PETNAESTO POGLAVLJE
Posle tragične smrti gospodične Flossie Monro video sam da se Poirot nekako promenio. Neuništiva ga samouverenost i samopouzdanje do sad nisu nikad napuštali. Ne, činilo se da nekoliko udaraca za redom konačno ipak ostavlja trag.Postao je nekako mračan i odsutan, a sve bi češće bivao na rubu živaca. Tih je dana bio vrlo napet. Koliko god je to bilo moguće, izbegavao bi raprave o Velikoj Četvorki i činilo se da se svojim starim žarom i poletom opet baca na svoje uobičajene poslove. Pa ipak, znao sam da potajno radi na velikoj stvari. Slaveni čudna izgleda stalno su mu navraćali i, premda mi nije nameravao dati nikakvo objašnjenje o tim tajnovitim aktivnostima, shvatio sam da uz pomoć tih stranaca odbojnaog izgleda radi na nekom novom sistemu odbrane ili sredstvu otpora. Posve slučajno jednom sam prigodom vidieo zabeleške u njegovom poslovnom dnevniku—zatražio je, naime, da proverim neku sitnicu—i video sam da je isplatio golemu svotu- golemu čak i za Poirota, koji tih dana kao da je štampao vlastiti novac —i to nekom Rusu s gotovo svim slovima abecede u prezimenu.
Ne, ništa nije otkrio kad je reč o smeru i načinu na koji je kanio delovati. Neprestance je ponavljao jednu te istu frazu.—Greši ko podcenjuje protivnika.Upamtite to, mon ami!—Ubrzo sam shvatio da je to pogubna zamka koju je svakako nastojao izbeći.
I tako je sve išlo do potkraj meseca, kad me jednog jutra Poirotova napomena jednostavno zaprepastila.
—Danas, prijatelju dragi, savetovao bih da odenete najbolje odelo! Idemo u posetu ministarstvu unutarnjih poslova.
—Zaista? Zbilja, uzbudljivo.Zvaoli su vas da preuzmete neki slučaj. - Ne baš tako. Ja sam tražio razgovor. Možda se sećate kako sam mu nekom prigodom učinio malu uslugu? Stoga, kad je reč o mojim sposobnostima ponekad pokazuje luckast entuzijazam, pa ću sad to iskoristiti. Kao što znate, trenutno u Londonu boravi francuski premijer gospodin Desjardeaux, pa je na moj zahtev ministar unutarnjih poslova sredio da i on bude prisutan to prepodne na našem malom sastanku.
Velečasni Svdnev Crowther, državni sekretar Njenaog Veličanstva za unutarnje poslove, bio je dobro znana i omiljena osoba. Taj pedesetgodišnjišnjak,zagonetna izraza lica i lukavih sivih očiju,primio nas je s oduševljenjem i dobrodušnomšću po čemu je bio dobro poznat.
Leđima okrenut kaminu stajao je visok, vitak čovek šiljaste, crne brade iblagih crta lica.
—Gospodine Desjardeaux— rekao je Crowther,—dopustite mi da vam predstavim gospodina Herculea Poirota, čoveka za koga ste vjerovatno već čuli.
Francuz se naklonio i rukovao s njim.
—Zaista sam čuo za gospodina Herculea Poirota—rekao je ljubaznim tonom. —A ko nije?
—Suviše ste ljubazni, monsieur —rekao je Poirot, naklonivši se i pocrvenevši od zadovoljstva.
—Može li koja rieč i za jednog starog prijatelja? —oglasio se tihi glas i neki se čovek odmaknuo iza ugla pokraj visoke police za knjige.Bio je to naš stari znanac, gospodin Ingles. Poirot se srdačno rukovao s njim.
—A sada, gospodine Poirot—rekao je Crowther.—Stojimo vam na usluzi. Shvatio sam da imamo preneti poruku od najveće važnosti.
—Tako je gospodine. Danas u svetu postoji velika i razgranata organizacija—kriminalistička organizacija.Kontrolišu je četiri osobe za koje se zna i koji se nazivaju Velikom Četvorkom. Broj Jedan je Kinez, Li Čang Yen; Broj Dva je američki multimilioner, Abe Ryland; Broj Tri je Francuskinja; a za Broj Četiri imam mnogo razloga poverovati da je rieč o tajanstvenom britanskom glumcu Claudu Darrellu. Njih četvero združili su se da unište postojeći društveni poredak i zamene ga anarhijom u kojoj bi vladali kao diktatori.
—Neverovatno— promrmljao je Francuz.—Ryland upleten u nešto takvo? Neverovatno, ideja je suviše fantastična.
—Poslušajte, gospodine, ispričatću vam neke pothvate Velike Četvorke.
Poirot je počeo uzbudljivu priču. Premda sam znao sve pojedinosti, priča me ponovo potpuno zaokupila,slušajući ga kako jasno reda sve naše avanture i begove.
Kad je Poirot završio gospodin Desjardeaux je bez reči pogledao gospodina Crowthera. Britanski mu je ministar uzvratio istim pogledom.
—Da, gospodine Desjardeaux, mislim da moramo prihvatiti kako postoji Velika Četvorka.Isprva Scotland Yard se podsmehivao, ali naposletku su ipak morali priznati da je gospodin Poirot u mnogim stvarima imao pravo. Ne, ne mogu se oteti utisku da gospodin Poirot —hm—malo preteruje.
Umesto odgovora, Poirot mu je izneo deset neoborivih tvrdnji. Mene je zamolio da ih ni sada ne obelodanjujem, pa ih neću spominjati. Ne mogu reći da je govorio o neverovatnim potonućima podmornica koja su se zbila određenog meseca i o nekoliko nesreća te prisilnih spuštanja aviona. Prema Poirota sve su to bila dela Velike Četvorke i potvrda činjenice da je ta banda imala različite naučne tajne za koje svet uopšte nije znao.
Nakon toga, usledilo je pitanje koje sam i očekivao od francuskog premijera.
—Kažete da je treći član organizacije neka Francuskinja. Znate li nešto o njenom imenu?
—Reč je o poznatom imenu, monsieur. Časnom imenu. Broj Tri nije niko drugi do poznata Madame Olivier.Na spomen te poznate svetske naučnice, naslednice Curiejevih, gospodin Desjardeaux je poskočio u stolici a lice mu je postalo ljubičasto od uzbuđenja.
- Madame Olivier! Nemoguće! Apsurdno! To što ste rekli prava je uvreda!
Poirot je lagano kimnuo glavom, ali nije odgovorio. Desjardeaux je nekoliko trenutaka zapanjeno gledao. Smirio se, pogledao ministra unutarnjih poslova i značajno se lupio na čelu.
—Gospodin Poirot je veliki čovek — rekao je —Ne, čak i veliki čovek —ponekad pati od nekih svojih manija, zar ne? Pa u visokim krugovima traga za svojim omiljenim urotama. Nije to ništa nepoznato. Slažete se, zar ne, gospodine Crowther?
Ministar unutarnjih poslova sedeo je bez reči nekoliko minuta a onda je progovorio polako i nekako tegobno.
—Ne znam, ne znam, iskreno govoreći —progovorio je napokon.—uvek sam, pa i danas u gospodina Poirota imao najveće moguće poverenje, ali —ne, zaista je potrebno truda da se u to poveruje.
—Tužan taj Li Chang Yen— nastavio je gospodin Desjardeaux.
—Je li ko ikad čuo za njega?
—Ja jesam— neočekivano se začuo glas gospodina Inglesa.
Francuz ga je začuđeno pogledao i nepokretno se zapiljio u njega, kao nikad dosad podsećajući na kip kineskog idola. —Gospodin Ingles je naš najveći autoritet kad je reč o unutarnjim zbivanjima u Kini.
—I vi ste čuli za tog Li Chang Yena?
—Sve dok jednog dana nisam sreo gospodina Poirota mislio sam da sam jedini čovek u Engleskoj koji je ikad čuo za LiChang Yena. Ne budite sigurni,gospodine Desjardeaux, samo je jedan čovek danas važan u Kini —Li Chang Yen. Njegov je um možda, i kažem samo možda, u ovom trenutku najbolji um na svetu.
Gospodin Desjardeaux je zapanjen sedeo bez reči, no, ubrzo se ipak pribrao.
-Možda ipak ima nešto u tome što govorite, gospodine Poirot—rekao je hladno.—Ali, kad je reč o Madame Olivier, nema nikakve sumnje da grešite. Ona je istinska kći Francuske, potpuno predana nauci.
Poirot je slegnuo ramenima i nije odgovarao.
Tišina je potrajala nekoliko trenutaka, a onda je moj mali prijatelj ustao s ponositim izrazom lica i držanja koje se čudno podudara s njegovom strogom ličnošću.
—Gospodo, to je sve što imam reći —upozoriti vas. Mislio sam da mi nećete poverovati. Ne, barem ćete biti oprezni. Moje će vam reči ostati u sećanju i svaki novi događaj će vas poljuljati vaš u nepoverljivost. Morao sam progovoriti sada —možda kasnije više ne bih mogao. —Mislite—?— pitao je Crowther,uprkos svemu impresioniran zloslutnošću u Poirotovu glasu.
—Hoću reći, gospodine, da moj život, otkako sam uspeo otkriti identitet Broja Četiri, više nije vriedan pišljiva boba. Nastojaće me uništiti po svaku cenu —a njega bez razloga ne zovu 'Uništavatelj'. Gospodo, dopustite da vas pozdravim.Vama, gospodine Crowthere, predajem ovaj ključ i zapečaćenu omotnicu. Skupio sam sve svoje beleške o tom slučaju,kao i neka razmišljanja o tome kako se najbolje suprotstaviti tom zlu što svakog trena može uzdrmati svet, te sve spremio u sef. U slučaju moje smrti ovlašćujem vas, gospodine Crowthere, da preuzmite te papire i koristite se njima kako znate i umete. A sada, gospodo, još jedan put želim vam ugodan dan.
Desjardeaux se jedva vidljivo hladno naklonio, dok je Rowther skočio i pružio ruku.
—Uverili ste me, gospodine Poirot. Premda cela stvar zvuči fantastično,verujem potpuno u istinitost svega što ste nam govorili.
Ingleski je otišao s nama.
—Nisam razočaran razgovorom —rekao je Poirot dok smo hodali jedan uz drugoga.—Nisam niti očekivao da ću uveriti gospodina Desjardeauxa, ali barem sam osigurao da, ako umrem, sa mnom nestane sve što sam doznao. A ponekog sam i uverio.
—Kao što znate, ja sam uz vas— rekao je Ingleski.—Kad smo već kod toga,otputovatću u Kinu čim budem mogao.
—Je li vam to mudro?
—Ne— rekao je suho Ingleski. —Ali nužno jest. Čovek mora učiniti što može.
—Ah, vi ste hrabar i odvažan čovek! —uzviknuo je Poirot.— Da nismo na ulici, zagrlio bih vas.Pomislio sam da je Inglesu ipak laknulo.
—Pretpostavljam da u Kini neću biti izvrgnut većim opasnostima nego što ste vi ovde uLondonu —zamrmljao je.
—To je verobvatno točno —priznao je Poirot.—Nadam se da im neće uspeti masakrirati i Hastingsa, doista se nadam. To bi me strašno uzrujalo.
Prekinuo sam ovaj veseli razgovor i dodao kako uopšte nemam nameru dopustiti da me masakriraju. Uskoro smo se rastali s Inglesom. Neko smo vreme hodali bez reči, u tišini koj u je ipak prekinuo Poirot potpuno neočekivanom primedbom.
—Mislim—i to zaista mislim —da ću morati angažovati i svog brata.
—Vašeg brata —uzviknuo sam zapanjen.—Nisam uopšte znao da imate brata.
—Iznenađujete me, Hastingse. Zar vi ne znate da svi slavni detektivi imaju braću koja bi mogla postati još slavnija od njih samih, da nije njihov konstitucionalne indolencije.
Poirot se zna služiti čudnim gestama zbog kojih je gotovo nemoguće odrediti da li se podruguje ili misli ozbiljno. U ovom je trenutku taj pokret bio očit.
—Kako se zove vaš brat? —upitao sam nastojeći se prilagoditi tojnovosti.
—Achille Poirot —odgovorio je Poirot posve ozbiljnim glasom. —Živi nedaleko od grada Banje, u BelgijI.
- A čim se bavi? —zapitao sam znatiželjno, zanemarujući pritom čuđenje spram ličnosti i sklonosti preminule Madame Poirot, kao i njezinaog ukusa kad je reč o klasičnim imenima.
—Ne bavi se ničim. Kao što to ja kažem, on je jednostavno indolentan. Ne, njegove su sposobnosti gotovo poput mojih —a to mnogo govori.
—Je li nalik vama?
—Podosta. Ali, ni privatno nije tako zgodan. I nema brkove.
—Stariji ili mlađi od vas?
—Rođeni smo istoga dana.
—Blizanac—poviknuo sam.
—Točno, Hastings. Uvek s postojanom preciznošću ispravno zaključujete. Ne, evo nas pred kućom.Smjesta ćemo se pozabaviti tim sitnim slučajem grofičine ogrlice.
Ne, grofičinoj je ogrlici bilo suđeno da malo sačeka. Čekao nas je posve drugačiji slučaj.
Naša stanodavka, gospođa Pearson, odmah nas je objavila kako je zvala neka medicinska sestra i da čeka Poirota.
Našli smo je kako sedi u velikom naslonjaču okrenuta prozoru. Srednjovječna žena,ugodnog lica u tamnoplavoj haljini. Malo je oklevala, ali Poirot ju je brzo oslobodio nelagode i počela je svoju priču.
—Vidite gospodinePoirot, nikad pre nisam naišla na nešto takvo. Iz Sestrinstva Lark su mi poslali da posetim nekog pacijenta u Hertforshireu. Nekog staroga gospodina, gospodina Tempietona. Vrlo lepa kuća, vrlo ugodni ljudi.Supruga, gospođa Templeton, mnogo je mlađa, a on ima sina iz prvog braka koji živi s njima. Ne znam da li se mladić i njegova pomajka uvek slažu. Ne biste za njega mogli reći da je normalan—ne baš ni 'zaostao', ali očito ograničenog intelekta. Ne, odmah mi se ta bolest gospodina Tempietona učinila tajnovitom. Ponekad se činilo da je s njima sve uredu, a onda bi iznenada dobio gastritične napadaje s boloveima i povraćanjem. Ne, činilo se da lekar nije posebno zabrinut, a nije bilo moje da se mešam. Ali, nikako se nisam mogala osloboditi toga. Ja onda — zaustavila se i pocrvenela.
- Nešto se zbilo što je u vas pobudilo sumnje? —upitao je Poirot.
-Da.
Ne, činilo se da se još ne može opustiti.
—Ustanovila sam da i posluga govorka o tome. ..,
—O bolesti gospodina Tempietona?:
—A, ne! O -o onoj drugoj stvari.
—Gospođi Templeton?
-Da.
—Možda o gospođi Templeton i lekaru?
Poirot je tu imao nepogrešiv instinkt. Sestra ga je zahvalno pogledala i nastavila.Posluga jest govorkala. A onda sam ih jednog dana i sama videla zajedno —u vrtu. —U tome je sve ostalo. Naša je stranka pala u takvu agoniju zaprepaštenog stida da je niko ni slučajno ne bi pitao šta je tačno videla u vrtu. Sigurno je videla dovoljno da sama shvati očemu se radi.
—Napadi su postajali sve jači. Dr.Treves je rekao da je sve to potpuno prirodno i očekivano, te da gospodin Templeton neće još dugo. Ne, nisam nikad videla tako nešto —nikad u svojoj dugoj praksi medicinske sestre. Imala sam utisak da je to pre neki oblik
Zastala je oklevajući.
—Trovanja arsenom?—rekao je Poirot kao da joj je nastojao pomoći
Klimnula je glavom.
—A onda je i pacijent, mislim, rekao nešto čudno. 'Oni će me,njih četvero.Ipak će me oni.'
—Da?—ubrzo se opet javio Poirot.
—To su doslovno njegove reči, gospodine Poirot. U tom je trenutku patio od strašnih bolova i,naravno, jedva je znao šta govori. —'Oni će me, njih četvero' ponavljao je Poirot zamišljeno.-Šta je mogao misliti pod tim 'njih četvero'? Šta vi mislite? —Ne bih vam znala reći, gospodine Poirot. Moţžda je mislio na svoju suprugu i sina te lekara i moţžda gospodičnu Clark, prijateljicu gospođe Tempieton. To ih je četvero, zer ne. Možda je mislio da su se urotili protiv njega.
—Da, da, to bi moglo —rekao je Poirot pomalo odsutnim glasom.
—A što je s hranom? Zar niste mogli preduzeti nikakve mere opreza?
—Uvek činim što mogu. Ne, naravno, ponekad gospođa Tempieton insistira da mu sama odnese jelo, a ponekad pak nisam na dužnosti.
—Tačno. A jeste li toliko uvereni da biste otišli na policiju?
Na licu joj se mogao videti užas od pomisli na to.
—Evo što sam preduzela, gospodine Poirot. I gospodin Tempieton je jednog dana imao posebno jak napad nakon što je pojeo tanjir supe Uzela sam malo supe s dna i evo donela sam uzorak. Danas sam dobila slobodan dan kako bih posetila bolesnu majku, jer se gospodin Tempieton oseća dovoljno dobro da ostane bez moje pomoći.Izvukla je malu bočicu s tamnom tekućinom i pružila je Poirotu.
—Odlično, mademoiselle. Smesta ćemo dati na analizu. Ako navratite za,recimo, sat vremena mislim da ćemo moći rešiti vaše sumnje na jedan ili, pak drugi način.
Nakon što je od naše gošće uzeo ime i osnovne podatke, Poirot ju je ispratio do vrata. Napisao je kratku belešku i poslao je u laboratorij zajedno s bočicom supe.Dok je čekao rezultate,Poirot se zabavljao proveravajući podatke o našoj gošći. Moram priznati da me donekle iznenadilo.
—Ne, ne, prijatelju dragi—rekao je.—Nije loše biti oprezan. Ne zaboravite da nam je Velika Četvorka za petama.
Međutim, ubrzo je dobio potvrdu da medicinska sestra pod imenom Mable Palmer jest zaposlena u Institutu Lark, te da je poslana da neguje spomenutog bolesnika.
—Zasad je sve u najboljem redu—rekao je namignuvši mi. —A, evo dolazi i sestra Palmer, a tu je i izveštaj iz laboratorije.
—I jesu li našli arsen? —upitala je bez daha. Poirot je odmahnuo glavom i ponovo smotao izveštaj.
-Ne. Oboje smo se više nego iznenadili.
—Ni traga arsenu—nastavio je Poirot.
—Ne, ima antimona, pa zato odmah krećemo u Hertfordshire. Dao Bog da već nismo zakasnili.
Zaključili smo kako bi bilo najjednostavnije da se Poirot otvoreno predstavi kao detektiv, ali da kao tobožnji razlog posete navede razgovor s gospođom Tempieton o nekoj njezinoj bivšoj sluškinji ime koje je dobio od sestre Palmer, a za koju se zanima zbog na vodne upletenosti u pljačku dragulja.
Već je bilo kasno kad smo došli u, kako se kuća zvala Elmstead. Pustili smo da sestra Palmer stigne dvadesetak minuta pre nas, da ne bismo pobudili sumnje kako smo došli zajedno.
Primila nas je gospođa Templeton, visoka tamnoputa ţžena, spretnih gipkih pokreta i nemirnih očiju. Opazio sam kako je, kad je Poirot rekao da je detektiv, nakratko glasno uzdahnula kao da se zapanjila, ali na pitanja o sluškinji spremno je odgovarala. Da bi je iskušao, Poirot je počeo dugu priču o nekom trovanju u kojem se kao mogući krivac javlja i supruga. Dok je govorio nije skidao pogled s njena lica. Premda je pokušavala na sve moguće načine, gospođa Templeton je jedva prikrivala sve veću uzrujanost. Iznenada, uz neku nesuvislu ispriku, izjurila je iz sobe.
Nismo dugo ostali sami. Ušao je čovek širokih ramena mladih riđih brkova sa cvikerom na nosu.
—Dr. Treves—predstavio se.
—Gospođa Templeton me je zamolila da je ispričam. Znate, u vrlo je lošem stanju. Živčana napetost. Brine se za supruga i za sve te stvari. Prepisao sam joj mirovanje i brom. nNe, gospođa se nada da će te ostati na ručku na kojem ću vam ja biti domaćin. I ovde smo čuli za vas,gospodine Poirot, pa želimo iskoristiti vašu posetu. A, evo ga dolazi i Micky.
U sobu je ušao mladić nesigurna, teturava hoda. Lice mu je bilo okruglo, a položaj obrva stvarao je utisak kao da se stalno čudi. Neobično se smešio dok se rukovao. Nema sumnje da je pred nama stajao 'zaostali' sin.
Uskoro smo svi pošli na večeru. Dr. Treves je napustio sobu—mislim, da otvori neko vino —i iznenada mladić je na zapanjujući način promenio izgled. Nagnuo se i zagledao u Poirota.
—Došli ste zbog oca —rekao je kimajući glavom.- Ja znam da jeste. Mnogo toga ja znam —ali ntko tako ne misli. Majka će biti sretna kad otac umre i kad se bude mogla udati za dr. Trevesa. Znate, nije mi to prava majka. Ne volim je. Ona želi da otac umre.
Sve je to bilo grozno. Na sreću lekar se vratio pre nego što je Poirot mogao odgovoriti. Morali smo nastaviti usiljeni razgovor. A onda iznenada Poirot se srušio u stolac bolno jeknuvši. Lice mu se izobličilo od boli.- Šta je s vama, dragi gospodine? —viknuo je lekar
- Iznenadni grč. Naviknut sam na to. Ne, ne,ne treba mi nikakva pomoć,doktore. Smem li prileći u nekoj gornjoj sobi?
Odmah su udovoljili njegovom zahtevu. Otpravio sam ga do sobe na gornjem spratu, gde se srušio na krevet uz bolan jauk.
Nekoliko trenutaka i ja sam mu verovao, ali brzo sam shvatio da Poirot - kako je voleo govoriti - 'igra svoju ulogu u komediji' i da namerava ostati sam uz bolesnikovu sobu na gornjem spratu.Zato se nisam iznenadio kad je, istog trenutka kad smo ostali sami, Poirot naglo skočio.
-Brzo,Hastingse, prozor.Izvana je bršljan. Možemo se spustiti pre nego što posumnjaju.
- Spustiti se?- Da, moramo odmah nestati iz ove kuće. Videli ste ga za večerom?
-Lekara?
-Ne, mladog Templetona. Ta njegova igra s hlebom. Sećate se šta nam je Flossie Monro rekla pre nego što je umrla ? Da Claud Darrell ima običaj drobiti hleb po stolu i onda kupiti mrvice. Hastingse, ovo je velika urota a taj mladić tupa izgleda nije nitko drugi do naš stari neprijatelj-Broj Četiri! Pohitajmo!
Nismo gubili vreme na prepirke. Premda se sve činilo neverovatnim, nije bilo mudro oklevati. Brzo smo spuznuli niz bršljan, nastojeći nedizati nikakvu buku te pohitali ravno prema železničkoj stanici u obližnjem gradiću. U zadnji smo tren uhvatili poslednji voz, onaj u 8,34, kojim smo stigli u grad oko jedanaest sati naveče.
—Urota—rekao je Poirot zamišljeno. —Pitam se samo koliko je osoba uključeno u tu igru? Mislim da je porodica Templeton zapravo skupina agenata Velike Četvorke. Jesu li nas jednostavno želeli namamiti u tu kuću? Ili je posredi nešto mnogo suptilnije? Jesu li tamo smerali izigravati tu komediju i pojačavati moje zanimanje sve dok ne pripreme -ali, što? Pitam se, pitam.
Ostao je duboko zamišljen. Kad smo ulazili u našu kuću, zadržao me na vratima dnevne sobe.
—Oprez, Hastingse. Vrlo sam sumnjičav. Ući ću prvi.
To je učinio i, na moje prigušeno veselje, iz opreza starom je kaljačom pritisnuo prekidač na zidu. Zatim je obišao celu sobu, krećući spoput nekočudnog mačka —oprezno, paŽljivo i pomno motreći da ga nešto ne iznenadi. Promatrao sam ga stojeći pokorno uza zid, gde me je postavio.
—Činise da je sve u redu, Poirot—rekao sam nestrpljivo.
—Da, čini se da je tako, mon ami, čini se da je tako. Ne, moramo biti sigurni.
—Besmislica!—rekao sam.—Upalit ću kamin i zapalit lulu, pa šta bude. Ipak sam i ja vas jedanput uhvatio. Sinoć ste uzeli šibice, a niste ih kao obično vratili na stalak—a zbog toga mene uvek psujete. Ispružio sam ruku. Čuo sam Poirotov krik upozorenja - video sam kako se bacio na mene - moja je ruka dotaknula kutijusa šibicama.I tada - bljesak plavičastog plamena - prasak koji je zaparao uši —i tama.
—Došao sam svesti i ugledao pred sobom poznati lik starog prijatelja dr.Ridgewaya. Izraz olakšanja pojavio mu se na licu.
-Budite mirni. -rekao je umirujućim glasom.-Sve je u redu. Znate, dogodila se nesreća.
- Poirot?—prošaptao sam. - U mojem ste stanu. Sve je u redu.Jeza mi je obuzela srce. Izbegavanje odgovora na direktno pitanje pobudila je u meni još veći strah.
- Poirot? - ponovio sam. -
Što je s Poirotom? Video je da nema gde i da bi svako daljnje izbegavanje odgovora bilo je besmisleno.
-Nekim ste se čudom spasili
- Poirot - on nije! Kriknuo sam.- Nije valjda mrtav? Nije valjda mrtav? Ridgeway je pognuo glavu, dok mu se svaki osećaj jasno ocrtavao na licu.
Poslednjim atomima snage uspravio sam se na ležaju.
Poirot je možda mrtav-rekao sam gotovo nečujno.
- Ne, njegov duh i dalje živi. Nastaviću njegovo delo! Smrt Velikoj Četvorki!
I tada sam se ponovo onesvestio.
Нема коментара:
Постави коментар