SEDAMNAESTO POGLAVLJE
Iz malog odmarališta u Ardenima pratili smo šta se događa u belome svetu. Dobijali smo mnogo dnevnika i ostalih listova, a svakodnevno je Poirotu stizala debela omotnica u kojoj su očito bili neki izveštaji. Nikad mi nije pokazivao ta izvešća, ali sam obično, prema njegovom ponašanju, mogao zaključiti da li je bio njima zadovoljan ili nezadovoljan. Ni na trenutak Poirot nije posumnjao da jedino naš sadašnji plan vodi konačnom uspehu.
—Još jedna sitnica, Hastingse— rekao mi je jednom prigodom.—Stalno sam strepio za vaš život. A meni je činilo nervoznim kao mačka koja se sprema na skok, kako biste vi to rekli. Ne, tužno, potpuno sam miran i zadovoljan. Čak i da otkriju kako kapetan Hastings, koji se iskrcao u Južnoj Americi, nije onaj pravi, (a nemislim da će to otkriti jer nije verovatno da će tamo poslati agenta koji vas lično poznaje) jednostavno će poverovati da im lukavo pokušava izmaknuti, pa se neće ozbiljno potruditi da vas pronađu ili utvrde gde boravite. U jedno konačno zapravo, a to je moja smrt,potpuno su uvereni. Zato će nastaviti provoditi svoje planove.
—A onda?— upitao sam iščekujući nastavak.
—A onda, mon ami, sledi veličanstveno uskrsnuće Herculea Poirota! Pojavljujem se u pet do dvanaest, izazovem veliku zbrku i na samo meni svojestven, jedinstven način izborim veliku pobedu!
Shvatio sam da je Poirotova taština prošla toliko vatrenih krštenja da je postala otporna na sve. Podsetio sam ga da je nekoliko puta pobednički venac završio oko glave naših protivnika. Ne, kao što sam mogao i pretpostavljati, u Poirota je bilo posve nemoguće slomiti oduševljenje vlastitim metodama.
—Vidite, Hastingse, to je kao onaj mali trik s kartama. Sigurno ste ga imali prigode videti? Uzmete četiri dečaka, podelite ih, jednog na vrh svežnja karata, drugog na dno i tako dalje —presečete, promešate i opet su sva četiri zajedno. To mi je svrha. Dosad sam se nadmetao sad s jednim, sad s drugim pripadnikom Velike Četvorke. Ali želim ih sve zajedno, na jednoj hrpi, kao četiri dečaka u špilu karata, i onda ih u jednom coupu sve uništim!
—A, kako mislite da ćete ih sve četvero skupiti na jednom mestu? —upitao sam.
—Čekajući pravi trenutak. Držeći se perdu sve dok ne budu spremni udariti.
—Mogli bismo se načekati —progunđao sam.
—Uvek ste nestrpljivi, vrli Hastingse!Aline, nećemo dugo čekati.Čovek kojeg su se bojali —ja lično—nije im više na putu. Rekao bih, najviše dva ili tri meseca.
Dok je to govorio, setio sam se Inglesa i njegove tragične pogibije. Prisjetio sam se i da Poirotu nikad nisam rekao za Kineza koji je umro u bolnici StGile's.
S velikom je pažnjom saslušao moju priču.
—Inglesov sluga, zar? I nekoliko je reči promrmljao na talijanskom? Čudno.
—Zbog toga sam i posumnjao da je možda reč o podmetaljki Velike Četvorke.
—Pogrešno ste prosudili, Hastingse. Poslužite se svojim malim sivim stanicama. Da su vas neprijatelji željeli zavarati, sigurno bi napravili Kinezu da govori nerazumljivim prostačkim engleskim. Ne, nemate pravo - doista vam je nosio poruku. Još mi jedanput recite šta ste čuli.
-Prvo je rekao nešto o'H andel's Largo',a potom iskoristio nešto kao 'carrozza'—to znači kočija, zar ne?
- Ništa više?
-Pa, na kraju je promumljao nešto kao 'Cara', ne znam ko— nisam razumeo ime—ime neke žene. Mivitka, Zia. Ali pretpostavljam da to zapravo nije imalo nikakve veze.-
- Ne biste mogli pretpostaviti, Hastingse. Cara Zia je vrlo važno, doista vrlo važno.
—Ne shvatam
-Prijatelju dragi, vi nikad ne shvatate, a uz to, Englezi nemaju blagog pojmao o geografiji.
—Geografiji?—viknuo sam. —Kakve sad tu veze ima geografija?
—Usudio bih se reći da bismo sad mogli potegnuti i gospodina Thomasa Cooka.
Kao i obično, Poirot nije želeo više ništa reći, taj me je njegov trik dovodio do ludila. Ne, opazio sam da je postao doista veseo i živahan, kao da je pobedio u nekoj igri, odnosno nešto dokazao.
Dani su prolazili, ugodni, premda užasno dosadni i jednolični. Biblioteka vile bila je prepuna, okolina puna prekrasnih predela za skitanje i tumaranje. Ponekad me razdraživala ta prisilna pasivnost. Ne, divio sam se Poirotovu mirnuom zadovoljstvu. Ništa nije remetilo naš mir sve dok potkraj juna, dobrano unutar Poirotovog roka, nismo konačno dobili vest o Velikoj Četvorci.
Automobil se jednog jutra zaustavio pred vilom. Usred našeg mira to je bio neobičan događaj da sam pohitao pred ulaz da zadovoljim znatiželju. Zatekao sam Poirota kako razgovara s mladićem ugodnog izgleda, otprilike moje dobi. Predstavio ga je.
—Ovo je kapetan Harvev, Hastings, jedan od najčuvenijih pripadnika vašeg Intelligence Servica.
—Bojim se da uopšte nije reč o čuvenom čoveku—rekao je mladić ugodno se nasmejavši.
-Slavan, ali samo među upućenima —tako sam zapravo morao reći. Većina prijatelja i znanaca drži kapetana Harveva ugodnim, ali tupim mladim čovekom—koji se sav posvetio tom trotu i foksu, ili kako se već taj ples zvao.
Obojica smo se nasmejali.
—Ne, dobro. Na posao—rekao je Poirot.
—Držite da je vreme?
—Sigurni smo u to, gospodine. Kina je juče politički izolovana. Niko ne zna šta se tamo zbiva. Nikakvih vesti, radijskih ili bilo kojih drugih—potpuni prekid—i muk!
—Nesumnjivo Li Chang Yen je otvorio karte. A ostali?
—Abv Ryland je pre nedelju dana doputovao u Englesku i juče otputovao na kontinent.
—A gospođa Olivier?
—Madame Olivier je sinoć napustila Pariz.
—Otputovala u Italiju?
—U Italiji, gospodine. Koliko možemo procijeniti, oboje su krenuli u letovališ to koje ste spomenuli —premda, kako ste to mogli znati.
—Ah, tim si perom ne mogu ukrasiti šešir! To je Hastingsovo delo. Prikriva svoju inteligenciju, znate, ali uprkos tome reč je očito o vrlo inteligentnom čoveku.
Harvev me je pogledao s dužnim poštovanjem m, a ja sam se pritom osećao dosta neugodno.
—Sve je, znači, na svmu mestu —rekao je Poirot. Probledio je i potpuno se uozbiljio.
—Vreme je. Sve je spremno?
—Sve smo obavili kako ste pronašli. Vlade Italije, Francuske i Engleske stoje iza vas i čine usklađene poteze.
—Reč je, zapravo, o novoj Antanti, suvo je dodao Poirot.—Drago mi je da je konačno Desjardeaux sve shvatio. En bien, onda krećemo — ili, bolje rečeno, ja krećem Vi ćete, Hastingse, ostati ovde, da, preklinjem vas. Prijatelju dragi, zaista ozbiljno mislim.
Verovao sam mu, ali nisam baš bio spreman tek tako ostati. Rasprava je bila kratka, ali odlučna.
Tek mi je u vozu, kojim smo jurili u Pariz, priznao kako mu je potajno bilo drago zbog moje odluke.
—Jer i vi treba da odigrate određenu ulogu, Hastingse. Važnu ulogu! Bez vas možda ne bih niti uspeo. Pa ipak, smatrao sam da mi je dužnost nagovarati vas da ostanete.
—Znači, postoji opasnost?
—Mon ami, kad je reč o Velikoj Četvorci, uvek postoji opasnost.
Došavši u Pariz, odvezli smo se do Gare d L'est i Poirot je napokon obznanio naše odredište. Kretali smo prema Bolzanu italijanskome Tirolu.
Za Harveveve odsutnosti iz kupea, iskoristio sam prigodu da upitam Poirota zašto je rekao da sam ja otkrio mesto sastanka.
—Zato što ste to vi i otkrili, dragi prijatelju. Kako je Ingleski to uspeo saznati,ne znam, ali ipak nam je poruka poslao po sluzi. Putujemo, mon ami, u Karersee, koje se na italijanskom zove Lago di Carrezza. Sad vidite kako se tu uklapava a 'Cara Zia', a takođe i vaš i 'Carrozza' i largo' —'Handel' je, pak, plod vaše mašte. Možda je neka opaska kako informacija dolazi od'hand' (pomoćnika — op. prev.) gospodina Inglesa pokrenula niz asocijacija.
—Karrersee?— upitao sam.—Nikad nisam čuo za to mesto.
—Uvek vam govorim kako vi Englezi ništa ne znate o geografiji. A,zapravo, reč je o vrlo poznatom, prekrasnom letovalištu na nadmorskoj visini od 12OO metara u srcu Dolomita.
—I u tom zabačenom mestu, negde bogu iza leđa, sastaće se Velika Četvorka?
Bolje bi bilo da kažete sastaće se u svom glavnom sedištu. Dat je znak, nameravaju se povući i izdavati naredbe iz svog planinskog skrovišta. Raspitivao sam se, neka mala italijanska tvrtka, koju kontroliše Abe Ryland, obavila je mnogobrojna istraživanja tla i ruda na tome mestu. Spreman sam se zakleti da je u samom srcu planine izdubljena nastamba, potpuno nepristupačna i tajnovita. Od tamo će vođe organizacije preko radija izdavati naredbe i upute svojim sledbenicima, kojih je na hiljade u svakoj zemlji. Iz te litice u Dolomitima pojaviće se svetski diktatori. Odnosno, valjalo bi reći, pojavili bi se da nije Herculea Poirota.
—Doista verujete u sve to, Poirot?
—A što je s vojskama i uopšte mehanizmima ove civilizacije? A šta je sa svim tim npr. u Rusiji, Hastings? Svet će se pretvoriti u Rusiju samo u mnogo većem opsegu i to uz dodatnu opasnost jer, madame Olivier je u svojim eksperimentima otišla mnogo dalje nego što je ikad obznanila.Verujem da je uspela do određenog stepena osloboditi atomsku energija i iskoristiti je u vlastite svrhe. Njeni eksperimenti s vodikom zaista su posebni, a takođe je eksperimentisala je prenosom koncentrisane energije bežičnim putem, tako da se zraka visokog intenziteta može tačno usmeriti prema određenoj tačci. Koliko je tačno uznapredovala još niko ne zna, ali sigurno mnogo dalje nego što je ikad objavila. Ta je žena genij u usporedbi s njom Curiejevi su bili pravi početnici. Dodajte njezinu geniju moć Rylandova gotovo neograničena imetka i,uz um Li Chang Yeana, najveći um kriminalca u istorijii, koji svime upravlja i sve planira - eh bien,civilizaciji, kako biste to vi rekli, neće baš cvasti ruže.
Zamislio sam se zbog njegovih reči. Premda je ponekad Poirot zaista preterivao, po naravi baš nije bio paničar. Prvi put sam,zapravo, shvatio koliko je beznadna bitka u koju smo upustili.
Harvev nam se pridružio i nastavili smo putovanje. Oko podne vozom smo stigli u Bolzano. Nastavili smo automobilom. Nekoliko velikih plavih automobila stajalo je na glavnome trgu, a nas smo trojica ušli u jedan od njih. Ne obazirući se na vrućinu usred dana, Poirot se do očiju umotao u ogrtač i šal. Mogle su mu se videti samo oči i vršci ušiju.
Nisam bio siguran preduzima li Poirot samo sve nužne mere opreza ili, pak, opet pati od preteranog straha od prehlade. Vožnja je zaista bila prekrasna. Za prvog dela putovanja vijugali smo između golemih stena, dok je s jedne strane za nama ostao mali vodopad. Uš li smo u plodnu dolinu koja se protezala nekoliko kilometara, i dalje krivudajući uzbrdo, nailazili na gole kamene vrhove obrasle borovima u podnožju. Sve se doimalo istovremeno i divlje i dražesno. Naposletku, nakon nekoliko oštrih zavoja, dok je cesta još prolazila kroz crnogoričnu šumu,iznenada smo se našli pred velikim hotelom i zaključili da smo stigli na odredište.
Sobe su bile unapred rezervisane i vođeni Harvevjem, pošli smo se smestiti. Sobe su bile s pogledom niz duge padine obrasle crnogoricom sve do stenovitih vrhova. Poirot je rukom pokazao prema vrhuncima.
—Jesu li tamo?—upitao je tihim glasom.
—Da - odgovorio je Harvev. -Tamo je mesto zvano Felsenlabvrinth - na neverojatan način celo okruženo golemim stenama a između njih vodi puteljak.Desno od mesta je kamenolom, ali verujem da je verovatno negde u samom Felsenlabvrinthu.
Poirot je kimnuo.
-Dođite, mon ami, rekao mi je.-Pođimo dole,na terasu da uţživamo na suncu.
—Mislite da je pametno?—upitao sam.
Slegnuo je ramenima. Sunce je bilo predivno, zapravo, previše je blještalo za moj ukus. Umesto čaja, popili smo kafu s vrhnjem i pošli u sobe da raspakujemo prtljagu. Poirot je postao potpuno nepristupačan, sav nekako utonuo u sanjarenje. Nekoliko je puta stresao glavom i uzdahnuo.
Zaintrigirao me neki čovek koji je sišao s voza u Bolzanu. Već ga je čekao automobil. Bio je omanjeg rasta, a zapazio sam ga jer se sav umotao kao i Poirot. Zapravo, čaki više, jer je uz ogrtač i šal nosio i velike plave naočale. Bio sam uveren da je emisar Velike Četvorke. Poirota nisu baš zadivila ta moja zapažanja. Ali kad sam, nagnuvši se kroz prozor spavaće sobe, izvestio Poirota da spomenuta osoba šeta nedaleko od hotela, priznao je da tu možda ipak ima nešto.
Nagovarao sam prijatelja da ne idemo na večeru, ali nije pristao. Ušli smo u blagovaonicu dosta kasno i smestili se za sto pokraj prozora. Kad smo seli,pažnju nam je privukao uzvik i zvuk slomljenog porculana. Po gostu za susednim stolom prosulo se zelenilo od ovčjeg ragua.
Prišao je glavni konobar i dugo se ispričavao.Kad nas je nesretni konobar počeo posluživati, Poirot mu se obratio.
—Zaista za žaljenje. Ne, niste vi krivi.
—Monsieurje sve video? Ne, zaista nisam kriv. I gospodin je nekako poskočio iz stolice —pomislio sam da je pretrpeo neki napad.Nisam mogao sprečiti nezgodu.
Video sam kako se Poirotu u očima javlja onaj tako znan mi zeleni odsjaj, a kad se konobar udaljio,prošaptao je:
—Hastingse, jeste li vidjeli kakav šok izaziva pojava Herculea Poirota —živa i zdrava?
- Mislite -Nisam dospeo nastaviti. Osetio sam Poirotovu ruku na kolenima dok je uzbuđeno šaptao:
-Pogledajte, Hastingse, pogledajte! Trik s kruhom! Broj Četiri!
Čovek za susednim stolom, potpuno bleda lica mehanički se igrao komadićem hleba na stolu.
Pažljivo sam ga promatrao. Lice mu je bilo izbrijano i podbuhlo, bledo bolešljive boje, s velikim tamnim podočnjacima, dok su mu se duboke bore spuštale od nosa prema uglovima usana. Teško bi mu bilo odrediti godine, od tridesetpet do četrdesetpet. Ničim nije podsećao na likove iza kojih se već krio Broj Četiri. Da nije bilo tog poigravanja s hlebom, kojeg očito uopšte nije bio svestan, zaista bih se zakleo da nikad u životu nisam video tog čoveka.
—Prepoznao vas je—promrmljao sam.
—Niste smeli dolaziti ovamo.
- Vrlimoj Hastingse, pre tri meseca odglumio sam smrt baš zbog toga.
-Da zapanjite Broj Četiri?
—Da ga zapanjim u trenutku kad moramo smesta delovati ili odustati od svega. A imamo veliku prednost —uopšte ne zna da smo ga prepoznali. Veruje kako je siguran iza ove nove krinke. Blagoslovljena je bila Flossi e Monro što nam je otkrila tu njegovu malu naviku.
—I, šta će se sada dogoditi?- upitao sam.
—Šta će se dogoditi? Prepoznaje jedinog čoveka kojeg se boji i tačno kad su razrađeni svi planovi Velike Četvorke. Madame Olivier i Abe Ryli danas su ovde ručali i verovatno otišli u Cortinu. Samo mi znamo da su se povukli u svoje skrovište. Koliko, zapravo, znamo?To se upravo ovog trena pita Broj Četiri. Ne usuđuje se rizikovati. Po svaku me cenu treba zaustaviti. Eh bien, nek' samo pokuša obuzdati Herculea Poirota! Čekaću ga potpuno pripremljen.
Kad je Poirot zaćutiao, čovek je za susednim stolom ustao i izašao.
—Otišao je sve srediti —mirno je rekao Poirot.
—Hoćemo li, prijatelju vrli,kafu popiti na terasi? Mislim da će tamo biti ugodnije. Samo ću skočiti do sobe po kaput.
Pomalo uznemiren izašao sam na terasu. Poirotova uveravanja me baš nisu smirila. pa ipak,dok smo oprezni, ništa nam se ne može dogoditi. Odlučio sam u svakom trenu biti oprezniji.
Posle nekih pet minuta Poirot mi se pridružio. Kao i obično pazeći da se ne prehladi, umotao se do ušiju. Seo je pokraj mene i zadovoljno pijuckao kavu.
—Jedino je u Engleskoj kafa tako grozna—dobacio je.—Na kontinentu shvaćtaju kako je za probavu važno pripremiti kafu na odgovarajući način.
Kad je završio, na terai se iznenada pjavio čovek koji je za večerom sedeo za susednim stolom. Bez oklevanja, došao nam je i dovukao još jednu stolicu za naš sto.
Nadam se da nemate ništa protiv toga da vam se pridružim- rekao je na engleskom.
—Dapače, gospodine, samo izvolite — odvratio je Poirot.
Neugodno sam se osećao. Sedeli smo na hotelskoj terasi, ljudi su bili svuda oko nas, ali ipak sam osećao nemir. Predosećao sam opasnost.
U međuvremenu Broj Četiri je nastavio čavrljati kao da je sve u savršenom redu. Teško je bilo ne verovati da nije bona fide turist. Opisivao je izlete i putovanja automobilom, te se predstavljao kao vrli znalac okolnog kraja.
Izvukao je lulu iz džepa ipočeo je paliti. Poirot je izvadio kutiju svojih malih cigareta. Dok je Poirot primicao cigaretu usnama stranac se nagnuo sa šibicom u ruci.
—Dopustite da vam zapalim.Dok je govorio, bez ikakva znaka ili najave, pogasila su se sva svetla i osetio sam kako me guši odvratan miris pod nosom.
Nastavci: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар