Groteska u romanu „Mrtve duše“ N.V. Gogolja

 

                                       

       Gogolj je pisao i delovao između perioda romantizma i realizma, i veruje se da je jedan od najtalentiranijih i najvećih ruskih pisaca, koji je imao najviše emocionalnih i mentalnih poteškoća. Ne postoji dovoljno informacija o njegovom životu, ali ono što znamo o njemu na neki način omogućava da se upoznamo sa njegovim unutrašnjim demonima s kojima se borio dok je pisao Mrtve duše. Bio je prvi pisac proze na ruskom jeziku, i smatra se začetnikom ruskog realizma.            

      Njegovo delo Mrtve duše razapeto je između komičnog i tragičnog, tu čitalac ne može zaustaviti svoj smeh, iako mu ostavlja i osećaj gađenja nad likovima koje Gogolj izvanredno slika. Ono što znamo je da je Gogolj bio čovek koji je znao baratati sa fantastičnim, sa grotesknim, čovek koji nas tera da se smejemo, ali istovremeno ukazuje na neke od užasa, u većini slučajeva, grotesknih užasa sveta oko nas. Njegova mašta je činila čuda sa jezikom i svetom njegovih priča. Pokazuje nam izvanrednu kombinaciju humora i groteske, ironije i sarkazma.

„Više nego što je satiričan, Gogolj je fantastičan i didaktičan, mešavina ćudljivog poete i demonom opterećenog religioznog moraliste. (...) Gogolj je slikar samozadovoljne inferiornosti ljudskog roda.“1 

      Bio je izvrstan u slikanju junaka koji su nosioci najgorih ljudskih osobina, pri čemu se čitaocu obraćao kao učesniku koji svedoči događajima o kojima pripoveda. Gogolj je imao talenat da iskopa i prikaže suštinu nekog zla u društvu, polazilo mu je za rukom da nekoliko ponižavajuće loših osobina izvuče i sjedini ih u jednom liku kojeg onda mi upoznajemo u Mrtvim dušama. Njega je mučio taj stvoreni svet, kao da se prepustio volji đavola koji mu je otkrio kako čovek funkcioniše na najnižem stepenu svog postojanja, kao da mu je otkrio najstrašnije tajne zla, pa je to bila neka vrsta noćne more koju je sam stvorio ali nije znao kako zaustaviti taj tok ili izaći iz njega. Kao što je bio slučaj i sa Kafkom, Gogolj je iscedio u umetnost svoje unutrašnje užase i noćne more. On je pisao o strašilu svakodnevnog života, o površnosti i banalnosti operisanja društva, svemu onom što ga je i samog progonilo i što je pokušavao ismejati svojim karikaturama.

 “Dugo su mi još nepojmljive sile dosudile da idem ruku pod ruku sa svojim čudnim junacima, da promatram život što veličanstveno protiče mimo mene, da ga promatram kroz smeh vidljiv svetu i kroz suze, nevidljive i nepoznate svetu!”2

     Nikada nije u postojanje došla druga knjiga (Čistilište) u kojoj se mrtve duše bude, u kojoj se pokreće moralna snaga Gogoljeve podsvesti koju je nasledio od svoje majke. Od nje je dobio i religijski fanatizam, ako ne tokom celog života, zasigurno na njegovom kraju, zbog kojeg smo ostali uskraćeni za nastavak ovog remek dela ruske proze. Možda je i bolje što Gogolj nije napisao drugu i treću knjigu, jer je mogao zapasti u moralno podučavanje kroz svoje junake, dok ovako njegovi čitaoci ostaju u svetu ironije i karikature ruskog društva, u gorkastom smehu izazvanom grotesknim obeležjima priče. Gogolj jednostavno nije mogao poverovati da običan čovek može odoleti đavolu. 

      Tamarin je grotesku video i u Gogoljevom uništavanju sopstvenog dela, dok ga je 'progonio đavo'. Kako kaže, protivrečnosti mehanizacije živog - oživljavanja neživog, daju groteskni utisak. Navodi primer kada se tehnologija koju je čovek stvorio okreće protiv njega i napada ga, kao što se delo našeg pisca okrenulo protiv njega i uništilo ga. Gogolj je svoje delo najednom video kao delo đavola, kao svog neprijatelja, i bio je prinuđen da ga uništi. I kritike i on sam, videli su ovo delo kao uvredu, blaćenje Rusije, ali i celog ljudskog roda. 

 “Sam Gogolj je doprineo razbuktavanju kritike Mrtvih duša kao klevetničkog dela u odnosu prema Rusiji: "To je odvratno podrugivanje Rusiji" - priznao je pisac u trenutku pokajanja i odricanja od svog romana, da bi zatim drugi mračnjaci za njim ponavljali: i ne samo Rusiji nego i svemu čovečanstvu, svemu što je stvorio Bog!“ 3.

        Njegovi religijski zanosi presudili su književnom delu koje možemo shvatiti jedino ako smo objasnili njegove unutrašnje nedoumice. Gogolj je imao izniman strah od đavola, i pred kraj svog života halucinirao je njegovo otelotvorenje koje ga je navelo da spali rukopise kojima je i sam sudio kao delu đavola. 

     U Mrtvim dušama pisac odmah na početku romana pravi distancu između sebe i Čičikova, govoreći nam da ne zna otkud neženjama šal koji ovaj nosi, jer ga on sam nikada nije nosio. Tu počinjemo gledati Čičikova kao nekog ko ipak ne pripada proseku, uprkos tome što ga na početku opisuje kao neupadljivog netipičnog čoveka. Na drugim mestima međutim, pisac i glavni lik se stapaju kroz specifične delove poetičnosti u romanu. Mereškovski je tvrdio da je Čičikov Gogolj, i da ako Gogolj uspe da spasi svog junaka, uspeće tako spasiti i samoga sebe. Kad Čičikov padne u vatru i blizu je propasti, naime preti mu surova kazna na kraju romana, Gogolj spašava njegovu dušu tako što je izranja na videlo, ali čim opasnost počne da se udaljava i ukazuje se izlaz, Čičikovljeva duša opet nestaje iza tmurnih slojeva njegove ličnosti, i pisac ga ne uspeva spasiti, kao ni samoga sebe. On prozire kako bi se čovek kao što je Čičikov poneo u situaciji kada je spašen iz krize u koju je zapao, i ne može ne razviti takav sled događaja u kojima Čičikov zaboravlja svoje pokajanje i vraća se starim navikama mišljenja. Čini se kao da je pisac morao pratiti ono što zna o ljudskom karakteru, uprkos svojoj želji i težnji da od Čičikova napravi nekog ko se razvija u poštenog lika.    

       Dragan Nedeljković Gogolja vidi kao nekoga ko se borio da predstavi svetu stranu sveta, ali u tome nije uspeo, ostavši u mraku, a na kraju ga je ta želja i otpor prema samom sebi uništio. Svesni smo šta se desilo Gogolju na kraju njegovog života. On je živa duša među mrtvim dušama koja je izašla slomljena iz pakla kojeg je sam stvorio. Nije mogao odoleti pritisku svojih mrtvih duša.  

 Zana Bitić 

diplomski rad 

 ____________________ 

1. Nedeljković, Dragan. Gogoljeve “Mrtve duše”. Vrnjačka Banja: Zamak kulture, 1974. Str. 101.

2. Gogolj, Nikolaj Vasiljevič. Mrtve duše.Zagreb: Liber, 1980. Str. 135.  

3.Nedeljković, Dragan. Gogoljeve “Mrtve duše”. Vrnjačka Banja: Zamak kulture, 1974. Str. 5.