Ovaj časovnik? Popraviti? Kako bi ponovo radio? - začuđeno je pitao starinar, podigao svoje naočare na čelo i gledao me pometeno - zašto uopšte želite da ponovo radi? Ta, ima samo jednu jedinu kazaljku i nema brojki na brojčaniku - dodao je posmatrajući ga zamišljeno pod bleštavim sjajem svetiljke - samo cvetna lica i glave životinja i demona umesto časova.
Počeo je da broji i pogledao me je pitajući: - Četrnaest? Dan se deli na dvanaest delova! Nikada nisam video ovako čudnu napravu. Moj vam je savet: ostavite je takvom kakva je. Već je dovoljno teško podnositi i dvanaest časova dnevno. Sa ovog brojčanika pročitati tačno vreme? Ko bi se danas još trudio? Samo luda.
Nisam hteo da mu kažem da sam ja celog svog života bio baš takva luda, da nikada nisam posedovao neki drugi časovnik i da sam, možda zato, vrlo često dolazio prerano kada je trebalo sačekati - te sam ćutao.
Starinar je iz toga zaključio da ostajem veran svojoj želji da ga vidim kako ponovo radi, vrteo je glavom, uzeo nožić od slonovače i pažljivo otvorio poklopac ukrašen dragim kamenjem na čijem emajlu je bilo ugravirano neko mitsko biće koje je stajalo na dvokolici u koju su upregnuta četiri konja: 1 muškarac sa ženskim poprsjem, sa dve zmije umesto nogu, sa glavom petla i sa Suncem u desnoj, a bičem u levoj ruci.
- Verovatno stari porodični primerak - nagađao je starinar. - Niste li upravo spomenuli da je noćas stao? U dva sata? Mala crvena glava vola sa dva roga valjda označava drugi čas.
Nisam bio svestan toga da sam rekao nešto slično, ali sat je zaista stao prethodne noći u dva. Možda sam i govorio o tome, ipak: nisam mogao da se setim, još sam se osećao previše iznurenim - u isto vreme kada je sat prestao da radi, srce mi se bilo toliko snažno steglo da sam mislio da ću sigurno umreti. Dok mi je svest posrtala, još sam se grčevito držao za pomisao: samo da časovnik ne stane! U tom pomračenju iščezavajućih čula, mora da sam pobrkao pojam srca i sata. Možda oni koji umiru razmišljaju slično. Možda zato tako često časovnici staju u trenutku smrti svojih vlasnika? Mi ne poznajemo magične sile koje su katkad sadržane u nekoj misli.
- Čudno - rekao je antikvar posle nekog vremena, približavajući svoje uveličavajuće staklo svetiljci, tako da je blistava žiža oštro pala na časovnik, i pokazao mi ugravirana slova na unutrašnjoj strani zlatnog poklopca. Čitao sam:
„Summa Scientia Nihil Scire
Krajnje neobično - ponovio je starinar - ovaj časovnik je delo „Ludaka”, napravljen je u našem gradu. Mislim da se ne varam. Postoji vrlo mali broj ovakvih primeraka. Nikada ne bih pomislio da zaista mogu da rade. Smatrao sam ih igračkama. A ovo je njegova mala bubica - da u svim svojim časovnicima napiše slogan: „Najviše znanje je ništa ne znati”. Nisam dobro razumeo na šta je mislio; ko je mogao biti taj „Ludak” o kome je govorio? Časovnik je bio vrlo star: nasledio sam ga od svog dede, ali ono što je starinar upravo rekao, zvučalo je kao da je „Ludak”, čija ga je ruka stvorila, i danas živ! I pre nego što sam uspeo da izgovorim pitanje, svojim unutrašnjim okom sam video - jasno i oštro, kao da prolazi kroz sobu - čoveka koji korača zimskim krajolikom, mršavog, visokog starca bez šešira, sa gustom snežno-belom kosom koja leprša na vetru, dok mu je glava čudno mala u odnosu na poveći trup, sa licem oštrih crta bez brade, crnih očiju koje gledaju prodorno i stoje blizu kao kod ptica grabljivica. Koračao je u dugačkom, ofucanom, izbledelom somotnom kaputu, kakve su nekada nosili nirnberški patriciji.
- Tačno tako - promrmljao je starinar, klimajući pometeno glavom - baš tako,„Ludak”.
Zašto je rekao: „baš tako”(?) - pomislio sam za sebe. To je slučajnost - odmah sam znao; to su prazne reči - ništa drugo. Ta uopšte nisam ni otvorio usta. To „baš tako” upotrebio je samo onako, kao što se to često radi kada se želi potvrditi upravo izgovorena rečenica; svakako nije povezano sa starcem koga sam video kao sliku sećanja, nije se odnosilo na „Ludaka”! Nekada davno, dok sam još kao dečak išao u školu, morao sam da prolazim pored jednog dugačkog golog zida ljudske visine koji je okruživao park sa brestovima, godinama, iz dana u dan; moje hodanje je vremenom postalo trčanje svaki put kada bi me put naneo tuda, jer me je uvek obuzimao neki neodređeni strah. Možda - danas više nisam siguran - zato što sam umišljao - ili čuo - da tu stanuje neki ludak, neki časovničar koji je tvrdio da su časovnici živa bića... ili sam se varao? Ako je to bilo sećanje na doživljaj iz mojih školskih dana, kako je moguće da je nešto što sam hiljadu puta osetio, do dana današnjeg ležalo snevajući u mom pamćenju, da bi tek sada toliko živo izbilo na površinu... Istina, dobrih četrdeset godina je od tada prošlo; ali, da li je to pružalo neko objašnjenje?
- Možda sam to doživeo u višku vremena, onom koje moj časovnik pokazuje u odnosu na obične časovnike! - rekao sam razveseljen tom pomišlju.
Starinar je podigao odsutno pogled piljeći u mene bez razumevanja.
Nastavio sam da mozgam i došao do jedne izvesnosti: zid koji okružuje park, stoji i danas. Kome je još pa stalo do toga da ga sruši? Ta, ranije se govorilo o tome da su to zidine temelja jedne crkve koja bi trebalo da bude nekada kasnije izgrađena do kraja. Takvo nešto se ne uništava! Možda je i časovničar još uvek živ?! Sigurno bi on umeo da popravi ponovo časovnik do koga mi je toliko stalo. Kada bih samo znao kada i gde sam ga sreo? Nije moguće da je to bilo nedavno, jer sada je leto, a u sećanju - onom od malopre unutrašnjim okom sam video njegovu priliku u zimskom pejzažu! Preduboko utonuo u misli da bih mogao da pratim dugačku priču koju je, iznenada pričljiv, pripovedao starinar, samo sam, tu i tamo, čuo nekoliko isprekidanih rečenica. Dolazile su žuboreći, zatim bi utihnule, pa opet dolazile, kao talasi koji udaraju u greben; a između njih huk u ušima; kao huk krvi koji čuje čovek dok stari, kada ga, zaboravljajući na dnevnu buku, osluškuje; kao neprestano, preteće, daleko pištanje lešinara: „smrt”, koje se lagano približava dolazeći iz provalija vremena...
Gotovo da nisam bio siguran: da li je on bio taj koji je, držeći časovnik u ruci, zborio ili su to bila usta onog bića u meni koje se povremeno budi u usamljenom srcu kada dotakne zaključanu škrinju koju zaboravljena sećanja tajno čuvaju od truljenja? Katkad ulovim samog sebe kako starinaru klimam glavom i tada znam: rekao je nešto što mi je bilo poznato, ali kada bih hteo da razmislim o tim rečima, to mi nije uspevalo, nisu klizile, kao što to izgovorene reči inače čine, u blisku prošlost iz koje bih mogao da ih vratim nazad i razumevanjem ih opipam - ne, odumirale su u beživotne oblike, uhu strane i neuhvatljive, čim bi im zvuk utihnuo; više nisam shvatao njihov smisao; zalutale su iz carstva vremena u carstvo prostora i okruživale me kao mrtve maske.
- Kada bi samo ponovo proradilo! - rekao sam glasno u očajanju usred trgovčevog govora. Mislio sam pri tome na svoje srce, jer sam osetio da želi da zaboravi da kuca, a užasnula me je pomisao da bi kazaljka mog života mogla iznenada da se zaustavi na nekom fantastičnom cvetu, na licu neke životinje ili demona, kao kazaljka na brojčaniku sa četrnaest časova. Ostao bih večno proklet u isteklom vremenu.
Starinar mi je vratio časovnik - izgleda da je pomislio da govorim o njemu.
Dok sam koračao pustim noćnim ulicama, najpre pravo, a zatim uzduž i popreko po usnulim trgovima i pored kuća koje su snevale, vođen svetlošću fenjera, a ipak siguranu svoj put, nisam mogao a da ne pomislim da mi je starinar poverio gde stanuje bezimeni časovničar, gde mogu da ga pronađem i gde se nalazi zid koji okružuje brestov park. Zar nije rekao da jedino taj starac može da izleči moj sat? Kako bih to inače mogao da znam;mora da mi je opisao i put do njega i, iako ga ja nisam zapamtio - moje noge su ga izgleda dobro znale: izvele su me izvan grada na prazan put koji se, između livada koje su širile dah leta, protezao u beskonačnost.
Obmotane uz moje pete, iza mene su gmizale crne zmije koje je bleštava mesečeva svetlost izmamila iz zemlje. Da li su one bile te koje su mi slale otrovne misli: nikada ga nećeš pronaći; umro je pre stotinu godina!
Kako bih im pobegao, skrenuo sam oštro nalevo, na jednu sporednu stazu, a tu se već pojavila iz tla moja senka i progutala ih u sebe. Došla je da me vodi, shvatio sam, a to je za mene bila duboka uteha: videti je kako tako nepokolebljivo i bez posustajanja korača;nisam odvajao pogled od nje, radostan što ne moram da se obazirem na put. Postepeno me je ponovo obuzimao onaj neopisivo čudan osećaj koji sam imao kao dete dok sam sam sa sobom igrao ovu igru: čvrsto bih koračao napred zatvorenih očiju, ne mareći da li ću pastiih ne - to je kao da se telo odvaja od sveg zemaljskog straha - kao klicanje iz unutrašnjosti, kao ponovno pronalaženje besmrtnog Ja koje zna da mi se ništa ne može dogoditi! Tada jeod mene odustao nasledni neprijatelj koga svaki čovek u sebi nosi: trezveni, hladni razum,a sa njim i poslednja sumnja da onoga koga tražim, neću pronaći. Zatim, posle dugog hodanja, moja senka je pohitala ka širokom, prostranom jarku - koji se nalazio pored puta- utonula je dole i ostavila me samog; znao sam: sada sam na cilju. Zašto bi me inačena pustila!
*****
Sa časovnikom u ruci, stajao sam u odaji onoga o kome sam znao da je jedini koji može ponovo da ga pokrene.
Sedeo je za jednim malim stolom od javorovine i posmatrao nepomično kroz lupu,koja je trakom bila pričvršćena oko njegove glave pred njegovim okom, neku svetlucavu stvarčicu na svetlom izbrazdanom drvetu. Iza njega na belom zidu - u obliku kruga kao veliki brojčanik - bila je krasnopisom napisana rečenica: „Summa Scientia Nihil Scire”.
Duboko sam izdahnuo: ovde sam spaen!... Magija tih reči odagnava sve omražene prisilne misli, sve zahteve za pravdanjem: kako si ušao unutra, kroz zid, kroz park?
Na jednoj dasci prevučenoj crvenim somotom, nalaze se časovnici: sigurno preko stotinu - od plavog, od zelenog, od žutog emajla - ukrašeni draguljima, sa gravurama,rebrasti, glatki, sa biserima, neki pljosnati, neki sa stomacima kao jaja. Ne čujem ih: zriču pretiho, ali: vazduh koji lebdi iznad njih kao da je živ od neprimetnih zvukova koje proizvode. Možda tu besni oluja nekog patuljastog carstva.
Na jednom postolju leži mala stena od glinenca 2 boje mesa, sa žilicama, a plavo cveće od poludragog kamena raste iz nje; tu, u sredini, kao da ne smera ništa zlo, čeka kostur sa kosom da ga poseče: „časovnik slatke smrti” iz romantičnog srednjeg veka. Dok kosi, on udara drškom svoje kose o fino stakleno zvono koje stoji pored njega: napola mehur sapunice, napola kao kapa neke velike pečurke iz bajke. Ispod je brojčanik kao ulazu pećinu iz koje pilje zupčanici.
Sve do plafona sobe, levo i desno na zidovima, okačeni su časovnici: stari, saponosnim izrezbarenim licima, dragoceni i bogati, opušteno klate klatna i propovedaju dubokim basom svoj mirni tik-tak.
U ćošku je jedan u staklenom kovčegu: Snežana koja se, uspravno stojeći, pravi da spava, dok tiho ritmično pomeranje kazaljke koja pokazuje minute odaje da neprekidno bdi nad vremenom. Dalje, nervozne rokoko damice, sa veštačkim mladežima kao ključaonicama,3 pretrpane su ukraščićima i sasvim bez daha pokušavaju da tako sitnim hodom jedna drugoj preotmu položaj i preduhitre sekunde. Pored su maleni paževi, koji se tu kikoću i požuruju ih: cik-cik, cik.
Zatim dugi niz koji se šepuri u čeliku, srebru i zlatu - kao vitezovi u teškim oklopima; izgledaju kao da su opijeni i da dremaju, ali povremeno glasno hrknu i zazvekeću svojim lancima, kao da nameravaju da započnu bitku protiv samog boga Hronosa, čim se probude iz svog pijanstva.
Na jednom pervazu struže drvoseča, sa pantalonama od mahagonija i svetlucavim bakarnim nosom, vreme na dva dela u piljevinu... Starčeve reči me trgoše iz razgledanja:
- Svi su bili bolesni, ja sam ih ponovo izlečio.
Potpuno sam zaboravio na njega, tako da sam isprva pomislio da je to bilo otkucavanje nekog sata.
Lupa na traci oko njegove glave sada je bila podignuta i stajala mu je na sred čela - kao Šivino treće oko - a u njoj je tinjala iskra: odsjaj kandila sa tavanice.
Klimnuo je glavom ka meni i čvrsto prikovao moj pogled svojim.
- Da, bili su bolesni; mislili su da mogu da promene svoju sudbinu ako idu brže ili sporije. Izgubili su svoju sreću zato što su umislili da su oni gospodari vremena. Oslobodio sam ih tog ludila i ponovo vratio mir u njihove živote. Poneko uspe da pronađe, kao i ti, u mesečevim noćima, u snu, put iz grada do mene, donese mi svoj bolestan časovnik, kuka i moli da ga izlečim, ali sledećeg jutra već zaboravi sve - i moj lek.
- Samo oni koji shvate smisao mog gesla - pokazao je preko ramena rečenicu nazidu - samo oni ostavljaju svoje časovnike da budu ovde pod mojim nadzorom.
Nejasno sam naslutio: u toj čarobnoj rečenici je bila skrivena još jedna tajna. Želeo sam da pitam, ali starac je preteći podigao ruku:
- Ne želeti znati! Živo znanje dolazi samo od sebe! Dvadeset tri slova ima rečenica;ona stoje kao brojke na brojčaniku velikog nevidljivog časovnika koji pokazuje jedan sat manje od časovnika smrtnika iz čijeg kruga nema bekstva; zato se rugaju „pametni” - gle!ludilo! - podsmevaju se, ne vide upozorenje: „ne dozvoli da te uhvati omča vreme!” - oni puštaju da ih vodi podmukla kazaljka „razum”, koja večito obećava nove časove i uvek iznova donosi samo stara razočaranja.
Starac je ćutao. Dodao sam mu, uz nemu molbu, svoj časovnik. Uzeo ga je svojomlepom, belom, vitkom rukom i gotovo neprimetno se nasmešio kada ga je otvorio iprovirio u njega. Pažljivo je iglom opipavao mehanizam zupčanika spustivši opet lupu.Osećao sam: milostivo oko gledalo mi je u srce.
Zamišljeno sam posmatrao njegovo mirno lice. Kako sam samo - kao dete - mogao toliko da ga se plašim, pitao sam se.
Zatim me je obuzeo uznemirujući užas: on, onaj u koga polažem sve svoje nade i kome verujem, nije stvaran, sada će nestati! Ne, na sreću, samo je zatreperila svetlost uljane lampe, u pokušaju da obmane moje oči. I ponovo sam piljio u njega i mozgao: danas sam ga video prvi put!? To ne može biti! Ta, mi se znamo od...? Tada sećanje prostruja kroz mene kao svetleća munja; nikada kao školarac nisam prolazio pored nekog belog zida; nikada se nisam plašio ludog časovničara koji je navodno stanovao iza njega; prazna,meni neshvatljiva reč „lud”, bila je ono što me je od najranije mladosti plašilo, kada bi mi pretili da ću „to” postati ako se uskoro ne urazumim.
Ali, ovaj starac - ispred mene - ko je to bio? Mislio sam da i to znam: predstava - predstava, a ne čovek! Šta bi inače mogao da bude! Predstava toga da se u meni - jedan pupoljak senke moje duše - tajno razvio; jedno seme pustilo je koren još dok sam, na samom početku svog života, ležao u jednom malom belom krevecu, dok me je za ruku držala stara dadilja i dok sam tonuo u san uz njene monotone reči... da, koje su to samo reči bile? Kako su samo glasile?...
Gorčina mi je stegla grlo, pekla me je tuga: dakle, ipak je sve oko mene bio privid bez pokrića! Možda još samo minut i stajaću - kao mesečar koji se probudio - napolju, na mesečevoj svetlosti i moraću da se vratim kući, među opčinjene razumom i tako vredne žive-mrtve, u grad!
- Još malo, još malo i prošlo je! - čuo sam časovničarov umirujući glas, ali to me nije utešilo; jer moja vera u njega istrgnuta je iz mojih grudi. Kako su glasile dadiljine reči?- moram, moram, moram ih se setiti... Lagano, lagano, pojavile su se preda mnom - slog po slog:
Ako ti se srce u grudima zaustavi,
njemu ga odnesi samo
jer časovnik svaki, u to ne sumnjamo,
on će da popravi.
- U tome je bila u pravu - rekao je časovničar opušteno, odložio je iglu iz ruke i u istom trenu su se raspršile moje mračne misli.
Ustao je i prislonio čvrsto časovnik uz moje uvo; čuo sam, radio je ravnomerno i tačno u ritmu pulsiranja moje krvi.
Želeo sam da mu se zahvalim - nisam pronašao reči i gušio sam se od radosti i -stida, zato što sam sumnjao u njega.
- Ne žalosti se! - tešio me je - nije bila tvoja krivica. Izvadio sam jedan mali zupčanik i ponovo ga vratio. Časovnici kao što je ovaj, vrlo su osetljivi, povremeno ne mogu da podnesu drugi čas! Evo! Uzmi ga opet, ali nemoj nikome odati da radi! Samo bi ti se rugali i pokušavali da ti naude. Pripadao ti je od mladosti i verovao si u časove koje pokazuje: četrnaest, umesto od jedan do ponoći; sedam umesto šest, nedelja umesto radnog dana, slike umesto mrtvih brojeva! Ostani mu veran i ubuduće, ali to ne govori nikome! Ništa nije gluplje nego biti sujetni mučenik! Njega nosi sakrivenog u srcu, a u džepu nosi neki od građanskih časovnika, odobrenih od strane države, sa valjanim crno-belim brojčanikom, tako da uvek možeš da za druge pogledaš koliko je sati. I ne dozvoli nikada da te otruje kužni dah „drugog časa”! Smrtonosan je, kao i njegovih jedanaestorica braće. Počinje purpurno, pun obećanja kao jutarnje rumenilo, ali ubrzo postaje crven kao vatreni požar i krv. Stari narodi Istoka nazivaju ga „čas vola”. Stoleća prolaze, a on mirno protiče: vo ore. I onda iznenada - preko noći - volovi postaju razjareni bivoli koji, gonjeni demonom sa glavom bika, u slepom besu stoke, gaze oranice; potom ponovo uče da oru; građanski časovnici idu svojim starim tokom - ali njihove kazaljke ne pokazuju put iz začaranog kruga čoveka - životinje. Skotni su svi njihovi časovi - svaki nekim drugim idealom - ali, ono što dolazi na svet je kopile.
- Tvoj časovnik je stao u dva sata, u času uništenja; milostivo ga je zaobišao. Drugi tada umiru i onda lutaju u carstvu mrtvih; on je pronašao put do mene - onoga iz čijih je ruku proistekao. Tako ti se zahvaljuje! To je mogao samo zato što si ga celog života pazio s ljubavlju, ne srdeći se zbog toga što njegovo vreme nije zemaljsko.
Otpratio me je do vrata, pružio mi je ruku u znak pozdrava i rekao:
Malopre si još sumnjao u to da sam živ. Ali veruj mi: ja sam živ više nego ti! Sada ti je poznat put do mene. Uskoro ćemo se ponovo videti; možda mogu da te naučim kako se leče bolesni časovnici. Tada - pokazao je na slogan na svom zidu - tada će se možda ova rečenica u tebi zaokružiti u savršenstvo:
„Nihil Scire - Omnia Posse!”
„Ništa ne znati - moći sve!”
___________________
2 Feldspat (nem.) - česti sastojci vulkanskih stena, obično beli i crveni, cepaju se u dva pravca: uspravno ilikoso. - prim. prev.
3 Ključaonica ključića za navijanje - prim. prev.
O Časovničaru, Gustava Mejrinka
Нема коментара:
Постави коментар