Agata Kristi, Velika četvorka ( osmo poglavlje - Kuća neprijatelja )

OSMO POGLAVLJE- KUĆA NEPRIJATELJA  

 

     Nakon avanture u vili u Passvju vrlo žurno vratili smo se u Londonu. Poirota je dočekalo nekoliko pisama. Jedno je pročitao sa zagonetnim osmehom na licu i zatim mi ga pružio.

—Pročitajte ovo, mon ami.

Prvo sam pogledao potpis, "Abe Ryland" i prisetio se Poirotovih reči: —Najbogatiji čovek na svetu.

      Pismo gospodina Rylanda bilo je osorno i odlučno. Izrazio je svoje veliko nezadovoljstvo razlozima koje je Poirot spomenuo odbivši u poslednjem trenu ponudu za posao u Južnoj Americi. 

 -Zbog ovoga valja početi grozničavo razmišljati, zar ne?—rekao je Poirot. 

- Držim potpuno prirodnim njegovu ljutitost i čangrizavost. 

 -Ne, ne shvatate. Setite se Maverlingovih reči, reči čoveka koji je kod nas potražio pribežište —a onda pao umoren rukom svojih neprijatelja.'Broj Dva se predstavlja slovom S, preko kojeg idu dve crte—znakom za dolar; a takođe je dve pruge i zvezdom, Iz toga se može zaključiti da je reč o američkom držljaninu i da on predstavlja moć bogatstva.' Tim rečima dodajte i činjenicu da mi je Ryland ponudio golemu svotu novca kako bi me izvukao iz Engleske- i- i šta vam to govori, Hastingse? 

 - Mislite - rekao sam gledajući ga razrogačenih očiju —hoćete reći da sumnjate da je Abe Rylandy multimilioner, Broj Dva u Velikoj Četvorki. 

- Svojim ste sjajnim intelektom ipak dokučili moju misao, Hastings. Da, to mislim. Ton kojim ste izrekli reč multimilioner govori dovoljno, ali dopustite da vas upozorim na još jednu ​​činjenicu — četvorku vode ljudi na najvišem vrhu — a gospodin Ryland ne slovi za nevinašce u vođenju poslova. Sposoban čovek bez skrupula, čovek koji ne zna šta bi više sa svojim bogatstvom i sad žudi za neograničenom moći. 

    Nešto se neszmnjivo  ipak moralo prihvatiti kad je reč o Poirotovim gledištima. Upitao sam ga kad je doneo konačan zaključak. 

 — E, u tome je đavo. Nisam siguran. Ne mogu biti siguran. Mon ami, ne znam šta bih dao da mogu znati. Dopustite mi da barem zasad Abe Rylanda držim za Broj Dva. Tako smo se još više približili svom cilju. 

 — Upravo je stigao u London, kao što se vidi po ovome —rekao sam lupkajući prstom po pismu. —Hoćete li ga posetiti i lično mu se ispričati? 

 —Možda i hoću. 

    Nakon dva dana Poirot se vratio u naš stan vrlo uzbuđen. Naglo me uhvatio za obje ruke. 

—Prijatelju dragi,imamo zapanjujuću, jedinstvenu, neponovljivu priliku. Ali, opasno je, zaista pogubno. Neću od vas niti tražiti da pokušate. 

    Ako me pokušavao ustrašiti, krenuo je s krive strane, a to sam mu i rekao.Postupno se pribravši, izložio je svoj plan. 

    Ryland je, prema svemu sudeći, tragao za sekretarom, pristojnim Englezom ugodne vanjštine. Poirot mi je predložio da se prijavim. 

    Sam bih učinio, mon ami —objasnio mi je istovremeno se ispričavajući. — Ne, kao što vidite, ne mogu se odgovarajuće maskirati. Engleski govorim vrlo dobro—osim kad se uzbudim—ali ne toliko dobro da bih mogao zavarati i nečije uho; čak i kad bih žrtvovao brkove, ne sumnjam da bi me prepoznali kao Herculea Poirota. 

      Nisam ni ja sumnjao, pa sam izrazio spremnost i volju da odigram ulogu i uvučem se u Rylandov dom. 

 —Kladim se da me ionako neće primiti —dobacio sam.

— Oh, da. Hoće, hoće, kako da ne. Pripremitću vam takve preporuke da će polizati prste. Preporučiće vas čak i ministru unutarnjih poslova. 

    Činilo mi se da ipak ide predaleko, ali Poirot je rukom odmahnuo na moje prigovore. 

— O, da. hoće. Vodieo sam za njega istragu o jednom malom slučaju koji je mogao izazvati koban skandal. Sve je rešeno vrlo delikatno, uz najveću diskreciju i sada mi, kako vi to kažete, sedi na dlanu i poput ptičice kljucka mrvice.

     Prvo smo angažovali stručnjaka za 'šminku'. Bio je to čovečuljak, koji je poput ptice lagano-micao glavom, pomalo kao Poirot. Neko me je vreme promatrao bez reči i zatim se dao na posao. Zaprepastio sam se kad sam se posle pola sata pogledao u ogledalo. Posebno izrađene cipele učinile su me barem pet centimetara višim, a zbog kaputa, posebno krojeria izgledao sam viši, vitkiji, nekako izduženo.Vešto mi je promenio obrve i dao potpuno drugi izraz mo, licu; u ustima sam nosio posebne uloške; s lica mi je nestala preplanulost čoveka koji se upravno vratio s mora. Ostao sam bez brkova, a deo usta naglašeno mi je krasio zlatan zub. 

    — Ime vam je Arthur Neville—rekao je Poirot.—Bog vas čuvao, prijatelju dragi— jer strahujem da odlazite na opasno mesto.

      Srce mi je lupalo dok sam se predstavljao y Hotelu Savov, tačno u vreme koje je odredio gospodin Ryland, te zatražio da me odvede do tog velikog čoveka. 

    Ostavili su me da pričekam nekoliko minuta i potom odveli do njegovog  apartmana.

     Ryland je sedeo za stolom. Ispred njega stajalo je otvoreno pismo na kojem sam samim krajičkom oka prepoznao rukopis ministra unutrašnjih poslova. Prvi sam video i sreo tog američkog milionera i, uprkos svemu, bio sam zadivljen. Visok i vitak, izražene brade i lagano povijena nosa. Ispod golemih obrva gledale su me hladne oči sivog sjaja. Imao je gustu sedu kosu, a dugu crnu cigaru (bez koje se, kako sam s vremenom ustanovio, nikad nije mogao videti) visila mu je nemarno u uglu usta.

    —Sed'te —promumljao je.

    Seo sam. Prstom je lupnuo po pismu na stolu. 

    —Sudeći prema ovom ovde komadu, kao roba posve ste u redu pa nema potrebe da dalje tragam, Recite, jeste li u toku i ovladali društvenim običajima? Rekao sam da držim kako u tom pogledu mogu zadovoljiti njegove zahteve. 

 —Hoću reć', ako pozovem puno tih vojvoda, grofova i barona u letnjikovac tamo dole, mogli biste ih razvrstati  oko stola za večeru? 

     —O, bez po muke—odgovorio sam smešeći se. Progovorili smo još nekoliko reči i — dobio sam posao. Gospodin Ryland je tražio sekretara  koji je mogao na potrebnojm nivou razgovarati sa visokim engleskim društvom, jer već je doveo američkog sekretara  i stenografa. 

     Posle dva dana otišao sam u Hatton Chase, sedište Vojvode od Loamshirea, koje je američki milioner iznajmio  na šest meseci. Moje dužnosti nisu mi stvarale nikakvih teškoća. U jednom sam razdoblju života bio sekretar vrlo aktivnog člana Parlamenta, pa mi ti poslovi nisu bili nepoznati. Gospodin je Ryland preko vikenda obično imao vrlo mnogo gostiju, ali sredina bi nedelje obično proticala mirno. Retko sam viđao gospodina Applebvja, Rylandovog američkog sekretara, inače naoko ugodnog, ni malog mladog Amerikanca, vrlo veštog u svojim poslovima. No, mnogo sam češće viđao i sretao stenografkinju, gospodičnu Martin. Ta lepuškasta dvadesetrogodišnja devojka, imala je kestenjastu kosu i smeđe oči koje su ponekad —kad ne bi kao obično smerno pognute glave gledala ispred sebe —izgledale vragolasto. Imao sam utisak da joj se poslodavac ne sviđa niti mu veruje, premda je pomno pazila da se to ne bi slučajno opazilo. Ne, u jednom mi se trenutku neočekivano poverila. 

     Naravno, pažljivo  sam proučavao i motrio na sve članove domaćinstva. Nekoliko se slugu tek nedavno pridružeilo domaćinstvu —jedan poslužitelj i nekoliko sluškinja. Glavni sluga, nadglednik i kuvar ostali su još od vojvode i nastavili su raditi. Poslužavateljice sam držao nevažnima i nezanimljivima. Ne, posebno sam motrio na Jamesa, jednog od poslužitelja; ne, bilo je jasno da je on samo pomoćni poslužitelj i ništa više. Njega je zapravo doveo glavni sluga. Mnogo sumnjičaviji bio sam prema Deavesu, Rylandovom sobaru, koga je doveo iz New Yorka. Premda je rodom bio Englez i osoba besprekornog ponašanja, ipak sam u njega pomalo sumnjao. 

   Već sam tri nedelje bio proveo na Hatton Chaseu a da zato vreme nisam opazio ni jedan jedini izgred koji bi bio dokaz naših teorija. Nije bilo nikakvih znakova ili tragova delatnosti Velike Četvorke. Gospodin Ryland zaista je bio čovek posebne snage, vrlo izrazita i jaka ličnost; ali, počeo sam polako verovati daje Poirot pogriešio povezujući ga s tom zastrašujućom organizacijom. Čak sam čuo kako je za večerom usput spominjao Poirota. 

    —Divan čovečuljak, tako barem govore. Ali, nije baš ustrajan. Kako znam? Ponudio sam mu posao i odbio je u poslednji trenutak. Ne želim više ništa imati s tim vašim monsieurom Herculeom Poirotom. 

     U takvim sam trenucima osećao kao dame obuzima neka lagana zebnja!Gospodična Martin ispričala mi je vrlo čudnu priču. Ryland je otišao u London na jedan dan i povoeo Applebvja. 

     Gospodična Martin i ja smo posle čaja šetali vrtom. Devojka mi se zaista sviđala —tako jednostavna i prirodna. Osjećao sam da je nešto muči i konačno je progovorila. 

   —Znate li, majore Neville - rekla je -  da zaista razmišljam da dam otkaz? 

    Malo sam se začudio, pa je žurno nastavila.  

    - Oh! Znam da je ovo, donekle, krasan posao. Verujem da bi me većina ljudi proglasila budalom da ga samo tako ostavim. Ne, ne podnosim poniženja. Ne mogu podneti psovke, kao da sam vojnik. Nijedan gospodin ne čini tako nešto.

    —Ryland vas je psovao? Kimnula je. 

   —Naravno, uvek je mrzovoljan i nervozan. To se moglo i očekivati. Sve to ide uz posao. Ali, potpuno gubiti kontrola i zna da pobesni —i to posve bez razloga.Učinilo mi se kao da bi me mogao ubiti! I to, kao što sam rekla, bez ikakvog stvarnog razloga. 

   — Šta se dogodilo —rekao sam stvarno zainteresovan. 

   — Kao što znate, ja otvaram sva pisma koja stižu zagospodina Rylanda. Neka odnosim gospodinu Applebvju, neka sama rešavam —ne, ja ih sve prva otvorim i pregledavam. E, dolaze i neka pisma na plavom papiru, u uglu označena sićušnom brojkom 4 — oprostite, jeste li nešto rekli? 

    Neuspevši zatomiti prigušeni uzvik, brzo sam kim nuo glavom i zamolio je da nastavi. 

 — Da, i kao što sam rekla, dolaze takva pisma, a strogo je naređeno da ih nikad ne otvaramo, već netaknuta predajemo gospodinu Rylandu. tako sam, naravno,uvek i činila. Ali, juče ujutro prispelo je neobično mnogo pisama i otvarala sam ih u strašnoj žurbi. Greškom sam otvorila i jedno od tih pisama. Čim sam opazila štoa sam učinila, odnela sam ga gospodinu Rylandu i objasnila. Na moje potpuno zaprepaštenje pobesneo je kao nikad do sada. Kažem vam, zaista sam se uplašila. 

    Pitam se šta je moglo biti u tom pismu, da se toliko uzrujao? 

    —Baš ništa —i to je najčudnije. Pročitala sam ga pre nego što sam postala svesna da sam pogrešila. Bilo je dosta kratko. Još ga se sećam od reči do reči i u njemu nije bilo ništa što bi moglo bilo koga uzrujati. 

  —Možete ponoviti, tako ste rekli? — poticao sam je. 

  —Da.—Načinila je kratku pauzu i onda polagano ponovila sve što je bilo u pismu, dok sam neprimetno beležio sledeće reči 

 Poštovani gospodine sada je, rekao bih, osnovno videti dobro. Ako insistirate da se uključi i kamenolom, sedamnaest hiljada čini se razumnim. Jedanaest posto provizije je previše, četiri posto je dovoljno. Iskreno Vaš, Arthur Leversham. 

      Gospodična Martin je nastavila: 

     — Očito reč je o nekom imanju kojeg gospodin Ryland kani kupiti. Ali zaista drţžim da je čovek, koji može tako pobesneti zbog sitnice, zapravo opasan. Šta mislite da bih trebala učinit, majore Neville? Imate mnogo više iskustva nego ja. 

    Umirivao sam devojku, govoreći joj kako gospodin Ryland pati od bolesti pogubne za njegov sloj — dispepsija. Naposletku je otišla dosta umirena.  Vidite  za mene se baš ne bi moglo reći . Kad je devojka otišla, ostao sam sam, izvadio malu beležnicu i ponovo pročitao pismo kako sam ga zabeiležio. Šta znači — šta znači to naoko bezopasno pismo? Odnosi li se na neki posao u koji se pustio gospodin Ryland; da li mu je dzaista toliko stalo da se ne saznaju nikakve pojedinosti sve dok se posao ne obavi? To je zvučalo kao razumno tumačenje. Ali, mislio sam na sićušnu brojku 4 kojom je označena omotnica i osetio da smo konačno na tragu. 

    Celu sam veče razmišljao o pismu, ali i veliki deo sutrašnjeg dana —i onda mi se odjednom sve razjasnilo. Sve je bilo tako jednostavno. Ključ se krio u broju 4. Pročitajte svaku četvrtu reč i pojaviće se potpuno druga poruka. 'Osnovno da vas vidim u kamenolomu sedamnaest jedanaest četiri'. 

    Brojke je bilo lako odgonetati. Sedamnaest je značilo 17. oktobra —znači, sutra; jedanaest je bilo vreme; a četiri potpis— ili se odnosio na tajnoviti broj Četiri —ili je, pak, značilo, da tako kažemo, zaštitni 'znak' Velike Četvorke. I kamenolom se moglo odgonetnuti. Na posedu, kilometar od dvorca, nalazio se napušteni kamenolom - mesto na osami, idealno za tajni susret. 

     Na trenutak sam pomislio da se sam pustim u avanturu. Kojeg li užitka da barem jedanput zasenim Poirota.

    Ne, naposletku samo odolio iskušenju. Ovo je bila velika stvar—nisam imao pravo sam se poigravati i možda čak proigrati priliku. Prvi put smo se zaiista maknuli do samih neprijateljskih položaja. Ovaj put moramo uspeti — a, premda sam to svim silama nastojao prikr ti, od nas dvojice Poirota se ipak s više opravdanja moglo nazvati Mozgom. 

    Hitno sam mu poslao pismo u kojem sam spomenuo sve činjenice i objasnio koliko je važno i hitno da čujemo razgovor u kamenolomu. Bude li želieo sve prepustiti meni, nema problema. Ipak, za svaki slučaj, dao sam mu iscrpne upute kako se od železničke stanice dolazi do kamenoloma, u slučaju  da oceni kako bi bilo mudro da bude prisutan. Lično sam odneo pismo do seoske pošte. Održavao sam vezu s Poirotom celo vreme, ali bili smo se složili da on za svaki slučaj ne pokušava stupiti u vezu sa mnom, jer je postojala mogućnost da neko otvara moju poštu. 

     Sledeće sam večeri blistao od uzbuđenja. Nismo imali goste, celu sam veče proveo radeći u kabinetu s gospodinom Rylandom. Predvideo sam takvu mogućnost, pa nisam niti računao da ću Poirota dočekati na železničkoj stanici. Međutim, verovao sam da će me Ryli otpustiti mnogo pre jedanaest sati uveče.

   Tako je i bilo. Negde oko pola jedanaest gospodin Ryland je pogledao na sat i rekao kako mu je 'dosta'. Shvatio sam i tiho se povukao. Pošao sam na počinak, ali sam tiho sišao niz pomoćne stepenice i izašao u vrt. Za svaki slučaj ogrnuo sam tamnikaput da sakrijem belu košulju.

     Već sam odmaknuo niz vrt kad sam preko ramena pogledao prema kući.Gospodin Ryland upravo izlazi u vrt kroz prozor svog radnog kabineta. Pošao je na sastanak. Ubrzao sam korak, kako bih stigao pre njega. Do kamenoloma gotovo sam ostao bez daha. Činilo se da nema ţžive duše, pa sam se uvukao u gusto grmlje i čekao šta će se zbiti. 

   Nakon deset minuta, tačno u jedanaest sati, pojavio se gospodin Ryland sa šeširom nabijenim duboko na oči i neizbežnom cigarom u ustima. Na brzinu je pogledao uokolo i zaputio se niz jaruge kamenoloma. Začuo sam žamor glasova. Očito je taj drugi čovek — ili ljudi, ko god da su bili—došao pre Rylanda.  Oprezno sam ispuzao ispod grmlja i centimetar po centimetar,nastojao da ne izazovem neki šum, dovukao sam se do strme staze. Samo me stijena delila od ljudi koji su razgovarali. Osećajući se sigurnim u potpunoj tami, provirio sam iza kamena i odjednom mi se pred očima stvorila cev crnog, automatskog revolvera pretećeg izgleda!

   —Ruke uvis!—oštro je poviknuo gospodin Ryland. —Čekao sam vas.

   Sedeo je u seni stena da mu nisam mogao videti lice, ali i preteći ton u njegovom glasu bio je više nego neugodan. Oko vrata sam osetio hladan dodir čeličnog obruča i Ryland je spustio svoj automatik.

    —Tako je, George—promrmljao je. —Dovedi ga ovamo.

     Dok sam besneo u sebi, nevidljivi George (a sumnja sam da je to zapravo besprekorni Deaves) odveo me do stene, čvrsto me svezao i stavio mi povez preko usta.

     Ryland je ponovo progovorio, ali toliko hladnim i pretećim tonom da sam ga jedva prepoznao. 

    —Ovo je kraj za vas dvojicu. Prečesto stojite na putu Velikoj Četvorci. Jeste li ikad čuli za odrone zemlje? Jedan se ovde sručio pre dve godine. Noćas će se još jedan. Sve sam sredio kako valja. Ne, taj vaš prijatelj baš nije točan. 

     Zapljusnuo me val strave. Poirot! Još samo koji trenutaki ušetaće ravno u klopku. A ne mogu ga upozoriti. Mogao sam se samo uzdati u Boga da je cela stvar prepustio meni i ostao u Londonu. Da je kanio doći nedvojbeno da bi već bio ovde. 

      Kako je vreme proticalo, tako su mi se budile nade.

     A onda su se odjedanput raspršile. Čuo sam korake —oprezne, ali ipak korake. Počeo sam se batrgati u agoniji bespomoćnosti. Koraci su dolazili iz smera puteljka, na trenutak je nastupila tišina, a onda se pojavio Poirot; lagano nakrivljene glave, piljio je pokušavajući razaznati sene. 

     Ryland je kliknuo od zadovoljstva kad je podignuo svoj veliki automat i uzviknuo 'Ruke uvis!'. DEAves je skočio i zgrabio Poirota straga. Klopka se potpuno zatvorila. 

       - Zadovoljstvo je upoznati se s vama,gospodine Hercule Poirot— mrklo je rekao Amerikanac.

       Poirotova je prisebnost bila zaista veličanstvena. Nije mu ni mišić zaigrao na licu. Ne, video sam da pogledom traži nešto među senama. 

      —Moj prijatelj? Je li i on ovde? 

     —Šala, obojica ste u klopci—klopci Velike Četvorke.

   Nasmejao se. 

    —Klopci?—pitao je Poirot.

    —Pa zar nikad niste upali u nešto takvo? 

     —Svestan sam da postoji klopka—da—rekao je Poirot blagim glasom. —Ne, nemate pravo. Vi ste u klopci—ne moj prijatelj i ja. 

     —Šta? —Ryland je digao svoj automatik, ali u pogledu sam mu zapazio da je uznemiren. 

     —Ako opalite, počinićete ubistvo pred deset pari očiju i stoga završiti na vešalima. Ovo su mesto opkolili ljudi iz Škotske Yarda —i to već pre sat vremena. Šah -mat, gospodine Abe Rylande.

     Nekako je čudno zazviždao i, kao u nekoj čarobnoj priči, odjedanput su se sa svih strana su se počeli pojavljivati neki ljudi. Uhvatili su Rylanda i njegovog sobara i zatim ih razoružali.

      Kad smo napustili kamenolom, snaţžno me zagrlio.

     —Živi ste i —niste ozleđeni. Prekrasno. Često sam sebi prebacivao što sam vam dopustio da dođete ovamo. 

    —Sve je savršeno u redu —rekao sam, izvlačeći se ih njegovog zagrljaja. —Ali, nije mi baš sve posve jasno. Uleteli ste u ovu njihovu malu smicalicu, zar ne. 

     - Ne, samo sam čekao na to! Zato sam vam i dopustio da pođete ovamo. Vaše lažno ime, maska, šminka —sve to ni na trenutak ih nije trebalo navesti na krivi trag.

      —Šta? —povikao sam. —Nikad mi to niste rekli. 

    —Kao što sam vam često govorio, Hastings, imate divnu narav, toliko ste pošteni da, ako i sami niste zavedeni, ne možete ni nikoga drugog navesti na krivi trag! E, pa ovako, odmah su vas opazili, a na to sam i računao —jednostavna matematička verovatnost dostupna svakom ko se valjano služi svojim sivim stanicama—odnosno da će vas iskoristiti kao mamac. Uvukli su tu i djevojku —e,usput, pon ami, jedno psihološki zanimljivo pitanje, je li bila crvenokosa?

     —Ako mislite na gospodičnu Martinu —rekao sam hladno.—Njena kosa ima opasan odsjaj kestenjastog, ali 

    —Oni su satanisti ljudi! Čak su proučili i vašu psihu. O, da, moj prijatelju,gospodična Martin je takođe bila učesnik u uroti—i te kako je bila. Od reči do reči vam je ponovila sadržaj pisma, zajedno s pričom o gnevu gospodina Rylanda, sve ste zapisali, dugo se dvoumili nad tim—šifra je odlično smišljena, teška ali ne i preteška —rešili ste je i pozvali me. 

     —Ne, nisu bili svesni da sam čekao baš tako nešto. Smesta sam otišao do Jappa i sve dogovorio. I, kao što vidite, naposletku —uspeh! 

      Nisam baš bio oduševljen Poirotom, i to sam mu i rekao.Vratili smo se u London ranim jutarnjim mlekarskim vozom. Kojeg li neugodnog putovanja!

     Upravo sam izlazio iz kade i prepuštao se maštarijama o ukusnom doručku, kad sam u dnevnoj sobi začuo glas inspektora Jappa. Navukao sam ogrtač i požurio u sobu. 

     —U kakvu ste nas samo nevolju uvalili ovaj put—govorio je Japp. —Loše za vas, gospodine Poirot. Prvi put da ste, koliko znam,tako pogriješ ili. 

    Poirot se duboko zamislio. Japp je nastavio.

     - I tako smo počeli pričati o tim Crnim Rukama, posve ozbiljno —a zapravo vodili smo celo vreme poslužitelja. 

     —Poslužitelja? —zavapio sam.

     —Da, Jamesa, ili tako nekako. Čini se da se kladio s poslugom da će se moći prodati za starog gospodara vama umišljenicima, to ste vi, kapetane Hauboda—i da će vam prodati kojekakve priče o bandi Velike Četvorke. 

      —Nemoguće! —viknuo sam.

     —Ne verujete u to. Odveo sam gospodu ravno u Hatton Chase i tamo smo pravog Rylanda našli kako mirno spava u svom krevetu, a glavni sluga,kuvar i sam Bog zna ko još, zakleli su se da su znali za opkladu.

     Naprosto šala —ništa drugo do šala — i sobar je s njim.

     —A zašto se stalno držao u seni —promrmljao je Poirot. 

     Pogledali smo se nakon što je Japp otišao. —Hastings, mi znamo  ,konačno je progovorio Poirot.- Broj dva u Velikoj Četvorki je Abe Ryland. Maskirani poslužitelj samo je trebao zagarantovati odstupnicu u slučaju da se dogodi nešto nepredviđeno. A poslužitelj.. 

    - Da—uzdahnuo sam.

      —Broj Četiri - rekao je Poirot smrtno ozbiljnim glasom

                                        Agata Kristi, Velika četvorka; 

                                (Ostali nastavci : romani u nastavcima )