ČETRNAESTO POGLAVLJE
Bio sam doista razočaran rezultate Poirotova bombaškog napada na zdanje u Kineskoj četvrti. Kao prvo, pobegao je vođa te bande. Kad su odgovarajući na Poirotov zvižduk Jappovi ljudi upali u predvorje, našli su četiri onesvešćena Kineza,ali među njima nije bilo čoveka koji mi je pretio smrću. Posle sam se setio da se, kad su me silom izveli pred zgradu da budem mamac za Poirota, taj se čovek dobrano držao u pozadini. Verovatno je bio izvan opasne zone, odnosno dosega plinske bombe i uspeo je pobeći kroz neki od mnogobrojnih prolaza koje smo naknadno otkrili.
Od četvorice uhvaćenih ništa nismo doznali. Ni najtemeljitija policijska istraga nije uspela otvoriti ni jednu pojedinost koja bi ih povezala s Velikom Četvorkom. Sve su to bili obični, siromašni stanovnici te četvrti, koji su govorili kako uopšte nisu čuli za ime Li Chang Yena. Neki ih je kineski gospodin unajmio kao poslugu u kući uz rieku i nisu imali pojma o njegovim privatnim poslovima.
Do sutradan sam se, ako zanemarimo laku glavobolju, posve oporavio od posledica Poirotove plinske bombe. Otišli smo u Kinesku četvrt i pretražili kuću iz koje su me spasili. Zapravo, to su bile dve oronule kuće pvezane podzemnim prolazom. Napušteno prizemlje i gornji spratovi obe kuće nisu bili namešteni, a polomljeni prozori bili su skriveni istrošenim ekranima. Japp je već bio pretražio podrume i otkrio tajni ulaz u podzemnu prostoriju u kojoj sam proveo tako neugodnih pola sata. Kad su je pomnije pregledali i preražili, pokazalo se da sam imao pravo govoreći o svojim jučerašnjim utiscima. Svile na zidu i tepisi na podu bili su zaista izvanredni radovi kineskih majstora. Premda nisam mnogo znao o kineskoj umetnosti, shvatio sam da je svaki predmet u prostoriji svojevrsno savršenstvo.
Uz pomoć Jappa i nekolicine njegovih ljudi, vrlo smo temeljito pretražili stan.Živio sam u nadi da ćemo naći neke važne dokumente. Možda popis važnijih agenata Velike Četvorke. Ne, ništa takvog nismo našli. Jedini su dokument bile beleške u koje je Kinez gledao dok mi je diktirao pismo Poirotu. U tim su papirima bile vrlo temeljite biografije svakog od nas, ocena naših karaktera i mana preko kojih nas je najlakše napasti. .
Poirot se razveselio kao dete zbog tog otkrića. Posebno nisam tome pridavao nikakvu važnost,posebno zato što je sastavljač beleški komično grešio u nekim ocenama. Kad smo se vratili u naš stan, upozorio sam mog prijatelja na to.
- Dragi moj Poirot—rekao sam— sad znate šta neprijatelj misli o nama. Čini se da je strašno preterao u oceni snage vašeg uma, a jednako je tako podcenio snagu moga. Ali ne vidim kakvu korist možemo izvući iz te spoznaje.
Poirot se smeuljio na pomalo uvredljiv način.
—Ne vidite, Hastings, ne vidite? Ne, sad kad su nas upozorili na neke naše slabosti, možemo se bolje pripremiti za nove metode njihova napada. Na primjr, prijatelju dragi, znamo da biste vi obično morali malo razmisliti pre nego stupite u akciju.Potom, sretnete li crvenokosu mladu devojku u neprilici trebate joj pristupiti sa— kako ono kažete? —sa sumnjom, zar ne?
U zabeleškama smo našli i apsurdne primedbe o mojoj navodnoj naglosti, te podložnosti šarmu mladih devojaka određene boje kose. Poirotovu sam primedbu držao neukusnom, ali na sreću mogao sam mu i uzvratiti.
—A šta je s vama? —upitao sam.—Hoćete li se pokušati izlečiti od'osorne taštine'? Ili'neprirodne pedanterije'?
Nabrajao sam spomenute primedbe i mogao videti da nije oduševljen protuudarom.
—Oh, nesumnjivo no u nekim stvarima, Hastingse, zavaravaju sami sebe—tant mieux! Shvatiće na vreme. U međuvremenu, nešto smo naučili, a znati —znači biti spreman.
Odnedavno to je postala njegova omiljena izreka; toliko omiljena da sam je već počeo mrzeti.
—Nešto znamo, Hastingse — nastavio je Poirot.—Da, nešto smo saznali — a to je samo nama u korist —ali, još ni slučajno ne znamo dovoljno. Moramo saznati još više.
—Kako?
Poirot se zavalio unaslonjač, namestio kutiju šibica koju sam neoprezno bacio na stol i zauzeo dobro mi znanu pozu. Znao sam da se sprema na dugi monolog.
- Vidite, Hastingse, mor amo se boriti protiv četiri protivnika, odnosno protiv četiri različite ličnosti.S Brojem Jedan nikad nismo došli u lični dodir—za sad ga znamo samo po delima njegovog uma —i usput ću vam reći, Hastingse, da počinjem vrlo dobro shvatati i razumevati taj um— vrlo suptilan i istočnjački um— svaka zamka i klopka na koju smo naišli i delo je Li Changova mozga. Broj Dva i Broj Tri toliko su moćni, toliko jako, da su u ovom trenutku imuni na naše napade.Ali, ono što na neki način štiti njih, nekom perverznom igrom slučaja štiti i nas. Toliko su izvrgnuti pažnju javnosti da svaki svoj korak moraju pomno planirati i pripremiti. I tako dolazimo do posljednjeg člana bande —dolazimo do čoveka znanog nam kao Broj Četiri.
Poirot je malo promenio glas,kao što je uvek činio kada je govorio o nekoj određenoj osobi.
— Broj Dva i Broj Tri bi mogli uspeti i netaknuti otići svako svojim putem,ponajpre zbog svoje slave i osiguranih društvenih položaja. Broj Četiri bi mogao uspeti baš zbog suprotnog razloga —zbog tajnovitosti.Ko je on? Niko nezna. Kako izgleda? Opet niko ne zna. Koliko smo ga puta vi i ja videli? Petputa, zar ne? I bili barem jedan od nas mogao biti siguran da ćemo ga prepoznati ako ga ponovo sretnemo?
Morao sam odmahnuti glavom i zamišljati onih petero različitih ljudi koji su —premda to zvuči neverojatno—bili jedan te isti čovek. Grubijan, čuvar umobolnice, čovek kaputa zakopčanog do grla koga smo sreli u Parizu, glavni sluga James, tihi mladi lekar u slučaju Žutog jasmina, te napokon ruski profesor. Ni na koji način ti ljudi nisu podsećali jedan na drugoga.
—Ne—rekao sam beznadno.
—Ni na što se ne bismo mogli osloniti.
Poirot se nasmešio.
—Preklinjem vas, ne prepuštajte se tako žurno beznađu i malodušnosti.Ponešto ipak znamo.
—Šta znamo? —upitao sam skeptično.
—Znamo da je reč o čoveku srednje visine, svetle ili tek blago preplanule puti. Da je visok i tamnoput nikad ne bi mogao biti plavokos, ni biti lekar. Svako bi se dete u struku moglo proširiti koji centimetar da odigra ulogu Jamesa ili Profesora. Prema istoj logici imati kratak,ravan br. Veštom šminkom nosu se dodacima mogu davati drugi oblici, ali veliki se nos nikad na brzinu ne može uspešno smanjiti. Idemo dalje: mora da je reč o razmerno mladom čoveku, ne starijem od tridesetpet godina. Znači, čovek trideset do tridesetpet godina starosti, srednje visine i razmernog svetle puti, vičan umeću prerušavanja, šminkanja je vrlo malo zubiju ili, pak, bez ijednog zuba.-
- Šta?
—Nego šta, Hastings. Kao čuvar imao je slomljene i na mestima požutele zube, u Parizu bili su mu ravni i beli, kao lekaru su bili pomalo istureni, dok je kao Savaranoffu imao neobično duge očnjake. Ništa tako ne menja uši kao novo zubalo. Vidite li gde nas sve to vodi?
—Ne baš sigurno —uzvratio sam oprezno.
—Kažu da čovek svoje zvanje nosi ispisano na licu.
—On je kriminalac—zaključio sam.—
- Vrlo se vešto prerušava.
—To je isto.
—Pomalo preterana izjava,Hastingse, koju ne bi baš s oduševljenjem prihvatio pozorišni svet. Zar ne vidite da je taj čovek glumac ili da se barem u nekom razdoblju svog života bavio glumom?
—Glumom?
—Pa da. Celu tu tehniku ima u malom prstu. Postoje dve vrste glumaca—jedni se poistovećuju sa svojim ulogom, a drugi joj daju obeležja vlastite ličnosti.Obično se iz ove zadnje skupine javljaju glumci-menedžeri. Prouče ulogu i prilagode je vlastitoj ličnosti. Ljudi iz prve skupine više vole po raznim pozorištimai izvoditi Loyda Georgea, ili imitirati starca s bradama u poznatim i često igranim komadima. U prvoj skupini valja tražiti naš npr. Broja Četiri. On je vrlo dobar glumac sudeći prema odigranim ulogama
Moje je zanimanje sve više raslo. —Verujete da ćete mu utvrditi identitet preko pozornice?
—Uvek odlično zaključujete Hastingse.
—Kamo sreće da se toga pre dosetili —rekao sam hladno.—Toliko smo vremena uzalud potrošili.
—Imate krivo, mon ami. Nismo nepotrebno gubili vreme. Već mesecima moji agenti aktivno rade. Josep Aarons jedan je od njih. Sećate ga se? Sastavili su mi popis ljudi koji ispunjavaju nužne uslove - mladih ljudi,otprilike trideset godinašnjaka,manje više neugledne vanjštine, ali s darom za karakterne Uuloge - uz to, ljudi koji su se zauvek povukli sa scene u poslednje tri godine.
—Da?—rekao sam zainteresovano.
—Popis je, naravno, bio dosta dug. Već neko vreme odabiremo i eliminiramo.I naposletku sve smo sveli na četiri imena. Evo ih, prijatelju dragi.
Dobacio mi je komad papira. Pročitao sam naglas.
—Ernest Luttrelli, sin sveštenika iz sjeverne zemlje. Uvek je bilo nešto nastrano u njegovom moralnom liku i ponašanju. Izbačen iz privatne škole. U dvadesettrećoj stupio na pozornicu. (Zatim je sledio popis uloga koje je igrao, s datumima i mestima.) Zavisnik o drogi. Veruje se da je pre četiri godine otišao u Australiju. Nakon što je napustio Englesku, ništa se o njemu ne zna. Star 32 godine,visok 174 centimetra, brije se, smeđokos, ravna nosa, svetloput, sivih očiju.
—John St Maur. Promenio ime. Pravo ime nepoznato. Veruje se da je koknijevskog porekla. Na pozornici od detinjstva. Nastupao kao imitator. Već četiri godine se ništa ne zna o njemu. Dobi 33 godine, 172 centimetra visok, vitak, plavook, svetloput.
—Austen Lee. Takođe drugo ime. Pravo ime Austen Foly. Uvek pokazivao smisao za glumu, isticao se kao glumac na Oxfordu. Osobina postignuća u ratu. Nastupao u—(Sledi uobičajeni popis mnogih često izvođenih repertoarskih komada.) Zaljubljenik u kriminalistiku. Doživeo nekoliko ozbiljnih živčanih slomova, zbog saobraćajne nesreće pre tri i po godine i otad se nije pojavljivao na pozornici.Ne zna se gde trenutno boravi. Dob 35 godina, visok 171 centimetar, svetloput, plavook i smeđokos.
—Claud Darrell. Pretpostavlja se da mu je to pravo ime. Nepoznatog porekla. Nastupao u varijeteima, ali i u pozorišnim predstavama. Prema svemu sudeći, nije imao intimnih prijatelja. Boravio u Kini 1919. Vratio se preko Amerike. Nastupio u New Yorku u nekoliko uloga. Jedne se noći nije pojavio na pozornici i nikad se više nije čulo za njega. Njujorška policija tvrdi da je reč o tajnovitom nestanku. Oko 33 godine, smeđokos, svetloput, sivih očiju. Visok 171 centimetar.
—Vrlo zanimljivo— rekao sam odlažući papir. —I to je plod višemesečnog istraživanja i ispitivanja? Ta četiri imena. Na koga od njih, zapravo, sumnjate?
Poirot je načinio rečitu gestu.
—Mon omi, sada je to još otvoreno pitanje. Želio bih vam samo skrenuti pažnju.Pazite da Claud Darrell boravi u Kini i Americi —što možda jeste važna činjenica ali ne smemo dopustiti da nas to odvede na stranputicu. Moţžda je reč o običnoj podudarnosti.
—I šta je sledeći korak?žţustro sam zapitao.
—Stvari idu svojim tokom. Svakog će se dana pojavljivati paţžljivo sročeni oglasi. Njihove prijatelje i rođake pozivaćemo u kancelariju mog advokata. Možda čak i danas —Aha! Telefon! Možda je,-kao i obično,reč o pogrešnom spoju, pa će nam se ispričati zbog uznemiranja, ali moţžda je —da možda je nešto iskrsnulo.
Zaputio sam se u suprotan ugao sobe i podignuo slušalicu.
—Da, da. Stan gospodina Poirota. Gospodine McNeil! (McNeil i Hodgson su bili Poirotovi advokatui.) Reći ću mu. Da, odmah dolazimo.
Spustio sam slušalicu i okrenuo se Poirotu dok su mi oči zaigrale od uzbuđenja.
—Slušajte, Poirot, tamo je neka žena. Prijateljica Clauda Darrella.Gospodična Flossie Monro. McNeil želi da dođemo.
-Smesta krećemo!-poviknuo je Poirot. Nestao je u spavaćoj sobi i pojavio se sa šeširom u ruci.
Taksijem smo brzo došli na odrediš te. Uveli su nasu privatniured gospodina McNeila. U naslonjaču nasuprot advokatu sedela je otužno doterana dama ne baš u cvetu mladosti. Kosa joj je bila nemoguće žute boje, bujne su joj kovrče zakrivale uši, očni kapci preterano zacrnjeni a, uz to, niko joj ne bi mogao predbaciti da je zaboravila na karmin i sjajilo za usne.
- Ah, evo stiže go spodin Poirot!—rekao je McNeil.—Gospodine Poirot, da vam predstavim gospodičnu —hm —Monro, koja je bila toliko ljubazna da nas nazove i ponudi neke obavesti. —Ah, vrlo je ljubazna!—rekao je Poirot. Pristupivši joj preterano srdačno, toplo joj je stisnuo ruku.
—Mademoiselle u ovom prašnjavom i suhom uredu cveta kao najlepša ruža —dodao je uopćšte se ne obazirući na to da je tim rečima mogao uvrediti McNeila.
Ne, to besprimerno laskanje ipak je urodilo plodom. Gospodična Monro je pocrvenela i budalasto se zacerekala.
—Oh, nemojte tako, gospodine Poirot—uskliknula je. —Znam ja vas Francuze.
—Mademoiselle, kad mi sretnemo lepotu ne pretvaramo se u mutavce poput Engleza. Ne, ja nisam Francuz —znate, ja sam Belgijanac.
—Oh, bila sam u Ostendeu —nastavila je gospodična Monro. Cela je stvar, kako bi to Poirot rekao, izvanredno krenula.
—I vi nam možete nešto reći o gospodinu Claudu Darrellu?—upitao je Poirot.
—Nekad sam vrlo do bro poznavala gospodina Darrella—objašnjavala je dama. —I videla sam vaš oglas, te kako sam završila u dućanu i kako sam gospodar vlastitaog slobodnog vremena, rekla sam sama sebi: Eto, žele nešto znati o sirotom Claudeku —pa uz to još iadvokati —moda neko bogatstvo traga za svojim pravim naslednikom. Bolje da se odmah javim.
Gospodin McNeil je ustao.
—Pa, gospodine Poirot, da vas ostavim da na samo vodite o vaj mali razgovor s gospodičnom Monro?
—Vrlo ste uviđavni. Ne, ostanite—imam ideju. Primiče se vreme za dejeuner. Moţžda će mi Mademoiselle učiniti čast da sa mnom izađe na ručak?
Oči su joj zasjale. Shvatio samda je jadnica zaista pala na niske grane i da prigodu za nadležnim obrokom nije mogla samo tako propustiti.
Za nekoliko minuta ušli smo u taksi i krenuli u jedan od najskupljih londonskih restorana. Kad smo se smestili, Poirot je naručio zaista ukusan ručak i okrenuo se svojoj gošći.
—Tužno vino, mamademoiselle? Šta kaţžete na šampanjac?
Gospodična Monro nije rekla ni reči- a reklama je sve.
Ručak je počeo u ugodnom raspoloţženju. Poirot je daminu čašu marljivo punio i stupno prešao na temu koja ga je najvišee zanimala.
-Siroti gospodin Darrell. Baš šteta što nije s nama.
-Da, zaista - uzdahnula je gospodična Monro.
- Siroti dragi stvarno, pitam se šta je s njim.
-Već ga dugo niste videli, ne?
-Oh, ma već godinama -još od rata. Bio je zabavan dečko taj Claudek. Uvek nekako tajnovit, nikad ni reči o sebi. Ne, neravno, sve to odgovara ako je reč o nestalom nasledniku. Naslednik, je li tu i neka titula, gospodine Poirot?
- Avaj, samo nasledstvo - odvratio je Poirot čak ni ne pocrvenevši. —ne, vidite, posriedi bi moglo biti utvrđivanje identiteta. Važno nam je da nađemo nekog ko ga je zaista dobro poznavao. Dobro ste ga poznavali, zar ne, mademoiselle?-
- Ništa vam neću kriti,gospodine Poirot. Vi ste pravi gospodin. Znate kako se dami naručuje ručak —a toje mnogo više nego što danas znaju neki od ovih mladih drskih dripaca. Zaista sramota, usudila bih se reći. I kao što sam rekla, vi se kao Francuz nećete šokirati. Ah, vi Francuzi! Zločesti, zločesti dečaci.- Pripretila mu je prstom izigravajući pravu vragolanku. —E, i tako, evo nas, ja i Claud, dvoje mladih stvorenja— a što ste zapravo mogli očekivati? Još osećam simpatiju prema njemu. Premda, moram vam reći, nije se baš lepo ponašao prema meni —ne, nije—uopšte se nije lepo odnosio prema meni. Ne kako bi se trebalo odnositi spram dame. Svi su oni isti kad je reč o novcu.
- Ne, ne, mademoiselle, ne smete tako govoriti,—pobunio se Poirot, još joj jedanput napunivši čašu. —Možete li mi opisati gospodina Darrella?
—Nije baš bio, kako da kažem, posebno naočit —rekla je Flossie Monrosanjivim glasom.—Ni visok ni nizak, znate, ali dobro građen. Pristao. Oči plavo-sivkaste. I, moglo bi se reći, svetlokos. Ali, kakvog li umetnika! Nikad nisam videla da mu je iko u zanimanju bio ma, ni do kolena! Već bi se davn proslavio da nije bio ljubomoran. Ah, gospodine Poirot, ljubomora—ne biste verovali, zaista ne biste mogli verovati, šta sve umjetnici propate zbog ljubomora. Evo, sećam se jedanput u Manchesteru...
Koliko smo mogli,toliko smo bili strpljivi slušajući dugu zamršenu prič uo nekoj pantomimi i groznom ponašanju glavnoga glumca. Poirot ju je blago vratio na priču o Claudu Darrellu.
-Vrlo je zanimljivo sve to što ste nam rekli, mademoiselle, o gospodinu Darrellu. Žene imaju izvanredan dar i sposobnost zapažanja —sve vide pojedinosti koje promiču običnom muškarcu. Jednom sam prigodom gledao neku ženu kako identifikuje određenog muškarca među desetak ljudi—šta mislite i kako? Opazila je da na vrlo izrazit način češe nos kad je uznemiren. Pa recite, bili neki muškar c ikad zapazio takvu sitnicu?
- Ma ni slučajno-viknula je gospodična Monro. —Mislim da mi ţene zaista zapažamo stvari. Sećam se Claudeka,sad kad već mislim o tome, kako se uvek igrao komadićem hleba za stolom. Uzeo bi komadić među prste, drobio ga,prosipao mrvice okolo i onda ih skupljao. Stotinu sam ga puta gledala kako to čini. Ma, gde god da ga vidim prepoznala bih ga po tom malom triku.
E, pa baš sam o tome govorio, zar ne? Predivna moć opažanja u žena.A jeste li ikad s njim razgovarali o toj maloj navici?
—Ne, nisam, gospodine Poirot. Znate kakvi su muškarci! Ne vole da primjećujete takve sitnice —posebno ako osete da im nekako predbacujete. Nikad nisam rekla ni reči —ali uvek sam se smejala u sebi. Verujte, nikad nije bio ni svestan šta radi.
Poirot je lagano kimnuo. Viieo sam kako mu je ruka lagano zadrhtala dok je dizao čašu.
—A identitet se naposletku uvek može utvrditi na temelju rukopisa —dodao je.—Nema sumnje da ste sačuvali neko pismo od gospodina Darrella?
Flossie je sa žaljenjem stresla glavom.
—Nikad nije pisao. Nikad mi ni retka u životu nije napisao.
—Koje li šteta —rekao je Poirot.
—Ne, reći ću vam nešto drugo —iznenada je rekla gospodična Monro. —Imam sliku, ako vam to može pomoći?
—Imate sliku?
Poirot je gotovo skočio sa stolca od uzbuđenja.
—Dosta je stara—najmanje osam godina.
—Ca ne fait rien! Nije važno koliko je stara i izbledela! Ah, ma foi, koje li lude sreće! Dopustićete mi da vidim tu sliku, mademoiselle?
—Kako da ne.
—Možda ćete mi dopustiti i da načinim kopiju? Neće dugo trajati.
—Ako želite, sigurno. Gospodična Monro je ustala.
—E, sad moram poći —vragolasto je rekla.—Drago mi je da sam upoznala vas i vašeg prijatelja, gospodine Poirot
- A slika? Kad bih mogao dobiti?
—Potražitću je večeras. Mislim da znam gde je mogu naći. I odmah ću vam je poslati.
—Beskrajno sam vam zahvalan,mademoiselle. Više ste nego ljubazni. Nadam se da ćemo se uskoro opet sresti za ručkom.
—Kad god zaželite —rekla je gospodična Monro. —Nemam ništa protiv.
—Samo trenutak, mislim da nemam vašu adresu?
Svečanom gestom gospodična Monro je iz torbice izvadila podsetnicu i pružila mu je. Posetnica je bila uprljana, a prva adresa precrtana i nova ispisana olovkom.Uz mnogo Poirotovih naklona i gestikulacije oprostili smo se od dame i napustili restoran.
—Zaista mislite da je slika tako važna? —upitao sam Poirota.
—Da, mon ami. Slika ne laže. Ona se moţže povećati i pružiti nam neke bitne pojedinosti koje inače ne bismo zapazili. A tu je još hiljadu sitnica —poput građe ušiju, koju vam niko nikad ne bi mogao opisati rečima. O, da, ovo je velika, velika prilika za nas! Zato predlažem da preduzmemo mere opreza.
Kad je završio, zaputio se do telefona i na centrali naručio broj privatnih detektivskih agencija. Upute su mu bile jasne i određene. Dva su čoveka trebala otići na adresu koju je dao i,ukratko, motriti na sigurnost gospodične Monro. Imali su je u stopu slediti gde god pošla.
Poirot je spustio slušalicu i pristupio mi.
—Mislite da je to nužno, Poirot? —zapitao sam.
—Možda jeste. Zasigurno nas motre, obojicu, pa uskoro će znati s kim smo danas ručali.I moguće je da Broj Četiri nanjuši opasnos.
Za dvadeset minuta zvonio je telefon. Podignuo sam slušalicu. Javio se hladan i odrešit glas.
- Je li to gospodin Poirot? Ovde Bolnica St James. Pre deset minuta dovezena je neka mlađa ţžena. Nesretan slučaj na ulici. Gospodična Flossie Monro.Traži da odmah govori s gospodinom Poirotom. Morate smesta doći. Gospodična neće još dugo.
Te sam reči ponovio Poirotu. Probledeo je.
-Brzo, Hastingse. Moramo biti brži od vetra. Za manje od deset minuta taksijem smo stigli do bolnice. Pitali smo za gospodičnu Monro i smesta su nas odveli na odeljenje za hitne slučajeve. Ne, medicinska sestra s belom kapom na glavi presrela nas je na vratima.Poirot je sve shvatio po izrazu njezina lica.
—Gotovo je?—Umrla je pre šest minuta. Zaprepašten Poirot se nije niti pomaknuo.
Ne shvativši o kakvim je osećajima reč, medicinaska je sestra progovorila blagim glasom.
—Nije pala a potkraj je izgubila i svest. Znate, pregazilo ju je neko vozilo—vozač i automobil nisu se niti zaustavili, Grozno, zar ne? Nadam se da je neko zapisao broj.
—Zvezde nam nisu sklone—rekao je Poirot tihimglasom. —Želite li je videti?
Sestra nas je povela.
Sirota Flossie Monro, s onim ružom i obojenom kosom. Ležala je nekako mirno,dok joj se na licu opažao blag osmeh.
—Da - promrmljao je Poirot. -Zvezde nisu na našoj strani-ali, da li je baš reč o zvezdama? - Podignuo je pogled kao da se iznenada nečega sjetio.
—Je li baš reč o zvezdama, Hastingse? A ako nije—a ako nije ... Oh, kunem vam se, dragi prijatelju, dok stojim ovde uz telo te sirote žene, da u pravom trenutku neću imati milosti!
- Šta želite reći? —upitao sam. - Ne, Poirot se već okrenuo medicinskoj sestri i žurno je ispitivao. Konačno smo dobili popis predmeta pronađenih u njezinoj torbici. Poirot je prigušeno kriknuo dok je čitao popis.
—Pogledajte, Hastingse, zar ne vidite?
—Ne vidim —štoa ne vidim? —Uopšte se ne spominje patentni ključ. Ne, mora da je imala taj ključ. Ne, nije reč o nikakvom nesretnom slučaju. To je hladnokrvno ubistvo i prva osoba koja se nagnula nad njom uzela joj je ključ iz ručne torbice. Ne, možda ćemo ipak dospeti na vreme. Možda nije odmah mogao naći ono što je tražio.
Taksi nas je odvezao na adresu koju nam je dala Flossie Monro, do bednog bloka nastambi u siromašnoj četvrti. Prošlo je nešto vremena pre nego što smo uspeli ući u stan gospodične Monro, ali barem smo znali da niko nije mogao izaći dok smo vani stajali na strani.
Naposletku smo ušli. Nesumnjivo je neko tu bio pre nas. Stvari iz ladice i ormara leale su razbacane po podu. Brave su bile obijene, a stolići isprevrtani i razbacani okolo. Pretražitelj se jako žurio.
Poirot je počeo tražiti po razbacanim stvarima. Kriknuvši iznenada je ustao dţžeći nešto u rukama. Bio je to staromodan okvir za slike —prazan.
Polako ga je okrenuo. Na poleđini je bila mala okrugla naljepnica —naljepnica s cenom.
—Koštao je četiri šilinga —dobacio sam.
-Mon Dieu! Hastingse, pa gledajte očima! To je nova naljepnica. Nalepio ju je čovek koji je uzeo sliku, čovek koji je ovde došao pre nas, ali je znao da i mi dolazimo, i to nam je ostavio. Claud Darrell - ili ti Broj Četiri.
Нема коментара:
Постави коментар