ŠESNAESTO POGLAVLJE
Čak mi je i danas vrlo teš ko pisati o tim danima u ožujku.
Poirot—jedinstveni, neponovljivi Hercule Poirot —mrtav! Nešto je bilo dijabolično kad je reč o toj po maknutoj i nepospremljenoj kutiji šibica, koju bi Poirot sigurno požurio vratiti na pravo mesto —i tako izazvao eksploziju.
Činjenica da sam zapravo ja izazvao katastrofu nikad me nije prestajala ispunjati beskrajnom tugom. Pravo je čudo, kako je rekao dr. Ridgeway, da i ja nisam poginuo nego sam se izvukao pretrpevš i tek blagi potres mozga.
premda mi se učinilo da sam se odmah osvestio, ipak sam gotovo 24 sata bio bez svesti. Tek sam sledećeg dana uveče jedva prikupio malo snage da oteturam do susedne sobe i duboko potrešen pogledam na brestov kovčeg u kojem su ležali ostaci najvećeg čoveka u istoriji sveta.
Čim sam se vratio svesti, jedna me je misao zaokupila— osvetiti Poirotovu pogibiju i bez milosti uništiti Veliku Četvorku.Verovao sam da će se Ridgeway s tim složiti, ali na moje iznenađenje činilo se da to lekara zapravo uopšte ne zanima. - Vratite se u Južnu Ameriku —savetovao bi mi u svakoj mogućej prigodi.Zašto pokušati postići nemoguće? Što je strašljivije i obzirnije mogao, zapravo mi je govorio: Ako Poirot, jedinstveni Poirot, nije uspeo —kako bih onda mogao ja?
Ne, nisam popuštao. Ne obazirući se nasumnje u moju stvarnu doraslost i kvalificiranost za takav pothvat (a,neka mi bude dopušteno da kažem, o tom se pitanje nisam potpuno slagao s lekarom), držao sam da sam tako dugo radio s Poirotom da sam naučio napamet njegove metode i osećao se sposobnim nastaviti tamo gde je on stao. Posredi su bili osećaji. Prijatelj mi je mučki umoren. Zar se od mene očekivalo da se skrušeno vratim u Južnu Ameriku a da ne pokušam dovesti zločince na sud?
Sve sam to rekao Ridgevvavju. Pažljivo me slušao.
—Pa ipak— rekao je kad sam završio — moj se savet nije promenio. Potpuno sam uveren da bi vas i Poirot, da je kojim slučajem među nama, jednako savetovao i poticao da se vratite. U njegovo vas ime preklinjem, Hastingse, okanite se tih ludih zamisli i vratite na svoj ranč.
Bio sam jednako nepopustljiv pa je, odmahujući glavom, Ridgeway jednostavno zaćutao.
Još sam se mesec dana oporavljao. Po kraj meseca zahteva sam i naposletku uspeo ugovoriti razgovor s ministarstvom unutarnjih poslova. Ponašanje gospodina Crowthera uveliko je podsećalo na dr. Ridgevvava.Umirivao me je i istovremeno odbijao. Izražavajući zahvalnost za ponuđene usluge, blago ih je i obzirno odbijao. Dobio je dokumente koje mu je zaveštao Poirot i uveravao me da se poduzimaju svi nužni koraci kako bi se odgovarajuće dočekalo nastupajuće nevolje.
Morao sam se pomiriti s tim hladno izrečenim utehama. Na kraju razgovora i gospodin Crowther me je nagovarao da se vratim u Južnu Ameriku. Bio sam vrlo nezadovoljan razgovorom.
Pretpostavljam da bih na odgovarajućem mestu morao opisati i Poirotov pogreb. Svečana i dirljiva povorka, a venaca i buketa bilo je nemoguće izbrojati. Dolazili su iz svih društvenih slojeva, od najviših do najnižih, i upečatljivo su svedočili o ugledu koji je moj prijatelj stekao u drugoj mu domovini. Dok sam stajao uz grob i razmišljao o zajedničkim doživljajima i sretnim danima, preplavili su me duboki osećaji
Do početka maja sve sam već isplanirao.Verovao sam da neću pogrešiti ako nastavim objavljivati Poirotov oglas u vezi sa informacijama o Claudu Darrellu.Takav sam oglas objavio u brojnim jutarnjim listomvima. Sedeći u malom restoranu u Sohou i procenjujući efekte tog oglasa, šokirao sam se kad sam iznenada naišao na jedan novinski članak.
Ukratko, bilo je to izveštaj o tajnovitom nestanku gospodina Johna Inglesa s broda 'Shangai'nakon što je isplovio iz marsejske luke. U posve mirnuom i lepom vremenu, strahovalo se da je nesretnik pao s palube u more. Članak je završavao rečenicom u kojoj se govoriril o o dugoj i vrlo uspešnoj Inglesovoj karijeri u Kini.
Vrlo neugodna vest. U Inglesovoj smrti video sam neki zlokoban motiv. Ni na trenutak nisam poverovao u teoriju o nesretnom slučaju. Ingles je umoren, a isuviše je bilo očito da je to delo Velike Četvorke.
Dok sam sedio za stolom, pogođen zbog još jednog udarca,i razmišljao o svemu, zapanjilo me neverojatno ponašanje čoveka koji je sedeo nasuprot mene.Mršav,tamnoput srednjovečan čovek,bolešljivo bled i šiljaste brade. Tako je tiho seo za moj sto da sam ga jedva primetio.
Ne, postupci sumu bili vrlo čudni. Nagnuvši se poslužio se solenkom i složioč etiri male hrpice po rubu moga tanjura.
—Nadam se da ćete mi oprostiti —rekao je me-lanholičnim glasom. —Kažu da poslužiti strancu šolju znači pomoći mu u tuzi. Možda je to neizbežna nužnost.Premda se nadam da nije. Nadam se da ćete biti razumni.
Potom je značajajnom gestom ponovio radnju sa šoljuom na vlastitom tanjuru. Veza s brojkom četiri jednostavno se nije mogla zaobići. Znatiželjno sam ga promatrao. Uprkos uloženom trudu, u njemu nikako nisam mogao prepoznati mladog Templetona, slugu Jamesa ili neku drugu osobu koju smo sretali. Pa ipak, verovao sam da imam posla sa strašnim Brojem Četiri. U glasu sam prepoznao do grla zakopčanog čoveka koji nas je posetio u Parizu.
Pogledao sam uokolo i nisam mogao odlučiti šta da učinim. Čitajući moje misli, nasmejao se i blago odmahnuo glavom.
- Ne bih vam savetovao—dobacio je.—Podsetite se samo štoa je sledilo nakon vaše ishitrene akcije u Parizu. Uveravam vas da mi je odstupnica potpuno osigurana. Ideje su vam, rekao bih, nedorađene i nepromišljene, kapetane Hastingse.
—Prokleti đavole —rekao sam gušeći se od gneva. —Vi ste otelovljenje samog đavola.
—Prenervozni ste—suviše nervozni. Vaš preminuli prijatelj savetovao bi vam da je miran čovek u velikoj prednosti.
—Usuđujete se govoriti o njemu!—kazao sam.Čoveku kojeg ste tako sramno umorili. Došao si ovamo..
Prekinuo me.
—Došao sam ovamo s uzvišenim i miroljubivom namerom. Da vam savetuje da se smesta vratite u Južnu Ameriku. Ako to učinite, kad je o Velikoj Četvorci reč, stvar je svršena. Vas i vaše niko na bilo koji način neće zlostavljati. Dajem vam svoju reč. Nasmejao sam se s prezirom.
—A ako odbijem poslušati vašu autokratsku naredbu?
—Ne bi se baš moglo govoriti o naredbi. Mogli bismo reći da je to upozorenje?
U njegovom se glasu osetila hladna prijetnja.
—Prvo upozorenje—rekao je blagim glasom.—Savetovao bih vam da ga neprimate olako.
I pre nego što sam uspeo naslutiti šta smera, ustao je i brzo kliznuo prema vratima. Skočio sam i pohitao za njim, ali na nesreću naletio sam na neverojatno debelog čovjeka koji mi se isprečio na prolazu. Dok sam ga s oslobodio, moj je protivnik već nestao kroz vrata. Potom sam bez ikakvog upozorenja još naletio na konobara s golemom gomilom tanjura u ruci. Kad sam dospieo do vrata,više nije bilo ni traga mršavom čoveku s tamnom bradom.
Konobar nije znao kako bi se ispričao, a debeljko je mirno sedeo za stolom inaručivao ručak. Ništa se ne bi moglo dokazati da oba događaja nisu bila obične nezgode. Pa ipak, o tome sam imao svoje mišljenje. Dobro sam znao da su posvuda agenti Velike Četvorke.
Zar je uopšte potrebno reći da se nisam niti osvrnuo na upozorenje. Ostvariću svoj naum ili umreti za vredan cilj. Primio sam samo dva odgovora na oglas.Ni od jednog ni od drugog nisam imao nikakve koristi. Oba su se puta javili glumci koji su nekad nastupali zajedno s Claudom Darrellom. Oboje su ga površno poznavali i nimalo nisu rasvetlili njegov identitet ili trenutačno mu boravište i kretanje.
Ne, ni glasa od Velike Četvorke a već je prošlo desetak dana. Prelazio sam preko Hvde Parka, zaokupljen nekim mislima, kad me pozdravio glas s uverljivim stranim naglaskom.
—Kapetan Hastings, zar ne?
Velika limuzina se u tom trenutku zaustavila uz pločnik. Kroz prozor se nagnula neka žena. Prekrasno odevena u crno, s divnim bisernim ogrlicama oko vrata.Prepoznao sam damu koju smo prvo upoznali kao groficu Veru Rossakoff, a posle i pod drugim imenima kao jednog od agenata Velike Četvorke. Zbog ko zna kakvog razloga Poirot je uvek potajice osećao simpatije prema grofici. Vatrenost te žene privlačila je tog čovečuljka. U trenucima zanesenosti znao je reći kako je grofica jedinstvena žena, jedna od hiljadu. Činjenica da je bila protiv nas, na strani naših najljućih neprijatelja, nikad se ne čini uticala na Poirotove prosudbe.Zbog ko zna kakvog razloga Poirot je uvek potajice osećao simpatije
—Ah, nemojte se samo tako okrenuti i otići —rekla je grofica.—Moram vam reći nešto posebno važno. A nemojte niti pokušavati pozvati policiju,jer to bi bilo jako glupo. Uvek ste pomalo blesavi -da, da, baš je tako. Blesavi ste i sada kada se ne obazirete na naša upozorenja.
Prenosim vam drugo upozorenje. Smesta napustite Englesku. Moram vam otvoreno reći da ovde ne možete ništa postići. Nikad ništa nećete postići.
—U tom slučaju —rekao sam kruto—zaoista je čudno da svi vi toliko želite da napustim zemlju.
Grofica je slegnula ramenima. Prekrasna ramena, zamamljiv pokret.
—Što se mene tiče, držim da je i to glupo.Ostavila bih vas da uživate u svojoj igri. Ne, šefovi se,znate, boje da bi neka vaša reč mogla pomoći inteligentnijima od vas. Stoga - sledi vam progon.
Činilo se da grofica doista ima posebno mišljenje o mojim sposobnostima.Prikrio sam nezadovoljstvo. Takav je njezin odnos nesumnjivo bio sračunat da me uzruja i izazove u meni osećaj bezvrednosti.
—Naravno, ne bi bilo nikakvih problema da vas se ostavi —nastavila je. —Ali, ponekad sam jako sentimentalna.Odgovarala sam ih od toga. Negde imate krasnu malu ženicu, zar ne? A i onoga mrtvog čovečuljka razveselilo bi da čuje kako niste ubijeni. Znate, uvek mi je bio drag. Bio je mudar - doista mudar! Danas kojim slučajem nije četvero protiv njega jednoga, nisam sigurna kako bismo s njim. Otvoreno vam priznajem —bio mi je uzorom! Poslala sam venac na pogreb kao mali znak divljenja —golemi venac crvenih ruža. Crvene ruže označavaju moj temperament.
Slušao sam bez reči, a u meni je rasla mučnina.
—Podsećate me na mulu, kad povije uši i ritne se. E pa, prenela sam vam upozorenje. Zapamtite dobro —treće će vam upozorenje reći lično Uništavatelj.
Mahnula je i automobil je brzo zamaknuo. Mehanički sam zapamtio broj, ali nisam se nadao da će mi to uopšte pomoći. Velika Četvorka ništa nije prepuštala slučaju čak i kad je reč o sitnicama.
Zaputio sam se kući pomalo otrežnjen. Iz cele te poplave grofičine rečitosti jedna je činjenica bila neporeciva. Život mi je doista bio u opasnosti.Premda nisam niti pomišljao da se odreknem borbe, shvatio sam da moram biti pažljiv i da motram preduzimati najveće mere opreza.
Dok sam raščlanjivao sve te činjenice i razmišljao kako da postupim,zazvonio je telefon. Pošao sam u drugi ugao sobe i podignuo sluša licu.
- Da. Halo, ko je.
Odgovorio mi je zvonak glas.
—Ovdje bolnica St Gile. Tu leži Kinez koji je uboden nožen na ulici i prebačen nama.Neće još dugo. Nazvali smo vas zato što smo mu u džepu našli komad papira s vašim imenom i adresom.
Bio sam potpuno zapanjen. Pa ipak, nakon što sam razmislio, rekao sam da odmah dolazim. Bolnica St Gile nalazila se dole u luci i pomislio sam da se Kinez možda upravo iskrcao s nekog broda.
Već sam bio krenuo u bolnicu,kad se u meni odjedanput javila neka sumnja.Nije li sve to, zapravo, klopka? Kad god je reč o nekom Kinezu, tu mora da su i Li Chang Venovi prsti. Setio sam se avanture s klopkom i mamcem. Nije li to još jedna zamka mojih neprijatelja?
Razmislivš i ipak sam zaključio da mi poseta bolnicini ne može naneti nikakvo zlo. Verojatno sve to i nije baš klopka nego, kako bi se to vulgarno reklo,'podmetaljka'. Umirući će mi Kinez nešto otkriti; na to ću reagovati i naposletku uleteti ravno u ruke Velike Četvorke. Valjalo je sačuvati prisebnost i ne donositi unapred nikakve zaključke, te hineći kako sam poverovao u sve biti stalno na oprezu.
Nakon dolaska u bolnicu,rekao sam šta želim pa su me odmah odveli u odeljenje za nesretne slučajeve i do postelje stradalog. Ležao je nepokretan, zatvorenih očiju i samo po jedva primetnom micanju prsiju videlo se da još diše. Lekar je stajao uz krevet i Kinezu opipavao puls.
—Jedva da je živ —prošaptao mi je.—
- Poznajete ga?
Odmahnuo sam glavom.
—Nikad ga nisam vidio.
—Pa šta mu je onda trebao taj papir s vaši m imenom i adresa u džepu? Vi ate kapetan Hastings, zar ne!
Čudno. Prema njegovim dokumentima čini se da je bio sluga čoveka po imenu Ingles - umirovljenog državnog službenika. A, znate ga, zar ne? —dodao je kad sam se trgnuo na spomen Inglesova imena. Inglesov sluga! Onda ga jesam sreo. Ne, nikad nisam mogao razlikovati Kineze- svi su mi bili slični. Mora da je s Inglesom krenuo na put u Kinu i nakon nesreće vratio se u Englesku s porukom, možda i zamene. Od životne je važnosti bilo da čujem poruku koju je Kinez nosio.
- Je li pri svesti? - upitao sam. -Može li da govori? Gospodin Ingles je moj stari prijatelj i verujem da mi je ovaj siroti momak nosio poruku od njega. Veruje se da je gospodin Ingles pre desetak dana pao preko palube u more.
—Jedva da je pri svesti i sumnjam da ima snage da govori. Izgubio je mnogo krvi. Mogao bih mu, naravno, dati neki stimulans, ali već smo učinili sve što možemo.
Ipak mu je dao injekciju, dok sam ja stajao pokraj kreveta nadajući se,uprkos svemu, da ću čuti reč-dobiti neki znak koji bi mi mogao doista pomoći. Ne,minute su prolazile a od njega nikakva znaka.
A onda mi je iznenada kroz glavu prohujala pogubna misao. Zar već ne padam u klopku? Pretpostavimo da ovaj Kinez jednostavno glumi Inglesova slugu, a zapravo je agent Velike Četvorke? Pa toliko sam puta čitao kako eki kineski sveštenici mogu simulirati smrt. Ili, da pođem još korak dalje, možda je Li Chang Yen okupio malu grupi fanatika koji bi pošli i u smrt samo da udovolje naredbi svojega gospodaara?Moram biti oprezan.
Dok su mi takve misli strujale glavom,čovek na krevetu počeo se micati.Otvorio je oči. Nešto je nesuvislo promrmljao. A onda sam video kako je zaustavio pogled na meni. Ničim nije pokazivao da me prepoznaje, ali odmah sam shvatio da mi pokušava nešto reći. Dolazilo od prijatelja ili neprijatelja morao sam čuti što mi je htieo reći.
Nagnuo sam se nad krevetom, ali te isprekidane zvukove nikako nisam uspieo smisleno povezati. Pomislio sam da sam čuo reč 'ruka',ali nisam mogao razaznati u kakvom je kontekstu izrečena. Ponovno sam čuo istu reč, ali ovaj sam put čuo još ešto, riječ 'Lar-idi'. Gledao sam ga zbunjen, dok mi se nametalo kako da povežem reči 'ruka' i largo'.
—Handel's Largo?— upitao sam.Kinez je naglo zatreptao očima, kao da potvrđuje šta sam rekao, idodao još jednu rieč na talijanskom, reč carrozza. Još su mi dve, tri reči na italijanskom doprle do uha a zatim je naglo ućutao.
Lekar me gurnuo ustranu. Sve je bilo gotovo. Nesretnik. Preminuo je.
Izašao sam iz bolnice potpuno zbunjen.
-Handel's Largo - i - carrozza.-Ako me sećanje dobro sluţži, carrozza znači kočija. Kakvo se uopšte značenje krije iza tih jednostavnih reči? Čovek je Kinez a ne Italijan. Zašto onda sad govori italijanskijati? Ako je zaista Inglesov sluga, onda mora znati engleski! Cela je stvar jednostavno neverovatna. Dok sam išao kući,pokušavao sam odgonetnuti šta se to zbiva. Da je samo Poirot živ, pa da problem reši svojom munjevitom snalažljivošću!
Otključao sam vrata i polako se uputio u sobu.
Na stolu je pismo. Nemarno sam ga otvorio. Ali, kad sam počeo čitati,ostao sam kao ukopan na mestu.
Pismo je došlo iz neke advokatske kancelarije-
Dragi gospodine
Prema uputama našega preminulog klijenta, gospodin aHerculea Poirota, prosleđujemo vam priloženo pismo. Ovo nam je pismo predano nedelju dana pre njegove smrti uz napomenu da ga, u slučaju da umre, pošaljemo vama određenog dana posle njegove smrti.
Vaši, itd.
Prevrtao sam i prevrtao priloženo pismo. Nesumnjivo dolazilo je od Poirota.Predobro sam poznavao njegov rukopis. Teška srca, ali ipak sav ustreptao, otvorio sam pismo.
Mon Chen Ami
Kad primite ovo, mene više neće biti. Ne plačite za mnom,već sledite moje naredbe. Čim primite pismo, vratite se u Južnu Ameriku. Ne budite tvrdoglavi. Ne molim vas da krenete na put zbog sentimentalnih razloga. Nužno je da odputujete. To je deo plana Herculea Poirota! Nekome ko ima tako sjajnu inteligenciju poput moga prijatelja Hastingsa, više ništa nije potrebno reći. A vas Velika Četvorka! Pozdravljam vas, dragi prijatelju, s jedne strane smrti.
Zanavek vaš,
Hercule Poirot
Nekoliko sam puta pročitao tu zapanjuću poruku. Jedno je bilo očito:taj je izvanredni čovek predvidio svaku mogućnost, pa mu čak ni vlastita smrt nije mogla poremetiti sled planova. Meni je zapala aktivna uloga —a njemu uloga genija koji vuče konce. Bio sam posve siguran da me potpune upute čekaju s one strane oceana.U međuvremenu, uvereni da sam poslušao upozorenje, moji će neprijatelji prestati misliti na mene. Dok me ne budu uopšte očekivalii, mogao bih se vratiti i razbiti im redove.
Ništa me više nije zadržalo, pa sam odmah mogao krenuti nastaviti. Poslao sam brzojave, rezervirsao karte i za nedelju dana ukrcao se na 'Ansoniju' te krenuo u Buenos Ajres.U trenutku kad se brod odvajao od mola, stjuard mi je doneo poruku, Objasnio je da mu je to dao neki krupni gospodin u krznenom ogrtaču, koji je napustio brod trenutak pre nego što se otisnuo od obale.
Otvorio sam omotnicu. Poruka je bila kratka i jasna.
—Mudro ste učinili —stajalo je u poruci. Potpisana je bila velikim brojem 4.
Mogao sam sebi dopustiti da se nasmešim.
More je bilo mirno. Uživao sam u razmerno dobroj večeri, razmišljao o većini saputnika i onda odigrao nekoliko partija bridža. Zatim sa poošao na počinak i zaspao kao klada, uostalom kao i uvek kad sam na brodu.
Probudio me osećaj da me neko stalno drmusa. Pospan i zbunjen ugledao sam brodskog oficira kako stoji nada mnom. Kad sam seo u , oficir je uzdahnuo s olakšanjem.
—Hvala bogu da sam vas konačno probudio. Mislio sam da to nikad neću uspeti. Uvek tako čvrsto spavate?
—Šta je?- upitao sam zbunjen i snen. -Nešto nije u redu s brodom?
- Nadam se da vi bolje od mene znate što se zbiva —uzvratio je suho.—Posebna naredba Admiraliteta. Razarač čeka da vas ukrca.
—Šta? —poviknuo sam.—Nasred oceana?
—Vrlo čudno, ali to se mene uopšte ne tiče. Poslali su nam nekog mladića da zauzme vaše mesto i svi smo se zakleli da ćemo čuvati tajnu. Hoćete li ustati i obući se?
Nisam mogao prikriti vlastitu zaprepaštenost alisam učinio što mi je rečeno.Spušten je čamac u vodu i prevezen sam na razarač. Na brodu su me primili vrlo ljubazno, ali ništa nova nisam doznao. Kapetan je dobio uputu da me iskrca na određenom mestu na belgijskoj obali. Nakon toga prestajala je njegova odgovornost. Ne, jednako tako nije znao šta će dalje biti sa mnom.
Sve se činilo kao san. Poput očajnika pomislio sam da je sve to deo Poirotovog plana. Jednostavno trebam nastaviti i verovati svom mrtvom prijatelju.
Iskrcali su me na predviđenom mestu. Čekao me automobil i uskoro smo punom brzinom krenuli preko flamanskih polja. Te sam noći prespavao u nekom malom briselskom hotelu. Sutradan smo krenuli dalje. Okolinski pejsaž se promenio: sve smo češće nailazili na šume i brda. Shvatio sam da prilazimo Ardenima i odjedan staviti sam se setio kako mi je Poirot rekao da ima brata u gradu Spa.
Ne, nismo ušli u taj grad. Skrenuli smo s glavnog puta i zašli u brda obrasla gustom šumom. Konačno smo stigli do malog seoceta i bele vile na osami jednog brežuljka. Automobil se zaustavio pred velikim zelenim vratima.
Kad sam izašao iz automobila, vrata su se otvorila. Postariji sluga stajao je na vratima i naklonio se.
—Gospodin le Capitaine Hastings? —rekao je na francuskom.—Gospodina le Capitaine vas očekuje. Budite ljubazni pa me sledite.
Poveo me niz predvorje, otvorio vrata na kraju hodnika i stao postrance da me propusti.
Žmirkao sam jer je soba bila okrenuta zapadu, pa je kroz prozore sjalo podnevno sunce. Oči su mi se ubrzo prilagodile i ugledao sam figuru kako širi ruke da me pozdravi i poželi mi dobrodošlicu .
- Bio je to—oh, nemoguće, ne možemo biti —ali, da to je bio on!—Poirot!—poviknuo sam i prvi put nisam niti pokušao izbeći zagrljaju kojem sam jednostavno nestao.
—Ali, šala, doista šala! Nije tako lako ubiti Herculea Poirota!
—Ali Poirot—zašto?
—Jedna ruse de guerre, prijatelju dragi, jedna ruse će guerre. Sve je sada spremno za naše veličanstvo ni coup.
—Ali mogli ste mi barem reći!
—Ne, Hastingse, nisam mogao. Nikad, nikad, ni za hiljadu godinu ne bih mogao odigrati svoju ulogu na pogrebu. Ovako sve je ispalo savršeno, Velika Četvorka nije mogla posumnjati.
—Ali sve ono što sam propatio.
—Nisam ni ja bezosećajan. Delomično sam i zbog vas izveo tu prevaru. Bio sam spreman rizikovati vlastiti život, ali nisam mogao stalno vaš dovoditi u opasnost. I tako, posle jedne eksplozije, pala mi je na um briljantna pomisao. Dobri Ridgeway,on mi je omogućio da je izvedem. Ja sam mrtav,vi se vraćate u Južnu Ameriku. Ali, mon ami, ali vi nikako niste pristajali na povratak. Naposletku morao sam urediti da dobijete ono pismo od advokata i celu tu zbrku s porukama. Ne, sada ste tu - i to je najvažnije. Sad se ovde prikrivamo - perdus -sve dok ne dođe trenutak za naš veličanstveni coup-konačno svrgnuće Velike Četvorke.
nastavci: Romani u nastavcima
Činjenica da sam zapravo ja izazvao katastrofu nikad me nije prestajala ispunjati beskrajnom tugom. Pravo je čudo, kako je rekao dr. Ridgeway, da i ja nisam poginuo nego sam se izvukao pretrpevš i tek blagi potres mozga.
premda mi se učinilo da sam se odmah osvestio, ipak sam gotovo 24 sata bio bez svesti. Tek sam sledećeg dana uveče jedva prikupio malo snage da oteturam do susedne sobe i duboko potrešen pogledam na brestov kovčeg u kojem su ležali ostaci najvećeg čoveka u istoriji sveta.
Čim sam se vratio svesti, jedna me je misao zaokupila— osvetiti Poirotovu pogibiju i bez milosti uništiti Veliku Četvorku.Verovao sam da će se Ridgeway s tim složiti, ali na moje iznenađenje činilo se da to lekara zapravo uopšte ne zanima. - Vratite se u Južnu Ameriku —savetovao bi mi u svakoj mogućej prigodi.Zašto pokušati postići nemoguće? Što je strašljivije i obzirnije mogao, zapravo mi je govorio: Ako Poirot, jedinstveni Poirot, nije uspeo —kako bih onda mogao ja?
Ne, nisam popuštao. Ne obazirući se nasumnje u moju stvarnu doraslost i kvalificiranost za takav pothvat (a,neka mi bude dopušteno da kažem, o tom se pitanje nisam potpuno slagao s lekarom), držao sam da sam tako dugo radio s Poirotom da sam naučio napamet njegove metode i osećao se sposobnim nastaviti tamo gde je on stao. Posredi su bili osećaji. Prijatelj mi je mučki umoren. Zar se od mene očekivalo da se skrušeno vratim u Južnu Ameriku a da ne pokušam dovesti zločince na sud?
Sve sam to rekao Ridgevvavju. Pažljivo me slušao.
—Pa ipak— rekao je kad sam završio — moj se savet nije promenio. Potpuno sam uveren da bi vas i Poirot, da je kojim slučajem među nama, jednako savetovao i poticao da se vratite. U njegovo vas ime preklinjem, Hastingse, okanite se tih ludih zamisli i vratite na svoj ranč.
Bio sam jednako nepopustljiv pa je, odmahujući glavom, Ridgeway jednostavno zaćutao.
Još sam se mesec dana oporavljao. Po kraj meseca zahteva sam i naposletku uspeo ugovoriti razgovor s ministarstvom unutarnjih poslova. Ponašanje gospodina Crowthera uveliko je podsećalo na dr. Ridgevvava.Umirivao me je i istovremeno odbijao. Izražavajući zahvalnost za ponuđene usluge, blago ih je i obzirno odbijao. Dobio je dokumente koje mu je zaveštao Poirot i uveravao me da se poduzimaju svi nužni koraci kako bi se odgovarajuće dočekalo nastupajuće nevolje.
Morao sam se pomiriti s tim hladno izrečenim utehama. Na kraju razgovora i gospodin Crowther me je nagovarao da se vratim u Južnu Ameriku. Bio sam vrlo nezadovoljan razgovorom.
Pretpostavljam da bih na odgovarajućem mestu morao opisati i Poirotov pogreb. Svečana i dirljiva povorka, a venaca i buketa bilo je nemoguće izbrojati. Dolazili su iz svih društvenih slojeva, od najviših do najnižih, i upečatljivo su svedočili o ugledu koji je moj prijatelj stekao u drugoj mu domovini. Dok sam stajao uz grob i razmišljao o zajedničkim doživljajima i sretnim danima, preplavili su me duboki osećaji
Do početka maja sve sam već isplanirao.Verovao sam da neću pogrešiti ako nastavim objavljivati Poirotov oglas u vezi sa informacijama o Claudu Darrellu.Takav sam oglas objavio u brojnim jutarnjim listomvima. Sedeći u malom restoranu u Sohou i procenjujući efekte tog oglasa, šokirao sam se kad sam iznenada naišao na jedan novinski članak.
Ukratko, bilo je to izveštaj o tajnovitom nestanku gospodina Johna Inglesa s broda 'Shangai'nakon što je isplovio iz marsejske luke. U posve mirnuom i lepom vremenu, strahovalo se da je nesretnik pao s palube u more. Članak je završavao rečenicom u kojoj se govoriril o o dugoj i vrlo uspešnoj Inglesovoj karijeri u Kini.
Vrlo neugodna vest. U Inglesovoj smrti video sam neki zlokoban motiv. Ni na trenutak nisam poverovao u teoriju o nesretnom slučaju. Ingles je umoren, a isuviše je bilo očito da je to delo Velike Četvorke.
Dok sam sedio za stolom, pogođen zbog još jednog udarca,i razmišljao o svemu, zapanjilo me neverojatno ponašanje čoveka koji je sedeo nasuprot mene.Mršav,tamnoput srednjovečan čovek,bolešljivo bled i šiljaste brade. Tako je tiho seo za moj sto da sam ga jedva primetio.
Ne, postupci sumu bili vrlo čudni. Nagnuvši se poslužio se solenkom i složioč etiri male hrpice po rubu moga tanjura.
—Nadam se da ćete mi oprostiti —rekao je me-lanholičnim glasom. —Kažu da poslužiti strancu šolju znači pomoći mu u tuzi. Možda je to neizbežna nužnost.Premda se nadam da nije. Nadam se da ćete biti razumni.
Potom je značajajnom gestom ponovio radnju sa šoljuom na vlastitom tanjuru. Veza s brojkom četiri jednostavno se nije mogla zaobići. Znatiželjno sam ga promatrao. Uprkos uloženom trudu, u njemu nikako nisam mogao prepoznati mladog Templetona, slugu Jamesa ili neku drugu osobu koju smo sretali. Pa ipak, verovao sam da imam posla sa strašnim Brojem Četiri. U glasu sam prepoznao do grla zakopčanog čoveka koji nas je posetio u Parizu.
Pogledao sam uokolo i nisam mogao odlučiti šta da učinim. Čitajući moje misli, nasmejao se i blago odmahnuo glavom.
- Ne bih vam savetovao—dobacio je.—Podsetite se samo štoa je sledilo nakon vaše ishitrene akcije u Parizu. Uveravam vas da mi je odstupnica potpuno osigurana. Ideje su vam, rekao bih, nedorađene i nepromišljene, kapetane Hastingse.
—Prokleti đavole —rekao sam gušeći se od gneva. —Vi ste otelovljenje samog đavola.
—Prenervozni ste—suviše nervozni. Vaš preminuli prijatelj savetovao bi vam da je miran čovek u velikoj prednosti.
—Usuđujete se govoriti o njemu!—kazao sam.Čoveku kojeg ste tako sramno umorili. Došao si ovamo..
Prekinuo me.
—Došao sam ovamo s uzvišenim i miroljubivom namerom. Da vam savetuje da se smesta vratite u Južnu Ameriku. Ako to učinite, kad je o Velikoj Četvorci reč, stvar je svršena. Vas i vaše niko na bilo koji način neće zlostavljati. Dajem vam svoju reč. Nasmejao sam se s prezirom.
—A ako odbijem poslušati vašu autokratsku naredbu?
—Ne bi se baš moglo govoriti o naredbi. Mogli bismo reći da je to upozorenje?
U njegovom se glasu osetila hladna prijetnja.
—Prvo upozorenje—rekao je blagim glasom.—Savetovao bih vam da ga neprimate olako.
I pre nego što sam uspeo naslutiti šta smera, ustao je i brzo kliznuo prema vratima. Skočio sam i pohitao za njim, ali na nesreću naletio sam na neverojatno debelog čovjeka koji mi se isprečio na prolazu. Dok sam ga s oslobodio, moj je protivnik već nestao kroz vrata. Potom sam bez ikakvog upozorenja još naletio na konobara s golemom gomilom tanjura u ruci. Kad sam dospieo do vrata,više nije bilo ni traga mršavom čoveku s tamnom bradom.
Konobar nije znao kako bi se ispričao, a debeljko je mirno sedeo za stolom inaručivao ručak. Ništa se ne bi moglo dokazati da oba događaja nisu bila obične nezgode. Pa ipak, o tome sam imao svoje mišljenje. Dobro sam znao da su posvuda agenti Velike Četvorke.
Zar je uopšte potrebno reći da se nisam niti osvrnuo na upozorenje. Ostvariću svoj naum ili umreti za vredan cilj. Primio sam samo dva odgovora na oglas.Ni od jednog ni od drugog nisam imao nikakve koristi. Oba su se puta javili glumci koji su nekad nastupali zajedno s Claudom Darrellom. Oboje su ga površno poznavali i nimalo nisu rasvetlili njegov identitet ili trenutačno mu boravište i kretanje.
Ne, ni glasa od Velike Četvorke a već je prošlo desetak dana. Prelazio sam preko Hvde Parka, zaokupljen nekim mislima, kad me pozdravio glas s uverljivim stranim naglaskom.
—Kapetan Hastings, zar ne?
Velika limuzina se u tom trenutku zaustavila uz pločnik. Kroz prozor se nagnula neka žena. Prekrasno odevena u crno, s divnim bisernim ogrlicama oko vrata.Prepoznao sam damu koju smo prvo upoznali kao groficu Veru Rossakoff, a posle i pod drugim imenima kao jednog od agenata Velike Četvorke. Zbog ko zna kakvog razloga Poirot je uvek potajice osećao simpatije prema grofici. Vatrenost te žene privlačila je tog čovečuljka. U trenucima zanesenosti znao je reći kako je grofica jedinstvena žena, jedna od hiljadu. Činjenica da je bila protiv nas, na strani naših najljućih neprijatelja, nikad se ne čini uticala na Poirotove prosudbe.Zbog ko zna kakvog razloga Poirot je uvek potajice osećao simpatije
—Ah, nemojte se samo tako okrenuti i otići —rekla je grofica.—Moram vam reći nešto posebno važno. A nemojte niti pokušavati pozvati policiju,jer to bi bilo jako glupo. Uvek ste pomalo blesavi -da, da, baš je tako. Blesavi ste i sada kada se ne obazirete na naša upozorenja.
Prenosim vam drugo upozorenje. Smesta napustite Englesku. Moram vam otvoreno reći da ovde ne možete ništa postići. Nikad ništa nećete postići.
—U tom slučaju —rekao sam kruto—zaoista je čudno da svi vi toliko želite da napustim zemlju.
Grofica je slegnula ramenima. Prekrasna ramena, zamamljiv pokret.
—Što se mene tiče, držim da je i to glupo.Ostavila bih vas da uživate u svojoj igri. Ne, šefovi se,znate, boje da bi neka vaša reč mogla pomoći inteligentnijima od vas. Stoga - sledi vam progon.
Činilo se da grofica doista ima posebno mišljenje o mojim sposobnostima.Prikrio sam nezadovoljstvo. Takav je njezin odnos nesumnjivo bio sračunat da me uzruja i izazove u meni osećaj bezvrednosti.
—Naravno, ne bi bilo nikakvih problema da vas se ostavi —nastavila je. —Ali, ponekad sam jako sentimentalna.Odgovarala sam ih od toga. Negde imate krasnu malu ženicu, zar ne? A i onoga mrtvog čovečuljka razveselilo bi da čuje kako niste ubijeni. Znate, uvek mi je bio drag. Bio je mudar - doista mudar! Danas kojim slučajem nije četvero protiv njega jednoga, nisam sigurna kako bismo s njim. Otvoreno vam priznajem —bio mi je uzorom! Poslala sam venac na pogreb kao mali znak divljenja —golemi venac crvenih ruža. Crvene ruže označavaju moj temperament.
Slušao sam bez reči, a u meni je rasla mučnina.
—Podsećate me na mulu, kad povije uši i ritne se. E pa, prenela sam vam upozorenje. Zapamtite dobro —treće će vam upozorenje reći lično Uništavatelj.
Mahnula je i automobil je brzo zamaknuo. Mehanički sam zapamtio broj, ali nisam se nadao da će mi to uopšte pomoći. Velika Četvorka ništa nije prepuštala slučaju čak i kad je reč o sitnicama.
Zaputio sam se kući pomalo otrežnjen. Iz cele te poplave grofičine rečitosti jedna je činjenica bila neporeciva. Život mi je doista bio u opasnosti.Premda nisam niti pomišljao da se odreknem borbe, shvatio sam da moram biti pažljiv i da motram preduzimati najveće mere opreza.
Dok sam raščlanjivao sve te činjenice i razmišljao kako da postupim,zazvonio je telefon. Pošao sam u drugi ugao sobe i podignuo sluša licu.
- Da. Halo, ko je.
Odgovorio mi je zvonak glas.
—Ovdje bolnica St Gile. Tu leži Kinez koji je uboden nožen na ulici i prebačen nama.Neće još dugo. Nazvali smo vas zato što smo mu u džepu našli komad papira s vašim imenom i adresom.
Bio sam potpuno zapanjen. Pa ipak, nakon što sam razmislio, rekao sam da odmah dolazim. Bolnica St Gile nalazila se dole u luci i pomislio sam da se Kinez možda upravo iskrcao s nekog broda.
Već sam bio krenuo u bolnicu,kad se u meni odjedanput javila neka sumnja.Nije li sve to, zapravo, klopka? Kad god je reč o nekom Kinezu, tu mora da su i Li Chang Venovi prsti. Setio sam se avanture s klopkom i mamcem. Nije li to još jedna zamka mojih neprijatelja?
Razmislivš i ipak sam zaključio da mi poseta bolnicini ne može naneti nikakvo zlo. Verojatno sve to i nije baš klopka nego, kako bi se to vulgarno reklo,'podmetaljka'. Umirući će mi Kinez nešto otkriti; na to ću reagovati i naposletku uleteti ravno u ruke Velike Četvorke. Valjalo je sačuvati prisebnost i ne donositi unapred nikakve zaključke, te hineći kako sam poverovao u sve biti stalno na oprezu.
Nakon dolaska u bolnicu,rekao sam šta želim pa su me odmah odveli u odeljenje za nesretne slučajeve i do postelje stradalog. Ležao je nepokretan, zatvorenih očiju i samo po jedva primetnom micanju prsiju videlo se da još diše. Lekar je stajao uz krevet i Kinezu opipavao puls.
—Jedva da je živ —prošaptao mi je.—
- Poznajete ga?
Odmahnuo sam glavom.
—Nikad ga nisam vidio.
—Pa šta mu je onda trebao taj papir s vaši m imenom i adresa u džepu? Vi ate kapetan Hastings, zar ne!
Čudno. Prema njegovim dokumentima čini se da je bio sluga čoveka po imenu Ingles - umirovljenog državnog službenika. A, znate ga, zar ne? —dodao je kad sam se trgnuo na spomen Inglesova imena. Inglesov sluga! Onda ga jesam sreo. Ne, nikad nisam mogao razlikovati Kineze- svi su mi bili slični. Mora da je s Inglesom krenuo na put u Kinu i nakon nesreće vratio se u Englesku s porukom, možda i zamene. Od životne je važnosti bilo da čujem poruku koju je Kinez nosio.
- Je li pri svesti? - upitao sam. -Može li da govori? Gospodin Ingles je moj stari prijatelj i verujem da mi je ovaj siroti momak nosio poruku od njega. Veruje se da je gospodin Ingles pre desetak dana pao preko palube u more.
—Jedva da je pri svesti i sumnjam da ima snage da govori. Izgubio je mnogo krvi. Mogao bih mu, naravno, dati neki stimulans, ali već smo učinili sve što možemo.
Ipak mu je dao injekciju, dok sam ja stajao pokraj kreveta nadajući se,uprkos svemu, da ću čuti reč-dobiti neki znak koji bi mi mogao doista pomoći. Ne,minute su prolazile a od njega nikakva znaka.
A onda mi je iznenada kroz glavu prohujala pogubna misao. Zar već ne padam u klopku? Pretpostavimo da ovaj Kinez jednostavno glumi Inglesova slugu, a zapravo je agent Velike Četvorke? Pa toliko sam puta čitao kako eki kineski sveštenici mogu simulirati smrt. Ili, da pođem još korak dalje, možda je Li Chang Yen okupio malu grupi fanatika koji bi pošli i u smrt samo da udovolje naredbi svojega gospodaara?Moram biti oprezan.
Dok su mi takve misli strujale glavom,čovek na krevetu počeo se micati.Otvorio je oči. Nešto je nesuvislo promrmljao. A onda sam video kako je zaustavio pogled na meni. Ničim nije pokazivao da me prepoznaje, ali odmah sam shvatio da mi pokušava nešto reći. Dolazilo od prijatelja ili neprijatelja morao sam čuti što mi je htieo reći.
Nagnuo sam se nad krevetom, ali te isprekidane zvukove nikako nisam uspieo smisleno povezati. Pomislio sam da sam čuo reč 'ruka',ali nisam mogao razaznati u kakvom je kontekstu izrečena. Ponovno sam čuo istu reč, ali ovaj sam put čuo još ešto, riječ 'Lar-idi'. Gledao sam ga zbunjen, dok mi se nametalo kako da povežem reči 'ruka' i largo'.
—Handel's Largo?— upitao sam.Kinez je naglo zatreptao očima, kao da potvrđuje šta sam rekao, idodao još jednu rieč na talijanskom, reč carrozza. Još su mi dve, tri reči na italijanskom doprle do uha a zatim je naglo ućutao.
Lekar me gurnuo ustranu. Sve je bilo gotovo. Nesretnik. Preminuo je.
Izašao sam iz bolnice potpuno zbunjen.
-Handel's Largo - i - carrozza.-Ako me sećanje dobro sluţži, carrozza znači kočija. Kakvo se uopšte značenje krije iza tih jednostavnih reči? Čovek je Kinez a ne Italijan. Zašto onda sad govori italijanskijati? Ako je zaista Inglesov sluga, onda mora znati engleski! Cela je stvar jednostavno neverovatna. Dok sam išao kući,pokušavao sam odgonetnuti šta se to zbiva. Da je samo Poirot živ, pa da problem reši svojom munjevitom snalažljivošću!
Otključao sam vrata i polako se uputio u sobu.
Na stolu je pismo. Nemarno sam ga otvorio. Ali, kad sam počeo čitati,ostao sam kao ukopan na mestu.
Pismo je došlo iz neke advokatske kancelarije-
Dragi gospodine
Prema uputama našega preminulog klijenta, gospodin aHerculea Poirota, prosleđujemo vam priloženo pismo. Ovo nam je pismo predano nedelju dana pre njegove smrti uz napomenu da ga, u slučaju da umre, pošaljemo vama određenog dana posle njegove smrti.
Vaši, itd.
Prevrtao sam i prevrtao priloženo pismo. Nesumnjivo dolazilo je od Poirota.Predobro sam poznavao njegov rukopis. Teška srca, ali ipak sav ustreptao, otvorio sam pismo.
Mon Chen Ami
Kad primite ovo, mene više neće biti. Ne plačite za mnom,već sledite moje naredbe. Čim primite pismo, vratite se u Južnu Ameriku. Ne budite tvrdoglavi. Ne molim vas da krenete na put zbog sentimentalnih razloga. Nužno je da odputujete. To je deo plana Herculea Poirota! Nekome ko ima tako sjajnu inteligenciju poput moga prijatelja Hastingsa, više ništa nije potrebno reći. A vas Velika Četvorka! Pozdravljam vas, dragi prijatelju, s jedne strane smrti.
Zanavek vaš,
Hercule Poirot
Ništa me više nije zadržalo, pa sam odmah mogao krenuti nastaviti. Poslao sam brzojave, rezervirsao karte i za nedelju dana ukrcao se na 'Ansoniju' te krenuo u Buenos Ajres.U trenutku kad se brod odvajao od mola, stjuard mi je doneo poruku, Objasnio je da mu je to dao neki krupni gospodin u krznenom ogrtaču, koji je napustio brod trenutak pre nego što se otisnuo od obale.
Otvorio sam omotnicu. Poruka je bila kratka i jasna.
—Mudro ste učinili —stajalo je u poruci. Potpisana je bila velikim brojem 4.
Mogao sam sebi dopustiti da se nasmešim.
More je bilo mirno. Uživao sam u razmerno dobroj večeri, razmišljao o većini saputnika i onda odigrao nekoliko partija bridža. Zatim sa poošao na počinak i zaspao kao klada, uostalom kao i uvek kad sam na brodu.
Probudio me osećaj da me neko stalno drmusa. Pospan i zbunjen ugledao sam brodskog oficira kako stoji nada mnom. Kad sam seo u , oficir je uzdahnuo s olakšanjem.
—Hvala bogu da sam vas konačno probudio. Mislio sam da to nikad neću uspeti. Uvek tako čvrsto spavate?
—Šta je?- upitao sam zbunjen i snen. -Nešto nije u redu s brodom?
- Nadam se da vi bolje od mene znate što se zbiva —uzvratio je suho.—Posebna naredba Admiraliteta. Razarač čeka da vas ukrca.
—Šta? —poviknuo sam.—Nasred oceana?
—Vrlo čudno, ali to se mene uopšte ne tiče. Poslali su nam nekog mladića da zauzme vaše mesto i svi smo se zakleli da ćemo čuvati tajnu. Hoćete li ustati i obući se?
Nisam mogao prikriti vlastitu zaprepaštenost alisam učinio što mi je rečeno.Spušten je čamac u vodu i prevezen sam na razarač. Na brodu su me primili vrlo ljubazno, ali ništa nova nisam doznao. Kapetan je dobio uputu da me iskrca na određenom mestu na belgijskoj obali. Nakon toga prestajala je njegova odgovornost. Ne, jednako tako nije znao šta će dalje biti sa mnom.
Sve se činilo kao san. Poput očajnika pomislio sam da je sve to deo Poirotovog plana. Jednostavno trebam nastaviti i verovati svom mrtvom prijatelju.
Iskrcali su me na predviđenom mestu. Čekao me automobil i uskoro smo punom brzinom krenuli preko flamanskih polja. Te sam noći prespavao u nekom malom briselskom hotelu. Sutradan smo krenuli dalje. Okolinski pejsaž se promenio: sve smo češće nailazili na šume i brda. Shvatio sam da prilazimo Ardenima i odjedan staviti sam se setio kako mi je Poirot rekao da ima brata u gradu Spa.
Ne, nismo ušli u taj grad. Skrenuli smo s glavnog puta i zašli u brda obrasla gustom šumom. Konačno smo stigli do malog seoceta i bele vile na osami jednog brežuljka. Automobil se zaustavio pred velikim zelenim vratima.
Kad sam izašao iz automobila, vrata su se otvorila. Postariji sluga stajao je na vratima i naklonio se.
—Gospodin le Capitaine Hastings? —rekao je na francuskom.—Gospodina le Capitaine vas očekuje. Budite ljubazni pa me sledite.
Poveo me niz predvorje, otvorio vrata na kraju hodnika i stao postrance da me propusti.
Žmirkao sam jer je soba bila okrenuta zapadu, pa je kroz prozore sjalo podnevno sunce. Oči su mi se ubrzo prilagodile i ugledao sam figuru kako širi ruke da me pozdravi i poželi mi dobrodošlicu .
- Bio je to—oh, nemoguće, ne možemo biti —ali, da to je bio on!—Poirot!—poviknuo sam i prvi put nisam niti pokušao izbeći zagrljaju kojem sam jednostavno nestao.
—Ali, šala, doista šala! Nije tako lako ubiti Herculea Poirota!
—Ali Poirot—zašto?
—Jedna ruse de guerre, prijatelju dragi, jedna ruse će guerre. Sve je sada spremno za naše veličanstvo ni coup.
—Ali mogli ste mi barem reći!
—Ne, Hastingse, nisam mogao. Nikad, nikad, ni za hiljadu godinu ne bih mogao odigrati svoju ulogu na pogrebu. Ovako sve je ispalo savršeno, Velika Četvorka nije mogla posumnjati.
—Ali sve ono što sam propatio.
—Nisam ni ja bezosećajan. Delomično sam i zbog vas izveo tu prevaru. Bio sam spreman rizikovati vlastiti život, ali nisam mogao stalno vaš dovoditi u opasnost. I tako, posle jedne eksplozije, pala mi je na um briljantna pomisao. Dobri Ridgeway,on mi je omogućio da je izvedem. Ja sam mrtav,vi se vraćate u Južnu Ameriku. Ali, mon ami, ali vi nikako niste pristajali na povratak. Naposletku morao sam urediti da dobijete ono pismo od advokata i celu tu zbrku s porukama. Ne, sada ste tu - i to je najvažnije. Sad se ovde prikrivamo - perdus -sve dok ne dođe trenutak za naš veličanstveni coup-konačno svrgnuće Velike Četvorke.
Нема коментара:
Постави коментар