DVANAESTO POGLAVLJE
Sredina JANUARA —tipičan engleski zimski dan u Londonu, vlažan, hladan i prljav. Poirot i ja smo sedeli u naslonjačima primaknutim tik uz kamin. Osetio sam da me prijatelj gleda zagonetnim smeškom u značenju kojeg nikako nisam uspeo da dokučim.
—Kad bih samo znao na šta mislite - rekao sam veselim glasom.— Razmišljao sam o tome kako ste mi, prijatelju dragi,sredinom leta, kad ste došli, rekli da kanite u ovoj zemlji ostati tek nekoliko meseci.
—Jesam li to zaista rekao?—upitao sam zbunjenim glasom. —Ne sećam se.
Poirot se široko nasmešio.—
- Jeste, mon ami, jeste. Otad ste promenili planove, zar ne? —Hm—da, jesam. Promenio sam ih.
-A zašto?
—Ma dođavola, Poirot, ne mislite valjda da ću vas ostaviti samoga protiv jedne ovakve stvari kao što je 'Velika Četvorka'?
Poirot je mirno i blago kimnuo glavom.
—Baš kao što sam se i nadao. Vi ste pouzdan prijatelj, Hastingse. Ostajete da biste mi pomogli. A vaša supruga — mala Pepeljuga, kako je zovete —šta ona kaže na sve to?
—Nisam ulazio u pojedinosti, naravno, ali ona me razume. Od svih ljudi, ona bi zadnja poželela da prijatelju okrenem leđa.
—Da, da. I ona je lojalan prijatelj. No sve će se ovo moći i jako odužiti.
Kimnuo sam pomalo obeshrabren.
—Već je prošlo šest meseci —nastavio sam—i dokle smo stigli? Znate, Poirot, nikako se ne mogu oteti misliti da bismo morali —mislim učiniti nešto.
—Uvek ste tako energični, Hastings!A šta biste to vi želeli da učinim i preduzmem?
Bilo je u tome dosta poze, ali nisam se dao smesti.
—Morali bismo preći u napad —poticao sam ga.—Šta smo, zapravo, radili celo ovo vreme?
—Više nego što mislite, prijatelju dragi. Konačno zar nismo utvrdili identitet Broja Dva i Broja Tri, te podosta naučili i saznali o načinima i metodama delovanja Broja Četiri.
Donekle sam se razvedrio. Iz Poirotova stajališta sve i nije zvučalo tako loše. — Oh! Kako da ne, Hastingse, mnogo smo učinili. Istina je da još ne mogu optužiti Rylanda i Madame Olivier —ko bi mi poverovao? Sećate se kako sam u jednom trenutku poverovao da sam Rylanda sterao u ugao? Pa ipak, svoje sam sumnje izložio u određenim krugovima—najvišima —Lord Aldington, čovek koji je zatražio moju pomoć u aferi s ukradenim planovima za gradnju podmornice, potpuno je obavešten o svemu šta znam o Velikoj Četvorki —i premda bi ostali mogli sumnjati, on mi veruje. Ryland, gospođo Olivier i Li Chang mogu ići svaki za svojim poslom, ali pomno se prati svaki njihov pokret.
- A Broj Četiri? —upitao sam. —Kao što sam upravo rekao—počinjem shvatati i upoznavati njegove metode. Možda ćete se nasmati, Hastingse—ali probati se u nečiju ličnost, znati tačno šta će u određenom trenutku učiniti pod određenim okolnostima —to je početni korak na putu do uspeha. Vodimo dvoboj i dok mi on neprestano otkriva pojedinosti o svom mentalitetu, ja se trudim da o meni i mom mentalitetu dozna što manje ili, baš ništa. On je na svetlu, ja sam u seni. Tvrdim vam, Hastingse, svakim me danom boje sve više i više baš zato što namerno ništa ne preduzimam.
- Ostavljaju nas na miru— dodao sam. Nisu vas više pokušavali ubiti i nepostavljaju vam nikakve klopke.
—Ne - rekao je Poirot zamišljeno.-U celini mi, zapravo, iznenađuje. Posebno zato što postoji nekoliko očitih načina da se krene na nas, a za koje sam siguran da su ih morali domisliti. Verovatno shvatate šta mislim?
- Neka paklena naprava? - stavio sam sve na tu kocku.
Poirot je oštro pucnuo jezikom izražavajući nestrpljenje.- Ma ne! Izazivam vašu maštu a ne uspevate se zamisliti ništa suptilnije od bombe u kaminu. E, pa dobro, nestalo mi je šibica pa ću malo prošetati uprkos vremenu. Oprostite, prijatelju, jeste li pročitali nekom zgodom 'Budućnost Argentinac', 'Ogledalo društva', 'Uzgoj stoke', 'Trag u rumenilu','Sport u Stenjaku'?
Nasmejao sam se i priznao da mi jedino 'Trag u rumenilu' trenutno zaokuplja pažnju. Ražalošćen, Poirot je stresao glavom.
-Ali, složite onda barem sve ostale knjige na police! Nikad, nikad neću doživeti da vas vidim kako prihvatate neki nered. Mon Dieu, a čemu onda zapravo služe police za knjige?
Smerno sam se ispričao, a nakon što je vratio spomenute knjige, svaku na svoje mesto, Poirot je izašao i ostavio me da nesmetano uzivam u knjizi koju sam odabrao. Moram priznati da sam dremao kad me probudio kucanje na vratima.
- Brzojav za vas, kapetane - rekla je gospođa Pearson.
Bez posebnog zanimanja otvorio sam narančastu omotnicu.
Skamenjen sam seo.
Brzojav mi je poslao Bronsen, upravitelj mog ranca u Juţžnoj Americi.Javljao mi je sledeće:
Gospođa Hastlngs nestala juče. Strahujem da ju je otela neka banda koja se naziva 'Velika Četvorka'. Brzo javite upute. Izvestio sam policiju ali još nema nikakvih znakova. Bronsen.
Mahnuo sam gospođi Pearson da izađe i zaprepašten ostao sedeći, i iznova čitajući brzojav. Pepeljuga -oteta! U rukama zloglasne Velike Četvorke! Bože, šta da učinim?
Poirot! Moram naći Poirota. Savetovao bi me. Nekako bi ih matirao. Vratiće se za nekoliko minuta. Moram ga strpljivo čekati. Ali Pepeljuga- u rukama Velike Četvorke!
Ponovo kucanje na vratima.Još jedanput je provirila gospođa Pearson.
- Poruka za vas, kapetane -doneo ju je neki bezbožnik Kinez. Čeka u predvorju.
Zgrabio sam poruku. Bila je jezgrovita.
Ako želite ikad ponovo videti svoju suprugu, pođite smesta za donositeljem ove poruke. Ne ostavljajte nikakvih poruka svem prijatelju, jer će ona stradati.
Poruka je potpisana sa velikim brojem 4.
Šta sam mogao učiniti? Šta biste vi učinili na mom mestu?
Nisam imao vremena razmišljati. Bio sam svestan samo jedne jedine stvari—Pepeljuga je u rukama tih đavola. Moram se pokoriti —ne usuđujem se riskirati ni da joj dlaka padne s glave. Moram poći s Kinezom i slediti ga gde god krenuo. da, klopka koja je značila neizbežan pritvor, a moć čak i smrt, ali kao mamac je posluţžila meni najdraža osoba na svetu, pa se ni sam usuđivao oklevati ni trena.
Najviše me ljutilo to što ni reči nisam mogao ostaviti Poirotu. Kad bi jedanput krenuo za mojim tragom, možda bi sve dobro svršilo! Smem li da rzikujem?Premda me očito u tom trenutku niko nije nadzirao, ipak sam oklevao. Kinez je lako mogao ući usobu i uveriti se da se doslovno držim naredbe. Zašto ne dolazi? Njegova odsutnost učinila me još sumnjičavim. Toliko sam se puta uverio u svemoć Velike Četvorke da sam im počeo pripisivati nadljudsku moć. Štos e mene tiče čak je i mala musava sluškinja mogla biti agent Velike Četvorke.
Ne, nisam se usudio rizikovati. Ali, nešto sam ipak mogao učiniti —ostaviti brzojav. Tako će Poirot znati da je Pepeljuga nestalai ko je odgovoran za njen nestanak.
Sve mi je to preletelo glavom gotovo nezamislivom brzinom. Nabio sam šešir i spustio se niz stepenice gde me čekao vodič. Nije prošla ni minuta.
Poruku je doneo visok Kinez bezizraţžajna lica, pomalo nemarno odeven.Poklonio se i progovorio. Engleski mu je bio savršen, ali je pevuckavim govorio tonom.- Vi ste kapetan Hastings?
—Da—rekao sam.
—Dajte mi poruku, molim vas.
Predvideo sam taj zahtev i bez reči pružio komad papira. Ne, to nije bilo sve.
—Danas dobili brzojav, ne? Došao je nedavno? Iz Južne Amerike, ne?
Ponovno sam shvatio savršenstvo njihova obavestajnog sistema—ili možda je to bio samo promišljeno nagađanje. Bronsen mi je morao brzo javiti. Pričekaće do isporuke brzojava i zatim odlučno krenuti.
Nikakva smisla nije imalo negirati nešto što je očito tačno.
—Da—rekao sam.—Primio sam brzojav.
—Donesite ga, ne? Odmah ga donesite. Stisnuo sam zube,ali što sam mogao učiniti?
Ustrčao sam uz stepenice. Pomislio sam da se poverim gospođi Pearson, barem kad je reč o nestanku Pepeljuge. Stajala je na odmorištu , ali oklijevao sam ugledavši iza nje malu sluškinju. Ako je ona špijun —pred očima su mi zaplesale reči u poruci. —... ona će stradati... —Bez reči sam ušao u dnevnu sobu.
Uzeo sam brzojav, a onda iznenada došao na jednu pomisao. Ne bih li mogaoo staviti neki znak koji mojim neprijateljima ne bi značio baš ni šta, a koji bi Poirot držao važnim, Pohitao sam do police i četiri knjige bacio na pod. Uopšte nisam strahovao da bi to moglo promaknuti Poirotu. Smesta će mu upasti u oči —kao obzirom na lekciju koju mi je tek očitao, sigurno će zaključiti da je po sredi nešto neuobičajeno. Stavio sam još jednu lopatu uglja na Vatru i uspeo prosuti četiri komada po rešetki kamina. Učinio sam sve što sam mogao —za ime boga, valjda će Poirot ispravno odgonetnuti te znakove.Pojurio sam niz stepenice. Kinez je uzeo brzojav, spremio u džep pročitavši ga i znakom glave pokazao da ga sledim.
Poveo me na dug iscrpljujući put. Krenuli smo autobusom, pa velik deo puta tramvajem i uvek smo kretali prema istoku. Prošli smo kroz neke čudne četvrti o kojima nisam niti sanjao d apostoje. Došli smo do luke i shvatio sam da me vodi u samo središte Kineske četvrti.
Uprkos svemu, prolazili su me trnci. No, vodič nije posustajao, zaokrećući i okrećući se kroz neke grozne ulice i prolaze, sve dok se nije zaustavio pred nekom zapuštenom kućom i četiri puta zakucao na vrata.
Smesta je otvorio drugi Kinez i stao u stranu da nas propusti. Kad su za nama zalupila vrata, napustio sam i zadnju nadu. zaista sam pao neprijatelju u ruke.
Predao me drugom Kinezu. Odveo me niz neke klimave stube u podrum prepun bala i posuda iz kojih se širio prodoran miris, kao da je poticao od istočnjačkih začina. Osećao sam kao da me svega pokrila i prekrila neka atmosfera Istoka,tegobna, lukava, puna nekog zla...
Vodič je iznenada otkoturao u stranu dve bačve i ugledao sam niski tunelasti otvor u zidu. Pokretom ruke pokazao mi je da nastavim. Tunel se odužio a bio je toliko nizak da se nisam mogao uspraviti. Međutim, konačno se tunel proširio u prolaz i posle nekoliko minuta smo našli u još jednom podrumu.
Kinez je učinio još nekoliko koraka i četiri puta pokucao na zid. Otvorio se deo zida i pojavila su se vrata. Prošao sam i na vlastito zaprepaštenje našao se u nekakvoj palači iz Hiljadu i jedne noći. Duga, niska podzemna prostorija ukrašena orijentalnom svilom, blješ tavo osvetljena i prepuna miomirisa parfema i začina. Okolo je stajalo pet, šest svilom prekrivenih divana a po podu su bili rasprostrti prekrasno izrađeni kineski tepisi, Ugao sobe bio je zakriven zastorima. Iza njih začuo se glas.
—Doveli ste časnog nam gosta?
—Ekselencijo, došao je —odgovorio je vodič.
—Nek' uđe naš gost-začuo se glas.
U tom je trenutku neka nevidljiva ruka rastvorila zastore i ugledao sam golem divan prepun jastuka na kojem je sedeo visok suvonjav istočnjak u predivnoj izvezenoj odori. Po dužini njegovog noktiju videlo se da je pravi moćnik.
—Sedite, molim vas, kapetane Hastingse —rekao je i mahnuo mi rukom. -Ispunili ste moj zahtev da smesta dođete i drago mi je da je tako.
—ko ste vi?— upitao sam. - Li Chang Yen?
—Ne, nisam, već sam najpokorniji od svih gospodarevih slugu, Ispunjavam njegove ţželje i to je sve-kao što to čine i drugi mu sluge u ostalim zemljama —na primer, u Južnoj Americi.
Prišao sam korak bliže.
—Gde je? Šta ste joj to učinili?
—Na sigurnom je mestu -na kojem je niko neće naći. Pa ipak, niko je još nije niti taknuo. Ponavljam -još nije!
Hladni trnci prošli su mi niz kičmu dok sam gledao toga nasmejanog đavola.
—Št želite? —viknuo sam.—Novac?
—Dragi moj kapetane Hastingse. Uopšte nas ne zanima vaša mala ušteđevina, uveravam vas, Ne —oprostite -vrlo inteligentan predlog. Mislim da vaš kolega ne bi predloţžio tako nešto.
- Pretpostavljam—rekao sam zadihano —da me želite uhvatiti u svoju mrežu. Pa,uspeli ste. Došao sam ovamo otvorinih očiju. Sa mnom činite štoa hoćete,ali nju pustite,oslobodite. Ona ništa ne zna i uopšte vam ne može biti od koristi. Iskoristili ste da se dokopate mene—uhvatili ste me, nema sumnje, i sad je to rešeno.
Nasmešeni je istočnjak gladio glatku bradu, podmuklo me promatrajući kroz stisnute oči.
—Suviše žurite —rekao je, odnosno zapreo poput mačka. —'Baš sve još nije rešeno. Zapravo 'dokopati se vas', kako kažete, baš i nije naša prava namera. ne,preko vas nadamo se da ćemo se dokopati vašeg prijatelja, gospodina Herculea Poirota.
—Bojim se da vam to neće poći za rukom —rekao sam kratko se nasmejavši.
—Dakle, evo što predlažem —nastavio je istočnjak, ne prekidajući svoje reči kao da nije ni čuo šta sam rekao. —Poslaćete pismo gospodinu Herculeu Poirotu, pismo koje će ga nagnati da pohita amo i pridruži vam se.
—Tako nešto neću učiniti —ljutito sam uzvratio.
—Posledice odbijanja biće neprihvatljive.
—Dođavola i vaše posledice.
—Alternativa bi mogla značiti smrt.
Neugodan osećaj prostrujao mi je kičmom, ali rešio sam da se držim hrabro.
—Preteći mi i prisiljavajući me nećete nigde dospeti. Te vaše pretnje ostavite za svoje kineske kukavice.
—Moje su pretnje vrlo stvarne, kapetane Hastingse. Ponovo vas pitam:hoćete li napisati pismo?
—Neću, a osim toga nećete se usuditi ubiti me. Odmah biste policiju imali za vratom.Moj je sagovornik kratko pljesnuo rukama. Odnekud su se pojavila dva kineska dvorjanina i zgrabilame za obe ruke. Nešto im je gospodar brzo govorio na kineskom a onda su me odvukli u ugao velike prostorije. Jedan se od njih sagnuo i onda se, bez ikakva upozorenja,otvorio pod ispod mojih nogu. Da me drugi nije pridržao za ruku, pao bih u razjapljeni otvor. Bio je crn poput tinte a mogao sam čuti huk vode.
—Reka—oglasio se moj ispitivač sa svoga mesta na divanu.- Dobro promislite, kapetane Hastingse. Ako opet odbijete, otići ćete naglavačke u večnost i dočekati smrt u toj dubokoj tamnoj vodi. Po poslednji vas put pitam, hoćete li napisati pismo?
Nisam hrabriji od prosečnog čoveka. Spreman sam priznati da sam se nasmrt prestrašio i uspaničio. Taj je kineski đavo dzaista mislio ozbiljno. Bio sam siguran u to. Značilo bi to konačno zbogom dobrom starom setu. No, uprkos svemu, glas mi je malo zadrhtao dok sam odgovarao.-Ne, poslednji vam put to kažem. Dođavola i na vaše pismo. Zapravo nesvesno sam zatvorio oči i izrekao kratku molitvu.
Нема коментара:
Постави коментар