JEDANAESTO POGLAVLJE,
Poirot i ja smo često večerali u malom restoranu u Sohou. Jedne smo večeri opazili prijatelja za susednim stolom. Kad je video da ima mjesta za našim stolom, inspektor Japp je došao i pridružio nam se. Već je dosta vremena prošlo od našeg zadnjeg susreta.
—
Ne dolazite nam više u posete —predbacio mu je Poirot.—Nismo se sreli još od slučaja Žutog jasmina, već gotovo mesec dana.
- Bio sam gore na severu —i to je jedini razlog. Šta je novo kod vas?Velika Četvorka još se razmahuje - ha?
Ponovo mu predbacujući, Poirot je podignuo prst.
—Ah! Rugate mi se—ali Velika Četvorka —oni zista postoje.
—Oh! U to ne dvojim—ali oni nisu, kao što vi to smatrate, na vrhu sveta.
—Prijatelju dragi, potpuno ste u krivu. Najveća sila zla u današnjem svetu zove se 'Velika Četvorka'. Čemu teže —niko to ne zna, ali takva kriminalna organizacija nikad dosad nije postojala. Najveći um u Kini na njenom je čelu, američki milioneri fancuska naučnica kao članovi, a četvrti —
Japp ga je prekinuo.
—Znam—znam. Uvek vam se to mota po glavi. Već prerasta pomalo u
maniju, gospo'n Poirot. Za promenu, razgovarajmo o nečem drugom. Zanima li vas šah?
—Igram ga.
—Jeste li juče primetili nešto čudno? Partija dvojice svetskih poznatih igrača i jedan od njih umire za stolom?
—Načuo sam nešto. Dr. Savaronoff, ruski šampion, bio je prvi učesnik, a drugi
—koji je podlegao srčanoj klijenuti —izvanredan mladi Amerikanac GilmourWilson.
—Tačno. Pre nekoliko godina Savaronoff je pobedio Rubinsteina i postao ruski šampion. Govorilo se da će Wilson biti drugi Capablanca.
—Vrlo čudan događaj —zaključio je Poirot. —Ako se ne varam, to vas lično ozanima?
Japp se nasmejao, ali u smeehu se osećala neka nelagoda.
—Pogodili ste, gospo'n Poirot. U nedoumici sam. Wilson je bio savršenog zdravlja—ni traga srčanim tegobama. Njegova je smrt neobjašnjiva .
- Sumnjate da ga je dr. Savaronoff maknuo s puta?—rekao sam.
—Ni slučajno —uzvratio je Japp suho. —Mislim da čak ni Rus ne bi ubio čoveka samo da ne doživi poraz u partiji šaha —a uz to, koliko mogu dokučiti, krivac je negde posve drugo. Za doktora se tvrdi da je vrhunski igrač —govori se da je samo Lasker bolji od njega.
Poirot je zamišljeno kimnuo glavom.
- A na šta onda tačno ciljate? —zapitao je.—Zašto bi netko otrovao Wilsona? Pretpostavljam, naravno, da sumnjate da je otrovano.
—Prirodno. Kad srce otkaže, to znači da je srce prestalo kucati—zapravo,to je tako jednostavno. U ovom trenutku to nam i lekar govori, premda privatno nagoveštava kako nije zadovoljan s objašnjenjem.
—Za kad je određena autopsija?
—Za večeras. Wilson je umro potpuno iznenadno. Na njemu se nije opažalo ništa neobično i zapravo je micao figuru kad se odjedanput srušio ničice —mrtav!
— Malo je otrova s takvim efektom —usprotivio se Poirot.
—Znam. Autopsija će nam, nadam se, pomoći. Ali zaš to bi iko želeo Wilsona maknuti s puta -to bih hteo znati? Bezopasan, jednostavan mladić. Upravo je došao iz Amerike i, prema svemu sudeći, nije imao neprijatelja.
—Čini se neverovatnim —dobacio sam.
—Uopšte ne
-rekao je Poirot smešeći se. —Vidim da Japp ima neku svoju teoriju.
—Imam, gospo'n Poirot. Ne verujem da je otrov bio namenjen Wilsonu -bio je namenjen drugom.
—
Savaronoffu?
—Da. Savaronoff se ogrešio o boljševike početkom revolucije. Čak se govorilo da je ubijen. Zapravo uspeo je pobeći i tri se godine krio po divljinama Sibira, pretrpevši neverovatne patnje. Toliko je prepatio da je sad posve drugi čovek. Prijatelji i znanci tvrde da ga jedva prepoznaju. Kosa mu je pobelela i strahovito se postarao. Polu invalid je i retko izlazi; živi sam s nećakinjom, Sonjom Daviloff, i svojim ruskim slugom u jednom stanu prema Westminsteru. Možda i dalje sebe smatra progonjenim čovekom. Dugo se svim silama opirao i samoj pomisli o ovom šahovskom dvoboju. Nekoliko je puta jednostavno sve odbio, a pristao je tek kad su novinari digli graju zbog njegovog 'nesportskog odbijanja'. Gilmour Wilson je
ustrajao u svojim izazovima na tipično jenkijevski tvrdoglav način i naposletku postigao što je hteo. I sada vas pitam, gospo'n Poirot, zašto nije pristao pre? Zato što nije želeo izazvati pažnju. Nije želeo da mu neko bude za petama. To je moje mišljenje Gilmoura Wilsona su ubili greškom.
Niko ne bi mogao privatno za sebe izvući dobitak iz Savaronffove smrti?
— Pa, možda, pretpostavljam njegova nećakinja. Nedavno je stekao golem
imetak. Ostavila mu ga je Madame Gospoja, supruga profitera u trgovini šećerom još pod starim reţžimom. Verujem da su nekad bili vrlo bliski, jer ona je odbila prihvatiti izveštaje o njegovoj smrti.
—Gde se igrao dvoboj?
—U Savaronoffovu stanu. Kako sam vam rekao on je nevažeći.
—Mnogo je ljudi pratilo dvoboj?
—Najmanje desetak—verojatno i više. Poirot je načinio vrlo izražajnugrimasu.
—Siroti moj Jappu, zadatak vam baš nije lak.
—Kad budem pouzdano znao da je Wilson otrovan, onda mogu krenuti.
—Jeste li pomišljali da bi u međuvremenu —ako pretpostavimo da imate pravo kad tvrdite da je Savaronoff trebao biti žrtva—ubica ponovo mogao pokušati?
—Naravno da jesam. Dva čoveka motre na Savaronoffov stan.
—To bi moglo biti korisno ako neko svrati s bombom pod rukom—rekao je Poirot suvo.
- Počeli ste se zanimati, gospo'n Poirot —rekao je Japp, namignuvš i. — Želite svratiti do mrtvačnice i pogledati Wilsonovo telo pre nego ga dohvate lekari? ko zna —moda mu se nakrivila igla za kravatu, a to vama može biti važan trag za rešenje tajne
—Dragi moj Jappu, celo me vreme večere svrbe prsti da vam namestim iglu za kravatu. Dopuštate? Ah! mnogo ugodnije za oko. Da, kako da ne, pođimo u mrtvačnicu.
Video sam da je svu svoju pažnju Poirot usmerio novom slučaju. Već dugo nije pokazivao nikakvo zanimanja za neki slučaj nepovezan s Velikom Četvoromkom, pa sam se zaista razveselio videvši da se vraća u staru formu.Što se mene tiče, osećao sam duboku bol dok sam gledao nepokretno telo i izobličeno lice tog bespomoćnog mladog Amerikanca koji je na tako čudan način završio život.
Poirot je pomno razgledavao telo. Nigde nije bio nikakav znak, osim malog ožiljka na levoj ruci.
—A lekar kaže da je to opeklina, a ne posekotina
—objasnio je Japp.
Poirot se fokusirao na predmete iz džepova mrtvog mladića koje je pred nama poslagao policajac u službi. Ništa posebno —rupčić, ključevi, svežanj beleški i neka beznačajna pisma. ne, jedan je predmet po strani zaokupio Poirota.
— Figura!— uzviknuo je.—Beli lovac. Je li i to bilo u džepu?
—Ne, držao ga je u šaci. Imali smo dosta teškoća da mu ga izvučemo iz prstiju. Nekom prilikom moraćemo ga vratiti dr. Savaronoffu. Pripada prekrasnom kompletu šahovskih figura od belokosti.
—Dopustite mi da mu ga vratim. Poslužiće mi kao izgovor za posetu.
—Aha!—povikao je Japp.—Ipak se želite uključiti u ovaj slučaj.
—Priznajem. Tako ste umešno pobudili moje zanimanje.
— Odlično. Odvukao sam vas od vaših tegobnih misli. ja kapetan Hastings je, kako vidim, sretan zbog toga.
- Moglo bi se reći —rekao sam nasmejavši se. Poirot se ponovo okrenuo mrtvom telu.
—Možete li mi izneti još kakvu malu pojedinost o njemu?—upitao je.
— Mislim da ne.—Čak ni da je bio levak?
—Vi ste čarobnjak, gospo'n Poirot. Kako ste znali? Doista je bio levak. Premda to nema nikakve veze sa slučajem.
—Baš nikakve —odmah se složio Poirot, shvativš i da se Japp naljutio. —Mala šala —ništa više. Volim se šaliti s vama...
Nakon prijateljskog dogovora napustili smo gostionicu. Poirot je zastao i beznadno me pogledao.
—Uvek tragate za nekom romansom. Nepopravljivi ste. Baš bih želeo da vam se pokaže kako je Sonia Daviloff naša stara prijateljica i neprijateljica grofica Vera Rossakoff.
Na spomen grofice lice mi se smračilo.
—Poirot, ma ne sumnjate valjda...
— Ne, ne. Samo šala! Bez obzira na sve što Japp govori nije mi Velika Četvorka baš toliko na umu
Vrata stana otvorio nam je sluga čudno nepomičnoga lica. Bilo je nemoguće poverovati da bi to bezizražajno lice moglo ikad odraziti neki osećaj.
Poirot je pružio posetnicu kojoj je Japp napisao nekoliko reči da nas predstavi, a sluga nas je uveo u nisku, dugu sobu opremljenu raznim ukrasima i figuricama. Nekoliko prekrasnih ikona visilo je po zidovima, a na podu skup perzijski tepih. Na stolu je stajao samovar.
Razgledao sam jednu od ikona za koju sam ocenio da je posebno vredna, a kad sam se okrenuo, ugledao sam Poirota ispruženog potrbuške na podu. Bez obzira na svu lepotu tepiha, ipak mi se to činilo preteranim.
—
Zar je to zaista toliko lep primerak? —upitao sam.
—E? Oh! Tepih? Ne. nisam razgledavao tepih. Ne, ipak reč je o prekrasnom primerku, prelepom da bi neko u njega tek tako iz obesti zakucao veliki ekser, Ne, Hejstings —nastavio je kad sam mu se približio —nema više eksera. No ostala je rupa.
Zbog iznenadnog zvuka naglo sam se okrenuo a Poirot je žustro skočio na noge. Na vratima je stajala devojka. Dok nas je pažljivo gledala, u očima joj se videla sumnjičavost.Srednje visine, predivnog, pomalo mrzovoljnog lica, tamnoplavih očiju i izrazito, crne kratko ošišane kose. Kad je progovorila glas joj je bio pun i zvučan,ne-engleski.
— Bojim se da vas ujak neće moći primiti.Teški je nevažeći.
— Šteta zaista. Ne, možda biste vi mogli biti ljubazni da mi pomognete. Vi ste Mademoiselle Daviloff, zar ne?
—Da, ja sam Sonia Daviloff. Šta biste želeli znati?
—Raspitujem se o toj tužnoj stvari koja se zbila prošle noći — o smrti gospodina Gilmoura Wilsona. Šta mi možete reći o tome?
Oči su joj se naglo raširile.
—Umro je od klenuti srca —dok je igrao šah.
—Policija nije baš sigurna da je reč o klenuti srca, mademoiselle.
—Znači istina je —iskoristila je. —Ivan je imao pravo.
—Ko je Ivan i zašto kažete da je imao pravo .
- Ivan vam je o tvorio vrata—i već mi je rekao kako drži da Glimour Wilson nije umro prirodnom smrću —da je greškom otrovan.
—Greškom.
—Da, otrov je bio o namenjen mom ujaku. Gotovo je potpuno zaboravila prvotnu sumnjičavost i počela je žurno govoriti.
—Zašto to kažete, mademoiselle? Ko je želeo otrovati dr. Savaronoffa?
Kimnula je glavom.
—Ne znam. Uopšte nemam pojma. A moj mi ujak neće poverovati. Možda je to i razumljivo. Znate, jedva da me poznajem. Video me je još dok sam bila dete a onda tek kad sam došla živeti s njim ovde u Londonu. Ali, nešto posve pouzdano znam:nečeg se boji. Mnogo je tajnih udruženja u Rusiji i jednog sam dana slučajno čula nešto zbog čega sam počela verovati da ujak strahuje baš od jednog takvog društva. Recite mi, monsiuer, - prišla mu je korak bliže i počela govoriti ispod glasa - jeste li ikad čuli za udruženje koja se naziva 'Velika Četvorka'?
Poirot je gotovo iskočio iz kože. Oči su mu se razrogačile od zapanjenosti.
—Ma, šta vi-šta vi znate o Velikoj Četvorki, mademoiselle?
—Znači, postoji takvo udruženje! Čula sam kako se spominje pa sam upitala ujaka. Nikad nisam videla tako zaplašenog čoveka. Sav je probledeo i počeo se tresti. Strahovao je od njih, monsieur, zaista je strahovao, siguran sam u to. A greškom su ubili tog Amerikanca, Vilsona.
—Velika Četvorka —promrmljao je Poirot.
- Uvek Velika Četvorka! Zaprepašćujuća podudarnost, mademoiselle, ali vaš je ujak i dalje u velikoj opasnosti. Moram ga spasiti. Molim vas da mi potanko ispričate događaje te fatalne noći. Pokažite mi šahovsku ploču, sto, kako su sedeli igrači—sve.
Pošla je u ugao sobe i privukla stolić. Gornja ploča stola bila je prekrasna, s urezanim kvadratićima srebrne i crne šahovnice
—Poslan je mom ujaku pre nekoliko nedelja, uz zahtev da na njemu odigra svoj sledeći meč. Stajao je u sredini sobe —
ovako.
----------------
ovde stala
Poirot je razgledao stol, po meni, nepotrebno pažljivo. Istragu i razgovor uopšte nije vodio na način koji bih smatrao zadovoljavajućim. Mnoga su mi se pitanja činila potpuno besmislenim, a za neka važna uopšte nije pokazivao nikakvo zanimanje. Zaključio sam da ga je neočekivano spominjanje Velike Četvorke potpuno izbacilo iz takta.
Nakon što je nekoliko trenutaka pregledao stolić i tačan položaj na kom se nalazio, Poirot je zatražio da vidi šahovske figure. Sonia Daviloff mu ih je donela u kutiji. Površno je pogledao nekoliko figura.
—Izvanredan šah —promrmljao je odsutno.
Još ni pitanja o osvežavajućim pićima ili pak ljudima koji su gledali dvoboj.
Značajno sam se nakašljao.
—Zar ne mislite, Poirot, da—Odmah me prekinuo .
—Ne mislite, prijatelju dragi, sve prepustiti meni. Mademoiselle, zar je zaista nemoguće videti vašeg npr.ujaka? Na licu joj se pojavio jedva primetan smešak.
—Primiće vas, primiti. Znate, moj je zadatak da prva razgovaram s nepoznatima.
Nestala je. Čuo sam žamor u susednoj sobi. Za nekoliko trenutaka pojavila se na vratima i rukom pokazala da se uđemo u susednu prostoriju. Čovek koji je ležao na kauču bio je impozantan. Visok, suhvonjav, gustih rasčupanih obrva i lica naboranaog zbog izgladnela i tegobna života. Dr. Savaronoff je bio vrlo izražajna osoba. Opazio sam čudan oblik glave, neobično izdužene. Veliki šahista, znao sam, mora imati i veliku glavu. Sad sam lako mogao shvatiti da je dr. Savaronoff bio drugi najveći šahist sveta. Poirot se naklonio.
—M. le Docteur, mogu li nasamo govoriti s vama
Nakon što je nekoliko trenutaka pregledao stolić i tačan položaj na kom se nalazio, Poirot je zatražio da vidi šahovske figure. Sonia Daviloff mu ih je donela u kutiji. Površno je pogledao nekoliko figura.
—Izvanredan šah —promrmljao je odsutno.
Još ni pitanja o osvežavajućim pićima ili pak ljudima koji su gledali dvoboj.
Značajno sam se nakašljao.
—Zar ne mislite, Poirot, da—Odmah me prekinuo .
—Ne mislite, prijatelju dragi, sve prepustiti meni. Mademoiselle, zar je zaista nemoguće videti vašeg npr.ujaka? Na licu joj se pojavio jedva primetan smešak.
—Primiće vas, primiti. Znate, moj je zadatak da prva razgovaram s nepoznatima.
Nestala je. Čuo sam žamor u susednoj sobi. Za nekoliko trenutaka pojavila se na vratima i rukom pokazala da se uđemo u susednu prostoriju. Čovek koji je ležao na kauču bio je impozantan. Visok, suhvonjav, gustih rasčupanih obrva i lica naboranaog zbog izgladnela i tegobna života. Dr. Savaronoff je bio vrlo izražajna osoba. Opazio sam čudan oblik glave, neobično izdužene. Veliki šahista, znao sam, mora imati i veliku glavu. Sad sam lako mogao shvatiti da je dr. Savaronoff bio drugi najveći šahist sveta. Poirot se naklonio.
—M. le Docteur, mogu li nasamo govoriti s vama
a
Svaronoff se okrenuo svojoj nećakinji.
—Ostavi nas nasamo, Sonia. Pokorno je nestala.
—I, gospodine, o čemu je reč?
—Dr. Savaronoff, nedavno ste dobili golemo bogatstvo. U slučaju da nenadano preminete, ko bi vas nasledio?
—Sastavio sam oporuku kojom sve ostavljam svojoj nećakinji. Sonji Daviloff. Ne želite valjda reći —
—Niš ta ne sugerišem, ali nećakinju niste videli još od vremena kad je bila dete. Svako bi se mogao predstaviti kao vaša nećakinja
- Ta je postavka Savaronoffa pogodila poput groma. Poirot je smesta nastavio.
—Ne, dosta o tome: upozoravam vas, i to je sve. Želeo bih da mi sada opišete partiju šaha koju ste igrali te večeri.
—Kako mislite -opisati je?
—Znate, ja ne igram šah, ali shvatio sam da postoje različiti načini uobičajenih otvaranja —gambit, zar to tako ne zovu?
Dr. Savaronoff se na tren nasmešio .
— Ah! Sad shvatam što hoćete. Wilson je počeo s Ruy Lopezom —jednim od najboljih otvaranja kojim se često počinje na turnirima ma i dvobojima.
—I koliko ste dugo već igrali kad se dogodila tragedija?
—Valjda smo bili na trećem ili četvrtom potezu kad je Wilson iznenada ničice pao preko stola, jednostavno srušio se mrtav.
Poirot je ustao i spremao se na odlazak. Ispalio je zadnje pitanje kao nešto posve beznačajno i usputno, ali mene nije mogao zavarati.
—Je li išta jeo ili pio?
—Viski sa sodom, čini mi se
—Ostavi nas nasamo, Sonia. Pokorno je nestala.
—I, gospodine, o čemu je reč?
—Dr. Savaronoff, nedavno ste dobili golemo bogatstvo. U slučaju da nenadano preminete, ko bi vas nasledio?
—Sastavio sam oporuku kojom sve ostavljam svojoj nećakinji. Sonji Daviloff. Ne želite valjda reći —
—Niš ta ne sugerišem, ali nećakinju niste videli još od vremena kad je bila dete. Svako bi se mogao predstaviti kao vaša nećakinja
- Ta je postavka Savaronoffa pogodila poput groma. Poirot je smesta nastavio.
—Ne, dosta o tome: upozoravam vas, i to je sve. Želeo bih da mi sada opišete partiju šaha koju ste igrali te večeri.
—Kako mislite -opisati je?
—Znate, ja ne igram šah, ali shvatio sam da postoje različiti načini uobičajenih otvaranja —gambit, zar to tako ne zovu?
Dr. Savaronoff se na tren nasmešio .
— Ah! Sad shvatam što hoćete. Wilson je počeo s Ruy Lopezom —jednim od najboljih otvaranja kojim se često počinje na turnirima ma i dvobojima.
—I koliko ste dugo već igrali kad se dogodila tragedija?
—Valjda smo bili na trećem ili četvrtom potezu kad je Wilson iznenada ničice pao preko stola, jednostavno srušio se mrtav.
Poirot je ustao i spremao se na odlazak. Ispalio je zadnje pitanje kao nešto posve beznačajno i usputno, ali mene nije mogao zavarati.
—Je li išta jeo ili pio?
—Viski sa sodom, čini mi se
- Hvala, dr. Savaronoffu. Više vas neću uznemiravati.
Ivan je čekao u predvorju da nas isprati.
Poirot se zadržao na pragu.
—U ovom stanu ispod vas, znate li ko stanuje?
—Sir Charles Kingwell, član Parlamenta, gospodine. Kao namešten, međutim,stan je nedavno iznajmljen.
—Hvala.
Izaš li smo na zimskim suncem obasjanu ulicu.
—E pa, zaista, Poirot—planuo sam.—Mislim da se ovaj put niste baš proslavili. Vaša su pitanja bila posve neprimerena.
—Zaista tako mislite, Hastingse? -Poirot me je molećivo pogledao. —Da, bio sam bouleverse, A kakva biste vi postavljali pitanja?
Dobro sam razmislio i rekao o čemu razmišljam. Činilo mi se da me pozorno sluša. Moj je monolog trajao gotovo do kućnog praga.
—Izvrsno, vrlo promišljeno , Hastingse—rekao je
Poirot, dok je otključao vrata i stepenivcama pohitao ispred mene. —Ali uglavnom nepotrebno.
— Nepotrebno!—Ostao sam zapanjen.—Ako je čovek otrovan —
—Aha—jedva je dočekao Poirot, šakom udarivš i po poruci koja je ležala na stolu.
—Od Jappa.
Baš kao što sam se i nadao. Dobacio mi je papirić. Poruka je bila kratka. Nisu nađeni nikakvi tragovi otrova i ništa nije upućivalo na mogući uzrok smrti. —Vidite, Hastings - rekao je Poirot -naša bi pitanja zapravo bila posve suvišna.
—Sve ste to unapred nagađali i pretpostavljali?
—Predvidite verovatni rezultat pogodbe'—citirao je Poirot nedavni moj problem nad kojim sam proveo toliko vremena. —mon ami, kada uspevate, onda to ne zovete nagađanjem.
- Ne budite cepidlaka—rekao sam nestrpljivo.
—Znali ste unapred?
—Znao sam.
—Zašto?
Poirot je posegnuo u džep i izvukao —belog lovca. —Pa, zaboravili ste ga vratiti dr. Savaronoffu.-—rekao sam.- Nemate pravo,prijatelju. Taj je lovac još u mom levom džepu. Istog sam takvoga uzeo iz kutije koju mi je Mademoiselle Daviloff tako ljubazno dala da je pogledam. Množina od lovac su dva lovca.
A je prosiktao kao zmija. Jednostavno nisam znao šta da mislim.
—Ali, uzeli ste ga?
—Parbleu, želeo sam utvrditi jesu li potpuno jednaki.
Nakriviš i glavu Poirot ih je razgledavao.
- Priznam, čini se da jesu. Ne, dok se ne dokažu,činjenice nije uputno uzimati zdravo za gotovo. Preklinjem te, donesi mi moju malu vagu.Vrlo pažljivo vagao je dve figure i onda se pobedonosno okrenuo.
—Imao sam pravo. Vidite, znao sam. Nemoguće je prevariti Herculea Poirota.
Pohitao je na telefon - i nestrpljivo čekao. —Je li to Japp? Ah! Japp, to ste vi. Hercule Poirot. Motrite na slugu. Ivana.Nizašta ne smete dopustiti da vam izmakne. Da, da, tako kako kažem.
Brzo je spustio slušalicu i okrenuo se premameni.
—Zar ne vidite, Hastingse? Objasniću vam. Wilson nije otrovan, nego ubijen strujnim udarom. Tanki metal prolazi posred jedne od ovih figura. Sto je unapred pripremljen i postavljen tačno na određeno mesto u sobi. Kad je lovac stavljen na jedno od srebrenih polja, struja je prošla kroz Wilsonovo telo i na mestu ga ubila. Jedini je trag opeklina od struje na ruci—njegovoj levoj ruci, jer bio je levak. 'Specijalni stol'—neverojatno lukavo smišljen i napravljen mehanizam. Sto koji sam razgledao je duplikat, potpuno bezopasan. Zamenjeni su neposredno nakon ubIstva. Sve je obavljeno iz onog stanat niže, koji je, ako se sećate,iznajmljen potpuno namešten. Ne, barem jedan od učesnika bio je u Savaronoffovom stanu. Devojka je agent Velike Četvorke i radila je na tome da se dokopa Savaronoffljeva novca.
—A Ivan?
—Jako sumnjam— verujem da je Ivan Broj Četiri.
-Šta?
—Da. Taj je čovek veličanstven karakterni glumac. Može odigrati ulogu koju zaželi.Prisećao sam se naših prošlih avantura-čuvar u umobolnici,mladi mesarski pomoćnik, udvorni lekar —sve isti čovek, autoliko različitih obličja.
—Zadivljujuće —rekao sam naposletku.—Sve se tako slaže. Savaronoff je naslućivao urotu i zato se toliko i opirao dvoboju.
Poirot me je gledao ne progovorivš i ni reči. Odjedanpu tse okrenuo i uzšetao se gore-dole.
—Imate li možda neku knjigu o šahu, mon ami —iznenada je zapitao.
—Verujem da imam negde.
Proteklo je nešto vremena, ali ipak sam je našao i doneo Poirotu. Uvalio se u naslonjač i počeo čitati s najvećim zanimanjem.
Za četvrt sata zvonio je telefon. Podignuo sam slušalicu. Japp je bio s druge strane. Ivan je napustio stan, noseći veliki svežanj. Uskočio je u taksi koji ga je čekao i počela je potera. Očito je nastojao pobeći goniteljima. Napokon se činilo da je poverovao kako mu je to uspelo i potom se odvezao do velike prazne kuće na Hampsteadu. Kuća je opkoljena.
Sve sam to prenio Poirotu. Jedva da me je i pogledao i imao sam utisak da ni ne sluša šta sam govorio. Pružio je knjigu o šahu.
- Slušaj me, prijatelju. Evo, ovako ide Lopezovo otvaranje. 1 str-K4, P-K4; 2Kt-KB3. K-QB3; 3 B- Kt5. Sada se postavlja pitanje šta je za crnoga najbolji treći potez. Može birati između raznih mogućnosti odbrane. Treći potez beloga, 3 BKt5, ubio je Gilmoura Wilsona. Samo taj treći potez —govori li vam to išta?
Nisam imao pojma na šta misli pa sam mu to i rekao.
—Pretpostavimo, Hastingse, da ste, dok ste sedeli u ovom naslonjaču, čuli kako se otvaraju i zatvaraju glavna vrata. Šta biste pomislili?
—Pretpostavljam da bih pomislio da je neko izašao.
—Da—ali uvek se na stvari možemo gledati na dva načina. Neko je izašao —neko je ušao —dve potpuno različite stvari, Hastingse. Ali, ako je vaš a pretpostavka grešna, neka mala nelogičnost bi se već očitovala i pokazala vam da niste bili na pravom tragu.
—Ma, šta to sve zapravo znači,Poirot?
—To znači da sam bio trostruki imbecil. Brzo, brzo, hitajmo u stan u Westminsteru. Možda još pravo dobro stignemo.Pojurili smo taksijem. Poirot nije odgovarao na moja nervozna pitanja. Pojurili smo uz stepenice. Na zvonjavu i kucanje niko nije odgovorio, ali poažljivo slušajući čuo sam iznutra muklo jecanje.
Poslušitelj je imao ključ, ali je tek nakon kratkotrajnog natezanja pristao otvoriti.
Poirot se zapustio ravno u sobu. Osetili smo miris kloroforma.
Vezana je povezom preko usta na podu je ležala Sonia Daviloff. Veliki komad natopljene vate stajao joj je preko nosa i usta. Poirot joj je istrgnuo povez sa usta i počeo je osvešćivati. Ubrzo je stigao lekatr. Poirot mu je prepustio Šonju Daviloff i stao uz mene. Nigde nije bio dr. Savaronoffa.
—Šta je sad ovo? —zbunjeno sam upitao
- To znači da sam dedukujući između dva moguća zaključka izabrao pogrešan. Čuli ste kad sam rekao da bi se bilo ko mogao bez poteško ća predstaviti kao Sonia Daviloff zato što je ujak nije video toliko godina?
-Da?— Da, ali i potpuno suprotna postavka bi mogla stajati. Jednako lako bi se bilotko mogao predstaviti ujakom.
- Što?
—Savaronoff jest umro kad je buknula revolucija. Čovek koji je tvrdio da je pobegao uz toliko muka, čovek koji se toliko izmenio da su ga i vlastiti prijatelji jedva mogli prepoznati; čovek koji je uspeo izboriti pravo da postane naslednik golemog bogatstva.
—Da, ko je taj čovek?
- Broj Četiri. Nije stoga ni čudno da je pretrnuo kad mu je Sonia dala na znanje kako je slučajno čula jedan od njegovih privatnih razgovora o 'Velikoj Četvorci'. Ponovno mi je zamalo izmaknuo. Pretpostavio je da ću konačno krenuti pravim tragom, pa je Ivana poslao u nepotrebnu suludu trku i strku, uspavao devojku kloroformom i pobegao, verovatno dosad i prodao sve vrednosne papire iz ostavštine Madame Gospoja.
—br...pa ko ga je onda pokušao ubiti?
—Niko nije njega pokušao ubiti. Celo vreme Wilson je trebao biti žrtva.
—Ali zašto ?
—Prijatelju dragi, Savaronoff je drugi najveći šahista na svetu. Broj Četiri verovatno nije znao ni osnove šaha. Nesumnjivo nije mogao verodostojno odglumiti čak ni privid šahovskog dvoboja. Na sve je moguće načine pokušao izbeći dvoboj.Kad mu to nije uspelo, Wilsonu više nije bilo spasa. Po svaku je cenu morao sprečiti da se dozna kako veliki Savaronoff uopšte ne zna igrati šah. Wilson je voleo Lopezovo otvaranje i bilo je sigurno da će tako početi partiju. Broj Četiri je tako isplanirao i uredio stvari da smrt nastupi sa trećim potezom, pre nego što od otvaranja uđe u složenu i zamršenu fazu.
- Ali dragi moj Poirot -nisam odustajao - imamo li posla s ludakom? Sledim vaše misli, i priznajem da sigurno imate pravo, ali ubiti čoveka samo da bi se uloga odigrala do kraja! Mora da su postojali i neki jednostavniji izlazi? Mogao je reći da mu lekar zabranjuje da se izloži naporima dvoboja. Poirot je naborao čelo.
—Sigurnost, Hejstings—rekao je Poirot.—Bilo je i drugih načina, ali nijedan nije bio toliko uverljiv. Uz to, polazite od postavki da ubistvo valja izbegavati, zar ne? Um Broja Četiri ne funkcioniše tako. Stavljam se u njegov položaj; to je nešto vama potpuno neizvedi vo.Dokučujem njegove misli. Uživa u ulozi sveznadara na dvoboju i uopšte nesumnjam da je posećivao i promatrao šahovske turnire kako bi se pripremio za svoju ulogu. Sedi i sav zamišljen otpuhuje; stvara utisak da je zaokuplje npromišljanjem nekih veličanstvanih planova, a celo se vreme smeje u sebi. Svestan je da zna samo dva poteza i da je to sve što treba znati. Istovremeno, privlači ga misao da može predvideti vreme koje odgovara Broju Četiri... O, da, Hastingse, počinjem shvtati našeg prijatelja i njegovu psihologiju.
Slegnuo sam ramenima.
—Pa, pretpostavimo da imate pravo. Ne, ne mogu razumeti zašto bi se tko izlagao riziku koji se lako može izbeći.
—Riziku!—dreknuo je Poirot.—Gde je tu rizik?Bi li Jap pre rešio taj problem? Ne; da nije načinio malu grešku, Broj Četiri se nikad ne bi izložio nikakvom riziku.
- A šta je greška?- upitao sam, premda sam pretpostavljao odgovor.
— Mon ami, zanemario je male sive stanice Herculea Poirota. Poirot je imao mnogo vrlina, ali skromnost nije bila jedna od njih
Ivan je čekao u predvorju da nas isprati.
Poirot se zadržao na pragu.
—U ovom stanu ispod vas, znate li ko stanuje?
—Sir Charles Kingwell, član Parlamenta, gospodine. Kao namešten, međutim,stan je nedavno iznajmljen.
—Hvala.
Izaš li smo na zimskim suncem obasjanu ulicu.
—E pa, zaista, Poirot—planuo sam.—Mislim da se ovaj put niste baš proslavili. Vaša su pitanja bila posve neprimerena.
—Zaista tako mislite, Hastingse? -Poirot me je molećivo pogledao. —Da, bio sam bouleverse, A kakva biste vi postavljali pitanja?
Dobro sam razmislio i rekao o čemu razmišljam. Činilo mi se da me pozorno sluša. Moj je monolog trajao gotovo do kućnog praga.
—Izvrsno, vrlo promišljeno , Hastingse—rekao je
Poirot, dok je otključao vrata i stepenivcama pohitao ispred mene. —Ali uglavnom nepotrebno.
— Nepotrebno!—Ostao sam zapanjen.—Ako je čovek otrovan —
—Aha—jedva je dočekao Poirot, šakom udarivš i po poruci koja je ležala na stolu.
—Od Jappa.
Baš kao što sam se i nadao. Dobacio mi je papirić. Poruka je bila kratka. Nisu nađeni nikakvi tragovi otrova i ništa nije upućivalo na mogući uzrok smrti. —Vidite, Hastings - rekao je Poirot -naša bi pitanja zapravo bila posve suvišna.
—Sve ste to unapred nagađali i pretpostavljali?
—Predvidite verovatni rezultat pogodbe'—citirao je Poirot nedavni moj problem nad kojim sam proveo toliko vremena. —mon ami, kada uspevate, onda to ne zovete nagađanjem.
- Ne budite cepidlaka—rekao sam nestrpljivo.
—Znali ste unapred?
—Znao sam.
—Zašto?
Poirot je posegnuo u džep i izvukao —belog lovca. —Pa, zaboravili ste ga vratiti dr. Savaronoffu.-—rekao sam.- Nemate pravo,prijatelju. Taj je lovac još u mom levom džepu. Istog sam takvoga uzeo iz kutije koju mi je Mademoiselle Daviloff tako ljubazno dala da je pogledam. Množina od lovac su dva lovca.
A je prosiktao kao zmija. Jednostavno nisam znao šta da mislim.
—Ali, uzeli ste ga?
—Parbleu, želeo sam utvrditi jesu li potpuno jednaki.
Nakriviš i glavu Poirot ih je razgledavao.
- Priznam, čini se da jesu. Ne, dok se ne dokažu,činjenice nije uputno uzimati zdravo za gotovo. Preklinjem te, donesi mi moju malu vagu.Vrlo pažljivo vagao je dve figure i onda se pobedonosno okrenuo.
—Imao sam pravo. Vidite, znao sam. Nemoguće je prevariti Herculea Poirota.
Pohitao je na telefon - i nestrpljivo čekao. —Je li to Japp? Ah! Japp, to ste vi. Hercule Poirot. Motrite na slugu. Ivana.Nizašta ne smete dopustiti da vam izmakne. Da, da, tako kako kažem.
Brzo je spustio slušalicu i okrenuo se premameni.
—Zar ne vidite, Hastingse? Objasniću vam. Wilson nije otrovan, nego ubijen strujnim udarom. Tanki metal prolazi posred jedne od ovih figura. Sto je unapred pripremljen i postavljen tačno na određeno mesto u sobi. Kad je lovac stavljen na jedno od srebrenih polja, struja je prošla kroz Wilsonovo telo i na mestu ga ubila. Jedini je trag opeklina od struje na ruci—njegovoj levoj ruci, jer bio je levak. 'Specijalni stol'—neverojatno lukavo smišljen i napravljen mehanizam. Sto koji sam razgledao je duplikat, potpuno bezopasan. Zamenjeni su neposredno nakon ubIstva. Sve je obavljeno iz onog stanat niže, koji je, ako se sećate,iznajmljen potpuno namešten. Ne, barem jedan od učesnika bio je u Savaronoffovom stanu. Devojka je agent Velike Četvorke i radila je na tome da se dokopa Savaronoffljeva novca.
—A Ivan?
—Jako sumnjam— verujem da je Ivan Broj Četiri.
-Šta?
—Da. Taj je čovek veličanstven karakterni glumac. Može odigrati ulogu koju zaželi.Prisećao sam se naših prošlih avantura-čuvar u umobolnici,mladi mesarski pomoćnik, udvorni lekar —sve isti čovek, autoliko različitih obličja.
—Zadivljujuće —rekao sam naposletku.—Sve se tako slaže. Savaronoff je naslućivao urotu i zato se toliko i opirao dvoboju.
Poirot me je gledao ne progovorivš i ni reči. Odjedanpu tse okrenuo i uzšetao se gore-dole.
—Imate li možda neku knjigu o šahu, mon ami —iznenada je zapitao.
—Verujem da imam negde.
Proteklo je nešto vremena, ali ipak sam je našao i doneo Poirotu. Uvalio se u naslonjač i počeo čitati s najvećim zanimanjem.
Za četvrt sata zvonio je telefon. Podignuo sam slušalicu. Japp je bio s druge strane. Ivan je napustio stan, noseći veliki svežanj. Uskočio je u taksi koji ga je čekao i počela je potera. Očito je nastojao pobeći goniteljima. Napokon se činilo da je poverovao kako mu je to uspelo i potom se odvezao do velike prazne kuće na Hampsteadu. Kuća je opkoljena.
Sve sam to prenio Poirotu. Jedva da me je i pogledao i imao sam utisak da ni ne sluša šta sam govorio. Pružio je knjigu o šahu.
- Slušaj me, prijatelju. Evo, ovako ide Lopezovo otvaranje. 1 str-K4, P-K4; 2Kt-KB3. K-QB3; 3 B- Kt5. Sada se postavlja pitanje šta je za crnoga najbolji treći potez. Može birati između raznih mogućnosti odbrane. Treći potez beloga, 3 BKt5, ubio je Gilmoura Wilsona. Samo taj treći potez —govori li vam to išta?
Nisam imao pojma na šta misli pa sam mu to i rekao.
—Pretpostavimo, Hastingse, da ste, dok ste sedeli u ovom naslonjaču, čuli kako se otvaraju i zatvaraju glavna vrata. Šta biste pomislili?
—Pretpostavljam da bih pomislio da je neko izašao.
—Da—ali uvek se na stvari možemo gledati na dva načina. Neko je izašao —neko je ušao —dve potpuno različite stvari, Hastingse. Ali, ako je vaš a pretpostavka grešna, neka mala nelogičnost bi se već očitovala i pokazala vam da niste bili na pravom tragu.
—Ma, šta to sve zapravo znači,Poirot?
—To znači da sam bio trostruki imbecil. Brzo, brzo, hitajmo u stan u Westminsteru. Možda još pravo dobro stignemo.Pojurili smo taksijem. Poirot nije odgovarao na moja nervozna pitanja. Pojurili smo uz stepenice. Na zvonjavu i kucanje niko nije odgovorio, ali poažljivo slušajući čuo sam iznutra muklo jecanje.
Poslušitelj je imao ključ, ali je tek nakon kratkotrajnog natezanja pristao otvoriti.
Poirot se zapustio ravno u sobu. Osetili smo miris kloroforma.
Vezana je povezom preko usta na podu je ležala Sonia Daviloff. Veliki komad natopljene vate stajao joj je preko nosa i usta. Poirot joj je istrgnuo povez sa usta i počeo je osvešćivati. Ubrzo je stigao lekatr. Poirot mu je prepustio Šonju Daviloff i stao uz mene. Nigde nije bio dr. Savaronoffa.
—Šta je sad ovo? —zbunjeno sam upitao
- To znači da sam dedukujući između dva moguća zaključka izabrao pogrešan. Čuli ste kad sam rekao da bi se bilo ko mogao bez poteško ća predstaviti kao Sonia Daviloff zato što je ujak nije video toliko godina?
-Da?— Da, ali i potpuno suprotna postavka bi mogla stajati. Jednako lako bi se bilotko mogao predstaviti ujakom.
- Što?
—Savaronoff jest umro kad je buknula revolucija. Čovek koji je tvrdio da je pobegao uz toliko muka, čovek koji se toliko izmenio da su ga i vlastiti prijatelji jedva mogli prepoznati; čovek koji je uspeo izboriti pravo da postane naslednik golemog bogatstva.
—Da, ko je taj čovek?
- Broj Četiri. Nije stoga ni čudno da je pretrnuo kad mu je Sonia dala na znanje kako je slučajno čula jedan od njegovih privatnih razgovora o 'Velikoj Četvorci'. Ponovno mi je zamalo izmaknuo. Pretpostavio je da ću konačno krenuti pravim tragom, pa je Ivana poslao u nepotrebnu suludu trku i strku, uspavao devojku kloroformom i pobegao, verovatno dosad i prodao sve vrednosne papire iz ostavštine Madame Gospoja.
—br...pa ko ga je onda pokušao ubiti?
—Niko nije njega pokušao ubiti. Celo vreme Wilson je trebao biti žrtva.
—Ali zašto ?
—Prijatelju dragi, Savaronoff je drugi najveći šahista na svetu. Broj Četiri verovatno nije znao ni osnove šaha. Nesumnjivo nije mogao verodostojno odglumiti čak ni privid šahovskog dvoboja. Na sve je moguće načine pokušao izbeći dvoboj.Kad mu to nije uspelo, Wilsonu više nije bilo spasa. Po svaku je cenu morao sprečiti da se dozna kako veliki Savaronoff uopšte ne zna igrati šah. Wilson je voleo Lopezovo otvaranje i bilo je sigurno da će tako početi partiju. Broj Četiri je tako isplanirao i uredio stvari da smrt nastupi sa trećim potezom, pre nego što od otvaranja uđe u složenu i zamršenu fazu.
- Ali dragi moj Poirot -nisam odustajao - imamo li posla s ludakom? Sledim vaše misli, i priznajem da sigurno imate pravo, ali ubiti čoveka samo da bi se uloga odigrala do kraja! Mora da su postojali i neki jednostavniji izlazi? Mogao je reći da mu lekar zabranjuje da se izloži naporima dvoboja. Poirot je naborao čelo.
—Sigurnost, Hejstings—rekao je Poirot.—Bilo je i drugih načina, ali nijedan nije bio toliko uverljiv. Uz to, polazite od postavki da ubistvo valja izbegavati, zar ne? Um Broja Četiri ne funkcioniše tako. Stavljam se u njegov položaj; to je nešto vama potpuno neizvedi vo.Dokučujem njegove misli. Uživa u ulozi sveznadara na dvoboju i uopšte nesumnjam da je posećivao i promatrao šahovske turnire kako bi se pripremio za svoju ulogu. Sedi i sav zamišljen otpuhuje; stvara utisak da je zaokuplje npromišljanjem nekih veličanstvanih planova, a celo se vreme smeje u sebi. Svestan je da zna samo dva poteza i da je to sve što treba znati. Istovremeno, privlači ga misao da može predvideti vreme koje odgovara Broju Četiri... O, da, Hastingse, počinjem shvtati našeg prijatelja i njegovu psihologiju.
Slegnuo sam ramenima.
—Pa, pretpostavimo da imate pravo. Ne, ne mogu razumeti zašto bi se tko izlagao riziku koji se lako može izbeći.
—Riziku!—dreknuo je Poirot.—Gde je tu rizik?Bi li Jap pre rešio taj problem? Ne; da nije načinio malu grešku, Broj Četiri se nikad ne bi izložio nikakvom riziku.
- A šta je greška?- upitao sam, premda sam pretpostavljao odgovor.
— Mon ami, zanemario je male sive stanice Herculea Poirota. Poirot je imao mnogo vrlina, ali skromnost nije bila jedna od njih
Нема коментара:
Постави коментар