TRINAESTO POGLAVLJE
Retko u životu čovek se nađe na samom rubu večnosti, ali izgovorivši par reči u podrumu na East Endu bio sam potpuno siguran da su mi to zadnje reči koje ću izgovoriti na Zemlji. Pripremio sam se za šok udara o one crne, brze vode i unapred iskusio stravu pada od kog zastaje dah.
Ali na moje iznenađenje začuo sam prigušen smeh. Otvorio sam oči.Poslušavši znak čoveka na divanu, dva su me dvorjanina donela natrag na sedalo na suprot njemu.
—Hrabar ste čovek, kapetane Hastingse —rekao je.—Mi istočnjaci cenimo hrabrost. Moram priznati da sam očekivao da će te tačno tako postupiti. Time smo došli do drugog predviđenog čina vaše muške drame. Zbog sebe ste se već suočili sa smrću —hoćete li se suočiti i zbog drugoga?
—Što sada želite reći? —upitao sam promuklim glasom, dok me je obuzimala strava.
—Sigurno niste zaboravili gospođu koju držimo u rukama —Vrtnu ružu.
Gledao sam ga sa osećajem bolne bespomoćnosti.
—Kapetane Hastingse, držim da ćete napisati pismo. Evo, obrazac za brzojav.Poruka zavisi od vas, a za vašu suprugu može značiti život ili smrt.
Obrve su mi se oznojile. Moj je mučitelj nastavio, srdačno se smešeći i govoreći savršeno promišljenom hladnoćom.
—Tako, kapetane, pripremili smo pero za vas. Trebate samo napisati pismo.Ako ne
——Ako ne?—ponovio sam kao jeka.
—Onda će voljena vam dama umreti —i to umrieti polako. Moj gospodar, LiChang Yen, u slobodno vreme uživa izmišljati nove i neverovatne načine mučenja —
—Bože dragi! —zavapio sam.—Vi zlotvore! Ne—to ne biste učinili.
—Da vas podsetim na neke od njegovih izuma i naprave? Ne osvrćući se na moje proteste, nastavio je govoriti —čak s vedrinom u
glasu—sve dok nisam izbezumljen kriknuo i rukama prekrio uši.
—Da, vidim da je dosta. Uzmite pero i pišite.
—Nećete se usuditi —
—Govorite besmislice i svesni ste toga. Uzmite pero i napišite .
—I ako to učinim?
—Suprugu ćemo vam osloboditi. Smesta ću poslati brzojav.
- Kako da znam da ćete se držati zadane reči?
—Zaklinjem se svetim grobovima predaka, Uz to, prosudite sami—zašto bih joj poželeo nešto nažao? Otmica bi u tom slučaju poslužila svrsi.
— A - Poirot?
—Držaćemo ga na sigurnome mestu sve dok ne završimo naše akcije. Tad ćemo ga osloboditi.
—Hoćete li se i na to zakleti grobovima svojih predaka?
—Jednom sam vam se zakleo, To će biti dovoljno. Srce mi je zastalo. Izdajem prijatelja —i to zašto?
Na tren sam oklevao—a onda mi se strašna alternativa poput more pojavila pred očima. Pepeljuga —u rukama tih kineskih vragova polagano umire u stravičnim mukama.
Jeknuo sam. Uzeo sam pero. Možda bih pomno sročivši reči mogao upozoriti Poirota i omogućiti mu da izbegne klopku. Bila je to jedina preostala nada.Ali i ta je nada nestala. Kinez se oglasio, smerno i ljubazno.
—Dopustite da vam izdiktiram.
Zastao je, strogo gledao na smotuljak beleški pokraj njega i počeo diktirati:
Dragi Poirot, mislim da sam na tragu Broja Četiri. Neki Kinez došao je danas posle podne i namamio me ovamo lažnom porukom. Na sreću pravovremeno sam shvatio tu malu igru i pobegao mu. A potom smo promenili uloge pa ja sam njega malo pratio—vrlo lukavo, ako smem sebi polaskati. Šaljem vam ovo po pametnom mladom momku. Dajte mu zabavu tu, molim vas. Obećao sam ako vam predam poruku. Motrim na kuću i ne usuđujem se maknuti. Čekaćuv as do šest sati a ako do tada ne dođete, moraću sam pokušati ući u kuću. Prilika je doista pogodna a možda vas momak niti ne pronađe. Ne, ako mu to uspe, neka vas odmah dovede ovamo. I sakrijte te vaše krasne brkove za slučaj da neko motri iz kuće, da vas ne prepozna. Sav u žurbi,
V
...................
dovde stala
AH.
Svaka me reč, kako sam je pisao, bacala u sve dublje beznađe. Sve je bilo naprosto dijabolički lukavo. Shvatio sam koliko dobro moraju poznavati svaku pojedinost o našim m životima. Naime, takvu poslanicu i sam bih napisao. Tvrdnja da me Kinez koji je naišao to poslepodne pokušao vući obezvredila je sve što sam želeo postići ostavljajući četiri knjige na podu kao 'znak'. To je bila klopka i prozreo sam je —tako će pomisliti Poirota. I vreme je mudro isplanirano. Primivši poruku, Poirot će pomisliti da mu je ostalo samo toliko vremena da dojuri s teklićem nevinog izgleda. A znao sam da će to i učiniti. Zbog moje odlučnosti da uđem u kuću, doleteće navrat-nanos. Uvek je pokazivao smešno nepoverenje u moje sposobnosti. Biće uveren da, nedorastao situaciji, srljam u opasnost i pohitaće uzeti stvar u svoje ruke.
Ne, ništa se nije mogloučiniti. Napisao sam što mi je rečeno. Moj mi je otmičar uzeo poruku, pročitao je, odobravajući kimnuo glavom i predao jednom od svojih dvorana, koji je ubrzo nestao iza jedne od velikih oslikanih svila što su prekrivale vrata.
S osmehom na licu, čovek nasuprot mene uzeo je obrazac za brzojav i nešto napisao. Pružio mi ga je.
U brzojavu je stajalo:Odmah oslobodite belu pticu.
Uzdahnuo sams olakšanjem .
—Smesta ćete poslati? —požurivao sam ga. Nasmejao se i kimnuo glavom.
—Kad se gospodin Hercule Poirot nađe u mojim rukama ,brzojav će otići. Tek tada.
—Ali obećali ste —
—Ako ovo ne upali, možda će mi vaša bela ptićica još biti nužna —da vas uverim da nastavite.
Probledeo sam od geva.
—Bože dragi! ako vi —odmahnuo je dugom, mršavom žutom rukom
- Budite spokojni, mislim da će te uspeti. I istog trena kad se gospodin Poirot nađe u našim rukama, ispuniću svoje svečano obećanje.
—Ako me prevarite?
—Zakleo sam vam se časnim precima. Ne strahujte! Odmorite se malo. Moje će se sluge brinuti za vas dok me ne bude bilo.
Ostao sam sam u ovom čudnom podzemnom luksuznom gnezdu. Ponovno se pojavio kineski dvorjanin. Doneo je hranu i piće i ponudio me, ali sam samo odmahnuo rukom. Razboleo sam se—razboleo u srcu.
A onda se iznenada pojavio gospodar, visok i svečana izgleda u svilenoj odori.Vodio je akcije. Prema njegovoj naredbi opet su me odvukli kroz podrum i tunel do one prve zgrade u koju sam ušao. Odveli su me u sobi u prizemlju. Prozori su bili zatvoreni, ali kroz pukotine se moglo videti ulicu. Starac u iznošenoj odeći šetao je gore-dole na suprotnoj strani ulice, a kad sam video kako daje znak shvatio sam da je čuvar koji je zapravo pripadao bandi.
—Sve je u redu—rekao je moj kineski prijatelj.
—Hercule Poirot je pao uzamku. Dolazi—i to sam, ako se ne računa momak koji ga vodi. E, sada, kapetane Hastingse, ostala vam je još jedna uloga da je odigrate. Ako mu se ne pokažete,Poirot neće ući u kuću. Kada se pojavi na suprotnoj strani ulica, morate izaći pred ulaz i pozvati ga. —Šta? —viknuo sam ljutit.
—Tu ćete igrati sami. Ne, imajte na umu cienu koju ćete platiti ako ne uspete. Ako Hercule Poirot posumnja da nešto nije u redu i ne uđe u kuću,vaša će žena trpeti sedamdeset dugih smrti. Ah! Evo ga.
Dok mi je srce uzbuđeno lupalo i osećajući se na smrt bolesnim, gledao sam kroz pukotinu. U čoveku koji je hodao po suprotnoj strani ulice odmah sam prepoznao svog prijatelja, premda je podignuo okovratnik i donji deo lica zaklonio šalom. Lako sam prepoznao njegov hod i način na koji je držao tu svoju jajoliku glavu.
Poirot je dolazio u dobroj veri da mi pomogne i ne sumnjajući da nešto nije uredu. Uz njega je trčkao tipičan londonski balavac, mračna lica i odrpane odeće.
Poirot se zaustavio, pogledao preko u, dok mu je dečak nešto brzo govorio i pokazivao rukom. Izašao sam u hodnik. Na znak visokog Kineza, sluga je otvorio vrata.
—Setite se cene koju će te platiti ako ne uspemo—tihim mi je glasom dobacio moj neprijatelj.
Izašao sam na stepenice i pozvao Poirota. Poţžurio je preko ulice.
—Aha! sve je u redu s vama,prijatelju dragi. Već sam postajao nemiran. Uspeli ste ući? Je li onda kuća prazna?
—Jest—, rekao sam tihim glasom, pokušavajući zvučati prirodno. —Mora da negde postoji tajni izlaz. Uđite da ga potražimo . —
Prešao sam preko praga.Potpuno nesvestan šta ga čeka, Poirot se spremao da me sledi.
A onda kao da mi je nešto puklo u glavi. Više nego jasno shvatio sam kakvu ulogu igram—uloga Jude.
—Natrag, Poirot!—viknuo sam.—Natrag ako vam je život mio. Ovo je klopka. Ne obazirite se na menene. Bežite smesta.
Još dok sam govorio —ili bolje reći izvikivao upozorenje, kao u škripac zgrabile su me neke ruke. Jedan je kineski sluga poletio pokraj mene da uhvati Poirota.Ovaj je odskočio, podignute ruke, a zatim me iznenada obavio gust dim daveći—ubijajući me.
Osećao sam kao da padam —gušim se —smrt dolazi.
Polagano i bolno vraćao sam se svesti —sva su mi osetila otupela. Prvo sam ugledao Poirotovo lice. Sedieo je meni nasuprot i promatrao me napeta izraza lica.Kliknuo je od veselja kad je opazio da ga gledam.
- A, oživeli ste —vratili ste se svesti. Sve je u redu. Moj prijatelju - moj siroti prijatelju!
—Gde sam?—rekao sam s bolom u glasu.
—Gde? Ne, Chez vous!Pogledao sam oko sebe. Ja zaista,bio sam u znanoj mi sobi. A na rešetci kamina stajala su ona ista četiri komada ugljena koje sam paţžljivo rasporedio.
Poirot je sledio moj pogled.
—O, kako da ne—pa to je bila vaša sjajna zamisao, to i knjige. Znate, ako mi ko ikad kaže'Taj tvoj prijatelj, taj Hastings, nije baš previše mudar, zar ne?' moćiću odgovoriti: 'Nemate pravo'. Ta vam je ideja zaista bila veličanstvena i savršena.
—Znači shvatili ste smisao poruke?
—Pa, nisam valjda imbecil! Naravno da sam shvatio. Baš mi je takvo upozorenje bilo potrebno i nešto vremena da bih do kraja uobličio svoje planove.Nekako vas je Velika Četvorka uspela odvesti, S kojom svrhom? Sigurno ne za vaše beaux yeux—jednako tako ni zato što su vas se bojali i želeli vas maknuti s puta.Ne, njihova mi je namera postala jasna. Iskoristiće vas kao mamac da se domognu velikog Herculea Poirota. Već sam dugo vremena spreman na takvo šta. Stalno se pomalo pripremam i eto ga na, dolazi teklić —kojeg li samo umiljatoga malog uličnog odrpanca! A ja,ja sve progutam i pohitam s njim. Na sreću oni vam dopuste da stanete na ulazna vrata. Toga sam se bojao. Strahovao sam da ću ih morati rešiti pre nego što dospem do mesta na kojem vas drže i da ću vas posle morati traiti — možda i uzalud.
- Rešiti ih se, tako ste rekli? —upitao sam skrušeno, —Sami?
—Oh, pa nije to neka oposebna mudrolija. Ako se na vreme pripremite, sve je zapravo jednostavno—tako govore izvidnici, zar ne? Lepa izreka. Ja, ja sam bio spreman. Ne tako davno učinio sam uslugu jednom hemičaru, koji se za vreme rata mnogo bavio otrovnim plinovima. Napravio mi je jednu malu bombu —jednostavnu i lagano, tako da se može nositi bez teškoća —treba samo baciti i pojavi se dim —i zatim nesvest. Odmah sam zazviždao na malu zviždaljku i dotrčalo nekoliko sposobnih Jappovih momaka koji su motrili tu kuću još mnogo pre nego se odrpanac pojavio i koji su nas uspeli slediti sve do Limehousea. Priskočili su i uzeli stvar u svoje ruke.
—Ali, kako to da se i vi niste onevestili?
—Ponovno sam imao sreću. Naš prijatelj Broj Četiri (koji je sigurno sam sastavio ono pametno pismo) dopustio je sebi da se malo naruga mojim brkovima, a to mi je samo olakšalo i zapravo omogućilo da stavim respirator ispod šala.
—Sećam se —rekao sam sav uzbuđen. Ne, kad sam izgovorio reči —sećam se —ponovo me obuzeo stravični užas na kojeg sam na tren zaboravio.Pepeljuga.
Srušio sam se jauknuvši.
Mora da sam na nekoliko minuta izgubio svest. Probudio sam se i ugledao Poirota kako mi u usta pokušava uliti nekoliko kapi vinjaka.
—Šta je s vama, mon ami? Šta je s vama? Recite mi!
Reč po reč,ispričao sam mu celu priču tresući se kao na vetru. Poirot je kriknuo.
—Prijatelu, prijatelju dragi! Šta li ste sve propatili!
A ja ništa nisam znao o svemu tome! Ne, smirite se, priberite! Sve je unajboljem redu!
—Naći ćete je? To hoćete reći? Ali ona je u Južnoj Americi. A dok stignemo tamo —mnogo prie nego stignemo —biće mrtva —i sam Bog zna kako i na koji ćegrozan način umreti.
—Ne, ne, ne shvatate. Na sigurnom je i sa njom je sve u najboljem redu. Nije im čak ni na trenutak pala u ruke.
—Ali, dobio sam brzojav od Bronsena?
—Ne, ne, niste. Možda ste iz Južne Amerike dobili brzojav s Bronsenovim potpisom —ali to je posve nešto drugo. Recite mi, zar nikad niste pomislili da jedna takva organizacija, s ograncima širom sveta, lako bi mogla pokušati zadati nam udarac preko devojke. Pepeljuge, male curice koju toliko volite?
—Ne, nikad—odgovorio sam.
—E pa, jaj esam. Nisam vam ništa govorio, jer vas nisam želeo nepotrebno uznemiravati —ali preduzeo sam određene mere. Svako pismo koje ste dobili od supruge čini se kao da je napisano na vašem ranču, ali zapravo je napisano na sigurnome mestu koje sam organizovao još pre tri meseca.
Dugo sam ga gledao ne trepnuvši.
—Sigurni ste u to?
—Parbleau! Siguran? Znam da je tako. Mučili su vas lažju.
Okrenuo sam glavu. Poirot mi je stavio ruku na rame. U glasu mu je bilo ne što nikad dosad nisam čuo. —Dobro znam da ne želite da vas zagrlim ili pokažem neki osećaj. Ponašaću se stoga kao pravi Britanac. Neću reći ništa —ali baš ništa. Ništa osim da u ovoj našoj najnovijoj avanturi sva čast pripada vama i da je sretan čovek koji ima takvog prijatelja.
Ne, ništa se nije mogloučiniti. Napisao sam što mi je rečeno. Moj mi je otmičar uzeo poruku, pročitao je, odobravajući kimnuo glavom i predao jednom od svojih dvorana, koji je ubrzo nestao iza jedne od velikih oslikanih svila što su prekrivale vrata.
S osmehom na licu, čovek nasuprot mene uzeo je obrazac za brzojav i nešto napisao. Pružio mi ga je.
U brzojavu je stajalo:Odmah oslobodite belu pticu.
Uzdahnuo sams olakšanjem .
—Smesta ćete poslati? —požurivao sam ga. Nasmejao se i kimnuo glavom.
—Kad se gospodin Hercule Poirot nađe u mojim rukama ,brzojav će otići. Tek tada.
—Ali obećali ste —
—Ako ovo ne upali, možda će mi vaša bela ptićica još biti nužna —da vas uverim da nastavite.
Probledeo sam od geva.
—Bože dragi! ako vi —odmahnuo je dugom, mršavom žutom rukom
- Budite spokojni, mislim da će te uspeti. I istog trena kad se gospodin Poirot nađe u našim rukama, ispuniću svoje svečano obećanje.
—Ako me prevarite?
—Zakleo sam vam se časnim precima. Ne strahujte! Odmorite se malo. Moje će se sluge brinuti za vas dok me ne bude bilo.
Ostao sam sam u ovom čudnom podzemnom luksuznom gnezdu. Ponovno se pojavio kineski dvorjanin. Doneo je hranu i piće i ponudio me, ali sam samo odmahnuo rukom. Razboleo sam se—razboleo u srcu.
A onda se iznenada pojavio gospodar, visok i svečana izgleda u svilenoj odori.Vodio je akcije. Prema njegovoj naredbi opet su me odvukli kroz podrum i tunel do one prve zgrade u koju sam ušao. Odveli su me u sobi u prizemlju. Prozori su bili zatvoreni, ali kroz pukotine se moglo videti ulicu. Starac u iznošenoj odeći šetao je gore-dole na suprotnoj strani ulice, a kad sam video kako daje znak shvatio sam da je čuvar koji je zapravo pripadao bandi.
—Sve je u redu—rekao je moj kineski prijatelj.
—Hercule Poirot je pao uzamku. Dolazi—i to sam, ako se ne računa momak koji ga vodi. E, sada, kapetane Hastingse, ostala vam je još jedna uloga da je odigrate. Ako mu se ne pokažete,Poirot neće ući u kuću. Kada se pojavi na suprotnoj strani ulica, morate izaći pred ulaz i pozvati ga. —Šta? —viknuo sam ljutit.
—Tu ćete igrati sami. Ne, imajte na umu cienu koju ćete platiti ako ne uspete. Ako Hercule Poirot posumnja da nešto nije u redu i ne uđe u kuću,vaša će žena trpeti sedamdeset dugih smrti. Ah! Evo ga.
Dok mi je srce uzbuđeno lupalo i osećajući se na smrt bolesnim, gledao sam kroz pukotinu. U čoveku koji je hodao po suprotnoj strani ulice odmah sam prepoznao svog prijatelja, premda je podignuo okovratnik i donji deo lica zaklonio šalom. Lako sam prepoznao njegov hod i način na koji je držao tu svoju jajoliku glavu.
Poirot je dolazio u dobroj veri da mi pomogne i ne sumnjajući da nešto nije uredu. Uz njega je trčkao tipičan londonski balavac, mračna lica i odrpane odeće.
Poirot se zaustavio, pogledao preko u, dok mu je dečak nešto brzo govorio i pokazivao rukom. Izašao sam u hodnik. Na znak visokog Kineza, sluga je otvorio vrata.
—Setite se cene koju će te platiti ako ne uspemo—tihim mi je glasom dobacio moj neprijatelj.
Izašao sam na stepenice i pozvao Poirota. Poţžurio je preko ulice.
—Aha! sve je u redu s vama,prijatelju dragi. Već sam postajao nemiran. Uspeli ste ući? Je li onda kuća prazna?
—Jest—, rekao sam tihim glasom, pokušavajući zvučati prirodno. —Mora da negde postoji tajni izlaz. Uđite da ga potražimo . —
Prešao sam preko praga.Potpuno nesvestan šta ga čeka, Poirot se spremao da me sledi.
A onda kao da mi je nešto puklo u glavi. Više nego jasno shvatio sam kakvu ulogu igram—uloga Jude.
—Natrag, Poirot!—viknuo sam.—Natrag ako vam je život mio. Ovo je klopka. Ne obazirite se na menene. Bežite smesta.
Još dok sam govorio —ili bolje reći izvikivao upozorenje, kao u škripac zgrabile su me neke ruke. Jedan je kineski sluga poletio pokraj mene da uhvati Poirota.Ovaj je odskočio, podignute ruke, a zatim me iznenada obavio gust dim daveći—ubijajući me.
Osećao sam kao da padam —gušim se —smrt dolazi.
Polagano i bolno vraćao sam se svesti —sva su mi osetila otupela. Prvo sam ugledao Poirotovo lice. Sedieo je meni nasuprot i promatrao me napeta izraza lica.Kliknuo je od veselja kad je opazio da ga gledam.
- A, oživeli ste —vratili ste se svesti. Sve je u redu. Moj prijatelju - moj siroti prijatelju!
—Gde sam?—rekao sam s bolom u glasu.
—Gde? Ne, Chez vous!Pogledao sam oko sebe. Ja zaista,bio sam u znanoj mi sobi. A na rešetci kamina stajala su ona ista četiri komada ugljena koje sam paţžljivo rasporedio.
Poirot je sledio moj pogled.
—O, kako da ne—pa to je bila vaša sjajna zamisao, to i knjige. Znate, ako mi ko ikad kaže'Taj tvoj prijatelj, taj Hastings, nije baš previše mudar, zar ne?' moćiću odgovoriti: 'Nemate pravo'. Ta vam je ideja zaista bila veličanstvena i savršena.
—Znači shvatili ste smisao poruke?
—Pa, nisam valjda imbecil! Naravno da sam shvatio. Baš mi je takvo upozorenje bilo potrebno i nešto vremena da bih do kraja uobličio svoje planove.Nekako vas je Velika Četvorka uspela odvesti, S kojom svrhom? Sigurno ne za vaše beaux yeux—jednako tako ni zato što su vas se bojali i želeli vas maknuti s puta.Ne, njihova mi je namera postala jasna. Iskoristiće vas kao mamac da se domognu velikog Herculea Poirota. Već sam dugo vremena spreman na takvo šta. Stalno se pomalo pripremam i eto ga na, dolazi teklić —kojeg li samo umiljatoga malog uličnog odrpanca! A ja,ja sve progutam i pohitam s njim. Na sreću oni vam dopuste da stanete na ulazna vrata. Toga sam se bojao. Strahovao sam da ću ih morati rešiti pre nego što dospem do mesta na kojem vas drže i da ću vas posle morati traiti — možda i uzalud.
- Rešiti ih se, tako ste rekli? —upitao sam skrušeno, —Sami?
—Oh, pa nije to neka oposebna mudrolija. Ako se na vreme pripremite, sve je zapravo jednostavno—tako govore izvidnici, zar ne? Lepa izreka. Ja, ja sam bio spreman. Ne tako davno učinio sam uslugu jednom hemičaru, koji se za vreme rata mnogo bavio otrovnim plinovima. Napravio mi je jednu malu bombu —jednostavnu i lagano, tako da se može nositi bez teškoća —treba samo baciti i pojavi se dim —i zatim nesvest. Odmah sam zazviždao na malu zviždaljku i dotrčalo nekoliko sposobnih Jappovih momaka koji su motrili tu kuću još mnogo pre nego se odrpanac pojavio i koji su nas uspeli slediti sve do Limehousea. Priskočili su i uzeli stvar u svoje ruke.
—Ali, kako to da se i vi niste onevestili?
—Ponovno sam imao sreću. Naš prijatelj Broj Četiri (koji je sigurno sam sastavio ono pametno pismo) dopustio je sebi da se malo naruga mojim brkovima, a to mi je samo olakšalo i zapravo omogućilo da stavim respirator ispod šala.
—Sećam se —rekao sam sav uzbuđen. Ne, kad sam izgovorio reči —sećam se —ponovo me obuzeo stravični užas na kojeg sam na tren zaboravio.Pepeljuga.
Srušio sam se jauknuvši.
Mora da sam na nekoliko minuta izgubio svest. Probudio sam se i ugledao Poirota kako mi u usta pokušava uliti nekoliko kapi vinjaka.
—Šta je s vama, mon ami? Šta je s vama? Recite mi!
Reč po reč,ispričao sam mu celu priču tresući se kao na vetru. Poirot je kriknuo.
—Prijatelu, prijatelju dragi! Šta li ste sve propatili!
A ja ništa nisam znao o svemu tome! Ne, smirite se, priberite! Sve je unajboljem redu!
—Naći ćete je? To hoćete reći? Ali ona je u Južnoj Americi. A dok stignemo tamo —mnogo prie nego stignemo —biće mrtva —i sam Bog zna kako i na koji ćegrozan način umreti.
—Ne, ne, ne shvatate. Na sigurnom je i sa njom je sve u najboljem redu. Nije im čak ni na trenutak pala u ruke.
—Ali, dobio sam brzojav od Bronsena?
—Ne, ne, niste. Možda ste iz Južne Amerike dobili brzojav s Bronsenovim potpisom —ali to je posve nešto drugo. Recite mi, zar nikad niste pomislili da jedna takva organizacija, s ograncima širom sveta, lako bi mogla pokušati zadati nam udarac preko devojke. Pepeljuge, male curice koju toliko volite?
—Ne, nikad—odgovorio sam.
—E pa, jaj esam. Nisam vam ništa govorio, jer vas nisam želeo nepotrebno uznemiravati —ali preduzeo sam određene mere. Svako pismo koje ste dobili od supruge čini se kao da je napisano na vašem ranču, ali zapravo je napisano na sigurnome mestu koje sam organizovao još pre tri meseca.
Dugo sam ga gledao ne trepnuvši.
—Sigurni ste u to?
—Parbleau! Siguran? Znam da je tako. Mučili su vas lažju.
Okrenuo sam glavu. Poirot mi je stavio ruku na rame. U glasu mu je bilo ne što nikad dosad nisam čuo. —Dobro znam da ne želite da vas zagrlim ili pokažem neki osećaj. Ponašaću se stoga kao pravi Britanac. Neću reći ništa —ali baš ništa. Ništa osim da u ovoj našoj najnovijoj avanturi sva čast pripada vama i da je sretan čovek koji ima takvog prijatelja.
Нема коментара:
Постави коментар