Henrik Senkijevič, (odlomci iz romana )

Pan Volodijovski ( odlomak )

      Jednog lepog dana, s jeseni, sedeo je pod hladovitim krovom venjaka pan Andžej Kmićic, pijuckao medovinu po ručku i pogledao kroz rešetke obrasle divljim hmeljom na ţženu koja se šetala po lepo pometenoj stazi ispred venjaka.
    Bila je to žena preko mere lepa; plavokosa, divna, skoro anđeoska lika.
      Išla je lagano i pažljivo, jer je u njoj bilo puno ozbiljnosti i boţžjeg
blagoslova.
     Pan Andžej Kmićic gledao je na nju strašno zaljubljen. Kud bi se ona krenula, tamo je njegov pogled skretao za njom s takvom odanošću kao što pas prati očima gospodara. A ponekad se osmehivao, jer se veoma radovao što je vidi, i sukao je brk uvis.
      A tada se na njegovom licu pojavljivao nekakav izraz veselog obešenjaštva. Videlo se da je bio po rođenju junak šaljivčina, a zamomačkih godina sigurno je mnogo đavolija počinio.
    Tišinu u voćnjaku prekidalo je samo zujanje buba i prezrelo voće što
je padalo na zemlju. Vreme je bilo divno i bez promena. Bio je početak septembra. Sunce nije više pržilo suviše jako, ali je još bacalo obilato zlatne zrake. Na ovim zracima su se sred sivog lišća sjale crvene jabuke, a bilo ih je tako mnogo da se činilo kao da je drveće njima oblepljeno. Na šljivama su se povijale grane pod plodovima prekrivenim sivim maškom.
     Prvi končići paučine, koji su nagoveštavali jesen, prikačeni po drveću, ljuljali su se zajedno s lakim povetarcem, tako lakim da čak ni lišće nije šumelo.
    Možda je i ovo lepo vreme napajalo pana Kmićica veselošću, jer mu se lice sve više razvedravalo. Najzad povuče medovinu i reče ţženi:
—Oljenjka, hodi-der! Da ti nešto kažem!
—Samo da ne bude nešto što ne volim da čujem.
— Tako mi Boga, ne! Prigni uvo!
      Kad to reče, obujmi je oko pojasa, primače brkove njenoj plavoj kosi i
šapnu:
- Ako bude muško, da se zove Mihal.
     A ona okrete malo zarumenjeno lice i odgovori mu šapatom:
—Obećao si da pristaješ na ime Heraklije?
— Ama znaš, zbog Volodijovskog...
— Zar nije preča uspomena na deda?
—I moga dobrotvora... Hm! Zaista... Ali drugi će se zvati Mihal!
Drukčije ne može biti!
     Tu Oljenka ustade i pokuša da se oslobodi iz ruku pana Andžeja Kmićica, ali je on privi još snažnije k sebi i poče je ljubiti po ustima, očima, ponavljajući pri tom:
— Bogatstvo moje, blago, najdraže ljubljeno moje!Dalji im razgovor prekide dečko koji se pokaza nakraju staze i iđaše žurno ka venjaku.
—Šta je? — zapita Kmićic i pusti ženu.
—Došao je pan Harlamp i čeka u sobi —odvrati dečko.
—A evo i njega glavom!—viknu Kmićic, kad vide da se venjaku približava čovek. —Zaboga, kako su mu brkovi osedeli! Zdravo, prijatelju dragi, zdravo, stari druže!
     Rekavši to, izlete iz venjaka i raširenih ruku polete panu Harlampu
u susret. Ali se pan Harlamp najpre duboko pokloni Oljenjki, koju je u
ranija vremena viđao na kjejdanjskom dvoru kod kneza vilnjanskoga vojvode, zatim pritište njenu ruku na svoje ogromne brkove, a posle toga se baci Kmićicu u zagrljaj i zajeca na njegovoj ruci.
—Zaboga, šta ti je? —uzviknu začuđeni domaćin.
—Jednome je bog povećao sreću, —odvrati Harlamp—a drugome otrgao. Uzroke pak svoje tuge mogu reći jedino tebi.
    Tu pogleda na Andžejevu ženu, a ona se doseti da neće pred njom da govori, te reče mužu:
—Poslaću vam medovine, a sad vas ostavljam nasamo...
      Kmićic povuče pana Harlampa u venjak, posadi ga na klupu i povika:
—Šta ti je? Treba li ti pomoći? Računaj na mene kao na Zavišu!
—Ništa mi nije, —odgovori stari ratnik—nije mi potrebna nikakva pomoć dok ovom rukom i ovom sabljom mogu micati; ali je naš prijatelj, najdostojniji vitez u Poljskoj, u žestokoj tuzi, čak ne znam da li je još u životu.
—Za ime boga! Volodijovskome se nešto desilo?
—Da!—odgovori Harlamp i proli nove potoke suza.
—Pana Ana Borzobohata promenila je svetom.
—Umrla!—viknu Kmićic i uhvati se obema rukama za glavu
—Kao ptica strelom pogođena.
      Ućutaše za časak. Samo su gdegde jabuke pri padu udarale teško o zemlju; samo je pan Harlamp duvao sve glasnije, savlađujući plač. A Kmićic je kršio ruke, klimao glavom i ponav ljao:
—Bože mili! Bože mili! Boţže mili!
—Ne čudi se mome plaču, — reče najzad Harlamp —jer kad tebi bol užasno steže srce samo kad si čuo šta je bilo, kako je tek meni, kad sam gledao njeno umiranje njegov bol koji je prelazio prirodne granice.
     Utom uđe sluga s bocom i s drugim peharom na poslužavniku, a za njim je išla Andžejeva žena, jer nije mogla da savlada radoznalost. Kad sad pogleda na muževljevo lice i kad vide na njemu duboku brigu, reče naglo:
— Kakve ste nam to glase doneli? Ne terajte me. Ja ću vas, ukoliko mogu, tešiti, sa vama ću zaplakati ili ću kakvim savetom poslužiti.
—Već ni tvoja pamet neće naći savet — odgovori pan Andžej. —Ali se bojim da ti žalost zdravlju ne naškodi.
    A ona će na to:
—Znam ja mnogo da izdržim. Gore je živeti u neizvesnosti.
— Anusja je umrla—reče Kmićic.
     Oljenjka preblede malo i teško se spusti na klupu; Kmićic je mislio da će se ona onesvestiti, ali ţžalost pobedi u njoj iznenadni glas, te poče plakati, a oba viteza odmah za njom.
—Oljenjka,— reče najzad Kmićic, želeći da skrene ženine misli na drugu stranu
—zar ne pomišljaš da je ona u raju?
— Ne plačem ja nad njom, nego za njom i za sirotim panom Mihalom, a što se tiče njene večite sreće, vrlo bih rado želela da se nadam takvome spasenju kakvo ona ima. Po vrlini, dobroti srca i poštenju nije joj bilo ravne! Oj, moja Anusja! Anusja moja draga!...
—Video sam njenu smrt,— reče Harlamp — i neka svakome podari bog tako pobožnu smrt.
    Ućutaše. A kad im nešto tuge oteče sa suzama, javi se Kmićic:
— Pričaj nam kako je to bilo, a kad te tuga obuzme potkrepi semedovinom.
—Hvala,odgovori Harlamp— potkrepiću se pokatkad, ako i ti budeš pio sa mnom, jer bol kao vuk hvata ne samo za srce, nego i zagrlo, a kad uhvati, onda ako je čovek bez pomoći, moţže ga i sasvim zadaviti. Bilo je to ovako. Išao sam iz Ĉenstohove u rodni kraj, da se pod stare dane odmorim i da se na imanju skrasim. Dosta mi je već rata, jer sam ga još od malena počeo voditi, a sad mi je već perčin osedeo. Ako se baš nikako ne bih mogao skrasiti, onda bih krenuo pod neku zastavu; ali ove vojničke bune na štetu otadţžbine i na radost neprijatelja, i ovi domaći ratovi sasvim su mi ogadili Belonu... Mili bože! Istina, pelikan krvlju decu hrani! Ali ova otadžbina već ni krvi u grudima nema. Sviderski je bio veliki ratnik... Neka mu Bog sudi!...
—Anusja moja mila!— prekide kroz plač panji Kmićicova —da nije tebe bilo, šta bi bilo sa mnom i sa svima nama?... Bila si mi utočište i odbrana, Anusja moja mila!Kad Harlamp to ču, ponovo zarida, ali ne zadugo, jer ga Kmićic prekide pitanjem:
—A gde si sreo Volodijovskoga?
—Volodijovskoga sam takođe sreo u Ĉenstohovi. Tu su oboje mislili da otpočinu, jer su se usput tako zavetovali. On mi je odmah rekao da ide s verenicom iz vašeg kraja kneginji Grizeldi Višnjovjeckoj u Krakov, jer bez njenog dopuštenja i blagoslova devojka nikako nije htela da se venča. Ona je tada bila još zdrava, a on veseo kao ptica. „Eto veli — bog me je za moj trud nagradio!"— A i Volodijovski se mnogo ponosio (neka ga Gospod uteši!) i sa mnom se šalio, jer smo se, znate, u svoje vreme oko te pane svađali i trebalo je da se bijemo... Gde je sad ona sirotica?
     Tu ponovo zarida pan Harlamp, ali to ne bi dugo, jer ga Kmićic opet
prekide:
—Kaţžeš da je bila zdrava? Pa otkud tako iznenada da to dođe?
—Da je iznenada, iznenada je. Stanovala je kod supruge pana Marćina Zamojskog, koja je tada bila s mužem u Ĉenstohovi.Volodijovski je po ceo dan sedeo kod nje, žalio se pomalo što se stvar odugovlači i govorio da ni za godinu dana neće stići u Krakov, jer ih usput svi zadržavaju. Nije ni čudo! Takvog ratnika kakav je pan Volodijovski svak je rad da ugosti, a ko ga uhvati, taj ne pušta. I mene je vodio pani i pretio mi, smejući se, da će me poseći ako se u mene zaljubi... Ali ona sem njega nikog nije videla. Meni je doista katkad bilo
dosadno, jer čovek je pod starost sam kao panj. Ali to nije ništa! Tek jedne noći upada k meni Volodijovski veoma zbunjen. „Tako ti Boga, znaš li negde nekog lekara?” Šta je bilo? „Bolesna, ništa za sebe ne zna!"Pitam ga kad se razbolela, a on veli tek što su mu javili od panji Zamojske. A noć! Gde da traţžiš lekara, kad je samo manastir čitav, a u gradu više ima zgarišta no ljudi. Nađem najzad jednog vidara, ali nije hteo da ide; morao sam ga motkom dognati na mesto. Ali je tamo sveštenik bio potrebniji od vidara. Zastali smo časnog pavlina, koji je molitvom povrati k svesti da bi se mogla pričestiti i s panom Mihalom nežno oprostiti. Umrla je drugi dan posle podne! Vidar kaže da joj je neko morao dati nešto, ali u to ne verujem, jer u Ĉenstohovi čini su nemoćne. A šta se s panom Volodijovskim dešavalo, šta je sve govorio, sačuvaj boţže, ali verujem da će mu Gospod to oprostiti, jer čovek ne pazi šta će reći kada ga bol rastrže... Eto, kažem vam (tu pan Harlamp spusti glas), hulio je na Boga u zanosu!
—Zaboga! Hulio?—ponovi tiho Kmićic.
—Istrčao je od njena tela u hodnik, iz hodnika u dvorište i posrtao je kao pijan. Tamo je podigao ruke uvis i počeo strašnim glasom vikati:„To li je nagrada za moje rane, za moju muku, za moju krv, za moju ljubav prema otadžbini!?... Jedno jagnje (veli) imao sam i njega si mi, Bože, uzeo. Naoruţžanog čoveka (veli) oboriti, koji po zemlji oholo korača, to je (veli) dostojno božje ruke, ali nevinog goluba može dazadavi i mačka, i kobac, i jastreb!...i...
—Gospode Bože! — vrisnu panji Kmićic —ne ponavljajte, navući ćete nesreću na kuću.
    Harlamp se prekrsti i nastavi pričati:
— Mislio siromah ratnik da je odslužio, a ono eto mu nagrade! Hm!Bog najbolje zna šta radi, mada se ovo ne može ni ljudskim razumom shvatiti, ni pravdom ljudskom odmeriti! Onda se odmah posle ovih huljenja ukoči i pade na zemlju, a sveštenik je nad njim molitvu čitao, da ne uđu u njega zli dusi, koje bi mogla huljenja privući.
—Je li se brzo osvestio?
—Ĉitav sat je ležao kao mrtav, potom se osvestio, vratio u svoj stan i nikoga nije hteo da vidi. Za vreme pogreba obratih mu se: „Pane Mihale—velim—misli na Boga!” On ništa! Sedeo sam još tri dana u Ĉenstohovi, jer mi je bilo žao da otputujem, ali sam uzalud lupao uvrata. Nije me hteo! Borio sam se s mislima šta da činim, da li da dreždim duže kraj vrata, ili da idem?... Kako da ostavim čoveka tako bez ikakve utehe? Pa ipak, kad videh da ništa neću učiniti, reših se da idem Skšetuskome. Ta on mu je najbolji prijatelj, pa onda pan Zagloba; možda će mu nekako pogoditi k srcu, a naročito pan Zagloba, koji je čovek vešti zna kako s kim da započne razgovor.
—Jesi li bio kod Skšetuskog?
—Bio sam, ali ni tu Bog ne dade sreću, jer on i pan Zagloba otišli bili u kaljiški kraj panu Stanislavu, konjičkom kapetanu. Niko nije mogao reći kad će se vratiti. A ja tada pomislih: inače mi je put preko Žmuđi, da svratim k vama i da vam ispričam šta se desilo.

izvor Scribd

Delovi iz romana Quo vadis?

Čuveni istorijski roman za koji je Sjenkjevič 1905. godine dobio Nobelovu nagradu u pozadini ljubavne priče opisuje stradanja prvih hrišćana u Neronovom Rimu.

.......

Na početku romana Quo vadis Marko Vinicije žali se svome ujaku Petroniju: „…ne znam čak čestito ni kako se zove: Ligija ili Kalina? U kući je zovu Ligija, jer
potiče od naroda Ligijaca, a ima svoje varvarsko ime: Kalina“. Zaljubio se u nju – na prvi pogled (sic!) – kad ju je ugledao u kući Aula Plaucija kako se kupa u vrtnoj fontani; od tada – priznao je – „ne znam šta je mir, ne znam šta su druge želje, neću da znam šta mi može dati grad […], hoću samo Ligiju“ (Sienkiewicz 1983: 14)


.....

Narod se zabezeknuo.Osuđeni su pevali, očiju uznesenih ka velarijumu. Videla su se pobledela lica, ali kao nadahnuta. Svi shvatiše da ovi ljudi ne mole za milost i da, čini se, ne vide ni cirk, ni narod, ni Cezare.Chistus ragnal! brujalo je sve jače, i po klupama, svuda, sve do vrha, među redovima gledalaca, mnogi su se pitali: šta se ovo događa, i koji je taj Hristos koji caruje u uzvicima tih ljudi na smrti? No, međutim, otvoriše druga vrata i na arenu ispadoše u divljem trku i uz lavež čitavi čopori pasa, riđih, golemih molosa iz Peloponeza, prugastih pasa sa Pirineja, i sličnih vucima rundova iz Hibernije, namerno izgladnelih glađu, upalih bokova i krvavih očiju. Urlanje i lavež ispuni ceo anfiteatar. Hrišćani, svršivši pesmu, klečali su nepomični, kao okamenjeni, ponavljajući u horu samo jedno tužno: ProChristo! Pro Christo! ( Za Hrista! Za Hrista!). Psi, osetivši ljude pod životinjskim kožama ne smedoše odmah kidisati na njih. Jedni su se propinjali uza zidove od loža, hoteći da dopru do gledalaca, drugi su trčali naokolo štekćući jarosno, kao da teraju neku nevidljivu životinju. Narod se naljuti. Zavrištaše hiljade glasova, neki su gledaoci ppodražavali zversku riku, neki su štektali kao psi, neki su ih pujdali na svim jezicima. Amfiteatar se zatrese od dreke. Razdraženi psi počeše se čas primicati do hrišćana, čas se opet povlačiti, škljocajući zubima, i najzad jedan melos zabi zube u pleća jedne žene, koja je klečala u prvom redu, i povuče je podase.
Tada ih desetine kdisaše u sredinu, kao kroz bogaz. Masa prestade da riče, da bi pažljivije posmatrala. Usred urlanja i kričanja još su se čuli žalosni muški i ženski glasovi. Pro Christo! Pro Christo! Ali se na areni napraviše drhtava klupka od pasa i ljudi. Krv sad poteče potocima iz poraskidanih tela. Psi su otimali jedni od drugih krvave ljudske udove. Zadah od krvi i pokidane ljudske utrobe zaguši arapske mirise i ispuni ceo cirk. Naposletku su još samo gdegod klečali ljudi koje su ubrzo pokrivali čopori urlajući.

str.388-38

......

Ni lavovi, iako izgladneli nisu hitali žrtvama. Crvenkasta svetlost na areni vraćala ih je , te su žmirkali kao zaneseni;neki su leno protezali svoja žućkasta tela, neki su, razjapivši vilice zevali kao da hoće da pokažu gledaocima svoje strašne zube. Ali, zatim, zadah od krvi i rastrgnutih telesa kojih je mnoštvo ležalo u areni, poče uticati na njih. Ubrzo im pokreti postaše nemirni, grive su se kostrešile, a nozdrve šumno uvlačile vazduh. Jedan jurnu naglo do trupa jedne žene pokidanog lica, pa naslonivši prednje šape na njeno telo poče lizati svojim šiljastim jezikom usirenu krv, drugi priđe hrišćaninu koji je držao dete opšiveno u kožu od laneta.
Dete je drhtalo od vike i plača stežući grčwevito oca oko vrata, a ovaj, želeći da mu makar malo produži život, trudio se da ga odvoji od vrata i pruži onima što su klečali dalje. No krik i kretanje razdraži lava. On najedamput riknu kratko, jednim udarcem šape smoždi dete, pa zgrabivši u čeljust očevu lobanju, smrvi je u času.
Na to svi ostali kidisaše na gomilu hrišćana. Nekoliko žena ne mogaše izdržati krik preneraženosti, ali to narod zagluši pljeskanjem koje odmah prestade , jer žudnja za gledanjem nadvlada. Tada se videše strašne stvari: kako glave potpuno nestaju u čeljustima, kako se grudi razdiru zubima odjedamput istržu srce i pluća, čulo se lomljenje kostiju pod zubima. Neki lavovi zgrabiše žrtve za slabine ili krsta, skakali su u besnim skokovima po areni, kao da traže skriveno mesto gde bi ih požderali, neki su se u uzajamnoj borbi uspravljali, obuhvativši se šapama kao borci, zaglušujući amfiteatar rikom. Ljudi su skakali s mesta. Neki su napuštajući sedišta silazili niže, da bi videli bolje i na prolazima se gurali da se poguše. Izgledalo je da će zanesena masa jurnuti na samu arenu i početi da raskida zajedno sa lavovima. Ponekad se čuo nadljudski vrisak, ponekad pljeskanje, ponekad rika režanje, škljocanje zuba, arlauk molosa, ponekad samo ječanje.

Cezar držeći smaragd na oku, gledao je sad pažljivo. Petronijevo je lice izražavalo gađenje i preziranje. Hilona su već ranije izneli iz cirka.
A iz kunukuluma su izgonili sve nove i nove žrtve.

str. 391
izvor

– Dragi moji, veselite se umesto da budete zapanjeni. Starost, slabost tužni su to prijatelji poslednjih godina života. Ali ja ću vam dati dobar primer i dobar savet: možete, vidite, da ih ne čekate i da otidnete dobrovoljno pre nego što stignu, kao što ja odlazim.
– Šta hoćeš da učiniš? – uznemireno upita nekoliko glasova.
– Hoću da se veselim, pijem vino, slušam muziku, posmatram ove ovde božanske oblike koje vidite kraj mene, a potom da zaspim ovenčane glave… (Sienkiewicz 1983: 659).

........

Lepe umetnosti za nas su zaborav života i bekstvo od njega, za njih su bile njegova girlanda. Srednjovekovni monah koji je na zemlju gledao kao na dolinu jada nije mogao podizati slične hramove. Njegova crkva otimala se ka nebu strelovitim kulama, kao što se otimala i njegova duša… Srednji vek izgubio je veru u zemaljski život… noviji vekovi gube je u budući… Zbilja, dođe čoveku da upita radi čega ćemo i od čega naposletku živeti (Sienkiewicz 1879: 2).



izvor 
str 86

Michael Crichton, Andromedin soj (17, Oporavljanje; 18, Podnevno savetovanje )

17.Oporavljanje

U 11.47 ĉasova Mark Hol bio je nagnut nad kompjuter zureći u pult na kojem su se videli rezultati laboratorijskih testova za Pitera Džeksona i dete. Kompjuter je davao rezultate ĉim bi stigli iz automatizovane laboratorijske opreme; do sada tu su bili gotovo svi rezultati.
   Dete je, kako je to Hol primetio, bilo normalno. Kompjuter nije nagađao:

KODIRANI SUBJEKT –DETE –IMA SVE LABORATORIJSKE ANALIZE
U OKVIRU NORMALNIH GRANICA


Ali kod Pitera Džeksona stvari su stajale sasvim drugaĉije. Njegovi rezultati u više sluĉajeva odstupali su od normalnih.

NALAZI SLEDE:
TEST                              NORMALNO          VREDNOST         

HEMATOKRIT                38-54                     21 POĈETNA                                                                                                            25 PONOVLJENA
                                                                        29 PONOVLJENA
                                                                        33 PONOVLJENA
                                                                        37 PONOVLJENA
KARBAMID U KRVI     10-20                      50
BROJ RETIKULOCITA     1                            6   

U RAZMAZU KRVI VIDE SE MNOGI OBLICI NERAZVIJENIH ERITROCITA



TEST                     NORMALNO              VREDNOST   
VREME PROTROMBINA12                         12
PH KRV                    I7,40                                7,31
SGOT                        40                                   75
BRZINA
SEDIMENTACIJE     9                                    29
AMILAZA                 70-200                         450

      Neke rezultate bilo je lako razumeti, a druge nije. Na primer, hematokrit se popravio zato što je Džekson primao transfuziju krvi i bio pun crvenih krvnih zrnaca. Karbamid u krvi bio je test za ispitivanje funkcije bubrega; njegova koliĉina dvostruko se povećala, verovatno zbog smanjene cirkulacije krvi.
    Druge analize bile su podudarne s gubitkom krvi. Broj retikulocita popeo se sa 1 na 6 odsto; Džekson je izvesno vreme patio od anemije. Kod njega je bilo nerazvijenih crvenih krvnih zrnaca, što je znaĉilo da se organizam bori da nadoknadi izgubljenu krv izato je prinuđen da pušta u krvotok mlade nezrele krvne ćelije.
       Vreme protrombina ukazivalo je da Džekson, mada krvari negde u želudaĉno-crevnom traktu, nema primarni problem ljudi koji krvare: njegova krv normalno se zgrušavala.
     Brzina sedimentacije i SGOT (transaminaze) govorili su o razaranju tkiva. Negde u Dţžeksonovom telu tkivo je odumiralo.
     Ali pH krvi, faktor kiselosti, predstavljao je malu zagonetku. Pri vrednosti od 7,31 krv je bila suviše kisela. Hol je bio nemoćan da to objasni. Kompjuter takođe.

KODIRANI SUBJEKT–DŽEKSON, PITER–
VEROVATNA DIJAGNOZA

1. AKUTNI I HRONIĈNI GUBITAK KRVI žELUDAĈNO-CREVNA ETIOLOGIJA 0,884
NEMA DRUGIH STATISTIĈKI ZNAĈAJNIH IZVORA

2.ACIDOZA
NEOBJAŠNJENA ETIOLOGIJA
POTREBNI DALJNI PODACI
 PREDLAŢŽE SE ISTORIJA BOLESTI


      Hol je proĉitao odštampani tekst i slegnuo ramenima. Kompjuter je mogao da mu predloži razgovor s pacijentom o istoriji bolesti, ali to je bilo lakše reći nego uĉiniti. Džekson je bio u komi; ako je uneo u organizam nešto što je povećalo kiselost njegove krvi, Hol neće moći da otkrije šta je to sve dok se on ne osvesti.
       S druge strane, možda bi trebalo da ispita krvne gasove. Hol se okrenuo kompjuteru i odštampao zahtev za analizu krvnih gasova.
     Kompjuter je tvrdoglavo odgovorio:

ZA LABORATORIJSKE ANALIZE POŽELJNA JE ISTORIJA BOLESTI PACIJENTA.


     Hol je na traci odštampao bušenjem: »Pacijent je u komi«.Izgledalo je da kompjuter to razmatra, a onda je stigao odgovor:

REAKCIJE PACIJENTA NESPOJIVE S KOMOMNA EEG SU ALFA-TALASI KARAKTERISTIĈNI ZA SPAVANJE

–Đavo da me nosi –ote se Holu. Pogledao je kroz staklo i video da se Džekson zaista meškolji u snu. Otpuzao je kroz tunel do svog plastiĉnog odela i nagnuo se nad pacijentom.
–Gospodine Džekson, probudite se ...Polako, pacijent otvori oĉi i zablenu se u Hola. Onda s nevericom žmirnu.
–Nemojte se plašiti –reĉe Hol mimo. –Bolesni ste i mi vas negujemo. Osećate li se bolje?ž
     Džekson proguta pljuvaĉku i klimnu glavom. Izgledalo je da se plaši da govori. Ali bledilo s njegove kože bilo je išĉezlo; obrazi su dobili laku ružiĉastu boju, a ni nokti mu više nisu bili sivi.

- Kako se sada osećate?
–Dobro ... Ko ste vi?
–Ja sam doktor Hol. Brinem o vama. Gadno ste krvarili. Morali smo da vam damo transfuziju.
      Starac klimnu glavom primivši to sasvim mirno. Njegovo ponašanje je na neki naĉin Hola nagonilo na oprez i on upita:
–Da li vam se to i ranije događalo?
–Da –odgovori ĉovek. –Dvaput.
–Kako se to događalo?
–Ne znam gde sam –reĉe Džekson obazirući se po sobi. –Je li ovo bolnica? Zašto nosite tu stvar?
–Ne, nije bolnica. To je specijalna laboratorija u Nevadi.
–Nevada? –On zažmuri i odmahnu glavom. –Ali, ja sam u Arizoni.
–Sada niste. Doveli smo vas ovamo da bismo mogli da vam pomognemo.
–Odakle vam to odelo?
–Doveli smo vas iz Pidmonta. Tamo se pojavila bolest. Vi ste sada u izolovanoj komori.
–Mislite da sam zarazan?
–Pa, ne znamo sigurno. Ali moramo...
–Ĉujte –reĉe starac, iznenada pokušavši da ustane. –Od ovog mesta me hvata jeza. Odlazim odavde. Ne sviđa mi se ovde.
       Batrgao se u krevetu, pokušavajući da se podigne uprkos kaiševima. Hol ga blago gurnu nazad.
–Opustite se, gospodine Dţekson. Sve će biti u redu, ali morate se opustiti. Bili ste bolesni.
     Lagano, Džekson se zavali na jastuku. Zatim zatraži:
–Hoću cigaretu.
–Bojim se da je nećete dobiti.
–Majku vam vašu, hoću cigaretu!
–Žao mi je, pušenje nije dozvoljeno ...
–Ĉujte, mladiću. Kad budete živeli ovoliko godina koliko ja, znaćete sami šta se sme a šta ne. Govorili su mi ranije: nema meksiĉke hrane, nema ema duvana. Probao sam neko vreme. Znate kako to utiĉe na telo? Grozno, zaista grozno.
 –Ko vam je govorio?
–Lekari.
–Koji lekari?
–Oni lekari u Feniksu. Velika fina bolnica, sva ona blistava oprema i sve one blistave bele uniforme. Stvarno fina bolnica. Ne bih tamo otišao da nije bilo moje sestre. Ona je navaljivala. Živi u Feniksu, znate, s onim svojim mužem, Džordžom. Glupa koza. Nisam hteo finu bolnicu; hteo sam samo da se odmorim, eto šta. Ali ona je navaljivala, pa sam otišao.
–Kada je to bilo?
–Lani. U junu valjda, ili julu.
–Zašto ste išli u bolnicu?
–Zašto ljudi idu u bolnicu? Bio sam bolestan, do đavola.
–Šta vas je muĉilo?
–Moj prokleti stomak.
–Krvarenje?
–Aha, krvarenje. Svaki put kad bih podrignuo, izašla bi krv. Nikad nisam znao da u telu ima toliko krvi.
–Krvarenje iz želudca?
–Jakako. Kao što rekoh, imao sam to i ranije. Sve one igle utaknute–on pokaza svoje vene –i sva ona krv koja teĉe u vas. Feniks lani, a Takson godinu dana pre toga. Ono, jest, Takson je simpatiĉno mesto. Stvarno simpatiĉno. Imao sam zgodnu malu bolniĉarku i sve ostalo.

     Odjednom, on sklopi usta. –Ali, koliko je vama godina, sinko? Ne izgledate mi dovoljno stari za doktora.
–Ja sam hirurg –reĉe Hol.
–Hirurg! Oh ne, nećete. Pokušali su da me nagovore na to, ja sam stalno uzvraćao da ne dam, ni za šta na svetu. Ne dam da se išta vadi iz mene.
–Imali ste ĉir dve godine?
–Malo duže. Bolovi su poĉinjali iz vedra neba. Mislio sam da imam loše varenje, znate, dok nije poĉelo krvarenje.

       Dvogodišnja istorija bolesti, pomisli Hol. Garantovano ĉir, nerak.

–I otišli ste u bolnicu?
–Da. Lepo su me digli na noge. Upozorili su me da izbegavam zaĉinjenu hranu, žestoka pića i cigarete. Pokušao sam, sinko, stvarno sam pokušao. Ali nije vredelo. Ĉovek se navikne da sebi ugađa.
–I tako, kroz godinu dana vratili ste se u bolnicu?
–Jakako. Velika stara zgrada u Feniksu, a ona gluperda Džordž i moja sestra posećivali su me svaki dan. On je knjiški moljac, znate. Advokat. Priĉa mnogo, ali ima manje pameti nego što je bog podario skakavcu.
–I u Feniksu su hteli da vas operišu?
–Naravno da su hteli. Bez uvrede, sinko, ali svaki doktor navaliće da vas operiše ako mu date samo mali prst. Tako oni rezonuju. Kazao sam im da me je stari ţželudac dosad služio i verujem da će izgurati do kraja.
–Kada ste napustili bolnicu?
–Biće negde poĉetkom avgusta. Prve nedelje ili tako nekako.
–A kada ste poĉeli da pušite, pijete i jedete zabranjenu hranu?
–Hajd‘ sinko, ne drţžite mi lekcije –obrecnu se Džekson. –Živeo sam šezdeset i devet godina jedući svu zabranjenu hranu i pijući sva zabranjena pića. To mi prija, a ako ne mogu da izdržim, nek‘ sve ide do đavola.
–Ali, mora biti da vas je bolelo –reĉe Hol mršteći se.
–Oh, svakako. I to se dešavalo. Naroĉito kad nisam jeo. Ali otkrio sam naĉin da to uredim.
–Da?
–Nego šta.U bolnici su mi davali neki mleĉni bućkuriš i hteli su da ostanem na tome. Stoput dnevno u malim gutljajima. Mleĉni bućkuriš. Imao je ukus na kredu. Ali našao sam nešto bolje.
–Šta to?
–Aspirin –odgovori Džekson.
–Aspirin?
–Nego šta. Stvarno je pomagao.
–Koliko ste aspirina uzimali?
- Popriliĉno na kraju. Trošio sam bocu dnevno.Znate, onu bocu u koju se pakuje           ...Hol klimnu glavom. Nikakvo ĉudo što je ĉovek prezasićen kiselinom. Aspirin je acetil-salicilna kiselina; ako je ĉovek uzimao u većim koliĉinama, moţe da acidira, zatruje se kiselinom. To je želudaĉni iritant i može da pojaĉa krvarenje.
    –Zar vam niko nije rekao da aspirin moţže da pogorša krvarenje?–upita on.
    –Nego šta –odgovori Džekson. –Kazali su mi. Ali ja na to nisam davao ništa. Uzimao sam ga zato što je zaustavljao bolove. To, plus malo pročetka.
–Procčetka?
–»Krvavo oko«, znate.
     Hol odmahnu glavom. Nije znao.
–Patoka. Prva rakija. Uzmete je, razumete, stavite u krpu i procedite.

     Hol uzdahnu.

     –Pili ste patoku?
–Pa, samo kad nisam mogao da dobijem ništa drugo. Aspirin i procedak, vidite, stvarno su prekidali bol.
–Patoka nije samo alkohol. Ona je i metanol.
–Nije škodljiv, je li? –upita Džekson, iznenada zabrinut.
–Da kažem istinu, jeste. Možete oslepeti, a može ĉak i da vas ubije.
–Pa, do đavola, od njega sam se osećao bolje, pa sam ga uzimao –reĉe Džekson.
–Jesu li taj aspirin i procedak uticali na vas? Na vaše disanje?
–Pa,sad kad ste pomenuli, imao sam kratak dah. Ali, đavo da ga nosi, u ovim godinama nije mi potreban dubok udisaj.
     Džekson zevnu i zatvori oĉi.
–Puni ste pitanja, deĉko. Hoću sada da odspavam.
     Hol ga pogleda i zakljuĉi da je ĉovek u pravu. Bolje je da ne požuruje stvari, bar ne zasad. Otpuzao je nazad, kroz tunel, i izašao u glavnu sobu. Onda se okrenuo ka svojoj asistentkinji
-Naš prijatelj, gospodin Džekson, ima ĉir već dve godine. Ostavićemo ga da primi još nekoliko jedinica krvi, a onda ćemo prekinuti i videti šta se dešava. Dajte mu stomaĉnu sondu i poĉnite ispiranje hladnom vodom.

     U sobi je, blago odjeknuvši, zazvonio gong.

–Šta je to?
–Znak za dvanaest ĉasova. To znaĉi da treba da promenimo odeću. I da vi imate savetovanje.
–Ja? Gde?
–Soba za savetovanja je blizu trpezarije.
     Hol klimnu glavom i ode.



      U Delta sektoru kompjuteri su zujali i tiho kvrckali kada je kapetan Artur Moris bušenjem odštampao novi program na komandnom pultu. Kapetan Morisbio je programer. U Delta sektor poslala ga je uprava Horizonta I, jer nije bila primljena nijedna teleprinterska poruka već punih devet ĉasova. Naravno, bilo je moguće da u tom vremenu nije obavljen nijedan prioritetni prenos, ali je to bilo malo verovatno.
      A ako je bilo hitnih poruka koje nisu primljene, to je znaĉilo da kompjuteri ne funkcionišu pravilno. Kapetan Moris posmatrao je kako kroz kompjuter teĉe unutrašnji program proveravanja, koji je pokazivao da sva kola funkcionišu bez greške.
      Nezadovoljan time, izbušio je program PROVLIM, još rigoroznije testiranje elektriĉnih kola. Mašini je bilo potrebno 0,03 sekunde da pruži odgovor. Na komandnoj tabli blesnuo je niz od pet zelenih lampica. Kapetan Moris ode do teleprintera i zagleda se u njega dok je otkucavao:

SVA KOLA MAŠINE FUNKCIONIŠUU OKVIRU RACIONALNIH INDEKSA

     On zadovoljno klimnu glavom. Dok je stajao ispred teleprintera, nije mogao znati da zbilja postoji greška, ali da je ona ĉisto mehaniĉka, a ne elektronska –pa zbog toga ne može biti testirana programima proveravanja.
    Greška je bila u samom kućištu teleprintera: zacepljena hartija kraj ivice toĉkića sljuštila se i, zamotavši se, zaglavila između zvonca i udaraĉa i spreĉavala zvonjenje. Zbog toga nijedan teleprinterski prenos nije bio upisan.
     Ni mašina ni ĉovek nisu bili u stanju da otkriju grešku.



18.Podnevno savetovanje



      Prema Protokolu, ekipa se sastajala svakih dvanaest ĉasova radi kratkog savetovanja, na kojem su sumirani rezultati i planirani novi koraci. Da bi se uštedelo vreme, savetovanja su održavana u maloj sobi do restorana; mogli su da jedu i razgovaraju u isto vreme.
       Hol se pojavio poslednji. Spustio se u stolicu, pored svog ruĉka –dve ĉaše tekućine i tri pilule razliĉitih boja –upravo kada je Stoun rekao:
–Prvo ćemo saslušati Bartona.
      Barton se pridigao i polako, neodluĉnim glasom, opisao svoje eksperimente i rezultate. Prvo je saopštio da je odredio veliĉinu smrtonosnog agensa i da ona iznosi jedan mikron.
     Stoun i Livit se zgledaše. Zelene mrlje koje su videli bile su mnogo veće; oĉigledno, infekciju je širio već i jedan delić zelene mrlje. Barton je potom objasnio svoje oglede o prenošenju posredstvom vazduha i poĉetku koagulacije u plućima. Završio je izveštaj opisom svojih pokušaja da sprovede anti-koagulacionu terapiju.
  –Šta je s autopsijama? –upita Stoun. –Šta su one pokazale?
–Ništa što već nismo znali. Krv se potpuno zgrušava. Nema drugih uoĉljivih abnormalnosti na nivou optiĉkog mikroskopa.
–A zgrušavanje poĉinje u plućima?
–Da. Verovatno organizmi tamo prelaze u krvotok... ili možda ispuštaju neku toksiĉnu supstancu koja prelazi u krv. Nije iskljuĉeno da ćemo odgovor dobiti kad budu završeni obojeni preseci. Naroĉito ćemo tragati za oštećenjima krvnih sudova, pošto ona oslobađaju tkivni tromboplastin i podstiĉu zgrušavanje na mestu oštećenja.
      Stoun je klimnuo glavom i okrenuo se ka Holu, koji je ispriĉao o testovimaizvedenim kod njegova dva pacijenta. Objasnio je da su kod deteta svi nalazi normalni, a da Dţekson ima ĉir koji krvari, pa je zato primao transfuziju.–
      - Osvestio se –nastavi Hol. –Kratko sam razgovarao s njim.
      Svi se uspraviše u svojim stolicama.
      –Gospodin Džekson je slabunjavi stari osobenjak, od šezdeset i devet godina, koji već dve godine boluje od ĉira. Krvario je ranije dva puta, pre dve godine i prošle. Svaki put su ga opominjali da izmeni navike; on bi svaki put nastavio po starom i ĉir bi mu opet prokrvario. U vreme kontakta u Pidmontu, sam je sebi propisao naĉin leĉenja: boca aspirina dnevno i nešto patoke odozgo. On kaže da mu je to skraćivalo dah.
     –I acidiralo ga namrtvo –dodade Barton.
      –Taĉno.
       Prilikom razlaganja u telu metanol se pretvara u formaldehid i mravlju kiselinu. U kombinaciji s aspirinom, znaĉi, Džekson je konzumirao velike koliĉine kiseline. Telo je moralo da zadrţži kiselo-baznu ravnotežu u okviru priliĉno uskih granica, ili bi nastupila smrt. Jedan naĉin da se održi ravnoteža bio je ubrzano disanje i izbacivanje ugljendioksida, što je smanjivalo koliĉinu ugljeniĉne kiseline u krvi.
      –Je li ta kiselina mogla da ga zaštiti od mikroorganizma? –upita Stoun.
       Hol slegnu ramenima:
      –Na to je nemoguće odgovoriti.
      –A šta je s detetom?Je li bilo anemiĉno? –umeša se Livit.
       –Ne –odgovori Hol. –Ali, s druge strane, mi ne možemo biti sigurni da je zaštićeno istim mehanizmom. Možda je nešto sasvim drugo.
      –Kako stoji stvar s kiselo-baznom ravnoteţžom kod deteta?
      –Normalna –odgovori Hol. –Bar je sada takva.
      Nastupio je trenutak tišine. Napokon Stoun reĉe : –Pa, ima tu dobrih tragova. Ostaje problem da se otkrije šta je zajedniĉko, ukoliko neĉeg ima, onom detetu i onom starcu. Moţžda, kao što napominjete, nema niĉeg zajedniĉkog. Ali za poĉetak moramo pretpostaviti da su zaštićeni na isti naĉin, istim mehanizmom.
        Hol klimnu glavom.
      Barton se obrati Stounu:
      –A šta ste vi otkrili u kapsuli?
     –Bolje da vam pokaţžem –predloži Stoun.
      –Šta da pokažete?
       –Nešto za šta verujemo da može predstavljati organizam –odgovori Stoun. –Pođimo.




Na vratima je pisalo MORFOLOGIJA. Unutra, soba je bila podeljena na prostor gde stoje eksperimentatori i izolacionu komoru sa staklenim zidovima. Bile su postavljene i rukavice, da bi ljudi, zavukavši ruke u komoru, mogli da pomeraju instrumente.
      Stoun pokaza staklenu posudu i malu crnu mrlju u njoj.
     –Mislimo da je ovo naš »meteorit« –reĉe on. –Na njegovoj površini našli smo nešto što izgleda živo. Postoje i druge zone u kapsuli koje mogu da predstavljaju život. Doneli smo meteorit ovamo da ga pogledamo pod optiĉkim mikroskopom.
       Dosegnuvši je pomoću rukavica, Stoun je posudu stavio kroz jedan otvor u veliku hromiranu kutiju, a onda se povukao.
      –Ova kutija je, zapravo, optiĉki mikroskop snabdeven uobiĉajenim pojaĉavaĉima slike i rezolucionim skanerima. Time možemo postići hiljadostruko povećanje, ĉiji se rezultat projektuje na ovaj ekran.
      Dok je Livit podešavao komande kamera, Hol i ostali zurili su u ekran.
      –Deset snaga –zatraži Livit.
       Na ekranu Hol vide da je komadić stene reckav, cmkast, nejasan. Stoun im pokaza zelene mrlje.
     –Sto snaga.
       Zelene mrlje sada su bile veće, veoma jasne.
      –Mislimo da je to naš mikroorganizam. Primetili smo kako raste; postaje purpuran –kako izgleda, u trenutku mitotiĉke deobe.
      - Pomak u spektru?
      –Na neki naĉin.
      –Hiljadu snaga –reĉe Livit.
       Ekran je sada bio ispunjen jednom jedinom zelenom pegom koja se ugnezdila u reckavu šupljinu komadića stene. Hol opazi zelenu površinu koja je bila glatka i blistava, gotovo uljana.
     –Vi mislite da je to kolonija bakterija?
     –Ne možemo biti sigurni da je to kolonija u konvencionalnom smislu –odgovori Stoun. –Dok nismo ĉuli o Bartonovim ogledima, uopšte nismo pomišljali da je to kolonija. Mislili smo da je to nekakav organizam. Oĉigledno je da najmanja jedinica mora imati veliĉinu od jednog mikrona ili manju; ovo je preveliko. Znaĉi, to je verovatno neka veća struktura –možda kolonija, možda nešto drugo.
      Dok su posmatrali, pega se obli purpurnom bojom, a onda opet pozelene.
     –Sada se dele –reĉe Stoun. –Izvrsno.
       Li vit brzo ukljuĉi kamere.
      –Sada gledajte pažljivo.
       Pega se obli purpurnom bojom i ostade takva. Izgledalo je da se polako širi, a onda se za tren površina razbi u fragmente heksagonalnog oblika, kao pod sastavljen od ploĉica.
     –Jeste li videli?
     –Izgledalo je da se lomi.
     –U šestostrane figure.
       –Pitam se da li te figure predstavljaju posebne jedinice –reĉe Stoun.
       –I jesu li pravilnog geometrijskog oblika sve vreme, ili samo tokom deobe.
     –Znaćemo više –reĉe Stoun –kad upotrebimo elektronski mikroskop. –On se okrete ka Bartonu. –Jeste li završili seciranje?
     –Da.
      –Umete li da rukujete spektrometrom?–Mislim da ću moći.
      - Onda to i preuzmite. Osim toga, sve je kompjuterizovano. Potrebne su nam analize oba uzorka, i stene i zelenog organizma.
       –Daćete mi jedan komadić?
        –Da. –Stoun se obrati Livitu. –Umete li vi da rukujete analizatorom aminokiselina?
      –Da.
       –Uradite njime iste testove.
        –I frakcionisanje?
         –Mislim da bi bilo dobro –odgovori Stoun. –Ali to ćete morati da uradite ruĉno.
     Livit klimnu glavom. Stoun se okrenuo ka izolacionoj komori i izvadio staklenu posudu iz optiĉkog mikroskopa. Zatim je odložio pod mali urđaj koji je liĉio na minijaturno gubilište. Bio je to aparat za mikrohirurgiju.
    Mikrohirurgija je bila relativno nova oblast biologije –mogućnost da se obavljaju delikatne operacije na pojedinaĉnoj mini ćeliji. Korišćenjem mikrohirurške tehnike bilo je moguće da se ukloni jezgro iz ćelije ili deo citoplazme isto tako glatko i ĉisto kao što hirurg vrši amputaciju.
       Uređaj je bio konstruisan tako da pokrete ljudske ruke proporcionalno smanjuje na nivo finih minijaturnih kretanja. Ova redukcija obavljana je preko niza zupĉanika i servomehanizama. Jedan pokret palca prevođen je u pomeranje seĉiva za milionite delove inĉa.
       Koristeći sistem za jako povećanje, Stoun je oprezno poĉeo da reže komadić crne stene, dok nije dobio dva majušna fragmenta. Premestio ih je u odvojene staklene posude i nastavio da grebe dva mala fragmenta iz zelene zone.
      Istog ĉasa zeleno se preobrazi u purpurno i proširi.
     –Ne voli te –reĉe Livit i nasmeja se.
      Stoun se namršti. –Zanimljivo. Veruješ li da je to nespecifiĉna reakcija razvijanja, ili trofiĉka reakcija na povredu i ozraĉivanje?
      –Mislim –odgovori Livit –da mu se ne sviđa što ga ćuškaš.–Moramo da tragamo dalje –zakljuĉi Stoun.

• Crichton Michael, Andromein soj ( 1.Kontakt, 2.Vandenberg) 
• Crichton Michael, Andromedin soj ( 3. Kriza ) 
• Crichton Michael,Andromedij soj ( 4.Uzbuna,5.Pigmont) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 6.Pigmont,7.Neobični proces) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 8.Direktiva,9.Fletrok,10.Prvi horizont) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 11. Dekontaminacija, 12 Savetovanje )
• Crichton Michael, Andromedin soj ( 13. Peti horizont,14. Raznovrsna ispitivanja ) 
• Crichton Michael, Andromein soj (15.Glavna kontrolna soba, 16.Autopsija) 

Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera ( XIII,XIV poglavlje )

Trinaesto poglavlje

       Tom tada donese odluku. Bio je mrk i očajan. Napušten je, bez prijatelja i nitko ga ne voli, reče sam sebi. Kada svi oko njega uvide na što su ga naterali, možda će im biti žao. Nastojao je biti dobar i udovoljiti ostalima, ali mu to nisu dopustili. Budući da i ne žele drugo doli da ga se otresu, neka tako i bude. Neka njega okrive za posledice – ta*, zašto i ne bi? Kakva se prava ima žaliti onaj ko je ostao bez prijatelja? Jest, napokon su ga sami naterali na to: otići će u razbojnike. Drugo mu ne preostaje.
       Dotle je već bio poprilično odmakao Livadnim putem i zvuk školskog zvona koje je pozivalo na nastavu jedva mu je dopirao do uha. Na pomisao da nikada, nikada više neće čuti taj stari poznati zvuk, zajeca – bilo mu je silno teško, no naterali su ga na to: pošto su ga isterali u hladni svet, mora se pokoriti – ali on im svima oprašta. Zbog ovoga se samo još jače rasplaka.
       Baš u tom času srete Joea Harpera, svoga najprisnijeg i najboljeg druga – i njegov je pogled bio mrk, a na srcu mu očito ležala neka velika i kobna odluka. Tu se vidljivo nađoše »dve duše i jedna misao«. Tom obrisa oči rukavom pa poče nešto ridati o odluci da pobegne od zlostavljanja i nerazumevanja na koje nailazi kod kuće – otići će u beli svet i nikada se neće vratiti, a na kraju reče kako se nada da ga Joe neće zaboraviti.
      No, pokaza se da je i Joe hteo Toma zamoliti upravo za istu stvar te je radi toga krenuo u potragu za njim. Majka ga je bila išibala zato što je popio neko vrhnje koje on nije ni okusio niti je što znao o njemu: jasno je da joj je dodijao i priželjkuje njegov odlazak. Pa kad ona tako hoće, njemu ne preostaje ništa drugo nego da se pokori – nadao se da će ona biti sretna i da nikada neće zažaliti što je svojega jadnog dečaka oterala u okrutni svet da onde trpi i umre.
        Idući dalje, dva plači druga sklopiše novi sporazum o tome da će pomagati jedan drugome, da će se pobratiti i da se neće rastajati sve dok ih smrt ne oslobodi muka. Onda počeše kovati raznorazne naume. Joe se zalagao za to da treba postati pustinjak i živeti od korice hleba u nekoj dalekoj špilji, a onda jednog dana umreti od studeni, oskudice i teške tuge. No, nakon što sasluša Toma, priznade da razbojnički život očito ima priličnih prednosti te tako pristade da postane gusar.
       Tri milje nizvodno od St. Petersburga, na mestu gde je reka Mississippi široka nešto malo više od jedne milje, nalazio se dugačak i uzak šumoviti otok s plitkim peščanim sprudom na njegovu gornjem delu, pogodnim za zborno mesto. Ostrvo nije bilo nastanjeno, a ležalo je bliže suprotnoj obali, nasuprot gustoj i gotovo posve nenastanjenoj šumi. Tako njihov izbor pade na Jacksonovo ostrvo, ali se još nisu bili pozabavili pitanjem o tome ko će biti meta njihova gusarenja. Zatim potražiše Huckleberryja Finna, a on im se bez oklevanja pridruži jer je za njega jedan životni poziv bio isti kao i drugi pa je u tom pogledu bio posve nepristran. Ubrzo se rastaše uz dogovor da će se sastati na osamljenu mestu na rečnoj obali, dve milje uzvodno od sela, i to u najpovoljniji čas – naime, u ponoć. Onde je bio privezan omanji drveni splav koju su nameravali zapleniti. Svaki će od njih sa sobom poneti udice i povraze, a od namirnica koliko god bude mogao ukrasti na što zakučastiji i tajanstveniji način – kako i dolikuje odmetnicima. I pre nego što je pao prvi mrak, oni su se već bili nauživali slatke slave šireći vest o tome kako će se u mestu prilično brzo »nešto čuti«, a svako ko je taj neodređeni nagoveštaj primio, ujedno je upozoren i da »drži jezik za zubima i čeka«.
     Oko ponoći stiže Tom s kuvanom šunkom i još nekim sitnicama, zaustavi se u gustom šipražju na obali što se strmo nadvijala nad dogovorenim mestom. Pod sjajem zvezda sve je bilo veoma tiho. Moćna se reka pružala pred njim poput usnula oceana. Tom na trenutak osluhnu, no nikakav zvuk nije remetio tišinu. Tada on tiho i jasno zazvižda. Ispod strmine neko uzvrati. Tom zazvižda još dva puta i na oba poziva dobi jednak odgovor. Zatim nečiji oprezni glas zapita:
    »Stoj! Ko je tamo?«
»Tom Sawyer, Crni Osvetnik s Karipskog mora. Kazujte svoja imena!«
»Huck Finn Krvavoruki i Joe Harper Užas Morski.« Tom je ove nadimke izvukao iz svojega omiljenog štiva.
»U redu. Lozinka!«
        Dva promukla glasa u gluhoj noći istovremeno prošaptaše istu strašnu reč:
       »KRV!«
        Tada Tom baci šunku preko ruba obale pa se i sam otkotrlja za njom, izderavši pri tom pothvatu u znatnoj meri i kožu i odeću. Postojao je pristupačan i udoban puteljak što je vodio duž obale ispod strmine, ali su njemu nedostajale osobine koje gusari toliko cene: teškoća i opasnost.
        Užas Morski doneo je komadinu slanine i gotovo se iscrpio dok ju je dovukao ovamo. Finn Krvavoruki bio je ukrao tavu za prženje i svu silu napola osušena duvanskog lišća, a doneo je usto i nekoliko klipova kukuruza da od njih naprave lule. No, osim njega nijedan od gusara nije pušio niti »žvakao« duvan. Crni Osvetnik s Karipskog mora reče da se s time neće moći ništa započeti bez vatre. To je bila mudra pomisao jer su šibice bile slabo poznate u ono doba. Opaziše vatru koja je tinjala na velikom splavu stotinu jardi uzvodno pa se prikradoše onamo i pribaviše jedan ugarak. Od toga su napravili sjajnu pustolovinu: svaki su čas jedan drugome psikali »Pst!« i naglo se zaustavljali s prstom na ustima, mašali se za držak zamišljenih bodeža i jezivim šaptom određivali da »neprijatelju«, ako se samo makne, treba »bodež sjuriti do drška« jer »mrtva usta ne govore«. Sasvim su dobro znali da su svi splavari sišli u selo da obnove zalihe ili da se napiju, no to nije smeo biti izgovor  za to da se ovaj podvig izvede na neki negusarski način.
         Uskoro se otisnuše od obale: Tom preuze zapovedništvo, Huck stražnje veslo, a Joe prednje. Tom je stajao u sredini broda smrknuta čela i skrštenih ruku te tihim, strogim šaptom izdavao zapovesti:
       »Privetrina! Dovedi je uz vetar!«
»Razumem, kapetane!«
»Miruj, miru-u-u-uj!«
»Mirujem, kapetane!«
»Za jednu zraku u stranu!«
»Za zraku, kapetane!«
      Budući da su dečaci mirno i jednolično terali splav prema sredini reke, nesumnjivo je jasno da su se ova naređenja izdavala samo »reda radi« te da zapravo i nisu imala nikakve posebne svrhe.
»Pod kojim jedrima plovimo?«
»Pod deblenjačama, košnjačama i prečkicom, kapetane.«
»Diži sve vrhovnjače! Šestorica na pramčani jarbol – gornju pramčanu košnjaču i donju pramčanu slemenjaču! Življe, daj!«
»Razumem, kapetane!«
»Razvij glavnu gornju slemenjaču! Zatege i praće! Tako, junaci!«
»Razumem, kapetane!«
»Zavetrina – oštro ulevo! Pazi da zadržiš smer kad okrene! Ulevo, ulevo! Napred, ljudi! Složno! Miru-u-u-uj!«
»Mirujem, kapetane!«
       Splav preplovi na drugu polovinu reke pa dečaci upraviše pramac nadesno i legoše na vesla. Reka nije bila visoka i tekla je brzinom od jedva dve-tri milje. Za sledećih tri-četvrt sata jedva je iko išta progovorio. Sada je splav plovila mimo njihovog mesta što se videlo u daljini. Dva-tri treperava svetla ukazivala su na njegov položaj: ležalo je u spokojnu snu s druge strane nejasne, goleme reke okićene zvezdama, ništa ne znajući o strašnome događaju što se baš u taj čas zbivao. Crni je Osvetnik stajao nepomično i prekrštenih ruku, »pogledom se opraštajući« od poprišta svojih negdanjih radosti i nedavnih patnji, želeći da ga »ona« sada može videti kako, otisnuvši se na pučinu divljega mora, neustrašiva srca prkosi opasnosti i smrti te s okrutnim osmehom na usnama srlja u vlastitu propast. Za njegovu maštu nije bio nikakav napor premestiti Jacksonovo ostrvo negde daleko odakle se njihovo selo i ne može videti pa se stoga, slomljena i zadovoljna srca, »pogledom opraštao« od njega. I drugi su se gusari također pogledom opraštali od svega te su se toliko dugo opraštali da ih je struja gotovo odnela predaleko od ostrva. No, na vreme opaziše opasnost i uspešno je otkloniše. Oko dva sata ujutro splav se nasuka na peščani sprud oko dve stotine jardi niže od vrha ostrva pa su morali gaziti kroz vodu ovamo i onamo, sve dok nisu iskrcali sav tovar. Među opremom na maloj splavi bilo je i jedno staro jedro pa ga raširiše preko skrovišta u grmlju kao šator u kojem će čuvati živež, a oni sami po lepom će vremenu spavati pod vedrim nebom, kako i dolikuje odmetnicima.
       Zapališe vatru pored jedne velike klade, zašavši dvadeset-trideset koraka u tamnu šumsku dubinu, a onda u tavi ispržiše nešto slanine za večeru i potrošiše pola zalihe kukuruznog »hleba« što su ga bili doneli sa sobom. Činilo se sjajnom zabavom gostiti se ovako divlje i slobodno, u devičanskoj šumi na neistraženom i nenastanjenom ostrvu, daleko od svakoga ljudskog prebivališta, pa dečaci zaključiše da se više nikada neće ni vraćati u civilizaciju. Rasplamsala vatra osvetljavala im lica i bacala rumeni odsev na debla drveća što su poput stubova opasivala njihov šumski hram te na blistavo lišće i isprepletene vreže.
      Kada smazaše i poslednji hrskavi režanj slanine i progutaše poslednji komad kukuruznoga hleba, dečaci se zadovoljno ispružiše na travi. Mogli su naći i hladnije mesto, ali se nisu hteli odreći tako romantična doživljaja kao što je pucketava logorska vatra.
»Zar nije veselo?« upita Joe.
»Ludo je!« reče Tom. »Šta bi rekli dečaci da nas sad vide?«
»Šta bi rekli? Ma, dali bi sve na svetu da mogu biti ovde… A, Hucky!«
»I meni bome tako izgleda«, reče Huckleberry. »U svakom slučaju meni ovo odgovara i ne treba mi ništa bolje. Inače obično nemam nikad dosta za jesti, a ovde me čak niko ne meože  tući ni psovati.«
»Ovo je život za mene«, reče Tom. »Ne moraš svako jutro ustati, ne moraš ići u školu, prati se i sve neke takve gluposti. Vidiš, Joe, gusar, kad je na kopnu, ne mora ništa raditi, a pustinjak… e, on ti mora mnogo moliti, a osim toga nema nikakve zabave, nego ti je stalno sam-samcat.«
»E, da, tako je«, reče Joe. »Znaš, nisam ti ja puno o tome razmišljao. Sad kad sam video kako to ide, mnogo mi je draže što sam gusar.«
»Vidiš«, reče Tom, »danas ti ljudi do pustinjaka ne drže onoliko kao u stara vremena, ali gusara uvek cene. Pustinjak mora spavati na najtvrđem mestu koje može naći, oblačiti se u kostret i posipati se pepelom po glavi, pa stajati vani na kiši i…«
»A zašto oblači tu kostret i zašto se posipa tim pepelon po glavi?« raspitivao se Huck.
»Ne znam zašto, ali oni to moraju. Pustinjaci uvek tako rade. I ti bi tako morao raditi da si pustinjak.«
»Bih, đavola!« reče Huck.
»Dobro, a šta bi ti radio?«
»Ne znam, al’ to sigurno ne bih.«
»Ali, Huck, morao bi. Kako bi to izbegao?«
»Pa, naprosto ne bih izdrža’o. Utekao bih.«
»Utekao! No, ti bi bome bio krasan primer za starog pustinjaka. Sve bi osramotio.«
         Krvavoruki ne odgovori jer je imao važnijeg posla. Bio je izdubao jedan kukuruzni klip i u njega utaknuo šuplju trsku, pa ga napunio duvanom, prineo tome žeravicu i sad je duvao  oblake miomirisna dima – sav je cvao od uživanja u toj raskoši. Drugi su mu gusari zavideli na tom veličanstvenom poroku i u sebi odlučivali da će mu se što pre i sami odati. Uskoro Huck upita:
»Šta gusari zapravo rade?«
        Tom odgovori:
»Oh, sjajno se zabavljaju: otimaju lađe pa ih pale, otimaju novac pa ga zakopavaju na strašnim mestima na vlastitom ostrvu, gde ga onda čuvaju duhovi i sve takva neka bića, a na lađama pobiju sve ljude – teraju ih da prošetaju po dasci.«
»A žene odvode na otok«, reče Joe. »Žene ne ubijaju.«
»Da«, složi se Tom, »žene ne ubijaju jer su jako plemeniti. A žene su, osim toga, uvek lepe.«
»A kakvu tek prekrasnu odeću nose! Oh, da vidiš! Sve samo zlato, srebro i dijamanti«, reče s oduševljenjem Joe.
»Ko to?« upita Huck.
»Pa gusari.«
        Huck žalosno promotri vlastitu odeću.
»Izgleda mi da vi ja baš i nisan obučen kao niki gusar«, reče on s bolnim žaljenjem u glasu, »ali i neman drugog odela osim ovih prnja.«
       No, drugi mu dečaci rekoše da će se prilično brzo domoći otmena ruha, samo dok se svi zajedno bace na pustolovine. Objasniše mu da su njegovi jadni dronjci za početak dobri, iako je običaj da imućni gusari na prvi pohod kreću dolično odeveni.
       Postupno zamre razgovor malih beskućnika i drem im se poče neprimetno spuštati na očne kapke. Krvavorukome iz prstiju ispade lula i on zaspi snom klonula pravednika. Užasu Morskom i Crnom Osvetniku s Karipskog mora nije bilo tako jednostavno utonuti u san. Njih dvojica u sebi izmoliše molitve, i to ležeći, jer u blizini nije bilo nikoga starijeg ko bi ih naterao na to da kleknu i mole se naglas. Zapravo, uopšte im se nije ni dalo moliti, ali su se bojali da ne odu predaleko pa da time prizovu kakav nenadan i naročit udarac groma nebeskog. Onda se najednom nađoše na rubu neizbežna sna i zalebdeše nad njim, no sada se pojavi uljez koji se nije hteo ni »maknuti« od njih. Bila je to savest. Uhvati ih nejasan strah da možda nisu pogrešili što su pobegli. Onda pomisliše na ukradeno meso pa ih tek tada počeše razdirati prave muke. Pokušaše ih odagnati podsećajući vlastitu savest na to da su i ranije često znali krasti slatkiše i jabuke, no ona se nije dala umiriti tako slabim izgovorima. Najzad im se učini kako je nemoguće izbeći tvrdoglavu činjenicu da uzeti kakav slatkiš znači tek nešto »maznuti«, dok je uzeti slaninu, šunku i slične dragocenosti, prosto i naprosto krađa – a u Bibliji postoji zapoved koja to zabranjuje. Stoga u sebi odlučiše da se njihovo gusarstvo, koliko god ostali pri tom poslu, više nikada neće okaljati zločinom koji se naziva krađom. Savest tada prihvati primire pa ovi neobično nedosledni gusari mirno usnuše.


Četrnaesto poglavlje


     Kad se Tom ujutro probudio, nije znao gde je. Seo je, protrljao oči i pogledao oko sebe. Onda shvati. Svitala je hladna, siva zora, a duboka i sveobuhvatna tišina i muk odisali su ugodnim osećajem mira i spokoja. Ni list se nije micao, nikakva zvuka koji bi veličanstvenu prirodu trgnuo iz njezine uronjenosti u sebe samu. Po lišću i u travi blistale su kapljice rose. Vatra je ležala zapretana pod belim slojem pepela, a tanki se plavi dašak dima uzdizao ravno uvis. Joe i Huck još su spavali.
        Tada se daleko u šumi oglasi ptica, a druga joj se odazva. Uskoro se začu detlićevo kuckanje. Hladno i mutno jutarnje sivilo postupno se rasvetljavalo, a isto se tako postupno čulo sve više zvukova i život se polako budio. Čudo prirode, stresajući sa sebe san i spremajući se na rad, otkrivalo se pred zamišljenim dečakom. Mala zelena gusenica približi se pužući po rosnom listu, od vremena do vremena odižući u zrak dve trećine svoga tela i »njuškajući oko sebe«, a onda produžujući svojim putem – baš kao da nešto meri, kako to Tom u sebi reče. Gusenica mu se od svoje volje polako primicala, a on je sedeo kao da je od kamena isklesan, dok su mu nade naizmence rasle ili tonule, već prema tome je li se to stvorenje i dalje kretalo u njegovu smeru ili pak pokazivalo nameru da skrene negde drugo, te se, kada se gusenica, izvivši tielo u vazduh, još celi jedan mučni trenutak premišljala da bi se potom odlučno spustila na Tomovu nogu i počela svoje putovanje preko nje, celim srcem uzradovao jer je to značilo da će dobiti novo odelo – i to, bez senke sumnje, kićenu gusarsku odoru. Tada se, naizgled niotkuda, pojavi mravlja povorka i krenu za raznim poslovima: jedan se od mrava muški natezao s mrtvim paukom pet puta većim od sebe i teškom ga mukom vukao ravno uz deblo. Smeđa pegava božja ovčica popela se na vrtoglavu visinu jedne travke, a Tom se sagnuo tik do nje i rekao: »Šaka-bako, šaka-bako, brzo kući sada leti: u plamenu kuća ti je, a deci ti oganj preti.« Bubamara je raširila krila i poletela da se o tome pobrine, što dečaka nimalo ne iznenadi jer je odavno znao koliko je ta bubica lakoverna kada je reč o požaru pa je već u više navrata zloupotrebio njezinu bezazlenost. Zatim, ustrajno valjajući svoju kuglu, naiđe balegar te Tom dotaknu i to stvorenjce, a kukac sklopi nožice uz telo i učini se kao da je mrtav. Do toga su se vremena i ptice već bile dobrano razgalamile. Na drvo iznad Tomove glave slete jedan drozd, severni raznopojac, pa u veselom ushitu stade izvijati glasom oponašajući tako svoje susede. Onda se poput blistave plave munje ovamo obruši šojka kreštalica i zastade na grančici gotovo nadomak dečaku, naže glavu pa s neutaživom znatiželjom uze promatrati neznance. Siva veverica i neki veliki stvor od lisičjega roda doskakutaše ovamo, povremeno sedajući na stražnje noge da se nagledaju dečaka i nabrbljaju se s njima, jer te divlje zverke verovatno još nikada nisu bile videle ljude pa teško da su znale trebaju li ih se bojati ili ne. Cela se priroda sada već bila sasvim razbudila i užurbala. Dugačka koplja sunčanog svetla posvuda su se probijala kroz gusto lišće, a na mesto zbivanja bilo je dolepršalo i nekoliko leptira. Tom probudi i drugu dvojicu gusara pa sva trojica odbrzaše glasno vičući, za časak-dva se svukoše te su već u idućem trenu jurili jedan za drugim i uzajamno se preskakivali u bistrom plićaku kraj beloga peščanog spruda. Nimalo nisu žalili za malim selom što je snivalo u daljini, onkraj veličanstvenoga vodenog prostranstva. Neki zalutali rečni talas ili blagi porast vodostaja bio im je odneo splav, no njih je to samo radovalo, jer je njegovim nestankom na neki način spaljen most između njih i civilizacije.
       U logor se vratiše čudesno osveženi, radosna srca i mrtvi gladni te vatrica doskora ponovno zaplamsa. Huck je u blizini bio pronašao izvor bistre, hladne vode pa dečaci napraviše šolje od širokoga hrastova ili hikoreva lišća, opazivši pritom kako voda, zasladi li se ovakvom šumskom čarolijom, može biti sasvim dobar nadomestak za kafu. Dok je Joe rezao slaninu za doručak, Tom i Huck mu rekoše da časak pričeka pa odoše do zaliva na rečnoj obali koji je mnogo obećavao, baciše onde udice i gotovo u isti tren bijahu nagrađeni. Joea nije ni stigla uhvatiti nestrpljivost pre no što se oni vratiše s nekoliko lepih grgeča, dva bucnja i jednim somićem – hranom dovoljnom za ćčitavu porodicu . Ispržiše ribu na slanini i začudiše se jer im se nikada ranije nikakva riba nije činila tako ukusnom. Nisu znali da je slatkovodna riba to bolja što, kada je upecamo, pre dospe na vatru, a nije im palo na pamet ni da se od spavanja pod vedrim nebom, kretanja na svežem vazduhu i kupanja pripravlja izvrstan umak za ribu, uz glad kao glavni sastojak.
        Posle doručka polegaše u hlad, pa Huck popuši jednu lulu, a onda svi pođoše na istraživački pohod kroz šumu. Veselo su gazili preko natrulih klada, kroz gustu šikaru, između svečanih šumskih vladara po kojima su od krošnje do tla ispod njih visile vreže poput kakvih znakova kraljevske časti. Tu i tamo nailazili su na skrivene delove prekrivene travnatim sagom i ukrašene cvetnim draguljima.
       Otkriše mnoge stvari i oduševiše se njima, ali ih ništa posebno ne iznenadi. Ustanoviše da je ostrvooko tri milje dugačak, a četvrt milje širok i da ga od najbliže obale deli samo uzak tesnac, širok jedva dvesta jardi. Kupali su se otprilike svakih sat vremena, tako da se, kada su se vratili u logor, već bila približila i sredina poslepodneva. Bili su previše gladni da bi se upuštali u pecanje ribe pa zato svesrdno navališe na hladnu šunku, a potom legoše u hlad da malo popričaju. No, razgovor ubrzo poče zapinjati, a zatim i zamrije. Mrtvilo, svečani ugođaj što je prožimao šumu i osećaj samoće počeše delovati na raspoloženje trojice dečaka. Skoliše ih raznorazne misli. Obuze ih neodređena čežnja koja ubrzo poprimi i neki nejasan oblik – to se u njima budila čežnja za domom. Čak je i Finn Krvavoruki sanjario o stepenicama pred kućnim vratima i o praznim bačvama. No, svi su se stideli svoje slabosti i niko nije imao hrabrosti da kaže o čemu misli.
        Već su neko vreme dečaci bili neodređeno svesni nekoga čudnovatog zvuka u daljini, baš kao što čovek katkada čuje kucanje sata, a da na to i ne obraća pažnju. No, sada taj tajanstveni zvuk postade izraženiji i prisili ih da ga primete. Dečaci se trgnuše, letimice pogledaše jedan drugoga pa stadoše osluškivati. Najpre je vladala duga, duboka i nepomućena tišina, a zatim iz daljine dopre dubok, potmuo tutanj.
»Šta je to?« u pol glasa uskliknu Joe.
»Ne znam«, šapatom će Tom.
»Grmljavina nije«, reče Huck sa strahopoštovanjem, »jer grmljavina…«
»Čuj!« reče Tom. »Slušajte… ćutite!«
     Čekali su neko vreme koje im se učini kao večnost, a onda isti prigušeni tutanj ponovno uznemiri svečanu tišinu.
     »Hajde da vidimo!«
       Skočiše na noge i požuriše prema obali koja je gledala u smeru njihovog mesta. Razmaknuše grmlje na strmini pa se, vireći kroza nj, zagledaše preko vode. Mala je parna skela, nošena strujom, plovila otprilike na milju nizvodno od sela. Činilo se da joj je prostrana paluba prepuna sveta. U blizini je skele plovio ili plutao niz struju velik broj laganih čamaca na vesla, no dečaci nisu mogli razabrati šta ljudi u njima rade. Uskoro veliki mlaz belog dima pokulja s boka skele, a kada se taj mlaz rasprši i uzdiže kao leni oblak, do dečaka opet dopre zvuk istoga onog potmulog tutnja.
»Sad znam!« uskliknu Tom. »Neko se utopio!«
»Vala, jeste«, reče Huck. »Tako su radili i prošlog leta kad se utopio Bill Turner: ispalili su top preko vode, a od tog onaj koji se udavio ispliva na površinu. A rade to i tako da uzmu komade hleba i stave u njih živu, pa ih metnu plivati i gde god se neki utopio, oni će otplivati pravo tamo i onde  stati.«
»Da, čuo sam za to«. reče Joe. »Pitam se zašto se to dešava s  hlebom.«
»Oh, nije tu hleb toliko bitan«, reče Tom. »Izgleda mi da je važnije ono što se izgovori nad njim pre nego što ga spuste u vodu.«
»Ai niko ništo ne govori nad hlebom«, reče Huck. »Motrio sam ja to i niko nije ništa rekao.«
»Pa, to je baš čudno«, reče Tom. »Ali možda govore nešto u sebi. Naravno, govore nešto u sebi. Bar bi to svakom trebalo biti jasno.«
        Ostala se dva dečaka složiše da ima smisla u tome što Tom govori jer se od neukoga komada hleba, nepoučena čarobnim rečima, ne može očekivati da će se naročito pametno ponašati kada mu se poveri ovako važan zadatak.
» Kako bih sad voleo biti tamo«, reče Joe.
»A tek  ja«, reče Huck. »Dao bih sve na svetu samo da saznan ko se to utopio.«
      Dečaci su još uvek osluškivali i motrili. Odjednom Tomu u glavi bljesnu jedna misao i otkri mu rešenje zagonetke pa on uskliknu:
    »Dečaci, znam ko se utopio! Pa valjda mi!«
       Istoga se časa osetiše kao pravi junaci. Ovo je bilo veličanstveno slavlje! Njih trojica svima nedostaju, svi ih oplakuju, zbog njih su se mnoga srca slomila i prolevaju se suze, bude se sećanja što optužuju zbog krutosti prema ubogim, nestalim dečacima, sve i svakoga hvata beskorisno kajanje i griža savesti, a najbolje je od svega to što sada čitavo mesto govori samo o njima kao pokojnicima i što im svi dečaci zavide na toj blistavoj slavi. Bilo je to divno. Na kraju krajeva, isplatilo se otići u gusare.
       Kad se spustio sumrak, skela se vrati svom uobičajenom poslu, a čamci nestadoše. Gusari pak okrenuše prema logoru. Nadimali su se od taštine zbog netom stečene glasovitosti i veličanstvene uzbune koju su prouzrokovali. Naloviše riba, pripraviše večeru i pojedoše je, a onda počeše nagađati što se u selu sada o njima misli i govori: slike što su ih zamišljali o opštoj žalosti što vlada zbog njihova nestanka bilo je silno ugodno posmatrati – s njihova gledišta. No, kada se nad njih nadviše noćne sene, postupno prestadoše brbljati pa su samo sedeli zureći u vatru, dok su im misli očevidno kojekuda lutale. Uzbuđenje je sada već bilo minulo pa Tom i Joe nisu mogli zatomiti misli o nekim osobama kod kuće koje u ovoj krasnoj zabavi ne uživaju toliko kao njih dvojica.      Spopadoše ih zle slutnje: uznemiriše se i osetiše se nesretnima. Nehotice im se izvi i uzdah-dva. Naskoro se Joe plašljivo odvaži na zaobilazno »ispipavanje« u pogledu pitanja o tome kako ostali gledaju na mogući povratak u civilizaciju… ne baš odmah, ali…
       Tom ga smrvi svojim prezirom! Huck, koji se do tada još nije bio opredelio, pristade uz Toma, a kolebljivac se brzo »opravda«, sav sretan što se iz škripca izvukao s najmanjom mogućom ljagom što ju je na njega bacala kukavička čežnja za domom. Pobuna je za sada bila delotvorno ugušena.
        Kako je noć dalje odmicala, Huck poče kunjati te ubrzo zatim i zahrka, a Joe odmah za njim. Tom je neko vreme nepomično ležao naslonjen na lakat i napeto ih posmatrao. Konačno se oprezno podiže na kolena i uz treperave odseve što ih je bacala logorska vatra poče tražiti nešto u travi. Podigao je i pregledao nekoliko velikih, napola svijenih komada tanke bele platanine kore te konačno izabra dva koja mu se učiniše najzgodnijima. Zatim kleknu kraj vatre i »crvenom kredom« s mukom napisa nešto na svakome od njih. Jedan komad kore smota i stavi u džep svojega kaputića, a drugu ugura u Joeovu kapu koju malo odmače od njezina vlasnika. U tu kapu stavi i određeno  đačko blago od gotovo neprocenjive vrednosti – između ostaloga, komad krede, gumenu loptu, tri udice i jednu od onakvih klikera koje su poznate kao »prave pravcate staklenke«. Onda se na prstima oprezno odšulja među drveće, a kada mu se učini da ga ona dvojica više ne mogu čuti, smesta nadade u oštar trk prema peščanom sprudu.

nastavci: Romani u nastavcima 

Mark Twain, DOživljaji Tom Sojer ( XI,XII poglavlje )

Jedanaesto poglavlje


     Malo pre podneva celim selom iznenada prostruja strašna vest. Telegrama, o kojem ljudi tada još nisu ni sanjali, nije ni trebalo: vest je jurila od čoveka do čoveka, od skupine do skupine, od kuće do kuće, maltene brzinom telegrama. Učitelj je, dakako, tog poslepodneva raspustio školu, jer bi se inače bio zamerio celome mestu.
       Kraj ubijenoga je čovjeka pronađen krvav nož što ga neko prepoznade kao nož Muffa Pottera – tako se pričalo. A govorilo se i kako je neki kasni prolaznik oko jedan ili dva sata ujutro zatekao Muffa Pottera kako se pere na »rukavcu« te kako je Potter smesta šmugnuo – sumnjive okolnosti, posebno ono umivanje koje nije bilo Potterov običaj.
      Govorilo se još da je celo mesto pretraženo u potrazi za »ubicom« (javnost je brza u pronalaženju dokaza i donošenju presude), ali ga nije bilo moguće naći. Konjanici su se razišli po svim putevima i krenuli u svim smerovima, a šerif je »bio uverenja« da će ga uhvatiti pre mraka.
       Celo je mesto hrlilo prema groblju. Bol je iščezla iz Tomova srca i on se pridružio povorci, ne zato što ne bi hiljadu puta radije otišao negde drugo, nego zato što ga je onamo vukla neka strašna, nepojmljiva očaranost. Stigavši na ono jezovito mesto, progura se onako sićušan kroz mnoštvo i ugleda onaj mučni prizor. Činilo mu se da su godine prošle otkako je poslednji put bio ovde. Neko ga uštinu za mišicu. On se okrenu i pogled mu se srete s Huckleberryjevim. Zatim obojica smesta pogledaše na drugu stranu pitajući se je li neko nešto primetio u pogledu što su ga maločas izmenili. No, svi su razgovarali međusobno i zaokupljao ih je tek užasni prizor što se pred njima pružao.
       »Jadnik!« – »Jadni mladić!« – »To neka bude pouka svima koji provaljuju u grobove!« – »Muff Potter će visiti zbog ovoga ako ga uhvate!« U tom su smislu padale primedbe, a sveštenik je rekao: »To je Božja kazna. U tome se vidi prst Božji.«
        Tom protrnu od glave do pete jer mu je pogled pao na bešćutno lice Crvenokošca Joea. U isti se čas gomila uzbiba i stade se gurati, a nekoliko glasova povika: »Eno ga! Eno ga! Stiže!«
     »Ko? Ko?« javi se njih dvadesetak.
     »Muff Potter!«
      »Hej, stao je! Pazite, okreće se! Ne dajte mu da pobegne!«
         Ljudi na granama drveća iznad Tomove glave rekoše kako Potter uopšte ne pokušava da beži, već samo izgleda neodlučan i zbunjen.
        »Paklenske li drskosti!« rekao je jedan posmatrač: »Nameravao je u miru pogledati svoje delo, izgleda mi, ali nije očekivao nikakvo društvo.«

      Mnoštvo se sada razmače i kroz njega se dostojanstveno probi šerif držeći Pottera za mišicu. Jadniku je lice bilo izbezumljeno, a oči mu odavale u kakvu je strahu. Kada stade pred umorenim čovjekom, poče drhtati kao prut, pokri lice rukama i briznu u plač.
     »Nisam to ja učinio, prijatelji«, jecao je, »tako mi svega na svetu, nisam ja.«
     »A ko te optužuje?« doviknu jedan glas.
         To je pitanje, izgleda, bilo pun pogodak. Potter podiže glavu i pogleda oko sebe s dirljivim beznađem u očima. Ugleda Crvenokošca Joea pa povika:
     »Oh, Joe, obećao si mi da nikad nećeš…«
        »Je li ovo tvoj nož?« gurnu mu ga šerif pod nos.
          Potter bi se bio srušio da ga nisu pridržali i poseli na zemlju. Zatim reče:
        »Nešto mi je govorilo da, ako se ne vratim po...« Strese se, a onda nemoćno odmahnu mlitavom rukom i reče: »Reci im, Joe, reci… više nema smisla ćutati.«
          Huckleberry i Tom stajali su nemi i iskolačenih očiju, slušajući kako okoreli lažljivac glatko i bezbrižno iznosi svoje tvrdnje te su svakog časa očekivali da će mu se iz vedra neba na glavu sasuti strele Božije i čudili se što grom nikako da udari. A kad je Joe završio i uprkos svemu ostao živ i zdrav, izblede i iščeznu njihova neodlučna namera da prekrše onu svoju zakletvu i spasi život sirotome prevarenom uhvaćenom, jer je bilo očito da je ovaj zlikovac bio dušu zapisao sotoni pa bi bilo pogubno dirati u vlasništvo tako moćne sile.
         »Zašto nisi pobegao? Zašto si se uopšte vraćao ovamo?« reče neko.
         »Nisam drugo mogao, nisam mogao«, prostenja Potter. »Hteo sam pobeći, ali izgleda da nisam mogao, nego sam morao doći ovamo.« I ponovno zajeca.
           Nekoliko minuta kasnije Crvenokožac Joe dade iskaz u istrazi i pod zakletvom, i to jednako mirno kao i prvi put. Videvši da strele nebeske još uvek ne udaraju, dečaci se još čvršće uveriše u to da je Joe zapisao dušu đavolu: on sada za njih postade najzanimljiviji zlokobni stvor što su ga ikada videli pa nikako nisu mogli odvojiti opčinjen pogled od njegova lica.
         U sebi odlučiše da će noću, kad im se za to ukaže prilika, motriti na njega u nadi da će makar na čas baciti pogled na njegova strašnog gospodara.
         Crvenokožac Joe pomože podići telo umorenoga čoveka i staviti ga na kola koja će ga odvesti s groblja, a kroz uzdrhtalu se svetinu pronese šapat da je u tom času iz rane poteklo malo krvi! Dečaci pomisliše kako će ta sretna okolnost skrenuti sumnju u pravom smeru, ali se razočaraše kada jedan meštanin primeti:
»Počela je krvariti na tri stope od Muffa Pottera.«
         Tomova užasna tajna i nemirna savest remetile su mu san još gotovo nedelju dana pa mu Sid reče jednog jutra za doručkom:
         »Tome, ti se toliko prevrćeš i pričaš u snu da ja pola noći ne mogu spavati.«
        Tom problede i obori oči.
        »Loš znak«, ozbiljno je rekla tetka Polly. »Šta ti je na duši, Tome?«
          »Ništa. Ništa, koliko ja znam.« No, dečakova je ruka tako drhtala da je prolio kafu.
          »I govoriš takve besmislice«, reče Sid. »Prošle noći govorio si: ‘To je krv, krv, kažem vam!’ Stalno si to ponavljao. I još si rekao: ‘Nemojte me tako mučiti, sve ću reći.’ Šta? Šta ćeš to reći?«
        Tomu se zamagli pred očima. Teško je reći što bi se tada dogodilo da s tetkina lica srećom nije nestalo zabrinutosti te mu ona nehotice priteče u pomoć. Rekla je:
     »Ha! To je sve zbog onog groznog ubistva. I ja gotovo svake noći o tome sanjam. Ponekad čak sanjam i da sam ga ja počinila.«
       Mary reče da je i nju to potreslo gotovo na isti način pa to objašnjenje naoko zadovolji Sida. Tom nestade iz sobe što je brže mogao, a da to ne bude sumnjivo, a posle toga se nedelju dana tužio na zubobolju i svake je noći stavljao povez oko glave. Nije znao da Sid noću leži i vreba na nj, često mu skida povez pa, oslonivši se na lakat, sluša do mile volje, a zatim opet vraća povez na mesto. Tomova duševnog nemira malo-pomalo nestade, a zubobolja mu dojadi i on je se odreče. Ako je Sid doista i uspeo nešto razabrati iz Tomova nesuvislog mrmljanja, zadržao je to za sebe.
        Tomu se činilo da se njegovi školski drugovi nikada neće prestati baviti istragama o crknutim mačkama, čime su mu stalno prizivali u sećanje vlastitu muku. Sid je zapazio da Tom ni u jednoj od tih istraga nikada ne nastupa kao istražitelj, premda mu je inače bio običaj prednjačiti u svim novim pothvatima. Primetio  je i to da Tom nikada ne igra ulogu svedoka, što je takođe bilo čudno. Nije Sid prevideo ni činjenicu da Tom pokazuje naglašenu odvratnost prema takvim istragama i izbegava ih gde god može. Sid se čudom čudio, ali nije ništa govorio. Međutim, čak i istrage deci napokon prestadoše biti zanimljive pa se tako okonča i mučenje Tomove savesti.
        U tome je tužnom razdoblju, svaki ili pak svaki drugi dan, Tom vrebao povoljnu priliku i odlazio do rešetke na zatvorskom prozorčiću pa kroz nju »ubici« krijumčario raznorazne utešne sitnice do kojih je mogao doći. Zatvor je bio neugledan brlog sazidan od opeke, a nalazio se sred močvare na rubu sela: pred njim nije bilo straže, a i vrlo je retko kogod boravio u njemu. Ovi su darovi uvelike pomogli Tomu da sebi umiri savest.
        Meštanima je bila žarka želja da Crvenokošca Joea zbog krađe leša namažu katranom i uvaljaju ga u perje, a onda na gredi pronesu kroz mesto, ali je on bio tako užasne ćudi da se nije mogao naći niko ko bi nešto slično potaknuo pa se od toga odustalo. On je pak dobro pazio da oba iskaza u istrazi započne od one tučnjave, ne priznajući krađu leša koja joj je prethodila. Zbog toga se mislilo da je za sada najmudrije taj slučaj ne iznositi pred sud.

Dvanaesto poglavlje


     Jedan je od razloga koji je Tomove misli odvratio od raznih potajnih briga bila i njegova zaokupljenost još jednim novim i značajnim pitanjem. Becky Thatcher nije više dolazila u školu. Tom se nekoliko dana borio s ponosom i sam sebi govorio »neka je voda nosi«, ali uzalud. Počeo je noću tumarati oko kuće njezina oca i osećao se silno nesretnim. Ona je bolesna. Šta ako umre? Ta mu misao nije davala mira. Nije ga više zanimao rat, čak ni gusarstvo. Život je izgubio svaku draž i ostala je samo pustoš. Odbacio je obruč i štap: više ga nisu veselili. Tetka se zabrinula i počela na njemu iskušavati sve moguće liekove. Bila je ona od onih ljudi koji se daju zaslepiti gotovim tvorničkim lekovima i svim novotarijama koje donose zdravlje ili ga poboljšavaju. U iskušavanju je svega toga bila upravo neumorna. Čim bi se na tom području pojavilo nešto novo, grozničavo bi pohitala da to iskuša, ali ne na sebi, jer ona nikada nije ni od čega bolovala, već na ma kome ko bi joj se našao pri ruci. Bila je pretplaćena na sve »zdravstvene« časopise i frenološke sleparije, a u uzvišenoj neukosti kojom su se dičili osećala se kao riba u vodi. Sve »besmislice« o provetravanju, o tome kako se leže i ustaje, šta treba jesti i piti, koliko se treba kretati, u kakvom se raspoloženju održavati, kakvu odeću nositi – sve je to za nju bilo Sveto pismo i nikada nije primetila da ti njezini zdravstveni časopisi u tekućem mesecu redovno opovrgavaju sve ono što su prošli mesec preporučivali. Bila je beskonačno prostodušna i čestita i zato ju je bilo lako nasamariti. Skupivši sve svoje nadrilekarske časopise i lekarije te se tako naoružavši smrću, da se slikovito izrazimo, uzjahala bi zelenka, a pratio ju je »podzemni svet«.6  I nikada nije ni posumnjala u to da za bolesne bližnje može biti išta drugo do prerušeni anđeo iscelitelj i pravi balzam gileadski.7
       Tada je novost bilo lečenje vodom i Tomova malaksalost došla joj je kao naručena. Jutrom bi ga u cik zore izvukla iz kuće, naterala ga u drvarnicu i tamo na njega sručila celi potop ledene vode, a zatim ga trljala peškirom  kao turpijom i tako ga vraćala k svesti. Onda bi ga umotala u vlažan čaršaf i utrpala pod pokrivače da mu se duša dobro iznoji i »iz nje na sve pore izađe žuč«, kako je Tom govorio.

    Usprkos svemu tome, dečak je postajao sve setniji, bleđi i bezvoljniji. Tetka poče primenjivati vruće kupke, sedeće kupke, tuširanje i zagnjurivanje, ali je dečak i dalje izgledao kao da su mu sve lađe potonule. Uz lečenje vodom uvede mu i mršavu zobenu kašu kao način prehrane i poče mu stavljati obloge za izazivanje plikova. Izračunala mu je zapreminu kao da je u pitanju kakav vrč i u nj svaki dan ulevala nadrilekove za opštu upotrebu.
     Tom je do tada već postao ravnodušan na sve to mučenje i to novo stanje staroj gospođi ispuni srce užasom. Dečaka je pod svaku cenu trebalo trgnuti iz te ravnodušnosti. Tada je prvi put čula za Ubibol. Odmah naruči veliku količinu toga sredstva. Okusi ga i silno se obradova. Bila je to prava pravcata vatra u tekućem obliku. Odbaci tada lečenje vodom i sve drugo te se posve pouzda u Ubibol. Dade Tomu punu kafenu kašiku i s dubokom zabrinutošću iščekivaše ishod. Njezinih briga smesta nestade i duša joj se opet smiri jer se dečak oteo svakoj »ravnodušnosti«. Da je pod njim zapalila vatru, ne bi bio pokazao pomamniju i veću živost.
      Tom shvati kako mu je krajnji čas da se prene. Takav mu se način života u ranijem lošem stanju i mogao činiti prilično romantičnim, ali je sada nalazio u njemu premalo osećaja, a previše neugodne raznovrsnosti. Zato se dade na razmišljanje o raznim planovima za spas te se najzad odluči da će se pretvarati kao da mu je drago uzimati Ubibol. Toliko ga je često tražio od tetke dok njoj to nije dozlogrdilo pa mu je najzad rekla da ga sam uzima i prestane je gnjaviti. Da je posredi bio Sid, ne bi bila nimalo sumnjičava i suzdržana u svom zadovoljstvu. No, kako je bila reč o Tomu, potajno je proveravala bocu. Utvrdila je da se količina leka zaista smanjuje, ali joj nije bilo ni na kraj pameti da dečak njome leči jednu pukotinu u podu dnevne sobe.
       Jednoga je dana Tom upravo napajao pukotinu propisanom količinom leka, kadli naiđe tetkin žuti mačak, zaprede, požudno zirne u žličicu kao da bi i on rado probao. Tom mu reče:
      »Bolje ti je da se ovog okaniš, Peter.«
       No, Peter pokaza da se s time ne slaže.
       »Bolje još jednom razmisli.«
        Peter razmisli.
         »Sam si to tražio pa ću ti dati, jer nisam takav da ti ne bih dao, ali ako ti se ne svidi, nemoj ni za što kriviti druge – za sve ćeš sam biti kriv.«
        Peter se složi, pa mu Tom širom otvori gubicu i uli u grlo malo Ubibola. Peter skoči nekoliko jardi uvis, ispusti ratnički poklič pa stade juriti okolo-naokolo po sobi, sudarati se s pokućstvom, prevrtati lonce s cvećem te stvarati buku i lom. Onda se uspravi na stražnje noge i uze se propinjati mahnitajući od veselja, nakrivi glavu na rame i na sav glas objavi svoju neobičnu sreću. Zatim se opet rastrča po kući rasturajući i pustošeći sve pred sobom. Tetka je Polly ušla upravo na vreme da vidi kako mačak izvodi nekoliko dvostrukih okretaja u zraku, ispušta poslednji prodorni urlik radosti i proleće kroz otvoreni prozor rušeći usput preostale lonce s cvećem. Zirkajući preko naočala, stara je gospođa stajala kao okamenjena od zaprepaštenja, a Tom je ležao na podu umirući od smeha.
      »Tome, zaboga, štoa je tom mačku?«
    »Ne znam, tetka«, jedva izusti dečak.
»E, tako nešto još nisam videla. Šta  mu je došlo?«
»Zbilja ne znam, tetko Polly. Mačke se uvek tako ponašaju kad se igraju.«
»Tako se ponašaju, je li?« Bilo je nešto u njezinu glasu što je Toma zabrinulo.
»Pa, da. Bar ja tako mislim.«
»Ti tako misliš?«
»Da.«
        Stara se gospođa sagnula, a Tom ju je posmatrao s posebnim zanimanjem koje je bilo popraćeno nekom teskobom. Prekasno je naslutio gde »smera«. Drška je izdajničke kafene kašike provirivala ispod donjega ruba posteljnog prekrivača. Tetka Polly je dohvati i podiže, a Tom se trže i obori pogled. Tetka sad podiže i njega, uhvativši ga za dršku koju je obično upotrebljavala – za uho, i zvučno ga čvrknu napršnjakom po glavi.
     »Onda, mladiću, šta ti je trebalo da tako mučiš tu jadnu nemuštu životinju?«
»Sažalio sam se na njega zato što on nema tetke.«
»Nema tetke! Tvrda tikvo, kakve to veze ima?«
»Ima, još kako. Da ima tetku, ona bi ga ispekla! Spržila bi mu utrobu i ne bi ga žalila više nego da je ljudsko biće.«
     Tetku Polly odjednom zapeče savest i cela joj se stvar ukaza u novom svetlu: ono što je okrutno prema mačoru, možda je okrutno i prema kakvom dečaku. Razneži se i bi joj žao. Oči joj malčice zasuziše, pa položi Tomu ruku na glavu i blago reče:
     »Htela sam ti samo dobro, Tome. I pomoglo ti je, Tome…«
      Tom je pogleda u lice i kroz njegovu se ozbiljnost probi jedva primetno podrugivanje.
    »Tetkice, znam ja da si ti meni htela sve najbolje, a to sam hteo i ja Peteru. I njemu je pomoglo. Nikad ga još nisam vidieo da tako živahno skakuće…«
    »Daj, beži mi s očiju, Tome, pre nego se ponovno razljutim. I pokušaj se jednom ponašati kao dobar dečak pa ti više neće trebati nikakav lek.«
       Tom je prerano stigao u školu. Primećeno je da se odnedavna to čudo događa iz dana u dan. I ovaj se put, kao i obično u poslednje vreme, motao oko ulaza u školsko dvorište umesto da se igra s drugovima. Bolestan je, rekao im je, a tako je i izgledao. Svim se silama pričinjao kao da gleda na sve strane samo ne tamo kamo je zaista gledao – niz ulicu. Uskoro mu se na vidiku pojavi Jeff Thatcher i Tomovo lice zasja: na čas se zagleda tamo, a onda se opet tužno okrenu. Kada Jeff stiže, Tom mu priđe i stade ga oprezno »navoditi« na mogućnost da nešto kaže o Becky, ali taj vetropir nikako nije hteo zagristi mamac. Tom je motrio i motrio, uvek se iznova nadajući kad god bi se na vidiku pojavila kakva lepršava haljinica i mrzeći vlasnicu te haljinice čim bi shvatio da nije ona prava. Napokon se haljinice prestadoše pojavljivati i on zapade u beznadnu potištenost: uđe u praznu školsku zgradu i sede u nameri da se prepusti patnji. Tada kroz dvorišna vrata prođe još jedna haljinica i Tomu srce naglo poskoči. U sledećem je trenutku već bio vani »izigravajući« Indijanca: vrištao je, smejao se, jurio za drugim dečacima, skakao preko ograde stavljajući glavu na kocku, premetao se i dubio na glavi –izvodio sve junačke podvige koje je mogao zamisliti, a celo je vreme ispod oka motrio Becky Thatcher da vidi je li ga primetila. No, činilo se da ona ništa ne opaža, a čak ga nijednom nije ni pogledala. Je li moguće da i ne zna da je on ovde? Nastavi s izvođenjem raznih podviga u njezinoj neposrednoj blizini, projuri unaokolo s ratnim pokličem na usnama, ote kapu jednom dečaku, zavitla je na školski krov, probi se kroz skupinu dečaka raspršivši ih na sve strane pa se izvali na tlo ravno Becky pred nosom i pritom je umalo ne obori – a ona se okrenula, visoko podigla nos i Tom je ču kako kaže: »Hm! Neki ovde misle da su jako pametni – zato što se stalno zbog nečeg prave važni!«
       Tomu planuše obrazi. Podiže se i odšulja odande, sav smlavljen i pokunjen.

____________________________________

6- Aluzija na Ivanovo Otkrivenje 6, 8: I najedanput se pred mojim očima pokaza konj »zelenko«, a onomu što je jahao na njemu bilo je ime »Smrt«, a pratio ga je »podzemni svet« (Biblija, Stvarnost, Zagreb 1968.) – nap. prev.
7- Balzam gileadski, odnosno tzv. melem iz Meke ili pravi balzam, od davnina se proizvodio od smole grma Commiphora gileadensis, a u Bibliji se spominje na nekoliko mesta (Jr 8,22, Pj 5,1, Pos 37,25). Istim se nazivom katkada označavalo i drvo Abies balsamea te grmolika biljka Dracocephalum canariense, a postoji i tzv. američki gileadski balzam koji se dobija od jedne vrste jablana (Populus candicans) – nap. prev.

nastavci: Romani u nastavcima