Приказивање постова са ознаком poezija. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком poezija. Прикажи све постове

8. 5. 2025.

Česlav Miloš, Moj verni maternji jezik

MATERNJI JEZIK


Verni maternji jezik. Služio sam ti.
Svake noći sam pred tvoja stopala polagao malene šoljice boja da bi ti imao svoju brezu, svog
cvrčka, svoju pticu zebu onakve kakvih se ja sećam.
To je trajalo godinama.
Bio si mi domovina; nikakvu drugu nisam imao.
Verovao sam da ćeš biti i pismonoša između mene i nekih dobrih ljudi koliko god da ih je,
dvadeset, deset ili da nisu rođeni, još.
Sada moram priznati zabludu.
Ponekad mislim da sam proćardao svoj život. Jer si ti jezik nemoralnih,
nerazumnih, jezik onih koji mrze sebe više nego što mrze druge nacije,
jezik doušnika, jezik zbunjenih,
bolesnih od sopstvene nevinosti. Ali ko sam ja bez tebe?
Samo naučnik u dalekoj zemlji, uspeh, bez strahova i poniženja. Da, ko sam ja bez tebe?
Samo filozof, kao i svako drugi.
Razumem, iz ovog sam trebao izvući pouku: slava individualizma mi je oduzeta.
U predstavi o moralnost i, bogatstvo prostire crveni tepih pred grešnikom,
dok magična lampa po platnenoj pozadini razbacuje slike ljudskog i božanskog mučenja.
Verni maternji jezik,
mozda sam, na kraju, ja taj koji mora spasiti tebe. Nastaviću zato da pred tobom prostirem malene
šoljice boja svetlih i čistih, ako je moguće,
jer je i u nesreći potrebno malo reda i lepote.

1983

SUSRET

U osvit smo se klackali u kočijama kroz zaleđena polja. Iz mraka je najednom izronilo crveno krilo.

Roda je pretrčala cestu, hitro. Saputnik je rukom pokazao na nju.

To je bilo davno. Danas, nijedno od njih dvoje nisu živi, Ni roda, ni čovek koji je podigao ruku.

O ljubavi moja, gde su oni, kuda idu.
Blesak podignute ruke, linija pokreta, žamor raspršenih kamenčića. Ne pitam zato što sam tužan, nego zato što sam radoznao.

(Vilno, 1938)

CAMPO  dei FIORI

Na rimskom trgu Campo dei Fiori korpe maslina i limuna,
kaldrma poprskana vinom i cvetnim ruševinama.
Prodavci pokrivaju tezge ruzičastom ribom; rukohvat crnog grožđa nagnut preko drvene ivice.
Na ovom trgu
su spalili Đordana Bruna.
Dželat je potpirivao lomaču okružen znatiželjnom gomilom. Pre nego što je plamen zgasnuo kafane su bile pune,
a korpe maslina i limuna opet na leđima prodavaca.

Mislio sam na Campo dei Fiori u Varšavi pored ringišpila
jedne čiste prolećne večeri, uz odjeke karnevalske muzike.
Vesela melodija je gušila rafale iza zida Getoa,
a pod vedrim nebom
parovi su leteli visoko u vazduh.

Ponekad bi vetar od požara zavitlao crne zmajeve,
i jahači ringišpila su mogli
da dohvate crne peteljke u vazduhu.
Isti užareni vetar
je razvijavao devojačke suknje, a gomila se smeala grohotom, te divne varšavske nedelje.

Neko će pročitati kao poruku
da su stanovnici Rima ili Varšave galamili, smeali se, vodili ljubav dok su prolazili pored lomače heroja.
Neko drugi će čitati o ljudskim stvarima,
o ništavilu
rođenom pre nego što su ugasli plameni jezici.

Ali tog dana sam mislio jedino o usamljenosti onih što umiru,
o tome kako, dok se peo na svoju lomaču Đordano nije mogao
ni na jednom ljudskom jeziku naći reči za ljudski rod,
ljudski rod koji nastavlja da živi.

Oni su se već bavili svojim vinom i hvalili svoju belu ribu,
korpe maslina i limuna
koje su na ramenima doteglili na pazar, a on je već bio daleko
kao da su vekovi promakli od trena kada su zastali
da vide njegov vatreni uzlet.

Oni koji ovde umiru, usamljeni, zaboravljeni od sveta,
naš jezik je za njih
jezik neke drevne planete.
Sve dok ovo ne iskorači u legendu
i prođe mnogo godina na trgu Campo dei Fiori, bes će proplamsati u rečima pesnika.
(Varšava, 1943)

POSVETA

Tebi kojeg nisam mogao spasiti. Poslušaj,
pokušaj razumeti moj jednostavni govor jer bi me sve drugo osramotilo.
Kunem ti se, u meni nema magije reči.
Tebi govorim tišinom, poput oblaka ili drveta.

Ono što me je ojačalo, za tebe je bilo smrtonosno.
Pomešao si zbogom za jednu epohu s početkom nove,
inspiraciju za mržnju s lirskom lepotom;
slepu silu s postojanim oblikom.

Evo je dolina plitkih reka Poljske! I ogroman most propet ka belini magle. Evo ga slomljeni grad, i vetar što razbacuje urlike galebova po tvom grobu dok s tobom razgovaram.

Šta znači poezija koja ne spašava nacije ili ljude?
Suživot sa zvaničnim lažima,
pesma pijanaca čija će grla namah biti presečena, čitanje za brucoškinje.
Želeo sam dobru poeziju, a nisam to ni znao, kasno sam otkrio njenu dobrobit,
u tome, i samo u tome, ja nalazim spas.

Imali su običaj da po grobovima sipaju raž ili seme maka da nahrane mrtve što dolaze prerušeni u ptice.
Ovu knjigu ostavljam za tebe, koji si jednom živeo, da nas više ne obilaziš.
(Varšava, 1945)

KASNA ZRELOST

Kasno, dok mi se prikradala devedeseta,
osetio sam da se u meni otvaraju vrata i zakoračio sam u ranojutarnju jasnoću.

Moji bivši životi su nestajali jedan za drugim, poput brodova koji sobom odnose tugu.

A maglovite zemlje, gradovi, bašte, morski zalivi što su dosad trpeli moju kičicu,
razbistrili su se,
spremni za nove i bolje opise.

Nisam se odvojio od gomile, muka i sažaljenje su nas sastavili.
Zaboravljamo – to stalno pričam – da smo svi Kraljeva deca.

Nema podela o našem zajedničkom izlazištu podela na Da i Ne, na jeste, bilo je, i biće.

U očajanju
koristili smo samo komadiće
darova koji su nam na početku pripali.

Jučerašnji trenuci i oni od pre mnogo vekova –
Udarac mačem, bojenje trepavica pred ogledalom
od uglačanog metala, ubojito puščano zrno, vitka karavela koja o morske hridine lomi svoj pramac – plutaju u nama, u iščekivanju novog početka.

Oduvek sam znao da ću biti argat u vinogradu, kao i svi muškarci i žene što žive u istom vremenu, bili toga svesni, ili ne.
(Varšava, 1945)

TI KOJI SI SE OGREŠIO

Ti koji si se ogrešio o običnog čoveka grohotom se smejući pred zločinom, dok si oko sebe držao čopor budala
da bi pomešao dobro i zlo, i izbledeo graničnik.

Iako su se svi pred tobom savijali
šapućući da vrlina i mudrost obasjavaju tvoj put, kujući zlatne medalje tebi u čast,
srećni što su preživeli još jedan dan.
Ne pomišljaj da si na sigurnom. Pesnik ne zaboravlja. Mozeš ubiti jednog, ali se drugi već rodio. Reči su zapisane, dela, datumi.

Bilo bi ti bolje u zimsku zoru, konopac, i grana savijena pod tvojom težinom.
(Vašington, D.C., 1950)

SMISAO

Kad umrem, videću unutrašnje obrise sveta. Drugu stranu, iza ptica, planina, zalaska sunca. Pravo značenje spremno da bude otključano. Što nikad nije imalo smisla, dobiće smisao,
što je bilo nepojmljivo, postaće razumljivo.
A ako nema unutrašnjih obrisa sveta? Ako varbac na grani nije tajni znak,
već samo vrabac na grani? Ako nema smisla u tome kako se međusobno prate noć i dan?
I ako na ovoj zemlji nema ničega osim ove zemlje?
Čak i da je tako, ostaće reč omekšana pokojnim usnama, neumorni glasnik što trči
kroz međuzvezdana polja, obilazi zavodljive galaksije i zove, imenuje, buni se, vrišti.

Sa engleskog preveo Srđa Pavlović

у Нема коментара:
Ознаке: ,

4. 5. 2025.

Alen Ginzberg , Beleške uz Urlik i druge pesme


Do 1955. pisao sam poeziju izvedenu iz proznih zametaka, dnevnika, nacrta, uobličenih putem fraziranja ili putem disajnih grupa u male šablone kratkih stihova, po idejama o metrici američkog govora koje sam pokupio iz imažističkih preokupacija Vilijema Karlosa Vilijamsa. Od toga sam se odjednom odvratio u San Francisku, tokom dokolice omogućene naknadom za nezaposlene, da bih sledio svoju romantičnu inspiraciju – hebrejsko-melvilovski dah barda. Nisam mislio da ću napisati pesmu, već da ću prosto pisati ono što želim bez straha, pustiti mašti na volju, razotkriti skriveno i naškrabati magične redove iz mog stvarnog uma – sumirati svoj život – nešto što ne bih bio u stanju da pokažem bilo kome, pisati za uvo svoje sopstvene duše i za nekoliko drugih zlatnih ušiju. Tako je prvi stih Urlika, Video sam najbolje umove itd, čitavo prvo poglavlje, otkucano ludački tokom jednog popodneva, ta velika tužna komedija divljeg fraziranja, besmislenih slika zarad lepote apstraktne poezije uma koja jurca unaokolo praveći čudnovate kombinacije, kao što je hod Čarlija Čaplina, duge horske stihove što podsećaju na deonice na saksofonu, za koje sam znao da bi ih tako čuo Keruak, preuzimajući od njegovih inspirativnih proznih redova jednu uistinu novu poeziju.

Oslanjao sam se na reč koji kako bih sačuvao ritam, osnovu za održanje metrike, vraćao sam joj se i opet odlazio drugim tokovima invencije: koji su palili cigarete u furgonima furgonima furgonima,2 nastavljajući ka proročanstvu onoga što stvarno znam, uprkos sumornoj svesnosti sveta: a sami su bili vidoviti indijanski anđeli.3 Jesam li zbilja bio napadnut zbog ovakve vrste zadovoljstva? I tako se poema uozbiljila, a ja sam krenuo ka onome za šta je moja mašta verovala da je istinito, do Večnosti (jer sam pre toga proživeo blažene godine prosvetljenja tokom kojih sam čuo Blejkov drevni glas i tokom kojih sam video univerzum razotkriven u mom umu) i ka onome što je moje sećanje moglo rekonstituisati od činjenica božanskog iskustva.

Ali kako održati dugački stih (a da ne sklizne u prozu)? To je ta prirodna inspiracija trenutka koja ga drži u pokretu, spaja raznolike misli, stenografske beleške vizuelne slikovitosti, jukstapozicije hidrogenskog džuboksa, apstraktne haikue koji sadrže tajnu, i koja vraća gvozdenu poeziju nazad u stih: poslednji stih pesme Suncokretova sutra4 je ekstreman, to je jedan tok asocijacija od pojedinačnih reči koji se sumira. Um je srazmeran, Umetnost je srazmerna. Misleći Um izvežban kroz spontanost stvara oblike u svojoj sopstvenoj viziji i dolazi do Poslednje Misli. Oslobođeni duhovi koji tuguju za telom pokušavaju da osvoje tela živih ljudi. Čujem duhove Akademika u Limbu kako dreče o formi.

Zamisao je da svaki stih Urlika predstavlja pojedinačnu disajnu jedinicu. Mada se na ovom snimku to ne primećuje, bio sam iscrpljen pri kraju trećeg sata čitanja u Čikagu sa Korsom i Orlovskim. Moj dah je dugačak – to je Metrika, jedno fizičko-mentalno nadahnuće misli sadržano u elastičnosti daha. To verovatno ide na živce Vilijamsu sada, ali to je prirodna posledica, moja sopstvena povišena konverzacija, a ne mirni, uobičajeno-svakodnevni kratki dah. Ovako sam pristupio ustima na jedan luđi način.

I tako su ove pesme serije eksperimenata sa formalnom organizacijom dugog stiha. Objašnjenja slede. U to vreme sam shvatio da je Vitmenova forma retko kad kasnije u Americi bila istraživana (unapređena na istoj osnovi). Vitmen je uvek bio planina isuviše ogromna da bi se videla. Svi pretpostavljaju (zajedno sa Paundom?) (izuzev Džefersa) da je Vitmenov stih ogromna, ludačka, nekontrolisana, nužno prozna omaška. Nije bilo pokušaja da se taj stih iskoristi tokom ranog 20. veka u svetlu organizacije novog govornog ritma prozodije kako bi se izgradile velike organske strukture. Imao sam stan na Nob Hilu, drogirao se pejotom5 i na gornjim spratovima velikog hotela video prikazu robotske kosturske glave Moloha kako blješti ka mom prozoru; nedeljama kasnije sam se ponovo nadrogirao, i vizija je i dalje bila tamo, u crvenom zadimljenom gradskom centru Metropolisa, lutao sam niz Pauelovu ulicu mrmljajući čitave noći: ,,Moloh Moloh” i napisao Urlik II na nogama, gotovo nedodirnut, u kafeteriji Drejk Hotela duboko uronjen u paklenu dolinu. Ovde je dugački stih korišćen u obliku stance prelomljene unutar sebe u eksklamatorne jedinice isprekidane osnovnim ponavljanjem, Molohom.

Ritmička paradigma za Treći deo6 je zamišljena i dopola napisana istog dana kad i početak Urlika, a kasnije sam joj se vratio da bih popunio taj deo. Prvi deo je lament za Jagnje u Americi sa primerom izuzetne jagnjolike omladine7. Drugi deo imenuje čudovište koje zaskače Jagnje; Treći deo je litanija afirmacije Jagnjeta u njegovoj slavi: ,,O zvezdano osut udar Milosrđa”.8 Struktura Trećeg dela je piramidalna, sa stepenovanim dužim odgovorom fiksnoj osnovi.

Dosta od ovih formi sam razvio iz krajnje rapsodičnog zavijanja koje sam jednom čuo u ludnici. Kasnije sam se pitao mogu li kratke i tihe lirske pesme biti pisane uz pomoć dugog stiha. ,,Koliba u Berkliju” i ,,Samousluga u Kaliforniji” (napisane istog dana) su se namestile kasnije te godine. Ne namerno, prosto sam sledio svog Anđela na putu kompozicije.

A šta da sam prosto pisao, u dugim celinama i u slomljenim kratkim stihovima, spontano beležeći prozaične realnosti pomešane sa emotivnim usponima, usamljenostima? ,,Transkripcija muzike za orgulje“9, čudno pisanje koje prelazi put od proze do poezije i nazad, kao um.

Šta je sa pesmom koja ima ritmički nadograđenu snagu jednaku Urliku, ali bez upotrebe ponavljajuće baze koja bi je održavala? Suncokretova sutra (kompozicija koja traje 20 minuta, ja škrabam za stolom, a Keruak me na vratima kolibe čeka da završim kako bismo otišli negde da se provodimo) to je postigla, i to me je iznenadilo, jedno dugačko koji...

I na kraju, Uvod u poemu Kadiš (delo pisano u Njujorku 1959. godine) – konačno, potpuno slobodna kompozicija dugačkog stiha koji se slama unutar sebe u kratke stakato disajne celine – beleženja jedne za drugom spontanih fraza, povezanih u okviru stiha uglavnom crticom: dugačak stih sada je možda varijabilne stancične jedinice, koje premeravaju grupe povezanih ideja i koje ih označavaju – metod beleženja. Okončavanje sa himnom ritma sličnog lamentu zbog smrti, u sinagogi. Prelaženje u daktilsko? kaže Vilijams? Možda ipak ne: bar uvo čuje sebe u Prometejskoj prirodnoj metrici, a ne u mehaničkom brojanju akcenata.

Na ovom snimku sam koristio izvođenje Urlika, Suncokreta i Kadiša sa Big Table čitanja u Čikagu tokom januara 1959. godine jer su to najbolja izvođenja tih pesama koja sam uspeo da pronađem. Mada su trake sa snimcima bile ogrubele. I nadam se da će reprodukcija tog čitanja otkriti laži brojnim filistinskim klevetama kapitalističke štampe i raznih akademika ispranog mozga. A da će ubediti Jagnje. Pokušao sam da snimim Urlik u studiju, u boljim mehaničkim uslovima, ali duh tada nije bio u meni. Ja to ne mogu kontrolisati. Ostatak pesama je snimljen tokom juna 1959. u Fantasy studijima u San Francisku. Fusnota ,,Urlika” može delovati bolesno i čudno, priključio sam je jer sam verovao da će se čuti na Nebu, mada se tome mogu podsmevati neke okrutne uši u SAD. Neka bude sirovo, u tome je lepota. Sve je ovo snimljeno najbolje što trenutno mogu, mada sa preplašenom ljubavlju, nesavršenom pred anđeoskom trubom u umu, na kratko sam prestao da čitam pred prisutnom publikom. U tami sam počeo da komuniciram sa poezijom uživo, i to je postala više zamka i obaveza nego spontana zabava koja je bila na početku.

Reč o akademicima; poezija je napadnuta od strane neuke i preplašene gomile dosadnjakovića koji ne razumeju kako ona nastaje, a nevolja sa ovim čudacima je to što oni ne bi prepoznali poeziju ni da iskoči pred njih i naguzi ih u sred bela dana.

Reč o političarima: moja poezija je Anđeosko Buncanje i nema ništa sa tupavim materijalističkim nastranostima o tome ko bi trebalo da upuca koga. Tajne individualne mašte – koje su transkonceptualne i neverbalne – mislim na neuslovljeni Duh – nisu na prodaju ovoj svesti, nisu od koristi ovom svetu, izuzev možda da ga nateraju da sklopi svoje zamke i sluša muziku Sfera. Onaj ko negira muziku sfera negira poeziju, negira čoveka i pljuje po Blejku, Šeliju, Hristu i Budi. U međuvremenu se zabavljajte. Univerzum je novi cvet. Amerika će se tek otkriti. Ko želi rat protiv ruža, taj će ga i dobiti. Sudbina mnogo laže, a gej Stvoritelj igra u svom sopstvenom telu u Večnosti.

sa engleskog preveo Vladimir Stojnić

_____________________
1 Ovaj tekst je prvi put objavljen 1959. godine, kao prateći tekst uz snimak čitanja Urlika i drugih pesama koji je objavila Fantasy Record Label (ova i sve naredne napomene uz ovaj tekst su primedbe prevodioca).
2 Stih iz prve pesme poeme Urlik u prevodu Srbe Mitrovića, preuzet iz Antologije američke poezije 1945–1994., IP Svetovi, Novi Sad, 1994, str.100.
3 Isto, str. 100.
4 Pesma Alena Ginzberga koja se nalazi i na pomenutom snimku čitanja Urlika i drugih pesama.
5 Pejot je vrsta droge koja se sintetiše iz istoimenog malog kaktusa poznatog po tome što sadrži psihoaktivne alkaloide, naročito meskalin.
6 Urlik je poema koja se sastoji iz tri dela i zasebne Fusnote.
7 Ovo je sintagma koju je Ginzberg često koristio kao podnaslov prvog dela poeme Urlik. 
8 Aluzija na himnu SAD.
9 Pesma Alena Ginzberga koja se nalazi i na pomenutom snimku čitanja Urlika i drugih pesama.

у Нема коментара:
Ознаке: ,

22. 4. 2025.

Nikita Stanesku, analiza


Kultura je jedna od najlepših spona na kojima mogu i treba da počivaju rumunsko-crnogorski odnosi. Danas u eri kulturne revolucije kada nam vizuelni svet umjetnosti pruža priliku da naučimo i saznamo više jedni o drugima smatram da je poezija i proza jednog naroda ono što čini taj narod. Kako sam počastvovan da sam i sam učesnik veoma značajne manifestacije ,,Dani Rumunije u Crnoj Gori”, moj zaključak s ovog skupa, pre nego pročitam svoj esej bio bi: ,,Prevodilaštvo i izdavaštvo rumunskih nacionalnih pesnika mora da bude izdignuto na najveći mogući nivo”. Spreman sam da dam svoj doprinos na sledeći način - da uvažena Milica Rajković prevede određeni broj pesnika na crnogorski jezik zajedno s njihovim biografijama, kako bih ja napisao eseje o njima, iste publikovao u našim medijima, ali i prezentovao u zajedničkoj koautorskoj knjizi (antologiji) koja bi nama u Crnoj Gori na najljepši način približila rumunsku književnost pa samim tim i rumunsku kulturu. U plejadi imena koja krase Rumuniju i rumunsku kulturu ja sam se odlučio da napišem esej o pesniku kojeg sam poistovjetio s njegovom, ali i mojom državom u borbi za kulturni preporod. Nikita Stanesku čije je kršteno ime (Hristea) postaće simbol jednog vremena, ali i gotovo proročkih vizija vezanih za sudbinu Rumunije koje će nakon njegove smrti doživeti brojne istorijske procese. Rođen, sada već daleke, 1933. godine u Ploeštiju postaće jedan od kultnih simbola svog naroda. Velikani se samo jednom rode da na svom životnom putu ostave što jači pesnički opus koji će mnogim generacijama nakon njegove smrti biti jedan od uzora.

U svojoj pesmi ,,Pogubljene” autor navodi:
Gubilište je postavljeno
izglačan je panj
žrtva beše ošišanog potiljka
dželat je svečano nosio crnu rizu,

Pesnici uvek iznova otkrivaju sebe kroz različite pesničke posebnosti i vrednosti. Gubilište je krug životnih procesa na kojima pesnik bez pretenzija oslikava stanje duha i društva u kome je živeo. Da li smrt može biti svečana i da li je to put iz jedne dimenzije u drugu, autor pokušava da pronikne u promišljanja same žrtve. Dželat predstavljen u crnoj odori kao paradigma nosiocima službeničkih odora u kojima se odlučuje o životu ili smrti. Sama pesma nesumnjivo spada u sam vrh evropskog i svetskog konstruktivističkog pesništva. I to onog, koje nije samo istorijski-književno zanimljivo, nego istinski, pesnički, i danas živo. Od tad, i više nego dotad, Stanesku se usidrio među najznačajnije Rumunske pjesnike koji i danas, nakon gotovo četiri decenije od njegove smrti, privlači nas na isti način. Sama pesma je jedinstvena upravo po spoju spoljnih, formalnih, i unutrašnjih, sadržajnih suprotnosti. A te temelje kako na slutnji skore smrti, tako na žudnji za novim životom je svojevrsni paradoks i fenomen Staneskua kao pesničkog maga ili čak i glavnog protagoniste.

U pesmi ,,Čvor 13” autor navodi:
Nikada neću znati
kada sam živeo,
zaboraviću zašto sam živeo
kao što razbijeno oko zaboravlja svetlost.

Stanesku kao pesnik usamljenosti i otuđenosti, neprestano teži da ujednači i izjednači u toj igri koja se zove ples između života i smrti. U celokupnoj njegovoj poeziji, u kojoj se prepliću i prožimaju ekstaza života i ekstaza smrti, naglašena je drama čovekove suočenosti sa smrću, odnosno tragično osećanje života i sveta, tako da se njegova životna i pesnička sudbina na momente sudaraju, ali samo na prvi pogled. Zaboravljena svetlost ipak predstavlja metafiziku kosmosa u kojoj se stalno sudaraju svetlosni talasi koji probljeskuju upravo na samom kraju ove pesme. Energija kojom impulsivnost pesnika dominira u samo malom broju reči kojima ukazuje na svoje dileme. Pesma koja svedoči o promenama i o tim tihim decenijama u Evropi, ali ne i tihim za same književne kritičare koji s mudre distance, prate Staneskova, zapravo to je put kojim ide Rumunija. Kao da nam se Staneskov pesnički duh javlja i pita nas: ,,Da li nam je nova pesnička i egzistencijalna stvarnost razlog i obaveza, ili ti usud za proveru svega što si nekad pisao i izgovarao?

U svovoj pesmi ,,Autoportret” autor navodi:
Ja nisam ništa drugo
do mrlja krvi
koja govori.

Smrt uništava, ideja o smrti nas spašava. Hajdeger je definisao dva modusa postojanja: svakodnevni i ontološki. U svakodnevnom modusu, mnogi pesnici su potpuno okupirani svojim okruženjem i dive se tome kakve su stvari u svetu, dok u ontološkom modusu opažaju samo čudo postojanja i dive se tome što stvari jesu, šta vi jeste. Život iza gvozdene zavese duboko ga je pogađao shvativši da što je stariji, bliži je smrti. Stanesku je ovom pesmom gradio spomenik životu, sebi, ali i drugim pesnicima. Svojom poezijom Stanesku je istrajavao raznovrsnosti, u kojoj ,,prizemljuje” smrt i istovremeno, poetskom vitalnošću, pozdravlja život, nesumnjivo je sve pesma vremena i trenutka. Draguljarska nit koja povezije njegova unutrašnja duhovna stanja različitih oblika i sadržaja predstavlja njegov obelisk. Zato je on svojevrsni pesnički heroj Rumunije kako u nacionalnom tako i u univerzalnom smislu. Zato ne čudi da je iz dana u dan sve veće zanimanje za njegovu poeziju širom Evrope i sveta, a i kako ne bi kada je u njegove pesme udahnuta njegova duša, koja i posle smrti, nastavlja živeti svojim sopstvenim životom.
Nikita Stanesku godine 1957. u Bukureštu završava Filološki fakultet. Kroz 3 godine, dakle 1960, pojaviće se Nikitina prva pesnička zbirka “Smisao ljubavi”, a kroz naredne 4 godine (1964) uslediće i zbirka “Vizija osećanja”, a baš za tu drugu zbirku pesama dobija nagradu od strane Saveza književnika Rumunije. Iduće 1965. godine pojaviće se zbirka “Pravo na vreme”, zatim 1966. zbirka “Jedanaest elegija”. Te iste 1966. prevodi poeziju Vaska Pope i objavljuje knjigu Popine poezije pod nazivom “Stihovi”. Godine 1967. izdaće čak 3 zbirke: “Alfa”, “Jaje i sfera”, “Vertikalno crveno”. Iduće 1968. izlazi zbirka “Pohvala Ptolomeju”, a 1969. opet 3 zbirke: “Nereči”, “Zemlja zvana Rumunija”, “Pet prstiju”.

Počinju i prvi prevodi Nikitine poezije na druge jezike, te tako u Pragu izlazi prevod “11 elegija”, u Bukureštu se pojavljuje dvojezično izdanje na rumunskom i nemačkom. Godine 1970. pojaviće se izbor iz Staneskuove poezije pod nazivom “Pesme” i zbirka “U slatkom klasičnom stilu”. Te iste godine pojaviće se i dvojezično izdanje na engleskom i francuskom. Godine 1971. izlazi i srpskohrvatski prevod “Nereči”, zatim dvojezično “Beograd u pet prijatelja”, a u Engleskoj prevod “11 elegija”. Iduće 1972. godine pojaviće se knjiga eseja “Knjiga za pročitavanje” i opet dobija nagradu Saveza književnika Rumunije. Potom slede zbirke “Gordost hladnoće”, “Slovo u ogledalu”, “Beograd u pet prijatelja”, prevod dela “Obeskriljena ptica” od strane Adama Puslojića. Godine 1973. izlazi zbirka “Bistrina srca”, a u Temišvaru dvojezično izdanje “Dozivanje imena” prevod na srpskohrvatski. Od 1974. pojaviće se prevode u SAD-u i Engleskoj dela “Još nerođeni o onom koji je umro”. Na mađarskom izlazi delo “Orgulje vode”. Godine 1975. u Švedskoj dobija “Herderovu nagradu” za poeziju. Godine 1977. u Poljskoj izlazi delo “Nereči i druge pesme”, a zatim prevod u Švedskoj i prevod na estonkom jeziku. Godine 1978. na mađarskom izlaze “Stihovi”, a zatim i nova zbirka poezije “Epica magna” (”Velika epika”) u Jašiju. Godine 1979. pojaviće se zbirka “Nesavršena dela”, prevod u SAD-u pod nazivom “Nezavršeno delo”, i prevod dela “Pesme” u Bugarskoj. Godine 1980. pojaviće se prevod na srpskohrvatskom od strane Krdua delo “Stanje poezije”. Godine 1982. izlaze zbirke “Čvorovi i znaci”, prevod na mađarskom jeziku izlazi u Bukureštu “Pravo na vreme”, zatim prevod na makedonski. Te godine dobitnik je “Zlatnog venca” u Strugi na večerima poezije. Izaći će te godine i knjiga eseja “Duhovi”. Godine 1983. pojaviće se knjiga stihova “Plačne kosti” na rumunskom, koje će izdati časopis “Lumin” u Pančevu.

Te poslednje svoje 1983. godine umire od srčane kapi, 13 decembra, na Klinici za hitnu pomoć u Bukureštu, a zadnje što je rekao umirući bilo je: “Hladno, zeleno, hladno, zeleno”. Dakle, smrt je hladno zelene boje!… Sahranjen je nakon dva dana 15. decembra na groblju Belu u Bukureštu, u aleji umetnika, pored pesnika Mihaja Emineskua, koji je jedan čitav vek živeo pre njega, još tragičnije - manje samo 39 godina!…
у Нема коментара:
Ознаке: , ,

6. 3. 2025.

Nikita Stanesku, poezija


LEKCIJA O KOCKI

Uzme se parče kamena,
iskleše se dletom od krvi,
uglača se Homerovim okom,
izbrusi se zracima
sve dok ne izađe kocka savršena.
Potom se kocka izljubi nekoliko puta
ustima svojim, ustima drugih,
a naročito ustima kraljevske kćeri.
Potom se uzme čekić
i razbije se naglo ugao kocke.
Svi će apsolutno reći:
“Kakva bi to savršena kocka bila
da nije imala odvaljen ugao.”

AUTOPORTRET

Ja nisam ništa drugo
do mrlja krvi
koja govori.

PESMA
Uspomene ima samo sadanji tren.
Šta je zaista bilo ne zna se.
Mrtvi razmenjuju stalno između sebe
ime, brojeve, jedan, dva, tri…
Postoji samo ono što će biti,
samo događaji koji se nisu dogodili,
viseći o grani nekog nerođenog
drveta, avet napola…
Postoji samo moje telo udrvenjeno,
poslednje, staračko, okamenjeno.
Tuga moja sluša nerođene pse
kako laju na ljude nerođene.
O, samo će oni zaista biti!
Mi, stanovnici ovog trena
tanak smo noćni san,

NIŠTA NIJE NEŠTO DRUGO

Ništa nije nešto drugo.
Kamen mi je sestra.
Voćka mi je rod s očeve strane.
Reka vuče poreklo iz oka moje majke.
Ništa nije nešto drugo.
Onaj jučerašnji i onaj sutrašnji
braća su po vremenu.
Onaj odozgo i onaj odozdo
braća su po vazduhu.
Ništa nije nešto drugo.
sa hiljadu nogu što jure bilo kud.

Hod oblaka na nebu
i hod oblaka po vodi
sijamski su blizanci;
stanje tuge
verenica je radosti
ali žalost mi kruniše
oreolom belih zuba
smeh onog što je počeo da se smeje.

Ništa nije nešto drugo.
Smrt konja
se u dubini moga oka odmara.
Smrt ove jeseni
oslanja se potiljkom na jastuk beo kao sneg.

Smrt je nalik na rođenje.
Ništa nije nešto drugo.
Ono što sam osetio pre no što sam se rodio
osetiću i posle kad me više ne bude.
Kako je bilo onda tako će onda biti.

Ništa nije nešto drugo.
Sve je sve.
A ja sam ti.
Ništa nije nešto drugo.

HAIKU

Ujeda me pas,
ah, gledam kroz njega
kao kroz prozor.

PREOBRAŽENJE

Ne zaboravite: sad nisam gladan,
ni žedan.
Moje gledište je gledište kamena.
Nisam umoran, ne, nisam umoran
i nisam žedan
i ne mislim da sedim ispružen
na bubnoj opni nekog krokodila.

Hodam kao kad bih stajao,
i mada sam sit vazduha, dišem.
Ne, ne, ne zaboravite; nisam gladan
i nisam žedan,
kao što nisam više mlad,
ali ni star nisam.

Mekom dahu jutra
mogu da savijem meku šiju
bez većeg napora
i mogu da udarim
tanku i slabunjavu reku
bez riba u njoj.
Reku ne vredniju
od pasjeg repa.

Ako odlučim da nešto radim, radim.
Potrošio sam toliko dana
da me dan rasipanja više
ne čini siromašnijim.

Ni želja da preživim
ne nagoni me da češće dišem,
ni smrt mi se više ne čini
toliko oholom.

Dobar je ovaj planetarni sistem, 
ali ništa više od toga. 
Svetlo je ovo sunce, svetlo. 
Ali ne zaslepljujuće, ne zaslepljujuće.

Ako ne bi jutro sutra izišlo,
bio bi to veliki gubitak.
Ali ništa više od velikog gubitka.

Mogao bih da šibam stvari, ali to ne činim.
Ne zbog toga što ne verujem da stvari
ne bi osetile bol,
već zbog toga što bih nekorisno iskoristio bič.

Neću da ti se isplazim
da ne bi pomislio da hoću da te okušam.
Samo ti govorim.
To je način kako se jezik plazi napola.

Ako me dobro razumeš,
biću danas za to vreme radostan.
Čak srećan.
Ali samo danas.

Ako ne razumeš ništa, biću tužan,
a na kraju večeri – melanholičan.
Ali nikako duže od ove večeri,
jer u ponoć
dolazi anđeo.

On će mi reći:
“Došao sam da te preobrazim!”
“Preobrazi me”, reći ću mu.
I on će me preobraziti.

Posle toga ja ću otići konju
i reći:
“Konju, došao sam da te preobrazim.”
“I-ha”, odgovoriće on,
a ja neću razumeti da li treba da ga preobrazim,
ili da li on hoće da ga preobrazim.

I neću razumeti da li sam ja za njega
ono što je anđeo za mene.
“Došao sam da te preobrazim, konju.”
“I-ha, i-ha”, odgovara mi konj.

KAMENJE ZA JELO

Dođe životinja i pojede
stenu.

Dođe pas koji laje
i pojede kamen.

Dođe nešto kao ništa
i pojede pesak.

Na kraju dolazim ja
da pojedem ovaj eho.

- - Eho čega!
- - Eho ne znam čega!

ARS AMANDI

Hoću da budem on.
On hoće da bude drvo.
Drvo hoće da bude pas,
pas hoće da bude ptica.
Ptica hoće da bude kamen,
kamen hoće da bude riba.
Riba hoće da bude oblak,
oblak hoće da bude polje.
Polje hoće da bude konj,
konj hoće da bude trava.
Hoću i ja da budem trava.

Sa rumunskog Petru Krdu

Tužna ljubavna pesma

Jedino će moj život doista umreti za mene,
jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
za mojim srcem, dok ga napušta.

Vazduh je visok,
ti si visoka,
visoka je tuga moja.

Dolazi vreme da umiru konji
Dolazi vreme da ostare mašine
Dolazi vreme kad pada hladna kiša
i sve žene imaju tvoju glavu
i nose tvoje haljine.

Dolazi i neka velika, bela ptica
da snese mesec na nebo.

Tužnu ljubavnu pesmu, Nikita Stanesku napisao je godinu dana pre smrti – 28. decembra 1982. godine. Reč je o antologijskoj pesmi.

(Preveo Adam Puslojić)

Plavo od samoće

Stigoh kući, kuća beše pusta.
Ništa to nije, rekoh,
zaspaću i sanjaću.
(Gospode, kako sam samo mogao
biti takav podlac!) Rekoh: ništa to nije, neka u majčinu ide i ta kuća. Zaspaću i sanjaću je.
Ali moje desno oko,
oko moje secesionističko,
otvorilo se samo,
plavo od samoće.
Da vidi, da uoči,
obazrivo da uoči,
sve, sve što je imalo da sanja.
Znate li čega se ja bojim?
I zbog čega bežim?
I zbog čega bežim?
Zbog čega se bojim?
Ma nek se goni!
Strah je samo neostvareni oblik
radoznalosti!
Klang!

( preveo: Adam Puslojić, Beograd: Književne novine, 1984)

Poezija
Mateju Kalineskuu

Poezija je oko koje plače
Ona je rame koje plače
oko ramena koje plače
Ona je ruka koja plače
oko ruke koja plače
Ona je stopalo koje plače
oko pete koja plače
O, prijatelji,
poezija nije suza
ona je plač sam
plač još neotkrivenog oka
suza oka
onog koji treba da bude lep
suza onog koji treba da bude srećan

(Preveo Adam Puslojić, Polja, 1970)

Ispovest

Još ne mogu iskazati himnu smirenju
koje želim i kojega sam žedan.
Nijedna me kuća u kojoj sam živeo
zadržala nije odviše u sebi.
Želeo bih da mogu nastaniti
sopstvene moje reči,
ali teško mogu prodenuti kroz vrata im
moje telo sklono životinjskom rodu.
Radosno dao psima što je pseće
i stablima klenova što im pripada,
ali pseći urlik zatvoren je za mene,
a miris klenova zaustavljen je.
Trebalo bi da se premestim mnogo više uvis,
trebalo bi da odbacim svoj balast –
jedino me misao da ono što je gore
jednako je onome što je dole
zbunjuje i čini da saznam
da svaki izbačaj nema svoj smer
da svaki je odlazak statičan.

***
Jedino će moj život doista umreti
za mene, jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
za mojim srcem, dok ga napušta.

(Jedino moj život, preveo Adam Puslojić, Beograd: Književne novine, 1984)

POGUBLJENJE

Gubilište je postavljeno
izglačan je panj
žrtva beše ošišanog potiljka
dželat je svečano nosio crnu rizu

doboši zalupaše
ram-tam-tam ram-tam-tam
ili kako bi Vergilije kazao
„Et tararam
et taradixit.“

Žrtva je zastala na trenutak
očima rastužujući drveće
potom je stavila labudov vrat
na panj.

- Ne preteruj! reče joj dželat

ČVOR 13

Nikada neću znati
kada sam živeo,
zaboraviću zašto sam živeo
kao što razbijeno oko zaboravlja svetlost.
Držim u ruci krhotine vrča
čije sam vino popio baš ja,
čija je glina baš od moje ruke.
Vidim morskog orla,
ali možda vidi on mene, -
možda on vidi morskog orla.

ČVOR 10 Molim te pusti me da dođem da mrem u tvojoj kući
jagnje, oteraj jagnjad iz tvoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, jagnje!
Jare, oteraj jarad iz tvoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, jare!
Leptiru, oteraj leptirove iz svoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, leptiru!
Travo, oteraj svoje poljane...

LEKCIJA O KRUGU

Nacrta se u pesku krug,
a zatim se iseče na dva dela,
istim se leskovim štapom iseče na dva dela.
Posle toga se na kolena pada,
posle toga se pada ničice.
Posle toga se glavom udara u pesak
i traži se izvinjenje od kruga.
Toliko.

Elegija osma

Kazala mi je tada, videvši nepomične stvari
moga postojanja:
Želela bih da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim
na snegu, kao srna,
dok trči i riče
kricima dugim, do noćnih zvezda.

Na mraz s nama i na led!
Obnažiću svoje telo
i u vode zaroniću, nebranjene duše,
za granicu svoju uzevši
morsko zverinje.

Okean će rasti, sigurno rasti
sve dok mu molekul svaki
ne bude bio kao oko jelena
ili
još i veći,
kao telo ajkule.

Ja ću roniti takvom uvećanom vodom,
o braunovske predele udarajući,
pokretima kao kod spora, očajna,
ići ću u cik-cak; udarajući
o velike, mračne, hladne molekule,
saborce Herkulove.

Bez mogućnosti davljenja i bez
mogućnosti hoda i letenja –
jedino u cik-cak i cik-cak i cik-cak,
zbliživši se s papratima
preko sudbine spora…

Želim da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim,
u urliku, u trku, smoždena zupcima
modrog svoda,
na ispucalom ledu lednika
rasutih nad modrim nebesima.

II

Ona je najednom svetlost zapalila
kraj svoga kolena, vertikalno,
pod crvenim šeširom
virginalnim


Dobacila je do moga članka knjigu
klinastim pismom napisanu.
Anđeli, ispresovani kao cveće,
tresli su se, smrvljeni, na platformi.

Anđeli pocrneli među slovima,
između stranice odozgo i stranice odozdo,
istanjeni, bez vode u sebi i svežine,
sa strahotnim sečivima…

Da odsečem sebe od pogleda svojih
koji mi, bez volje moje, iznikoše –
kad tugu svoju, kao mušku togu,
kopčom od leda sada zakopčavam.

U Hiperboreju, tamo – ona mi kaza
i, hvatajući jedno drugo za potiljke
desnom rukom, onom kojom se ne leti,
zaronićemo u vodu ispod leda.

Hiperborejo, belo, crno,
zlatosrebro,
otkrovenje, neotkrovenje, tugo
u trku i blejanju.

III

Ona najednom podiže glavu:
ponad nje huje bele lopte
i oblaci se u zelene trake kidaju.

Javlja se sfera s tminama kao planine,
koju ptice, kljunova zarivenih u nju,
teškim lepetom krila okreću.

Svakako, ideal leta ispunjen je ovde.
Možemo videti ogromne rode, zarivene u stenu,
kako se lagano miču. Možemo videti
džinovske orlove, s glavama ukopanim u kamenje,
kako krilima zaglušno tuku i možemo videti
pticu veću od svih ostalih ptica,
s kljunom kao plava osa
oko koje se okreće,
s četiri godišnja doba-sfera.
Svakako, ideal leta ispunjen je tu
i zelenkasti oreol predskazuje
ideal većma još ljut.

Prevod sa rumunskog: Adam Puslojić
Biografija

Nikita Hristov Stanesku rođen je 31. marta 1933. godine u gradu Ploešti u Rumuniji. Godine 1957. završio je studije rumunskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Bukureštu.

Tri godine kasnije objavio je prvu knjigu pesama Smisao ljubavi (1960). To je bio prvi korak na njegovom pesničkom putu, dugom koliko i njegov život – Nikita Stanesku živeo je do 1983. godine i do tada je objavio tridesetak knjiga pesama. Mnoge njegove knjige prevedene su na različite jezike, te je i čitalačka publika širom sveta imala priliku da se upozna sa njegovim bogatim opusom. Njegove knjige ovenčane su značajnim književnim nagradama.

Nikita Stanesku pripada pesnicima koji su svojim stvaralaštvom prevazišli apsolutno sve, pa tako i statističke životne podatke koje nazivamo biografijom. Adam Puslojić je preveo mnoge stihove ovog rumunskog pesnika. 1994, godine kazao je da je Nikita Stanesku Hristos rumunske poezije.
у Нема коментара:
Ознаке: ,

24. 2. 2025.

Wallace Stevens / Volas Stivens

Pablo Picasso - Old guitarist

 Čovek sa plavom gitarom

 
II

 Ne mogu svet baš da uokružim,
Ali se trudim.

Pevam o glavi junaka, o velikom oku
I bronzanoj bradi, al' ne o čoveku.

Mada se trudim a ih što bolje skrpim
I da kroz njih dođem do čoveka.

Ako ova serenada o skoro čoveku
Nije ona prava, o stvarima kakve jesu,

Recite da je za ovu serenadu
Kriva plava gitara.

V 

 Ne govori nam o veličini poezije,
O plamsanju baklji u podzemlju,

O strukturi lukova u žiži svetlosti.
Na našem suncu nema senki,

Dan je žudnja a noć je san.
Nigde ni sene.

Zemlja je za nas, ravna i gola.
Bez sene. Pesništvo

Nadvisujući muziku mora da zameni
Himne i prazno nebo,

U pesništvu preuzećemo njihovo mesto,
Čak i u brbljanju tvoje gitare.

XIII

Bleda preotimanja plavog
Kvare bledilo ... ay di mi,

Plavi pupoljci i smolasti cvetovi. Budi zadovoljan -
Širenjem, prostiranjem - zadovoljan da budeš

Čista sanjarija imbecila,
Heraldičko središte plavog sveta,

Glatko setnoplavog, sa stotinu podbradaka,
S uspaljenim pridevom ljubavnika...

XXII

Poezija jeste predmet pesme,
Od nje pesma potiče

I u nju uvire. Između njih dve,

Između izvora i ušća, jeste

Odsustvo stvarnosti,
Stvari kakve jesu. Ili tako kažemo.

Ali, da li su one stvarrno odvojene? Da li to znači
I odsustvo za samu pesmu koja ostvaruje svoju

Pravu pojavu tamo gde je sunce zeleno,
Oblak crven, zemlja oseća, a nebo misli?

Od toga ona uzima. A možda nešto i daje
U opštoj izmeni stvari.

Čovek sa plavom gitarom (1937)

Iz knjige Volas Stivens: Pesme našeg podneblja,
Matica srpska, Novi Sad; Cicero, Beograd; Pismo, Zemun; 1995.
Prevela Maja Herman-Sekulić.

Devica koja nosi Fenjer

O RAJU SMATRANOM ZA GROBNICU

 Koju reč imate, tumači, za ljude čije
Senke u grobnici neba šetaju po noći,
Potamnele duhove naše stare komedije?
Veruju li da lutaju po vetrovitoj hladnoći,
Sa podignutim fenjerima kojima im je obasjana
putanja, slobodni ljudi smrti, uvek u blizini
Da nađu što god traže? Ili da li se čini
Da ta sahrana, podupirana svakog dana
Kao duhovni prolaz u ništavilo, vrata,
Predvođa svake noći onu bezdanu noć kada
Mnoštvo više neće lutati, niti će svetlo
Postojanih fenjera mileti po tmini?
Napravite nijanse među tamnim komičarima,
Vičite za njima na najvećoj udaljenosti
Da odgovore iz svog ledenog Elizijuma.

ŽIVOT JE POKRET

U Oklahomi,
Bonnie i Đouzi,
obučeni u cic,
plesali su oko panja.
Vikali su,

"Ohojaho,
Ohooooo.."
Slaveći venčanje
Mesa i vazduha.

LUNARNA PARAFRAZA

Luna je majka patosa i sažaljenja.
Kada se, na iznurenijem kraju novembra,
Njegovo stara svetlost pomiče po granama,
Mlitavo, sporo, zaviseći od njih;
Kada Isusovo telo visi u samrtnom bledilu,
Ljudski blizu, i figura Marije
Načeta injem, skuplja se
U skloništu od trulog i opalog lišća;
Kada iznad kuća, zlatna iluzija
Vraća jedno starije doba mirnih
I umirujućih snova u spavačima u mraku –
Luna je majka patosa i sažaljenja. 


PLANETA NA STOLU

Arijelu je bilo drago što je napisao svoje pesme.
Bile su satkane od vremena kog se sećao
Ili nečega što je video pa mu se dopalo.

Ostale tvorevine sunca
Bile su rasipanje i zbrka
I zreli žbun se grčio.

Nije bilo važno da prežive.
Bilo je važno da nose
Nekakve crte lica, neki karakter.

Nekakvo obilje, pa makar i napola opaženo,
U siromaštvu njihovih reči,
Planete čiji su bile deo.

ČIST OSEĆAJ STVARI

Pošto je lišće opalo, vraćamo se
Čistom osećaju stvari. To je kao da smo
Došli do kraja imaginacije,
Neživi u nepokretnom savior.

Teško je čak izabrati pridev
Za ovu praznu hladnoću, ovu tugu bez razloga.
Velika građevina postala je majušna kuća.
Nijedan turban ne hoda umanjenim podovima.

Staklena bašta nikad nije toliko očajnički vapila za krečenjem.
Odžak je pedeset godina star i već je počeo da se krivi.
Fantastičan trud nije urodio plodom, ponavljanje
U ponovljivosti ljudi i muva.

Ipak odsustvo imaginacije
Moralo je i sâmo biti zamišljeno.Velika bara,
Čist smisao toga, bez odraza, lišća,
Blata, vode kao prljavo staklo, izražavajući nekakvu

Tišinu, tišinu pacova koji je došao da vidi,
Velika bara i njena pustoš ljiljana, sve ovo
Treba da bude zamišljeno kao neizbežno znanje,
Zahtevano, kao što nužnost zahteva.

PESMA KOJA JE ZAUZELA MESTO PLANINE

Tu je bila, reč po reč,
Pesma koja je zauzela mesto planine.

Disao je njen kiseonik,
Čak i kad je knjiga ležala okrenuta u prašini njegovog stola.

Podsetila ga je koliko mu je bilo potrebno
Mesto na kojem bi se kretao u sopstvenom pravcu,

Kako je prekomponovao borove,
Promenio položaj stena i trzanjem probio svoj put kroz oblake,

Zbog vidika koji bi bio odgovarajući,
Gde će biti dovršen u neobjašnjenoj dovršenosti:

Tačno onu stenu gde bi njegova nepreciznost
Otkrila, na kraju, pogled ka kom su stremili,
<

Gde može da legne i, zureći naniže ka moru,
Prepozna svoj jedinstveni i usamljenički dom.

POSLEDNJI SOLILOKVIJ UNUTRAŠNJEG LJUBAVNIKA

Upali prvo svetlo večeri, dok u sobi
U kojoj se odmaramo, zbog sitnice, verujemo
Da je zamišljeni svet krajnje dobro.
Ovo je, otuda, najintenzivniji randevu.
To je ta misao u kojoj skupljamo sebe,
Izvan svih ravnodušnosti, u jednu stvar:
Samo sa jednom stvari, samo sa jednim šalom
Tesno zavijenim oko nas, pošto smo siromašni, toplota,
Svetlo, moć, čudesni uticaj.
Ovde, sada, zaboravljamo jedno drugo i nas same.
Osećamo nerazgovetnost reda, celine,
Znanja, toga što je uredilo randevu.
Sa njegovom ključnom granicom, u mozgu.
Kažemo Bog i imaginacija su jedno…
Koliko visoko ta najviša sveća osvetljava mrak.
Od ove iste svetlosti, od ovog centralnog uma
Pravimo prebivalište na večernjem vazduhu,
U kom je samo biti tu zajedno dovoljno.

HIMNA IZ PAVILJONA LUBENICA

Ti što stanuješ u tamnoj kolibi,
Kome je lubenica uvek purpurna,
Čija su bašta vetar i mesec,

Od dva sna, noći i dana,
Koji bi ljubavnik, koji sanjar, izabrao
Onaj pomračen spavanjem?

Evo bokvice ispred tvojih vrata
I najboljeg pevca crvenog perja
Što se oglašava pre budilnika.

Neka gospa može doći, zelena kao list,
Čiji dolazak može doneti veselje
Izvan veselja spavanja,

Da, a kos širi svoj rep,
Tako da ga sunce može posuti mrljama,
Dok ispušta svoj zov.

Ti što stanuješ u tamnoj kolibi,
Ustani, pošto ustajanje neće biti buđenje,
I dozivaj, izvikuj zov, izvikuj zov.

U KAROLINAMA1

Jorgovani venu u Karolinama
Leptiri već lepršaju nad kolibama.
Novorođena deca već tumače ljubav
U glasovima majki.

Bezvremena majko,
Kako to da su tvoje pihtijaste bradavice
Najednom postale medene?

Bor zaslađuje moje telo
Iris me ulepšava. 1
Termin koji se koristi u SAD da označi Južnu i Severnu Karolinu. (Prim. prev.)

DOBRO ODEVEN ČOVEK S BRADOM

Posle konačnog ne dolazi da.
I od tog da zavisi budućnost.
Ne je bila noć. Da je sadašnje sunce.
U odbačenim stvarima, stvarima odrečenim,
Skliznulim niz zapadni vodopad, ipak jedna,
Samo jedna, jedna stvar je bila čvrsta, čak
Ne veća od cvrčkovog roga, ne više
Od misli koja se isprobava celoga dana, govor
O sopstvu koje mora održavati sebe govorom,
Jedna stvar koja ostaje, nevarljiva, bila bi
Dovoljna. Ah! slatki pohod za tom stvari!
Ah! slatki pohod, med u srcu,
Zelenilo u telu, van tričave fraze,
Van stvari u koje se verovalo, stvari utvrđene;
Lik na jastuku koji koji bruji dok neko spava
Oreol iznad kuće koja bruji…

Nikada ne može biti zadovoljen, um, nikada.

IZ PATNJE DONA DŽUSTA2

Završio sam svoju borbu sa suncem; I moje telo, stara životinja Ne zna ni za šta više. Silovita doba su rađala i ubijala, I sama su bila geniji Sopstvenih okončanja. Oh, ali samo sopstvo oluje Sinova i robova, rađanja i smrti, Stare životinje, Čula i osećanja, samog zvuka I prizora, i svega što je bilo u oluji, Ne zna ni za šta više. 2

( „Don Džust je žovijalni Don Kihot, on je proizvoljna figura“, V. Stivens.)

SVEĆA U DOLINI

Moja sveća je gorela sama u neizmernoj dolini.
Zraci ogromne noći sastavili su se na njoj,
Dok vetar nije dunuo.
Zraci ogromne noći
Sastavili su se na njenoj slici,
Dok vetar nije dunuo.

REKA NAD REKAMA U KONEKTIKATU

Postoji velika reka sa ove strane Stigije
Pre nego neko dođe do prvog crnog vodopada
I drveća kome nedostaje inteligencija drveća.

U toj reci, daleko na ovoj strani Stigije,
Samo proticanje reke je veselost
Dok bleska i bleska na suncu. Na njenim obalama,

Ne luta nijedna senka. Reka je verna,
Kao poslednja. Ali nema splavara.
On se ne bi mogao suprotstaviti njenoj pokretačkoj sili.

To nije moguće videti iza pojave
Koja govori o tome. Toranj Farmingtona
Stoji svetlucajući i Hadam sija i njiše se.

To je treća stvar bez osobina uz svetlost i vazduh,
Usmerenje, snaga, lokalna apstrakcija…
Pozovi je, još jednom, reku, neimenovani tok,

Ispunjen prostor, odražava godišnja doba, narodna mudrost
Svakog od čula; pozovi je, ponovo i ponovo,
Reku koja teče nigde, kao more.
у Нема коментара:
Ознаке: ,

11. 1. 2025.

Zašto je Platon pesnikinju Safo smatrao desetom muzom

Slika prikazuje Safo kako grli svoju kolegicu pjesnikinju Erinnu u vrtu u Mitileni na ostrvu Lezbos, Grčka. WIKIMEDIA (CC-BY-NC-ND)

Ovo je pesnikinja koja je pisala lirsku poeziju u vreme kada žene to nisu radile. U staroj Grčkoj, žene su obično bile obrazovane samo toliko da vode domaćinstvo. Ali grad u kojem je rođena možda je doprineo njenom životnom putu. Godine 2018., Marguerite Johnson, profesorica klasike na Univerzitetu Newcastle u Australiji, napisala je da je Safoin rodni grad Mitilene „izgleda .. bio prosvećenije društvo u poređenju s drugim zajednicama u arhaičnoj Grčkoj“ ( „Vodič za klasike: Safo, pesnikinja u fragmentima."

U Mitileni su žene privilegovanog društvenog položaja imale pristup formalnom obrazovanju. Kakvo god da je Safo dobila, ona se ujedinila sa njenim ličnim talentom da ostavi trajni uticaj na književnost.

"Ona je bila prvi ženski glas umjetnika u zapadnoj tradiciji", kaže Johnson. "Taj lirski glas privatne pesnikinje od vitalne je važnosti u istoriji zapadne književne tradicije. Ona je njen početak."

Ko je bila Safo?

Iako je bila pionir u posziji, neki delovi Saphoinog života izgledaju tradicionalni. Veruje se da je bila udata i da je imala kćer po imenu Kleis (Kleïs). Neki od fragmenata njenog rada govore o njenoj kćeri, na primer:

| Ali za tebe, Kleïs, ja nemam šarenu
| traku za kosu – odakle će ona doći?

Postoje rani biografski podaci čiji su pisci imali pristup drevnim materijalima koji su sada izgubljeni. Cleis se pominje i u Sudi, tako da se o njenom postojanju uglavnom slažu, a Safoina kćerka pruža dokaz da je pesnikinja bila udata za muškarca.

„Morala bi da ima muža da bi imala dete“, kaže Džonson. "Zato što u drevnom grčkom društvu ne postoji način da imate dete bez ceremonije venčanja i vrlo legitimnog procesa."

Iako je Safo pisala o svojoj braći i drugim ženama koje je poznavala, u njenim radovima nije bilo referenci na njenog muža. U drugim fragmentima, imena korišćena za Safonog muža variraju i često su igre reči, šale se na račun njegove muževnosti, a ne navode njegovo pravo ime. Prava igra reči mogla je biti da je više volela žene.

Sapfoine pesme su zapisane ali verovatno ne od strane same Safo. KONGRESNA BIBLIOTEKA

Da li je Safo bila lezbejka?

Jedno od često postavljanih pitanja o Safo je da li je bila lezbejka? U stvari, tvrdilo se da ostrvo Lezbos daje koren reči "lezbejka" zbog Sapfo. Poets.org navodi da je karakterizacija Sapfo kao preterano promiskuitetne i lezbijke opstala i da "sam izraz 'lezbejka' potiče od imena njenog rodnog ostrva."

U svojoj knjizi " Sappho ", Džonsonova objašnjava da je termin izveden iz grčkog glagola " lesbiazein ", što ironično znači "faliti". Istina, ta se reč povezivala s ostrvom Lezbos. "Ono što glagol označava je čin nedvosmislene heteroseksualnosti, a istorijsko objašnjenje za poreklo i značenje zasniva se na reputaciji žena sa Lezbosa zbog neobuzdane senzualnosti i požude", napisao je ona u knjizi.

Ali da se vratimo na Sapfo, da li je bila ili nije?

„To je vitalno važno pitanje i zato se postavlja svaki put“, kaže Džonsonova. "Drevni ljudi nisu koristili te termine za sebe. Termin homoseksualac i termin lezbejka su veoma kasno ušli u engleski rečnik." Stari Grci nisu imali termin za to, tako da naučnici koji se bave kulturom i seksualnošću u antičkom svetu koriste neutralniji izraz, a to je "privlačenje istog spola".

„Mislim da je Sapfo bila pretežno emocionalno privučena ženama“, kaže Džonsonova. "To možemo videti u fragmentima. Ona piše o ženskoj lepoti, tako da je u estetskom smislu privlače žene." Iako njena poezija sadrži malo o seksualnom izražavanju te ljubavi i želje, eksplicitne seksualne reference ionako se u poeziji tog vremena nisu nalazile.

Grci bi rekli, ona je "ljubitelj žena" - platonski, a možda i seksualno. Primer:

Fragment 102 ( preveli Raynor i Lardinois ) 

|Slatka majko, ne umem da tkam —
|vitka Afrodita me savladala
|čežnjom za devojkom.

Kada su arheolozi otkrili nove fragmente Safoinog rada na papirusu u Egiptu 1800-ih, bili su "razoreni" kada su pronašli ženske zamenice u pesnikinjinim opisima onoga što je smatrala lepim i šta je volela, kaže Džonsonova. Kako bi se "zaštitio" Safoin imidž, kružila je ideja da je ona vodila školu za devojčice i da se reference na devojke koje vole odnose na učenike u njenoj školi.

Čak i danas, Britannica zapis za Sapfo kaže: „Njene teme su uvek lične – prvenstveno se tiču ​​njenog tijasa , uobičajenog izraza (koji se ne nalazi u Safoinim postojećim spisima) za žensku zajednicu, sa religioznom i obrazovnom pozadinom, koja je bila pod njenim vođstvom."

Džonsonova kaže da je ovo bio primer stavljanja viktorijanskog morala na Safo i da uopšte nije postojala škola za devojčice. Naučnici su takođe smatrali da je Sapfo možda komponovala više imajući na umu svoje nastupe i publiku, kao što je Daniel Mendelson napisao u The New Yorkeru 2015.

Budući da znamo malo o njoj – a mnogo od onoga što znamo je kontradiktorno – ljudi su tokom vekova mogli da od nje naprave „svoju Safo“, kaže Džonsonova. "Dakle, ograničeni i prilično iskrivljeni biografski detalji omogućavaju ljudima da vide ono što žele da vide."

Ova rimska freska iz Pompeja, otkrivena 1760. godine, pokazuje ono što se obično smatra Safo.NACIONALNI ARHEOLOŠKI MUZEJ NAPULJA

Safo i lirska poezija

Za nekoga koga su tako dugo poštovali, Sapfoin rad — barem ono čemu danas imamo pristup — izuzetno je ograničen.

„Imamo veoma mali procenat njenog kompletnog rada, možda 2 odsto“, kaže Džonsonova. "Imali su vrlo ranjivo i krhko sredstvo za održavanje književnosti u drevnom svetu. Mnogo toga se prenosilo od usta do usta."

U nekom trenutku, Safoine pesme su zapisane ali verovatno ne od strane same Safo, koja bi svoje pesme izvodila uz pratnju lire . Zahvaljujući ovim transkripcijama, Rimljani su imali pristup delima, a neki od primera koje danas imamo potiču iz drevnih gramatičkih knjiga - odlomak koji objašnjava poetski metar mogao bi uključivati primjer tog metra iz Safo.

Safo je komponovala na eolskom grčkom , a kao i njen savremenik i kolega Alkej, rodom sa Lezbosa, pisala je u lirskom stilu. Za razliku od epske poezije — pomislite na „Ilijadu“ — koja je napisana heksametrom, lirska poezija ima kraći metar, što je čini pogodnijom za lične teme. Takođe se izvodi uz pratnju lire, otuda i naziv.

Poetski metar koji je razvila Safo sada je poznat kao Safički metar ili Safička strofa, prema Enciklopediji antičke istorije . Sastoji se od tri reda od 11 taktova i završne linije od pet. Safičke stihove koristili su pesnici koji su došli nakon nje, uključujući rimskog Katula, Horacija i mnogo kasnije u Engleskoj od strane Samuela Taylora Coleridgea.

Nažalost, metar je teško uhvatiti u prevodima Sapfoove poezije. Ponekad se njen rad prevodi u praznim stihovima kako bi se zadržao deo strukture, međutim, muzički kvalitet se gubi.

Upravo je Safoin opis intimnosti istinski izdvojio od njenih savremenika, toliko da ju je Platon nazvao "Desetom muzom", pridruživši je devet Zevsovih i Mnemozininih kćeri, koje su davale božansko nadahnuće umetnosti i nauci.

„Njen glas je jedinstven“, kaže Džonsonova. "To je najličniji glas u ovom usponu grčke lirike koji se može baviti ličnim temama, ali Sapfo je ta koja to zaista zastupa."
U staroj Grčkoj, Safo je bila poznata po tome što je uživo recitovala svoju poeziju uz liru, ILBUSCA/GETTY IMAGES

Sappho's Poems

Komadi Sapfoove poezije su uglavnom fragmenti naslovljeni brojevima. Od devet mogućih papirusnih svitaka — ili oko 10.000 redova — Safoove poezije za koje se zna da je uređena u Aleksandriji u trećem i drugom veku pre nove ere, sačuvalo se samo 650 redova, prema Diane Raynor i APMH Lardinois ' Sappho: A New Translation of kompletna dela ."

Sačuvana dela autori opisuju kao „jednu celovitu pesmu, otprilike 10 sadržajnih fragmenata koji sadrže više od polovine originalnog broja redaka, stotinu kratkih citata iz dela drugih antičkih autora, koji ponekad ne sadrže više od jedne reči, i još jednu od 50 komada papirusa."

Pesma 58, koja se bavi starenjem, objavljena je 2004. godine kada je pronađen komad papirusa sa tekstom koji bi se mogao upariti sa postojećim fragmentima pesme.

Iz pesme 58 ( preveli Raynor i Lardinois )

|Moj duh je postao težak; klecaju koljena
| koja su nekada mogla plesati lagano kao lane.

|Često stenjem, ali šta da radim?
| Nemoguće je da ljudi ne stare.

|Jer kažu da je zaljubljena ružičasta ruka zore
|otišla na kraj sveta držeći Titonosa,

|lepog i mladog, ali ga je vremenom siva starost
|zatekla sa besmrtnom ženom.

 Još pjesama iz Sapfoa možda je još uvijek tamo na starom papirusu koje samo čekaju da budu iskopane. U međuvremenu, moraćemo da uživamo u malim fragmentima iz njenog života.

Fragment 47 ( preveli Raynor i Lardinois )

28. 6. 2024.

POEZIJA

B
C
Č
D
DŽ
E
F
G
у 2 коментара:
Ознаке:

28. 3. 2024.

Stefan George i Albert Verwey




Albert Verwey, Moj odnos sa Stefanom Georgeom (CA Mees, Santpoort, 1934.).

Nakon što je nedavno umro nemački pesnik Stefan George, ponovno se sa svih strana pokušalo shvatiti ovu tipičnu svesteničku figuru u svetlu poezije, odnosno u svetlu njegovog vremena. Odnos prema Georgeu određen je odnosom prema poeziji kao takvoj. Napiše li se reč 'poezija' velikim slovom, neće se ni na trenutak posumnjati u vrednost potpune, gotovo svete povučenosti Stefana Georgea usred sve banalnijeg, sve vulgarnijeg sveta. Ako nekoga više zanima videti osobu iza pesnika, tada će biti sklon Georgeovu hijeratsku privlačnost smatrati jednim od mnogih pokušaja koje ljudi čine da se zaštite od prolaznosti života; u tom slučaju, George se vidi kao simptom razdoblja mišljenja koje je, reagujući na demokratsko spljoštenje društva, još uvek želelo smatrati aristokratsku povučenost znakom izbora.

U svakom slučaju, odnos Stefana Georgea prema društvu nije bio polovičan. Želi li se u tom stavu najjače istaknuti element komičnosti ili element svesteničke usamljenosti, činjenica je da celi Jurjev život pokazuje doslednu težnju prema obliku duhovnog života. 'Ako se pretpostavi da je on poeziju zamislio kao svesteničku funkciju i stoga pesmu kao svesteničku gestu; Ako se dalje zanemari činjenica da je time potpuno krivo protumačio Nietzscheove namere i postigao upravo ono cega bi se njegov učitelj zgražavao, ostaje nam pesnik čije fenomenalne plastične moći ni na trenutak ne treba dovoditi u pitanje, i ljudsko biće, koje je pokazalo da on iznad svega ceni čistoću svojih načela.' Tako sam pisao nakon Georgeove smrti (Večernji dnevnik od 8. decembar '33.). Ta dosledna posvećenost poeziji ogledala se, podsetimo, i u formiranju kruga 'učenika', u izdavanju časopisa 'Blätter für die Kunst', pa čak i u celovitom ritualu, koji je trebao simbolizovati poseban položaj poezije.

Nesumnjivo je mnogo toga u tim nastupima što graniči sa snobizmom i afektacijom. Danas više nije moguće deliti stajalište Georgeova 'duhovnog biografa', Friedricha Woltersa, koji je pesnika hvalio na najpreteranije načine. Uz svo dužno poštovanje prema Georgeovoj poeziji, neće se moći poštedeti najoštrije kritike kako bi se otkrila 'tajna' koju Stefan George i njegov krug pokušavaju sakriti od očiju profane gomile. Barem nas cilindar, svečani kaput i stilizirana kravata više ne moraju impresionirati.

George i Verwey: sličnost i razlika 
 
Nedavno objavljena knjižica Alberta Verweya vrlo je važna za poznavanje Georgeovog života i dela. Verwey je pobliže poznavao Georgea i ima sećanja na njega iz godina između 1895. i 1928. Kontakt između dvojice pesnika bio je nekoliko puta prekidan razdobljima u kojima se nisu viđali; Dapače, prijateljstvo je kasnije znatno zahladilo, ponajviše zbog razlike u stavu prema nacionalizmu i svetskom ratu. Ali Verwey je poznavao Georgea tako intimno da se može smatrati jednim od najpouzdanijih svedoka. Tokom njihovog prijateljskog odnosa okupio ih je Toorop; reprodukcija tog crteža uključena je u biblioteku, kao i zanimljiva fotografija Georgea i njegovih bliskih osoba, na kojoj su Karl Wolfskehl, Alfred Schuler, Ludwig Klages i sam Verwey grupirani oko majstora; jedinstven dokument pesničkih lica!

Verwey je stoga svakako pouzdan reporter, jer (kao i mnogi osamdesetogodišnjaci kasnije u životu) izveštava o činjenicama s bolnom tačnošću i bez puno smisla za humor. Svaka šetnja, svaka tema razgovora beleži se s tolikom odgovornošću da se čovek ponekad zapita nije li ton previše svečan u odnosu na te životne detalje. Ljudi su, otkriva to celi stil Verweyeve knjige, 's pesnicima među sobom', a Verwey i sada odgovara zapravo samo pesnicima i njihovim poštovaocima. Otuda i nedostatak duhovite note. Verweyeva kritika Georgea svakako se ne tiče njegove poezije niti položaja tog pesnika u odnosu na društvo; u tom pogledu ove dve osobe su zaista potpuno srodne duše. Razlika se otkriva tek tamo gde temperament Georgea, sklonog 'drilovima', i više kosmopolitski orijentisanog Nizozemca Verweya otežava kombinaciju. U velikom ratu, koji je za Georgea imao gotovo apokaliptično značenje, otuđenje postaje svršena činjenica. Gledište koje je prevladavalo u Georgeovom krugu u pogledu rata tada je jasno izraženo Wolfskehlovim rečima: 'Wir haben ihn nicht gewollt, aber er ist von Gott'. Za Verweya, s druge strane, prema vlastitim rečima, rat je bio 'ništa više od površinskog kretanja, ni u čemu usporedivog s dubljim i dragocenijim životom duha i poezije'. Tako su dva temeljno vrlo srodna pogleda na poeziju i duh došla u nepomirljiv sukob zbog jedne trezne i nepoetične činjenice kao što je rat.

Saradnja; Georgeove licne ćudljivosti

Verweyeva razmišljanja ne utiču samo na samog Georgea, već i na njegov krug, a (nenamerno) elementi male ljudske prirode prilično snažno dolaze do izražaja. Verweyev govor odražava atmosferu 'života oko Georgea' tako tačno da je humor malog čoveka vidljiv iz samih činjenica. 'Ozbiljnost umetnosti', u kojoj su ti ljudi nekada bili jedno, a kasnije i 'u prepoznavanju majstorstva kojim je svako od nas izražavao svoju narav'. Tu se već oseća koliko je teška i važna bila pesnička odgovornost! “Zanimljivo je bilo”, piše Verwey o prvom susretu s Georgeom, “to što se poznanstvo pretvorilo u zajednički rad čim smo stigli u moju sobu. Pustio sam ga da sedne na stolicu ispred mog pisaćeg stola. Predstavio sam mu nizozemsku poeziju, skrenuo mu pažnju na neke pesme i preveo ih. Odmah je nacrtao ono što je postalo osnova za neke od njegovih kasnijih prevoda stihova.' Nakon prvog susreta usledila je plodna pesnička saradnja, takođe kroz zajedničke časopise; O tome opet vrlo savesno izveštava Verwey. U 'Blätter für die Kunst', na primer, Kloosovi soneti, fragmenti iz Gorterove 'Mei' i pesme samog Verweya pojavili su se u Georgeovom prevodu. Ali najvažnije su Verweyeve izjave o Georgeovoj osobenosti, koje on negde opisuje na sledeći način: 'Dok smo tako sedeli, odmah sam primetio da je njegovo (Georgeovo) lice bilo usko u profilu, ali široko napred, krst kakav ni kod koga nisam vidio tako jak, a koji je nesumnjivo predstavljao vezu bogatog čoveka.priroda sa strogim oblikom. Upravo je to bila veza koju sam prirodno voleo i koja mi je omogućavala da, pitajući i odgovarajući, i provociram i otvaram se. Osim toga, u njegovoj je glavi bilo manje tekuće celine nego lepe koordinacije i superpozicije različitih delova i slojeva. Nije bio jednostavno, već složeno biće, koje je uvek iznenađivalo velikom iskrenošću i prirodnošću. Vezan, ali nimalo neugodan ropstvo.'

Verwey takođe daje mnoge anegdote (uključujući Georgeov susret s Bollandom) i takođe govori gotovo veličanstveno o pesnikovim preuskim lakiranim cipelama, njegovim kravatama boje daždevnjaka i njegovom monoklu; Čini se da se sve ovo Verweyju nije činilo smešnim, čak ni kad je povezano s metafizičkim problemima, ili barem on to shvata vrlo ozbiljno. Meni je posebno smešna (ali očito ne i Verweyju, koji to ozbiljno priča) priča da se 'George žalio (Verweyu) na smelost s kojom je (mladi pesnik) Gutteling hodao pored njega'. Element poze i komedije ovde igraju vrlo važnu ulogu.

'učenici'

Niti se čini da su 'učenici', koje je George strogo disciplinovaoo, u Verweyevom opisu slobodni od afekta. Kad Ludwig Klages 'izbegne' sa sastanka, on je kao bolestan od škole! Hijeratika je usko povezana s pruskim drilom, što je vrlo jasno iz ovog odnosa između učitelja i učenika! Verwey daje sledeću, neprivlačnu sliku 'učenika' Wolfskehla: 'Bled, sa svojim raščupanim pramenovima i valovitim pokretima svog vitkog tela, on izgovara reč ili laže slušajući dvostruko većim od svojih kratkovidnih očiju, zadubljen u govornike. .' 'Inovator lepe izrade', Melchior Lechter, također je čudno biće. 'U njegovom domu u Kleiststrasse 3 nije bilo ničega - od spaljenih prozora do uveza knjiga i salveta - što nije napravio on sam ili napravljeno prema njegovim crtežima i pod njegovim nadzorom... To oko krune na stropu njegove sobe bile su naslikana imena Nietzsche, Wagner, Böcklin (sic! MtB), dovoljno mi je dokazalo da je živeo u drugačijem svetu od moga', kaže Verwey i argumentuje njegov zdrav razum. U biblioteci se takođe može naći sve samo ne ugodan portret ovog Lechtera; sedi na fotelji domaće izrade u nekakvom ezoteričnom shamberlouku. Upravo iz privlačnosti 'učenika' postaje jasno, čak i u nimalo polemičkom i prilično srodnom duhu Alberta Verweya, koliko je poetski misticizam à la Stefan George opasan.

Građa, koju je Verwey prikupio s dužnošću književnog istoričara, ostavlja konačnu prosudbu drugima; ali upravo kao materijal ono je od najveće vrednosti za proučavanje 'tajne' Georgea, što čini zanimljiv aspekt 'tajne' poezije.

MTB
Ovaj se članak pojavio kao Stefan George i Albert Verwey u Collected Works , svezak 4, stranica 270.
у Нема коментара:
Ознаке: , ,

Jama i klatno, Edgar Allan Poea

Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...

  • Rej Bredberi, Maslačkovo vino
    Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
  • KNJIŽEVNOST
    KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...
  • O ženi - poezija
    Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...