Michael Crichton, Niz vreme ( nastavak 3)

Ceo roman u nastavcima vidi :

 Romani u nastavcima br. 33  ( 12 delova)

000

Govorila si - da su ovi gradovi bili nalik kupovnim centrima?"

"Mnogo njih jest, da", reče Kate Erickson. "Ovi su gradovi bili špekulantska ulaganja zemljoposednika, kako bi zaradili novac. Baš kao kupovni centri današnjice. I kao kupovni centri, svi su gradjeni po sličnom šablonu."
Okrenula se u stolici i pokazala na gradski trg Dommea iza njih. "Vidite natkrivenu drvenu tržnicu u centru gradskog trga? Naći ćete slične natkrivene tržnice u mnogim gradićima u okolici. To znači da je grad bastide, novo, utvrdjeno naselje. Gotovo hiljadu bastide gradova u Francuskoj sagradjeno je tokom četrnaestog stoIeća. Neki od njih sagradjeni su da bi se zadržao teritorij. Ali mnogi od njih sagradjeni su jednostavno zato da se zaradi novac."

To je privuklo pažnju berzovnjaka.

Jedan od muškaraca pogleda je i upita: "Čekaj malo. Kako gradnja naselja nekome donosi novac?"
Kate se nasmeši. "Ekonomija četrnaestog stoleća", reče. "Išlo je ovako. Recimo da si ti plemić koji poseduje mnogo zemlje. Četrnaestostoletna Francuska uglavnom je pod šumom, što znači da je tvoja zemlja uglavnom pod šumom i nastanjena vukovima. Možda tu i tamo imaš nekoliko kmetova koji ti plaćaju neke bedne daće. Ali to nije način da se obogatiš. A zato što si plemić, uvek ti je očajnički potreban novac, kako bi ratovao i ugošćavao u raskošnom stilu koji se od tebe očekuje.

I, šta možeš učiniti kako bi povećao prihode koje ti donosi tvoja zemlja? Izgraditi novi grad. Privući ljude da žive u tvom novom gradu nudeći im posebne poreskne olakšice, posebne slobode zapisane u gradskoj povelji. Uglavnom, oslobadjaš ljude od feudalnih obaveza."

"Zašto im daješ te olakšice?" jedan od muškaraca upita.

"Zato što ćeš uskoro imati trgovce i tržnice u gradu, i porezi i daće donose ti puno više novaca. Naplaćuješ sve. Upotrebu puta koji vodi do grada. Pravo da se stupi medju gradske zidine. Pravo da staviš štand na tržnici. Vojnike koji održavaju red. Zelenaša na tržnici."

"Nije loše", jedan će od muškaraca.

"Uopste nije loše. Uz to, uzimaš postotak od svega što se proda na tržnici."

"Stvarno? Koliki postotak?"

"Zavisilo je od mesta, i o prodavanoj robi. Uglavnom, od jedan do pet posto. Tako je tržnica pravi razlog postojanja grada. To se jasno vidi iz načina na koji je grad konstruisan. Pogledajte crkvu", rekla je, pokazujući u stranu. "U ranijim je stolećima crkva bila centar grada. Ali ovde u Dommeu, crkva je sa strane. Tržnica je sada centar grada."

"Znači, sav novac dolazi s tržnice?"

"Ne sav, jer utvrdjeni grad nudi zaštitu području na kojem se nalazi, što znači da će seljaci raščistiti obližnju zemlju i osnovati nove farme. Zato ti takodjer povećaš i daće na obradu zemlje. U svakom slučaju, novi grad je bio pouzdano ulaganje. Zbog čega je toliko mnogo ovih gradova izgradjeno."

"Je li to jedini razlog zbog kojih su gradovi gradjeni?"

"Ne, mnogi su gradjeni zbog vojnih potreba.

Marekov je radio zakrčao. Opet Elsie. "Andre?"

"Da", reče Marek.

"Bolje dodji ovamo odmah. Jer ne znam šta ću s ovim."

"Zašto? Šta je?"

"Samo dodji. Odmah."

Generator je glasno soptao, i spremište se, u mračnom polju ispod zvezdanog neba, činilo blistavo osvetljeno. Svi su se stisnuli u spremište. Elsie je sedela za svojim stolom u sredini prostorije, buljeći u njih. Njezine su se oči činile hladnima.

"Elsie?"

"To je nemoguće", rekla je.

"Šta je nemoguće? Šta se ovde dogodilo?"

Marek pogleda prema Davidu Sternu, ali on je još uvek radio na nekoj analizi u uglu prostorije.

Elsie uzdahne. "Ne znam, ne znam..."

"Pa", reče Marek, "počni od početka."

"U redu", reče ona. "Početak." Ustane i predje prostoriju, došavši do mesta gde upre prstom u pergamente naslagane na hrpu na komadu plastične cerade na podu. "Ovo je početak. Smotuljak dokumenata koje sam označila kao M-031, iskopanih u samostanu ranije ovog dana. David me zamolio da ih pregledam što je pre moguće."

Niko ne reče ništa. Samo su je gledali.

"Dobro", reče ona. "Pregledavala sam hrpu. Evo kako to radim. Uzmem desetak pergamenata odjednom i donesem na moj sto." Donela sam ih deset. "Tada, sednem za sto i pregledavam ih, jedan po jedan. Onda, nakon što rezimiram sadržaj jednog lista, i unesem sažetak u kompjuter, uzmem list kako bih ga fotografisala, ovde." Odem do sledećeg stola, i stavim pergament pod kameru.

Marek reče: "Poznato nam je-"

Ne, nije", reče ona oštro. "Nije vam uopste poznato." Elsie se vrati natrag do svog stola i uzme sledeći pergament s gomile. "Dobro. I tako ih ja pregledavam jedan po jedan. Ova se ovde hrpa sastoji od svakovrsnih dokumenata: računa, kopija pisama, odgovora na biskupove naredbe, izveštaja o prinosu useva, popisa samostanskih dobara. Svih iz otprilike 1357. godine."

Ona stane uzimati pergamente s hrpe, jedan po jedan. "A onda", uzela je zadnjeg, "vidim ovo." Svi se zabuljiše. Niko ne reče ništa.

Pergament je po veličini bio identičan drugima u hrpi, ali umesto gustog pisma na latinskom ili starofrancuskom, ovaj je imao samo dva reda, naškrabanih na običnom engleskom:

POMOZITE Ml 7.4. 1357.

"U slučaju da niste znali," rekla je, "ovo je profesorov rukopis."

Prostorijom je zavladala tišina. Niko se nije pomaknuo. Svi su samo buljili u potpunoj tišini.

Marek je vrlo brzo razmišljao, pretresajući mogućnosti. Zbog svog detaljnog, enciklopedijskog poznavanja srednjovekovnog razdoblja, godinama je radio kao vanjski konsultant za srednjovekovne predmete u Metropolitan Museum ofArts 37 u New Yorku. Posledica toga bila je da je Marek imao značajno iskustvo s krivotvorinama svih vrsta. Bila je istina da je retko vidjao krivotvorine iz srednovekovnog perioda - krivotvorine su obično bile drago kamenje umetnuto u narukvice stare deset godina, ili oklop za koji se pokazalo da je izradjen u Brooklvnu - ali njegovo mu je iskustvo omogućavalo da logički razmisli o svemu.

Marek reče: "U redu. Počnimo od početka. Jesi li sigurna da je to njegov rukopis?"

"Da," reče Elsie, "bez sumnje." "Kako znaš?"

Ona frkne nosom. "Ja sam grafologinja, Andre. Ali evo. Uveri se sam."

Iznela je belešku koju je Johnston naškrabao nekoliko dana ranije, belešku napisanu štampanim slovima, prikvačenu uz račun: "MLM PROV OVAJ RAČUN." Ona je stavi uz natpis na pergamentu. "Štampana je slova zapravo jednostavnije analizirati. Njegovo P, na primer. On čini potez prema dole, zatim ide nazad prema gore kako bi načinio polukrug. Ili E, koje piše kao L, a zatim ide cik-cak linijom ponovno prema gore kako bi dodao još dve crte. Nema sumnje. To je njegov rukopis."

"Nije li ga neko mogao falsifikovati?"

"Ne. Kod falsifikata imaš podizanje olovke i druge stvari koje te odaju. Ovaj rukopis je njegov."

Kate reče: "Da li bi se on našalio s nama? "Ako jest, nije smešno."

"Šta je s pergamentom na kojem je poruka napisana?" reče Marek. "Je li jednako star kao i ostali listovi u hrpi?"
"Jest", reče David Stern, prilazeći im. "Bez karbonskog datiranja, rekao bih da jest - iz iste je godine kao i ostali."

Marek pomisli: Kako je to moguće? "Jesi li siguran? Ovaj pergament izgleda drugačije. Površina mi izgleda tvrdje."

"I jest tvrdja", reče Stern, "jer je bila loše strugana. Pergament je bio dragocen materijal u srednjovekovna vremena. Uglavnom bi bio upotrebljen, očišćen struganjem, i ponovno upotrebljen. Ali ako pogledamo ovaj pergament pod UV svetlom... Može li neko ugasiti svetla?" Kate ih ugasi, i Stern u tami dovuče ljubičastu lampu iznad stola.

Marek odmah uoči još slova, slabo vidljivih, ali definitivno prisutnih na pergamentu.

"Ovo je originalno bio račun za stanovanje", reče Elsie. "Očišćen je struganjem, brzo i grubo, kao da se neko žurio."

Chris reče: "Hoćeš reći da ga je profesor sastrugao?"

"Nemam pojma ko ga je sastrugao. Ali nije napravljeno stručno."

"Dobro", reče Marek. "Postoji jedan nesumnjiv način da to utvrdimo, jednom za svagda." Okrenuo se prema Sternu. "Šta je s tintom, Davide? Je li autentična?"

Stern je oklevao. "Nisam siguran." "Nisi siguran? Zašto?"

ooo

"Hemijski govoreći," reče Stern, "upravo je ono što se može očekivati: željezo u obliku željeznog oksida, pomešanog sa smolom kao organskim lepilom. Nešto grafita dodanog radi crnila, te petpostotna saharoza. U ona vremena, šećer se koristio da tinta dobije sjaj. Znači, to je obična tinta od željeza i smole, odgovarajuća za taj period. Ali to samo po sebi ne govori mnogo."

"Dobro."

Drugim rečima, Stern je mislio da bi mogla biti falsifikovana.

"Zato sam titrirao 38 smolu i željezo," reče Stern, "što obično radim u sumnjivim slučajevima. To nam otkriva tačne količine tih tvari prisutnih u tinti. Titriranje je indiciralo da je ova tinta slična, ali ne i identična onoj na drugim dokumentima."

"Slična, ali ne i identična", ponovi Marek. "Koliko slična?"

"Kao što znate, srednjovekovne tinte su se pre upotrebe mešale rukom, jer se nisu uspevale održati. Smola je organska - izradjivala se od mlevenih hrastovih žireva - što znači da bi se tinta s vremenom pokvarila. Ponekad su dodavali vino kao konzervans. U svakom slučaju, prilično su velike varijacije u sadržaju smole i željeza od jednog do drugog dokumenta. Razlika može biti čak i dvadeset ili trideset posto od dokumenta do dokumenta. Dovoljno je pouzdano da možemo upotrebiti ove postotke kako bismo odredili jesu li dva dokumenta napisana istoga dana, istom tintom. Tinta o kojoj je reč razlikuje se oko dvadeset devet posto od drugih dokumenata u zamotuljku."

"To je besmisleno", reče Marek. "Ti brojevi ne dokazuju ni autentičnost ni falsifikate. Jesi li napravio spektografsku analizu?"

"Jesam. Upravo je završena. Evo spektra za tri dokumenta, s profesorovim u sredini." Tri linije, serija vrhova i padova. "I opet, slično, ali ne i identično."

"Ne toliko slično", reče Marek, gledajući uzorak vrhova. "Jer uz postotak razlike u sadržaju željeza, u profesorovoj tinti ima mnogo elemenata u tragovima, uključujući i - što označava ovaj vrh, na primer?"
"Hrom."

Marek uzdahne. "Šta znači da je moderna."
"Ne obavezno, ne."

"Hroma nema u druge dve tinte."

"To je tačno. Ali hrom se može naći u tintama na spisima. Prilično često."

"Ima li hroma u ovoj dolini?"

"Ne," reče Stern, "ali hrom se uvozio sirom Evrope, jer se koristio za boje za tkanine, kao i za tintu."

"Ali šta je sa svim drugim elementima koji se nalaze u tinti?" reče Marek, pokazujući na druge vrhove. Odmahne glavom. "Zao mi je. Jednostavno ne verujem."

Stern reče: "Slažem se. Ovo mora biti šala."

"Ali nećemo znati zasigurno bez karbonskog datiranja", reče Marek. Karbon-14 bi im omogućio da odrede godinu nastanka tinte i pergamenta s mogućnošću pogreške od pedeset godina. To bi bilo dovoljno dobro da reše pitanje falsifikata.

Želeo bih takodjer napraviti termoluminiscenciju, i možda lasersku aktivaciju, kad već to radimo", reče Stern.
"To ne možeš napraviti ovde."

"Ne, odneću tintu u Les Evzies." Les Evzies, grad u susednoj dolini koji je bio središte pretistorijskog proučavanja u južnoj Francuskoj, imao je dobro opremljen laboratorij koji je obavljao karbon-14 i kalij-argon datiranje, kao i neutronsko aktiviranje i ostale komplikovane testove. Rezultati s terena nisu bili precizni kao oni iz laboratorija u Parizu ili Toulouseu, ali naucnici su mogli dobiti odgovor u nekoliko sati.

"Ima li šanse da to učiniš večeras?" upita Marek. "Pokušaću."

Chris se vratio i pridružio se grupi; bio je nazivao profesora na njegov mobilni telefon. "Ništa", reče. "Javila mi se automatska sekretarica."

"Dobro", reče Marek. "Trenutačno ne možemo više ništa učiniti. Pretpostavljam da je ova poruka bizarna šala. Ne mogu zamisliti ko bi nam to učinio - ali neko jest. Sutra ćemo obaviti karbonsko testiranje i datirati poruku. Ne sumnjam da će pokazati da je iz našeg vremena. I uz sve dužno poštovanje Elsie, verovatno je falsifikat."

Elsie je počela nesuvislo mrmljati.

"Ali u svakom slučaju", nastavi Marek, "profesor nam se treba sutra javiti, pa ćemo ga pitati. U medjuvremenu, predlažem da svi odemo na spavanje i dobro se odmorimo."

U spremištu je Marek tiho zatvorio vrata za njima pre no što je upalio svetla. A zatim je pogledao uokolo. Prostorija je bila savršeno čista, kao što je i očekivao. Bila je uredna poput fratrove ćelije. Pokraj kreveta je bilo pet ili šest istraživačkih radnji, uredno posloženih. Na stolu na desnoj strani, još je istraživačkih radnji bilo položeno na laptop kompjuter. Sto je imao ladicu, koju je on otvorio i brzo počeo prekopavati. Ali nije našao ono što je tražio.

Otišao je do ormara. Profesorova je odeća bila uredno složena, s prostorom izmedju svakog obešenog odevnog predmeta. Marek je pregledao jedan po jedan, lupkajući po džepovima, ali još uvek nije našao. Možda nisu ovde, pomisli. Možda ih je poneo sa sobom u Novi Meksiko.

Nasuprot vratima bila je komoda. Otvorio je gornju ladicu: kovanice u maloj plitkoj posudi, američki dolari pričvršćeni gumicom, i nekoliko licnih stvari, uključujući nož, olovku i rezervni sat -ništa neobično.

A onda je ugledao plastičnu kutiju, pomaknutu u stranu.

Izvadio je kutiju i otvorio je. U kutiji su bile naočale. Izvadio ih je i stavio na pult.

Leće su bile bifokalne, ovalnoga oblika.

Posegnuo je u džep svoje košulje i izvadio plastičnu vrećicu. Začuo je pucketanje iza sebe i ugledao Kate Erickson kako ulazi kroz vrata.

"Kopaš mu po donjem rublju?" reče ona, uzdižući obrve. "Videla sam svetlo ispod vrata, pa sam došla pogledati."

Bez kucanja?" reče Marek.

"Šta pa ti radiš ovde?" reče ona. A onda ugleda plastičnu kutiju. "Je li to ono što mislim da jest?"

"Da."

Marek izvadi rasparenu bifokalnu leću iz plastične vrećice, držeći je pincetom, i stavi je na pult komode, pokraj profesorovih naočala.

"Nisu identične", reče ona. "Ali rekla bih da je leća njegova." "I ja."

"Ali nije li to ono što si mislio celo vreme? Mislim, on je jedini na celom nalazištu koji nosi bifokale. Kontaminacija mora biti od njegovih naočala."

"Ali nema kontaminacije", reče Marek. "Leća je stara."
"Molim?"

"David kaže da je ovaj beli rub nakupina bakterija. Ova leća nije iz ovog vremena, Kate. Stara je."

Ona pogleda izbliza. "Ne može biti", reče. "Pogledaj kako je leća rezana. Na isti način kao i stakla u profesorovim naočalama. Mora biti moderna."

"Znam, ali David tvrdi da je stara."

"Koliko stara?"

"Ne zna."

"Ne može je datirati?"

Marek odmahne glavom. "Nema dovoljno organskog materijala."

"Znači da si ti u tom slučaju", reče ona, "došao u njegovu sobu zato što..." Ona zastane, zagledavši se u naočale, a zatim u njega. Namršti se. "Mislila sam da si rekao da je rukopis falsifikat, Andre."

"Jesam, tačno."

"Ali si takodje pitao može li David napraviti karbonsko testiranje večeras, nisi li?"

"Jesam..."

"A onda si došao ovde, sa staklom, jer si zabrinut,.." Zatresla je glavom kao da je želi razbistriti. "Zbog čega? Šta misliš da se dogadja?"
Marek je pogleda. "Nemam uopste blagog pojma. Ništa nema nikakvog smisla."
"Ali si zabrinut."
"Da", reče Marek. "Zabrinut sam."

Sledeći je dan osvanuo vedar i vruć, s blještavim suncem na nebu bez oblaka. Profesor se ujutro nije javio. Marek ga je dvaput nazvao, ali mu se oba puta javila automatska sekretarica: "Ostavite mi poruku i nazvaću vas."

A nije bilo ni vesti od Sterna. Kad su nazvali laboratorij u Les Evziesu, rečeno im je da je zauzet. Frustrirani tehničar im reče: "On ponavlja testove! Već treći put!"

Zašto? pitao se Marek. Pomislio je kako bi mogao otići do Les Evziesa da vidi šta se dogadja - bila bi to kratka vožnja - ali je odlučio ostati u spremištu u slučaju da profesor nazove.

Ali on nije nazvao.

Sredinom jutra, Elsie reče: "Ha."

"Šta je?"

Proveravala je drugi pergament. "Ovaj je dokument bio na hrpi tačno pre profesorova", reče ona.

Marek dodje do nje. "Šta s njim?"

"Izgleda kao da su na njemu tačke od tinte iz profesorove olovke. Vidiš, ovde i ovde?"

Marek slegne ramenima. "Verovatno je čitao taj dokument neposredno pre no što je napisao svoju poruku."
"Ali one su na margini," rekla je, "gotovo kao zabeleške."
"Zabeleške o čemu?" reče on. "O čemu se radi u dokumentu?"

"O prirodnoj nauci", reče ona. "To je opis podzemne reke koji je napisao jedan od fratara. Kaže da moraš biti oprezan na različitim mestima, označenima u koracima, i tako dalje, i tako dalje."

"Podzemna reka..." Mareka to nije zanimalo. Fratri su bili naucnici tog područja, i često su pisali male eseje o mesnoj geografiji, ili stolarstvu, pravom vremenu za obrezivanje stabala u voćnjaku, kako najbolje sačuvati žito za zimu, i tako dalje. Bili su to neobični i često pogrešni podaci.

"Marcellus ima ključ", ona će, čitajući tekst. "Pitam se šta to znači. Topačno je tu gde je profesor ostavio svoje oznake. Onda... Nešto o... golemim stopalima... ne... gorostasovim stopalima?... Stopalima diva?... A kaže i vivix, što na latinskom znači... čekaj da pogledam... Tu reč ne znam..."

Pogledala je u rečnik.

Nemiran, Marek ode van i počne koračati s leva nadesno. Bio je razdražljiv i nervozan.

"Ovo je čudno," reče ona, "nema reči vivbc. Barem ne u ovom rečniku." Zapisala je to, na svoj metodičan način.

Marek uzdahne. Sati su se vukli. Profesor nije zvao.

Napokon je bilo tri sata; studenti su došetali do velikog šatora na popodnevni odmor. Marek je stajao na vratima i gledao ih. Izgledali su bezbrižni, smejali su se, lupkajući se medjusobno i šaleći se.

Telefon je zazvonio. On se odmah okrenuo. Elsie se javila. Čuo ju je kako govori: "Da, on je upravo ovde sa mnom..."

Požurio je unutra. "Profesor?"

Odmahnula je glavom. "Ne. Neko iz ITC-a." I doda mu telefon.

"Ovde Andre Marek", reče on.

"Oh, da. Molim vas pričekajte, gospodine Marek. Znam da gospodin Doniger žarko želi razgovarati s vama."

"Zaista?"

"Da. Pokušavamo doći do vas već nekoliko sati. Molim vas pričekajte dok ga nadjem."

Dugačka pauza. Svirala je klasična muzika. Marek je rukom pokrio slušalicu i rekao Elsie: "Doniger."

"Hej", reče ona. "Mora da vrediš. Velika faca glavom i bradom."

"Zašto me Doniger zove?"

Pet minuta kasnije još uvek je čekao sa slušalicom u ruci, kad je Stern ušao u prostoriju, odmahujući glavom. "Nećete verovati."

"Da? Šta je?" reče Marek, držeći slušalicu.

Stern mu samo doda list papira. Na njemu je pisalo:

638 ± 47

"Šta bi to trebalo biti?" reče Marek. "Datum kad je napravljena tinta."

"O čemu govoriš?"

"Tinta na tom pergamentu", reče Stern. "Stara je šesto trideset osam godina, plus-minus četrdeset sedam godina."
"Molim?"

"Upravo tako. Tinta je datirana na 1361. A.D. 39"

"Molim?"

"Znam, znam", reče Stern. "Ali ponovili smo testove tri puta. Nema sumnje. Ako je profesor to stvarno napisao, napisao je pre šesto godina." Marek okrene papir. Na drugoj je strani pisalo:

A.D. 1361. ± 47 godina

U slušalici je muzika završila, i oštar glas reče: "Ovde Bob Doniger. Gospodine Marek?"

"Da", reče Marek.

"Možda se ne sećate, ali upoznali smo se pre dve godine, kad sam posetio nalazište."

"Vrlo se dobro sećam", reče Marek.

"Zovem zbog profesora Johnstona. Vrlo smo zabrinuti za njega."

"Je li nestao?"

"Ne, nije. Znamo tačno gde se nalazi."

Nešto u njegovom tonu poslalo je trnce niz Marekovu kivmu. Marek reče: "Mogu li onda razgovarati s njim?"

"Ne u ovom trenutku, bojim se."

"Je li profesor u opasnosti?"

"Teško je reći. Nadam se da nije. Ali trebaće nam pomoć vas i vaše grupe. Već sam poslao avion po vas."

ooo

Marek reče: "Gospodine Doniger, čini se da imamo poruku od profesora Johnstona koja je šesto godina-"

"Ne preko mobilnog telefona", reče Doniger, prekidajući ga. Ali Marek je primetio da se uopste nije činio iznenadjen. "Sada je tri sata u Francuskoj, je li tako?"

"Upravo prošlo, da."

"U redu", reče Doniger. "Izaberite tri člana vašeg tima koji najbolje poznaju područje Dordogne. Odvezite se do aerodroma u Bergeracu. Nemojte se zamarati pakiranjem. Mi ćemo vas opskrbiti svime kad stignete ovde. Avion sleće u šest sati posle podne po vašem vremenu, i dovesće vas natrag u Novi Meksiko. Je li to jasno?"

"Da, ali-"

"Vidimo se kad stignete."

Doniger spusti slušalicu.

ooo

David Stern pogleda u Mareka. "Šta je to bilo?" reče on. Marek reče: "Idi po svoj pasos."
"Molim?"

"Idi po svoj pasos. A zatim se vrati ovamo s autom."
"Idemo negde?"
"Da, idemo", reče Marek. I posegne za svojim radiom.

ooo

Kate Erickson gledala je prema dole s bedema dvorca La Roque u unutrašnji prostor izmedju bedema, široko travnato središte dvorca,

šest metara ispod. Trava je bila preplavljena gomilom turista različitih nacionalnosti; svi su bili u jarkoj odeći i kratkim hlačama. Fotoaparati su škljocali u svim smerovima.

Ispod sebe je začula mladu devojku kako govori: "Još jedan dvorac. Mama, zašto moramo obilaziti sve te glupave dvorce?"

Mama reče: "Zato što zanimaju tatu." "Ali svi su isti, mama." "Znam, dušo..."

Otac je, na maloj udaljenosti od njih, stajao unutar niskih zidova koji su obrubljivali nekadašnju prostoriju. "A ovo je", objavio je svojoj porodici, "bila velika dvorana."

Gledajući dole, Kate je odmah uočila da to nije istina. Čovek je stajao unutar ostataka kuhinje. Bilo je to očito prema tri peći koje su još uvek bile vidljive u levom zidu. A kamena vodojaža koja je dovodila vodu mogla se videti upravo iza čoveka koji je govorio.

"Šta se dogadjalo u velikoj dvorani?" njegova kći upita.

"Ovde su održavali svoje bankete i gostujući vitezovi su odavali počast kralju."

Kate uzdahne. Nije bilo dokaza da je kralj ikad bio u La Roqueu. Naprotiv, dokumenti su indicirali da je ovo oduvek bio privatni dvorac, kojega je u jedanaestom stoleću izgradio neki Armand de Clery, i koji je kasnije opsežno nadograñen u četrnaestom stoleću, s još jednim prstenom vanjskih zidova i dodatnim podiznim mostovima. Dodatne je radove napravio vitez pod imenom Francois le Groš, ili Franjo Debeli, oko 1302. godine. Uprskos svome imenu, Frangois je bio engleski vitez i izgradio je La Roque u novom stilu engleskih dvoraca koji je utemeljio Edward I. Edvardijanski dvorci bili su veliki, s prostranim unutrašnjim dvorištima i ugodnom nastambom za gospodara. To je odgovaralo Francoisu, koji je, po svemu sudeći, imao umetnički temperament, lenu narav i sklonost novčanim nevoljama. Francois je bio prisiljen uzeti hipoteku na dvorac, i kasnije ga celog prodati. Tokom Stogodišnjeg rata, La Roqueom je vladao niz vitezova. Ali utvrdjenja su izdržala: dvorac nikad nije zadobiven u bitci, samo u komercijalnim transakcijama.

A što se tiče velike dvorane, ona je bila s leva, prilično ruinirana, ali očito ukazujući na obrube mnogo veće prostorije, gotovo trideset metara dugačke. Monumentalni kamin - visok dva metra i sedamdeset centimetara i širok tri metra i šezdeset centimetara -još uvek je bio vidljiv. Kate je znala da je bilo koja velika dvorana ove veličine morala imati kamene zidove i krov s gredama. I da, dok je gledala, uočila je utore visoko u zidu, koji su držali horizontalne grede. A tu su morali biti i poprečni potpornji koji su pridržavali krov.

Engleska grupa turista prošla je stiskajući se pored nje na uskim bedemima. Začula je vodiča kako govori: "Ove je bedeme sagradio sir Francis Zli 1363. godine. Francis je bio jedan prilično^! gadan tip. Voleo je mučiti muškarce i žene, pa čak i decu, u svojim " prostranim tamnicama. Ako pogledate na levo, videćete Lo^er”s Leap 40, odakle je 1292. godine Madame de Renaud skočila u smrt osramoćena jer je bila trudna sa stajskim momkom svoga muža. Ali sporno je da li je skočila ili ju je gurnuo njezin ogorčeni suprug..."

Kate uzdahne. Gde li su samo pronalazili ove podatke? Okrenula se prema svojim beleškama iz bloka za crtanje, gde je zabeležila obrube zidova. Ovaj je dvorac takodjer imao svoje tajne prolaze. Ali Franjo Debeli bio je vešt arhitekta. Njegovi su prolazi uglavnom bili za odbranu. Jedan je prolaz išao od bedema dole iza suprotnog zida velike dvorane, pokraj stražnjeg dela kamina. Drugi je prolaz sledio krunište bedema na južnom delu.

Ali najvažniji prolaz još joj je izmicao. Po rečima Froissarta, pisca iz četrnaestog stoleća, dvorac La Roque nikad nije pao pod opsadom, jer napadači nikad nisu uspeli pronaći tajni prolaz koji je omogućavao da se voda i hrana donesu u dvorac. Šuškalo se da je tajni prolaz bio povezan s mrežom špilja u vapnenačkim stenama ispod dvorca; takodjer i da je bio prilično dugačak i da je završavao u prikrivenom otvoru u liticama.

Negde. “

Najlakši način da ga se nadje bio bi da se locira gde je završavao unutar dvorca i sledi unatrag. Ali trebala joj je tehnička pomoć da bi se našao taj otvor. Verovatno bi najbolja stvar bila zemaljski radar. Ali da bi se to učinilo, morala je imati prazan dvorac. Bio je zatvoren ponedeljkom; mogli bi to učiniti sledećeg ponedeljka, ako-

Njezin je radio zakrčao. "Kate?"

Bio je to Marek.

Prinela je radio licu i pritisnula tipku. "Da, ovde Kate."

"Vrati se odmah do spremišta. Hitno je."

I odjavi se.

000

Gotovo dva metra pod vodom, Chris Hughes je začuo klokotavo siktanje svoga regulatora dok je nameštao konop koji ga je držao na mestu da ga ne odnese struja Dordogne. Prozirnost vode nije bila loša danas, oko tri i po metra, i mogao je videti celi stup utvrdjenog vodeničkog mosta na rubu reke. Stub je završavao u metežu velikih rezanih stena koje su u ravnoj liniji prelazile preko reke. Te su stene bile ostaci nekadašnjeg luka mosta.

Chris se pomakne uzduž te linije, polako ispitujući stene. Tražio je žljebove ili utore koji bi mu pomogli da ustanovi gde su korištene grede. S vremena na vreme, pokušao bi okrenuti pokoju stenu, ali to je pod vodom bilo vrlo teško jer se nije mogao poslužiti principom poluge.

Na površini je bio ostavio plastičnu plutaču s prugastom crvenom ronilačkom zastavom. Služila mu je da ga štiti od turista kajakaša. To je barem bio plan.

Osetio je iznenadno potezanje, koje ga je otrgnulo s dna. Dospeo je na površinu i udario glavom o žuti trup kajaka. Veslač je držao plastičnu plutaču i derao se na njega na jeziku koji je zvučao kao nemački.

Chris je izvadio masku za disanje iz usta i rekao: "Samo ostavi to na miru, čuješ?"

Odgovoreno mu je na brzom nemačkom. Kajakaš je iznervirano pokazivao prema obali. "Slušaj, prijatelju, ne znam što mi-"

Čovek je nastavio urlati i pokazivati prema obali, prstom probadajući zrak.

Chris se osvrne.

Jedan od studenata stajao je na obali i držao radio u ruci. Derao se. Chrisu je trebao trenutak da razume.
"Marek želi da se vratiš do spremišta. Odmah."

"Isuse, kako bi bilo za pola sata, kad završim-"
"Rekao je odmah."

amni su se oblaci nadvijali nad udaljenim visoravnima, i činilo se da će biti kiše. Doniger je spustio slušalicu i rekao: "Pristali su doći."

"Dobro", reče Diane Kramer. Stajala je okrenuta licem prema njemu, s ledjimq prema planinama. "Potrebna nam je njihova pomoć."

"Na žalost", reče Doniger, "tako je."

Ustao je od svog radnog stola i počeo hodati gore-dole. Uvek je bio nemiran kad je razmišljao punom parom.

"Jednostavno ne razumem kako smo uopste izgubili profesora", reče Kramerova. "Mora da je stupio u svet. Ti si mu rekao da to ne učini. Ti si mu rekao da uopste ne ide. I mora da je stupio u svet."

"Ne znamo šta se dogodilo", reče Doniger. "Nemamo prokletog pojma."

"Osim da je napisao poruku", reče Kramerova.
"Da. Prema Kastnerici. Kad si razgovarala s njom?"

"Kasno juče", reče Kramerova. "Nazvala me čim je saznala. Ona nam je bila pouzdana veza, i ona-"
"Nije važno", reče Doniger, razdraženo odmahujući rukom. "To nije bit."

To je bio izraz koji je uvek koristio kad je mislio da je nešto nevažno.
Kramerova reče: "Šta je bit?"
"Da ga vratimo natrag", reče Doniger. "Esencijalno je da vratimo čoveka natrag. To je bit."

"Bez sumnje", reče Kramerova. "Esencijalno."

"Licno, mislim da je stari prdac bio šupčina", reče Doniger. "Ali ako ga ne vratimo, biće to reklamna noćna mora."

"Da. Noćna mora."

"Ali ja to mogu rešiti", reče Doniger.

"Ti to možeš rešiti, sigurna sam."

Tokom godina, Kramerova je stekla naviku ponavljanja bilo čega što bi Doniger rekao kad je bio u jednom od svojih "gore-dole" raspoloženja. Nekome izvana, to je izgledalo kao ulizivanje, ali Donigeru se činilo korisno. Često se Doniger, kad bi je čuo kako ponavlja njegove reči, nije složio. Kramerova je razumela da je tom procesu ona bila samo pasivni promatrač. To je moglo izgledati kao razgovor dvoje ljudi, ali nije to bio. Doniger je govorio sa samim sobom.

"Problem je", reče Doniger, "u tome da povećavamo broj autsajdera koji znaju za tehnologiju, ali nam se to ne vraća razmerno. Koliko mi znamo, ti studenti ga takodjer neće moći vratiti."

"Njihove su šanse veće."

"To je pretpostavka." Koračao je gore-dole. "Slaba."

"Slažem se, Bobe. Slaba je."

"A tim za potragu koji si poslala? Koga si poslala?"

"Gomezovu i Baretta. Nigde nisu videli profesora."

"Koliko su dugo bili onde?"

"Verujem da je prošlo oko jedan sat."

"Nisu zakoračili u svet?"

Kramerova odmahne glavom. "Zašto riskirati? Nema smisla. Oni su bivši marinci, Bobe. Ne bi znali gde trebaju tražiti, čak i da su zakoračili unutra. Ne bi čak znali niti čega se trebaju plašiti. Onde je potpuno drugačije."

"Ali ovi postdiplomci bi mogli znati gde tražiti."
"O tome se i radi", reče Kramerova.

Začulo se udaljeno hučanje groma. Prve debele kapi kiše u potočićima potekoše niz prozore ureda. Doniger se zabuljio u kišu. "Šta ako izgubimo i postdiplomce?"

"Reklamna noćna mora."

"Možda", reče Doniger. "Ali moramo se pripremiti za tu mogućnost."

Mlazni motori zavijali su dok se Gulfstream V kotrljao prema njima, s velikim srebrnim slovima “ITC na repu. Izbačene su stepenice i uniformisana stjuardesa odmota crveni tepih pri dnu stepenica.

Postdiplomci se zagledaše.

"Bez zezancije", reče Chris Hughes. "Stvarno crveni tepih."

"Idemo", reče Marek. Prebacio je svoj ruksak preko ramena i poveo ih u avion.

Marek je odbio odgovoriti na njihova pitanja, braneći se neznanjem. Saopstio im je rezultate karbonskog datiranja. Rekao im je da ih ne može objasniti. Rekao im je da ITC želi da dodju pomoći profesoru, i da je hitno. Nije rekao ništa više. I primetio je da Stern takodje cuti.

Unutra je avion bio sav siv i srebrn. Stjuardesa ih je upitala šta žele piti. Sav taj luksuz bio je u suprotnosti s muškarcem očvrsnula izgleda i kratko ošišane sede kose. Iako je čovek nosio poslovno odell, Marek je otkrio tragove vojničkog ponašanja dok se rukovao sa svakim od njih. "Zovem se Gordon", reče on. "Potpredsednik ITC-a. Dobro došli. Vreme leta do Novog Meksika je devet sati i četrdeset minuta. Bolje je da privežete svoje sigurnosne pojasove."

Svalili su se u sedala, već osećajući kako se avion počinje kretati po pisti. Trenutak kasnije motori su zaurlali. Marek pogleda kroz prozor i vide kako francuski krajolik nestaje pod njima.

000

Moglo bi biti i gore, pomisli Gordon, sedeći straga u avionu i gledajući u grupu studenata. Istina, bili su najcnici. Bili su pomalo zbunjeni. I nije bilo koordinacije, nikakvog osećaja timske povezanosti medju njima.

Ali, u drugu ruku, činilo se da su svi u dobroj fizičkoj kondiciji, posebno onaj stranac, Marek. On je delovao snažno. A ni žena takodje nije bila loša. Dobar tonus mišića u rukama, žuljevi na dlanovima. Izgleda kompetentno. Mogla bi izdržati pod pritiskom, pomisli on.

Ali zgodni klinac će biti beskoristan. Gordon uzdahne kad je Chris Hughes pogledao kroz prozor, ugledao vlastiti odraz u staklu i rukom odmaknuo pramen kose s lica.

Gordon se nije mogao odlučiti u pogledu četvrtog klinca, štreberčića. Bilo je očito da je provodio vreme na vazduhu; odeća mu je bila izbledela i naočale izgrebene. Ali Gordon je u njemu prepoznao tehničara. Znao je sve o opremi i strujnim krugovima, ništa o svetu. Bilo je teško reći kako će reagovati ako stvari postanu gadne.

Veliki tip, Marek, reče: "Mislite li nam reći šta se dogadja?"
"Mislim da već znate, gospodine Marek", reče Gordon. "Zar ne?"

"Imam komad pergamenta starog šest stotina godina s profesorovim rukopisom. Pisanim tintom starom šest stotina godina."

"Tačno. Imate."

Marek otrese glavom. "Ali mi je teško poverovati u to."

"U ovom trenutku", reče Gordon, "to je jednostavno tehnološka zbilja. Stvarno je. Može se učiniti." Ustao je sa svog sedala i primaknuo se kako bi seo s grupom.

"Mislite na putovanje kroz vreme", reče Marek.

"Ne", reče Gordon. "Uopste ne mislim na putovanje kroz vreme. Putovanje kroz vreme je nemoguće. To svi znaju."

ooo

"Sam koncept putovanja kroz vreme nema smisla, budući da vreme ne teče. Činjenica da mi mislimo da vreme prolazi samo je slučajnost koju proizvodi naš nervni sistem, način na koji nas se stvari cine. U stvarnosti, vreme ne prolazi; mi prolazimo. Vreme je samo po sebi nepromenjivo. Ono samo jest. Dakle, prošlost i budućnost nisu odvojene lokacije, na način na koji su New York i Pariz odvojene lokacije. I budući da prošlost nije lokacija, ne možete putovati do nje."

Sedeli su u tišini. Samo su se zagledali u njega.

"Važno je da vam to bude jasno", reče Gordon. "ITC-ova tehnologija nema ništa s putovanjem kroz vreme, barem ne direktno. To što smo razvili jest oblik putovanja kroz prostor. Da budem precizan, mi koristimo kvantnu tehnologiju kako bismo manipulisali ortogonalnu multiverzumsku promenu koordinata."

Oni ga bledo pogledaše.

"To znači", reče Gordon, "da putujemo na drugo mesto u multiverzumu."

"A šta je to multiverzum?" upita Kate.

"Multiverzum je svet definisan kvantnom mehanikom. To znači da-"

"Kvantnom mehanikom?" reče Chris. "Šta je to kvantna mehanika?"

Gordon zastane. "To je prilično teško. Ali budući da ste vi istoričari," reče on, "pokušaću vam objasniti s istorijskog gledišta."

ooo

"Pre stotinu godina," govorio je Gordon, "fizičari su shvatili da energija - poput svetla, magnetizma ili elektriciteta - uzima oblik neprekidnog protoka valova. Još uvek se koriste izrazi “radio vaovi” ili “valovi svetlosti”. U stvari, shvatanje da svi oblici energije imaju prirodu vala bilo je jedno od najvećih postignuća fizike u XIX. stoleću."

"Ali postojao je mali problem", reče on. "Pokazalo se da ako osvetlite metalnu ploču, dobijete električnu struju. Fizičar Max Planck proučavao je odnos izmedju količine svetla kojim je obasjana ploča i količine elektriciteta koji je proizveden, i zaključio je da energija nije neprekidan val. Umesto toga, činilo se da je energija sastavljena od individualnih jedinica, koje je nazvao kvantima. Otkriće da energija dolazi u kvantima bilo je početak kvantne fizike", reče Gordon.

"Nekoliko godina kasnije, Einstein je pokazao da se fotoelektrični efekt može objasniti pretpostavkom da je svetlo sastavljeno od čestica, koje je on nazvao fotonima. Ti su fotoni svetla pogadjali metalnu ploču i izbijali elektrone, stvarajući elektricitet. Matematički gledano, jednadžba je bila tačna. To se slagalo s gledištem da se svetlo sastoji od čestica. Razumete li ovo do sada?"

"Da..."
"I uskoro, fizičari su počeli shvatati da se ne samo svetlo, već i sva ostala energija sastoji od čestica. U stvari, svaka tvar u univerzumu uzima oblik čestica. Atomi se sastoje od teških čestica u jezgri, i laganih elektrona koji lete izvan njih.. Stoga, prema novom razmišljanju, sve se sastoji od čestica. U redu?"

"U redu..."

"Čestice su zasebne jedinice, ili kvanti. A teorija koja opisuje kako se ove čestice ponašaju je kvantna teorija. Glavno otkriće fizike u XX. stoleću."

Svi su kimali glavama.

"Fizičari nastavljaju proučavati čestice i počinju shvatati da su to vrlo čudne jedinice. Ne možete biti sigurni gde se nalaze, ne možete ih tačno izmeriti, i ne možete predvideti šta će učiniti. Ponekad se ponašaju poput čestica, ponekad poput valova. Katkad će dve čestice delovati jedna na drugu, iako su udaljene milione kilometara jedna od druge, bez ikakvih medjusobnih veza. I tako dalje. Teorija se počinje cinit krajnje čudnom.

E sad, dve se stvari dogadjaju u kvantnoj teoriji. Prva je da biva potvrdjena, uvek iznova. To je najpotvrdjivanija teorija u istoriji nauke. Skeneri u supermarketima, laserski i kompjuterski čipovi, sve se to oslanja na kvantnu mehaniku. Stoga apsolutno nema sumnje da je kvantna teorija tačan matematički opis univerzuma.

Ali problem je u tome što je to samo matematički opis. To je samo niz jednadžbi. A fizičari nisu mogli vizualizovati svet koji je impliciran tim jednadžbama - bio je prečudan, previše proturečan. Einsteinu se, na primjer, to nije sviñalo. Činilo mu se da to znači da teorija ima pogrešaka. Ali teorija se nastavljala potvrdjivati, a situacija se nastavljala pogoršavati. Naposletku su čak i naucnici koji su dobili Nobelovu nagradu za doprinos kvantnoj teoriji morali priznati da je ne razumeju.

I tako, to je stvorilo vrlo čudnu situaciju. Većinu dvadesetog stoleca postoji teorija univerzuma koju većina upotrebljava i svi se slažu da je tačna - ali niko vam ne može reći šta ona govori o svetu."

"Sto sve ovo ima s višestrukim univerzumima?"
"Upravo dolazim do toga", reče Gordon.

ooo 

 
Mnogo je fizičara pokušalo objasniti jednacine rekao je Gordon. Svako je objašnjenje propalo zbog ovog ili onog razloga. Onda je 1957. fizičar po imenu Hugh Everett predložio smelo novo objašnjenje. Everett je ustvrdio da je naš univerzum - univerzum koji vidimo, univerzum od kamenja, drveća, ljudi i galaksija u medjuplanetarnom prostoru - samo jedan od neograničenog broja univerzuma koji postoje jedan pokraj drugoga. Svaki se od tih univerzuma neprestano cepa, stoga postoji univerzum u kojem je Hitler izgubio rat i drugi u kojem ga je dobio; univerzum u kojem je Kennedv ubijen i drugi u kojem je preživeo. I takodje i svet gde perete zube ujutro, i drugi u kojem to ne činite. I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje. Beskraj svetova.
Everett je to nazvao “mnogosvetnom" interpretacijom kvantne mehanike. Njegovo je objašnjenje bilo u skladu s kvantnim jednacinama, ali fizičarima je bilo vrlo teško prihvatiti. Nije im se svidjala pomisao na sve te svetove koji se sve vreme cepaju. Držali su neverovatnim da stvarnost može uzeti taj oblik.
"Većina fizičara još uvek odbija prihvatiti je", reče Gordon. "Iako niko nikad nije pokazao da je pogrešna." Sam Everett nije imao strpljenja za prigovore svojih kolega. Insistirao je da je teorija tačna, svidjalo vam se to ili ne. Ako niste verovali njegovoj teoriji, bili ste jednostavno teški i staromodni, upravo poput naucnika koji nisu verovali Kopernikovoj teoriji koja je postavila Sunce u središte sunčevog sistema - i koja se takodje činila neverovatnom u ono vreme. "Jer Everett je tvrdio da je koncept mnogobrojnih svetova zaista tačan. Zaista postoje mnogobrojni svetovi. I postoje tačno uz naš vlastiti. Svi su ti mnogobrojni svetovi naposletku nazvani “multiverzum”."
"Čekajte malo", reče Chris. "Želite reći da je to istina?"
"Da", reče Gordon. "Istina je."
"Kako znate?" upita Marek.
"Pokazat ću vam", reče Gordon. I posegne za fasciklom od 1 čvrstog svetlosmedjeg papira na kojem je pisalo "ITC/CTC tehnologija".

ooo

Izvadio je prazan list papira, i počeo crtati. "Vrlo jednostavan eksperiment, izvodi se već dvesto godina. Postavite dva zida, jedan ispred drugoga. Prvi zid ima jedan okomiti prorez."

Pokazao im je crtež.

"Sada uperite svetlo u prorez. Na zidu iza njega, vidite-" "Belu liniju", reče Marek. "Od svetla koje dolazi kroz prorez.

"Tačno. Izgledalo bi otprilike ovako." Gordon izvuče fotografiju na kartonu.

Gordon nastavi crtati. "Sad, umesto jednog proreza, imate zid s dva okomita proreza. Uperite svetlo u njih, i na zidu iza njega, videćete-"

"Dve okomite linije", reče Marek.

"Ne. Videćete niz svetlih i tamnih pruga." Pokazao im je:

", nastavio je Gordon, "ako uperite svetlo kroz četiri proreza, dobićete upola manje pruga nego ranije. Jer svaka druga pruga postaje crna."

Marek se namršti. "Više proreza znači manje pruga? Zašto?"

"Uobičajeno objašnjenje jest ono što sam nacrtao - svetlo se pri prolasku kroz proreze ponaša kao dva vala koji se preklapaju. Na nekim mestima se zbrajaju, na drugima se poništavaju. I to čini uzorak alternativnog svetla i tame na zidu. Mi kažemo da valovi ometaju jedan drugoga i ovo je interferencijski uzorak."

Chris Hughes reče: "I? Šta sa svim tim nije u redu?"

"Ono što je krivo", reče Gordon, "jeste to da sam vam upravo pružio devetnaestostoletno objašnjenje. To je bilo savršeno prihvatljivo kad su svi verovali da je svetlost val. Ali nakon Einsteina, znamo da se svetlost sastoji od čestica nazvanih fotoni. Kako objašnjavate da gomila fotona čini ovakav uzorak?"

Tišina. Odmahivanje glavama.

David Stern progovori prvi put. "Čestice nisu tako jednostavne kako ste ih vi opisali. Čestice imaju neka svojstva nalik onima koje imaju valovi, zavisno od situacije. Čestice se mogu meñusobno ometati. U ovom slučaju, fotoni u zraci svetlosti ometaju jedna drugu i tako proizvode isti uzorak."

"To se zaista čini logičnim", reče Gordon. "Napokon, zraka svetlosti sadrži bilijarde i bilijarde malih fotona. Nije teško zamisliti da deluju jedna na drugu na neki način i proizvode interferencijski uzorak."

Svi su kimali glavama. Da, nije teško zamisliti.

"Ali je li to zaista tačno?" reče Gordon. "Je li to ono što se dogadja? Jedan način da se to sazna jest da se eliminise bilo kakvo medjudelovanje fotona. Hajde da se odjednom zabavimo samo s jednim fotonom. To je eksperimentalno učinjeno. Načinite zraku svetlosti tako slabom da odjednom izlazi samo jedan foton. I mozete staviti vrlo osetljive detektore iza proreza - tako osetljive da mogu registrovati udarac jednog fotona. U redu?"

Kimnuše, ovog puta lakše.

"Sada ne može biti nikakvog ometanja drugih fotona, jer radimo s pojedinačnim fotonima. I tako, fotoni prolaze, jedan po jedan. Detektori beleže gde se fotoni spuštaju. I nakon nekoliko sati, dobijamo rezultat, nešto poput ovoga."

"Vidimo", reče Gordon, "da se individualni fotoni spuštaju samo na odredjena mesta, i nikad na neka druga. Ponašaju se na upravo jednak način kao i u običnoj zraci svetlosti. Ali izlaze jedan po jedan. Nema drugih fotona da deluju na njih. No svejedno, nešto deluje na njih, jer čine uobičajen interferencijski uzorak. Onda, šta deluje na jedan jedini foton?"

Tišina.

"Gospodine Stern?"

Stern odmahne glavom. "Ako izračunamo mogućnosti-"

"Nemojmo pribegavati matematici. Ostanimo u stvarnosti. Naposletku, ovaj je eksperiment obavljen - s pravim fotonima, stvarnim detektorima. I nešto stvarno deluje na njih. Pitanje je: šta?"

"Moraju biti drugi fotoni", reče Stern.

"Da," reče Gordon, "ali gde su? Imamo detektore, i ne opažamo druge fotone. Pa gde su interferirajući fotoni?"
Stern uzdahne. "U redu", reče. Digao je ruke.
Chris reče: "Šta hoćeš reći, u redu? Šta u redu?"
Gordon kimne Sternu. "Recite im."

"Ono što nam on pokušava reći je da interferencija pojedinačnog fotona dokazuje da je stvarnost mnogo veća od onog što mi vidimo u našem univerzumu. Interferencija se dogadja, ali mi ne možemo videti šta je uzrok tomu u našem univerzumu. Šta znači da se interferirajući fotoni moraju nalaziti u drugim univerzumima. I to dokazuje da drugi univerzumi postoje."

"Tačno", reče Gordon. "I ponekad deluju na naš univerzum."

000 

"Oprostite," reče Marek, "možete li to ponoviti? Zašto neki drugi univerzum deluje na naš univerzum?"
"To je priroda multiverzuma", reče Gordon. "Setite se, unutar multiverzuma, univerzumi se neprekidno cepaju, što znači da su mnogi drugi univerzumi vrlo slični našemu. I upravo ti slični meñusobno deluju jedni na druge. Svaki put kad načinimo zraku svetlosti u našem univerzumu, zrake svetlosti su simultano načinjene u sličnim univerzumima, i fotoni iz tih drugih univerzuma ometaju fotone u našem univerzumu i proizvode uzorak koji vidimo."
"I vi nam govorite da je to istina?"
"Apsolutna istina. Eksperiment je obavljen mnoštvo puta."
Marek se namrštio. Kate se zabuljila u sto. Chris se počešao po glavi.
Napokon, David Stern reče: "Svi univerzumi nisu slični našemu?"
"Ne."
"Jesu li svi simultani s našim?"
Ne svi, ne."
"Znači da neki univerzumi postoje u ranija vremena?"
"Da. Zapravo, budući da ih je neograničen broj, univerzumi postoje u sva ranija vremena."

Stern promisli na trenutak. "I vi nam govorite da ITC ima tehnologiju kojom može putovati u te druge univerzume?"

"Da", reče Gordon. "To je ono što vam govorim."

,

"Kako?"

"Tako da načinimo crvotočne veze u kvantnoj peni."

"Mislite na Wheelerovu penu? Subatomske fluktuacije u prostor-vremenu?"

"Da."

"Ali to je nemoguće."

Gordon se nasmeši. "Uverićete se sami, dovoljno brzo."

"Hoćemo li? Šta to znači?" reče Marek.

"Mislio sam da ste shvatili", reče Gordon. "Profesor Johnston je u četrnaestom stoleću. Želimo da odete tamo i izvučete ga."

ooo

Niko ne progovori. Stujardesa pritisne tipku i svi se prozori kabine odjednom zatvore, blokirajući sunčanu svetlost. Prošla je po kabini, stavljajući plahte i pokrivače na kauče, pripremajući ih kao postelje. Pokraj svakog od njih stavila je velike podstavljene slušalice.

"Mi idemo tamo?" reče Chris Hughes. "Kako?"

"Biće lakše jednostavno vam pokazati", reče Gordon. Svakome je dodao mali celofanski omot s tabletama. "Trenutačno želim da ovo popijete."

"Šta je to?" upita Chris.

"Tri vrste sedativa", reče on. "A zatim želim da svi legnete i stavite slušalice. Spavajte ako želite. Let traje samo deset sati, tako da nećete puno toga apsorbovati. Ali bar ćete se naviknuti na jezik i izgovor."
"Koji jezik?" reče Chris uzimajući tablete.
"Staroengleski i srednjovekovni francuski."
Marek reče: "Ja već znam te jezike."
"Sumnjam da znate tačan izgovor. Stavite slušalice."
"Ali niko ne zna tačan izgovor", reče Marek. Čim je to rekao, zaustavio se.

"Mislim da ćete shvatiti", reče Gordon, "da mi znamo."
Chris legne na krevet. Povukao je plahtu prema gore i stavio slušalice na uši. Barem su prigušivale zvuk mlažnjaka.
Ove tablete mora da su jake, pomisli, jer se odjednom osetio vrlo opušteno. Nije mogao držati oči otvorenima. Poslušao je dok je kaseta počinjala. Glas reče: "Duboko udahite. Zamislite da ste u lepom, toplom vrtu. Sve vam je poznato i ugodno. Tačno ispred sebe vidite vrata koja vode prema dole, u podrum. Otvarate vrata. Dobro poznajete podrum, jer je to vaš podrum. Počinjete silaziti niz kamene stepenice, u topao i ugodan podrum. Sa svakim korakom čujete glasove. Ugodno vam je i lako slušati ih."

A zatim su se muški i ženski glas počeli izmjenjivati.
"Daj mi moj šešir. Yiffmay mean haht."
"Evo ti tvoj šešir. Hair baye thynhatt."

"Hvala. Grah mersy."

"Nema na čemu. Ayepray thee."

Rečenice se produžiše. Uskoro je Chrisu postalo teško pratiti ih.

"Hladno mi je. Radije bih da imam kaput. Ayeam chillingcold, ee wolld leifer halfa coot."

Chris je lagano i neprimetno otplutao u san, s osećajem da još uvek silazi niz stepenice, dublje i dublje prema ugodnom, prostranom mestu s jekom. Bio je smiren, iako su mu poslednje dve rečenice kojih se sećao zazvučale zabrinjavajuće:

"Pripremi se za borbu. Dicht theeselv toficht."
"Gde je moj mač? Whar beest mee swearde?" Ali onda je uzdahnuo i zaspao.

BLACK ROCK

"Rizikuj sve, ili nećeš dobiti ništa."

CEOFFREV OD CHARNVJA, 1358.

Noć je bila hladna i nebo ispunjeno zvezdama kad su zakoračili iz aviona na mokru pistu. Na istoku je Marek vide tamne obrise visoravni pod niskim oblacima. Land Cruiser je malo dalje čekao na njih.

Uskoro su se vozili niz autocestu sa svake strane obrubljenu gustom šumom.
"Gde se mi tačno nalazimo?" reče Marek.

"Na oko sat severno od Albaquerquea", reče Gordon. "Najbliži grad je Black Rock. Onde se nalazi naš istraživački centar."

"Izgleda kao Bogu iza ledja", reče Marek.

Samo noću. U stvari, u Black Rocku se nalazi petnaest visoko tehnologizovanih istraživačkih kompanija. I naravno, Sandia je samo malo dalje niz cestu. Los Alamos je udaljen oko jedan sat. Nešto dalje je White Sand, i sve to."

Nastavili su niz cestu još nekoliko kilometara. Došli su do istaknutog zeleno-belog znaka na autocesti na kojem je pisalo ITC BLACK ROCK LABORATORIJ. Land Cruiser skrene desno, uspinjući se zavojitim putem u šumovita brda.

ooo

Sa stražnjega sedala Stern reče: "Rekli ste nam ranije da se možete povezati s drugim univerzumima."

"Da."

"Preko kvantne pene."

"Tačno."

"Ali to nema smisla", reče Stern.

"Zašto? Šta je to kvantna pena?" upita Kate, susprežući zevanje.

"To je ostatak od rodjenja univerzuma", reče Stern. Objasnio im je da je univerzum počeo kao jedan, vrlo zgusnut komadić materije. A onda je, pre osamnaest milijardi godina, eksplodirao iz tog komadića - u eksploziji koja nam nam je poznata kao veliki prasak.

Nakon eksplozije, univerzum se proširio kao sfera. Samo što nije bio apsolutno pravilna sfera. Unutar sfere, univerzum nije bio apsolutno homogen - zbog čega danas postoje galaksije nepravilno nagurane i okupljene na hrpu u univerzumu, umesto da su jednako rasporedjene. Uglavnom, bitno je da je sfera koja se širila imala sićušne nesavršenosti u sebi. I te se nesavršenosti nikad nisu uglačale. Još uvek su deo univerzuma."

"Jesu li? Gde?"

"Na subatomskim dimenzijama. Kvantna pena je samo način da se kaže da na vrlo malim dimenzijama prostor- vreme ima mehuriće i namreškan je. Ali pena je manja od individualne atomske čestice. Moglo bi biti, a i ne mora, crvotočina u toj peni."

"Ima ih", reče Gordon.

"Ali kako ih možete koristiti za putovanje kad ne možete poslati čoveka kroz tako malu rupu. Ne možete ništa poslati kroz nju."

"Tčno", reče Gordon. "Isto tako ne možete poslati list papira kroz telefonsku žicu. Ali možete poslati faks." Stern se namršti. "To je posve drugačije."

"Zašto?" reče Gordon. "Sve se može preneti, dok god imate način da to komprimirate i kodirate. Nije li tako?"

"U teoriji, da", reče Stern. "Ali vi govorite o komprimiranju i kodiranju informacija za celokupno ljudsko biće."
"Tačno."

"To se ne može napraviti."

Gordon se smešio, bilo mu je zabavno. "Zašto ne?"

"Zato što se celokupna deskripcija ljudskog bića - sve milijarde stanica, način na koji su medjusobno povezane, sve hemikalije i molekule koje sadrže, njihovo biohemijsko stanje - sastoji od daleko previše informacija za bilo koji kompjuter."

"To su samo informacije", reče Gordon, sležući ramenima. "Da. Previše informacija."

"Mi ih komprimiramo koristeći fraktalni algoritam kojim se ništa ne gubi."

"Čak i onda, još uvek je to golema-"

"Oprostite", reče Chris. "Govorite li vi to da komprimirate ljudsko biće?"

"Ne. Mi komprimiramo informacijski ekvivalent ljudskog bića."

"I kako se to radi?" reče Chris.

"Pomoću kompresijskih algoritama - metoda kojima se podaci nabijaju u kompjuter, tako da zauzimaju manje prostora. Kao JPEG ili MPEG 41 za vizualne materijale. Jesu li vam oni poznati?"

"Ja imam softver koji se koristi njima, ali to je sve."

"U redu", reče Gordon. "Svi programi za komprimiranje rade na isti način. Traže sličnosti u podacima. Pretpostavimo da imate sliku ruže, načinjenu od milion piksela. Svaki piksel ima lokaciju i boju. To je tri miliona informacija - mnogo podataka. Ali većina tih piksela biće crvena, okružena drugim crvenim pikselima. Program skenira sliku red po red, i opaža gde su susedni pikseli jednake boje. Ako jesu, on piše naredbu kompjuteru koja kaže da napravi taj piksel crvenim, kao i sledećih pedeset piksela u redu. Zatim se prebacuje na sivu, i napravi sledećih deset piksela sivima. I tako dalje. Ne sprema informaciju za svaku individualnu tačku. Sprema naredbe kako ponovno načiniti sliku. A podaci su srezani na desetinu onoga što su bili."

"Čak i tad", reče Stern, "ne govorite o dvodimenzionalnoj slici, govorite o trodimenzionalnom živom objektu, i njegova deskripcija zahteva mnogo podataka-"

"Tako da bi vam trebalo masovno paralelno procesuiranje", reče Gordon, kimajući glavom. "Istina."

Chris se namršti. "A paralelno procesuiranje je šta?"

"Spojite nekoliko kompjutera zajedno i podelite posao izmedju njih, tako da se brže obavlja. Veliki paralelno procesuirajući kompjuter imao bi šesnaest hiljada procesora prikopčanih zajedno. Za jedan zaista velik, trebalo bi trideset dve hiljade procesora. Mi imamo trideset dve milijarde procesora prikopčanih zajedno."

Milijarde?" reče Chris.

Stern se nagne prema napred. "To je nemoguće. Čak i kad biste pokušali to napraviti..." Stern se zabulji u krov auta, računajući. "Recimo, da se ostavi dva i po centimetra razmaka izmedj matičnih ploča... to čini hrpu... uf... četiristo... to čini hrpu visoku osamsto metara. Čak i rekonfigurisati kocku, bila bi to golema gradjevina. Nikad je ne biste mogli sagraditi. Nikad je ne biste mogli rashladiti. A ionako nikad ne bi radila, jer bi procesori bili previše udaljeni jedan od drugog."

Gordon je sedeo i smešio se. Gledao je u Sterna, čekajući.
"Jedini mogući način da se obavi tako mnogo procesuiranja", reče Stern, "bio bi da se iskoriste kvantne karakteristike indvidualnih elektrona. Ali onda bi se radilo o kvantnom kompjuteru. A niko ga nikad nije napravio."

Gordon se samo smešio.
"Zar jest?" reče Stern.

ooo

"Hajde da vam objasnim o čemu David govori", Gordon reče ostalima. "Obični kompjuteri obavljaju računske radnje koristeći dva stanja elektrona, koja se označavaju kao nula i jedan. To je način na koji svi kompjuteri rade, manipulisući jedinicama i nulama. Ali pre dvadeset godina, Richard Fevnman sugerisao je da bi moglo biti moguće napraviti ekstremno snažan kompjuter koristeći sva trideset dva kvantna stanja elektrona. Mnogi laboratoriji sada pokušavaju napraviti takve kvantne kompjutere. Njihova je prednost nezamislivo velika snaga - toliko velika da njime zaista možete deskribovati i komprimirati trodimenzionalno ljudsko biće u elektronski tok. Upravo kao faks. Zatim možete odaslati elektronski tok kroz crvotočinu u kvantnoj peni i rekonstruisati ga u drugom univerzumu. I to je ono što mi radimo. To nije kvantna teleportacija. To nije prepletanje čestica. To je direktan prenos u drugi univerzum."

ooo

Grupa je sedela u tišini, gledajući ga. Land Cruiser je stigao do čistine. Videli su nekoliko dvokatnica od cigle i stakla. Izgledale su iznenadjujuće obično. Ovo bi mogao biti bilo koji od onih malenih industrijskih kompleksa koji se mogu naći na rubovima mnogih američkih gradova. Marek reče: "Ovo je ITC?"
"Volimo biti diskretni", reče Gordon. "Zapravo, izabrali smo ovo mesto jer je u blizini stari rudnik. Dobre rudnike je danas sve teže naći. Tako ih mnogo fizikalnih projekata treba."

Malo dalje po strani, radeći pod svetlom reflektora, nekoliko se ljudi spremalo lansirati meteorološki balon. Balon je imao metar i osamdeset centimetara u promeru i bio je bledobele boje. Gledali su kako se hitro penje prema nebu s malim zamotuljkom s instrumentima koji je visio ispod balona. Marek reče: "O čemu se tu radi?"
"Svakoga sata kontrolisemo pokrov od oblaka, pogotovo kad je vreme olujno. Radi se o istraživačkom projektu koji je u toku, kako bismo saznali uzrokuje li vreme bilo kakve interferencije."

"Interferencije s čim?" upita Marek.

Auto se zaustavi ispred najveće zgrade. Čuvar im otvori vrata. "Dobro došli u ITC", reče sa širokim osmehom. "Gospodin Do-niger vas očekuje."

Doniger je s Gordonom brzo hodao niz hodnik. Kramerova ih je straga sledila. Dok je hodao, Doniger je pogledavao na list papira na kojem su bila navedena imena i podaci o njima. "Kako izgledaju, Johne?"

"Bolje nego što sam očekivao. Dobre su fizičke kondicije. Poznaju područje. Poznaju vremenski period."

"I koliko će im uveravanja biti potrebno?"

"Mislim da su spremni. Samo moraš biti oprezan kad budeš govorio o opasnostima."

"Predlažeš li da budem manje no potpuno iskren?" upita Doniger.

"Samo se oprezno izražavaj", reče Gordon. "Vrlo su bistri."
"Jesu li? Pa, hajde da bacimo pogled." I otvori vrata nahrupivši na njih.

ooo

Kate i ostali ostavljeni su sami u običnoj, goloj konferencijskoj sobi - dugačak sto od ultrapasa, sklopive stolice posvuda uokolo. Na jednoj je strani bila školska ploča za pisanje s markerom na kojoj su bile naškrabane formule. Formule su bile toliko dugačke da su išle celom dužinom ploče. Njoj je to bilo potpuno misteriozno. Upravo je htela zapitati Sterna na šta su se formule odnosile, kad je Robert uleteo u sobu.

Kate je bila iznenadjena njegovom mladošću. Nije izgledao puno starije od njih, pogotovo odeven u tenisice, traperice i majicu Quick-silver. Čak i kasno u noći izgledao je pun energije, hodajući brzo oko stola, rukujući se s njima i oslovljavajući ih imenom. "Kate",reče on, smešeći joj se. "Drago mije da smo se upoznali. Pročitao sam vaš preliminarni izveštaj o kapeli. Vrlo je impresivan."

Iznenadjena, uspela je izgovoriti: "Hvala", ali Doniger je već krenuo dalje.

"Chrise. Lepo vas je ponovno videti. Svidja mi se kompjuterska simulacija koju ste upotrebili kod mlinskog mosta. Mislim da će se isplatiti."

Chris je imao vremena samo kimnuti glavom pre no što je Doniger rekao: "David Stern. Nismo se upoznali. Ali pretpostavljam da ste vi takodjer fizičar, kao i ja."

Tačno..."

"Dobro došli. I Andre. Ne smanjujete se baš! Vašim radom o turnirima Edwarda I svakako ste pokazali Monsieuru Contamineu. Dobar posao. Dakle, molim vas, svi, molim vas, sedite."

Seli su, a Doniger se pomaknuo na čelo stola.

"Preći ću ravno na stvar", reče Doniger. "Trebam vašu pomoć. I reći ću vam zašto. Poslednjih deset godina moja kompanija razvija revolucionarnu novu tehnologiju. Ne radi se o tehnološkom ratu. Ni o komercijalnoj tehnologiji, koju bi se prodalo i zaradilo. Naprotiv, to je u celosti dobroćudna i miroljubiva tehnologija koja će čovečanstvu osigurati golemu korist. Ali potrebna mi je vaša pomoć."

ooo

"Razmislite na trenutak", nastavio je Doniger, "kako je nejednako tehnologija uticala na različita polja znanja u dvadesetom stoleću. Fizika koristi najnapredniju tehnologiju - uključujući i akceleratorske prstenove s promerom od mnogo kilometara. Jednako je i s hemijom i biologijom. Pre stotinu godina, Faraday i Maxwell imali su sićušne privatne laboratorije. Danvin je radio s beležnicom i mikroskopom. Ali danas, ni do jednoga važnog naucnog otkrića ne može se doći s tako jednostavnim orudjem. Nauke su krajnje zavisne o naprednoj tehnologiji. Ali što je s društvenim disciplinama? Tokom ovog istog vremena, šta se dogodilo s njima?"

Doniger je zastao. Odgovor je: ništa. Nije bilo nikakve značajne tehnologije. Naucnik koji se bavi književnošću ili istorijom radi posve jednako kao i njegovi prethodnici pre stotinu godina. Oh, bilo je nekih manjih promena s autentifikacijom dokumenata, i upotrebi CD-ROM-ova, i tako dalje. Ali osnovni,! svakodnevni posao takvog učenjaka posve je isti."

Svakoga je posebno pogledao. "I tako imamo nejednakost. Polja ljudskog znanja su neuravnotežena. Naucnici koji se bave srednjim vekom ponosni su što su u dvadesetom stoleću njihova stajališta izmenjena. Ali fizika je revolucionarizovana tri puta u istome stoleću. Pre sto godina fizičari su se sporili oko starosti univerzuma i izvora sunčeve energije. Niko na zemlji nije znao odgovore. Danas ih zna svako školsko dete. U današnje smo vreme svesni dužine i širine univerzuma, razumemo ga od nivoa galaksija do nivoa subatomskih čestica. Naučili smo toliko mnogo da možemo detaljno govoriti o tome šta se dogodilo tokom prvih nekoliko minuta rodjenja širećeg univerzuma. Mogu li naucnici koji se bave srednjim vekom usporediti ovaj napredak i sa čim unutar svog polja? Jednom rečju, ne. Zašto ne? Jer im ne pomaže nikakva nova tehnologija. Niko nikad nije razvio novu tehnologiju koja bi koristila istoricarima - dosad."

000

Majstorska predstava, pomisli Gordon. Jedna od Donigerovih najboljih - šarmantna, energična, čak na trenutak i preterana. A ipak, činjenica da im je Doniger upravo pružio uzbudljivo objašnjenje projekta a da im ni u jednom trenutku nije odao pravu svrhu. Da im ni u jednom trenutku nije rekao šta se zaista zbiva.

"Ali rekao sam vam da trebam vašu pomoć. I zaista je trebam."

Donigerovo se raspoloženje promeni. Sad je govorio polako, tmurno, zabrinuto. "Znate da je profesor Johnston došao ovamo kako bi razgovarao s nama jer je mislio da prikrivamo informacije. I na odredjeni način, to smo i činili. Imali smo odredjene informacije koje nismo s vama podelili, jer nismo mogli objasniti kako smo došli do njih."

I, pomisli Gordon, jer je Kramerova zajebala.

"Profesor Johnston nas je prisilio", govorio je Doniger. "Siguran sam da ga dobro poznajete. Čak je pretio da će otići novinarima. Naposletku smo mu pokazali tehnologiju koju ćemo sada pokazati i vama. I bio je uzbudjen - baš kao što ćete i vi biti. Ali insistirao je da ode natrag kako bi se sam uverio."

Doniger zastane. "Nismo želeli da ide. Opet nam je zapretio. Na kraju, nismo imali nikakvog izbora nego pustiti ga. To je bilo pre tri dana. On je još uvek tamo. Tražio je vašu pomoć u poruci za koju je znao da ćete je naći. Vi poznajete to mesto i vreme bolje nego iko drugi na svetu. Morate otići natrag i dovesti ga. Vi ste mu jedina šansa."

000

"Šta mu se točno dogodilo kad je otišao natrag?" reče Marek.
"Ne znamo", reče Doniger. "Ali prekršio je pravila."
"Pravila?"

"Morate razumeti da je ova tehnologija još uvek vrlo nova. Bili smo vrlo oprezni oko načina na koji smo je koristili. Šaljemo promatrače natrag već dve godine - koristeći bivše marince, obučene pripadnike vojske. Ali naravno da oni nisu istoricari, i držali smo ih na kratkoj uzdi."

"Šta bi to značilo?"

"Nismo nikad dopustili našim promatračima da udju u onaj svet. Nikome nismo dopustili da ostane duže od jednog sata. I nismo nikome dopustili da se udalji više od pedeset metara od stroja. Niko nikad nije jednostavno ostavio strojeve za sobom i zaputio se u svet."

"Ali profesor jest?" reče Marek.
"Mora da jest, da."

"A i mi ćemo morati, takodjer, ako ga želimo naći. Moraćemo ući u svet."

"Da", reče Doniger.

"I vi kažete da smo mi prvi ljudi uopste koji će to učiniti? Prvi ljudi uopste koji će stupiti u svet?"
Da. Vi i profesor pre vas."
Tišina.

Iznenada, Marek se široko naceri. "Sjajno", reče on. "Jedva čekam!"

Ali drugi ništa ne rekoše. Delovali su teskobno, napeto. Stern reče: "Što se tiče onog tipa kojeg su našli u pustinji..."

"Joe Traub", reče Doniger. "On je bio jedan od naših najboljih naucnika."

"Šta je radio u pustinji?"

"Očito, dovezao se tamo. Našli su njegov auto. Ali ne znamo zašto je otišao tamo."

Stern reče: "Navodno je bio u prilično lošem stanju, i bilo je nešto u vezi s njegovim prstima..."

"To nije bilo u obdukcijskom izveštaju", reče Doniger. "Umro | je od srčanog udara."

"Znači da njegova smrt nije imala ništa s vašom tehnologijom?"

"Baš ništa", rekao je Doniger.

ooo

Još jednom, nastupila je tišina. Chris se premesti u stolici. "Laički rečeno - koliko je sigurna ta tehnologija?"
"Sigurnija od vožnje autom", Doniger će bez oklevanja. "Čućete iscrpne podatke, i poslaćemo vas natrag s našim iskusnim promatračima. Putovanje će trajati maksimalno dva sata. Samo ćete otići natrag i dovesti ga."

Chris Hughes zabubnja prstima po stolu. Kate se ugrize za usnicu. Niko ne progovori.

"Gledajte, sve je ovo dobrovoljno", reče Doniger. "Samo je na vama hoćete li ići ili ne. Ali profesor je tražio vašu pomoć. A ja ne mislim da biste ga vi izneverili."

"Zašto jednostavno ne pošaljete promatrače?"

"Zato što ne znaju dovoljno, Davide. Svesni ste da je to tamo posve drugačiji svet. Vi imate prednost svojega znanja. Vi poznajete mesto, i poznajete vreme, i to detaljno. Vi poznajete jezik i običaje."

"Ali naše je znanje teoretsko", reče Chris.
"Više ne", reče Doniger.

ooo

Grupa je u koloni izišla iz sobe, uputivši se s Gordonom pogledati strojeve. Doniger ih je promatrao dok su odlazili, a zatim se okrenuo dok je Kramerova ulazila u sobu. Ona je sve bila promatrala na internom korporacijskom televizijskom sistemu.

"Šta misliš, Diane?" reče Doniger. "Hoće li ići?"

"Da. Ići će."

"Mogu li oni to izvesti?"

Kramerova zastane. "Rekla bih da su mogućnosti pola-pola."

Krenuli su niz široku betonsku rampu, dovoljno veliku da se po njoj proveze kamion. Na dnu su bila teška čelična vrata. Marek ugleda šest kamera osiguranja koje su bile smeštene na različita mesta oko rampe. Kamere su se okretale, sledeći ih dok su silazili prema vratima. Na dnu rampe Gordon je pogledao prema gore u kameru i pričekao.

Vrata se otvoriše.

Gordon ih povede kroz vrata u malu sobu. Čelična se vrata uz zveket zatvoriše za njima. Gordon krene napred prema unutrašnjim vratima, i opet pričeka.

Marek reče: "Zar ih ne možete sami otvoriti?"

"Ne."

"Zašto? Zar vam ne veruju?"

"Ne veruju nikome", reče Gordon. "Verujte mi, niko ne ulazi ovde ako mi ne želimo da udje."

Vrata se otvore.

Ušli su u metalnu kabinu industrijskog izgleda. Vazduh je bio hladan, pomalo zagušljiv. Vrata se zatvoriše za njima. Kabina se, uz zujanje, počne spuštati.

Marek shvati da stoje u liftu.

"Silazimo na dubinu od tristo metara", reče Gordon. "Budite strpljivi."

ooo

Lift se zaustavi i vrata se otvore. Krenuli su dugačkim betonskim tunelom, a koraci su im odzvanjali. Gordon reče: "Ovo je kontrolni nivo i nivo tehničkog održavanja. Strojevi koji nas zanimaju daljnjih su sto pedeset metara ispod nas."

Došli su do teških tamnoplavih, prozirnih vrata. Marek pomisli da su načinjena od izuzetno debelog stakla. Ali dok su se vrata otvarala, klizeći po motoriziranoj šini, uočio je neznatan pokret pod površinom.
"Voda", reče Gordon. "Ovde koristimo mnogo vodenih štitova. Kvantna tehnologija vrlo je osetljiva na sporadične vanjske uticaje - kosmičke zrake, elektronska polja sumnjivog porekla, sve tome slično. Zbog toga smo ovde dole, pre svega."

Pred sobom su ugledali nešto sto je izgledalo poput vrata običnog laboratorijskog hodnika. Prolazeći kroz još jedna staklena vrata, ušli su u hodnik obojen antiseptički hladnom belom bojom, s vratima koja su se otvarala prema unutra s obe strane. Prva vrata s leva imala su natpis PRIPREMA, druga PRIPREMA ZA TEREN a dalje niz hodnik ugledali su jednostavan natpis PRENOS.

Gordon protrlja ruke i reče: "Idemo ravno na pripremu."

ooo

Prostorija je bila malena i Mareka je podsećala na bolnički laboratorij; postalo mu je nelagodno. U sredini sobe stajala je okomita cev, visoka oko dva metra i promera metar i po. Vrata na šarkama bila su otvorena. Unutra su bile mat vrpce. Marek će: "Aparat za kvarcanje?"

"Zapravo, ovo je unapredjena magnetska rezonanca. U biti, to je MR visoke snage. Ali biće vam to dobra praksa za prave strojeve. Možda biste mogli ući prvi, doktore Marek."

"Ući unutra?" Marek pokaže prema cevi. Gledano izbliza, izgledala je više poput belog kovcega.

"Samo skinite odeću i udjite unutra. Potpuno je jednaka kao MR - nećete ništa osetiti. Celi proces traje oko jedne minute. Mi ćemo biti u susednoj prostoriji."

Prodoše kroz bočna vrata s malim prozorčićem, u susednu prostoriju. Marek nije mogao videti šta se u njoj nalazi. Vrata se s treskom zatvoriše.

Ugledao je stolicu uuglu. Otišao je do nje i skinuo odeću, a zatim došao do skenera. Začuo se škljocaj interfona i Gordonov glas: "Doktore Marek, možete li pogledati u svoja stopala?"

Marek pogleda prema stopalima.

"Vidite krug na podu? Molim vas svakako stavite cela stopala unutar kruga."
Marek se pomakne.
"Hvala, to je u redu. Vrata će se sada zatvoriti."

Uz mehaničko zujanje, vrata se zatvoriše. Dok su se zatvarala, Marek začuje pištanje. Reče: "Hermetično zatvaranje?"

"Da, mora biti. Osetićete sada kako ulazi hladan vazduh. Daćemo vam dodatni kisik dok kalibriramo. Niste klaustrofobični, nadam se?"

"Nisam bio, dosad." Marek je razgledavao unutrašnjost cevi. Mat vrpce, sada je video, bile su otvori prekriveni plastikom. Iza plastike je video svetla, male zujeće strojeve. Vazduh je postao primetno hladniji.

"Kalibriramo", reče Gordon. "Pokušajte se ne micati."

Iznenada, pojedinačne vrpce oko njega počele su se okretati, strojevi škljocati. Vrpce su se vrtile sve brže i brže, a zatim se naglo trznule i zaustavile.

"To je dobro. Osećate li se u redu?"

"Osećaj je kao da si u mlincu za papar", reče Marek.

Gordon se nasmeja. "Kalibracija je završena. Ostalo je zavisno o preciznom vremenskom uskladjivanju, zato je proces automatski. Samo sledite upute onim redom kako ih čujete. O.K.?"

"O.K."

Škljocaj. Marek je ostao sam.

Snimljeni glas reče: "Proces skeniranja je započeo. Uključujemo lasere. Gledajte ravno pred sebe. I ne podižite pogled."

Istog trenutka, unutrašnjost cevi oblije se jarkom, sjajnom plavom bojom. Činilo se da sam vazduh sjaji.

"Laseri polariziraju ksenon, koji se ispušta u odeljak. Pet sekundi."

Marek pomisli, ksenon?

Intenzitet sjajne plave boje posvuda oko njega se poveća. Marek je spustio pogled prema svojoj šaci i jedva ju je mogao videti od svetlucanja vazduha.

"Dosegli smo koncentreeaciju ksenona. Sad ćemo vas zamoliti da duboko udahnete."

Marek pomisli, duboko udahnuti? Ksenon?

"Zadržite položaj bez pomicanja trideset sekundi. Spremni? Budite mirni - oči držite otvorenima - duboko udahnite - zadržite dah... Sad!"

Vrpce su se odjednom počele divlje vrteti, a zatim se jedna po jedna, svaka pojedinačna vrpca počela trzati natrag-napred, gotovo kao da su ga promatrale, i ponekad se morale vraćati pogledati još jednom. Činilo se da se svaka vrpca pomiče individualno. Marek je imao sablastan osećaj da ga preispituje stotinu očiju.

Snimljeni glas reče: "Budite vrlo mirni, molim vas. Još dvadeset sekundi."

Posvuda oko njega, vrpce su šuškale i zujale. A onda odjednom, sve prestane. Nekoliko sekundi tišine. Mehanizam škljocne. Sada su se sve vrpce počele kretati napred-natrag, kao i bočno.

"Budite vrlo mirni, molim vas. Još deset sekundi."

Trake su se sada počele vrteti ukrug, polako se uskladjujući, dok se napokon sve ne počeše vrteti zajedno. Zatim su stale.

"Sken je završen. Hvala na saradnji."

Plavo se svetlo isključi i vrata cevi se otvore uz pištanje. Marek izadje.

ooo

U susjednoj je prostoriji Gordon sedeo ispred kompjuterske konzole. Ostali su privukli stolice oko njega. "Većina ljudi", reče Gordon, "ne shvata da obična bolnička MR radi menjajući kvantno stanje atoma u telu - tačnije govoreći, ugaoni moment čestica jezgre. Iskustvo s MR uredjajima govori nam da menjanje kvantnog stanja nema loših posledica. U stvari, čovek i ne primeti da se ono dogadja.

Ali obična MR to radi s vrlo snažnim magnetskim poljem, od recimo, 1,5 tesla, oko dvadeset pet hiljada puta jače no što je Zemljino magnetno polje. Nama to ne treba. Mi koristimo supravodljive kvantne interferencijske naprave 42, koje su toliko osetljive da mogu izmeriti rezonanciju već i od samog magnetnog polja Zemlje. Ovde nemamo nikakvih magneta."

Marek udje u sobu. "Kako izgledam?" reče on.

Slika na ekranu pokazivala je ne posve prozirnu sliku Marekovih udova prekrivenih crvenim tačkama. "Gledate koštanu srž, unutar dugih kostiju, kicme i lobanje", reče Gordon. "Sada se nadogradjuje prema van, po sistemima organa. Evo kostiju", ugledali su potpuni kostur, "a sada dodajemo mišiće..."

Gledajući kako se pojavljuju sistemi organa, Stern reče: "Vaš je kompjuter neverovatno brz."

"Oh, ovog smo usporili", reče Gordon. "Inače ne biste mogli videti kako se to dogadja. Stvarno vreme procesuiranja je zapravo nula."

Stern se zabulji. "Nula?"

"Drugi svet", reče Gordon, kimajući glavom. "Stare pretpostavke više ne vrede." Okrenuo se prema ostalima. "Ko je sledeći?"

ooo

Krenuli su prema kraju hodnika, prema prostoriji s natpisom PRENOS. Kate reče: "Zašto smo upravo ovo svi učinili?"

"Mi to nazivamo pripremom", reče Gordon. "To nam omogućava brži prenos, jer je većina informacija o vama već spremljena u stroj. Samo napravimo završni sken radi razlika, i zatim odašiljemo."

Ušli su u još jedan lift i prošli kroz još jedna vrata ispunjena vodom. "U redu," reče Gordon, "evo nas."

ooo 

Izašli su u golem, jarko osvetljen prostor. Zvukovi su odjekivali. Zrak je bio hladan. Hodali su po metalnom prolazu, obješenom trideset metara iznad poda. Gledajući prema dole, Chris je ugledao tri polukružna zida ispunjena vodom, postavljena tako da oblikuju krug, s dovoljno velikim otvorima izmedju njih da čovek prodje. Unutar vanjskog zida postavljeni su manji polukrugovi, koji su oblikovali drugi zid. A unutar drugog zida bio je treći. Svaki sledeći polukrug bio je zarotiran, tako da otvori nisu bili poravnani, što je celoj stvari davalo izgled lavirinta.

U središtu koncentričnih krugova nalazio se prostor promera oko šest metara. Ovde je stajalo šest naprava nalik na kaveze, svaka otprilike veličine telefonske govornice. Nisu bile posložene ni u kakav poseban geometrijski lik. Imale su mat metalne vrhove. Bleda izmaglica lebdela je po ograñenom prostoru. Na podu su ležali spremnici, a teški crni kabeli za struju zmijoliko su prolazili posvuda. Ovo je izgledalo poput radne sobe. I u stvari, neki ljudi su radili najednom od kaveza.

"Ovo je naše odeljenje za transmisiju", reče Gordon. "Vrlo zaštićen, kao što vidite. Onde gradimo drugo odeljenje, ali neće biti gotovo još nekoliko meseci." Pokazao je na drugu stranu golemog prostora, gde se gradio drugi niza koncentričnih zidova. Ovi su zidovi bili prozirni; još uvek nisu bili napunjeni vodom.

Od prolaza do prostora u središtu staklenih zidova spuštalo se liftom.

Marek reče: "Možemo li se tamo spustiti?" "Ne još, ne."

Jedan tehničar pogleda prema gore i mahne. Gordon reče: "Koliko još do provere obeleženog vremena, Norm?" "Dve minute. Gomezova upravo dolazi ovamo."

"U redu." Gordon se okrene prema ostalima. "Podjimo promatrati u kontrolnu kabinu."

ooo

Okupani u tamnoplavoj svetlosti, strojevi su stajali na uzdignutoj platformi. Bili su mat sive boje i mekano su zujali. Bela para cedila se duž poda, zamagljujući njihova podnožja. Dva radnika u belim parkama četvernoške su radila unutar otvorenog podnožja jednog od strojeva.

Strojevi su u biti bili otvoreni cilindri, s metalom na vrhu i dnu. Svaki je stroj stajao na debelom metalnom postolju. Tri šipke oko oboda pridržavale su metalni krov.

Tehničari su s mreže nad njihovim glavama vukli klupko crnih kablova prema dole, a zatim pričvršćivali kablove na krov jednog od strojeva, kao službenici na benzinskoj crpki kad toče benzin u auto.

Prostor izmedju podnožja i krova bio je potpuno prazan. Zapravo, celi stroj činio se razočaravaj uče jednostavnim. Šipke su bile čudne, u obliku trougla, i okovane celom dužinom. Bledo-plavičasti dim je, činilo se, izlazio ispod krova stroja.

Strojevi nisu nalikovali ni na što je Kate ikad videla. Buljila je “ u goleme ekrane unutar uske kontrolne sobe. Iza nje, dva tehničara samo u košuljama sedela su za stolovima s konzolama. Ekrani ispred nje odavali su utisak gledanja kroz prozor, iako je kontrolna soba u stvari bila bez njih.

"Gledate najnoviju verziju naše ZVK 43  tehnologije", reče Gor-don. "Šta znači Zatvorena vremenska krivulja - topologija prostor--vremena koju koristimo kako bismo otišli natrag. Morali smo razviti potpuno nove tehnologije kako bismo izgradili ove strojeve. Ovo što ovde vidite zapravo je šesta verzija, budući da je prvi prototip koji je radio bio izgradjen pre tri godine."

Chris se zagledao u strojeve i nije ništa govorio. Kate Erickson gledala je uokolo po kontrolnoj sobi. Stern je bio uznemiren i trljao gornju usnu. Marek je držao pogled na Sternu.

"Sva značajna tehnologija", nastavio je Gordon, "locirana je u podnožju, uključujući i indij-galij-arsen kvantnu memoriju, kompjuterske lasere i baterijske ćelije. Laseri koji pretvaraju u paru su, naravno, u metalnim vrpcama. Metal mat boje je niobij; spremnici pod pritiskom su od aluminija; delovi za pohranjivanje su od polimera.

Mlada žena s kratkom tamnocrvenom kosom i odrešitog držanja ušla je u sobu. Imala je na sebi bež košulju, kratke hlače i čizme; izgledala je kao da je odevena za safari.

"Gomezova će biti jedna od vaših pomoćnica kad odete na put. Ona upravo sada ide natrag kako bi obavila ono što mi nazivamo “proverom obeleženog vremena”. Ona je već “obeležila” svoj navigacijski marker, odredjujući željeni datum, i sada odlazi kako bi se uverila da je tačan." Pritisnuo je svoj interfon. "Sue? Pokaži nam svoj navigacijski marker, molim te!"

Žena je podignula belu pravougaonu pločicu, jedva veću od poštanske marke. Lagano ju je mogla obuhvatiti svojim dlanom.

"Upotrijebiće to kako bi otišla natrag. A kako bi pozvala stroj da se vrati - pokaži nam tipku, hoćeš li, Sue?"
"Malo ga je teško videti", reče ona, okrećući pločicu postrance. "Ovde je sićušna tipka, pritišće se noktom palca. To će pozvati stroj kad budete spremni vratiti se."

"Hvala ti, Sue."

Jedan od tehničara reče: "Otpor u polju."

Oni se okrenuše i pogledaše. Na njegovoj je konzoli ekran pokazivao valovitu trodimenzionalnu površinu s nazubljenim vrhom u sredini, poput vrha planine. "Krasan je", reče Gordon. "Klasičan." Objasnio je ostalima. "Zato što je naša oprema za proveravanje polja utemeljena na SKIN-u, u mogućnosti smo otkriti izuzetno suptilne diskontinuitete u lokalnom magnetnom polju - mi to nazivamo “otporima u polju”. Beležimo ih počevši već dva sata pre transmisije. Zapravo, ovi su započeli pre dva sata. Što znači da se stroj vraća ovamo."

"Koji stroj?" upita Kate.

"Suein stroj."

"Ali ona još nije otišla."

"Znam", reče on. "Ne čini se da ima smisla. Kvantni dogadjaji su protuintuitivni."

"Tvrdite da dobijate pokazatelje da se ona vraća, pre nego što je otišla?"

"Da."

"Zašto?"

Gordon uzdahne. "Komplikovano je. U stvari, ono što vidimo u polju je funkcija verovatnosti - verovatnost da će se stroj vratiti. Mi obično ne razmišljamo o tome na taj način. Samo kažemo da se vraća. Ali da budemo tačni, otpor polja nam zapravo govori da je vrlo verovatno da se stroj vraća."

Kate je odmahivala glavom. "Ne shvatam"

Gordon reče: "Recimo da u običnom svetu, verujemo u uzrok i posledice. Uzrok se dogadja prvi, posledice druge. Ali taj redosled dogadjaja ne pojavljuje se uvek u kvantnom svetu. Posledice mogu biti istovremene s uzrocima, ili posledice mogu prethoditi uzrocima. Ovo je jedan manje važan primer toga."

ooo

Gomezova je zakoračila u jedan od strojeva. Gurnula je belu pločicu u prorez u podnožju ispred sebe. "Upravo je instalirala svoj navigacioni marker, koji navodi stroj tamo i natrag."

"A kako znate da ćete se vratiti natrag?" upita Stern.

"Prenos kroz multiverzum", reče Gordon, "stvara neku vrstu potencijalne energije, poput rastegnute opruge koja se želi ponovno skupiti. Zato strojevi mogu relativno lako doći kući. Odlazak je zeznut deo. To je ono što je kodirano u keramičkoj pločici."

Nagnuo se prema napred kako bi pritisnuo tipku na interfonu. "Sue? Koliko dugo te neće biti?"

"Minutu, možda dve."

"U redu. Sinkronizujte protok vremena."

Tad su tehničari počeli govoriti i pritiskati prekidače na konzoli, gledajući na videoispise pred njima.

"Provera helija."

"Puno", reče tehničar, gledajući u svoju konzolu.

"Provera emisije magnetske rezonancije."

"U redu."

"Pripremi se za poravnavanje lasera."

Jedan od tehničara pritisne prekidač i gusti red zelenih lasera što su dolazili od metalnih vrpca bude ispaljeno u središte stroja, ostavljajući desetke zelenih tačkica na licu i telu Gomezove dok je ona mirno stajala sa zatvorenim očima.

Šipke su se polako počele okretati. Žena u središtu ostala je mirna. Laseri su načinili vodoravne zelene pruge po njezinom telu. A onda su se šipke zaustavile.

Laseri poravnani."

Gordon reče: "Vidimo se za minutu, Sue." Okrenuo se prema ostalima. "U redu. Idemo."

ooo

Zakrivljeni vodeni štitovi oko kaveza počeli su sjajiti slabašnom plavom bojom. Još jednom, stroj se počne polako okretati. Žena u središtu nepokretno je stajala; stroj se okretao oko nje.

Zujanje je postalo glasnije. Okretanje se ubrzalo. Žena je stajala, mirna i opuštena.

"Za ovo putovanje", reče Gordon, "iskoristiće samo minutu ili dve. Ali ona u stvari ima trideset sedam sati u svojim baterijama. To je granica do koje ovi strojevi mogu ostati na mestu bez vraćanja natrag."

Šipke su se hitro okretale. Tada začuše brz šteketav zvuk, poput strojnice.

"To je provera slobode prostora: infracrveni senzori proveravaju prostor oko stroja. Neće nastaviti bez dva metra slobodnog prostora sa svih strana. Proveravaju na obe strane. To je sigurnosna mera. Ne bismo želeli da se stroj pojavi usred kamenog zida. U redu. Sada puštaju ksenon. Evo ga."

Zujanje je sada bilo vrlo glasno. Ogradjeni se prostor vrteo tako brzo da su metalne trake bile zamagljene. Ženu unutra mogli su posve jasno videti.

Čuli su snimljeni glas kako govori: "Budite mirni - oči držite otvorenima - duboko udahnite - zadržite dah... Sad!"

S vrha stroja spuštao se jedan jedini prsten, brzo skenirajući do njezinih stopala.

"Sada pažljivo gledajte. Brzo je", reče Gordon.

Kate vide vatru intenzivno ljubičastih lasera iz svih šipaka prema središtu. Za trenutak se učinilo da žena unutra sjaji usijano belo, a zatim je unutar stroja bljesnuo prasak zaslepljujuće belog svetla. Kate zatvori oči i okrene se. Kad je ponovno pogledala, ispred njezinih očiju bile su tačkice, i za trenutak nije mogla videti šta se dogodilo. Onda je shvatila da je stroj manji. Odvojio se od kabla na vrhu, koji su sada slobodno visili.

Još jedan bljesak lasera.

Stroj je bio još manji. Žena unutra bila je manja. Sada je bila visoka samo oko devedeset centimetara, i smanjivala se pred njihovim očima u nizu jarkih laserskih bljeskova.

"Isuse", reče Stern, zagledan. "Kakav li je to osećaj?"

"Nikakav", reče Gordon. "Ne osećate ništa. Vreme provodjenja informacija od živaca iz kože do mozga meri se u stotinama milisekunda. Lasersko pretvaranje u paru traje pet nanosekundi. Odavno ste otišli."

"Ali ona je još uvek ovde."

"Ne, nije. Otišla je u prvom laserskom prasku. Kompjuter samo sada obradjuje podatke. Ovo što vidite je rezultat kompresijskog postupnog prelaza. Kompresija traje oko tri na minus drugu..."

Još jedan jarki bljesak. Kavez se sada ubrzano smanjivao. Bio je visok jedan metar, zatim pola. Sad je bio blizu poda - manji od trideset centimetara. Žena unutra izgledala je kao mala lutka u safari odeći.

"Minus četiri", reče Gordon. Još jedan jarki prasak, blizu poda. Sad Kate uopste nije mogla videti kavez.

"Šta mu se dogodilo?"

"Tamo je. Jedva."

Još jedan prasak, sad samo vršak bljeska na podu.

"Minus pet."

Bljeskovi su sada dolazili brže, žmirkajući poput kresnice i slabeći. Gordon ih je brojio.

"I minus četrnaest... Gotovo." Više nije bilo bljeskova. Ničega.

Kavez je nestao. Pod je bio tamna, prazna guma. Kate reče: "Mi bismo trebali učiniti ovo?"

ooo

"Nije to neugodno iskustvo", reče Gordon. "Potpuno ste svesni celo vreme, što je nešto što ne možemo objasniti. Kad dodjete do finalnih kompresija informacija u vrlo ste malim domenama - sub-atomskim regijama - i svest ne bi trebala biti moguća. A ipak se pojavljuje. Mi smatramo da bi se moglo raditi o lažnom osećaju, halucinaciji koja premošćuje prelaz. Ako je tako, to je nalik na fantomski ud koji osećaju ljudi kojima je neki ud odrezan, iako taj ud više nije tu. Ovo bi mogla biti neka vrsta fantomskog mozga. Naravno, govorimo o vrlo kratkim vremenskim periodima, nanosekun-dama. Ali svest ionako niko ne razume."

Kate se mrštila. Već neko je vreme promatrala sve oko sebe i doživela to kao neku vrstu arhitektonskog fenomena "forma sledi funkciju": nije li bilo izvanredno kako su ove goleme podzemne gradjevine imale koncentričnu simetriju - koja lagano podseća na srednjovekovne dvorce - iako su ove moderne gradjevine gradjene bez ikakva estetskog plana. One su jednostavno izgradjene kako bi rešile naucni problem. Izgled koji je proizišao kao rezultat činio joj se fascinantnim.

Ali sad, kad je bila suočena s tim za šta su ti strojevi uistinu služili, borila se da razabere smisao onoga što su njezine oči upravo videle. A njezino arhitektonsko obrazovanje uopste joj nije bilo od pomoći. "Ali ova, ovaj, metoda smanjivanja ljudi, zahteva da rastavite-"

"Ne. Mi je uništimo", reče Gordon bez uvijanja. "Morate uništiti original, tako da se može rekonstruisati na drugom kraju. Ne možete imati jedno bez drugoga."

"Znači da je ona zapravo umrla?"
"Ne bih to rekao, ne. Vidite-"

"Ali ako uništite čoveka na jednom kraju," reče Kate, "ne umre li on?"

Gordon uzdahne. "Teško je o ovome razmišljati u tradicionalnim okvirima", reče on. "Budući da ste rekonstruisani u istom trenutku kad ste uništeni, kako se može reći da ste umrli? Niste umrli. Samo ste se premestili na neko drugo mesto."

ooo

Stern je bio siguran - bio je to instinktivan osećaj - da Gordon nije potpuno iskren u vezi s ovom tehnologijom. Samo pogled u zakrivljene vodene štitove, u sve različite strojeve na podu davao mu je osećaj da je tu bilo prilično toga što je ostalo neobjasnjeno. Pokušao je doći do toga.

"Znači, ona je sad u drugom univerzumu?" upitao je. "Tako je."

"Vi ste je preneli, i ona je došla u drugi univerzum? Baš kao faks?"

"Tačno."

"Ali da biste je izgradili, potreban vam je faks na drugom kraju."

Gordon odmahne glavom. "Ne, nije", reče on.

"Zašto ne?"

"Zato što je ona već onde."

Stern se namršti. "Ona je već onde? Kako je to moguće?"

"U trenutku transmisije, osoba je već u drugom univerzumu. I stoga mi osobu ne moramo ponovno izgraditi."

"Zašto?" reče Stern.

"Zasad, nazovimo to samo osobinom multiverzuma. Možemo o tome raspraviti kasnije, ako želite. Nisam siguran da sve trebamo zamarati s tim detaljima", reče on, kimajući ostalima.

Stern pomisli: "Tu ima još nešto. Nešto što nam ne želi reći."

Stern ponovno pogleda na mesto za transmisiju, pokušavajući pronaći neki čudnovati detalj, neku stvar koja strši. Jer bio je siguran da ovde nešto strši.

"Niste li nam rekli da ste poslali natrag samo nekolicinu ljudi?"
"To je tačno, da."
"Više od jednog odjednom?" "Gotovo nikad. Vrlo retko dvoje."

"Zašto onda imate tako mnogo strojeva?" reče Stern. "Tamo ih vidim osam. Ne bi li dva bila dovoljna?"

"Vi sad vidite rezultat našeg istraživačkog programa", reče Gordon. "Mi stalno radimo na poboljšanju dizajna." Gordon je odgovorio zadovoljavajuće, bez oklevanja, ali Stern je bio siguran da je video nešto - neki zakopani tračak nelagode - u Gordonovim očima.

Tu definitivno ima još nešto.

"Pomislio bih", reče Stern, "da ćete raditi poboljšanja na istim strojevima."

Gordon ponovno slegne ramenima, ali ne odgovori.

Definitivno.

"Što oni serviseri tamo rade?" reče Stern, još uvek ispipavajući.

Pokazao je na ljude koji su se kretali četveronoške, radeći na podnožju jednog od strojeva. "Mislim na one pokraj stroja u uglu. Sta oni zapravo popravljaju?"

"Davide", počne Gordon. "Zaista mislim-"

"Je li ova tehnologija zaista sigurna?" upita Stern. Gordon uzdahne. "Uveri se sam."

Na velikom se ekranu video sled brzih bljeskova koji se pojavio na podu prostorije za prenos.

"Evo je", reče Gordon.

Bljeskovi postadoše intenzivniji. Ponovno su začuli klopot, isprva jedva, zatim glasnije. A zatim je kavez postao prave veličine; zujanje je zamrlo; izmaglica na podu se zavrtela i žena izadje van, mašući gledaocima.

Stern zaškilji prema njoj. Činilo se da je posve u redu. Njezin je izgled bio identičan onome kakav je bio ranije. Gordon ga pogleda. "Verujte mi", reče on. "Posve je sigurno." Okrenuo se prema ekranu. "Kako je tamo izgledalo, Sue?"

"Odlično", reče ona. "Mesto prenosa je na severnoj strani reke. Izdvojeno mesto, u šumi. I vreme je prilično dobro, za ovaj mesec." Bacila je pogled na sat.
"Okupite svoj tim, doktore Gordon. Idem obeležiti rezervni navigacijski marker. A zatim krenimo tamo i izvucimo tog starog tipa van pre no što ga neko ne ozledi."

"Legnite na levi bok, molim vas."

Kate se okrenula na stolu i s nelagodom promatrala kako stariji čovek u beloj laboratorijskoj kecelji podiže nešto što je nalikovalo na pištolj za lepilo, i stavio ga iznad njezinog uva. "Osetićete toplinu."

Toplinu?
Osetila je pržeći udar vrućine u svom uhu. "Šta je to?"

"To je organski polimer", reče čovek. "Netoksičan i ne izaziva alergije. Dopustite osam sekundi. U redu, sad molim vas pomičite čeljust kao da žvačete. Želimo postići labavost. Vrlo dobro, nastavite žvakati."

Čula ga je kako ide dalje. Chris je bio na stolu iza nje, zatim Stern, a onda Marek. Začula je starog čoveka kako govori: "Legnite na svoju levu stranu, molim vas. Osetićete toplinu..."

Nedugo zatim se vratio. Rekao joj je da se okrene i uštrcao joj vrući polimer u drugo uvo. Gordon je promatrao iz ugla sobe.
Reče: "Ovo je još uvek u pomalo eksperimentalnoj fazi, ali dosad je radilo posve dobro. Načinjeno je od polimera koji se počinje razgradjivati nakon jedne nedelje ."

Kasnije im je čovek rekao da ustanu. Stručno im je izvadio plastične umetke iz ušiju, idući od jednog do drugog. Kate reče Gordonu: "Moj je sluh u redu, nije mi potreban slušni aparat."

"To nije slušni aparat", reče Gordon.

Na drugoj strani prostorije neki je čovek bušio sredinu plastičnih umetaka za uši i umetao eletroniku. Radio je iznenadjuće brzo. Kad je elektronika bila na svom mestu pokrio je rupu s još plastike.

"To je strojni jezični prevodilac i radiomikrofon. U slučaju da morate razumeti šta vam ljudi govore."

"Ali čak i ako razumem šta govore," reče ona, "kako im mogu odgovoriti?"

Marek je gurne laktom. "Ne brini. Ja govorim oksitanski. I srednjovekovni francuski."

"Oh, to je sjajno", reče ona sarkastično. "Naučićeš me u sledećih petnaest minuta?" Bila je napeta, uništiće je ili ispariti ili šta god, dodjavola, radili u tom stroju, i reči su joj samo izletale iz usta.

Marek je izgledao iznenadjeno.
"Ne", reče on ozbiljno. "Ali ako ostaneš uz mene, brinuću se o tebi."

Nešto u njegovoj iskrenosti je razuveri. On je bio tako moralan i pošten. Ona pomisli: Verovatno se i hoće brinuti o meni. Osetila je da se opušta.

Uskoro nakon toga bili su opremljeni umetcima za uši boje ljudske kože. "Sada su isključeni", reče Gordon. "Da biste ih uključili, samo se lupnite prstom po uhu. A sad, ako biste došli ovde..."

ooo

Gordon je svakome od njih predao kožnu vrećicu. "Radili smo na priboru za prvu pomoć; ovo su prototipovi. Vi ste prvi koji ulazite u svet, pa bi vam mogle biti korisne. Možete ih držati izvan pogleda ostalih, ispod odeće."
Otvorio je jednu vrećicu i izvadio malu aluminijsku limenku, visoku oko deset centimetara i promera oko dva i po centimetra. Izgledala je poput malene limenke kreme za brijanje. "Ovo je jedina obrana koju vam možemo osigurati. Sadrži dvanaest doza etilen dihidrata s proteinskim supstratom. Možemo vam pokazati na mački, H.G. Gde si, H.G.?"

Crna mačka skoči na sto. Gordon je pogladi, a zatim joj poprska plin po nosu. Mačka trepne, smrkne i prevali se na stranu.

"Nesvestica unutar šest sekundi", reče Gordon, "i ostavlja retroaktivnu amneziju. Ali zapamtite da je kratko delujuća. I morate poprskati ravno u lice da biste osigurali bilo kakvo delovanje."

Mačka se već počela trzati i oživljavati dok se Gordon ponovno okrenuo prema vrećici i podigao tri kocke od crvenog papira, otprilike veličine kocke šećera. Svaka je bila pokrivena slojem bledog voska. Izgledale su poput raketica za vatromet.

l

"Ako morate zapaliti vatru," reče on, "ovo će vam poslužiti u tu svrhu. Povucite uzicu, i kocke će se zapaliti. Označene su kao petnaest, trideset, šezdeset - broj sekundi pre no što vatra zapali. Tu je i vosak, pa su nepromočive. Reč upozorenja - ponekad ne deluju."

Chris Hughes reče: "Šta nedostaje upaljačima?"

"Nisu ispravni za taj period. Ne možete tamo poneti plastiku."

Gordon se vratio priboru. "Zatim imamo osnovnu prvu pomoć, ništa posebno. Protuupalno sredstvo, sredstvo protiv proliva, protiv grčeva, za bolove. Ne biste želeli povraćati u dvorcu", reče on. "A ne možemo vam dati i tablete za vodu."

Stern je sve to prihvatio s osećajem nerealnosti. Povraćanje u dvorcu? pomisli. "Slušajte, ovaj-"

"I napokon, džepno orudje za sve svrhe, uključujući i nož i otpirač." Izgledalo je kao čelični švicarski vojnički nož.
Gordon stavi sve natrag u pribor. "Verovatno nećete nikad upotrebiti ništa od ovih stvari, ali svejedno ćete ih dobiti. Idemo vas sad obući."

000

Stern nije mogao otresti svoj ustrajni osećaj nelagode. Ljubazna žena koja je izgledom podsećala na baku, ustala je od šivaće mašine i počela im dodavati svu odeću: prvo bele lanene gaće - nešto poput bokserica, ali bez gumilastike - zatim kožni remen, crne vunene dugačke tajice.

"Šta je ovo?" upita Stern. "Hulahopke?"

"Zovu se štrample, dušo."

Na njima takodjer nije bilo gumilastike.
"Kako ostaju gore?"

"Uvučeš ih ispod remena, ispod pršnjaka 44. Ili ih zavežeš za kukice svog pršnjaka."

"Kukice?"

"Tako je, dušo. Svog pršnjaka."

Stern baci pogled prema ostalima. Oni su mirno sakupljali odeću na hrpu kako im je svaki komad bio dodan. Činilo se da znaju čemu sve služi; bili su mirni kao da su u robnoj kući. Ali Stern je bio izgubljen i uspaničio se. Sad je dobio belu lanenu košulju koja mu je sezala do gornjeg dela bedara, i vanjsku košulju, zvanu pršnjak, načinjenu od podstavljenog filca. I, napokon, bodež na čeličnom lancu. On ga kivno pogleda.

Svi ih nose. Trebaće vam za jelo, ako ništa drugo."

Stavio ga je odsutno na vrh hrpe i pročeprkao po odeći, još uvek pokušavajući pronaći kukice.

Gordon reče: "Ova je odeća napravljena s namerom da ne odaje status, nije ni skupa, ni za siromahe. Želeli smo da nalikuje na odeću trgovca posrednika, dvorskog paža ili neuglednog plemića."
Sternu su dodali cipele, koje su izgledale poput kožnih papuča s usiljenim prstima, osim što su se zakopčavale kopčom. Poput cipela dvorske lude, pomisli on nesretno.

Žena s izgledom bake se nasmeši: "Ne brini, imaju ugradjene donove s mehurićima vazduha, baš poput tvojih Nikeica."

"Zašto je sve prljavo?" Stern reče, mršteći se na svoju vanjsku košulju.

"Pa, želite se uklopiti, zar ne?"

Presvukli su se u garderobi. Stern je gledao ostale muškarce. "Kako tačno, ovaj..."

"Želiš znati kako se oblači u četrnaestom stoleću?" Marek će. "Jednostavno je." Marek je skinuo svu svoju odeću i hodao okolo go, posve opušten. Bio je sav u mišićima. Stern se osetio zastrašeno dok je polako skidao hlače.

"Prvo", reče Marek, "obuci gaće. Ovo je lan vrlo dobre kvalitete. Imali su dobar lan u ono vreme. Kako ti gaće ne bi padale, zaveži remen oko struka i zamotaj gornji deo gaća oko remena nekoliko puta tako da se drže. U redu?"

"Remen dolazi ispod odeće?"

"Tako je. On ti drži gaće. Sledeće što ćeš učiniti jest da obučeš štrample."

Marek je počeo navlačiti svoje crne vunene hulahopke. Štrample su imale stopala na dnu, poput dečije pidžame. "Imaju uzice na vrhu, vidiš?"

"Moje su štrample široke", reče Stern, povlačeći ih prema gore, a kolena su mu se izvisila.

"To je u redu. Ovo nisu svečane štrample, tako da ne prijanjaju uz kožu. Nakon toga ide lanena gornja košulja. Samo je navuci preko glave i pusti da visi.
"Ne, ne, Davide. Prorez na vratu ide napred."

Stern izvuče ruke van i stane gužvati košulju, brljaveći.

"I napokon," reče Marek, uzimajući pršnjak od filca, "obuče pršnjak koji je kombinacija sakoa i jakne. Nosi se po kući i vani, i nikad se ne skida, osim kad je jako vruće. Vidiš kukice? To su vežice, ispod filca. Sad zaveži svoje štrample za kukice pršnjaka, kroz proreze na gornjoj košulji."

Marek je uspeo za samo nekoliko trenutaka; činilo se kao da je to radio svaki dan svog života. Chrisu je trebalo mnogo duže, Stern je primetio sa zadovoljstvom. Stern je sada pokušavao saviti trup ikako bi otraga zavezao čvorove.

"Ti ovo nazivaš jednostavnim?" reče on, gundjajući.

"Samo nisi u zadnje vreme pogledao vlastitu odeću", reče Marek. "Prosečni zapadnjak u dvadesetom stoleću nosi devet do dvanaest komada odeće dnevno. Ovde ih je samo šest."

Stern povuče svoj pršnjak, navlačeći ga preko struka, tako da mu je došao do bedara. Dok je to radio, izgužvao je svoju potkošulju, i naposletku mu je Marek morao pomoći da sve to izravna, kao i da čvršće zaveže vezice. Napokon je Marek labavom petljom zavezao bodež i lanac oko Sternova struka, i zakoračio unazad kako bi ga pogledao s divljenjem.

"Tako", reče Marek, odobravajuće kimajući glavom. "Kako se osećaš?"

Stern je izvijao ramenima; bilo mu je neudobno. "Osećam se kao pile zavezanih krila i nogu, pripremljeno za pečenje."

Marek se nasmeje. "Naviknućeš se."

ooo

Kate je završavala s odevanjem kad je ušla Sušan Gomez, mlada žena koja je otputovala natrag. Gomezova je nosila odeću iz onog vremena i periku. Dobacila je drugu periku Kate.

Kate napravi facu.

"Morate je staviti", reče Gomezova. "Kratka kosa na ženi znak je sramote ili hereze. Nemojte nikad nikome tamo pokazati pravu dužinu svoje kose."

Kate je navukla periku od tamnoplave kose koja joj je sezala do ramena. Okrenula se kako bi se pogledala u ogledalo, i ugledala lice stranca. Izgledala je mladje, nežnije. Slabije.

"Ili to," rekla je Gomezova, "ili odrežite kosu zaista kratko, poput muškarca. Vaš izbor."

"Nosiću periku", reče Kate.

Diane Kramer pogleda u Victora Baretta i reče: "Ali to je oduvek bilo pravilo, Victore. Znaš to."

"Da, ali problem je u tome", reče Baretto, "što nam dajete novi zadatak."

Baretto je bio vitak muškarac očvrsnula izgleda tridesetih godina, bivši komandos koji je u kompaniji radio dve godine. Tokom tog vremena stekao je reputaciju kompetentnog čoveka iz osiguranja, ali i ponešto razmaženog. "Sad od nas tražite da udjemo u svet, ali ne date nam da ponesemo oružje."

"Tako je, Victore. Nema anakronizama. Nema modernih predmeta kad odlazite natrag. To je bilo naše pravilo od početka."
Kra-merova se trudila sakriti svoju frustriranost. Ti su vojnički tipovi bili teški, pogotovo muškarci. Žene su, poput Gomezove, bile u redu. Ali muškarci su stalno pokušavali, kako su oni to nazivali, "primeniti svoje znanje i obuku" na ITC-ova putovanja u prošlost, i nikad im nije stvarno uspevalo. Privatno mišljenje Kramerove bilo je da je to samo način da muškarci prikriju svoju uznemirenost, ali naravno da to nikad nije mogla reći. Ionako je bilo dovoljno teško primati naredbe od žene poput nje.

Muškarcima je takodjer bilo teže čuvati svoj posao tajnim. Ženama je bilo lakše, ali svi su se muškarci hteli pohvaliti odlaskom u prošlost. Naravno, to im je bilo zabranjeno raznim vrstama klauzula u ugovoru, ali ugovori se mogu zaboraviti nakon nekoliko pića u baru. Zato ih je Kramerova obavestila o postojanju nekoliko specifično obeleženih navigacijskih markera. Ti su markeri ušli u mitologiju kompanije, uključujući i njihova imena: Tunguska, Vezuv, Tokio. Marker Vezuv vas odovodi u Napuljski zaliv u 7 sati ujutro, 24. avgusta 79. godine nove ere, trenutak pre no sto je gorući pepeo pobio sve ljude. Tunguska vas ostavlja u Sibiru 1908. trenutak pre pada golemog meteora koji je proizveo udarni val koji je pobio sva živa bića u krugu od nekoliko stotina kilometara. Tokio vas odvodi u taj grad 1923., trenutak pre no što ga je potres sravnio sa zemljom. Zamisao je bila da bi, ako informacije o projektu procure u javnost, na svom sledećem putovanju mogao dobiti krivi marker. Niko od vojničkih tipova nije bio siguran je li bilo šta od toga istina, ili je postojalo samo u mitologiji kompanije.

Što je bilo upravo onako kako se Kramerovoj svidjalo.

"To je novi zadatak", Baretto reče ponovno, kao da ga nije ranije čula. "Tražite da udjemo u svet - da zadjemo u neprijateljski teritoriju, u neku ruku - bez oružja."

"Ali svi ste vi obučeni u borbi prsa o prsa. Vi, Gomezova, svi vi."

"Mislim da to nije dovoljno."
"Victore-"

"Uz sve dužno poštovanje, gospodjice Kramer, vi ne shvatate s čim imate posla ovde", Baretto će tvrdoglavo. "Već ste izgubili dvoje ljudi. Troje, ako brojite Trauba."

"Ne, Victore, nismo nikad nikoga izgubili."
"Trauba ste svakako izgubili."

"Nismo izgubili doktora Trauba", reče ona. "Traub se dobrovoljno javio, i Traub je bio deprimiran."

"Vi pretpostavljate da je bio deprimiran."

"Znamo da je bio, Victore. Nakon što mu je umrla supruga, bio je iznimno deprimiran, i bio je sklon samoubistvu. Iako je prešao svoje ograničenje za putovanje, želeo je ići natrag, da vidi može li unaprediti tehnologiju. Mislio je da može modifikovati strojeve tako da imaju manje transkripcijskih grešaka. Ali očito, bio je u krivu. Zato je završio u pustinji u Arizoni.Licno mislim da se zapravo uopste nije mislio vratiti. Mislim da je to bilo samoubistvo."

"A izgubili ste i Roba", reče Baretto. "To nije bilo nikakvo prokleto samoubistvo."

Kramerova uzdahne. Rob Deckard bio je jedan od prvih promatrača koji je otišao natrag, gotovo pre dve godine. I bio je jedan od prvih koji je pokazao transkripcijske greške.
"To je bilo puno ranije na projektu, Victore. Tehnologija nije bila tako unapredjena. I vi znate šta se dogodilo. Nakon što je obavio nekoliko putovanja, na Robu su se počeli pokazivati neki beznačajniji znakovi.; On je insistirao da nastavi. Ali nismo ga izgubili."

"Otišao je i nikad se nije vratio", reče Baretto. "To je jedino važno."

"Rob je tačno znao šta radi."
"I sad profesor."

"Nismo izgubili profesora", reče ona. "On je još uvek živ."
"Nadate se. I zapravo uopste ne znate zašto se nije vratio."

"Victore-"

"Samo kažem," reče Baretto, "u ovom slučaju logistika ne odgovara tipu zadatka Tražite od nas da preuzmemo nepotreban rizik."

"Ne morate ići", reče Kramerova blago.
"Ne, do djavola. To nikad nisam rekao."
"Ne morate."
"Ne, idem."

"Pa, onda, to su pravila. Nikakva moderna tehnologija ne može ući u svijet. Jasno?"

"Jasno."

"I ništa se od ovoga neće spomenuti studentima."
"Ne, ne. Do djavola, naravno da ne. Ja sam profesionalac."
"U redu", reče Kramerova.

Gledala ga je kako odlazi. Durio se, ali pristaće. Uvek su pristajali, naposletku. A pravilo je bilo važno, pomislila je. Iako je Doniger voleo držati govore o tome kako ne možeš promeniti istoriju, činjenica je da niko zaista ne zna - i niko nije želeo riskirati. Nisu želeli moderno oružje, ili predmete, ili plastiku u onom svetu.

I nikad ih nije ni bilo.

ooo

Stern sedne s ostalima na stolice s tvrdim naslonima u sobi s kartama. Sušan Gomez, žena koja se upravo vratila u stroju, govorila je odrešitim i brzim govorom koji se Sternu činio užurbanim.

"Idemo", rekla je ona, "u samostan Sainte-Mere na reci Dordogne, u jugozapadnoj Francuskoj. Stići ćemo u 8.04 ujutro, u četvrtak, 7. aprila 1357. - to je dan profesorove poruke. Srećom po nas, tog se dana održava turnir u Castelgardu, i spektakl će privući velik broj ljudi iz okolnih krajeva, tako da nećemo biti primećeni."

Lupnula je po jednoj karti. "Samo za orijentaciju, samostan je ovde. Castelgard se nalazi ovde, preko reke. A utvrda La Roque je iznad samostana na visokoj, strmoj obali. Ima li pitanja?"

Odmahnuli su glavama.

"U redu. Stanje u regiji je pomalo nemirno. Kao što znate, u aprilu 1357. otprilike je dvadeseta godina Stogodišnjeg rata. Sedmi je mesec nakon engleske pobede kod Poitiersa, gde su zarobili francuskog kralja. Sada za njega traže otkupninu. A Francuska se bez kralja uskomešala.

Trenutno je Castelgard u rukama sir Olivera od Vannesa, britanskog viteza rodjenog u Francuskoj. Oliver je takodjer zauzeo i La Roque, gde pojačava odbranu dvorca. Sir Oliver je neugodna osoba, poznate zle ćudi. Zovu ga “Mesarom Crecvja” zbog njegovih ispada u bitkama."

"Znači, Oliver ima vlast nad oba grada?" reče Marek.

"U ovom trenutku, da. Medjutim, grupa odmetnutih vitezova, vodjena raspopljenim svestenikom pod imenom Arnaut de Cervole-"

"Vrhovni svestenik", reče Marek.

"Da, tačno tako, Vrhovni svestenik - kreće se prema toj regiji, i bez sumnje će pokušati preuzeti dvorce od Olivera. Mi verujemo da je Vrhovni svestenik još uvek nekoliko dana udaljen od dvorča. Ali borbe bi mogle započeti u bilo kojem trenutku, stoga ćemo brzo raditi."

Pomaknula se do druge karte, u većem merilu. Pokazivala je samostanske zgrade.

"Stižemo otprilike ovde, na rub Foret 45 de Sainte-Mere. S mesta našeg dolaska trebali bismo moći gledati ravno dole na samostan. S obzirom na to da je profesorova poruka stigla iz samostana, prvo ćemo ići direktno tamo. Kao što znate, u samostanu je glavno jelo dana u deset ujutro, i profesor će verovatno biti prisutan u to vreme. Uz malo sreće, naći ćemo ga tamo i vratiti nazad."

Marek reče: "Kako znate sve to? Mislio sam da niko nikad nije ušao u svet."

"To je tačno. Niko nikad nije. Ali promatrači blizu strojeva su svejedno doneli dovoljno informacija da znamo pozadinu baš ovog vremena. Ima li još nekih pitanja?"

Odmahnuli su glavama u znak negiranja.

"U redu. Vrlo je važno da dodjemo do profesora dok je još u samostanu. Ako ode ili u Castelgard ili u La Roque, biće puno teže. Imamo vrlo precizan plan zadatka. Očekujem da ćemo biti na terenu izmedju dva i tri sata. Celo ćemo se vreme držati zajedno. Ako bilo ko bude odvojen od drugih, upotrebite svoje spravice u ušima kako biste se ponovno našli. Naći ćemo profesora i odmah se vratiti. O.K.?"

"Shvatili smo."

"Imaćete dva pratioca, mene i Victora Baretta, onde u uglu. Pozdravi ih, Vic."
Drugi je pratilac bio mrzovoljan čovek koji je izgledao kao bivši marinac - čvrst i sposoban čovek. Barettova odeća iz onog vremena bila je više slična seljačkoj, labava i načinjena od materijala poput vrećevine. Kimnuo je glavom i lagano mahnuo. Činilo se da je loše raspoložen.

"O.K.?" reče Gomezova. "Druga pitanja?"

Chris reče: "Profesor Johnston je tamo tri dana?"

"Tako je."

"Sta lokalni meštani misle, ko je on?"

"Ne znamo", reče Gomezova. "Ne znamo zašto je uopste napustio stroj. Mora da je imao razlog. Ali kad je već u svetu, najjednostavnija stvar za njega bila bi da se pretvara da je činovnik ili učenjak iz Londona, na hodočašću u Santiago de Compostela u Španiji. Sainte-Mere je na hodočasničkoj ruti, i nije neobično da hodočasnici prekinu svoje putovanje, ostanu dan ili dva ili nedelju, pogotovo ako se sprijatelje s opatom, koji je osobita ličnost. Profesor je možda to učinio. Ili možda nije. Jednostavno ne znamo."

"Samo malo", Chris Hughes reče. "Neće li njegova prisutnost onde izmeniti lokalnu istoriju? Neće li on uticati na sled dogadjaja?"

"Ne. Neće."

"Kako znate?"

"Zato što ne može."

"Ali što je s vremenskim paradoksima?"

"Vremenskim paradoksima?"

"Tačno", reče Stern. "Znate, kao da odete u prošlost i ubijete svog dedu, tako da ne možete biti rodjeni i ne možete se vratiti i ubiti svog dedu-"

"A, to." Nestrpljivo je odmahnula glavom. "Nema vremenskih paradoksa."

"Kako to mislite? Naravno da ima."

>"Ne, nema", začuli su čvrst glas koji je došao iza njih. Okrenuli su se; tamo je bio Doniger. "Vremenski paradoksi se ne pojavljuju."

ooo "Kako to mislite?" reče Stern. Osećao se odbijeno jer je njegovo pitanje tretirano tako grubo.

"Ti takozvani vremenski paradoksi", rekao je Doniger, "u stvari nemaju veze s vremenom. Imaju veze s pretpostavkama o istoriji koje su zavodljive, ali krive. Zavodljive, zato što vam laskaju dajući vam verovati da možete imati uticaj na slijed dogañaja. I krive, zato što, naravno, ne možete."

"Ne možete imati uticaj na sled dogadjaja?"
Ne."

"Naravno da možete."

"Ne. Ne možete. To je najlakše videti ako uzmete savremeni primer. Odete tako na bejzbolsku utakmicu. Vankeeji i Metsi 46 -Yankeeji će pobediti, očito. Vi želite promeniti završetak tako da Metsi pobede. Sta možete učiniti? Vi ste samo jedna osoba u gomili. Ako pokušate otići do klupe s igračima, zaustaviće vas. Ako pokušate otići na teren, odvući će vas. Većina uobičajenih radnji koja vam je na raspolaganju završiće neuspehom i neće promeniti ishod utakmice.

Recimo da izaberete ekstremniju akciju: upucaćete bacača Yankeesa. Ali onog trenutka kad potegnete pištolj, najverovatnije će vas svladati obližnji navijači. Čak i ako vam uspe pucati, gotovo sigurno ćete promašiti. Ako uspete pogoditi bacača, šta je rezultat? Drugi bacač zauzeće njegovo mesto. I Yankeeji će pobediti.

Recimo da izaberete još ekstremniju akciju. Ispustićete nervni plin i ubiti sve na stadionu. Još jednom, verovatno nećete uspeti, iz istog razloga zbog kojeg je neverovatno da ćete uspeti ispaliti metak. Ali čak i ako uspete sve ubiti, još uvek niste uspeli promeniti ishod utakmice. Možete tvrditi da ste gurnuli istoriju u drugom smeru - a možda i jest tako - ali niste omogućili Metsima da dobiju utakmicu. Realno, ne postoji ništa što možete učiniti da omogućite Metsima da pobede. Ostajete ono što ste uvek bili: promatrač.

Isti se princip primenjuje na veliku većinu istorijskih okolnosti. Pojedinačna osoba može malo učiniti da promeni dogadjaje na bilo kakav smislen način. Naravno, velike mase ljudi mogu “promeniti tok istorije”. Ali jedna osoba? Ne."

"Možda je tako", reče Stern, "ali ja mogu ubiti svog dedu. A ako je on mrtav, onda ja ne mogu biti rodjen, stoga ne bih postojao i stoga ga ne bih mogao upucati. A to jest paradoks."

Bejzbolske momčadi.

"Da, tako je - uz pretpostavku da zaista ubijete svog dedu. Ali to se može pokazati teškim u praksi. Toliko mnogo stvari krene krivo u životu. Možete se ne susresti s njim u pravom trenutku. Može vas udariti autobus na putu k njemu. Ili se možete zaljubiti. Policija vas može uhapsiti. Možete ga prekasno ubiti, nakon što su vaši roditelji već začeti. Ili se možete naći s njim licem u lice, i shvatiti da ne možete pritisnuti obarač."

"Ali teoretski..."

"Kad govorimo o istoriji, teorije su bezvredne", reče Doniger prezirno odmahnuvši rukom. "Teorija je vredna jedino ako ima mogućnost predvideti ishode dogadjaja u budućnosti. Ali istorija beleži ljudske postupke - a nijedna teorija ne može predvideti ljudske postupke."

Protrljao je ruke.

"A sad, hoćemo li završiti sa svim tim spekulacijama i krenuti svojim putem?"

Začulo se mrmljanje drugih.

Stern pročisti grlo. "Zapravo," reče on, "mislim da ja ne idem."

ooo

Marek je to očekivao. Promatrao je Sterna dok su dobivali upute, primetivši način na koji se on stalno premeštao u stolici, kao da se nije uspevao udobno smestiti. Sternova uznemirenost je stalno rasla još od trenutka kad su započeli obilazak.

Sam Marek nije imao sumnju oko odlaska. Od svoje mladosti, on je živeo i udisao srednjovekovni svet, zamišljajući se u Warburgu i Carcassonni, Avignonu i Milanu. Pridružio se velškom ratu s Edvardom I. Video je kako gradjani Calaisa predaju svoj grad, i odlazio na sajmove u Champagni. Živeo je na sjajnim dvorovima Eleo- nore Akvitanske i Grofa de Berrvja. Marek će krenuti na ovo putovanje, bez obzira na sve. A što se tiče Sterna-

"Žao mi je," govorio je Stern, "ali ovo nije moja stvar. Ja sam se prijavio u profesorov tim samo zato što moja devojka pohadja letnju školu u Toulouseu. Ja nisam idtoricar. Ja sam naucnik. I uostalom, ne mislim da je sigurno."

Doniger reče: "Mislite da strojevi nisu sigurni?"

"Ne, mesto. Godina 1357. U Francuskoj je došlo do gradjanskog rata nakon Poitiersa. Slobodne grupe vojnika koje pljačkaju okolna mesta. Banditi, koljači, bezakonje posvuda."

Marek kimne. Ako bilo što, Stern je razumeo situaciju. Četrnaesto stoleće bilo je nestalni svet, opasan. Bio je to religiozni svet; većina ljudi išla je u crkvu barem jednom dnevno. Ali bio je to neverovatno nasilan svijet, u kojem su osvajačke vojske ubijale sve pred sobom, gde su žene i deca bivali rutinski raskomadani, gde se trudnim ženama paralo utrobu za rekreaciju. Bio je to svet u kojem se na sva usta hvalilo ideale viteštva, dok se bez predrasuda pljačkalo i ubijalo, u kojem su se žene zamišljale kao slabe i nežne, a ipak, one su gospodarile silnim bogatstvima, zapovedale dvorcima, imale nebrojene ljubavnike i smišljale ubistva i pobune. Bio je to svet pomičnih granica i promenjivih savezništava, često se menjajući od jednog do drugog dana. Bio je to svet smrti, kuga koje su mele sve pred sobom, boleština, neprestanog ratovanja.

Gordon reče Sternu: "Ja vas nikako ne bih želeo prisiljavati."

"Ali setite se," reče Doniger, "nećete biti sami. Šaljemo pratioce s vama."

"Žao mi je", Stern je ponavljao. "Žao mije."

Napokon, Marek reče: "Pustite ga da ostane. U pravu je. To nije njegovo razdoblje, i nije njegova stvar."

Sad kad si to spomenuo", reče Chris, "razmišljao sam: to nije ni moje razdoblje. Ja sam više kasno trinaesto nego doista četrnaesto stoleće. Možda bih trebao ostati s Davidom-"

"Zaboravi", reče Marek, prebacujući ruku oko Chrisova ramena. "Bićeš dobro." Marek je to promatrao kao šalu, iako je znao da se Chris baš i ne šali.

Baš i ne.

Prostorija je bila hladna. Ledena izmaglica im je pokrivala stopala i gležnjeve. Hodajući prema strojevima, pravili su nabore u magli.

Četiri kaveza bila su spojena zajedno pri podnožju, a peti je kavez stajao samostalno. Baretto reče: "Taj je moj", i zakorači u odvojeni kavez. Stao je uspravljen, buljeći prema napred, čekajući.

Sušan Gomez zakorači u jedan od kaveza na kupu, i reče: "Ostali polazite sa mnom."
Marek, Kate i Chris uspeli su se u kaveze do njenog. Činilo se da su strojevi na oprugama; lagano su se zaljujali svaki put kad je neko od njih ušao.

"Svi spremni?"

Ostali zamrmljaše i kimnuše glavama.

Baretto reče: "Prvo dame."

"Tu si u pravu", reče Gomezova. Činilo se da izmedju njih baš i nema neke simpatije. "U redu", ona će ostalima. "Idemo."

Chrisovo je srce počelo lupati. Osetio je vrtoglavicu i paniku. Skupio je dlanove u šake.

Gomezova reče: "Opustite se. Mislim da će vam se činiti prilično ugodno." Gurnula je keramički marker u prorez kod svojih stopala, i ponovno se uspravila.

"Evo nas. Zapamtite, svi budite vrlo mirni kad dodje vreme."

Strojevi su počeli zujati. Chris oseti laganu vibraciju u podnožju, pod stopalima. Zujanje strojeva postade glasnije. Izmaglica se u vrtlozima izmicala od podnožja strojeva. Strojevi su započeli krčati i škripati, kao da se metal savija. Zvuk je brzo postajao glasniji, sve dok nije postao stalan i glasan poput vriska.

"To je od tekućeg helija", reče Gomezova. "Metal se hladi do supravodljivih temperatura."

Vrištanje naglo prestane, i započne krčanje. "Infracrveno odobrenje", reče ona. "To je to."

Chris oseti kako mu se celo telo bez njegove volje počelo tresti. Pokušao se kontrolisati, ali noge su mu se tresle. Na trenutak ga je uhvatila panika - možda bi trebao otkazati - ali onda je začuo snimljeni glas kako govori: "Budite mirni - oči držite otvorenima-"

Prekasno, pomisli. Prekasno.

"-duboko udahnite - zadržite dah... Sad!"

Kružni prsten spustio se prema njemu od glave, krećući se brzo prema stopalima. Kliknuo je kad je dotaknuo podnožje. I trenutak kasnije, pojavio se zaslepljujući bljesak svetlosti - sjajniji od sunca - došavši sa svih strana oko njega - ali nije ništa osetio. U stvari, imao je čudan nagli osećaj hladne nepristranosti, kao da sad promatra daleki prizor.

Svijet oko njega bio je potpuno, krajnje tih.

Video je kako Barettov obližnji stroj postaje veći i kako se izdiže nad njim. Video je Baretta, diva, i njegovo ogromno lice s čudovišno velikim porama, kako se saginje i promatra ih s visine.

Još bljeskova.

Kako je Barettov stroj postajao veći, takodjer se činilo da se odmiče od njih, otkrivajući sye širi prostor na podu: golemo polje tamnog gumenog poda koji se prostirao u daljinu.

Još bljeskova.

Gumeni je pod imao uzorak uzdignutih krugova. Sad su se ti krugovi počeli uzdizati oko njega poput crnih klisura. Uskoro su crne stene narasle tako visoko da su izgledale poput crnih nebodera, spajajući se pri vrhu, zastirući svetlo iznad. Naposletku, neboderi su se dodirnuli i svet postade mračan.

Još bljeskova.

Utonuli su na trenutak u crnilo poput tinte, pre no što je razaznao treperave vrškove svetlosti, složene u uzorak mreže koja se prostirala u svim smerovima. Bilo je to kao da se nalaze u golemom sjajnom kristalu.
Dok je Chris promatrao, vršci svetla postajali su svetliji i veći, njihovi su se rubovi gubili, sve dok svaki od njih nije postao nejasna žarka lopta. Pitao se jesu li to atomi.

Više nije mogao videti mrežu, samo nekoliko obližnjih lopti. Njegov se kavez pomicao direktno prema jednoj žarkoj lopti, koja je izgledala kao da pulsira, menjajući svoj oblik u treperavom ritmu.

Zatim su se našli unutar lopte, uronjeni u žarku blještavu maglu koja je, činilo se, snažno drhtala.

A zatim je užarenost izbledela, i onda nestala. Visili su u crnilu bez obeležja. Ništa. Crnilo.

Ali onda je shvatio da još uvek tonu prema dole, sada se uputivši prema uskipeloj površini crnog oceana u crnoj noći. Ocean je šibao i ključao, stvarajući uskipelu penu obojenu nijansom plave boje. Dok su silazili prema površini, pena se povećavala. Chris vide da je jedan zasebni mehurić imao izuzetno jarki, plavi sjaj. Njegov se stroj ubrzano pomicao prema tom sjaju, leteći sve brže i brže, i imao je čudan osećaj da će se razbiti u peni, a onda su ušli u mehur i začuo je glasan, prodoran vrisak.

Str 65

 __________________________

37 Metropolitan muzej umetnosti
38 Volumetrijski ispitati količinu hemijskih otopina postupnim dodavanjem rastopine iz merne cijevi.
39 A.D. - anno Domini, godine Gospodnje.
40 Preljubničin skok.
41 Standard za komprimiranje digitalnih pokretnih slika (videozapisa).
42 U originalu SQUID - superconducting quantum interference device.
43 U originalu CTC - Closed Timelike Curve.
44 Vrsta haljetka-prsluka.
45 francuski suma

Nastavci : Romani u nastavcima