Agata Kristi, Velika četvorka ( deveto poglavlje,Tajna žutog jasmina)

 

DEVETO POGLAVLJA- TAJNA ŽUTOG JASMINA 

        Poirot je lako mogao i dalje tvrditi kako sve ovo vreme prikupljamo informacije i sve više saznajemo o tome kako pogrešnonaši protivnici —ali, ja sam držao da nam je nužan i neki opipljiviji uspeh. 

Otkako smo stupili u dodir s njima,Velika je Četvorka učinila dva ubistva, otela Hallidaya i bila nama za petama da i nas dokrajči. A s naše strane u rezultatu zapravo je stajala velika nula.

Poirot je olako prihvatao moje primedbe.

— Zasad se, Hastingse, oni smeju—rekao je.—To je istina, ali vi imate poslovicnu, zar ne, koja glasi: 'Najslađe se smeje tko se zadnji smeje. A na kraju,mon ami, videćemo, videćemo.

- Ne, morate imati na umu da nemamo posla s nekim običnim kriminalcem,nego s drugim najvećim umom na svetu — nastavio je Poirot.

Odustao sam od pomisli da vidim šta je tako prirodno iza te rečenice, odnosno odustao sam od tog pitanja. Znao sam odgovor pa sam bezuspešno nastojao doznati šta smera da bi uhvatio neprijatelja. Kao i obično, apsolutno mi ništa nije govorio o svojim nakanama i preduzetim koracima, ali sam shvatio da je uvezi s agentima tajnih službi u Indiji, Kini i Rusiji te, sudeći prema povremenim izrazima samohvale, da barem donekle napreduje i uspeva u svojoj omiljenoj igri da pronikne neprijateljev um.

Potpuno je zanemario privatnu praksu i znam da je u tom razdoblju odbio neke vrlo unosne honorare. Istina, ponekad je istraživao i slučajeve'koji su ga zaista intrigirali, ali smesta bi ih napuštao čim bi se uverio da nemaju nikakve veze s djelatnostima Velike Četvorke.

Takvo je Poirotovo raspolaganje postajalo sve unosnije i probitačnije za našeg prijatelja inspektora Jappa. Dobio je mnogo pohvala za nekoliko rešenih slučajeva u kojima je svoj uspeh nesumnjivo trebalo zahvaliti napola snishodljivim natuknicama koje je dobio od Poirota.

Zauzvrat Japp je nam iznosio sve pojedinosti o slučajevima za koje je držao da bi mogli zanimati malog Belgijanca, a kad su ga zadužili da povede istragu o, kako su to novine nazvale, 'Tajni žutog jasmina', brzo je javio Poirotu i upitao ga da li je zainteresovan i želi li se pozabaviti tim slučajem.

Odgovarajući zapravo nataj brzojav, našli smo se mjesec dana poslije moje avanture u kući Abea Rylandasami u odjeljku vlaka koji je jurio sve dalje od dima imagle Londona, odvozeći nas u gradićMarket Hanford u VVorcestershireu, mjes tu gdje se zbio taj misterij.

Poirot se naslonio na sedalu u svom uglu.

- I što vi zapravo mislite o celom ovom slučaju,Hastings?

Nisam odmah odgovorio. Osećao sam da moram biti oprezan.

—Čini se tako složenim - oprezno sam rekao.

—Je l'da?—oduševljeno je uzvratio Poirotu.

—Pretpostavljam da je naš nagli odlazak na put prilično jasan znak da smrt gospodina Payntera držite ubistvom — ne samoubistvom iii posledicom nekenesreće?

—Ne, ne; pogrešno ste me shvatili, Hastings. Čak i kad bismo prihvatili postavku da je gospodin Paynter umro zbog posledica neke strašne nesreće, ipak, objasniti još treba gomilu tajnovitih okolnosti.

— Na to sam i mislio, dodajući kako je sve tako složeno.

— Dajte da još jedno u miru i metodično razmotrimo sve činjenice. Podsetite me, Hastingse, sređeno i lucidno.

I tako sam počeo, trudeći se koliko god sam mogao da budem sređen i lucidan.

—Počinjemo - rekao sam -s gospodinom Paynterom. Pedesetogodišnjiak,bogat, kulturan i pomalo svetski putnik. U poslednjih dvanaest godina malo je vremena provodio u Engleskoj, a onda je, iznenada osetivši zamor od neprestanih putovanja, kupio malu kuću u Worcestershireu i spremao se za spokojan život. Prvo što je učinio bilo je da napiše pismo svom jedinom rođaku, nećaku,Geraldu Pavntersu, sinu svoga najmlađeg brata, te mu predloži da dođe u Croftlands (tako se zvalo to mesto) i tu se skrasi sa svojim ujakom. Gerald Paynter, mladi siromašni umetnik, prihvatio je ujakov poziv. U trenutku tragedije već je sedam meseci živeo s ujakom.

- Prekrasno pričate —promrmljao je Poirot.—Govorim sebi kako to zapravo knjiga priča, a ne moj prijatelj Hastings.

Ne obraćajući pažnju na Poirota nastavio sam sve se više zagrijavajući za priču.

—U Croftlandsu je gospodin Paynter držao dosta posluge —šest slugu i još ličnog kineskog čuvara —Ah Linga.

—Kineskog slugu, Ah Linga—mrmljao je Poirot.

—Prošlog se utorka gospodin Paynter požalio da se ne oseća baš najbolje i jedan je sluga doveo lekara. Gospodin Paynter je lekara primio u svojoj radnoj obi, odbivši da ode u postelju. Što se zbila između njih dvojice nije se tada znalo, ali pre odlaska doktor Quentin je zatražio da vidi domaćicu. Rekao joj je da je gospodinu Paynteru dao injekciju pod kožu, jer mu je srce bilo jako oslabilo,preporučujem da se ne uznemiruje i onda počeo postavljati dosta čudna pitanja o posluzi, koliko dugo su s njim i odakle su došli, i slično.

Domaćica je odgovarala kako je najbolje znala,ali su je ta pitanjazbunjivala.Sljedeće jutro otkriveno je neš to strašno, Silazeći niz stube, j jedna od sobaricaosjetila je grozan smrad izgorjela mesa koja je vjerojatno došla iz sobe njezina gospodara. Pokušaj da otvoriš vrata, ali bila su zaključanana iznutra. Uz pomoć Gerlada Payntera i Kineza vrata su provaljena, ali ugledali su grozan prizor. Gospodin Paynter pao je ničice u plinski kamin i glavai lice su mu izgorjeli toliko da se nisu mogli prepoznati.

Naravno, u tom trenutku niko nije niti pomišljao na šta drugo osim do na groznu nesreću. Ako je ko bio kriv, bio je to doktor Quentin jer je pacijentu dao sredstvo za umirenje i ostavio ga u tako opasnom stanju. A, onda je otkriveno nešto vrlo čudno.

Na podu su bile novine, ležale su na mestu na koje su skliznule sa starčevih kolena. Listajući ih, nađene su reči ispisane jedva vidljivom tintom. Nedaleko od stolice u kojoj je sedeo gospodin Paynter nalazio se sto, a prst na žrtvinoj desnoj ruci do drugog zgloba bio je zamazan tintom. Očito preslab da drži pero, gospodin Paynter je prst umočio u tintarnicu i uspio sam ispisati te dve reči preko lista novina koje je držao u ruci —ali te su se dve reči činile potpuno fantastičnim:žuti jasmin— i ni reči više.

Puno žutog jasmina raste uz zidove Crottlandsa i uprvi se mah mislilo da se poruka umirućeg donekle odnosi na cveće, odnosno držalo se kako je to znak da su starčeve misli naprosto odlutale. Naravno, uvek željni neobičnih priča, novinari su pohitali i celu priču nazvali Tajnom žutog jasmina —premda su same reči posve nevažne.

—Nevažne su, kažete? - rekao je Poirot. —Pa, ako tako kažete, mora da tako i jest.

Pogledao sam ga sumnjičavo, ali nisam uspeo otkriti porugu.

—A potom su usledila uzbuđenja u istrazi —nastavio sam.

—Pretpostavljam da sad počinjete oblizivati usne.

—Osećalo se da ljudi imaju nešto protiv doktora Quentina. Prvo, on nije bio njihov stalni lekar, nego zamjena na mesec dana, dok je lekar Bolito boravio na zasluženom odmoru. Mislilo se da je njegov nehat najdirektnij uzrok nesreće. Ali, njegovo je svedočenje bilo gotovo senzacionalno. Gospodin Paynter je bolovao otkako je došao u Croftlands. Dr.Bolito ga je posećivao neko vreme, ali kad ga je prvi put vidieo, dr. Quentin se zaprepastio zbog nekih simptoma. Obišao ga je samo jedan put pre te kobne večeri. Kad su ostali nasamo, gospodin Paynter mu je ispričao iznenađujuću priču. Objasnio mu je da se, prvo, uopšte ne oseća bolesnim,nego da mu se okus karija serviranog za večeru učinio pomalo čudnim. Ispričavši se, kako bi se na nekoliko minuta oslobodio Ah Linga, prosuo je jelo sa svog tanjira u činiju i pružio ga sada lekaru, zamolivši ga da proba dali je s tim jelom sve u redu.

—Uprkos Paynterovoj tvrdnji da se sasvim dobro oseća, lekar je primetio da je šok zbog sumnje očito uticao na njega, pa čak i na njegovo srce. Zato mu je dao injekciju —ne s narkotikom, nego sa strihninom.

I time se, verujem, zatvara taj slučaj —osim kad je reč o vrhuncu celog događaja —odnosno činjenica da je kari, kako je ustanovljeno pri analizi, sadržao količinu opijuma dovoljno jaku da ubije dva čoveka!

Zastao sam.

—I što ste zaključili, Hastingse? —tiho je zapitao Poirota.

—Teško je reći. Mogao bi biti nesretan slučaj-to što ga je neko iste noći pokušao otrovati mogla bi biti čista slučajnost.

—Ne, vi tako ne mislite? Pre biste poverovali da je reč o ubistvu!

—A vi ne biste?

— mon ami,vi i ja ne razmišljamo jednako. Ja se ne pokušavam odlučiti između dve suprotne mogućnosti —ubistvo ili nesretan slučaj— to će doći kada rešimo onaj drugi problem —tajnu 'žutog jasmina'.Usput,čini mi se da ste tu nešto propustili.

—Mislite na one dve crte pod pravim uglom koje se jedva naziru ispod reči? Nisam držao da imaju bilo kakvu važnost.

—Vama je uvek tako važno ono što mislite, Hastingse.Ali, pređimo s tajne 'žutog jasmina' na 'tajnu karija'.

—Znam šta mislite. Ko je stavio otrov u kari? Zašto? Stotinu bi se pitanja moglo postaviti. Naravno, kari je pripremio Ah Ling.Ali zašto bi on mogao poželeti da ubije svoga gospodara? Je li član nekog tonga, ili neke slične skupine? Čitamo o takvim stvarima. Tonga žutog jasmina, možda? E, tu je i Gerald Paynter.

Odjedanput sam stao.

—Da—rekao je Poirot, kimnuvši glavom. —Kao što kažete, to je i Gerald Paynter. On je ujakov naslednik. Ne, te je večeri izašao.

—Možda je pre nešto petljao s nekim sastojcima karija —rekao sam. —I namerno izašao negde na večeru, da ne bi morao i sam jesti zatrovano jelo.

Učinilo mi se da su moja razmišljanja dosta uticala na Poirota. Pogledao me s nešto više poštovanja nego što je običavao.

—Vraća se kasno — nastavio sam uživajući u vlastitim postavkama.—Vidi svetlo ujakovoj sobi, ulazi i, shvativši da mu je plan propao, gura starca u plamen.

— Hastings, gospodin Paynter, zapravo još dobro držeći pedesetpetogodišnjišnjak, ne bi tek tako bez otpora dopustio da ga spale u vatri. Takav tok događaja nije prihvatljiv.

—E pa, Poirot—poviknuo sam—praktično smo pred rešenjem. Da čujemo šta vi mislite?

Poirot se nasmejao, isprsio se i počeo svečano.

—Ako pretpostavimo da je reč o ubistvu, odmah se postavlja pitanje odabira metode. Zašto baš ta? Mogu dokučiti samo jedan razlog — da bi se prikrio identitet, lice ostavljamo da pougljeni do neprepoznatljivosti.

— Šta? —viknuo sam.—Vi mislite—

— Budite još samo trenutak strpljivi, Hastingse, Hteo sam reći da istražujem tu teoriju. Ima li ikakvog razloga poverovati da truplo nije telo gospodina Payntera? Kome bi drugom moglo pripadati? Ispitujem ta dva problema i naposletku na oba pitanja odgovaram nečno.

—Oh!—uzdahnuo sam podosta razočaran. —I onda?

Poirotove su oči načas zasjale.

— I onda kažem sam sebi, budući da se tu krije nešto što ni sam nerazumem, bilo bi dobro da istražim celu stvar. Ne smem dopustiti da me potpuno ostavi bez obuće Velika Četvorka. Ah, evo ga, stižemo. Moja četkica za odeću, gde li se samo sakrila? Evo je —očetkajte me, preklinjem vas, prijatelju dragi, a onda ću vam uzvratiti uslugom.

—Da— rekao je Poirot zamišljeno dok je odlagao četku. — Nikad ne smete dopustiti da vas potpuno obuzme neka zamisao. zaista sam bio u opasnosti da mi se to dogodi. Pogledajte, prijatelju dragi, čak i ovde, u ovom slučaju,pretila mi je opasnost. One dvie crte koje ste spomenuli, okomita i crta pod pravim uglom naspram nje, zar to nije početak brojke 4?

—Za ime boga, Poirot— viknuo sam i prasnuo u smeh. Nikad ne smete dopustiti da vas potpuno obuzme neka zamisao. —Zar to nije apsurdno? Posvuda vidim ruke Velike Četvorke. Nije stoga loše da malo koristim svoj um i upotpuno drukčijoj sredini. Ah! Evo, čeka nas Japstr.

                                      Agata Kristi, Velika četvorka; 

                                (Ostali nastavci : romani u nastavcima )