ŠESTO POGLAVLJE
I to je sve što smo mogli doznati od gospođe Halliday. Pođurili smo u London i sutradan se zaputili na Kontinent. Uz pomalo pokajnički osmeh, Poirot je primetio:
—
Zbog te Velike Četvorke sav se uznemirim, mon ami. Počinjem hodati gore-dole, pa levo, pa desno
— kao naš stari prijatelj lisičar u ljudskom liku'.
— Možda ga sretnete u Parizu - rekao sam, znajući da misli na nekoga Girauda, jednog od najcenjenijih detektiva Suretea koga je sreo jednom prilikom.
Poirotu se pojavila grimasa na licu.
—
Iskreno se nadam da neću. Nisam mu se svidio.
—Zar to neće biti vrlo težak zadatak?- zapitao sam.
—
Mislim, otkriti što je nepoznati Englez radio jedne večeri pre dva meseca?
—
Vrlo težak, mon ami. No, kao što dobro znate, teškoće uvek razgale srce Herculea Poirota.
Raspitujući se prošli smo sva poznata mesta i doznali smo malo toga šta bi se moglo dodati onome što nam je već rekla gospođa Halliday. Poirot je dugo razgovarao s profesorom Bourgoneauom, nastojeći doznati da li je Halliday išta govorio o planovima za tu veče. No, nismo doznali baš ništa.
Naš sledeći izvor informacija bila je znamenita Madame Olivier. Bio sam zaista uzbuđen dok smo se uspinjali stepenicama njene vile u Passvju. Uvek sam se divio ženama koje su toliko postigle u svetu nauke.
Valjda sam mislio da je za takav posao nužan i sposoban isključivo muški mozak.
Vrata je otvorio mladi sluga otprilike sedamnaestogodišnjak, koji me je
—toliko mu je ponašanje bilo ritualno —pomalo podsetio na akolita. Poirot je unapred dogovorio naš susret, znajući da gospođa Olivier nikad nikog ne prima bez najave, jer je tokom dana toliko zaokupljena istraživačkim radom.
Uvedeni smo u mal
i salon i domaćica nas je tamo pozdravila. Madame Olivier je vrlo visoka žena, a visinu su joj još više naglašavali dugi beli ogrtač i bela kapa poput onih u časnih sestara. Imala je izduženo bledo lice i prekrasne tamne oči koje su gorile gotovo fanatičnom svetlošću. Više se činila poput drevne
sveštenice nego savremene Francuskinje. Na jednom joj se obrazu video velik ožiljak. Prisetio sam se da joj je suprug i njezin saradnik poginuo u eksploziji u laboratoriju pre tri godine, a da je tom prilikom i sama zadobila teške opekline. Otada se zatvorila i s nesagorivom energijom bacila na naučna istraživanja. Primila nas je s hladnom ljubaznošću.
— Mnogo me je puta ispitivala policija, gospodo. Ne verujem da vam baš mogu pomoći, jer ni njima nisam pomogla.
—
Madame, moguće je da vam neću postavljati ista pitanja. Za početak, o čemu ste razgovarali vas dvoje, vi i gospodin Halliday?
Zapanjila se.
—Pa, naravno o njegovu radu. Njegovu radu—a i o mom.
— Je li spominjao teorije koje je nedavno izložio u referatu pred Britanskim znanstvenim udruženjem?
— Naravno da je ul. Uglavnom smo o tome i razgovarali.
— Ideje su mu pomalo fantastične, zar ne? — neoprezno je zapitao Poirota.
— Tako su drtali neki ljudi. Ne slatem se s njima.
— Smatrate ih izvedivim?
— Savršeno izvedivim. I moja su istraživanja donekle slična, premda nisu imala istu svrhu. Istražujem gama zrake koje ispušta tvar obično poznata kao Radijum C, a koja je proizvod zračenja radija. Baveći se time naišla sam na neke vrlo zanimljive magnetske fenomene. Zapravo, razvila sam teoriju o stvarnoj prirodi sile koju nazivamo magnetizmom. Ali, još nie vreme da to obznanim svetu. Eksperimenti i gledišta gospo dina Hallidaia bili su mi posebno zanimljivi.
Poirot je kimnuo glavom. A onda me je iznenadio novim pitanjem.
— Madam, gde ste razgovarali o tim temama? Ovde?
— Ne, monsieur. U laboratoriju.
— Mogu li ga videti?
— Kako da ne.
Povela nas je prema vratima kroz koja je ušla. Vodila su u uzan prolaz. Prošli smo kroz još dvoja vrata i našli se u velikoj laboratoriji prepunom staklenih strojeva sudai stotinu malih uređaja za koje nisam znao ni kako se zovu. U sobi su bile dve osobe zaokupljene nekim pokusom. Madame Olivier je predstavila.
— Mademoiselle Claude, jedna od mojih po moćnica.
Visoka mlada devojka ozbiljna lica lagano se naklonila.
— gospodin Henri, stari i provereni prijatelj.
Mlad čovek, nižeg rasta i tamnokos, nespretno se naklonio
Poaro se zagledao negde pokraj njega. Osim onih kroz koja smo ušli, bila su još dvoja vrata. Jedna su, gospođa nam je objasnila, vodila u vrt a druga u omanju prostoriju koja je takođe služila za pokuse, Poirot je sve razgledao i zatim rekao kako je spreman za povratak u salon.
— Madam, jeste li razgovarali s gospodinom Hallidavim nasamo?
— Da, gospodine. Za razgovor moja su dva saradnika bila u susednoj, manjoj prostoriji.
— Je li mogao neko prisluškivati vaš razgovor — njih dvoje ili iko drugi?
Gospođa Olivije se zamislila, a potom stresla glavom.
— Ne mislim da je iko to mogao. Gotovo sam sigurna da nije. Sva su vrata bila zatvorena.
— Je li se iko mogao sakriti u sobi?
— Tamo u uglu je veliki ormar — ali to je apsurdna pomisao.
;
— Pas tout a fait, gospođo. I još nešto: je li g. Hallidai uopšte spominjao neke svoje planove za tu večer?
;
— Ne, nije rekao ni reči, monsieur.
— Hvala vam, madame, i ispričavam se što sam vas uznemiravao. Ne treba nas ispratiti — sami ćemo izaći.
Izašli smo u predvorje. Neka je dama ulazila kroz prednja vrata. Brzo je ustrčala uz stepenice i imao sam utisak da je reč o Francuskinji u dubokoj žalosti.
— Vrlo neobična žena — Dobacio je Poirot dok smo odlazili.
— Madame Olivier? Da, ona —
— Mais non, ne Madame O livier. Cela vasansdi.
— Nema puno genija poput nje na ovom svetu. Ne, govorio sam o ovoj drugoj dami — dami na stepenicama.
— Nisam joj video lice — rekao sam gledajući u jednu tačku. — A ne znam kako ste to vi mogli. Nije nas uopšte pogledala.
— Baš sam zbog toga i rekao da je neobična — uzvratio je mirno Poirot. — Tena ulazi u vlastitu kuću — naime, pretpostavljam da je to njezin dom jer je otključala vrata — i ustrči ravno uz stepenice da i ne pogle da ko su dva posetioca u hodniku. Doista vrlo neo bična vrsta tene — zapravo, dosta neprirodno. Mille tonnerres! Šta je sad to?
Snažno me povukao — u zadnji tren. Drvo je palo napločnik tik uz nas. Poirot se zagledao u stablo, sav blied i uznemiren.
— Za dlaku! Ali, nespretno ipak — jer nisam niti pretpostavljao - jedva da sam mogao i pretpostaviti. Da, da nije mog brzog oka,mojega mačjeg oka, Herkul Poirot je zdrobljen mogao nestati s ovog svijeta — koje li strašne nesreće za svijet. A i vi, mon ami — premda to ne bi bila nacionalna katastrofa takvih razmjera.
— Hvala — rekao sam hladno. — I što ćemo sad učiniti?
— Učiniti? — viknuo je Poirot. — Razmislit ćemo. Da, sada i ovdje, vjetbatćemo naše male sive stani ce. Taj gospodin Halidej — je li on doista bio u Parizu? Da, prema profesoru Bourgoneauu koji ga zna, koji je video i razgovarao s njim.
— Za boga miloga što pokušavate reći? — poviknuo sam.
— Pazite, to je petak ujutro. Poslednji put viđen je u jedanaest navečer, upetak. Ali, je lidoista on viđen?
— Noćni službenik —
— Noćni službenik — koji pre nikad ni je video Hallidaia. Neki čovek ulazi, dovoljno podseća na Hallidaia — toliko moramo verovati u veštinu Broja Četiripita za pisma, odlazi gore, spakuje kovčežić i nestane sledećeg jutra. Niko te večeri nije video Hallidaia ne, zato što je već bio u rukama svojih neprijatelja. Je li Madame Olivier zaista primila Hallidaia? Da, jer premda ga nikad pre nije videla, s obzirom na temu o kojoj su razgovarali a koja je njezina specijalnost, ne bi joj se moglo podvaliti. Ušao je ovamo, obavio razgovor i otišao. A šta se onda dogodilo?
Uhvativši me za ruku, Poirot me počeo gotovo vući natrag prema vili.
— Sada, mon ami, zamislite da je danas dan poslie Halidajeva nestanka i da tražimo otiske stopala. Vi ste zaljubljenik u tragove, zar ne? Pogledajte — evo ih, muškarčevi, Halidajevi... Okreće se udesno kao i mi, brzo hoda— Ah! drugi tragovi iza njega — vrlo brzo — mali tragovi, neke žene. Vidite, sustite ga - vitka mlada žena, glave prekrivene udovičkim velom. ' Oprostite, monsieur, Madame Olivierteli da vas odvedem natrag'. On se zaustavi, okrene ne. E sad, a gde ga može odvesti ta mlada žena? Zar ga slučajno sreće baš na mestu gde se širi uski prolaz koji deli dva vrta? Povede ga niz prolaz. 'Ovim je putem kraće, monsieur. Na desno je vrt vile Madame Olivier, na levo vrt neke druge vile — i baš iz tog vrta, pazite, palo je drvo — tako blizu nas. Vrata oba vrta gledaju na prolaz. I tu je klopka. Istrče ljudi, svladaju ga i odnose u nepoznatu vilu.
— Ma, dajte, Poaro — poviknuo sam. — Hoćete mi reći da vi sve to tako vidite?
— Tako to vidim očima svog uma, mon ami. Tako, i samo tako se to moglo dogoditi. Hodite, idemo natrag u kuću.
— Ponovo želite da vidite Madame Olivier? Poaro se značajno nasmešio.
— Ne, Hejstings. Želim videti lice dame sa stepenica.
— A, prema vama, ko bi to mogao biti — neka rođakinja Madame Olivier?
— Veroatnije sekretarica - i to tek nedavno zaposlena .
Vrata nam je otvorio onaj isti blagi akolit.
— Možete li nam reći ime dame, daja u koroti, koja je upravo ušla? - upitao je Poirot.
— Madame Veroneau? Gospođine sekretarice?
— Da, to je ta dama. Budite ljubazni pa je u moje ime zamolite za kratakrazgovor.
— Žao mi je. Madame Veroneau mora da je ponovo izašla.
— Mislim da nije - tiho je rekao Poirot. - Prenesite joj da je traži M. Herkul Poirot i da mi je jako važno je odmah vidim, jer upravo odlazim na prefekturu.
Teklič je ponovo nestao. Ne, dama se spustila s gornjeg sprata. Ušla je u salon. Okrenula se i podigla veo. Zaprepastio sam se kad sam prepoznao staru ljutitu protivnicu, groficu Rossakoff, rusku plemkinju koja je izvela jednu posebno veštu pljačku draguljarnice u Londonu.
— Čim sam vas spazila u predvorju, pomislila sam na najgore — rekla je s tugom u glasu.
— Moja draga grofice Rossakoff — Kimnula je glavom.
— Sada Inez Veroneau — promrmljala je. — Španjolka udana za Francuza. Šta želite od mene, gospodine Poaro? Vi ste grozan čovek. Isterali ste me iz Lon dona. Pretpostavljam da ćete sada našoj krasnoj Madame Olivier ispričati sve o meni i tako me oterati i iz Pariza. Mi jadni Rusi; znate, ja mi moramo živeti.
— Stvari su mnogo ozbiljnije, madame — rekao je Poirot pozorno motreći svaki njezin pokret. — Predlažem da odemo u susednu vilu i oslobodimo g. Hallidava, ako je još živ. Kao što vidite, sve znam.
Iznenada je probledela. Ugrizla se za usnu. A zatim je progovorila sa svojstvenom joj odlučnošću.
— Još je živ — ali nije u vili. Čujte, monsieur, da se nagodimo. Za mene sloboda— a vama g. Hallidai, živ i zdrav.
— Prihvactam — rekao je Poirot. — Kanio sam to isto predložiti. Kad smo već kod toga, madame, jeste li vi u službi Velike Četvorke?
Ponovo sam gledao kako nasmrt bledi, ali nismo dobili odgovor.
Umesto toga upitala je: — Dopuštate li da telefonniram? — i otišavši do aparata zvala je neki broj. — Broj vile u kojoj je sada zatočen naš prijatelj — objasnila je. — Možete ga dati policiji — ne, dok tamo dođu, gnezdo će već biti prazno. Ah! Evo ga, uspelo mi je. Jesi li to ti, Andre? Ja sam, Inez. Mali Belgijanac sve zna. Pošaljite Hallidaia u hotel i nestanite.
Spustila je slušalicu i pristupila nam smešeći se.
— Poći ćete s nama do hotela, madame.
— Naravno, to sam i očekivala.
Pozvao sam taksi i zajedno smo krenuli prema hotelu. Na Poirotovom licu video sam da je zbunjen. Sve se činilo tako jednostavnim i lakim. Došli smo do hotela. Vratar nam je došao .
— Došao je neki gospodin. On je u vašim sobama. Čini se daje vrlo bolestan. S njim je došla i negovateljica, ali je u međuvremenu otišla.
— Sve je u redu — rekao je Poirot. — To mi je prijatelj.
Otišli smo do soba. Na stolcu do prozora sedeo je mlad čovek, preplašen i oronuo kao da je na rubu potpune iscrpljenosti. Poirot mu je prišao.
— Jeste li vi Džon Halidej?
Čovek je kimnuo.
— Pokažite mi svoju levu ruku. Džon Halidej ima malo ispod levog lakta,
Čov ek je ispružio ruku. Madet je bio na pravom mestu. Poirot se poklonio grofici. Okrenula se i napustila sobu.
Čaša vinjaka vratila je Hallidaiu nešto živosti.
— Bože dragi! - promrmljao je, - Prošao sam pravi pakao — pakao... Ti su zlotvori oličenje samog đavola. Moja supruga, a gde je moja supruga? Šta li samo misli? Rekli su mi da će poverovati — da će poverovati —
— Ne, nije poverovala — čvrsto je uzvratio Poir t. - Ni na trenutak nije izgubila veru u vas. Čeka vas -ona i dete. — Hvala ti Bože zbog toga. Jedva da mogu poverovati da sam opet slobodan.
— Sad kad ste malo došli k sebi, monsieur, želeo bih ponovo čuti celu priču od početka.
— Ja se — ne sećam ničega — rekao je Hallidai. - Šta?
— Jeste li čuli za Velikog Četvorku?
— Nešto jesam — suvo je odvratio Poirota. — Ne znate vi što ja znam. Imaju neograničenu moć. Ako ne kažem ni reči, siguran sam — ako prozborim jednu ječ — ne samo ja, nego i moji najblitži neopisivo ćemo propatiti. Nema smisla da raspravljate sa mnom. Ja ne znam — ja se ne sećam ničega.
I ustavši, izašao je iz sobe,
Na Poirotovu licu pojavila se zbunjenost.
— I tako je to, zer ne? — promrmljao je. — Velika Četvorka ponovo je izborila pobedu. Šta to držite u ruci, Hastings?
Pružio sam mu papirić.
- Grofica je to našarala pre nego što je otišla - objasnio sam.
Pročitao je.
- Doviđenja. IV
— Potpisala se svojim inicijalima - IV. Možda slučajno, ali to može značiti i Četvorka. Pitam se, ha ubode, pitam.
Agata Kristi, Velika četvorka ( nastavci : Romani u nastavcima )
Нема коментара:
Постави коментар