Agata kristi, Velika četvorka ( osamnaesto poglavlje, U Felsen lavirintu )

 

OSAMNAESTO POGLAVLJE 

     Bez svesti sam ostao manje od minute. Kad sam se osvestio, dvojica su me nekamo gurala i pridržavala. Držali su me svaki pod jednu ruku, a preko usta mi je bio povez. Okolo mrkli mrak, ali shvatio sam da još nismo izašli, nego da prolazimo kroz hotel. Čuo sam ljude kako posvud viču ina svim mogućim jezicima pitaju što jesam svjetlom. Otimači su me baciliniz neke stube. Prolazili smo kroz podrumski hodnik, jedna vrata, pa opet na otvoreno kroz staklena vrata na stranoj strani hotela. Još trenutak i nestali smo među gostima borovima.

Na tren sam ugledao malog čoveka kako se pati kao i ja, te shvatio da je i Poirot žrtva ovog drskog coupa.

Broj Četiri je drskom izborio još jednu pobedu. Upotrebio je, pomislio sam, instatni anestetik, verovatno etilklorid—razbivši nam ampulu tačno pod nosom. U gužvi koja je nastala kad su se ugasila svetla, njegovi pomoćnici, verovatno gosti za susednim stolom, stavili su nam poveze preko usta i žurno nas odveli, prolazeći hotelom kako bi zameli trag.

Ne mogu opisati sve što se zbilo sledeći sat vremena. Gotovo smo polomili vrat jureći kroz šumu, i to celo vreme uzbrdo. Konačno smo izbili na čistinu na nekoj uzbrdici. Tačno ispred sebe ugledao sam neverovatnu gomilu fantastičnog kamenja i stena.

To mora da je Felsen lavirnt o kom je govorio Harvey. Ubrzo smo počeli krivudati kroz skrovite prolaze. Sve je podsećalo na labirint koji su načinili geniji zla.

Iznenada smo se zaustavili. Isprečila nam se golema stena. Jedan se otmičar zaustavio i činilo se kao da je pritisnuo nešto —golemi se kamen nečujno okrenuo i otkrio mali tunel koji je vodio u unutrašnjost planine.

Gurnuli su nas u prolaz. U početku tunel je bio uzak,a potom se širio i ubrzo smo se našli u širokoj kamenoj prostoriji osvetljenoj električnom rasvetom. Skinuli su nam poveze s usta. Na znak Broja Četiri, koji je stajao pred nama s izrazom lažnog trijumfa (na licu),pretresli su nas i oduzeli sve što smo imali u džepovima,uključujući i Poirotov mali automatski pištolj.

Duša me zabolela kad je pištolj bačen na stol. Poraženi smo —beznadno poraženi i u manjini. Sve je bilo gotovo.

Dobro došli u glavni štab Velike Četvorke, gospodine Hercule Poirot—rekao je Broj Četiri podrugljivim glasom.—Neočekivano je zadovoljstvo ponovo vas sresti. Ne, da li je vriedelo samo zbog ovoga vraćati se iz groba?

Poirot nije odgovarao. Nisam ga usudio niti pogledati.

—Pođite ovim putem, nastavio je Broj Četiri. —Vaš će dolazak donekle iznenaditi moje kolege.

Pokazao je prema uskim vratima na zid.Prošli smo i našli se u susednoj prostoriji. U najudaljenijem uglu stajao je sto oko kojeg su postavljene četiri stolicae. Stolica nana čelu stola biola je prazna, ali pokrivena mandarinskim plaštem. Za drugim je sedeo gospodin Abe Ryland pušeći cigaru. Plamtećih očiju i lica opatice,zavaljena u trećoj stolici sedela je Madame Olivier. Broj Četiri seo je u četvrtu stolicu.

Pred nama—Velika Četvorka.

Nikad dotad nisam tako potpuno osećao stvarnost i prisustvo Li Chang Yena kao kad sam stajao nasuprot njegovae prazne stolicae. Premda negde daleko u Kini, Li je ipak konirolirsao i upravljao tom zloćudnom ili organizacijom.

Madame Olivier je tiho vrisnula kad nas je ugledala. Mnogo bolje se kontrolišući, Ryland je samo premestio cigaru i dignuo svoje gušte obrve.

-Gospodine Hercule Poirot - rekao je Ryland polagnim glasom. - Vrlo ugodno iznenađenje. Ponovo ste nas prevarili. Verovali smo da ste spremni i pokopani.Bez obzira na sve - igra je završena.

U glasu mu se osjeća neki čeličan prizvuk. Madame Olivier nije progovorila ni reči, ali oči su joj plamtele. Mrzeo sam to lice koje se polagao razvlačilo u osmeh.

-Madame e Messieures.Želim vam dobro veče- tiho je prozborio Poirot.

Nešto neočekivano, nešto na šta nisam bio spreman, u njegovu me glasu nagnalo da ga pogledam. Uz to, u njegovom je izgledu bilo nešto neobično.

Iza nas zašuškao je zastor i pojavila se grofica Vera Rossakoff.

-Ah! -rekao je Broj Četiri.-Naša vredna i pouzdana pomoćnica. Draga moja gospođo, tu je i vaš stari prijatelj.

Grofica je poletela sobom odrešitim koracima i pokretima.

-Bože dragi!- poviknula je. -Pa to je onaj čovečuljak! Ah! pa on kao mačka ima sedam života! o maleni,maleni! Zašto ste uvalili u sve ovo?

- Madam -rekao je Poirot naklonivši se.-Ja sam uvek kao i veličanstveni Napoleon, na čelu veli kih satnija.

Dok je Poirot govorio, u grofičinim očima opazio sam treptaj sumnje i u tom trenutku shvatio sve što sam dosad samo podsvesno predosećao.

Čovek uz mene nije bio Hercule Poirot.

Jako mu je nalikovao, više nego nalikovao. Ista jajolika glava, isto gizdavo držanje, jednako dobro raspoređena preterana težina. Ne, glas je bio drukčiji, oči umesto zelene, tamne i zaboga!—brkovi—ti čuveni brkovi.

Grofičin glas mi je prekinuo tok misli. Stupila je korak napred i progovorila uzbuđenim glasom.

—Prevareni ste. Ovaj čovek nije Herkul Poirot! Broj Četiri je pustio uzvik pun neverice. Grofica se nagnula i povukla Poirotove brkove. Ostali su joj u ruci i tada je konačno otkrivena istina. Gornju usnu ovog čoveka nagrđivao je mali ožiljak i to mu je potpuno promenilo izraz lica.

—Nije Hercule Poirot—promrmljao je Broj Četiri. —Ali, ko bi to mogao biti?

—Ja znam—iznenada sam povikao i skamenio se, strahujući da sam sve pokvario.

Ne, čovek kojeg ću i dalje nazivati Poirot, okrenuo se prema meni i ohrabrivao me.

—Recite, ako želite. Sad više nije važno. Varka je uspela.

- Ovo je Achille Poirot—izustio sam polako. —Brat blizanac Herculea Poirota.

—Nemoguće —oštro je uzvratio Ryland,duboko uznemiren.—Herculeov plan fantastično je uspio —mirno je rekao Achille.

Broj Četiri je skočio, a glas mu je postao grub i preteći.

—Uspeo, je li?—zarežao je. —Shvatate li da ćete za koji tren biti mrtvi—mrtvi?

—Da—rekao je Achille Poirot smrtno ozbiljnim glasom. -Ja to shvaćtam. Vi ne shvatate da ima ljudikoji su spremni životom platiti uspeh. U ratu ljudi su spremni umreti za svoju domovinu. Ja sam jednako spreman staviti svoj svet na raspolaganje.U tom sam trenutku pomislio kako bih voleo da me pitao unapred, premda sam i sam bio potpuno spreman dati svoj život. Tada sam se prisetio kako me je Poirot nagovarao da ne polazim, pa sam se smirio.

—A kako biste to vi dali život za boljitak sveta?—zajedljivo je zapitao Abe Ryland.

—Vidim da niste shvatili pravo bit Herculeovog plana. Prvo, za vaše se skroviš te doznalo pre nekoliko meseci i praktički su svi posetioci, službenici u hotelu, pomoćno osoblje i drugi detektivi ili pripadnici Tajne službe. Oko planine uspostavljen je kordon. Imate nekoliko izlaza iz skloništa ali ni to vam neće pomoći da umaknete. Poirot izvana upravlja celom akcijom. Noćas su mi čizme premazane preparatom semena od anisa, i to pre nego što sam umesto moga brata sišao na terasu. Psi već slede trag. Trag će ih nedvojbeno dovesti do stene u Felsenlabvrinthu i do ulaza u skrovište. Vidite, s nama možete učiniti što god želite, ali obruč se steže oko vas. Ne možete uzmaknuti.

Madame Olivier se iznenada nasmejala.

—Nemate pravo. Postoji način kako umaknuti i poput drevnog Samsona istovremeno uništiti naše neprijatelje. Šta kažete na to,prijatelju dragi.

Ryland se zagledao u Achillea Poirota.

—Pretpostavimo da lažete —rekao je grubo.

Achille je slegnuo ramenima.

—Svanuće za sat. Tada ćete se moći sami uveriti u istinitost mojih reči. Sledeći trag već mora da su došli do ulaza u Felsenlabvrinthu.

Još dok je govorio, udaljini se začuo mukli tutanj i uleteo je čovek nesuvislo vičući. Ryland je skočio i izašao. Madame Olivier se pomaknula u sam ugao i otvorila vrata koja dotad nisam opazio. Unutra sam uspio na tren videti savršeno opremljenu laboratoriju , koja me podsetila na njezinu u Parizu. Broj Četiri takode je skočio i nestao. Vratio se s Poirotovim revolverom u ruci i predao ga grofici.

—Nema nikakve opasnosti da bi nam mogli pobeći —rekao je.— Uzmite ovo za svaki slučaj.

Zatim je opet izašao.

Grofica nam je prišla i još jedanput pažljivo pretražila mog suputnika.Iznenada se nasmejala.

—Vrlo ste lukavi, gospodine Achille Poirot—rekla je podrugujući se.

—Madame, dajte da ozbiljno razgovaramo. Srećom ostavili su nas nasamo.Koliko tražite?

—Ne razumem. Šta tražim?

—Madame, možete nam pomoći da pobegnemo. Znate za tajni izlaz iz ovog skrovišta. Pitam vas: koliko tražite?

Ponovno se nasmejala.

—Više nego što možete platiti, čovečuljče! Ma,ne biste me kupili ni svim novcem ovog sveta.

—Madame, nisam govorio o novcu. Inteligentan sam čovek. Pa ipak, istina je da svaki čovek ima svoju cenu! U zamenu za život i slobodu, nudim vam što god vam srce želi.

- Pa vi ste mađioničar!

—Ako želite, možete me i tako zvati.

Grofica je odjedanput prestala biti podrugljiva. Progovorila je glasom punim strasti i gorčine. —Ludo! Šta mi srce ţželi! Možete mi omogućiti da se osvetite svojim neprijateljima? Možete li mi vratiti mladost, lepotu i radost u srcu? Možete li mrtve vratiti u život?

Achille Poirot ju je znatiželjno promatrao.

-Šta od toga, madam? Odlučite se i odaberite. '

Zajedljivo se nasmejala.

-Poslaćete mi možda eliksir života? Hajde, nagodićemose. Nekad sam dete imala. Nađite mi moje dete- i slobodni ste.

- Madame, slaţžem se. Pogodba vredi. Vratićemo vam dete. Dajem vam reč —

Hercule Poirot vam daje svoju reč.

Ta se čudna žena ponovo nasmejala —smejala se dugo i ne susprežući se.

-Dragi moj gospodine Poirot, bojim se da sam vam postavila malu klopku. Bili ste vrlo ljubazni, obećavši da ćete pronaći moje dete; ali, vidite, znam da ne biste uspeli i to ne bi bila poštena pogodba, zar ne?

-Gospođo, kunem vam se svim što mi je svet da ću pronaći i vratiti vam dete.

-Već sam vas pitala,gospodine Poirot, možete li mrtve vratiti u život?

-To znači da je dete ….

—Mrtvo? Da, mrtvo je.

Pristupio joj je i uhvatio za ručni zglob.

-Madame, ja - ja vam se ponovo zaklinjem.—Ja ću mrtve vratiti u život.

Zurila je u njega kao opčinjena.

Ne verujete mi. Dokazaću šta govorim. Vratite mi knjižicu koju ste mi uzeli.

Izašla je i vratila se s knjižicom. Celo je vreme držala revolver u ruci. Osećao sam da Achilleov blef nema mnogo izgleda na uspeh. Grofica Vera Rossakoff nije glupa.

-Otvorite je, madame. Tu, korice s leve strane. Tako je, tu. Sada izvadite fotografija i pogledajte je.

Začuđena grofica je izvukla nešto poput muških slika. Jedva da ju je i pogledala, kriknula je i zateturala kao da će se srušiti. Potom je gotovo skočila na mog suputnika.

—Gde? Gde? Recite mi, gde?

—Ne zaboravite pogodbu, madame.

—Da, da,verovaću vam. Brzo,pre nego što se vrate.

Uhvativši ga za ruku, brzo ga je i nečujno izvukla iz sobe. Sledio sam ih. Izvanjske prostorije odvela nas je u tunel kojim smo i došli prvi put. Ali, ubrzo tunel se razdvajao i skrenula je udesno. Prolaz se stalno razdvajao, ali grofica nas je vodila dalje, ne oklevajući ni tren da ne pomislimo kako nije sigurna kojim putem krenuti. Hitali smo sve brže.

—Samo da ne zakasnimo—zadahtala je.

—Moramo izaći pre eksplozije.

Još nije bio kraj. Shvatio sam da tunel vodi kroz samu planinu i da ćemo izaći na drugoj strani, naći se u drugoj dolini. Znoj mi je curio niz lice, ali sam nastavio trčati.

A onda sam u daljini ugledao odsjaj dnevne svetlosti. Dolazili smo joj sve bliže i bliže. Video sam zeleno žbunje. Razmaknuli smo ga i prošli. Ponovno smo se našli na otvorenom, a u prvom svetlu zore sve se činilo nekako ružičasto.

Poirot je zaista uspostavio kordon. Još dok smo se izvlačili, skočila su nas tri čoveka, ali su nas odmah pustili, uzviknuvši zaprepašteno.

Brzo—viknuo je moj suputnik.—Brzo—nemamo vremena na pretek—...br, nije mu bilo suđeno da završi rečenicu. Zemlja nam se pod nogama zatresla i počela drhtati, začuo se strahovit tutanj i činilo se da se cela planina raspada. Poleteli smo kroz vazduh. Konačno sam se osvestio. Ležao sam u čudnom krevetu u nekoj čudnoj sobi. Neko je sedeo uz prozor. Okrenuo se, pošao i stao uz mene.

Bio je to Achille Poirot—ili, čekajte, nije li to —Dobro mi znani, ironičan glas razbio je sve sumnje.

—Da, dragi prijatelju, to sam ja. Brat Achille, ponovo se vratio kući —u zemlju mitova. Celo sam vreme ja bio s vama. Nije samo Broj Četiri veliki glumac. Preparat za oči, žrtvovani brkovi i pravi ožiljak od rane koja mi je zadala toliko bola pre dva meseca, ne, nisam se usudio poslužiti se lažnim oţžiljkom, jer to bi odmah opazilo sokolovo oko Broja Četiri. I naposletku, vi ste znali i verovali da postoji Achille Poirot. Neprocenjiva je bila, neprocenjiva pomoć koju ste mi pružili—pola zasluga za uspeh našeg coupa ide na vaš račun! Uveriti ih da je Hercule Poirot još živ i zdrav, te da vodi akcijama —to je bio ključ cele stvari. A sve ostalo, sve je to bila istina—semenke anisa, kordon...—

- Ali, zašto zaista niste poslali dvojnika?

—I da vas izložim opasnosti, a da nisam uz vas? Imate lepo mišljenje o meni!Uz to, uvek sam se nadao da ću preko grofice naći neki izlaz.

—Kako li ste samo uspeli uveriti? Bila je to plitka priča —sve to o mrtvom detetu.

—Grofica je mnogo pronicljivija od vas, dragi moj Hastingse. U početku nije sumnjala, ali je brzo prozrela moju krinku. Kad je rekla 'Vi ste vrlo lukavi, gospodine Achille Poirot', znao sam da je shvatila. Tada, ili nikad više, došlo je vreme me da potegnem svoj adut.

—Sve te tlapnje o vraćanju mrtvih u život?

—Tačno tako —ali, znate,dete je tu bilo od početka.

- Šta?

- Da, nego štoa. Znate moj moto —uvek spreman. Čim sam doznao da se grofica Rossakoff spetljala s Velikom Četvorkom, istražio sam sve što se moglo saznati o njezinoj prošlosti. Doznao sam da je dete imala za koje se tvrdilo da je ubijeno. Ne, spoznao sam u cijeloj priči neke nelogičnosti, koje su me potaknule da se upitam nije li to dete ipak živo. Naposletku, uspieo sam naći dečaka i, plativši veliku svotu, došao do njega. Siroti je dečak umirao od gladi. Sklonio sam ga na sigurno mesto, kod dobrih ljudi, i slikao u novom boravištu. I tako, kad je kucnuo pravi tren, moj je mali coup de theatre bio je potpuno spreman.

—Vi ste čudesni, Poirot, apsolutno čudesni!

—I meni je drago da sam uspeo. Jer, zapravo, divio sam se grofici. Zaista bi mi bilo ćžao da je stradala u eksploziji.

—Strah me gotov i upitati —a štoa je s Velikom Četvorkom?

—Sva su tela pronađena. Telo Broja Četiri jedva se moglo prepoznati —glava mu se razletela u komadiće. Želim —želeo bih da se to nije dogodilo. Naime,želeo bih da smo mogli biti sigurni—ne, dosta o tome. Pogledajte ovo.

Pružio mi je neki dnevnik na kojem je bio označen dieo jednog članka. Bio je to izveštaj o smrti, zapravo samoubistvu, Li Chang Yena, čovek koji je nedavno organizovao prevrat u Kini. Ne, prevrat je katastrofalno propao.

—Moj veliki protivnik—rekao je Poirot smrtno ozbiljnim glasom.

—Nije nam bilo suđeno da se sretnemo licem u lice. Kad je saznao za nesreću koja se ovde zbila, odabrao je najlakši izlaz. Veliki um,prijatelju dragi, veličanstven um.Ali, želeo bih videti lice čoveka koji se krio iza Broja Četiri... Ne, pretpostavimo da —ne sanjarim. Mrtav je. Da, mon ami.

Zajedno smo se usprotivili i porazili Velikom Četvorku; i sad ćete se vi vratiti vašoj dražesnoj supruzi, a ja —ja ću u penziju. Najveći slučaj u mom životu je završen. Sve posle toga biće bledo i trivijalno. Ne, odlazim u penziju. Uzgajaću povrće! Možda ću se i oženiti i smiriti.

Od srca se nasmejao na tu pomisao, ali osetio sam da mu je pomalo neugodno. Nadam se... niskim muškarcima sviđaju se krupne, visoke, vatrene žene.

—Oeniti se i smiriti —ponovio je.—Ko zna.

KRAJ

                                                          

nastavci: Romani u nastavcima 

izvor 
 

Agata Kristi, Velika četvorka ( sedamnaesto poglavlje, Uspeli trik br. 4 )

 

SEDAMNAESTO POGLAVLJE 

Iz malog odmarališta u Ardenima pratili smo šta se događa u belome svetu. Dobijali smo mnogo dnevnika i ostalih listova, a svakodnevno je Poirotu stizala debela omotnica u kojoj su očito bili neki izveštaji. Nikad mi nije pokazivao ta izvešća, ali sam obično, prema njegovom ponašanju, mogao zaključiti da li je bio njima zadovoljan ili nezadovoljan. Ni na trenutak Poirot nije posumnjao da jedino naš sadašnji plan vodi konačnom uspehu.

—Još jedna sitnica, Hastingse— rekao mi je jednom prigodom.—Stalno sam strepio za vaš život. A meni je činilo nervoznim kao mačka koja se sprema na skok, kako biste vi to rekli. Ne, tužno, potpuno sam miran i zadovoljan. Čak i da otkriju kako kapetan Hastings, koji se iskrcao u Južnoj Americi, nije onaj pravi, (a nemislim da će to otkriti jer nije verovatno da će tamo poslati agenta koji vas lično poznaje) jednostavno će poverovati da im lukavo pokušava izmaknuti, pa se neće ozbiljno potruditi da vas pronađu ili utvrde gde boravite. U jedno konačno zapravo, a to je moja smrt,potpuno su uvereni. Zato će nastaviti provoditi svoje planove.

—A onda?— upitao sam iščekujući nastavak.

—A onda, mon ami, sledi veličanstveno uskrsnuće Herculea Poirota! Pojavljujem se u pet do dvanaest, izazovem veliku zbrku i na samo meni svojestven, jedinstven način izborim veliku pobedu!

Shvatio sam da je Poirotova taština prošla toliko vatrenih krštenja da je postala otporna na sve. Podsetio sam ga da je nekoliko puta pobednički venac završio oko glave naših protivnika. Ne, kao što sam mogao i pretpostavljati, u Poirota je bilo posve nemoguće slomiti oduševljenje vlastitim metodama.

—Vidite, Hastingse, to je kao onaj mali trik s kartama. Sigurno ste ga imali prigode videti? Uzmete četiri dečaka, podelite ih, jednog na vrh svežnja karata, drugog na dno i tako dalje —presečete, promešate i opet su sva četiri zajedno. To mi je svrha. Dosad sam se nadmetao sad s jednim, sad s drugim pripadnikom Velike Četvorke. Ali želim ih sve zajedno, na jednoj hrpi, kao četiri dečaka u špilu karata, i onda ih u jednom coupu sve uništim!

—A, kako mislite da ćete ih sve četvero skupiti na jednom mestu? —upitao sam.

—Čekajući pravi trenutak. Držeći se perdu sve dok ne budu spremni udariti.

—Mogli bismo se načekati —progunđao sam.

—Uvek ste nestrpljivi, vrli Hastingse!Aline, nećemo dugo čekati.Čovek kojeg su se bojali —ja lično—nije im više na putu. Rekao bih, najviše dva ili tri meseca.

Dok je to govorio, setio sam se Inglesa i njegove tragične pogibije. Prisjetio sam se i da Poirotu nikad nisam rekao za Kineza koji je umro u bolnici StGile's.

S velikom je pažnjom saslušao moju priču.

—Inglesov sluga, zar? I nekoliko je reči promrmljao na talijanskom? Čudno.

—Zbog toga sam i posumnjao da je možda reč o podmetaljki Velike Četvorke.

—Pogrešno ste prosudili, Hastingse. Poslužite se svojim malim sivim stanicama. Da su vas neprijatelji željeli zavarati, sigurno bi napravili Kinezu da govori nerazumljivim prostačkim engleskim. Ne, nemate pravo - doista vam je nosio poruku. Još mi jedanput recite šta ste čuli.

-Prvo je rekao nešto o'H andel's Largo',a potom iskoristio nešto kao 'carrozza'—to znači kočija, zar ne?

- Ništa više?

-Pa, na kraju je promumljao nešto kao 'Cara', ne znam ko— nisam razumeo ime—ime neke žene. Mivitka, Zia. Ali pretpostavljam da to zapravo nije imalo nikakve veze.-

- Ne biste mogli pretpostaviti, Hastingse. Cara Zia je vrlo važno, doista vrlo važno.

—Ne shvatam

-Prijatelju dragi, vi nikad ne shvatate, a uz to, Englezi nemaju blagog pojmao o geografiji.

—Geografiji?—viknuo sam. —Kakve sad tu veze ima geografija?

—Usudio bih se reći da bismo sad mogli potegnuti i gospodina Thomasa Cooka.

Kao i obično, Poirot nije želeo više ništa reći, taj me je njegov trik dovodio do ludila. Ne, opazio sam da je postao doista veseo i živahan, kao da je pobedio u nekoj igri, odnosno nešto dokazao.

Dani su prolazili, ugodni, premda užasno dosadni i jednolični. Biblioteka vile bila je prepuna, okolina puna prekrasnih predela za skitanje i tumaranje. Ponekad me razdraživala ta prisilna pasivnost. Ne, divio sam se Poirotovu mirnuom zadovoljstvu. Ništa nije remetilo naš mir sve dok potkraj juna, dobrano unutar Poirotovog roka, nismo konačno dobili vest o Velikoj Četvorci.

Automobil se jednog jutra zaustavio pred vilom. Usred našeg mira to je bio neobičan događaj da sam pohitao pred ulaz da zadovoljim znatiželju. Zatekao sam Poirota kako razgovara s mladićem ugodnog izgleda, otprilike moje dobi. Predstavio ga je.

—Ovo je kapetan Harvev, Hastings, jedan od najčuvenijih pripadnika vašeg Intelligence Servica.

—Bojim se da uopšte nije reč o čuvenom čoveku—rekao je mladić ugodno se nasmejavši.

-Slavan, ali samo među upućenima —tako sam zapravo morao reći. Većina prijatelja i znanaca drži kapetana Harveva ugodnim, ali tupim mladim čovekom—koji se sav posvetio tom trotu i foksu, ili kako se već taj ples zvao.

Obojica smo se nasmejali.

—Ne, dobro. Na posao—rekao je Poirot.

—Držite da je vreme?

—Sigurni smo u to, gospodine. Kina je juče politički izolovana. Niko ne zna šta se tamo zbiva. Nikakvih vesti, radijskih ili bilo kojih drugih—potpuni prekid—i muk!

—Nesumnjivo Li Chang Yen je otvorio karte. A ostali?

—Abv Ryland je pre nedelju dana doputovao u Englesku i juče otputovao na kontinent.

—A gospođa Olivier?

—Madame Olivier je sinoć napustila Pariz.

—Otputovala u Italiju?

—U Italiji, gospodine. Koliko možemo procijeniti, oboje su krenuli u letovališ to koje ste spomenuli —premda, kako ste to mogli znati.

—Ah, tim si perom ne mogu ukrasiti šešir! To je Hastingsovo delo. Prikriva svoju inteligenciju, znate, ali uprkos tome reč je očito o vrlo inteligentnom čoveku.

Harvev me je pogledao s dužnim poštovanjem m, a ja sam se pritom osećao dosta neugodno.

—Sve je, znači, na svmu mestu —rekao je Poirot. Probledio je i potpuno se uozbiljio.

—Vreme je. Sve je spremno?

—Sve smo obavili kako ste pronašli. Vlade Italije, Francuske i Engleske stoje iza vas i čine usklađene poteze.

—Reč je, zapravo, o novoj Antanti, suvo je dodao Poirot.—Drago mi je da je konačno Desjardeaux sve shvatio. En bien, onda krećemo — ili, bolje rečeno, ja krećem Vi ćete, Hastingse, ostati ovde, da, preklinjem vas. Prijatelju dragi, zaista ozbiljno mislim.

Verovao sam mu, ali nisam baš bio spreman tek tako ostati. Rasprava je bila kratka, ali odlučna.

Tek mi je u vozu, kojim smo jurili u Pariz, priznao kako mu je potajno bilo drago zbog moje odluke.

—Jer i vi treba da odigrate određenu ulogu, Hastingse. Važnu ulogu! Bez vas možda ne bih niti uspeo. Pa ipak, smatrao sam da mi je dužnost nagovarati vas da ostanete.

—Znači, postoji opasnost?

—Mon ami, kad je reč o Velikoj Četvorci, uvek postoji opasnost.

Došavši u Pariz, odvezli smo se do Gare d L'est i Poirot je napokon obznanio naše odredište. Kretali smo prema Bolzanu italijanskome Tirolu.

Za Harveveve odsutnosti iz kupea, iskoristio sam prigodu da upitam Poirota zašto je rekao da sam ja otkrio mesto sastanka.

—Zato što ste to vi i otkrili, dragi prijatelju. Kako je Ingleski to uspeo saznati,ne znam, ali ipak nam je poruka poslao po sluzi. Putujemo, mon ami, u Karersee, koje se na italijanskom zove Lago di Carrezza. Sad vidite kako se tu uklapava a 'Cara Zia', a takođe i vaš i 'Carrozza' i largo' —'Handel' je, pak, plod vaše mašte. Možda je neka opaska kako informacija dolazi od'hand' (pomoćnika — op. prev.) gospodina Inglesa pokrenula niz asocijacija.

—Karrersee?— upitao sam.—Nikad nisam čuo za to mesto.

—Uvek vam govorim kako vi Englezi ništa ne znate o geografiji. A,zapravo, reč je o vrlo poznatom, prekrasnom letovalištu na nadmorskoj visini od 12OO metara u srcu Dolomita.

—I u tom zabačenom mestu, negde bogu iza leđa, sastaće se Velika Četvorka?

Bolje bi bilo da kažete sastaće se u svom glavnom sedištu. Dat je znak, nameravaju se povući i izdavati naredbe iz svog planinskog skrovišta. Raspitivao sam se, neka mala italijanska tvrtka, koju kontroliše Abe Ryland, obavila je mnogobrojna istraživanja tla i ruda na tome mestu. Spreman sam se zakleti da je u samom srcu planine izdubljena nastamba, potpuno nepristupačna i tajnovita. Od tamo će vođe organizacije preko radija izdavati naredbe i upute svojim sledbenicima, kojih je na hiljade u svakoj zemlji. Iz te litice u Dolomitima pojaviće se svetski diktatori. Odnosno, valjalo bi reći, pojavili bi se da nije Herculea Poirota.

—Doista verujete u sve to, Poirot?

—A što je s vojskama i uopšte mehanizmima ove civilizacije? A šta je sa svim tim npr. u Rusiji, Hastings? Svet će se pretvoriti u Rusiju samo u mnogo većem opsegu i to uz dodatnu opasnost jer, madame Olivier je u svojim eksperimentima otišla mnogo dalje nego što je ikad obznanila.Verujem da je uspela do određenog stepena osloboditi atomsku energija i iskoristiti je u vlastite svrhe. Njeni eksperimenti s vodikom zaista su posebni, a takođe je eksperimentisala je prenosom koncentrisane energije bežičnim putem, tako da se zraka visokog intenziteta može tačno usmeriti prema određenoj tačci. Koliko je tačno uznapredovala još niko ne zna, ali sigurno mnogo dalje nego što je ikad objavila. Ta je žena genij u usporedbi s njom Curiejevi su bili pravi početnici. Dodajte njezinu geniju moć Rylandova gotovo neograničena imetka i,uz um Li Chang Yeana, najveći um kriminalca u istorijii, koji svime upravlja i sve planira - eh bien,civilizaciji, kako biste to vi rekli, neće baš cvasti ruže.

Zamislio sam se zbog njegovih reči. Premda je ponekad Poirot zaista preterivao, po naravi baš nije bio paničar. Prvi put sam,zapravo, shvatio koliko je beznadna bitka u koju smo upustili.

Harvev nam se pridružio i nastavili smo putovanje. Oko podne vozom smo stigli u Bolzano. Nastavili smo automobilom. Nekoliko velikih plavih automobila stajalo je na glavnome trgu, a nas smo trojica ušli u jedan od njih. Ne obazirući se na vrućinu usred dana, Poirot se do očiju umotao u ogrtač i šal. Mogle su mu se videti samo oči i vršci ušiju.

Nisam bio siguran preduzima li Poirot samo sve nužne mere opreza ili, pak, opet pati od preteranog straha od prehlade. Vožnja je zaista bila prekrasna. Za prvog dela putovanja vijugali smo između golemih stena, dok je s jedne strane za nama ostao mali vodopad. Uš li smo u plodnu dolinu koja se protezala nekoliko kilometara, i dalje krivudajući uzbrdo, nailazili na gole kamene vrhove obrasle borovima u podnožju. Sve se doimalo istovremeno i divlje i dražesno. Naposletku, nakon nekoliko oštrih zavoja, dok je cesta još prolazila kroz crnogoričnu šumu,iznenada smo se našli pred velikim hotelom i zaključili da smo stigli na odredište.

Sobe su bile unapred rezervisane i vođeni Harvevjem, pošli smo se smestiti. Sobe su bile s pogledom niz duge padine obrasle crnogoricom sve do stenovitih vrhova. Poirot je rukom pokazao prema vrhuncima.

—Jesu li tamo?—upitao je tihim glasom.

—Da - odgovorio je Harvev. -Tamo je mesto zvano Felsenlabvrinth - na neverojatan način celo okruženo golemim stenama a između njih vodi puteljak.Desno od mesta je kamenolom, ali verujem da je verovatno negde u samom Felsenlabvrinthu.

Poirot je kimnuo.

-Dođite, mon ami, rekao mi je.-Pođimo dole,na terasu da uţživamo na suncu.

—Mislite da je pametno?—upitao sam.

Slegnuo je ramenima. Sunce je bilo predivno, zapravo, previše je blještalo za moj ukus. Umesto čaja, popili smo kafu s vrhnjem i pošli u sobe da raspakujemo prtljagu. Poirot je postao potpuno nepristupačan, sav nekako utonuo u sanjarenje. Nekoliko je puta stresao glavom i uzdahnuo.

Zaintrigirao me neki čovek koji je sišao s voza u Bolzanu. Već ga je čekao automobil. Bio je omanjeg rasta, a zapazio sam ga jer se sav umotao kao i Poirot. Zapravo, čaki više, jer je uz ogrtač i šal nosio i velike plave naočale. Bio sam uveren da je emisar Velike Četvorke. Poirota nisu baš zadivila ta moja zapažanja. Ali kad sam, nagnuvši se kroz prozor spavaće sobe, izvestio Poirota da spomenuta osoba šeta nedaleko od hotela, priznao je da tu možda ipak ima nešto.

Nagovarao sam prijatelja da ne idemo na večeru, ali nije pristao. Ušli smo u blagovaonicu dosta kasno i smestili se za sto pokraj prozora. Kad smo seli,pažnju nam je privukao uzvik i zvuk slomljenog porculana. Po gostu za susednim stolom prosulo se zelenilo od ovčjeg ragua.

Prišao je glavni konobar i dugo se ispričavao.Kad nas je nesretni konobar počeo posluživati, Poirot mu se obratio.

—Zaista za žaljenje. Ne, niste vi krivi.

—Monsieurje sve video? Ne, zaista nisam kriv. I gospodin je nekako poskočio iz stolice —pomislio sam da je pretrpeo neki napad.Nisam mogao sprečiti nezgodu.

Video sam kako se Poirotu u očima javlja onaj tako znan mi zeleni odsjaj, a kad se konobar udaljio,prošaptao je:

—Hastingse, jeste li vidjeli kakav šok izaziva pojava Herculea Poirota —živa i zdrava?

- Mislite -Nisam dospeo nastaviti. Osetio sam Poirotovu ruku na kolenima dok je uzbuđeno šaptao:

-Pogledajte, Hastingse, pogledajte! Trik s kruhom! Broj Četiri!

Čovek za susednim stolom, potpuno bleda lica mehanički se igrao komadićem hleba na stolu.

Pažljivo sam ga promatrao. Lice mu je bilo izbrijano i podbuhlo, bledo bolešljive boje, s velikim tamnim podočnjacima, dok su mu se duboke bore spuštale od nosa prema uglovima usana. Teško bi mu bilo odrediti godine, od tridesetpet do četrdesetpet. Ničim nije podsećao na likove iza kojih se već krio Broj Četiri. Da nije bilo tog poigravanja s hlebom, kojeg očito uopšte nije bio svestan, zaista bih se zakleo da nikad u životu nisam video tog čoveka.

—Prepoznao vas je—promrmljao sam.

—Niste smeli dolaziti ovamo.

- Vrlimoj Hastingse, pre tri meseca odglumio sam smrt baš zbog toga.

-Da zapanjite Broj Četiri?

—Da ga zapanjim u trenutku kad moramo smesta delovati ili odustati od svega. A imamo veliku prednost —uopšte ne zna da smo ga prepoznali. Veruje kako je siguran iza ove nove krinke. Blagoslovljena je bila Flossi e Monro što nam je otkrila tu njegovu malu naviku.

—I, šta će se sada dogoditi?- upitao sam.

—Šta će se dogoditi? Prepoznaje jedinog čoveka kojeg se boji i tačno kad su razrađeni svi planovi Velike Četvorke. Madame Olivier i Abe Ryli danas su ovde ručali i verovatno otišli u Cortinu. Samo mi znamo da su se povukli u svoje skrovište. Koliko, zapravo, znamo?To se upravo ovog trena pita Broj Četiri. Ne usuđuje se rizikovati. Po svaku me cenu treba zaustaviti. Eh bien, nek' samo pokuša obuzdati Herculea Poirota! Čekaću ga potpuno pripremljen.

Kad je Poirot zaćutiao, čovek je za susednim stolom ustao i izašao.

—Otišao je sve srediti —mirno je rekao Poirot.

—Hoćemo li, prijatelju vrli,kafu popiti na terasi? Mislim da će tamo biti ugodnije. Samo ću skočiti do sobe po kaput.

Pomalo uznemiren izašao sam na terasu. Poirotova uveravanja me baš nisu smirila. pa ipak,dok smo oprezni, ništa nam se ne može dogoditi. Odlučio sam u svakom trenu biti oprezniji.

Posle nekih pet minuta Poirot mi se pridružio. Kao i obično pazeći da se ne prehladi, umotao se do ušiju. Seo je pokraj mene i zadovoljno pijuckao kavu.

—Jedino je u Engleskoj kafa tako grozna—dobacio je.—Na kontinentu shvaćtaju kako je za probavu važno pripremiti kafu na odgovarajući način.

Kad je završio, na terai se iznenada pjavio čovek koji je za večerom sedeo za susednim stolom. Bez oklevanja, došao nam je i dovukao još jednu stolicu za naš sto.

Nadam se da nemate ništa protiv toga da vam se pridružim- rekao je na engleskom.

—Dapače, gospodine, samo izvolite — odvratio je Poirot.

Neugodno sam se osećao. Sedeli smo na hotelskoj terasi, ljudi su bili svuda oko nas, ali ipak sam osećao nemir. Predosećao sam opasnost.

U međuvremenu Broj Četiri je nastavio čavrljati kao da je sve u savršenom redu. Teško je bilo ne verovati da nije bona fide turist. Opisivao je izlete i putovanja automobilom, te se predstavljao kao vrli znalac okolnog kraja.

Izvukao je lulu iz džepa ipočeo je paliti. Poirot je izvadio kutiju svojih malih cigareta. Dok je Poirot primicao cigaretu usnama stranac se nagnuo sa šibicom u ruci.

—Dopustite da vam zapalim.Dok je govorio, bez ikakva znaka ili najave, pogasila su se sva svetla i osetio sam kako me guši odvratan miris pod nosom.

                                

Nastavci: Romani u nastavcima 

Agata Kristi, Velika četvorka ( šesnaesto poglavlje, Umirući Kinez )

 ŠESNAESTO POGLAVLJE 

Čak mi je i danas vrlo teš ko pisati o tim danima u ožujku.

Poirot—jedinstveni, neponovljivi Hercule Poirot —mrtav! Nešto je bilo dijabolično kad je reč o toj po maknutoj i nepospremljenoj kutiji šibica, koju bi Poirot sigurno požurio vratiti na pravo mesto —i tako izazvao eksploziju.

Činjenica da sam zapravo ja izazvao katastrofu nikad me nije prestajala ispunjati beskrajnom tugom. Pravo je čudo, kako je rekao dr. Ridgeway, da i ja nisam poginuo nego sam se izvukao pretrpevš i tek blagi potres mozga.

premda mi se učinilo da sam se odmah osvestio, ipak sam gotovo 24 sata bio bez svesti. Tek sam sledećeg dana uveče jedva prikupio malo snage da oteturam do susedne sobe i duboko potrešen pogledam na brestov kovčeg u kojem su ležali ostaci najvećeg čoveka u istoriji sveta.

Čim sam se vratio svesti, jedna me je misao zaokupila— osvetiti Poirotovu pogibiju i bez milosti uništiti Veliku Četvorku.Verovao sam da će se Ridgeway s tim složiti, ali na moje iznenađenje činilo se da to lekara zapravo uopšte ne zanima. - Vratite se u Južnu Ameriku —savetovao bi mi u svakoj mogućej prigodi.Zašto pokušati postići nemoguće? Što je strašljivije i obzirnije mogao, zapravo mi je govorio: Ako Poirot, jedinstveni Poirot, nije uspeo —kako bih onda mogao ja?

Ne, nisam popuštao. Ne obazirući se nasumnje u moju stvarnu doraslost i kvalificiranost za takav pothvat (a,neka mi bude dopušteno da kažem, o tom se pitanje nisam potpuno slagao s lekarom), držao sam da sam tako dugo radio s Poirotom da sam naučio napamet njegove metode i osećao se sposobnim nastaviti tamo gde je on stao. Posredi su bili osećaji. Prijatelj mi je mučki umoren. Zar se od mene očekivalo da se skrušeno vratim u Južnu Ameriku a da ne pokušam dovesti zločince na sud?

Sve sam to rekao Ridgevvavju. Pažljivo me slušao.

—Pa ipak— rekao je kad sam završio — moj se savet nije promenio. Potpuno sam uveren da bi vas i Poirot, da je kojim slučajem među nama, jednako savetovao i poticao da se vratite. U njegovo vas ime preklinjem, Hastingse, okanite se tih ludih zamisli i vratite na svoj ranč.

Bio sam jednako nepopustljiv pa je, odmahujući glavom, Ridgeway jednostavno zaćutao.

Još sam se mesec dana oporavljao. Po kraj meseca zahteva sam i naposletku uspeo ugovoriti razgovor s ministarstvom unutarnjih poslova. Ponašanje gospodina Crowthera uveliko je podsećalo na dr. Ridgevvava.Umirivao me je i istovremeno odbijao. Izražavajući zahvalnost za ponuđene usluge, blago ih je i obzirno odbijao. Dobio je dokumente koje mu je zaveštao Poirot i uveravao me da se poduzimaju svi nužni koraci kako bi se odgovarajuće dočekalo nastupajuće nevolje.

Morao sam se pomiriti s tim hladno izrečenim utehama. Na kraju razgovora i gospodin Crowther me je nagovarao da se vratim u Južnu Ameriku. Bio sam vrlo nezadovoljan razgovorom.

Pretpostavljam da bih na odgovarajućem mestu morao opisati i Poirotov pogreb. Svečana i dirljiva povorka, a venaca i buketa bilo je nemoguće izbrojati. Dolazili su iz svih društvenih slojeva, od najviših do najnižih, i upečatljivo su svedočili o ugledu koji je moj prijatelj stekao u drugoj mu domovini. Dok sam stajao uz grob i razmišljao o zajedničkim doživljajima i sretnim danima, preplavili su me duboki osećaji

Do početka maja sve sam već isplanirao.Verovao sam da neću pogrešiti ako nastavim objavljivati ​Poirotov oglas u vezi sa informacijama o Claudu Darrellu.Takav sam oglas objavio u brojnim jutarnjim listomvima. Sedeći u malom restoranu u Sohou i procenjujući efekte tog oglasa, šokirao sam se kad sam iznenada naišao na jedan novinski članak.

Ukratko, bilo je to izveštaj o tajnovitom nestanku gospodina Johna Inglesa s broda 'Shangai'nakon što je isplovio iz marsejske luke. U posve mirnuom i lepom vremenu, strahovalo se da je nesretnik pao s palube u more. Članak je završavao rečenicom u kojoj se govoriril o o dugoj i vrlo uspešnoj Inglesovoj karijeri u Kini.

Vrlo neugodna vest. U Inglesovoj smrti video sam neki zlokoban motiv. Ni na trenutak nisam poverovao u teoriju o nesretnom slučaju. Ingles je umoren, a isuviše je bilo očito da je to delo Velike Četvorke.

Dok sam sedio za stolom, pogođen zbog još jednog udarca,i razmišljao o svemu, zapanjilo me neverojatno ponašanje čoveka koji je sedeo nasuprot mene.Mršav,tamnoput srednjovečan čovek,bolešljivo bled i šiljaste brade. Tako je tiho seo za moj sto da sam ga jedva primetio.

Ne, postupci sumu bili vrlo čudni. Nagnuvši se poslužio se solenkom i složioč etiri male hrpice po rubu moga tanjura.

—Nadam se da ćete mi oprostiti —rekao je me-lanholičnim glasom. —Kažu da poslužiti strancu šolju znači pomoći mu u tuzi. Možda je to neizbežna nužnost.Premda se nadam da nije. Nadam se da ćete biti razumni.

Potom je značajajnom gestom ponovio radnju sa šoljuom na vlastitom tanjuru. Veza s brojkom četiri jednostavno se nije mogla zaobići. Znatiželjno sam ga promatrao. Uprkos uloženom trudu, u njemu nikako nisam mogao prepoznati mladog Templetona, slugu Jamesa ili neku drugu osobu koju smo sretali. Pa ipak, verovao sam da imam posla sa strašnim Brojem Četiri. U glasu sam prepoznao do grla zakopčanog čoveka koji nas je posetio u Parizu.

Pogledao sam uokolo i nisam mogao odlučiti šta da učinim. Čitajući moje misli, nasmejao se i blago odmahnuo glavom.

- Ne bih vam savetovao—dobacio je.—Podsetite se samo štoa je sledilo nakon vaše ishitrene akcije u Parizu. Uveravam vas da mi je odstupnica potpuno osigurana. Ideje su vam, rekao bih, nedorađene i nepromišljene, kapetane Hastingse.

—Prokleti đavole —rekao sam gušeći se od gneva. —Vi ste otelovljenje samog đavola.

—Prenervozni ste—suviše nervozni. Vaš preminuli prijatelj savetovao bi vam da je miran čovek u velikoj prednosti.

—Usuđujete se govoriti o njemu!—kazao sam.Čoveku kojeg ste tako sramno umorili. Došao si ovamo..

Prekinuo me.

—Došao sam ovamo s uzvišenim i miroljubivom namerom. Da vam savetuje da se smesta vratite u Južnu Ameriku. Ako to učinite, kad je o Velikoj Četvorci reč, stvar je svršena. Vas i vaše niko na bilo koji način neće zlostavljati. Dajem vam svoju reč. Nasmejao sam se s prezirom.

—A ako odbijem poslušati vašu autokratsku naredbu?

—Ne bi se baš moglo govoriti o naredbi. Mogli bismo reći da je to upozorenje?

U njegovom se glasu osetila hladna prijetnja.

—Prvo upozorenje—rekao je blagim glasom.—Savetovao bih vam da ga neprimate olako.

I pre nego što sam uspeo naslutiti šta smera, ustao je i brzo kliznuo prema vratima. Skočio sam i pohitao za njim, ali na nesreću naletio sam na neverojatno debelog čovjeka koji mi se isprečio na prolazu. Dok sam ga s oslobodio, moj je protivnik već nestao kroz vrata. Potom sam bez ikakvog upozorenja još naletio na konobara s golemom gomilom tanjura u ruci. Kad sam dospieo do vrata,više nije bilo ni traga mršavom čoveku s tamnom bradom.

Konobar nije znao kako bi se ispričao, a debeljko je mirno sedeo za stolom inaručivao ručak. Ništa se ne bi moglo dokazati da oba događaja nisu bila obične nezgode. Pa ipak, o tome sam imao svoje mišljenje. Dobro sam znao da su posvuda agenti Velike Četvorke.

Zar je uopšte potrebno reći da se nisam niti osvrnuo na upozorenje. Ostvariću svoj naum ili umreti za vredan cilj. Primio sam samo dva odgovora na oglas.Ni od jednog ni od drugog nisam imao nikakve koristi. Oba su se puta javili glumci koji su nekad nastupali zajedno s Claudom Darrellom. Oboje su ga površno poznavali i nimalo nisu rasvetlili njegov identitet ili trenutačno mu boravište i kretanje.

Ne, ni glasa od Velike Četvorke a već je prošlo desetak dana. Prelazio sam preko Hvde Parka, zaokupljen nekim mislima, kad me pozdravio glas s uverljivim stranim naglaskom.

—Kapetan Hastings, zar ne?

Velika limuzina se u tom trenutku zaustavila uz pločnik. Kroz prozor se nagnula neka žena. Prekrasno odevena u crno, s divnim bisernim ogrlicama oko vrata.Prepoznao sam damu koju smo prvo upoznali kao groficu Veru Rossakoff, a posle i pod drugim imenima kao jednog od agenata Velike Četvorke. Zbog ko zna kakvog razloga Poirot je uvek potajice osećao simpatije prema grofici. Vatrenost te žene privlačila je tog čovečuljka. U trenucima zanesenosti znao je reći kako je grofica jedinstvena žena, jedna od hiljadu. Činjenica da je bila protiv nas, na strani naših najljućih neprijatelja, nikad se ne čini uticala na Poirotove prosudbe.Zbog ko zna kakvog razloga Poirot je uvek potajice osećao simpatije

—Ah, nemojte se samo tako okrenuti i otići —rekla je grofica.—Moram vam reći nešto posebno važno. A nemojte niti pokušavati pozvati policiju,jer to bi bilo jako glupo. Uvek ste pomalo blesavi -da, da, baš je tako. Blesavi ste i sada kada se ne obazirete na naša upozorenja.

Prenosim vam drugo upozorenje. Smesta napustite Englesku. Moram vam otvoreno reći da ovde ne možete ništa postići. Nikad ništa nećete postići.

—U tom slučaju —rekao sam kruto—zaoista je čudno da svi vi toliko želite da napustim zemlju.

Grofica je slegnula ramenima. Prekrasna ramena, zamamljiv pokret.

—Što se mene tiče, držim da je i to glupo.Ostavila bih vas da uživate u svojoj igri. Ne, šefovi se,znate, boje da bi neka vaša reč mogla pomoći inteligentnijima od vas. Stoga - sledi vam progon.

Činilo se da grofica doista ima posebno mišljenje o mojim sposobnostima.Prikrio sam nezadovoljstvo. Takav je njezin odnos nesumnjivo bio sračunat da me uzruja i izazove u meni osećaj bezvrednosti.

—Naravno, ne bi bilo nikakvih problema da vas se ostavi —nastavila je. —Ali, ponekad sam jako sentimentalna.Odgovarala sam ih od toga. Negde imate krasnu malu ženicu, zar ne? A i onoga mrtvog čovečuljka razveselilo bi da čuje kako niste ubijeni. Znate, uvek mi je bio drag. Bio je mudar - doista mudar! Danas kojim slučajem nije četvero protiv njega jednoga, nisam sigurna kako bismo s njim. Otvoreno vam priznajem —bio mi je uzorom! Poslala sam venac na pogreb kao mali znak divljenja —golemi venac crvenih ruža. Crvene ruže označavaju moj temperament.

Slušao sam bez reči, a u meni je rasla mučnina.

—Podsećate me na mulu, kad povije uši i ritne se. E pa, prenela sam vam upozorenje. Zapamtite dobro —treće će vam upozorenje reći lično Uništavatelj.

Mahnula je i automobil je brzo zamaknuo. Mehanički sam zapamtio broj, ali nisam se nadao da će mi to uopšte pomoći. Velika Četvorka ništa nije prepuštala slučaju čak i kad je reč o sitnicama.

Zaputio sam se kući pomalo otrežnjen. Iz cele te poplave grofičine rečitosti jedna je činjenica bila neporeciva. Život mi je doista bio u opasnosti.Premda nisam niti pomišljao da se odreknem borbe, shvatio sam da moram biti pažljiv i da motram preduzimati najveće mere opreza.

Dok sam raščlanjivao sve te činjenice i razmišljao kako da postupim,zazvonio je telefon. Pošao sam u drugi ugao sobe i podignuo sluša licu.

- Da. Halo, ko je.

Odgovorio mi je zvonak glas.

—Ovdje bolnica St Gile. Tu leži Kinez koji je uboden nožen na ulici i prebačen nama.Neće još dugo. Nazvali smo vas zato što smo mu u džepu našli komad papira s vašim imenom i adresom.

Bio sam potpuno zapanjen. Pa ipak, nakon što sam razmislio, rekao sam da odmah dolazim. Bolnica St Gile nalazila se dole u luci i pomislio sam da se Kinez možda upravo iskrcao s nekog broda.

Već sam bio krenuo u bolnicu,kad se u meni odjedanput javila neka sumnja.Nije li sve to, zapravo, klopka? Kad god je reč o nekom Kinezu, tu mora da su i Li Chang Venovi prsti. Setio sam se avanture s klopkom i mamcem. Nije li to još jedna zamka mojih neprijatelja?

Razmislivš i ipak sam zaključio da mi poseta bolnicini ne može naneti nikakvo zlo. Verojatno sve to i nije baš klopka nego, kako bi se to vulgarno reklo,'podmetaljka'. Umirući će mi Kinez nešto otkriti; na to ću reagovati i naposletku uleteti ravno u ruke Velike Četvorke. Valjalo je sačuvati prisebnost i ne donositi unapred nikakve zaključke, te hineći kako sam poverovao u sve biti stalno na oprezu.

Nakon dolaska u bolnicu,rekao sam šta želim pa su me odmah odveli u odeljenje za nesretne slučajeve i do postelje stradalog. Ležao je nepokretan, zatvorenih očiju i samo po jedva primetnom micanju prsiju videlo se da još diše. Lekar je stajao uz krevet i Kinezu opipavao puls.

—Jedva da je živ —prošaptao mi je.—

- Poznajete ga?

Odmahnuo sam glavom.

—Nikad ga nisam vidio.

—Pa šta mu je onda trebao taj papir s vaši m imenom i adresa u džepu? Vi ate kapetan Hastings, zar ne!

Čudno. Prema njegovim dokumentima čini se da je bio sluga čoveka po imenu Ingles - umirovljenog državnog službenika. A, znate ga, zar ne? —dodao je kad sam se trgnuo na spomen Inglesova imena. Inglesov sluga! Onda ga jesam sreo. Ne, nikad nisam mogao razlikovati Kineze- svi su mi bili slični. Mora da je s Inglesom krenuo na put u Kinu i nakon nesreće vratio se u Englesku s porukom, možda i zamene. Od životne je važnosti bilo da čujem poruku koju je Kinez nosio.

- Je li pri svesti? - upitao sam. -Može li da govori? Gospodin Ingles je moj stari prijatelj i verujem da mi je ovaj siroti momak nosio poruku od njega. Veruje se da je gospodin Ingles pre desetak dana pao preko palube u more.

—Jedva da je pri svesti i sumnjam da ima snage da govori. Izgubio je mnogo krvi. Mogao bih mu, naravno, dati neki stimulans, ali već smo učinili sve što možemo.

Ipak mu je dao injekciju, dok sam ja stajao pokraj kreveta nadajući se,uprkos svemu, da ću čuti reč-dobiti neki znak koji bi mi mogao doista pomoći. Ne,minute su prolazile a od njega nikakva znaka.

A onda mi je iznenada kroz glavu prohujala pogubna misao. Zar već ne padam u klopku? Pretpostavimo da ovaj Kinez jednostavno glumi Inglesova slugu, a zapravo je agent Velike Četvorke? Pa toliko sam puta čitao kako eki kineski sveštenici mogu simulirati smrt. Ili, da pođem još korak dalje, možda je Li Chang Yen okupio malu grupi fanatika koji bi pošli i u smrt samo da udovolje naredbi svojega gospodaara?Moram biti oprezan.

Dok su mi takve misli strujale glavom,čovek na krevetu počeo se micati.Otvorio je oči. Nešto je nesuvislo promrmljao. A onda sam video kako je zaustavio pogled na meni. Ničim nije pokazivao da me prepoznaje, ali odmah sam shvatio da mi pokušava nešto reći. Dolazilo od prijatelja ili neprijatelja morao sam čuti što mi je htieo reći.

Nagnuo sam se nad krevetom, ali te isprekidane zvukove nikako nisam uspieo smisleno povezati. Pomislio sam da sam čuo reč 'ruka',ali nisam mogao razaznati u kakvom je kontekstu izrečena. Ponovno sam čuo istu reč, ali ovaj sam put čuo još ešto, riječ 'Lar-idi'. Gledao sam ga zbunjen, dok mi se nametalo kako da povežem reči 'ruka' i largo'.

—Handel's Largo?— upitao sam.Kinez je naglo zatreptao očima, kao da potvrđuje šta sam rekao, idodao još jednu rieč na talijanskom, reč carrozza. Još su mi dve, tri reči na italijanskom doprle do uha a zatim je naglo ućutao.

Lekar me gurnuo ustranu. Sve je bilo gotovo. Nesretnik. Preminuo je.

Izašao sam iz bolnice potpuno zbunjen.

-Handel's Largo - i - carrozza.-Ako me sećanje dobro sluţži, carrozza znači kočija. Kakvo se uopšte značenje krije iza tih jednostavnih reči? Čovek je Kinez a ne Italijan. Zašto onda sad govori italijanskijati? Ako je zaista Inglesov sluga, onda mora znati engleski! Cela je stvar jednostavno neverovatna. Dok sam išao kući,pokušavao sam odgonetnuti šta se to zbiva. Da je samo Poirot živ, pa da problem reši svojom munjevitom snalažljivošću!

Otključao sam vrata i polako se uputio u sobu.

Na stolu je pismo. Nemarno sam ga otvorio. Ali, kad sam počeo čitati,ostao sam kao ukopan na mestu.

Pismo je došlo iz neke advokatske kancelarije-

Dragi gospodine

Prema uputama našega preminulog klijenta, gospodin aHerculea Poirota, prosleđujemo vam priloženo pismo. Ovo nam je pismo predano nedelju dana pre njegove smrti uz napomenu da ga, u slučaju da umre, pošaljemo vama određenog dana posle njegove smrti.

Vaši, itd.

Prevrtao sam i prevrtao priloženo pismo. Nesumnjivo dolazilo je od Poirota.Predobro sam poznavao njegov rukopis. Teška srca, ali ipak sav ustreptao, otvorio sam pismo.

Mon Chen Ami

Kad primite ovo, mene više neće biti. Ne plačite za mnom,već sledite moje naredbe. Čim primite pismo, vratite se u Južnu Ameriku. Ne budite tvrdoglavi. Ne molim vas da krenete na put zbog sentimentalnih razloga. Nužno je da odputujete. To je deo plana Herculea Poirota! Nekome ko ima tako sjajnu inteligenciju poput moga prijatelja Hastingsa, više ništa nije potrebno reći. A vas Velika Četvorka! Pozdravljam vas, dragi prijatelju, s jedne strane smrti.

Zanavek vaš,

Hercule Poirot

Nekoliko sam puta pročitao tu zapanjuću poruku. Jedno je bilo očito:taj je izvanredni čovek predvidio svaku mogućnost, pa mu čak ni vlastita smrt nije mogla poremetiti sled planova. Meni je zapala aktivna uloga —a njemu uloga genija koji vuče konce. Bio sam posve siguran da me potpune upute čekaju s one strane oceana.U međuvremenu, uvereni da sam poslušao upozorenje, moji će neprijatelji prestati misliti na mene. Dok me ne budu uopšte očekivalii, mogao bih se vratiti i razbiti im redove.

Ništa me više nije zadržalo, pa sam odmah mogao krenuti nastaviti. Poslao sam brzojave, rezervirsao karte i za nedelju dana ukrcao se na 'Ansoniju' te krenuo u Buenos Ajres.U trenutku kad se brod odvajao od mola, stjuard mi je doneo poruku, Objasnio je da mu je to dao neki krupni gospodin u krznenom ogrtaču, koji je napustio brod trenutak pre nego što se otisnuo od obale.

Otvorio sam omotnicu. Poruka je bila kratka i jasna.

—Mudro ste učinili —stajalo je u poruci. Potpisana je bila velikim brojem 4.

Mogao sam sebi dopustiti da se nasmešim.

More je bilo mirno. Uživao sam u razmerno dobroj večeri, razmišljao o većini saputnika i onda odigrao nekoliko partija bridža. Zatim sa poošao na počinak i zaspao kao klada, uostalom kao i uvek kad sam na brodu.

Probudio me osećaj da me neko stalno drmusa. Pospan i zbunjen ugledao sam brodskog oficira kako stoji nada mnom. Kad sam seo u , oficir je uzdahnuo s olakšanjem.

—Hvala bogu da sam vas konačno probudio. Mislio sam da to nikad neću uspeti. Uvek tako čvrsto spavate?

—Šta je?- upitao sam zbunjen i snen. -Nešto nije u redu s brodom?

- Nadam se da vi bolje od mene znate što se zbiva —uzvratio je suho.—Posebna naredba Admiraliteta. Razarač čeka da vas ukrca.

—Šta? —poviknuo sam.—Nasred oceana?

—Vrlo čudno, ali to se mene uopšte ne tiče. Poslali su nam nekog mladića da zauzme vaše mesto i svi smo se zakleli da ćemo čuvati tajnu. Hoćete li ustati i obući se?

Nisam mogao prikriti vlastitu zaprepaštenost alisam učinio što mi je rečeno.Spušten je čamac u vodu i prevezen sam na razarač. Na brodu su me primili vrlo ljubazno, ali ništa nova nisam doznao. Kapetan je dobio uputu da me iskrca na određenom mestu na belgijskoj obali. Nakon toga prestajala je njegova odgovornost. Ne, jednako tako nije znao šta će dalje biti sa mnom.

Sve se činilo kao san. Poput očajnika pomislio sam da je sve to deo Poirotovog plana. Jednostavno trebam nastaviti i verovati svom mrtvom prijatelju.

Iskrcali su me na predviđenom mestu. Čekao me automobil i uskoro smo punom brzinom krenuli preko flamanskih polja. Te sam noći prespavao u nekom malom briselskom hotelu. Sutradan smo krenuli dalje. Okolinski pejsaž se promenio: sve smo češće nailazili na šume i brda. Shvatio sam da prilazimo Ardenima i odjedan staviti sam se setio kako mi je Poirot rekao da ima brata u gradu Spa.

Ne, nismo ušli u taj grad. Skrenuli smo s glavnog puta i zašli u brda obrasla gustom šumom. Konačno smo stigli do malog seoceta i bele vile na osami jednog brežuljka. Automobil se zaustavio pred velikim zelenim vratima.

Kad sam izašao iz automobila, vrata su se otvorila. Postariji sluga stajao je na vratima i naklonio se.

—Gospodin le Capitaine Hastings? —rekao je na francuskom.—Gospodina le Capitaine vas očekuje. Budite ljubazni pa me sledite.

Poveo me niz predvorje, otvorio vrata na kraju hodnika i stao postrance da me propusti.

Žmirkao sam jer je soba bila okrenuta zapadu, pa je kroz prozore sjalo podnevno sunce. Oči su mi se ubrzo prilagodile i ugledao sam figuru kako širi ruke da me pozdravi i poželi mi dobrodošlicu .

- Bio je to—oh, nemoguće, ne možemo biti —ali, da to je bio on!—Poirot!—poviknuo sam i prvi put nisam niti pokušao izbeći zagrljaju kojem sam jednostavno nestao.

—Ali, šala, doista šala! Nije tako lako ubiti Herculea Poirota!

—Ali Poirot—zašto?

—Jedna ruse de guerre, prijatelju dragi, jedna ruse će guerre. Sve je sada spremno za naše veličanstvo ni coup.

—Ali mogli ste mi barem reći!

—Ne, Hastingse, nisam mogao. Nikad, nikad, ni za hiljadu godinu ne bih mogao odigrati svoju ulogu na pogrebu. Ovako sve je ispalo savršeno, Velika Četvorka nije mogla posumnjati.

—Ali sve ono što sam propatio.

—Nisam ni ja bezosećajan. Delomično sam i zbog vas izveo tu prevaru. Bio sam spreman rizikovati vlastiti život, ali nisam mogao stalno vaš dovoditi u opasnost. I tako, posle jedne eksplozije, pala mi je na um briljantna pomisao. Dobri Ridgeway,on mi je omogućio da je izvedem. Ja sam mrtav,vi se vraćate u Južnu Ameriku. Ali, mon ami, ali vi nikako niste pristajali na povratak. Naposletku morao sam urediti da dobijete ono pismo od advokata i celu tu zbrku s porukama. Ne, sada ste tu - i to je najvažnije. Sad se ovde prikrivamo - perdus -sve dok ne dođe trenutak za naš veličanstveni coup-konačno svrgnuće Velike Četvorke.

                                                                          

                                                                nastavci: Romani u nastavcima 

Agata Kristi, Velika četvorka ( petnaesto poglavlje, Strašna nesreća )

 

PETNAESTO POGLAVLJE 

Posle tragične smrti gospodične Flossie Monro video sam da se Poirot nekako promenio. Neuništiva ga samouverenost i samopouzdanje do sad nisu nikad napuštali. Ne, činilo se da nekoliko udaraca za redom konačno ipak ostavlja trag.Postao je nekako mračan i odsutan, a sve bi češće bivao na rubu živaca. Tih je dana bio vrlo napet. Koliko god je to bilo moguće, izbegavao bi raprave o Velikoj Četvorki i činilo se da se svojim starim žarom i poletom opet baca na svoje uobičajene poslove. Pa ipak, znao sam da potajno radi na velikoj stvari. Slaveni čudna izgleda stalno su mu navraćali i, premda mi nije nameravao dati nikakvo objašnjenje o tim tajnovitim aktivnostima, shvatio sam da uz pomoć tih stranaca odbojnaog izgleda radi na nekom novom sistemu odbrane ili sredstvu otpora. Posve slučajno jednom sam prigodom vidieo zabeleške u njegovom poslovnom dnevniku—zatražio je, naime, da proverim neku sitnicu—i video sam da je isplatio golemu svotu- golemu čak i za Poirota, koji tih dana kao da je štampao vlastiti novac —i to nekom Rusu s gotovo svim slovima abecede u prezimenu.

Ne, ništa nije otkrio kad je reč o smeru i načinu na koji je kanio delovati. Neprestance je ponavljao jednu te istu frazu.—Greši ko podcenjuje protivnika.Upamtite to, mon ami!—Ubrzo sam shvatio da je to pogubna zamka koju je svakako nastojao izbeći.

I tako je sve išlo do potkraj meseca, kad me jednog jutra Poirotova napomena jednostavno zaprepastila.

—Danas, prijatelju dragi, savetovao bih da odenete najbolje odelo! Idemo u posetu ministarstvu unutarnjih poslova.

—Zaista? Zbilja, uzbudljivo.Zvaoli su vas da preuzmete neki slučaj. - Ne baš tako. Ja sam tražio razgovor. Možda se sećate kako sam mu nekom prigodom učinio malu uslugu? Stoga, kad je reč o mojim sposobnostima ponekad pokazuje luckast entuzijazam, pa ću sad to iskoristiti. Kao što znate, trenutno u Londonu boravi francuski premijer gospodin Desjardeaux, pa je na moj zahtev ministar unutarnjih poslova sredio da i on bude prisutan to prepodne na našem malom sastanku.

Velečasni Svdnev Crowther, državni sekretar Njenaog Veličanstva za unutarnje poslove, bio je dobro znana i omiljena osoba. Taj pedesetgodišnjišnjak,zagonetna izraza lica i lukavih sivih očiju,primio nas je s oduševljenjem i dobrodušnomšću po čemu je bio dobro poznat.

Leđima okrenut kaminu stajao je visok, vitak čovek šiljaste, crne brade iblagih crta lica.

—Gospodine Desjardeaux— rekao je Crowther,—dopustite mi da vam predstavim gospodina Herculea Poirota, čoveka za koga ste vjerovatno već čuli.

Francuz se naklonio i rukovao s njim.

—Zaista sam čuo za gospodina Herculea Poirota—rekao je ljubaznim tonom. —A ko nije?

—Suviše ste ljubazni, monsieur —rekao je Poirot, naklonivši se i pocrvenevši od zadovoljstva.

—Može li koja rieč i za jednog starog prijatelja? —oglasio se tihi glas i neki se čovek odmaknuo iza ugla pokraj visoke police za knjige.Bio je to naš stari znanac, gospodin Ingles. Poirot se srdačno rukovao s njim.

—A sada, gospodine Poirot—rekao je Crowther.—Stojimo vam na usluzi. Shvatio sam da imamo preneti poruku od najveće važnosti.

—Tako je gospodine. Danas u svetu postoji velika i razgranata organizacija—kriminalistička organizacija.Kontrolišu je četiri osobe za koje se zna i koji se nazivaju Velikom Četvorkom. Broj Jedan je Kinez, Li Čang Yen; Broj Dva je američki multimilioner, Abe Ryland; Broj Tri je Francuskinja; a za Broj Četiri imam mnogo razloga poverovati da je rieč o tajanstvenom britanskom glumcu Claudu Darrellu. Njih četvero združili su se da unište postojeći društveni poredak i zamene ga anarhijom u kojoj bi vladali kao diktatori.

—Neverovatno— promrmljao je Francuz.—Ryland upleten u nešto takvo? Neverovatno, ideja je suviše fantastična.

—Poslušajte, gospodine, ispričatću vam neke pothvate Velike Četvorke.

Poirot je počeo uzbudljivu priču. Premda sam znao sve pojedinosti, priča me ponovo potpuno zaokupila,slušajući ga kako jasno reda sve naše avanture i begove.

Kad je Poirot završio gospodin Desjardeaux je bez reči pogledao gospodina Crowthera. Britanski mu je ministar uzvratio istim pogledom.

—Da, gospodine Desjardeaux, mislim da moramo prihvatiti kako postoji Velika Četvorka.Isprva Scotland Yard se podsmehivao, ali naposletku su ipak morali priznati da je gospodin Poirot u mnogim stvarima imao pravo. Ne, ne mogu se oteti utisku da gospodin Poirot —hm—malo preteruje.

Umesto odgovora, Poirot mu je izneo deset neoborivih tvrdnji. Mene je zamolio da ih ni sada ne obelodanjujem, pa ih neću spominjati. Ne mogu reći da je govorio o neverovatnim potonućima podmornica koja su se zbila određenog meseca i o nekoliko nesreća te prisilnih spuštanja aviona. Prema Poirota sve su to bila dela Velike Četvorke i potvrda činjenice da je ta banda imala različite naučne tajne za koje svet uopšte nije znao.

Nakon toga, usledilo je pitanje koje sam i očekivao od francuskog premijera.

—Kažete da je treći član organizacije neka Francuskinja. Znate li nešto o njenom imenu?

—Reč je o poznatom imenu, monsieur. Časnom imenu. Broj Tri nije niko drugi do poznata Madame Olivier.Na spomen te poznate svetske naučnice, naslednice Curiejevih, gospodin Desjardeaux je poskočio u stolici a lice mu je postalo ljubičasto od uzbuđenja.

- Madame Olivier! Nemoguće! Apsurdno! To što ste rekli prava je uvreda!

Poirot je lagano kimnuo glavom, ali nije odgovorio. Desjardeaux je nekoliko trenutaka zapanjeno gledao. Smirio se, pogledao ministra unutarnjih poslova i značajno se lupio na čelu.

—Gospodin Poirot je veliki čovek — rekao je —Ne, čak i veliki čovek —ponekad pati od nekih svojih manija, zar ne? Pa u visokim krugovima traga za svojim omiljenim urotama. Nije to ništa nepoznato. Slažete se, zar ne, gospodine Crowther?

Ministar unutarnjih poslova sedeo je bez reči nekoliko minuta a onda je progovorio polako i nekako tegobno.

—Ne znam, ne znam, iskreno govoreći —progovorio je napokon.—uvek sam, pa i danas u gospodina Poirota imao najveće moguće poverenje, ali —ne, zaista je potrebno truda da se u to poveruje.

—Tužan taj Li Chang Yen— nastavio je gospodin Desjardeaux.

—Je li ko ikad čuo za njega?

—Ja jesam— neočekivano se začuo glas gospodina Inglesa.

Francuz ga je začuđeno pogledao i nepokretno se zapiljio u njega, kao nikad dosad podsećajući na kip kineskog idola. —Gospodin Ingles je naš najveći autoritet kad je reč o unutarnjim zbivanjima u Kini.

—I vi ste čuli za tog Li Chang Yena?

—Sve dok jednog dana nisam sreo gospodina Poirota mislio sam da sam jedini čovek u Engleskoj koji je ikad čuo za LiChang Yena. Ne budite sigurni,gospodine Desjardeaux, samo je jedan čovek danas važan u Kini —Li Chang Yen. Njegov je um možda, i kažem samo možda, u ovom trenutku najbolji um na svetu.

Gospodin Desjardeaux je zapanjen sedeo bez reči, no, ubrzo se ipak pribrao.

-Možda ipak ima nešto u tome što govorite, gospodine Poirot—rekao je hladno.—Ali, kad je reč o Madame Olivier, nema nikakve sumnje da grešite. Ona je istinska kći Francuske, potpuno predana nauci.

Poirot je slegnuo ramenima i nije odgovarao.

Tišina je potrajala nekoliko trenutaka, a onda je moj mali prijatelj ustao s ponositim izrazom lica i držanja koje se čudno podudara s njegovom strogom ličnošću.

—Gospodo, to je sve što imam reći —upozoriti vas. Mislio sam da mi nećete poverovati. Ne, barem ćete biti oprezni. Moje će vam reči ostati u sećanju i svaki novi događaj će vas poljuljati vaš u nepoverljivost. Morao sam progovoriti sada —možda kasnije više ne bih mogao. —Mislite—?— pitao je Crowther,uprkos svemu impresioniran zloslutnošću u Poirotovu glasu.

—Hoću reći, gospodine, da moj život, otkako sam uspeo otkriti identitet Broja Četiri, više nije vriedan pišljiva boba. Nastojaće me uništiti po svaku cenu —a njega bez razloga ne zovu 'Uništavatelj'. Gospodo, dopustite da vas pozdravim.Vama, gospodine Crowthere, predajem ovaj ključ i zapečaćenu omotnicu. Skupio sam sve svoje beleške o tom slučaju,kao i neka razmišljanja o tome kako se najbolje suprotstaviti tom zlu što svakog trena može uzdrmati svet, te sve spremio u sef. U slučaju moje smrti ovlašćujem vas, gospodine Crowthere, da preuzmite te papire i koristite se njima kako znate i umete. A sada, gospodo, još jedan put želim vam ugodan dan.

Desjardeaux se jedva vidljivo hladno naklonio, dok je Rowther skočio i pružio ruku.

—Uverili ste me, gospodine Poirot. Premda cela stvar zvuči fantastično,verujem potpuno u istinitost svega što ste nam govorili.

Ingleski je otišao s nama.

—Nisam razočaran razgovorom —rekao je Poirot dok smo hodali jedan uz drugoga.—Nisam niti očekivao da ću uveriti gospodina Desjardeauxa, ali barem sam osigurao da, ako umrem, sa mnom nestane sve što sam doznao. A ponekog sam i uverio.

—Kao što znate, ja sam uz vas— rekao je Ingleski.—Kad smo već kod toga,otputovatću u Kinu čim budem mogao.

—Je li vam to mudro?

—Ne— rekao je suho Ingleski. —Ali nužno jest. Čovek mora učiniti što može.

—Ah, vi ste hrabar i odvažan čovek! —uzviknuo je Poirot.— Da nismo na ulici, zagrlio bih vas.Pomislio sam da je Inglesu ipak laknulo.

—Pretpostavljam da u Kini neću biti izvrgnut većim opasnostima nego što ste vi ovde uLondonu —zamrmljao je.

—To je verobvatno točno —priznao je Poirot.—Nadam se da im neće uspeti masakrirati i Hastingsa, doista se nadam. To bi me strašno uzrujalo.

Prekinuo sam ovaj veseli razgovor i dodao kako uopšte nemam nameru dopustiti da me masakriraju. Uskoro smo se rastali s Inglesom. Neko smo vreme hodali bez reči, u tišini koj u je ipak prekinuo Poirot potpuno neočekivanom primedbom.

—Mislim—i to zaista mislim —da ću morati angažovati i svog brata.

—Vašeg brata —uzviknuo sam zapanjen.—Nisam uopšte znao da imate brata.

—Iznenađujete me, Hastingse. Zar vi ne znate da svi slavni detektivi imaju braću koja bi mogla postati još slavnija od njih samih, da nije njihov konstitucionalne indolencije.

Poirot se zna služiti čudnim gestama zbog kojih je gotovo nemoguće odrediti da li se podruguje ili misli ozbiljno. U ovom je trenutku taj pokret bio očit.

—Kako se zove vaš brat? —upitao sam nastojeći se prilagoditi tojnovosti.

—Achille Poirot —odgovorio je Poirot posve ozbiljnim glasom. —Živi nedaleko od grada Banje, u BelgijI.

- A čim se bavi? —zapitao sam znatiželjno, zanemarujući pritom čuđenje spram ličnosti i sklonosti preminule Madame Poirot, kao i njezinaog ukusa kad je reč o klasičnim imenima.

—Ne bavi se ničim. Kao što to ja kažem, on je jednostavno indolentan. Ne, njegove su sposobnosti gotovo poput mojih —a to mnogo govori.

—Je li nalik vama?

—Podosta. Ali, ni privatno nije tako zgodan. I nema brkove.

—Stariji ili mlađi od vas?

—Rođeni smo istoga dana.

—Blizanac—poviknuo sam.

—Točno, Hastings. Uvek s postojanom preciznošću ispravno zaključujete. Ne, evo nas pred kućom.Smjesta ćemo se pozabaviti tim sitnim slučajem grofičine ogrlice.

Ne, grofičinoj je ogrlici bilo suđeno da malo sačeka. Čekao nas je posve drugačiji slučaj.

Naša stanodavka, gospođa Pearson, odmah nas je objavila kako je zvala neka medicinska sestra i da čeka Poirota.

Našli smo je kako sedi u velikom naslonjaču okrenuta prozoru. Srednjovječna žena,ugodnog lica u tamnoplavoj haljini. Malo je oklevala, ali Poirot ju je brzo oslobodio nelagode i počela je svoju priču.

—Vidite gospodinePoirot, nikad pre nisam naišla na nešto takvo. Iz Sestrinstva Lark su mi poslali da posetim nekog pacijenta u Hertforshireu. Nekog staroga gospodina, gospodina Tempietona. Vrlo lepa kuća, vrlo ugodni ljudi.Supruga, gospođa Templeton, mnogo je mlađa, a on ima sina iz prvog braka koji živi s njima. Ne znam da li se mladić i njegova pomajka uvek slažu. Ne biste za njega mogli reći da je normalan—ne baš ni 'zaostao', ali očito ograničenog intelekta. Ne, odmah mi se ta bolest gospodina Tempietona učinila tajnovitom. Ponekad se činilo da je s njima sve uredu, a onda bi iznenada dobio gastritične napadaje s boloveima i povraćanjem. Ne, činilo se da lekar nije posebno zabrinut, a nije bilo moje da se mešam. Ali, nikako se nisam mogala osloboditi toga. Ja onda — zaustavila se i pocrvenela.

- Nešto se zbilo što je u vas pobudilo sumnje? —upitao je Poirot.

-Da.

Ne, činilo se da se još ne može opustiti.

—Ustanovila sam da i posluga govorka o tome. ..,

—O bolesti gospodina Tempietona?:

—A, ne! O -o onoj drugoj stvari.

—Gospođi Templeton?

-Da.

—Možda o gospođi Templeton i lekaru?

Poirot je tu imao nepogrešiv instinkt. Sestra ga je zahvalno pogledala i nastavila.Posluga jest govorkala. A onda sam ih jednog dana i sama videla zajedno —u vrtu. —U tome je sve ostalo. Naša je stranka pala u takvu agoniju zaprepaštenog stida da je niko ni slučajno ne bi pitao šta je tačno videla u vrtu. Sigurno je videla dovoljno da sama shvati očemu se radi.

—Napadi su postajali sve jači. Dr.Treves je rekao da je sve to potpuno prirodno i očekivano, te da gospodin Templeton neće još dugo. Ne, nisam nikad videla tako nešto —nikad u svojoj dugoj praksi medicinske sestre. Imala sam utisak da je to pre neki oblik

Zastala je oklevajući.

—Trovanja arsenom?—rekao je Poirot kao da joj je nastojao pomoći

Klimnula je glavom.

—A onda je i pacijent, mislim, rekao nešto čudno. 'Oni će me,njih četvero.Ipak će me oni.'

—Da?—ubrzo se opet javio Poirot.

—To su doslovno njegove reči, gospodine Poirot. U tom je trenutku patio od strašnih bolova i,naravno, jedva je znao šta govori. —'Oni će me, njih četvero' ponavljao je Poirot zamišljeno.-Šta je mogao misliti pod tim 'njih četvero'? Šta vi mislite? —Ne bih vam znala reći, gospodine Poirot. Moţžda je mislio na svoju suprugu i sina te lekara i moţžda gospodičnu Clark, prijateljicu gospođe Tempieton. To ih je četvero, zer ne. Možda je mislio da su se urotili protiv njega.

—Da, da, to bi moglo —rekao je Poirot pomalo odsutnim glasom.

—A što je s hranom? Zar niste mogli preduzeti nikakve mere opreza?

—Uvek činim što mogu. Ne, naravno, ponekad gospođa Tempieton insistira da mu sama odnese jelo, a ponekad pak nisam na dužnosti.

—Tačno. A jeste li toliko uvereni da biste otišli na policiju?

Na licu joj se mogao videti užas od pomisli na to.

—Evo što sam preduzela, gospodine Poirot. I gospodin Tempieton je jednog dana imao posebno jak napad nakon što je pojeo tanjir supe Uzela sam malo supe s dna i evo donela sam uzorak. Danas sam dobila slobodan dan kako bih posetila bolesnu majku, jer se gospodin Tempieton oseća dovoljno dobro da ostane bez moje pomoći.Izvukla je malu bočicu s tamnom tekućinom i pružila je Poirotu.

—Odlično, mademoiselle. Smesta ćemo dati na analizu. Ako navratite za,recimo, sat vremena mislim da ćemo moći rešiti vaše sumnje na jedan ili, pak drugi način.

Nakon što je od naše gošće uzeo ime i osnovne podatke, Poirot ju je ispratio do vrata. Napisao je kratku belešku i poslao je u laboratorij zajedno s bočicom supe.Dok je čekao rezultate,Poirot se zabavljao proveravajući podatke o našoj gošći. Moram priznati da me donekle iznenadilo.

—Ne, ne, prijatelju dragi—rekao je.—Nije loše biti oprezan. Ne zaboravite da nam je Velika Četvorka za petama.

Međutim, ubrzo je dobio potvrdu da medicinska sestra pod imenom Mable Palmer jest zaposlena u Institutu Lark, te da je poslana da neguje spomenutog bolesnika.

—Zasad je sve u najboljem redu—rekao je namignuvši mi. —A, evo dolazi i sestra Palmer, a tu je i izveštaj iz laboratorije.

—I jesu li našli arsen? —upitala je bez daha. Poirot je odmahnuo glavom i ponovo smotao izveštaj.

-Ne. Oboje smo se više nego iznenadili.

—Ni traga arsenu—nastavio je Poirot.

—Ne, ima antimona, pa zato odmah krećemo u Hertfordshire. Dao Bog da već nismo zakasnili.

Zaključili smo kako bi bilo najjednostavnije da se Poirot otvoreno predstavi kao detektiv, ali da kao tobožnji razlog posete navede razgovor s gospođom Tempieton o nekoj njezinoj bivšoj sluškinji ime koje je dobio od sestre Palmer, a za koju se zanima zbog na vodne upletenosti u pljačku dragulja.

Već je bilo kasno kad smo došli u, kako se kuća zvala Elmstead. Pustili smo da sestra Palmer stigne dvadesetak minuta pre nas, da ne bismo pobudili sumnje kako smo došli zajedno.

Primila nas je gospođa Templeton, visoka tamnoputa ţžena, spretnih gipkih pokreta i nemirnih očiju. Opazio sam kako je, kad je Poirot rekao da je detektiv, nakratko glasno uzdahnula kao da se zapanjila, ali na pitanja o sluškinji spremno je odgovarala. Da bi je iskušao, Poirot je počeo dugu priču o nekom trovanju u kojem se kao mogući krivac javlja i supruga. Dok je govorio nije skidao pogled s njena lica. Premda je pokušavala na sve moguće načine, gospođa Templeton je jedva prikrivala sve veću uzrujanost. Iznenada, uz neku nesuvislu ispriku, izjurila je iz sobe.

Nismo dugo ostali sami. Ušao je čovek širokih ramena mladih riđih brkova sa cvikerom na nosu.

—Dr. Treves—predstavio se.

—Gospođa Templeton me je zamolila da je ispričam. Znate, u vrlo je lošem stanju. Živčana napetost. Brine se za supruga i za sve te stvari. Prepisao sam joj mirovanje i brom. nNe, gospođa se nada da će te ostati na ručku na kojem ću vam ja biti domaćin. I ovde smo čuli za vas,gospodine Poirot, pa želimo iskoristiti vašu posetu. A, evo ga dolazi i Micky.

U sobu je ušao mladić nesigurna, teturava hoda. Lice mu je bilo okruglo, a položaj obrva stvarao je utisak kao da se stalno čudi. Neobično se smešio dok se rukovao. Nema sumnje da je pred nama stajao 'zaostali' sin.

Uskoro smo svi pošli na večeru. Dr. Treves je napustio sobu—mislim, da otvori neko vino —i iznenada mladić je na zapanjujući način promenio izgled. Nagnuo se i zagledao u Poirota.

—Došli ste zbog oca —rekao je kimajući glavom.- Ja znam da jeste. Mnogo toga ja znam —ali ntko tako ne misli. Majka će biti sretna kad otac umre i kad se bude mogla udati za dr. Trevesa. Znate, nije mi to prava majka. Ne volim je. Ona želi da otac umre.

Sve je to bilo grozno. Na sreću lekar se vratio pre nego što je Poirot mogao odgovoriti. Morali smo nastaviti usiljeni razgovor. A onda iznenada Poirot se srušio u stolac bolno jeknuvši. Lice mu se izobličilo od boli.- Šta je s vama, dragi gospodine? —viknuo je lekar

- Iznenadni grč. Naviknut sam na to. Ne, ne,ne treba mi nikakva pomoć,doktore. Smem li prileći u nekoj gornjoj sobi?

Odmah su udovoljili njegovom zahtevu. Otpravio sam ga do sobe na gornjem spratu, gde se srušio na krevet uz bolan jauk.

Nekoliko trenutaka i ja sam mu verovao, ali brzo sam shvatio da Poirot - kako je voleo govoriti - 'igra svoju ulogu u komediji' i da namerava ostati sam uz bolesnikovu sobu na gornjem spratu.Zato se nisam iznenadio kad je, istog trenutka kad smo ostali sami, Poirot naglo skočio.

-Brzo,Hastingse, prozor.Izvana je bršljan. Možemo se spustiti pre nego što posumnjaju.

- Spustiti se?- Da, moramo odmah nestati iz ove kuće. Videli ste ga za večerom?

-Lekara?

-Ne, mladog Templetona. Ta njegova igra s hlebom. Sećate se šta nam je Flossie Monro rekla pre nego što je umrla ? Da Claud Darrell ima običaj drobiti hleb po stolu i onda kupiti mrvice. Hastingse, ovo je velika urota a taj mladić tupa izgleda nije nitko drugi do naš stari neprijatelj-Broj Četiri! Pohitajmo!

Nismo gubili vreme na prepirke. Premda se sve činilo neverovatnim, nije bilo mudro oklevati. Brzo smo spuznuli niz bršljan, nastojeći nedizati nikakvu buku te pohitali ravno prema železničkoj stanici u obližnjem gradiću. U zadnji smo tren uhvatili poslednji voz, onaj u 8,34, kojim smo stigli u grad oko jedanaest sati naveče.

—Urota—rekao je Poirot zamišljeno. —Pitam se samo koliko je osoba uključeno u tu igru? Mislim da je porodica Templeton zapravo skupina agenata Velike Četvorke. Jesu li nas jednostavno želeli namamiti u tu kuću? Ili je posredi nešto mnogo suptilnije? Jesu li tamo smerali izigravati tu komediju i pojačavati moje zanimanje sve dok ne pripreme -ali, što? Pitam se, pitam.

Ostao je duboko zamišljen. Kad smo ulazili u našu kuću, zadržao me na vratima dnevne sobe.

—Oprez, Hastingse. Vrlo sam sumnjičav. Ući ću prvi.

To je učinio i, na moje prigušeno veselje, iz opreza starom je kaljačom pritisnuo prekidač na zidu. Zatim je obišao celu sobu, krećući spoput nekočudnog mačka —oprezno, paŽljivo i pomno motreći da ga nešto ne iznenadi. Promatrao sam ga stojeći pokorno uza zid, gde me je postavio.

—Činise da je sve u redu, Poirot—rekao sam nestrpljivo.

—Da, čini se da je tako, mon ami, čini se da je tako. Ne, moramo biti sigurni.

—Besmislica!—rekao sam.—Upalit ću kamin i zapalit lulu, pa šta bude. Ipak sam i ja vas jedanput uhvatio. Sinoć ste uzeli šibice, a niste ih kao obično vratili na stalak—a zbog toga mene uvek psujete. Ispružio sam ruku. Čuo sam Poirotov krik upozorenja - video sam kako se bacio na mene - moja je ruka dotaknula kutijusa šibicama.I tada - bljesak plavičastog plamena - prasak koji je zaparao uši —i tama.

—Došao sam svesti i ugledao pred sobom poznati lik starog prijatelja dr.Ridgewaya. Izraz olakšanja pojavio mu se na licu.

-Budite mirni. -rekao je umirujućim glasom.-Sve je u redu. Znate, dogodila se nesreća.

- Poirot?—prošaptao sam. - U mojem ste stanu. Sve je u redu.Jeza mi je obuzela srce. Izbegavanje odgovora na direktno pitanje pobudila je u meni još veći strah.

- Poirot? - ponovio sam. -

Što je s Poirotom? Video je da nema gde i da bi svako daljnje izbegavanje odgovora bilo je besmisleno.

-Nekim ste se čudom spasili

- Poirot - on nije! Kriknuo sam.- Nije valjda mrtav? Nije valjda mrtav? Ridgeway je pognuo glavu, dok mu se svaki osećaj jasno ocrtavao na licu.

Poslednjim atomima snage uspravio sam se na ležaju.

Poirot je možda mrtav-rekao sam gotovo nečujno.

- Ne, njegov duh i dalje živi. Nastaviću njegovo delo! Smrt Velikoj Četvorki!

I tada sam se ponovo onesvestio.

 

nastavci : Romani u nastavcima 

Agata Kristi, Velika četvorka (trinaesto poglavlje, Miš ulazi )

TRINAESTO POGLAVLJE 

 

Retko u životu čovek se nađe na samom rubu večnosti, ali izgovorivši par reči u podrumu na East Endu bio sam potpuno siguran da su mi to zadnje reči koje ću izgovoriti na Zemlji. Pripremio sam se za šok udara o one crne, brze vode i unapred iskusio stravu pada od kog zastaje dah.

Ali na moje iznenađenje začuo sam prigušen smeh. Otvorio sam oči.Poslušavši znak čoveka na divanu, dva su me dvorjanina donela natrag na sedalo na suprot njemu.

—Hrabar ste čovek, kapetane Hastingse —rekao je.—Mi istočnjaci cenimo hrabrost. Moram priznati da sam očekivao da će te tačno tako postupiti. Time smo došli do drugog predviđenog čina vaše muške drame. Zbog sebe ste se već suočili sa smrću —hoćete li se suočiti i zbog drugoga?

—Što sada želite reći? —upitao sam promuklim glasom, dok me je obuzimala strava.

—Sigurno niste zaboravili gospođu koju držimo u rukama —Vrtnu ružu.

Gledao sam ga sa osećajem bolne bespomoćnosti.

—Kapetane Hastingse, držim da ćete napisati pismo. Evo, obrazac za brzojav.Poruka zavisi od vas, a za vašu suprugu može značiti život ili smrt.

Obrve su mi se oznojile. Moj je mučitelj nastavio, srdačno se smešeći i govoreći savršeno promišljenom hladnoćom.

—Tako, kapetane, pripremili smo pero za vas. Trebate samo napisati pismo.Ako ne

——Ako ne?—ponovio sam kao jeka.

—Onda će voljena vam dama umreti —i to umrieti polako. Moj gospodar, LiChang Yen, u slobodno vreme uživa izmišljati nove i neverovatne načine mučenja —

—Bože dragi! —zavapio sam.—Vi zlotvore! Ne—to ne biste učinili.

—Da vas podsetim na neke od njegovih izuma i naprave? Ne osvrćući se na moje proteste, nastavio je govoriti —čak s vedrinom u glasu—sve dok nisam izbezumljen kriknuo i rukama prekrio uši.

—Da, vidim da je dosta. Uzmite pero i pišite.

—Nećete se usuditi —

—Govorite besmislice i svesni ste toga. Uzmite pero i napišite .

—I ako to učinim?

—Suprugu ćemo vam osloboditi. Smesta ću poslati brzojav.

- Kako da znam da ćete se držati zadane reči?

—Zaklinjem se svetim grobovima predaka, Uz to, prosudite sami—zašto bih joj poželeo nešto nažao? Otmica bi u tom slučaju poslužila svrsi.

— A - Poirot?

—Držaćemo ga na sigurnome mestu sve dok ne završimo naše akcije. Tad ćemo ga osloboditi.

—Hoćete li se i na to zakleti grobovima svojih predaka?

—Jednom sam vam se zakleo, To će biti dovoljno. Srce mi je zastalo. Izdajem prijatelja —i to zašto?

Na tren sam oklevao—a onda mi se strašna alternativa poput more pojavila pred očima. Pepeljuga —u rukama tih kineskih vragova polagano umire u stravičnim mukama.

Jeknuo sam. Uzeo sam pero. Možda bih pomno sročivši reči mogao upozoriti Poirota i omogućiti mu da izbegne klopku. Bila je to jedina preostala nada.Ali i ta je nada nestala. Kinez se oglasio, smerno i ljubazno.

—Dopustite da vam izdiktiram.

Zastao je, strogo gledao na smotuljak beleški pokraj njega i počeo diktirati:

Dragi Poirot, mislim da sam na tragu Broja Četiri. Neki Kinez došao je danas posle podne i namamio me ovamo lažnom porukom. Na sreću pravovremeno sam shvatio tu malu igru i pobegao mu. A potom smo promenili uloge pa ja sam njega malo pratio—vrlo lukavo, ako smem sebi polaskati. Šaljem vam ovo po pametnom mladom momku. Dajte mu zabavu tu, molim vas. Obećao sam ako vam predam poruku. Motrim na kuću i ne usuđujem se maknuti. Čekaćuv as do šest sati a ako do tada ne dođete, moraću sam pokušati ući u kuću. Prilika je doista pogodna a možda vas momak niti ne pronađe. Ne, ako mu to uspe, neka vas odmah dovede ovamo. I sakrijte te vaše krasne brkove za slučaj da neko motri iz kuće, da vas ne prepozna. Sav u žurbi, V ...................

 dovde stala

 

AH. Svaka me reč, kako sam je pisao, bacala u sve dublje beznađe. Sve je bilo naprosto dijabolički lukavo. Shvatio sam koliko dobro moraju poznavati svaku pojedinost o našim m životima. Naime, takvu poslanicu i sam bih napisao. Tvrdnja da me Kinez koji je naišao to poslepodne pokušao vući obezvredila je sve što sam želeo postići ostavljajući četiri knjige na podu kao 'znak'. To je bila klopka i prozreo sam je —tako će pomisliti Poirota. I vreme je mudro isplanirano. Primivši poruku, Poirot će pomisliti da mu je ostalo samo toliko vremena da dojuri s teklićem nevinog izgleda. A znao sam da će to i učiniti. Zbog moje odlučnosti da uđem u kuću, doleteće navrat-nanos. Uvek je pokazivao smešno nepoverenje u moje sposobnosti. Biće uveren da, nedorastao situaciji, srljam u opasnost i pohitaće uzeti stvar u svoje ruke.

Ne, ništa se nije mogloučiniti. Napisao sam što mi je rečeno. Moj mi je otmičar uzeo poruku, pročitao je, odobravajući kimnuo glavom i predao jednom od svojih dvorana, koji je ubrzo nestao iza jedne od velikih oslikanih svila što su prekrivale vrata.

S osmehom na licu, čovek nasuprot mene uzeo je obrazac za brzojav i nešto napisao. Pružio mi ga je.

U brzojavu je stajalo:Odmah oslobodite belu pticu.

Uzdahnuo sams olakšanjem .

—Smesta ćete poslati? —požurivao sam ga. Nasmejao se i kimnuo glavom.

—Kad se gospodin Hercule Poirot nađe u mojim rukama ,brzojav će otići. Tek tada.

—Ali obećali ste —

—Ako ovo ne upali, možda će mi vaša bela ptićica još biti nužna —da vas uverim da nastavite.

Probledeo sam od geva.

—Bože dragi! ako vi —odmahnuo je dugom, mršavom žutom rukom

- Budite spokojni, mislim da će te uspeti. I istog trena kad se gospodin Poirot nađe u našim rukama, ispuniću svoje svečano obećanje.

—Ako me prevarite?

—Zakleo sam vam se časnim precima. Ne strahujte! Odmorite se malo. Moje će se sluge brinuti za vas dok me ne bude bilo.

Ostao sam sam u ovom čudnom podzemnom luksuznom gnezdu. Ponovno se pojavio kineski dvorjanin. Doneo je hranu i piće i ponudio me, ali sam samo odmahnuo rukom. Razboleo sam se—razboleo u srcu.

A onda se iznenada pojavio gospodar, visok i svečana izgleda u svilenoj odori.Vodio je akcije. Prema njegovoj naredbi opet su me odvukli kroz podrum i tunel do one prve zgrade u koju sam ušao. Odveli su me u sobi u prizemlju. Prozori su bili zatvoreni, ali kroz pukotine se moglo videti ulicu. Starac u iznošenoj odeći šetao je gore-dole na suprotnoj strani ulice, a kad sam video kako daje znak shvatio sam da je čuvar koji je zapravo pripadao bandi.

—Sve je u redu—rekao je moj kineski prijatelj.

—Hercule Poirot je pao uzamku. Dolazi—i to sam, ako se ne računa momak koji ga vodi. E, sada, kapetane Hastingse, ostala vam je još jedna uloga da je odigrate. Ako mu se ne pokažete,Poirot neće ući u kuću. Kada se pojavi na suprotnoj strani ulica, morate izaći pred ulaz i pozvati ga. —Šta? —viknuo sam ljutit.

—Tu ćete igrati sami. Ne, imajte na umu cienu koju ćete platiti ako ne uspete. Ako Hercule Poirot posumnja da nešto nije u redu i ne uđe u kuću,vaša će žena trpeti sedamdeset dugih smrti. Ah! Evo ga.

Dok mi je srce uzbuđeno lupalo i osećajući se na smrt bolesnim, gledao sam kroz pukotinu. U čoveku koji je hodao po suprotnoj strani ulice odmah sam prepoznao svog prijatelja, premda je podignuo okovratnik i donji deo lica zaklonio šalom. Lako sam prepoznao njegov hod i način na koji je držao tu svoju jajoliku glavu.

Poirot je dolazio u dobroj veri da mi pomogne i ne sumnjajući da nešto nije uredu. Uz njega je trčkao tipičan londonski balavac, mračna lica i odrpane odeće.

Poirot se zaustavio, pogledao preko u, dok mu je dečak nešto brzo govorio i pokazivao rukom. Izašao sam u hodnik. Na znak visokog Kineza, sluga je otvorio vrata.

—Setite se cene koju će te platiti ako ne uspemo—tihim mi je glasom dobacio moj neprijatelj.

Izašao sam na stepenice i pozvao Poirota. Poţžurio je preko ulice.

—Aha! sve je u redu s vama,prijatelju dragi. Već sam postajao nemiran. Uspeli ste ući? Je li onda kuća prazna?

—Jest—, rekao sam tihim glasom, pokušavajući zvučati prirodno. —Mora da negde postoji tajni izlaz. Uđite da ga potražimo . —

Prešao sam preko praga.Potpuno nesvestan šta ga čeka, Poirot se spremao da me sledi.

A onda kao da mi je nešto puklo u glavi. Više nego jasno shvatio sam kakvu ulogu igram—uloga Jude.

—Natrag, Poirot!—viknuo sam.—Natrag ako vam je život mio. Ovo je klopka. Ne obazirite se na menene. Bežite smesta.

Još dok sam govorio —ili bolje reći izvikivao upozorenje, kao u škripac zgrabile su me neke ruke. Jedan je kineski sluga poletio pokraj mene da uhvati Poirota.Ovaj je odskočio, podignute ruke, a zatim me iznenada obavio gust dim daveći—ubijajući me.

Osećao sam kao da padam —gušim se —smrt dolazi.

Polagano i bolno vraćao sam se svesti —sva su mi osetila otupela. Prvo sam ugledao Poirotovo lice. Sedieo je meni nasuprot i promatrao me napeta izraza lica.Kliknuo je od veselja kad je opazio da ga gledam.

- A, oživeli ste —vratili ste se svesti. Sve je u redu. Moj prijatelju - moj siroti prijatelju!

—Gde sam?—rekao sam s bolom u glasu.

—Gde? Ne, Chez vous!Pogledao sam oko sebe. Ja zaista,bio sam u znanoj mi sobi. A na rešetci kamina stajala su ona ista četiri komada ugljena koje sam paţžljivo rasporedio.

Poirot je sledio moj pogled.

—O, kako da ne—pa to je bila vaša sjajna zamisao, to i knjige. Znate, ako mi ko ikad kaže'Taj tvoj prijatelj, taj Hastings, nije baš previše mudar, zar ne?' moćiću odgovoriti: 'Nemate pravo'. Ta vam je ideja zaista bila veličanstvena i savršena.

—Znači shvatili ste smisao poruke?

—Pa, nisam valjda imbecil! Naravno da sam shvatio. Baš mi je takvo upozorenje bilo potrebno i nešto vremena da bih do kraja uobličio svoje planove.Nekako vas je Velika Četvorka uspela odvesti, S kojom svrhom? Sigurno ne za vaše beaux yeux—jednako tako ni zato što su vas se bojali i želeli vas maknuti s puta.Ne, njihova mi je namera postala jasna. Iskoristiće vas kao mamac da se domognu velikog Herculea Poirota. Već sam dugo vremena spreman na takvo šta. Stalno se pomalo pripremam i eto ga na, dolazi teklić —kojeg li samo umiljatoga malog uličnog odrpanca! A ja,ja sve progutam i pohitam s njim. Na sreću oni vam dopuste da stanete na ulazna vrata. Toga sam se bojao. Strahovao sam da ću ih morati rešiti pre nego što dospem do mesta na kojem vas drže i da ću vas posle morati traiti — možda i uzalud.

- Rešiti ih se, tako ste rekli? —upitao sam skrušeno, —Sami?

—Oh, pa nije to neka oposebna mudrolija. Ako se na vreme pripremite, sve je zapravo jednostavno—tako govore izvidnici, zar ne? Lepa izreka. Ja, ja sam bio spreman. Ne tako davno učinio sam uslugu jednom hemičaru, koji se za vreme rata mnogo bavio otrovnim plinovima. Napravio mi je jednu malu bombu —jednostavnu i lagano, tako da se može nositi bez teškoća —treba samo baciti i pojavi se dim —i zatim nesvest. Odmah sam zazviždao na malu zviždaljku i dotrčalo nekoliko sposobnih Jappovih momaka koji su motrili tu kuću još mnogo pre nego se odrpanac pojavio i koji su nas uspeli slediti sve do Limehousea. Priskočili su i uzeli stvar u svoje ruke.

—Ali, kako to da se i vi niste onevestili?

—Ponovno sam imao sreću. Naš prijatelj Broj Četiri (koji je sigurno sam sastavio ono pametno pismo) dopustio je sebi da se malo naruga mojim brkovima, a to mi je samo olakšalo i zapravo omogućilo da stavim respirator ispod šala.

—Sećam se —rekao sam sav uzbuđen. Ne, kad sam izgovorio reči —sećam se —ponovo me obuzeo stravični užas na kojeg sam na tren zaboravio.Pepeljuga.

Srušio sam se jauknuvši.

Mora da sam na nekoliko minuta izgubio svest. Probudio sam se i ugledao Poirota kako mi u usta pokušava uliti nekoliko kapi vinjaka.

—Šta je s vama, mon ami? Šta je s vama? Recite mi!

Reč po reč,ispričao sam mu celu priču tresući se kao na vetru. Poirot je kriknuo.

—Prijatelu, prijatelju dragi! Šta li ste sve propatili!

A ja ništa nisam znao o svemu tome! Ne, smirite se, priberite! Sve je unajboljem redu!

—Naći ćete je? To hoćete reći? Ali ona je u Južnoj Americi. A dok stignemo tamo —mnogo prie nego stignemo —biće mrtva —i sam Bog zna kako i na koji ćegrozan način umreti.

—Ne, ne, ne shvatate. Na sigurnom je i sa njom je sve u najboljem redu. Nije im čak ni na trenutak pala u ruke.

—Ali, dobio sam brzojav od Bronsena?

—Ne, ne, niste. Možda ste iz Južne Amerike dobili brzojav s Bronsenovim potpisom —ali to je posve nešto drugo. Recite mi, zar nikad niste pomislili da jedna takva organizacija, s ograncima širom sveta, lako bi mogla pokušati zadati nam udarac preko devojke. Pepeljuge, male curice koju toliko volite?

—Ne, nikad—odgovorio sam.

—E pa, jaj esam. Nisam vam ništa govorio, jer vas nisam želeo nepotrebno uznemiravati —ali preduzeo sam određene mere. Svako pismo koje ste dobili od supruge čini se kao da je napisano na vašem ranču, ali zapravo je napisano na sigurnome mestu koje sam organizovao još pre tri meseca.

Dugo sam ga gledao ne trepnuvši.

—Sigurni ste u to?

—Parbleau! Siguran? Znam da je tako. Mučili su vas lažju.

Okrenuo sam glavu. Poirot mi je stavio ruku na rame. U glasu mu je bilo ne što nikad dosad nisam čuo. —Dobro znam da ne želite da vas zagrlim ili pokažem neki osećaj. Ponašaću se stoga kao pravi Britanac. Neću reći ništa —ali baš ništa. Ništa osim da u ovoj našoj najnovijoj avanturi sva čast pripada vama i da je sretan čovek koji ima takvog prijatelja.

                                    

nastavci : Romani u nastavcima