Agata Kristi, Velika četvorka ( Sedmo poglavlje- kradljivci radija )

SEDMO POGLAVLJE,

KRADLJIVCI RADIJA  

 https://www.academia.edu/9070690/Agata_Kristi

        Noć nakon što je oslobođen Halliday je prospavao u susednoj hotelskoj sobi i celu sam noć slušao kako stenje i nešto se buni. Zatočeništvo u vili nesumnjivo mu je slomilo živce, pa ni ujutro nismo uspeli iz njega ništa  izvući. Jedino je ponavljao već znanu nam rečenicu o neograničenoj moći Velike Četvorke, kao i uverenost u njihovu osvetu ako progovori. 

      Posle ručka otputovao je u Englesku, svoju supruzi, dok smo Poirot i ja ostali u Parizu. Zahtevao sam da nešto odlučno preduzmemo pa me je Poirotov muk doista razljutio. 

    — Za boga miloga, Poirot—poticao sam ga — krenimo za njima. 

      - Pohvalno, mon ami, pohvalno! Da krenemo—kamo i za kim? Molim vas, budite precizni.

      — Naravno, za Velikom Četvorkom. 

      —Cela va sans dire. Ali kako biste krenuli, otdakle ? 

     — Od policije—pokušao sam iako neodlučan. Poirot se nasmejao. 

      —Optužili bi nas da sanjamo. Nemamo ništa od čega bismo mogli početi — ali baš ništa. Moramo čekati. 

     — Čekati na šta? 

      — Čekati da oni učine prvi korak. Pazite, svi vi Englezi shvaćtate i divite se lekutija. Ako jedan čovek ne krene, onda to mora njegov protivnik; a dopuštajući mu da prvi krene u napad, možete nešto i saznati o svom protivniku. E, to je trenutno naša uloga — dopustiti drugoj strani da krene u napad. 

   —Mislite da hoće? — upitao sam sumnjičavo. 

      — Uopšte ne sumnjam. Kao prvo, pokušali su me izvući iz Engleske, zar ne? Nij im uspelo. U slučaju Dartmoor upleli smo se i spasili žrtvu vešala. A juče smo se opet upleli u njihove planove. Ni slučajno neće stati na tome. 

        Dok sam razmišljao o tome šta je rekao, začulo se kucanje na vratima. Ne čekajući odgovor, neki je čovek stupio u sobu i zatvorio vrata za sobom. Visok,vitak čovek lagano savijenog nosa i žućkastog tena. Nosio je kaput zakopčan do grla i mekani šešir navučen duboko na oči.

       —  Oprostite, gospodo, zbog ne baš pristojnog ulaska —rekao je blagim glasom—ali došao sam neobičnim poslom. 

      Osmehujući se prišao je stolu i seo. Spremao sam se skočiti, ali me Poirot zadržao kratkim pokretom ruke. 

    — Kao što ste rekli, monsieur, vaš dolazak nije baš bio najuljudniji. Budite ljubazni pa nam recite razlog vaše posete. 

     —Dragi moj Poirot, sve je vrlo jednostavno. Uznemirujete moje prijatelje. 

    —Kako ih uznemirujem? 

    —Dajte, dajte, M. Poirot. Ne pitate to valjda ozbiljno? Znate jednako dobro kao i ja. 

     —Zavisi, monsieur, ko su tivaši prijatelji. 

      Čovek je bez reči izvadio kutiju cigareta, otvorio je, uzeo četiri cigarete i gurnuo ih preko stola. Potom ih je pokupio, vratio u kutiju i kutiju spremio u džep. 

      —Aha!—rekao je Poirot—tako znači, je li? I šta to predlažu vaši prijatelji? 

     — Predlažu, monsieur, da svoj talenat —vrlo zavidan talent upotrebite za otkrivanje istinskih kriminalaca —vratite se vašim poznatim razonodama i rešavajte probleme koji muče londonske dame iz visokog društva. 

      —Nema šta, zaista mirnodopski radni raspored—uzvratio je Poirot.—A štoa ako se ne složim? 

      Gesta je bila vrlo rečita. 

      — Naravno, bilo bi nam zaista žao —rekao je.—Ražalostili bi se i svi prijatelji i obožavatelji veličanstvenog Herculea Poirota. Ali, bez obzira na to s koliko boli izrečena, žalost čoveka ne vraća iz mrtvih. 

     —Zaista ste vrlo delikatni—rekao je Poirot, kimajujući glavom. — A, pretpostavimo da—prihvatim? 

     —U tom samom slučaju ovlašten da vam ponudim — naknadu.

         Izvukao je novčarku i bacio na sto deset novčanica. Svaka po deset hiljada franaka. 

     —To je tek garancija naših dobrih namera —rekao je.—Biće vam isplaćena deset puta veća sloboda. 

      —Za boga miloga— viknuo sam i skočio —zar se usudite pomisliti. 

       —Sedite, Hejstings— rekao je Poirot poput nekog samodršca. Smirite tu svoju prekrasnu, poštenu ćud i sedite. A vama ću, monsieur, reći sledeće. Šta me sprečava da nazovem policiju i predam vas njima, dok moj prijatelj pazi da nam ne umaknete? 

    —Svakako to učinite, ako to držite shodnim —mirno je uzvratio naš posetilac. 

     —Oh, ma dajte, Poirot—uzviknuo sam.—Ne mogu to više da trpim. Nazovimo policiju i svršimo s tim. 

      Lagano ustajući pošao sam prema vratima i zastao leđima okrenut izlazu.

     —Čini se da bi tako bilo najbolje —promrmljao je Poirot, kao da raspravlja sam sa sobom.

    Ali ne verujete u očito, ha? —smešeći se upitao je naš posetilac.

     — Učinite to, Poirot — poticao sam ga. 

     —Na vašu odgovornost, mon ami. 

      Dok je Poirot podizao slušalicu, neznanac me iznenada zaskočio poput mačke. Ne, bio sam spreman covece. Za tren smo se dohvatili i počeli valjati po sobi. Iznenada sam osetio da se okliznuo i zateturao. Iskoristio sam prednost. Pao je podame. a onda, u trenutku kad sam osetio da mi je pobeda nadomak ruke, zbilo se nešto neverojatno. Osetio sam da letim glavom napred. Udario sam u zid i smotao se u isprepletenu gomilu udova. Za tren sam ustao, ali vrata su se već zatvorila za mojim protivnikom. Potrčao sam i snažno povukao kvaku, ali vrata su već bila zaključana s vanjske strane. Dograbio sam sluša licu od Poirota.

       —  Je li to predvorje ? Zaustavite čoveka koji izlazi. Visokog muškarca u zakopčanom ogrtaču is mekanim šeširom na glavi. Policija traga za njim.

       Za samo nekoliko minuta začuli smo buku u hodniku. 

      Ključ se okrenuo u bravi i vrata su se otvorila. Direktor se pojavio na vratima. 

    —Muškarac —jeste li ga uhvatili?—povikao sam. 

     —Ne, monsieur. Niko se nije spustio. 

    —Mora da ste se mimoišli. 

      —Nikog nismo sreli, monsieur. Neverovatno kako nam je mogao pobeći.

      —Morali ste nekog sresti, pretpostavljam— rekao je Poirot, blagim glasom.—Možda nekog od osoblja? 

     — Samo poslužitelja s pladnjem, monsieur. 

      —Ah!— rekao je Poirot glasom punim slutnje.—A, zato je nosio ogrtač zakopčan do grla —nastavio je Poirot kad se oslobodio uzbuđenih službenika hotela. 

       —Zaista mi je žao, Poirot —promrmljao sam priznajući poraz. 

    —Poverovao sam da ga čvrsto imam u rukama. 

     —Da, rekao bih da je to bio jedan od onih japanskih trikova. Nemojte se uzbuđivati, mon ami. Sve je išlo prema planu —njegovu planu. Upravo sam to i želeo.

      —Šta? —povikao sam, udarivš i šakom po  predmetu koji je ležao na podu. 

      Bila je to tanka novčarka od smeđe kože i očito je našem posetiocu ispala iz džepa dok smo se hrvali. U njoj su bila dva računa-potvrda na ime Felixa Laona i smotani komadić papira zbog kojeg mi je srce poskočilo. Na prepolovljenom listu papira bilo je olovko ispisano nekoliko reči, ali reči vrhunske važnosti. 

      —Idući sastanak veća održaće se u petak, u 11 sati, u Ulici des Echellesbroj 34 

     Ispod poruke stajao je veliki potpis "4" A danas je petak a sat na kaminu pokazivao je 1O:3O sati.

      —Bože, kakvu imamo priliku — rekao sam. 

      —Sudbina nam je zaista sklona. Moramo smesta krenuti. Koje li lude sreće. 

      —Tako znači, tužno barem znam zbog čega je došao — promrmljao je Poirot.—Sve mi je sad jasno. 

     —Šta vam je jasno? Dajte, Poirot, probudite se i krenimo napokon. 

     Poirot me je pogledao, lagano zatresao glavom i nasmešio se. 

      —'Hoćete li ući u predvorje moje kuće, reče pauk muhi'. Tako nekako ide vaša engleska dečija pesma, zar ne? Ne, ne —suptilni jesu—ali ne dovoljno suptilni za Herculea Poirota. 

    —Ma za ime Boga, šta zapravo pokušavate reći, Poirot? 

      —Prijatelju vrli, pitao sam se s kakvim je naumom došao naš jutarnji posetilac Je li se zaista nadao da me može podmititi? Ili, s druge strane, zastrašiti toliko da dignem ruke od ovog zadatka? Zašto je ipak došao? Tužan sam vidi celi plan— vrlo razrađen —vrlo lep—tobožnji razlog: podmititi me ili zastrašiti ja—neizbežna tuča koju uopšte nije nastojao izbeći i u kojoj mu ispada lisnica izazivajući nikakvo stanje i naposletku—klopka! Ulica des Echelles,jedanaest sati? Mislim da neće ići, mon ami! Hercule Poirot se ne da tako lako uhvatiti. 

     —Zaboga— uzdahnuo sam.

      Poirot je, onako za sebe, otpuhnuo nekoliko puta. 

    — Ne, nešto još ne razumem. 

    — A šta to? 

    — Vreme, Hejstings — vreme. Ako su me želeli navesti na krivi trag, neko doba noći sigurno bi bilo mnogo povoljnije. Zašto tako rano? Hoće li se možda nešto zbiti ovo prepodne? Nešto što bi želeli da Hercule Poirot dozna?

 

      Stresao je glavom. 

     — Videtćemo. Evo me sedim ovde, mon ami. Jutros se ne mičemo. Ovde čekamo šta će se zbiti.

     Tačno u pola dvanaest došao je poziv. Jedan petit bleu. Poirot je o tvorio omotnicu i žmi list. Poslala ga je Madame Olivier, svetski poznata naučnica koju smo juče posetili u vezi sa slučajem Halliday. Tražila je da smesta dođemo u Passy. 

     Odazvali smo se pozivu bez trena odgode. Madame Olivier nas je primila u istome malom salonu. Ponovo me dojmila čudesna snaga te žene, njezino izduženo lice sveštenice i plamteće oči — ta izvanredna naslednica Becquerela i Curieja. Smesta je prešla na stvar. 

     — Gospodo, jučer ste razgovarali sa mnom o nestanku gospodina Hallidaya. Sada sam saznala da ste se ponovo vratili u moju kuću i zatražili da vidite moju sekretaricu, Inez Veroneau. Otišla je s vama i više se nije vratila. 

     — Je li to sve, madame? 

     — Ne, monsieur, nije to sve. Prošle je noći provaljeno u laboratoriju i ukradeno je nekoliko vrlo vrednih dokumenata i memoranduma. Provalnicisu se pokušali dokopati nečega još vrednijega, ali na sreću nisu uspeli otvoriti veliki sef. 

     - Madame, stvari ovako stoje. Vaša bivša sekretarica, Madame Veroneau, zapravo je grofica Rossakoff, vrlo umešan i spretan lopov, i ona je odgovorna za nestanak gospodina Hallidaya. Koliko je dugo radila kod vas? 

    — Pet meseci, monsieur. Vaše me reči zapanjuju. 

      — Pa ipak, sve je to istina. Ti dokumenti — je li ih bilo lako pronaći? Ili su se kradljivci oslanjali na nekog od vaših saradnika? 

      — Pomalo zvuči čudno, ali lopovi su tačno znali gde da traže to što su tražili. Mislite da je Inez ?

     — Da, uopšte ne sumnjam  da su postupili prema njezinim uputama. Ali koje to vredne stvari lopovi nisu uspeli naći? Dragulje?

      Lagano se nasmešiv i, Madame Olivier je stresla glavom. 

     — Nešto mnogo dragocenije, monsieur. Pogledala je oko sebe, nagnula se i vrlo tiho rekla: — Radij, monsieur. 

    — Radij? — Da, monsieur. Upravo sam u završnoj fazi s eksperimentima. Posedujem malu količinu radija - ne, još mi je dodatna količina posuđena zarad. Premda malena ta količina ipak čini veliki deo svetskih zaliha i vredna je milione franaka. 

     — A gde se nalazi? 

    — U olovnoj kutiji u velikom sefu — namerno je sef načinjen tako da ostavlja utisak kao da je posredi neki stari i ofucani model, a zapravo je reč o zaista vrhunskom napravljenu sefu. Zato verovatno nisam usjela otvoriti. 

    — Koliko će dugo taj radij biti kod vas? 

      — Još samo dva dana, monsieur. Tada završavam svoje pokuse. 

      Poirotu su zasjale oči. 

      — I inez Veroneau zna to? Dobro — to znači da će se naši prijatelji vratiti. Nikom ni reči o meni, madam. No budite mirni — sačuvaću vam vaš radij. Imate li ključ vrata koja iz laboratorija vode u vrt? 

     — Da, monsieur. Evo ga. Kod sebe držim duplikat. A tu je i ključ od vrtnih vrata koja vode do prolaza između ove i susedne vile. 

     — Zahvaljujem vam, madame. Noćas kao i obično pođite na počinak, ne bojte se i sve prepustite meni. Ali, nikome ni jedne jedine reči — čak ni svojoj dvojici pomoćnika — gospodični Claude i gospodinu Henriju, tako se zovu, zar ne?— posebno njima ni reči. 

    Poirot je napustio vilup rezadovoljno trljajući ruke. 

     — I šta ćemo sad? — upitao sam. 

    — Sada, Hastings, spremamo se napustiti Pariz i krenuti u Englesku.  

 -    Šta? 

 — Spakovaćemo se, jesti i odvesti na Gare du Nord. 

 — A radij? 

    — Rekao sam da se spremamo napustiti grad i zaputiti u Englesku — nisam rekao da ćemo i stići. Razmislite malo, Hastings. S dosta se sigurnosti možemo reći da nas  prate i nadziru. Naši i prijatelji moraju poverovati da se vraćamo u Englesku, a sigurno nam neće poverovati sve dok nas ne vide da ulazimo u voz da odlazimo.

     — Hoćete reći da ćemo ponovo iskočititi u poslednji tren? 

    — Ne, Hejstings. Neprijatelje nam jedino može zadovoljiti naš bona fide odlazak. 

     — Ali voz ne staje do Calaisa? 

    — Staće, ako se plati za to. 

     — Ma nemojte, Poirot — ne možete valjda platiti da stane ekspresni voz— odbiće. 

     — Dragi prijatelju, zar nikad niste primetili malu ručku — signal d'arret — kazna za nedopuštenu upotrebu, čini mi se, sto franaka? 

     — Oh, povući ćete ručku? 

    — Odnosno moj prijatelj Pierre Combeau će to učiniti. I onda, dok on bude raspravljao sa čuvarom i izvodio svoju veliku predstavu na očiglednih brojnih putnika, vi i ja ćemo tiho nestati. 

     Tako smo i izveli. Poirotov plan. Pierre Combeau, stari Poirotov pajdaš, koji je očito dobro znao sve trikove mog prijatelja, savršeno se uklopio u plan. Uže je povučeno upravo kad smo napuštali Pariz. Combeau je "napravio scenu" u skladu s najboljom francuskom tradicijom, pa smo Poirot i ja mogli napustiti voz ne pobudivši bilo kakav interes. Prvo smo se dobro prerušili. Poirot je za to poneo opremu u svojem kovčežiću. Dvoje skitnica u prljavim plavim košuljama pojavili su se  na ulici. Večerali smo u nekom neuglednom svratištu i zatim se zaputili natrag u Pariz.

   Bilo je gotovo jedanaest sati kad smo se po novo našli u susedstvu vile Madame Olivier. Pogledali smo niz put, pa uz put i skliznuli u prolaz. Činilo se da nigde nema ama baš nikoga. U jednu smo stvar mogli biti podosta sigurni— niko nas nije pratio. 

     — Ne očekujem da su već stigli — prošaptao je Poirot. — Možda neće doći sve do sutra uveče, ali savršeno su svesni činjenice da će radij biti ovde još samo dve noći. 

      Vrlo smo oprezno okrenuli ključ u bravi vrtnih vrata. Bešumno su se otvorila i ušli smo u vrt. 

     A onda, posve iznenada, osetili smo udarac. Za minutu bili smo opkoljeni, svezani i začepljenih usta. Očekivalo nas je barem desetero ljudi. Otpor je bio uzaludan. Podigli su nas i odneli kao dva bespomoćna smotuljka. Na moje veliko zaprepaštenje poneli su nas prema kući, a ne od kuće. Ključem su otvorili vrata laboratorija i uneli nas. Jedan je muškarac stajao ispred velikog sefa. Vrata su se širom otvorila. Niz kičmu mi je prostrujao neki neugodan osećaj. Hoće li nas ubaciti u sef i ostaviti da se polako gušimo ? 

     Međutim, začudio sam se kad sam video da iz sefa neke stepenice vode u prostoriju. Gurnuli su nas kroz uski prolaz i našli smo se u velikoj podzemnoj komori.Tamo je stajala visoka, impozantna žena s crnom baršunomstom maskom na licu. Njene autoritativne geste pokazivale su da potpuno vlada situacijom. Muškarci su nas bacili na pod i ostavili — isto s tajnovitom osobom pod krinkom. Nisam uopšte sumnjao o kome je reč. Bila je to neznana Francuškinja— Broj tri u Velikoj Četvorki. 

     Kleknula je pokraj nas i skinula nam poveze s usta, ali ostali smo svezani. Ustala je, okrenula se licem prema nama i iznenadnom, oštrom kretnjom skinula masku.

    Bila je to Madame Olivie. 

      - Gospodine Poirot — rekla je tiho, rugajući mi se.— Veličanstveni, predivno ja, jedinstveni gospodine Poirot. Odlučili ste ne osvrtati se — pomislili ste da se možete nositi s NAMA. I sad ste tu gde jeste.

      Iz nje je govorila neka hladna zloća zbog koje sam se naprosto sledio do kosti. Ta se hladhoća toliko razlikovala od vatre koja je plamtela u njenim očima. Bila je luda — luda — poludela od ludila genija!

    Poirot nije ništa rekao. Otvorenih usta zgranuto je gledao unju. 

     — E pa — rekla je nežno — ovo je kraj. Ne smemo dopustiti da nas neko omete u planovima. Imate li kakvu poslednju želju? 

      Nikad pre, a ni posle, nisam osetio da mi je smrt tako blizu. Poirot je bio veličanstven. Nije niti pobledeo, ni okom trepnuo — jednostavno se zagledao u nju s nesmanjenim zanimanjem. 

    — Neizmerno me zanima vaša psiha, madame — rekao je tiho. — Šteta što mi je preostalo tako malo vremena da se pozabavim njome . Da, želio bih nešto zatraţžiti. Verujem da se osuđeniku na smrt uvek dopušta da popuši poslednju cigaretu. Cigarete su mi u kutiji. Ako dopustite. — Pogledao je na konopac kojim je bio svezan. 

     — Oh, da! — nasmejala se. — Želeli biste da vam odvežem ruke, zar ne? Vi ste lukavi, gospodine Poirot, svesna sam toga. Neću vam odvezati ruke — ali, daću vam cigaretu. 

     Kleknula je, izvukla mu iz džepa kutiju i stavila mu cigaretu među usnice. 

     — A, sad još šibicu — rekla je ustajući. 

    — Nije potrebno, madame. 

     Nešto me zapanjilo u Poirotovu glasu. I ona je na trenutak zbunjeno zastala. 

    — Ne mičite se, preklinjem vas madame. Požalićete ako to učinite. Jesu li vam poznata svojstva otrova kurare? Južnoamerički ga Indijanci koriste kao otrov za strelice. Samo ogrebotina znači smrt. Neka pleme na koriste male duvalice — i ja imam malu pduhalicu konstruisanu tako da izgleda kao cigareta. Samo dunem... Ah  počinjete. Ne mičite se, madame. Mehanizam ove cigarete ne bi mogao biti ingeniozniji. Dune se — i mala strelica nalik na riblju kost poleti kroz VAZDUH — i nađe svoj cilj. Vi ne želite umreti, madame. Preklinjem vas stoga da oslobodite moga prijatelja Hastingsa. Ne mogu se koristiti rukama, ali mogu okretati glavu — stoga — i dalje vas drim na oku, madame. Preklinjem vas da ne načinite krivi korak. 

     Polagano, dok su joj ruke tresle a gnev i mržnja izobličavali lice, sagnula se i učinila što joj je Poirot na redio. Oslobodila me. Poirot mi je davao upute. 

     — Vašim ćete konopcem sada svezati damu, Hejstings. E, baš tako. Je li čvrsto svezana? Molim vas, sad mene oslobodite. Na svu sreću otpustila je skutonoše . Uz malo sreće mogli bismo bez poteškoća izaći iz ove kuće. 

     Još samo tren i Poirot je stao uz mene. Naklonio se dami. 

     — Herculea Poirota zaista nije lako ubiti, madame. Laka vam noć. 

       Zbog povezivanja preko usta nije mogla odgovoriti, ali ustrašio me ubilački bes u njenom pogledu. Iskreno sam se nadao da joj više nikad nećemo pasti u ruke. 

     Za tri minute već smo napustili vilu i brzo krenuli preko vrta. Na puteljku nije bilo nikoga i uskoro smo napustili susedstvo Madame Olivier.

    A zatim je provalio iz Poirota. 

     — Zaslužio sam svaku reč koju je ta žena izgovorila na moj račun. Trostruki sam imbecil i bedna životinja, i barem tridesetšestoruki idiot. Ponosan sam na sebe da nisam dopustio da me uhvate u klopku. A osim toga sve to nije niti zamišljeno kao klopka — osim tačno onako kako sam upao u nju. Znali su da ću shvatiti o čemu je reč — računali su s tim da ću shvatiti. To objašnjava sve — lakoću s kojom su se predali. Hallidava — sve. Madame Olivier je bila spiritus movens — Vera Rossakoff samo pomoćnica. Madame Olivier je trebala Hallidayeve ideje — ne, samo je njezin genij mogao popuniti praznine na koje on nije našao odgovore. Da, Hejstings, sada znamo ko je Broj Tri - žena, verovatno najveća naučnica na svetu! Pomislite samo! Um Istoka i nauka Zapada — i još dvoje identiteta kojih još nismo utvrdili. Ne, moramo učiniti. Sutra se vraćamo u London i krećemo na posao. 

     — Nećete Madame Olivier prijaviti policiji. 

    - Ne bi mi poverovali. Ta je žena jedan od idola Francuske. A mi, pak, ništa ne možemo dokazati. Možemo biti sretni ako nas ne prijavi. 

     - Šta? 

   — Razmislite! Pronađe nas noću u prostoriji s ključevima u rukama za koje pod zakletvom izjavi da nam ih nikad nije dala. Iznenadi nas pred sefom, a mi joj stavimo povez preko usta, svežemo je i pobegnemo. Ne gajite lažne nade, Hastings. Nije čizma na desnoj nozi — tako vi to kažete, zar ne? 

                                Agata Kristi, Velika četvorka; 

                                (Ostali nastavci : romani u nastavcima )