Knut Hamsun, GLAD ( VIII deo )

 https://kupdf.net/download/glad_5b0b3ccde2b6f5be6583268b_pdf

152

Utorak.

    Sunčani sjaj i tišina, prekrasan, vedar dan. Sneg  je okopnio; posvuda radost i život, vesela lica, osmesi  i smeh. Iz vodoskoka se dižu stubovi vode u obliku luka, zlatni od sunca, modri od modrog neba...

    O podne sam izašao iz kuće u Ulici Tomte, gde sam sada stanovao zahvaljujući onim krunama što mi ih dade urednik, i uputio se prema gradu. Bio sam u najboljem raspoloženju, klatio se najživljim ulicama, promatrajući ljude. Naveče oko sedam sati odšetao sam na Trg svetog Olafa i potajice zirkao u prozore kuće broj 2. Videću je za jedan sat! Za sve to vreme podilazio me nekakav blag i čudnovat strah. Šta će biti? Šta ću joj reći kad siđe? Dobar veče, gospođice? Ili da se samo osmehnem ? Odlučio sam da ću se zadovoljiti smiješkom. Razume se, duboko ću se nakloniti pred njom.

 Posramljen time što sam došao toliko prerano, odšuljao sam se dalje. Neko sam vreme šetao Ulicom Karla Johana i pazljivo  gledao na sat na univerzitetu. Kad je odbilo osam sati, opet sam pošao Univerzitetskom  ulicom. Usput se setim da ću možda nekoliko minuta zakasniti, zato sam išao što sam brže mogao. Noga me nije previše bolela a ni inače mi nije ništa nedostajalo.

     Postavih se kao straža kod vodoskoka i udahnuh bazduh. Dugo sam tako stajao i gledao u prozore kuće broj 2, no nje nije bilo. Mogu i čekati; nikud mi se ne žuri. Možda je spriječena. I dalje sam čekao. Na kraju krajeva, da se to sve nije meni samo prisnilo? Da nije onaj prvi susret bio samo plod moje mašte, kad sam još svake noći ležao u groznici? Ne znajući šta da počnem, počeo sam razmišljati o tome i nisam više bio siguran.

   – Hm! – huknu neko iza mene.

    Čuo sam šušanj, čuo lagane korake u blizini, ali se nisam okrenuo, već samo zurio preda se, u velike stube.

    – Dobar veče!- reče neko.

    Zaboravio sam se osmehnutu, štoviše nisam odmah ni šešir skinuo, nego sam se samo začudio što je vidim uza se.

     – Jeste li me dugo čekali? – upita me, zadahtana od brzog hoda.

   – Ne, nipošto. Došao sam pre nekoliko trenutaka – odvratim. – Uostalom, šta bi mi škodilo da sam i duže čekao? Mislio sam da ćete doći s druge strane.

    – Otpratila sam majku do jedne porodice – ona večeras nije kod kuće.

    – Tako? – rekoh.

     I nehotice sam se ushodao. Na uglu ulice stajao je stražar i promatrao nas.

     – Naposletku, kamo mi to idemo? – upita ona i stane.

     – Kamo želite, kamo god želite.

     – Uh, ali to je tako dosadno, da to sama odredim.

Pauza.

    Zatim rekoh, tek toliko da nešto kažem: – Kako vidim, kod vas gore je mrak.

    – Jest, ah, jest! – odvratila je živahno. – Devojka ima izlaz. Ja sam sama kod kuće.

    Oboje smo stajali i gledali u prozore kuće broj 2, kao da je nikad pre nismo videli..

     – Ne bismo li mogli gore, k vama – upitam. – Ako želite, sesću posve do vrata.

     Ali sam odmah sav uzdrhtao od uzbuđenja i pokajao se što sam bio toliko drzak. Šta onda ako se razljuti i ode? Pa da je nikad više ne smem videti? Oh, jadnog li odela na meni! Očajnički sam čekao odgovor.

     – Uopšte nije potrebno da sedite  do vrata – odgovorila je. Rekla je to nežno, i rekla je baš ove rieči: Uopšte nije potrebno da sedite do vrata. 

    Popeli smo se gore.

   U hodniku, gde je bilo tamno, uzela me je za ruku i vodila me. Ne trebam biti tih, rekla je, smem i govoriti. Ušli smo. Dok je palila sveću – ne svetiljku, već upravo sveću – dakle dok je palila sveću, rekla je uz kratki osmeh:

     – Ali sad me ne smete gledati. Stidim se! Neću to više nikad učiniti.

    – Šta nećete više nikad učiniti?

     – Nikad više, ne... sačuvaj Bože... neću vas više poljubiti.

      – Ne? – upitao sam i na to smo se oboje nasmejali. Raskrilio sam ruke prema njoj, ali je ona uzmaknula u stranu i sakrila se za sto. Časak smo se promatrali, a svetlo je bilo između nas.

  – Pokušajte, hoćete li me uhvatiti... – reče.

     I ja je, uz glasan smeh, stadoh loviti. Dok je skakutala naokolo, odvezala je koprenu i skinula šešir; sjajne su joj oči počinule na meni i posmatrala me. Iznova sam potrčao prema njoj, ali sam se spotaknuo o sag i pao; bolesna me noga nije htela više nositi. Sav izvan sebe od zbunjenosti, ustao sam.

     – Bože, kako ste porumeneli! – rekla je. – Zbilja ste nespretni.

     – Jest, zbilja nespretan! – odgovorim.

     I opet sam je stao loviti.

     – Čini mi se da šepate.

     – Jest, i meni se čini da malo šepam, ali jako malo.

     – Poslednji put ste imali ranjeni prst, a sad vam je ranjena  noga; strašno, kakav ste zlosretnik.

     – Da, da, pre nekoliko dana prešla su mi kola preko noge.

    – Prešla kola? Opet pijan? Zaboga, mladi čoveče, kakav vi to život provodite! – Zagrozila mi se kažiprstom i ozbiljno se uspravila: – Dakle, sednimo! – rekla je potom.

   – Ne, ne kod vrata; vrlo ste čedni; ovde. Vi tamo, a ja tu, tako da... Uh! kako su dosadni čedni ljudi! Čovek mora sve sam napraviti i sve im kazati; ni u čemu ne bi pomogli. Na primer, mogli biste ruku nasloniti na sto; na takvo šta vi nikada ne biste nadošli, barem mi se tako čini. Ne umišljajte  ni najmanje da ste dosetljivi! Bili ste prilično drski kad ste bili pijani i kad ste me progonili duhovitom dosetkom: Gospođice, izgubili ste knjigu; gospođice, zbilja ste izgubili knjigu! Ha-ha-ha! Phi, bilo je ružno!

    Sedeo sam posve zbunjen. Srce mi je glasno udaralo, a krv mi toplo strujala žilama. Divna li osećaja ponovno sedeti u normalnoj kući i slušati kucanje sata i razgovarati s produhovljenom mladom devojkom umesto sam sa sobom!

    – Zašto ne govorite?

    – Kako ste slatki – rekoh. – Posve jednostavno, sedim tu i dopuštam vam da me savladate, potpuno svladate... ništa ne mogu... Vi ste tako jedinstveni da mi svaki put... Ponekad vam zasijaju oči kako još nikad nisam video, izgledaju kao cvetovi... Šta? Ne, ne, možda i ne kao cvetovi, nego... Tako sam strašno zaljubljen u vas, i to je tako glupo... Dobri Bože, naravno, ne koristi trag... Kako vam je ime? Sada mi zaista morate reći kako vam je ime...

    – Ne, kako je vama ime? Sad sam i opet zaboravila! Juče sam celi dan mislila na to da ću vas pitati. Jeste, to jest ne baš celi dan, nego...

    – Znate li kako sam vas nazvao? Zovem vas Ylajali. Kako vam se sviđa? Taj treperavi zvuk...

     – Ylajali?

      – Da...– To je na nekom stranom jeziku?

     – Hm. Nije. Zaista nije.

    – Jest, ali zvuči tako neobično...

     Nakon dužeg okolišanja rekosmo jedno drugome imena. Sela je do mene na sofu, odgurauvši nogom sto. Tada smo opet stali brbljati.

     – Večeras ste se i obrijali – rekla je. – Izgledate mnogo bolje nego onda... ili bar samo malo. Nemojte ništa uobražavati... Prošli put ste zbilja loše izgledali. Među ostalim imali ste na prstu prljavu krpu. I hteli ste u tom odelu otići sa mnom na čašu vina. Hvala!

    – Znači dakle da zbog moje vanjštine niste hteli ići sa mnom? – upitam.

     – Ne – odvrati ona i obori oči. – Ne, sam Bog zna da nije bilo zbog toga. Nisam ni pomišljala na to!

      – Čujte – rekoh. – Vi zasigurno živite u uverenju da ja živim i oblačim se ovako zato što me je volja, zar ne? Ali ja ne mogu, ja sam vam vrlo, vrlo siromašan.

     Gledala me.

     – Vi siromašni?

     -  Jeste, na žalost.

  Pauza.

– Pa, Bože dragi, to sam i ja – rekla je i dražesno potresla glavom.

    Opijala me svaka njena reč i slevala mi se kao kap vina ravno u srce. Očarala me njena navika da glavu nasloni malo na stranu dok sluša što ja govorim. Osećao sam kako mi njen dah udara u lice.

     – Znate li – rekoh – da... Ali ne smete se ljutiti... kad sam juče legao da spavam, pružio sam ovu ruku na desno, za vas... tako... kao da ste uza me... i tako sam zaspao.

    – Taaako? Moralo je biti prekrasno! – Pauza. – Ali tako nešta možete činiti samo kad ste daleko od mene, jer inače...

    – Mislite li da bih ja mogao i inače?

      – Ne, ne mislim.

    – Ipak! Od mene možete biti spremni na svašta – rekoh i ovih joj ruku oko pasa.

    – Znam ja to! – rekla je.

   Ljutilo me to, gotovo me vređalo što me smatrala spremnim na svašta. Svladah se i uzeh je za ruku. Ali ona ju je bez reči ustegnula i povukla se od mene. To mi je slomilo hrabrost, postideo sam se i zagledao prema prozoru. Bilo bi sasvim nešto drugo da sam je sastao onda kad sam još izgledao kao čovek, u svojim dobrim danima, kad sam još imao na čemu graditi. Osećao sam se vrlo potišten.

    – Vidite li! – rekla je. – Pogledajte samo: dovoljno je doveka samo malo namršti čelo pa da vas izbaci iz sedla. Zastideli ste se samo zato što sam se tek malčice odmaknula od vas... – I smejala se vragolasto, lukavo, čvrsto zatvorenih očiju, kao da ne može podneti da je neko gleda.

   – Bože svemogući! – viknem. – Sad ćete nešto videti! – i obim sam je rukama obuhvatio oko ramena. Bio sam gotovo uvređen. Je li ta devojka izgubila pamet! Smatra li me za neiskusnog derana?! Aa, ipak ću je, do đavola... Niko mi ne sme reći da sam pobegao. Ipak je to đavolja devojka! Ako baš treba...

     Sedela je mirno, još uvek zatvorenih očiju. Nismo progovorili ni reči. Čvrsto sam je privinuo uza se, požudno stisnuo njeno telo na svoje grudi, a ona nije rekla ništa. Čuo sam kucanje naših srdaca – odjekivalo je kao topot konja pod zemljom.

     Poljubio sam je.

    Nisam se više mogao svladati, govorio sam svakojake gluposti, kojima se ona smejala, šaptao joj u usta nadimke, gladio je po obrazu i celivao je mnogo, mnogo. Otkopčao sam nekoliko dugmadi  na njenim haljinama i zagledao joj se u grudi, okrugle grudi, kao dva slatka čuda što su sjala kroz platno.

     – Smem li videti? – rekoh, pa pokušam otkopčati dalje, da povećam otvor. Ali previše sam uzrujan, ne mogu otkopčati najdonje dugme, gde se haljina priljubila uz struk. – Smem li videti samo malo, malo... posve malo...

    Ovila mi je ruku oko vrata, lagano i nežno. Njen mi vrući dah udario ravno u lice iz crvenkastih, drhtavih njenih nosnica; drugom je rukom sama stala otkopčavati dugmad, jedan za drugim. Smejala se zbunjeno, u kratkim razmacima, i više je puta pogledala na me – vidim li da se boji? Razrešila je vrpce, otvorila steznik; u istom je času bila i ushićena i puna straha. Ali ja sam grubim rukama opipavao te vrpce i tu dugmad ..

   Da odvrati pažnju od onoga što se zbivalo, pogladila me levom rukom po ramenu i rekla:

     – Koliko tu imate poispadalih vlasi!

      – Da – odvratim, nastojeći da joj ustima dosegnem grudi. U tom je času ležala preda mnom posve otvorenih haljina. Najednom se seti da je pošla predaleko, zato se pokrije i malko ispravi. Da sakrije svoju zbunjenost, stala je ponovno govoriti o poispadalim vlasima na mojim ramenima.

     – Od čega vam ispada kosa?

     – Ne znam!

     – Oh, previše pijete, a možda i... Uh, ne mogu ni kazati! Morali biste se sramiti! Ne, to zaista nisam mislila o vama! Tako mladi, pa već gubite kosu!... Sada ćete mi pripovedati kako živite. Verujem da vodite strašan život. Samo čistu istinu, čujete li? Nikakvih izgovora! Ja ću već videti ako mi nešto zatajite. Dakle, pripovedajte!

– Jest, hoću, ali pre vas moram poljubiti u grudi, zar ne?

   – Šta još? Tako, a sad počnite, pripovedajte!

    – Ne, draga, slatka... smiem li najpre...

     – Hm. Ne, ne, ne sada... možda kasnije... Najprije želim čuti kakav ste čovek. Ah, verujem, vi strašno živite! Bolelo me što ona o meni misli najgore; bojao sam se da joj posve ne omrznem. Hteo sam se oprati u njenim očima, prikazati joj se još uvek dovoljno častan, pokazati joj da sedi pored čoveka koji je poput anđela. Gospode Bože, mogao bih na prste izbrojati koliko sam puta posrnuo.

     Pripovedao sam, pripovedao sve, pripovedao samu istinu. Nisam se opisivao gorim no što sam bio; ni na kraj pameti nije mi bilo da u njoj pobudim samilost; priznao sam joj da sam jedne večeri ukrao pet kruna.

    Sedela je i slušala otvorenih usta, bleda, prestrašena, a iz očiju joj je izbijala smrtna zabuna. Hteo sam popraviti taj žalosni utisak, oprati ga, zato sam se uspravio i rekao:

     – No, sad je to prošlo! Ni reči više o tome. Sad sam se izvukao...

     Usprkos tome ona se još uvek plašila. – Sačuvaj me Bože! – rekla je i ućutala. To je ponovila nekoliko puta u kratkim razmacima, i opet je svakog puta ućutala. – Sačuvaj me Bože!

    Stao sam se šaliti, škakljati je i privlačiti na prsa. Ona je opet zakopčala haljine, a to me je ljutilo, jest, to me je vređalo. Zašto ona opet zakopčava haljine? Jesam li možda manje vredan u njenim očima, sada kad joj je jasno da nisam kriv što mi ispada kosa? Zar bi joj možda bilo milije da sam razuzdanac?... Samo nikakvih gluposti. Sada je trenutak koji se mora iskoristiti. Polegnuo sam je, jednostavno sam je polegnuo na sofu.

     Branila se – uostalom jako slabo – i gledala me u čudu. 

    - Ne... šta hoćete? – upitala me.

    – Šta hoću?

    Pitala je šta hoću? Hteo sam iskoristiti priliku, bez okolišanja iskoristiti priliku. Nije moj način da obilazim tek izdaleka, nije mi takva narav. Ne valja se plašiti, a od jednog se nabora na čelu neću dati oterati! Ne, ne, zaista ne! Neobavljena se posla nikad nisam vraćao s ovakvih pustolovina.

    Dakle...

   – Ne!... ne, ali...

     Ipak odvratim da mi je baš to namera!

    – Ne! Čujete li? – uzviknula je. Zatim je istisnula reči koje su me pozledile: – Nisam sigurna da vi niste ludi!

     Nehotice sam stao i zapitao:

      – Vi to govorite ozbiljno?

    – Pa da... zaboga, vi tako čudnovato izgledate! I onog poslepodneva kad ste me sledili... onda dakle niste bili pijani?– Ne, baš onda nisam bio ni gladan, jer sam čas pre jeo...

     – To gore.

    – Zar bi vam bilo milije da sam bio pijan?

     – Jest... hu! Ja vas se bojim. Ali za ime božje, pustite me već jednom!

    Bi li je pustio? Ne, pustiti je ne mogu. Samo nikakvog budalastog brbljanja na sofi, kasno uveče. Gore s flanelom! Doći s tako glupim izgovaranjima u ovom času! Kao da ne znam da je to samo sramežljivost. Morao bih zbilja gledati jako zelen! Tako, samo mirno ležati! Nikakvih besmislica! Neka živi kralj i domovina!...

    Ona se branila, zbilja hrabro, branila se više no što se brani žena u sramežljivosti. Kao iz neopreza, srušio sam svieću, tako da se ugasila. Ona se borila iz svih snaga, jednom je dapače tiho vrisnula.

   – Ne, to ne, to ne! Ako hoćete, možete me poljubiti u grudi. Dragi, dobri...

    Odmah sam je pustio. Reči su joj zvučale tako uplašeno, tako bespomoćno da su me pogodile i u najtanju žilicu. Mislila je da mi pruža zamenu ako mi dopusti da je poljubim u grudi! Kako je to lepo, lepo i bezazleno. Mogao sam joj pasti do nogu i klečati pred njom.

    – Ali, draga, mala! – govorio sam sasvim zbunjeno; ne razumem... ja to ne shvatam... kakva je to igra... Ustala je i drhtavim rukama upalila sveću; ja sam se naslonio i nisam učinio ništa. Šta će biti sada? Zaista, bilo mi je teško.

     Pogledala je na zid, na sat, i zalomila rukama.

     – Uh, sad će doći devojka! – rekla je, i to je bilo prvo što je progovorila.

    Razumeo sam što to znači, te sam ustao. Ona je uzela ogrtač, kao da će ga obući, ali se predomislila, ostavila ga i pošla prema kaminu. Bila je bleda i postajala sve nemirnija. Da ne bi izgledalo kao da mi pokazuje vrata, prihvatih:

    – Zar je vaš otac bio vojnik? – i spremih se za odlazak.

     – Jest, bio je vojnik. Odakle to znate?

     – Ne znam, samo pitam. 

       - Čudno!

      – Ah da! Gdekada pogađam slutnjom. Ha, ha, i to je osobina moje ludosti, to...

     Brzo me je pogledala, ali nije ništa odvratila. Osećao sam da je moja prisutnost muči, zatim sam hteo sve svršiti po kratkom postupku. Pošao sam prema vratima. Zar mi neće dati ni poljubac? Zar ni ruke? Stajao sam i čekao.

    – Zar idete? – zapitala je, ostavši još uvek mirno stojeći kraj kamina.

     Nisam odgovorio ništa. Smerno i smeteno stajao sam i gledao je, ne govoreći ni reči. Zašto me nije ostavila na miru, kad od toga nije smelo ništa biti? Šta sam ja u ovome trenutku? Činilo se kao da je ni najmanje ne boli što odlazim. Ona je za me izgubljena, i ja sam još samo nešto tražio da joj kažem na rastanku, jednu tešku i duboku reč koja bi je pogodila, a možda joj i imponovala. I posve suprotno od svoje čvrste odluke – da budem uvređen, hladan i ponosan, nemiran i povređen – stao sam joj govoriti besmislice; reč koja bi je smrvila nije dolazila, pokazao sam se potpuno siromašan na mislima.

     Zašto mi ne kaže kratko i jasno neka odem? – upitah. Jest, jest, zašto? Nema baš nikakva povoda da se boji. Umesto da mi kaže da će devojka doskora doći kući, mogla je kazati ovako: Sad idite, jer moram poći po majku, a ne treba mi na ulici vaša pratnja. Ne misli li ona tako? A ipak, ona misli upravo tako; to mi je bilo jasno od prvog trenutka. Meni ne treba mnogo da me se dovede na pravi trag; osvedočio me već sam način na koji je posegnula za ogrtačem, a kasnije ga opet ostavila. Nije ni  tako glupo...

   – Ta zaboga, oprostite mi! Reč mi je tek tako izmakla! – poviknula je. No još je stajala mirno i nije mi se približila.

   Bio sam tvrd, te nastavih. Brbljao sam dalje, premda sam znao da joj dosađujem, da nijedna moja reč nije pogodila. Pa ipak je nisam pustio. Može čovek imati čudnovatu narav ako i nije posve lud, mislim. Ima naravi koje se hrane sitnicama a umim od teških reči. Zatim sam joj dao razumeti da sam i ja takva narav. Siromaštvo je u meni istančalo posebne sposobnosti koje su mi neugodne, jest, mogu joj dokazati, upravo neugodne, na žalost. Ali ipak, i to ima svoje dobre strane, pomaže mi u određenim situacijama. Neinteligentan siromah vidi uvek bolje od inteligentnog bogataša. Siromah se ogledava na svakom koraku, nepoverljivo prisluškuje svaku reč. Svaki njegov korak zadaje mislima i osećajima njegovim jednu zadaću, jedan posao. On je istančanog sluha i pun osećaja, iskusan čovek sa zapaljenim ranama na srcu...

    I dugo sam još pripovedao o zapaljenim ranama na svom srcu. No što sam duže pripovedao, to je ona bivala nemirnija; nekoliko je puta progovorila očajno – Bože moj! – lomeći kod toga rukama. Video sam vrlo dobro da je mučim; nisam je hteo mučiti, a ipak sam to činio. Naposletku pomislim da sam joj u grubim crtama ispripovedio sve što sam joj imao reći; dirnuo me njezin zdvojni pogled, pa sam viknuo:

    – Idem! Idem! Zar ne vidite da mi je ruka već na kvaci? Zbogom! Zbogom, velim vam! Ipak biste mi mogli nešto odgovoriti, pošto sam vas dvaput pozdravio. Evo, posve sam spreman da se udaljim. O, ne molim vas da vas opet smem videti, jer vam ne bi bilo ugodno, ali recite mi: zašto me niste pustili na miru? Šta sam vam učinio? Pa nisam vam presekao put, je li? Zašto ste se odjedanput okrenuli od mene, kao da me više ne poznajete? Potpuno ste me uništili, i sada sam jadniji no što sam ikada bio. Gospode Bože, nisam ja lud, a i vi ćete, ako malo promislite, videti da mi ne nedostaje ništa. Dođite i dajte mi ruku! Ili dopustite da ja priđem do vas! Smem li? Neću vam učiniti ništa, hteo bih tek na trenutak kleknuti pred vama, evo, klečati trenutak pred vama na podu, samo trenutak, smem li? Ne, ne, neću jer vidim da se bojite, neću, čujete li? Bože moj, čemu se toliko čudite? Stojim mirno i ne mičem se. Pa samo bih na časak kleknuo na tepih, evo, upravo na ovom crvenom polju do vaših nogu. No vi se bojite. Čitam vam iz očiju da vas hvata strah, zato sam i miran. Nisam učinio nijednog koraka a da vas pre nisam zamolio za dopuštenje; nije li tako?

    Stajao sam baš tako nepomičan kao sada, pokazao na mesto na koje bih hteo kleknuti, eno tamo, na crvenoj ruži na tepihu. Nisam ni prstom pokazao na to mesto, čuvam se toga, samo da vas ne uplašim, samo tako kimnem i gledam – tako! Vi vrlo dobro znate koju ja to ružu mislim, ali mi nećete dopustiti da onde kleknem, jer se bojite moje blizine. Ne znam kako ste se mogli zabuniti i nazvati me ludim! Nije li istina? Više ne mislite tako? Jednom leti – tome je već davno tada sam bio lud, naporno sam radio i mnogo mislio, pa sam zaboravljao o podne poći jesti. Tako se događalo iz dana u dan, morao sam misliti na to, a uvek sam zaboravio. Neka se živ ne maknem s ovoga mesta ako nije istina! Mogli ste videti kakvu mi nepravdu nanosite. Nije to bilo od nevolje, jer sam imao veresiju kod Ingebreta i Gravesena, često sam u džepu imao mnogo novaca, a ipak sebi ništa nisam priuštio, samo zato što sam zaboravljao. Razumete li me? Ne kažete ništa, ne odgovarate ništa i ne mičete se od kamina, već stojite i čekate da se udaljim...

   Brzim koracima došla je do mene i pružila mi ruku. Pogledala je nepoverljivo. Čini li to laka srca? Ili to čini samo zato da me se reši? Ovila mi je ruke oko vrata, a na očima su joj sjale suze. Samo sam stajao i posmatrao je. Pružila mi je usta; nisam mogao pravo verovati; ona se zasigurno žrtvuje – misli da je to jedino sredstvo da se sve to svrši.

    Rekla je nešto što je zvučalo kao: – Ja vas ipak volim! – Te je reči progovorila vrlo tiho i nerazgovetno, možda ih nisam pravo ni čuo, možda i nije izgovorila baš te reči. Ali mi se strastveno bacila na grudi, u istom me je času obema rukama zagrlila oko vrata, podignula se na prstima da me dosegne, i tako je ostala možda čitavu jednu minutu.

    Bojao sam se da se ona ne prisiljava na te nežnosti, te rekoh samo to:

    – Kako ste sad lepi!

     Ništa više nisam rekao. Snažno sam je zagrlio, a onda se odmaknuo od nje, gurnuo vrata i natraške izašao.

     Ona je ostala u sobi.

                                                                           

nastavci: romani u nastavcima