bogatstvom i haosom koji se ukazao pred njom.
Velika je dvorana bleštala poput golemog dragulja. Sunčeva se svetlost probijala kroz visoke prozore i padala na zidove na kojima su svetlucale tapiserije protkane zlatom, tako da je odsjaj plesao na stropu obojenom crvenozlatnom bojom. Jedna strana prostorije bila je prekrivena golemom iscrtanom prekrivkom: srebrni ljiljani na tamnoplavoj pozadini. Na suprotnom zidu bila je tapiserija koja je prikazivala bitku: vitezovi u borbi sa svim znakovima kraljevske časti, njihovi srebrni oklopi, njihovi plavobeli i crvenozlatni prsluci; njihove zastave protkane zlatom što se vijore na vetru.
Na kraju prostorije bio je bogato ukrasen kamin, dovoljno velik da u njega, ne saginjući se, udjre čovek, s izrezbarenom, pozlaćenom, sjajnom policom. Ispred vatre je bio postavljen golem zaslon od ispletenog šiblja, takodje pozlaćen. A iznad police visila je tapiserija s crtežom labuda u letu nad poljem čipkastog crvenog i zlatnog cveća.
Prostorija je bila prirodjeno elegantna, bogato i prekrasno izvedena - i prilično ženstvena, po modernim nazorima. Njezina je lepota i profinjenost bila u očitoj suprotnosti s ponašanjem ljudi u prostoriji, koje je bilo bučno, glasno i sirovo. Ispred vatre bio je postavljen sto za uglednike, presvučen belim grubim lanenim platnom, s tanjirima od zlata, natrpanima do vrha hranom. Mali su psi skakutali po stolu, nudeći se hranom po volji - dok ih čovek u sredini stola nije oterao psovkom,
Gospodar Oliver od Vannesa imao je oko trideset godina i male oči smeštene u mesnatom, raskalašenom licu. Njegova su usta neprestano bila iskrivljena u preziran osmeh; bio je sklon držati usne čvrsto stisnute, jer mu je nedostajalo nekoliko zuba. Njegova je odeća bila jednako bogato kićena kao i soba: halja plave i zlatne boje, s visokim zlatnim okovratnikom, te krzneni šešir. Njegova se ogrlica sastojala od plavog kamenja, svaki veličine crvendaćevog jajeta. Nosio je prstenje na nekoliko prstiju, golemo ovalno drago kamenje u zlatnom okviru. Zabadao je svoj nož u hranu i glasno jeo, grokćući svojim prijateljima.
No usprkos elegantnoj odori, ostavljao je utisak opasne mušičavosti - njegove crveno obrubljene oči sevale su po prostoriji dok je jeo, napeto iščekujući bilo kakvu uvredu i tražeći sukob. Bio je razdražljiv i brz na udarcu; kad se jedan od malih pasa vratio ponovno jesti, Oliver ga je bez oklevanja piknuo u stražnjicu vrhom noža; životinja je skočila i, bolno štekćući i krvareći, pobegla iz prostorije.
Gospodar Oliver se nasmejao, obrisao pseću krv s vrha oštrice i nastavio jesti.
Muškarcima koji su sedeli za njegovim stolom šala se svidela. Sudeći po njihovu izgledu, svi su bili vojnici, Oliverovih godina, i svi su bili elegantno odeveni - iako se nijedan nije mogao meriti s profinjenošću svoga vode. A tri ili četiri žene, mlade, lepe i raskalašne, u uskim haljinama i raspuštene bujne kose, koje su kikotale dok su ih vojničke ruke pipale pod stolom, upotpunjavale su prizor.
Kate je buljila, i reči joj se same pojave u mozgu: vojskovodja. Ovo je bio srednjovekovni vojskovoña, koji je sedeo sa svojim vojnicima i njihovim prostitutkama u dvorcu koji je zarobio.
Drveni štap lupi o pod i meštar ceremonije poviče: "Moj gospodaru! Magistar Edward od Johnesa!"
Okrenuvši se, videla je Johnstona kako se probija kroz gomilu prema stolu na početku prostorije. Gospodar Oliver podigne pogled i gornjom stranom dlana obriše umak s gubice.
"Želim vam dobrodošlicu, magistre Edwarduse. Ne znam jeste li magistar ili madjioničar."
"Gospodaru Olivere", reče profesor, govoreći na oksitanskom. Lagano je kimnuo glavom.
"Magistre, zašto tako hladno", reče Oliver, pretvarajući se da se duri. "Povrediste me, samo da znate. Šta učinih da zavredih tu rezervisanost? Jeste li nezadovoljni što sam vas doveo iz samostana? Jednako ćete dobro jesti i ovde, uveravam vas. I bolje. U svakom slučaju, opatu niste potrebni - a meni jeste."
Johnoston je stajao uspravno i nije progovarao.
"Nemate ništa reći?" reče Oliver, zagledavši se u Johnstona. Njegovo lice potamni. "To će se promeniti", zareza on.
Johnston je ostao nepomičan i tih. Prodje trenutak. Činilo se da se gospodar Oliver pribrao. Neutralno se nasmešio. "Ali hajde, hajde, nemojmo se svadjati. Uz puno poštovanje i pristojnost, tražim vaš savet", reče Oliver. "Vi ste mudri, i umnogome mi je potrebna mudrost - tako mi ovi uglednici kažu." Za stolom se začuje grohotan smeh. "A rečeno mi je da vi možete videti u budućnost."
"Nijedan čovek to ne može", reče Johnston.
"A tako? Ja mislim da vi možete, magistre. I preklinjem vas, pogledajte svoju vlastitu. Ne bih voleo da tako istaknut čovek mnogo pati. Znate li kako je vaš imenjak, naš pokojni kralj, Edward Glupi, završio? Vidim po vašem licu da znate. A ipak niste medju onima koji su bili prisutni u dvorcu. A ja jesam." Odbojno se nasmejavši, sedne ponovno u svoj stolac. "Nikad nije nadjen ni trag na njegovog tela."
Johnston polako kimne.
"Njegovi su se krici mogli čuti kilometrima daleko."
Kate upitno pogleda u Mareka, koji šapne: "Govore o engleskom kralju Edwardu II. Bio je zarobljen i ubijen. Ljudi koji su ga zatočili nisu htjeli da se zna da je u pitanju bila prljava igra, pa su mu gurnuli cijev u rektum i zabadali usijani žarač u crijeva dok nije umro."
Kate zadrhti.
"Bio je takodje i homoseksualac", reče Marek, "pa se smatralo da je načinom na koji je pogubljen pokazana izuzetna duhovitost."
"Zaista, njegovi su se krici čuli kilometrima daleko", govorio je Oliver. "Stoga razmislite o tome. Vi znate mnoge stvari, i ja bih ih takodje želeo znati. Bićete moj savetnik, ili nećete biti dugo na ovome svetu."
Gospodara Olivera prekinuo je vitez koji se odmaknuo od stola i prošaptao mu nešto na uvo. Taj je vitez bio bogato odeven u smedje i sivo, ali je imao tvrdo, istrošeno lice vojnika koji je bio u ratnim pohodima. Dubok ožiljak, gotovo udubina, išao mu je niz lice od čela do brade i nestajao u visokom okovratniku. Oliver ga sasluša, a onda mu reče: "Oh? Tako misliš, Roberte?"
Na to je vitez s ožiljkom ponovno počeo šaptati, ni u jednom trenutku ne skidajući pogled s profesora. Gospodar Oliver je takodje promatrao profesora dok je slušao. "Pa, videćemo", reče gospodar Oliver. Zdepasti vitez nastavi šaptati, a Oliver je kimao glavom.
ooo
Stojeći u gomili, Marek se okrenuo prema dvoraninu koji je stajao pokraj njega i, govoreći oksitanski, rekao: "Recite, molim, koji uglednik je zaokupio pažnju sir Olivera?"
"Vere mi, prijatelju, to je sir Robert od Kerea."
"Od Kerea?" reče Marek. "Ne znam za njega."
"On je nov u sviti, još nije u službi ni godinu dana, ali je kod sir Olivera naišao na veliku naklonost."
"Je li? Zašto je tome tako?"
Čovek umorno slegne ramenima, kao da želi reći, ko zna zašto se nešto dogadja za tim stolom za uglednike. Ali odgovori: "Sir Robert je poznavatelj ratnih veština i postao je pouzdan savetnik gospodara Olivera u pitanjima ratovanja." Čovek snizi ton glasa. "Ali zasigurno, mislim da mu ne može biti zadovoljstvo videti drugog savetnika, i nikoga tako istaknutoga kao što je ovaj pred njim sad."
"Ah", reče Marek kimajući glavom. "Shvatam." Činilo se da sir Robert zaista vredno radi na svom slučaju, brzo šapćući, sve dok naposletku Oliver nije pucnuo prstima jedne ruke, kao da tera komarca. U istom se trenutku vitez pokloni i zakorakne unazad, smestivši se iza sir Olivera.
Oliver reče: "Magistre."
"Moj gospodaru."
"Dobio sam obavest da poznajete metodu grčke vatre."
Stojeći u gomili, Marek frkne nosom. Prošapće Kate: "To niko ne zna." I niko i nije znao. Grčka vatra bila je poznata istorijsks zagonetka, razorno zapaljivo oružje iz šestog stoleća, o čijoj pravoj prirodi istoričari raspravljaju još i danas. Niko ne zna sta je grčka vatra zapravo bila, ili kako se stvarala.
"Da", reče Johnston. "Poznajem tu metodu."
Marek raširi oči. Šta je ovo bilo? Očito je profesor prepoznao protivnika, ali ova je igra bila opasna. Nesumnjivo će tražiti od njega da dokaže svoju tvrdnju.
"Vi možete sami napraviti grčku vatru?" reče Oliver.
"Moj gospodaru, mogu."
"Ah." Oliver se okrene i osine pogledom sir Roberta. Činilo se da je pouzdani savetnik dao pogrešan savet. Oliver se ponovno okrene prema profesoru.
"Neće biti teško", reče profesor, "ako budem imao svoje pomoćnike." Znači to je, pomisli Marek. Profesor je davao obećanja u pokušaju da ih sve okupi zajedno.
"Eh? Pomoćnike? Imate pomoćnike??"
"Imam, moj gospodaru,-"
"Pa naravno da vam mogu pomoći, magistre. I ako vam oni ne pomognu, mi ćemo vam osigurati svu pomoć koju trebate. Nemajte brige oko toga. Ali što je s rosnom vatrom - vatrom Nathosa? Poznajete li i to, takodje?"
"Poznajem, moj gospodaru."
"I demonstriraćete je za mene?"
"Kad god želite, moj gospodaru."
"Vrlo dobro, magistre. Vrlo dobro." Gospodar Oliver zastane, uporno gledajući u profesora. "A znate li takoñe tajnu koju želim znati iznad svega?"
"Sir Olivere, tu tajnu ja ne znam."
"Znate! I odgovoritćete mi!" poviknuo je i tresnuo peharom o pod. Njegovo je lice bilo tamnocrveno, a žile su mu se isticale na čelu; njegov je glas odjekivao u dvorani, koja je odjednom zamuknula. "Imaću vaš odgovor još ovoga dana!" Jedan od malenih pasa na stolu se šćućurio od straha; gornjim delom dlana on ga je mlatnuo, poslavši ga na pod uz bolno štektanje. Kad se devojka njemu sa strane počela buniti, opsovao je i žestoko je ošamario. Udarac ju je oborio, zajedno sa stolcem, na ledja. Devojka se nije niti pomaknula, niti ispustila zvuk. Ostala je nepokretna s nogama u zraku.
"Oh, srdit sam! Ljut sam i srdit!" zarežao je sir Oliver, ustajući. Pogledao je Ijutito oko sebe, s rukom na maču, a oči su mu prelazile velikom dvoranom, kao da traži nekog krivca.
Svi u dvorani stajali su tiho i nepomično, zagledavši se dole u svoje noge. Kao da je prostorija odjednom postala slika mrtve prirode na kojoj se jedino sir Oliver kretao. Besno je otpuhivao, napokon isukao svoj mač i tresnuo oštricom o sto. Tanjiri i pehari poskočiše i zalupaše, a mač se zakopa u drvo.
Oliver se uporno zagledao u profesora, ali je povratio kontrolu i bes mu je prolazio. "Magistre, učinićete kako zapovedam!" povikao je. A zatim je kimnuo stražarima. "Odvedite ga, i dajte mu razlog da razmisli."
Stražari grubo pograbiše profesora i odvukoše ga kroz utihnulu gomilu. Kate i Marek su se odmaknuli u stranu dok su prolazili, ali ih profesor nije video.
Gospodar Oliver je uporno gledao po utihnuloj prostoriji. "Sednite i veselite se", zarežao je, "pre no što pobesnim!"
Istoga trenutka muzika je počela svirati, i buka gomile ispuni dvoranu.
000
Uskoro nakon toga, Robert od Kerea požuri iz sobe, sledeći profesora. Marek pomisli da taj odlazak ne znači ništa dobro. Laktom gurne Kate, dajući joj znak da bi trebali slediti Kerea. Kretali su se prema vratima, kad štap meštra ceremonije udari o pod.
"Moj gospodaru! Gospa Claire od Elthama i paž Christopher od Hewesa."
Zastali su. "Dodjavola", reče Marek.
Lepa mlada žena udje u dvoranu, s Chrisom Hughesom pokraj sebe. Chris je sada imao na sebi bogatu, ugladjenu odeću. Izgledao je vrlo otmeno - i vrlo zbunjeno. Stojeći pokraj Kate, Marek se dotakne po uhu i prošapće: "Chrise. Kad si već u ovoj prostoriji, ne govori i ne izvodi. Razumiješ li me?"
Chris lagano kimne glavom. "Ponašaj se kao da ništa ne razumeš. To ti ne bi trebalo biti teško."
Chris i žena prodjoše kroz gomilu i dodjoše ravno do stola za uglednike, gde ih je gospodar Oliver gledao kako prilaze otvoreno ozlovoljen. Žena je to videla, nisko se pognula i ostala tamo, blizu tla, glave pokorno pognute.
"Hajde, hajde", reče gospodar Oliver razdraženo, mašući batkom. "Ova vam molećiva poniznost loše pristaje."
"Moj gospodaru." Ustala je.
Oliver frkne nosom. "A šta ste to dovukli sa sobom danas? Još jedan smeteni trofej?"
"Ako dopustite, moj gospodaru, predstavljam vam Christophera od Hewesa, irskog paža, koji me spasio od hulja koji bi me bili oteli danas, ili nešto još gore."
"Eh? Hulje? Oteli?" Zabavljajući se, gospodar Oliver pogleda niz sto u svoje vitezove. "Sire Guye. Šta vi kažete na ovo?"
Čovek tamnoga tena ljutilo ustane. Sir Guy od Maleganta bio je potpuno odeven u crno - u crni verižasti oklop i crnu tuniku, s crnim orlom izvezenim na prsima.
"Moj gospodaru, bojim se da se moja gospa zabavlja na naš račun. Ona vrlo dobro zna da sam poveo svoje ljude da je spase, videvši da je sama i u nevolji." Sir Guy priñe Chrisu, besno ga promatrajući. "Ovo je taj čovek, moj gospodaru, koji je doveo njezin život u opasnost. Nezamislivo mi je da ga ona sad brani, osim zato da pokaže svoju neobičnu duhovitost."
"Eh?" reče Oliver. "Duhovitost? Moja gospo Claire, šta je u tome duhovito?"
Žena slegne ramenima. "Samo oni bez duhovitosti, moj gospodaru, vide duhovitost gde joj traga nema."
Crni vitez frkne nosom. "Brze reči, kojima se brzo trebaju pokriti laži koje leže pod njima." Malegant priñe Chrisu tako da su stajali licem u lice, udaljeni nekoliko centimetara. Uporno je buljio u njega dok je polako, namerno počeo skidati svoju verižastu rukavicu. "Paž Christopher, tako se zovete?"
Chris ništa ne reče, samo kimne glavom.
o o o
Chris je bio prestravljen. Uhvaćen u situaciji koju nije razumeo, stojeći u prostoriji punoj krvožednih vojnika, ne boljih od skupine uličnih razbijača, i licem u lice s ovim tamnoputim, Ijutitim čovekom čiji je dah smrdeo po trulim zubima, češnjaku i vinu - to je bilo sve što je mogao učiniti da spreči da mu se kolena ne tresu. Kroz umetak u uhu, čuo je Mareka kako kaže: "Ne progovaraj - šta god bilo."
Sir Guy zaškilji prema njemu. "Postavio sam vam pitanje, paze. Hoćete li odgovoriti?" Još uvek je skidao svoju rukavicu, i Chris je bio siguran da će ga udariti golom šakom.
Marek reče: "Ne progovaraj." Chris je bio i više nego spreman poslušati taj savet. Duboko je udahnuo, pokušavajući se kontrolisati. Noge su mu se tresle poput gume. Osećao je da bi se mogao srušiti pred ovim čovekom. Davao je sve od sebe da se smiri. Još jedan dubok udah.
Sir Guy se okrene prema ženi. "Gospodjo, govori li on, vaš paž > spasitelj? Ili samo uzdiše?"
"Ako dopustite, sire Guy, on je iz stranih krajeva, i često ne razume naš jezik."
"Dic mihi nomen tuum, scutari." Recite mi svoje ime.
"Ni latinski, bojim se, sire Guy."
Malegant je izgledao zgadjeno. "Commodissime. Vrlo je prikladan, ovaj nemi paž, jer ga ne možemo pitati kako je dospeo ovde, ili s kojim razlogom. Ovaj je irski paž daleko od kuće. A ipak, nije hodočasnik. Nije u službi. Sta je on? Zasto je ovde? Gledajte kako se trese. Čega li se može bojati? Ničega od nas, moj gospodaru -osim ako nije Arnautovo stvorenje, koje je došlo videti kako ovde stvari stoje. To bi ga učinilo nemim. Kukavica se ne bi usudio govoriti?"
Marek prošapće: "Ne odgovaraj..."
Malegant prstom žestoko ubode Chrisa u prsa. "Stoga, kukavički pažu, prozivam vas špijunom i podlacem, i nedovoljno muževnim da priznate svoje prave razloge. Osećao bih prezir prema vama, da ste ga vredni." Vitez završi sa skidanjem rukavice, i sa zgadjenim odmahom glave, baci je na pod. Verižasta je rukavica uz zveket sletela na Chrisove nožne prste. Sir Guy se uvredljivo okrene i podje natrag prema stolu.
Svi su u prostoriji buljili u Chrisa.
Pokraj njega, Claire prošapće: "Rukavica..."
On je postrance pogleda.
"Rukavica!" Šta s rukavicom? pitao se on, dok se saginjao i pokupio je. Bila mu je teška u ruci. Pružio je rukavicu Claire, ali ona se već okrenula, govoreći: "Viteže, paž je prihvatio vaš izazov."
Chris pomisli, kakav izazov?
Sir Guy odmah reče: " Tri koplja bez kapice, outrance. "( nastaviti s borbom do potpune pobede)
Marek reče : "Ti sirota budalo. Znaš li šta si upravo učinio?"
ooo
Sir Guy se okrene prema gospodaru Oliveru za stolom za uglednike. "Moj gospodaru, molim vas da današnji turnir započne našom borbom."
"Neka bude tako", reče Oliver.
Sir Daniel se provuče napred kroz gomilu i nakloni se. "Moj gospodaru Olivere, moja nećakinja je preterala s ovom šalom, s nedostojnim rezultatom. Nju može zabavljati da vidi sir Guya, znamenitog viteza, izazvanog na borbu s običnim pažem, i time osramoćenog. Ali ne služi na čast sir Guyu da bude zaveden njezinom lukavštinom."
"A tako?" reče gospodar Oliver, gledajući u crnog viteza.
Sir Guy od Maleganta pljune na pod. "Paž? Pazite šta vam kažem, ovo nije nikakav paž. Ovde imamo viteza pod krinkom, hulju i špijuna. Njegova će prevara biti nagradjena. Boriću se protiv njega još ovoga dana."
Sir Daniel reče: "Ako dopustite, moj gospodaru, to nije pravedno. Uistinu, on je samo paž, s malom obukom u baratanju oružjem, i nije dorastao vašem dostojnom vitezu."
Chris je još uvek pokušavao shvatiti šta se dogadja, kad Marek stupi napred, glatko govoreći na stranom jeziku koji je zvučao poput francuskog, ali ne sasvim. Pretpostavio je da je to oksitanski. Chris je slušao prevod u svom umetku u uvu.
"Moj gospodaru," rekao je Marek, elegantno se naklonivši, "ovaj dostojni gospodin govori istinu. Paž Christopher je moj drug, ali on nije ratnik. Zbog pravednosti, molim vas da dopustite Christopheru da imenuje šampiona da se bori umesto njega, kako bi odgovorio na ovaj izazov."
"Eh? Šampiona? Kojeg šampiona? Ja vas ne poznajem."
Chris je video da gospa Claire bulji u Mareka s neprikrivenim zanimanjem. On joj je uzvratio kratkim pogledom pre no što se obratio Oliveru.
"Ako dopustite, moj gospodaru, ja sam sir Andre od Mareka, potomak Hainauta. Nudim sebe kao njegovog šampiona, i ako Bog dopusti, nemilo ću se obračunati s ovim plemenitim vitezom."
Gospodar Oliver protrlja bradu, razmišljajući.
Videvši njegovu neodlučnost, sir Daniel navali još više. "Moj gospodaru, započeti turnir s nejednakom borbom ne uveličava dan, niti ga čini nezaboravnim u pamćenju ljudi. Mislim da će Marek dati bolju borbu."
Gospodar Oliver se ponovno okrene prema Mareku da vidi šta će on na to reći.
"Moj gospodaru," reče Marek, "ako je moj prijatelj Christopher špijun, onda sam i ja. Oklevetavši ga, sir Guy je takodje oklevetao i mene, i molim dopuštenje da obranim svoje dobro ime."
Činilo se da gospodara Olivera zabavlja ova nova zapetljancija. "Šta ti kažeš, Guy?"
"Vere mi," reče crni vitez, "uveren sam da ovaj Marek može biti dostojan sekundant, ako mu je ruka jednako vešta kao i jezik. Ali kao sekundant, pravedno je da se bori s mojim sekundantom, sir Charlesom od Gaune."
Visoki čovek na kraju stola ustane. Imao je bledo lice, ravan nos i ružičaste oči; nalikovao je na pitbula.
Njegov je ton bio preziran dok je govorio: "Biću sekundant, sa zadovoljstvom."
Marek pokuša po zadnji put. "Tako", reče on, "čini se da se sir Guy boji prvi boriti sa mnom."
Na ovo se gospa Claire otvoreno nasmešila Mareku. Očito je bila zainteresovana za njega. I činilo se da to uzrujava sir Guya.
"Ne bojim se nikoga," reče Guy, "ponajmanje Hainautanca. Ako preživite mog sekundanta - u što vrlo sumnjam - onda ću se rado posle boriti s vama, i završiti s vašom drskošću."
"Neka bude tako", reče gospodar Oliver, i okrene se. Njegov je ton dao do znanja da je rasprava završena.
32.16.01
Konji su se okretali i jurišali, jureći jedan pokraj drugoga na travnatom polju. Zemlja se tresla dok su velike životinje poput munja prolazile pokraj Mareka i Chrisa koji su stajali uz nisku ogradu i promatrali vežbanje. Chrisu je turnirsko polje delovalo golemo -veličine nogometnog igrališta. Na dvema stranama tribine su bile dovršene i dame su počinjale zauzimati mesta. Gledaoci iz okolnih krajeva, grubo odeveni i bučni, poslagali su se uz ogradu
. Još je jedan par jahača krenuo u juriš, a njihovi su konji rzali dok su galopirali. Marek reče: "Koliko dobro jašeš?"
On slegne ramenima. "Jahao sam sa Sophie."
"Onda mislim da te mogu održati na životu, Chris", reče Marek. "Ali moraš raditi tačno ono što ti kažem."
"U redu."
"Dosad nisi radio ono što sam ti govorio", Marek ga podseti. "Ovaj put moraš."
"Dobro, dobro."
"Sve što moraš učiniti", reče Marek, "jeste da ostaneš na konju dovoljno dugo da primiš udarac. Sir Guy neće imati drugog izbora no da ti cilja u prsa kad vidi kako loše jašeš, jer su prsa najveća i najmirnija meta na jahaču u galopu. Želim da primiš njegovo koplje ravno u prsa, u pršnjak. Razumeš li?"
"Primam njegovo koplje u prsa", reče Chris, izgledajući vrlo nesretno
"Kad te koplje pogodi, dopusti da padneš iz sedla. To ne bi trebalo biti teško. Padni na zemlju i ne miči se, tako da izgleda da si ostao bez svesti. Što ćeš možda i biti. Ni u kom slučaju ne ustaj. Da li me razumeš?"
"Ne ustajem."
"Tako je. Što god da se dogodi, nastavi ležati. Ako te sir Guy1 zbaci s konja, i u nesvesti si, borba je gotova. Ali ako ustaneš, on će tražiti drugo koplje, ili će se boriti s tobom na zemlji sa širokim; mačem i ubiti te."
"Ne ustajem", ponovi Chris.
"Tako je", reče Marek. "Bez obzira na sve. Ne ustaj." Lupnuo je Chrisa po ramenu. "Uz malo sreće, preživećeš."
"Isuse", reče Chris. Još konja projuriša pokraj njih, potresajući tlo.
000
Ostavljajući polje za sobom, prošli su pokraj brojnih šatora koji su bili postavljeni izvan područja predvidjenog za turnir. Šatori su bili maleni i zaobljeni, jarko obojeni, s prugama i cik-cak šarama. Plamenci su se napinjali u zraku iznad svakog šatora. Izvan šatora bili su zavezani konji. Paževi i konjušari trčkarali su amo-tamo, noseći oklope, sedla, seno i vodu. Nekoliko konjušara je valjalo bačve po zemlji. Bačve su proizvodile lagan šišteći zvuk.
"To je pesak", objasnio je Marek. "Izvaljat će verižaste oklope u pijesku kako bi odstranili rdju."
"A-ha." Chris se pokušavao usredotočiti na detalje, kako bi prestao misliti na ono sto je pred njim. Ali osećao se kao da ide na svoje vlastito pogubljenje.
Ušli su u šator gde su ih čekala tri paža. U jednom uglu gorela je ugodna vatra; oklop je bio polegnut na tkaninu na tlu. Marek ga kratko pregleda, a onda reče: "U redu je." Okrenuo se kako bi pošao.
"gde ideš?"
"U drugi šator, da se obucem."
"Ali ja ne znam kako-"
"Paževi će te obuci", reče Marek i ode.
Chris pogleda oklop koji je u delovima ležao na tlu, pogotovo kacigu, koja je imala jednu od onih zašiljenih njuški, poput veli ke patke. Postojao je samo maleni prorez za oči. Ali pokraj nje je bila još jedna kaciga, koja je izgledala običnije, i Chris pomisli da-
"Moj dobri pažu, ako dopustite." Glavni mu se paž, nešto stariji i bolje odeven od ostalih, obratio. Bio je to dečak od otprilike četrnaest godina. "Molim da stanete ovde." Pokazao je na sredinu šatora.
Chris stane onde i oseti kako mu se mnogobrojne ruke kreću po telu. Brzo su skinuli svu njegovu odeću, sve do suknenih gaća i donje košulje, a onda se začuo zabrinut žamor kad su mu videli telo.
"Jeste li bili bolesni, pažu?" jedan upita.
"Ovaj, ne..."
"Vrućica ili boleština, koja je tako oslabila vaše telo, da izgleda ovako kako ga sad vidimo?"
"Ne", reče Chris, mršteći se.
Počeli su ga odevati, ništa ne govoreći. Prvo, debele štrample od filca, a zatim debelo podstavljena donja košulja s dugim rukavima koja se zakopčavala s prednje strane. Rekli su mu da svine ruke. Jedva je to uspio učiniti, tkanina je bila tako debela.
"Kruta je od pranja, ali uskoro će biti lakše", jedan reče.
Chris nije tako mislio. Isuse, pomisli on, jedva se mičem, a još nisu stavili oklop. Sad su mu pričvršćivali metalne ploče na bedra, listove nogu i kolens. Zatim su nastavili s rukama. Kako su koji komad pričvrstili, tražili su ga da pomiče udovima, kako bi bili sigurni da vezovi nisu prečvrsti.
Zatim su mu preko glave spustili verižasti oklop. Bio mu je težak na ramenima. Dok su mu vezivali pršnjak , glavni paž mu je postavio niz pitanja, od kojih Chris nije mogao odgovoriti ni na jedno. "Sedite li visoko, ili na obluku?" ( straznji deo) "Spuštate li koplje za napad, ili ga držite opušteno?" "Vežete li se za hvataljku, ili sedite slobodno?" "Stremeni nisko, ili napred?"
Chris je ispuštao neobvezujuće zvukove. U medjuvremenu je dodano još delova oklopa, uz još pitanja. "Čvrsto zavezane oklopne cipele, ili labavo?" "Štitnik nadlaktice, ili bočna ploča oklopa?" "Široki mač s leva ili zdesna?" "Basinet ispod kacige ili ne?"
Kako je dodavano još tereta, osećao se sve opterećenije i sve ukočenije dok mu je svaki zglob zatvaran u metal. Paževi su radili brzo, i u roku od nekoliko minuta bio je potpuno odeven. Zakoračili su unazad i pregledali ga.
"Jel” ovako dobro, pažu?"
"Dobro je", reče on. "A sad kaciga." Već je imao na glavi neku vrstu metalne kape, ali sad su prineli kacigu sa zašiljenom njuškom i stavili mu je na glavu. Chris je bio uronjen u tamu, i osetio je težinu kacige na ramenima. Nije ništa video osim onog što je bilo ravno ispred njega, kroz vodoravni prorez za oči.
Njegovo srce počne lupati. Nije bilo vazduha. Nije mogao disati. Povukao je kacigu, pokušavajući dignuti vizir, ali on se nije pomakao. Bio je u zamci. Čuo je svoje vlastito disanje, pojačano metalom. Njegov je topli dah zagrebao uzan zatvoreni prostor kacige. Gušio se. Nije bilo vazduha. Zgrabio je kacigu, s naporom je pokušavajući skinuti. Paževi mu je skinuše s glave i znatiželjno ga pogledaše.
"Je li sve kako treba, pažu?" Chris zakašlje i kimne glavom, nemajući poverenja u vlastiti glas. Nije želeo da mu ta stvar ikad više bude na glavi. Ali već su ga vodili van iz šatora, prema konju koji je čekao. Isuse Hriste, pomisli Chris. Taj je konj bio divovski, i pokriven s više metala nego on sam. Na glavi mu se nalazila ukrasna ploča, i još nekoliko ploča na prsima i bokovima. Čak i u oklopu, životinja je bila nervozna i vatrena, i rzala je i vukla uzde koje je paž držao. Bio je to pravi bojni konj, i bio je mnogo vatreniji od bilo kojeg konja kojeg je pre toga jahao. Ali to nije bilo ono što ga je zabrinjavalo. Ono što ga je zabrinjavalo bila je njegova veličina - prokleti konj je bio tako velik da nije mogao videti preko njega. A drveno sedlo je bilo podignuto, čineći ga još višim. Svi paževi su ga promatrali u iščekivanju. Čekajući na njega. Da učini šta? Verovatno da uzjaše.
"Kako da, ovaj..."
Zatreptali su od iznenadjenja. Glavni paž zakorakne napred i nežno mu reče: "Stavite ruku ovde, pažu, na drvo i podignite se gore..."
Chris ispruži ruku, ali je jedva mogao dosegnuti hvataljku. Sklopio je prste oko drveta, zatim podigao koleno i uvukao stopalo u stremen. "Hmm. Mislim, vašu levu nogu, pažu." Naravno. Levo stopalo. Znao je to; samo je bio napet i zbunjen. Lupio je po stremenu kako bi oslobodio svoje levo stopalo. Ali se oklop uhvatio u stremen; on se nezgodno nagnuo napred i upotrebio ruku kako bi povlačenjem oslobodio stremen. Još uvek se nije hteo otkačiti. Naposletku je, u trenutku kad se otkačio, izgubio ravnotežu i pao na ledja blizu konjskih kopita. Užasnuti paževi brzo su ga odvukli na sigurno. Uspravili su ga na noge i zatim mu pomogli da uzjaše. Osetio je ruke koje su mu dodirivale stražnjicu dok se nesigurno podizao u vazduh, zamahnuo nogom preko - Isuse, to je bilo teško - i uz zveket pao u sedlo. Chris pogleda dolje prema zemlji, daleko ispod. Osećao se kao da je tri metra visoko. Čim je uzjahao, konj je počeo njištati i tresti glavom, okrećući se postrance i vukući Hughesove noge u stremenima. On pomisli, ovaj me prokleti konj pokušava ugristi.
"Uzde, pažu! Uzde! Morate ga zauzdati!"
Chris povuče za uzde. Golemi konj ne obrati pažnju, snažno vukući i još uvek ga pokušavajući ugristi.
"Pokažite mu, pažu! Snažno!"
Chris je tako jako trznuo uzdama da je pomislio da će polomiti konju vrat. Na to je konj samo zadnji put rznuo i okrenuo se prema napred, odjednom se smirivši.
"Izvrsno, pažu."
Trube se oglasiše s nekoliko dugačkih nota.
"Ovo je prvi poziv k oružju", reče paž. "Moramo krenutii prema turnirskom polju."
Uzeli su uzde konja u ruke i poveli Chrisa prema travnatom j polju.
Нема коментара:
Постави коментар