tekst je downloadovan u BLOGu gde su slike za dalji nastavak
23
Skratio sam telefonski razgovor, jer sam se plašio da će roditelji svaki čas da banu. Ali ipak nisu. G. Antolini je bio veoma ljubazan. Rekao je kako mogu odmah da dođem do njega, ako hoću. Mislim da sam verovatno probudio i njega i njegovu ženu, jer im je trebalo sto godina da se jave. Odmah me pitao da li se nešto desilo, a ja mu rekao da nije. Rekao sam mu, ipak, da sam izbačen iz Pensija. Mislio sam kako baš mogu i da mu kažem. "Blagi bože", rekao je kad je to čuo. Oduvek je imao smisla za humor. Rekao mi je da odmah dođem do njega ako sam raspoložen.On je bio možda najbolji nastavnik koga sam ikad imao, taj g. Antolini. Bio je prilično mlad, ne mnogo stariji od mog brata D.B.-a, i mogao si da se zezaš s njim a da ipak ne izgubiš poštovanje prema njemu. On je bio taj koji je na kraju podigao onog dečaka što je skočio kroz prozor, tog Džemsa Kastla o kome sam vam pričao. Stari g. Antolini mu je opipao puls i sve, a onda skinuo kaput, prebacio ga preko Džemsa Kastla i odneo ga skroz do ambulante. Uopšte nije mario što će sav kaput da se okrvavi.
Kad sam se vratio u D. B.-ovu sobu, Feba je bila uključila radio. Čula se neka muzika za igru. Pustila je, ipak, sasvim tiho, da ne čuje naša devojka. Trebalo je videti Febu. Sedela je nasred kreveta, na pokrivaču, savijenih nogu kao neki jogin. Slušala je muziku. Ona me stvarno obara.
"Hajde", rekoh. "Je l' ti se igra?" Učio sam je da igra i sve kad je bila još sasvim mala. Ona odlično igra. Mislim, naučio sam je samo nekoliko stvari. Uglavnom je sve naučila sama. Ne možeš naučiti nekoga kako se stvarno igra.
"U cipelama si", rekla je.
"Skinuću ih. Hajde
Bukvalno je skočila sa kreveta i pričekala da skinem cipele, a onda sam igrao neko vreme s njom. Ona neviđeno igra. Ozbiljno. Ne volim kad ljudi igraju sa decom jer to najčešće grozno izgleda. Mislim, ako ste u nekom restoranu i vidite kako neki stariji čovek izvodi svoje dete na podijum za igru. Obično povlače detetu haljinicu na leđima, iz nepažnje, a dete ionako uopšte ne zna da igra, i to grozno izgleda, ali ja to ne radim napolju sa Febom ili nešto. Mi se samo zezamo u kući. Sa njom je ionako drukčije, jer ona ume da igra. Ume u svemu da te prati. Mislim, ako je držiš čvrsto uz sebe, tako da nije važno što su ti noge toliko duže od njenih. Ona ostaje sve vreme uz tebe. Možeš da menjaš korak ili izvodiš neke kulovske figure ili čak svinguješ pomalo - ona ostaje sve vreme uz tebe. Možeš čak da zaigraš i tango, najozbiljnije.
Odigrali smo jedno četiri numere. U pauzi između njih, stravično je smešna. Samo stoji u poziciji za igru. Neće čak ni da govori ili nešto. Oboje treba da stojite u poziciji za igru i čekate da orkestar ponovo zasvira. To me stvarno obara. Ne smeš čak ni da se smiješ ili nešto.
Sve u svemu, odigrali smo jedno četiri numere, a onda sam isključio radio. Feba je uskočila natrag u krevet i zavukla se ispod pokrivača. "Napredujem, zar ne?" pitala me.
"Itekako", rekoh. Ponovo sam seo na krevet, pored nje. Malo mi je kao ponestalo daha. Toliko sam pušio da sam jedva disao. Ona se nije čak ni zadihala.
"Pipni mi čelo", najednom je rekla.
"Zašto?"
"Pipni ga. Samo ga pipni."
Pipnuo sam ga. Ali ništa nisam osetio.
"Da li se oseća koliko je vrelo?" rekla je.
"Ne. Zar bi trebalo?"
"Da - to ja izvodim. Pipni opet."
Ponovo sam pipnuo. I dalje ništa nisam osetio, ali sam rekao: "Mislim da sad počinje." Nisam hteo da dobije neki prokleti kompleks ili nešto. Klimnula je. "Mogu da izvedem da pređe iznad ternometra."
"Termometra. Kako to?"
"Alisa Holmborg mi je pokazala kako se to radi. Samo prekrstiš noge i zadržiš dah i misliš na nešto jako, jako vrelo. Na radijator ili nešto. Onda ti se čitavo čelo tako usija da možeš nekom i ruku da opečeš."
To me oborilo. Trgnuo sam ruku s njenog čela kao da sam u stravičnoj opasnosti. "Hvala ti što si mi rekla", kazao sam. "Oh, ne bih tebi opekla ruku. Stala bih pre nego što - šššš!" Najednom se, neviđeno hitro, uspravila na krevetu.
Prestravilo me kad je to uradila. "Šta je sad?" rekoh.
"Ulazna vrata", nekako je glasno prošaptala. "To su oni!"
Skočio sam i brzo ugasio svetlo nad stolom. Zatim sam zgnječio cigaretu o cipelu i gurnuo je u džep. Onda sam panično mahao rukama po vazduhu, da rasteram dim - uopšte nije trebalo da pušim, Isuse. Dograbio sam cipele, ušao u plakar i zatvorio vrata. Ljudi moji, srce mi je tuklo kao sumanuto.
Čuo sam kako majka ulazi u sobu.
"Febo?" rekla je. "Dosta je bilo. Videla sam svetlo, mlada damo."
"Zdravo!" čuo sam Febu. "Nisam mogla da zaspim. Jeste li se lepo proveli?"
"Divno", rekla je majka, ali osećalo se da ne misli tako. Ona ne uživa baš preterano u izlascima. "Zašto si budna, ako smem da pitam? Da li ti je bilo dovoljno toplo?"
"Jeste, ali uopšte nisam mogla da zaspim."
"Febo, da nisi možda pušila ovde? Molim te reci mi istinu, mlada damo."
"Šta?" rekla je Feba.
"Čula si me."
"Samo sam zapalila jednu, na sekund. Samo sam jednom pućnula. Onda sam je bacila kroz prozor."
"Zašto, ako smem da pitam?"
"Nisam mogla da zaspim."
"Ne sviđa mi se to, Febo. To mi se uopšte ne sviđa", rekla je majka. "Hoćeš li, možda, još jedno ćebe?"
"Ne, hvala. Laku noć!" rekla je Feba. Pokušavala je da je se otarasi, lepo se videlo.
"Kakav je bio film?" upitala je majka.
"Odličan. Sve osim Alisine majke. Stalno se naginjala i pitala je da li se gripozno oseća. U toku celog filma. Išli smo taksijem kući."
"Daj da ti pipnem čelo."
"Ništa nisam dobila. Ni njoj ništa nije bilo. Samo njena majka."
"Dobro. Spavaj sad. Kakva je bila večera?"
"Bljakava", rekla je Feba.
"Čula si šta je otac rekao za upotrebu takvih reči. Šta je bilo bljakavo? Imala si divan jagnjeći kotlet. Prošla sam čitavu Leksington aveniju samo da bih..."
"Jagnjetina je bila dobra, ali Šarlin uvek diše u mene kad nešto spusti. Diše po hrani i svuda. Diše po svemu."
"Dobro. Spavaj sad. Poljubi mamu. Jesi li se pomolila?"
"Jesam, u kupatilu. Laku noć!"
"Laku noć. Odmah da si zaspala. Glava mi puca", rekla je majka. Ona često pati od glavobolje. Ozbiljno.
"Uzmi neki aspirin", rekla je Feba. "Holden dolazi u sredu, zar ne?"
"Koliko ja znam. Pokrij se sad. Sasvim se pokrij."
Čuo sam kako majka izlazi i zatvara vrata. Pričekao sam dva-tri minuta, a onda izašao iz plakara. Naleteo sam pravo na Febu, jer je u sobi bio mrak, a ona izašla iz kreveta da mi saopšti šta je bilo. "Jesam li te povredio?" rekoh. Moralo je da se šapuće, jer su oboje bili u kući. "Moram da bežim", rekoh. Našao sam ivicu kreveta u mraku, seo na nju i počeo da obuvam cipele. Prilično sam bio nervozan, priznajem.
"Ne idi sad", šapnula je Feba. "Pričekaj da legnu!"
"Ne. Sad. Sad je najbolje", rekoh. "Ona će biti u kupatilu, a tata će da uključi vesti ili nešto. Sad je najbolje." Jedva sam vezivao pertle, toliko sam bio nervozan. Nije da bi me ubili ili nešto da su me zatekli u kući, ali bilo bi krajnje neprijatno i sve. "Gde si nestala?" rekao sam Febi. Bilo je tako mračno da je nisam video.
"Ovde sam." Stajala je pored mene. Uopšte je nisam video.
"Ostavio sam proklete kofere na stanici", rekoh. "Slušaj. Imaš li nešto para, Feb? Bukvalno sam dekintiran."
"Samo moj novac za Božić. Za poklone i sve. Nisam još ni išla u kupovinu."
"A." Nisam hteo da uzimam njen božićni novac.
"Hoćeš li malo?" rekla je.
"Neću da uzimam tvoj božićni novac."
"Mogu da ti pozajmim nešto", rekla je. Onda sam je čuo kod D.B.-ovog stola, kako otvara mali milion fioka i pipa po njima. Bilo je sasvim crno, toliko je bilo mračno u sobi. "Ako odeš negde, nećeš me gledati u predstavi", rekla je. Glas joj je imao neki čudan prizvuk kad je to rekla.
"Gledaću te. Neću da odem pre toga. Misliš da bih propustio predstavu?" rekoh. "Šta ću da uradim - verovatno ću da ostanem kod gospodina Antolinija do možda utorka uveče. Onda ću da dođem kući. Zvrcnuću te, ako mi se ukaže prilika."
"Evo", rekla je Feba. Pokušavala je da mi da novac, ali nije mogla da nađe moju ruku.
"Gde?"
Stavila mi je novac u šaku.
"Ej, ne treba mi toliko", rekoh. "Daj mi samo dva dolara, to je dosta. Bez zezanja - evo." Pokušavao sam da joj vratim, ali nije htela da uzme.
"Slobodno uzmi sve. Vratićeš mi. Donesi mi na predstavu."
"Koliko tu ima, Isuse?"
"Osam dolara i osamdeset pet centi, šezdeset pet centi. Nešto sam potrošila."
Tada sam, najednom, zaplakao. Nisam mogao da se savladam. Plakao sam tako da me ne čuju u kući, ali plakao sam. Febu je užasno prepalo kad sam počeo, pa je prišla i pokušala da me natera da prestanem, ali kad jednom počneš, ne možeš tek tako da prestaneš. Još sam sedeo na ivici kreveta dok sam plakao, a ona me zagrlila jednom rukom i ja sam zagrlio nju, ali još dugo nisam mogao da prestanem. Pomislio sam da ću da se ugušim ili nešto. Ljudi moji, kako sam prepao Febu. Prozor je bio otvoren i sve, i mogao sam da osetim kako drhti, jer je imala samo pidžamu na sebi. Pokušao sam da je nateram da se vrati u krevet, ali nije htela. Na kraju sam prestao. Ali stvarno mi je dugo trebalo, veoma dugo. Onda sam zakopčao kaput i sve. Rekao sam joj da ćemo se čuti. Rekla mi je da mogu da spavam s njom ako hoću, ali rekao sam da neću, i da je bolje da se izgubim jer me g. Antolini čeka. Onda sam izvadio moju lovačku kapu iz džepa na kaputu i dao joj. Ona voli takve šašave kape. Nije htela da je uzme, ali sam je naterao. Kladim se da je spavala s njom na glavi i sve. Ona stvarno obožava takve kape. Ponovo sam joj rekao da ću je zvrcnuti ako mi se ukaže prilika, a onda sam otišao.
Iz nekog razloga, bilo je daleko lakše izaći iz kuće nego što je bilo da se uđe u nju. Pre svega, nisam više mario da li će da me nađu u kući ili neće.
Najozbiljnije.
Mislio sam - ako me nađu, našli su me. Skoro da sam to i poželeo, na neki način.
Sišao sam stepenicama skroz do dole, umesto da pozovem lift. Išao sam sporednim stepeništem. Malo je falilo da skršim vrat preko deset miliona kanti za đubre, ali uspeo sam da prođem. Liftboj me nije čak ni video. Verovatno i sad misli da sam gore kod Dikstejnovih.
24
Antolinijevi su živeli u nekom luksuznom stanu na Saton Plejsu, s dva
stepenika niz koje se ulazilo u dnevnu sobu, sa šankom i sve. Bio sam već
nekoliko puta tamo jer je, kad sam napustio Elkton Hils, g. Antolini prilično
često dolazio kod nas na večeru, da vidi kako se snalazim. Tada nije bio
oženjen. Zatim, kad se oženio, često sam igrao tenis sa njim i gđom Antolini
u teniskom klubu Vest Sajda, u Forest Hilsu na Long Aj-lendu. Gđa Antolini
je bila njihov član. Bila je prepuna para i jedno šezdeset godina starija od g.
Antolinija, ali činilo se da se prilično dobro slažu. Pre svega, oboje su bili
intelektualno nastrojeni, pogotovo g. Antolini, osim što je on više voleo šalu
nego intelektualni razgovor kad si s njim - slično kao D.B. Gđa Antolini je
uglavnom bila ozbiljna. Bolovala je od astme. Oboje su pročitali sve D.B.-
ove priče - i gđa Antolini - i, kada se D.B. spremao za Holivud, g. Antolini
mu se javio i rekao mu da ne ide. Ali on je svejedno otišao. G. Antolini je
rekao da svako ko tako dobro piše kao D.B. nema zašto da ide u Holivud. To
je u suštini baš ono što sam i ja rekao.
Otpešačio bih do njihove kuće, jer nisam hteo da trošim išta od Febinog božičnog novca ako baš ne moram, ali čudno sam se osećao kad sam izašao napolje. Kao neka vrtoglavica, šta li. I tako sam uzeo taksi. Nisam hteo, ali uzeo sam ga. Teško mi je bilo čak i da ga nađem.
Kad sam zazvonio, g. Antolini mi je otvorio vrata - pošto me je liftboj najzad pustio gore, strvina. G. Antolini je bio u bade-mantilu i papučama, i držao je čašu viskija sa sodom. Bio je prilično rafiniran tip, a i inače je voleo da pije. "Holdene! Gde si, dečko?" rekao je. "Gospode, porastao je još čitavih pola metra. Baš mi je drago što te vidim."
"Kako ste, gospodine Antolini? Kako je gospoda Antolini?"
"Oboje smo gala. Daj mi taj kaput." Skinuo mi je kaput i okačio ga. "Očekivao sam da vidim novorođenče u tvojim rukama. Nigde utočišta. Snežne pahulje na tvojim trepavicama." Bio je prilično vickast ponekad. Okrenuo se i viknuo ka kuhinji: "Lilijan! Šta je s kafom?" Lilijan je bilo ime gđe Antolini.
"Gotova je", doviknula je ona. "Da lije to Holden? Zdravo, Holdene!"
"Zdravo, gospodo Antolini!"
Kod njih se uvek vikalo. Sve zato što njih dvoje nikad nisu bili istovremeno u istoj prostoriji. To je bilo pomalo komično.
"Sedi, Holdene", rekao je g. Antolini. Videlo se da je malo popio. Soba je izgledala kao da je u njoj bila neka sedeljka. Čaše na sve strane, i činijice s kikirikijem. "Oprosti za ovaj nered", rekao je. "Zabavljali smo neke prijatelje gospođe Antolini, iz Bufala... neke bufale, u suštini."
Nasmejao sam se, a gđa Antolini mi je doviknula nešto iz kuhinje, ali nisam je dobro čuo. "Šta je rekla?" upitao sam g. Antolinija.
"Rekla je da ne gledaš u nju kad se pojavi. Tek što se pridigla iz mrtvih. Uzmi cigaretu. Pušiš li sad?"
"Hvala", rekoh. Uzeo sam cigaretu iz kutije koju mi je ponudio. "Samo ponekad. Ja sam umeren pušač."
"Ubeđen sam", rekao je. Pripalio mi je nekim velikim upaljačem sa stola. "Tako znači. Ti i Pensi ste raskinuli", rekao je. Stalno se tako izražavao. Ponekad mi je to bilo prilično zabavno, a ponekad nije. Nekako je malo preterivao u tome. Ne mislim da nije bio duhovit ili nešto - bio je - ali nervira ponekad kad neko stalno govori stvari kao 'Ti i Pensi ste raskinuli'. I D.B. preteruje u tome.
"U čemu je bio problem?" upitao me g. Antolini. "Kako si prošao iz engleskog? Možeš smesta da se kupiš odavde ako si pao engleski, ti koji si pravi mali as za sastave."
"Ma ne, prošao sam engleski bez problema. Mada smo se uglavnom bavili literaturom. Pisao sam možda samo dva sastava u čitavom polugodištu", rekoh. "Ali pao sam iz 'usmenog izražavanja'. I to smo morali da pohađamo - 'izražavanje'. To sam pao."
"Zašto?"
"Ma ne znam." Nisam bio preterano raspoložen da mu objašnjavam. Još mi se nekako vrtelo ili nešto, i najednom me užasno zabolela glava. Ozbiljno. Ali videlo se da je zainteresovan, pa sam mu malo pričao o tome. "To je predmet gde svaki učenik treba da ustane i održi govor. Znate već. Spontano i sve. I, ako taj što govori samo malo skrene s teme, treba mu odmah viknuti 'Digresija!' To me stvarno izluđivalo. Nisam dobio prolaznu ocenu."
"Zašto?"
"Ma ne znam. To sa digresijom išlo mi je na nerve. Ne znam. Problem je što ja volim kad neko pravi digresije. To je zanimljivije i sve." "Zar tebi nije stalo da se neko drži teme dok ti priča nešto?"
"Ma naravno. Volim kad se neko drži teme. Ali ne volim kad se baš mnogo drži teme. Ne znam. Ne volim valjda kad se neko neprekidno drži teme. A najbolje ocene iz usmenog izražavanja pokupili su baš oni koji su se neprekidno držali teme. Ali tamo je bio jedan učenik, Ričard Kinsela. Taj se nije mnogo držao teme i svi su mu stalno vikali 'Digresija!' Užasno je bilo, jer je on, pre svega, vrlo nervozan lik - mislim, baš je bio nervozan - i usne su mu uvek podrhtavale kad bi na njega došao red da održi govor, i jedva si mogao da ga čuješ ako sediš negde skroz pozadi. Kad bi mu usne malo prestale da drhte, baš sam voleo njegove govore, više nego bilo čije. Ali ni on nije prošao. Dobio je lošu ocenu jer su mu stalno vikali 'Digresija!' Na primer, govorio je o nekoj farmi koju je njegov otac kupio u Vermontu. Sve vreme dok je govorio, vikali su mu 'Digresija!' a nastavnik, gospodin Vinson, dao mu je slabu, jer nije rekao koje sve vrste životinja i biljaka i ostalog gaje na toj farmi. Šta je taj Ričard Kinsela radio - počeo bi da govori o svemu tome, a onda bi odjednom počeo da priča o nekom pismu koje je njegova majka dobila od njegovog ujaka, i kako je taj ujak dobio dečju paralizu i sve u četrdeset drugoj godini, i kako nikome nije dao da ga poseti u bolnici jer nije hteo da ga iko vidi u onoj protezi. Sve to nije imalo mnogo veze s farmom - priznajem - ali lepo je bilo. Lepo je kad ti neko priča o svom ujaku. Pogotovo kad počne da priča o očevoj farmi pa se odjednom zainteresuje za ujaka. Mislim, odvratno je stalno vikati 'Digresija!' kad neko tako lepo priča i sav je uzbuđen. Ne znam. Teško je objasniti." Nisam baš ni imao volje da pokušavam. Pre svega, odjednom me spopala stravična glavobolja. Molio sam boga da stara gđa Antolini donese već jednom tu kafu. To je nešto što me užasno nervira - mislim, kad neko kaže da je kafa gotova, a nije.
"Holdene... Samo jedno kratko, pomalo dosadno, pedagoško pitanje. Zar ne misliš da za sve postoji vreme i mesto? Kad neko počne da ti priča o očevoj farmi, zar ne treba da se drži toga, pa tek onda pređe na priču o ujakovoj protezi? Ili, ako je ujakova proteza tako izazovna tema, nije li trebalo to da odabere za svoj govor - a ne farmu?"
Nisam bio raspoložen da nešto razmišljam i odgovaram i sve. Bolela me glava i loše sam se osećao. Čak me nešto boleo i stomak, ako baš hoćete da znate.
"Ma da - ne znam. Valjda je trebalo. Mislim, valjda je trebalo da odabere ujaka kao temu umesto farme, ako mu je to bilo zanimljivije. Ali evo šta hoću da kažem - često se desi da ne znaš šta te više zanima dok ne počneš da pričaš o nečemu što te u suštini ne zanima toliko. Mislim, ponekad ništa ne možeš da učiniš. Ako neko interesantno priča i sav se uzbudi zbog toga, mislim da ga treba ostaviti na miru. Volim kad se neko uzbuđuje zbog nečega. Lepo je to. Ali vi ne znate tog nastavnika, gospodina Vinsona. Taj je stvarno mogao da te izludi ponekad, on i prokleti razred. Mislim, stalno je govorio da sve uopštiš i uprostiš. Kod nekih stvari to jednostavno ne možeš. Mislim, teško da ikad možeš nešto da uprostiš ili uopštiš samo zato što to neko traži od tebe. Ne znate vi tog Vinsona. Mislim, možda je on vrlo inteligentan i sve, ali lepo se videlo da nema baš mnogo mozga u glavi."
"Kafa, gospodo, konačno", rekla nam je gđa Antolini. Ušla je noseći poslužavnik s kafom, kolačima i ostalim stvarima. "Holdene, nemoj ni slučajno da me pogledaš. Izgledam kao čudo."
"Zdravo, gospodo Antolini", rekoh. Počeo sam da ustajem i sve, ali me g. Antolini uhvatio za sako i povukao natrag. Kosa stare gđe Antolini bila je puna onih gvozdenih viklera, i uopšte nije bila nakarminisana ili nešto. Nije baš čarobno izgledala. Izgledala je prilično stara i sve.
"Ostaviću ovo tu. Samo navalite, vas dvojica", rekla je. Spustila je poslužavnik na stočić, gurnuvši čaše u stranu. "Kako ti je majka, Holdene?"
"Dobro je, hvala. Nisam je baš skoro video, ali poslednje što sam..."
"Dušo, ako Holdenu zatreba nešto, sve je u plakaru za rublje. Na gornjoj polici. Ja odoh u krevet. Potpuno sam grogi", rekla je gđa Antolini. Tako je i izgledala. "Možete li vi momci sami da namestite kauč?"
"Sve ćemo da sredimo. Samo ti lezi", rekao je g. Antolini. Poljubio je gđu Antolini, a ona se pozdravila sa mnom i otišla u spavaću sobu. Njih dvoje su se uvek mnogo ljubili pred drugima.
Otpio sam malo kafe i uzeo možda pola nekog kolača koji je bio tvrd kao kamen. Stari g. Antolini je samo popio još jedan viski sa sodom. Pravio ih je dosta jake, videlo se. Lako je mogao da postane alkoholičar ako malo ne pripazi.
"Ručao sam sa tvojim tatom pre dve-tri nedelje", najednom je rekao.
"Nisi znao?"
"Ne, nisam."
"Svestan si, naravno, da je on strašno zabrinut za tebe?"
"Znam. Znam da jeste", rekoh.
"Očigledno je, pre nego što mi se javio, dobio dugačko, prilično neprijatno pismo od tvog poslednjeg direktora, u smislu da se ni najmanje nisi trudio u školi. Izostajao sa časova. Dolazio uvek nespreman. Sve u svemu, totalno si..."
"Nisam izostajao sa časova. Nije smelo da se izostaje. Samo sam možda ponekad propustio nešto, kao to izražavanje o kome sam vam pričao, ali nisam izostajao."
Uopšte nisam bio raspoložen za razgovor o tome. Od kafe mi je malo popustilo u stomaku, ali me i dalje mučila ta odvratna glavobolja.
G. Antolini je zapalio novu cigaretu. Pušio je kao manijak. Onda je rekao: "Najiskrenije, ne znam šta da ti kažem, Holdene."
"Znam. Teško je razgovarati sa mnom. Svestan sam toga."
"Imam osećaj da se krećeš prema nekom stravičnom padu. Ali ne znam, iskreno, o kakvom se padu... Slušaš li me?"
"Da."
Očigledno je pokušavao da se koncentriše.
"To bi moglo da bude tako da u tridesetoj sediš u nekom baru i mrziš svakoga ko uđe izgledajući kao da je možda u koledžu igrao ragbi. A opet, mogao bi da pokupiš taman toliko obrazovanja da mrziš ljude koji kažu: 'To je tajna između nas dvojice'. Ili možda završiš u nekoj kancelariji, gađajući najbližu daktilografkinju spajalicama. Jednostavno ne znam. Ali znaš li ti uopšte o čemu govorim?"
"Da. Naravno", rekoh. I jesam. "Ali grešite kad govorite o toj mržnji. Mislim na mržnju prema igračima ragbija i sve. Tu stvarno grešite. Ja retko koga mrzim. Šta možda radim - možda mrzim na kratko, kao tog tipa Stredletera koga sam upoznao u Pensiju, ili onog drugog, Roberta Eklija. Mrzeo sam ih ponekad - priznajem - ali to ne traje dugo, u tome je stvar. Posle nekog vremena, ako ih ne vidim - mislim, ako se ne pojave u sobi, ili ih ne vidim po dva-tri obroka u sali za ručavanje - nekako bi počeli da mi nedostaju. Mislim, nekako su mi nedostajali."
G. Antolini je neko vreme ćutao. Ustao je, uzeo još jedno parče leda i stavio ga u piće, zatim ponovo seo. Videlo se da razmišlja. Ipak, sve sam se nadao da će ujutro da nastavi razgovor, ali baš se napalio. Ljudi se najčešće zagreju za neki razgovor kad vama nije do toga.
"U redu. Slušaj me sad malo... Možda ovo neću uspeti da sročim onako kako bih hteo, ali napisaću ti pismo o tome, za dan-dva. Onda će ti sve biti jasno. Ali svejedno slušaj." Ponovo se zamislio. Onda je rekao: "Taj pad prema kome se, po mom mišljenju, krećeš - to je posebna vrsta pada, užasna vrsta pada. Onome koji pada nije omogućeno da oseti ili čuje kad tresne na dno. On samo pada i pada. Sve je to namenjeno ljudima koji su, u ovo ili ono doba svog života, tražili nešto što njihova sredina nije mogla da im pruži. Ili su mislili kako njihova sredina to ne može da im pruži. I tako su prestali da traže. Odustali su pre nego što su uopšte i počeli. Pratiš li me?"
"Da, gospodine."
"Sigurno?"
"Da."
Ustao je i natočio još pića u čašu. Onda je ponovo seo. Ćutao je prilično dugo.
"Ne želim da te plašim", rekao je, "ali mogu sasvim jasno da te vidim kako velikodušno umireš, na ovaj ili onaj način, za neku krajnje bezvrednu stvar." Nekako me čudno pogledao. "Ako zapišem nešto za tebe, hoćeš li to pažljivo da pročitaš? I sačuvaš?"
"Da. Naravno", rekoh. I jesam. Još imam taj papir koji mi je dao.
Otišao je do pisaćeg stola na drugom kraju sobe i stojeći zapisao nešto na parčetu papira. Onda se vratio i seo s tim papirom u ruci. "Za divno čudo, ovo nije napisao neki pesnik, već jedan psihoanalitičar, Vilhelm Štekel. Evo šta je... pratiš li me?"
"Da, naravno."
"Evo šta je rekao: 'Osobina nezrelog čoveka je što hoće da za nešto slavno umre, dok je osobina zrelog čoveka što hoće da za nešto skromno živi'."
Nagnuo se i pružio mi papir. Pročitao sam to odmah kad mi je dao, a onda mu zahvalio i stavio papir u džep. Baš lepo od njega što se toliko trudio. Najozbiljnije. Ali problem je bio što nisam mogao da se koncentrišem i sve. Ljudi moji, odjednom sam osetio stravičan umor.
Međutim, lepo se videlo da on uopšte nije umoran. Bio je, pre svega, prilično podnapit. "Mislim da ćeš jednog od ovih dana", rekao je, "morati da otkriješ kuda želiš da ideš. A onda ćeš morati tamo i da kreneš. I to odmah. Ne smeš ni minut da izgubiš. Ne ti
Klimnuo sam, jer je gledao pravo u mene, ali nisam bio sasvim siguran o čemu govori. Prilično sam shvatao o čemu je govorio, ali u tom trenutku nisam bio sasvim siguran. Toliko sam bio prokleto umoran.
"Nije mi drago što to moram da ti kažem", rekao je, "ali mislim da kad jednom stekneš neki uvid kuda želiš da ideš, prvi tvoj potez biće da se prilagodiš školi. Moraćeš. Ti si učenik - sviđalo ti se to ili ne. Zaljubljen u znanje. I ja mislim da ćeš otkriti, kad prebrodiš svu tu gospodu Vinese i njihova usmena izra..."
"Gospodu Vinsone", rekoh. Mislio je na svu gospodu Vinsone, a ne Vinese. Nije, ipak, trebalo da ga prekidam.
"U redu - gospodu Vinsone. Kad jednom prebrodiš svu tu gospodu Vinsone, bićeš sve bliže i bliže - to jest, ako to želiš, i ako to tražiš i čekaš na to - onoj vrsti saznanja koja će biti veoma, veoma bliska tvome srcu. Između ostalog, otkrićeš da nisi jedini koga je zbunilo, uplašilo i čak mu se zgadilo ljudsko ponašanje. Bićeš uzbuđen i podstaknut saznanjem da ni u kom slučaju nisi jedini koji to preživljava. Mnogi, mnogi ljudi bili su na istim takvim moralnim i duhovnim mukama kao i ti sada. Srećom, neki od njih zabeležili su te svoje nevolje. Od njih ćeš naučiti nešto - ako to želiš. Kao što će jednog dana, ako budeš imao šta da ponudiš, neko naučiti ponešto od tebe. To je predivan uzajamni aranžman. A to nije obrazovanje. To je istorija. To je poezija." Zastao je i otpio veliki gutljaj viskija. Onda je ponovo nastavio. Ljudi moji, stvarno se napalio. Drago mi je bilo što nisam pokušao da ga prekinem ili nešto. "Neću da ti tvrdim", rekao je, "kako su samo obrazovani i školovani ljudi u stanju da daju neki dragocen doprinos ovom svetu. Nije tako. Ali tvrdim da obrazovani i školovani ljudi, ako su u startu daroviti i kreativni - što je, na žalost, retko - teže da iza sebe ostave neizmerno više dragocenih ostvarenja nego ljudi koji su samo daroviti i kreativni. Oni teže da se što jasnije izraze, i uglavnom strasno i do kraja slede svoje misli i ideje. I - što je najvažnije - u devet od deset slučajeva skromniji su od neškolovanog mislioca. Da li me uopšte pratiš?"
"Da, gospodine."
Ponovo je prilično dugo ćutao. Ne znam da li vam se to ikad desilo, ali pomalo je naporno sedeti i čekati dok neko razmišlja, da bi nešto rekao i sve. Bez zezanja. Sve vreme sam se trudio da ne zevnem. Nije da mi je bilo dosadno ili nešto - nije - ali odjednom mi se stravično prispavalo "Akademsko obrazovanje će ti pružiti još nešto. Ako budeš dovoljno odmakao u studijama, to će ti postepeno otkriti s kojim dimenzijama duha raspolažeš. Šta mu leži, a šta mu, možda, ne leži. Posle nekog vremena, otkrićeš s kakvim mislima treba da se nosi duh tvojih dimenzija. To ti može, pre svega, uštedeti enormno mnogo vremena koje bi izgubio baveći se idejama koje ti ne leže, koje nisu za tebe. Počećeš da spoznaješ svoje prave mere i u skladu s njima oblačiš svoj duh."
Tada sam, najednom, zevnuo. Kakav neotesani kreten, ali nisam to mogao da sprečim.
Međutim, g. Antolini se samo nasmejao. "Hajde", rekao je. "Namestićemo ti kauč."
Pošao sam za njim, a on prišao plakaru i pokušao da sa gornje police skine neke čaršave, ćebad i ostalo, ali nije mogao s onom čašom viskija u ruci. Zato je iskapio i ostavio na pod, a onda skinuo posteljinu. Pomogao sam mu da je prenese do kauča. Zajedno smo namestili krevet. Nije se baš polomio oko toga. Ništa nije zatezao ili poravnavao. Ali meni je bilo svejedno. Mogao sam da spavam i stojeći, toliko sam bio umoran.
"Kako tvoje ženske?"
"Dobro su." Stvarno nisam imao volje za neki razgovor.
"Kako je Sali?" Znao je staru Sali Hejs. Upoznao sam ih jednom.
"Dobro je. Izašao sam popodne s njom." Ljudi moji, to kao da je bilo pre dvadeset godina! "Nemamo više baš mnogo toga zajedničkog."
"Strašno zgodna devojka. A šta je sa onom drugom? Onom o kojoj si mi pričao, iz Mejna?"
"A - Džejn Galager. Dobro je. Verovatno ću sutra da joj se javim."
Tada smo već namestili kauč. "Sada je samo tvoj", rekao je g. Antolini. "Mada ne znam gde ćeš sa tim tvojim nogama."
"Nije bitno. Navikao sam na kratke krevete", rekoh. "Mnogo vam hvala, gospodine. Stvarno ste mi noćas spasili život, vi i gospođa Antolini.
"Znaš gde je kupatilo. Ako ti išta zatreba, samo vikni. Biću još malo u kuhinji - neće ti smetati svetlo?"
"Ne - ma kakvi. Mnogo vam hvala."
"U redu. Laku noć, lepi moj."
"Laku noć, gospodine. Mnogo vam hvala."
Otišao je u kuhinju, a ja u kupatilo, gde sam se svukao i sve. Nisam mogao da operem zube jer nisam poneo četkicu. Nisam imao ni pidžamu, a g. Antolini je zaboravio da mi pozajmi neku. I tako sam se samo vratio u dnevnu sobu i ugasio tu lampicu pored kauča, a onda legao, onako u gaćama. Bio je zaista kratak za mene, taj kauč, ali stvarno sam mogao da zaspim stojeći, da i ne trepnem. Ležao sam samo nekoliko trenutaka budan, razmišljajući o svemu onome što mi je govorio g. Antolini. O otkrivanju dimenzija svoga duha i sve. Bio je prilično pametan, nema šta. Ali nisam mogao da držim proklete oči otvorene, i zaspao sam.
25
Onda se nešto dogodilo. Ne volim čak ni da pričam o tome.
Iznenada sam se probudio. Ne znam koliko je bilo sati, ali probudio sam se. Osetio sam nešto na glavi, nečiju ruku. Ljudi moji, stvarno sam se užasno prepao. Šta je to bilo - bila je to ruka g. Antolinija. A šta je radio - sedeo je na podu pored samog kauča, u mraku i sve, i nešto me kao gladio ili milovao po prokletoj glavi. Ljudi moji, kladim se da sam odskočio do plafona.
"Šta kog đavola radite?"
"Ništa! Samo sedim ovde i divim se..."
"Šta kog đavola radite?" ponovio sam. Nisam znao šta da kažem - mislim, toliko mi je bilo neprijatno.
"Kako bi bilo da se malo smiriš? Samo sedim ovde..."
"Ionako moram da idem", rekao sam - ljudi moji, kako sam se unervozio! Počeo sam da oblačim proklete pantalone u mraku. Jedva sam ih obukao, toliko sam bio nervozan. Znam više perverznih tipova, po školama i svuda, od ikog koga ste ikad sreli u životu, a takvi uvek zastrane kad sam ja u blizini.
"Kuda to moraš da ideš?" rekao je g. Antolini. Trudio se da izgleda krajnje ležerno i opušteno, ali uopšte nije bio opušten. Kunem se.
"Ostavio sam kofere i sve na stanici. Mislim da je možda bolje da odem tamo i pokupim ih. Sve su mi stvari u njima."
"Biće i ujutro tamo. A sad se vrati u krevet. Idem i ja na spavanje. Šta je s tobom?"
"Ništa, samo što mi je sav novac i ostalo u jednom od kofera. Odmah se vraćam. Uzeću taksi i odmah se vraćam", rekoh. Ljudi moji, saplitao sam se o samog sebe u onom mraku. "Stvar je u tome što nije moj, taj novac, nego majčin, i ja..."
"Ne budi smešan, Holdene. Vrati se lepo u krevet. Idem i ja na spavanje. Novac će te čekati, zdrav i čitav, do jut..."
"Ne, bez zezanja. Moram da idem. Najozbiljnije." Bio sam već gotovo obučen, osim što nisam mogao da nađem kravatu. Nisam mogao da se setim gde sam je ostavio. Obukao sam sako i ostalo bez nje. Stari g. Antolini je zaseo u veliku fotelju nedaleko od mene i posmatrao me. Bio je mrak i sve, i nisam ga baš dobro video, ali znao sam da me posmatra. I dalje je pio. Mogao sam da vidim kako drži svoju vernu čašu viskija.
"Ti si vrlo, vrlo čudan dečak."
"Znam", rekoh. Nisam se više trudio da pronađem kravatu. Na kraju sam krenuo bez nje. "Zbogom, gospodine", rekoh. "Mnogo vam hvala. Ozbiljno."
Išao je za mnom sve do ulaznih vrata i ostao tamo kad sam pozvao lift Sve što je rekao bilo je opet ono da sam "veoma, veoma čudan dečak". Čudan, ma nemoj. Ostao je tamo sve dok nije stigao prokleti lift. Nikad u svom životu nisam toliko čekao lift. Kunem se.
Nisam znao o kom đavolu da pričam dok čekam lift, a on je samo stajao tamo, pa sam rekao: "Počeću da čitam neke dobre knjige. Ozbiljno." Mislim, moralo je da se kaže nešto. Bilo je krajnje neprijatno.
"Pokupi kofere i odmah se vraćaj. Ostaviću vrata otključana."
"Mnogo vam hvala", rekoh. "Zbogom!" Lift je napokon stigao. Ušao sam i spustio se. Ljudi moji, tresao sam se kao sumanut. I znojio se. Kad se desi takva neka perverzna stvar, oznojim se kao skot. Doživeo sam takve stvari bar dvadeset puta, još od detinjstva. Muka mi je od toga.
Kad sam izašao, napolju je svitalo. Bilo je prilično hladno, ali prijalo mi je, jer sam se toliko znojio.
Nisam znao kuda bih, kog đavola, pošao. Nisam hteo da opet odem u neki hotel i potrošim sav Febin novac. I tako sam na kraju samo otišao do Leksington avenije i uzeo metro do Velike centralne stanice. Tamo su mi bili koferi i sve, pa sam smislio da odspavam u onoj suludoj čekaonici gde su sve one klupe. Tako sam i uradio. Neko vreme i nije bilo toliko loše jer nije bilo mnogo ljudi pa sam mogao da dignem noge. Ali nisam baš nešto raspoložen da pričam o tome. Nije bilo bogzna kako prijatno. Nemojte ni da pokušavate. Najozbiljnije. Deprimiraće vas.
Spavao sam samo do negde oko devet, jer je mali milion ljudi navalio u čekaonicu, pa sam morao da spustim noge. Ne mogu baš da spavam kad su mi noge na podu. Zato sam konačno seo. Još sam osećao glavobolju. Čak se pogoršala. A mislim da sam bio potišten gore neko ikad u životu.
Uopšte mi nije bilo do toga, ali počeo sam da razmišljam o starom g. Antoliniju i pitao se šta će reći gđi Antolini kad bude videla da nisam ni spavao tamo. To me, ipak, nije preterano brinulo, jer sam znao da je g. Antolini dovoljno bistar da izmisli nešto. Mogao je da joj kaže da sam otišao kući ili negde. To me nije preterano brinulo. Ali ono što me stvarno brinulo bilo je kako sam se probudio i zatekao ga kako me miluje po glavi i sve. Mislim, pitao sam se da li sam možda pogrešio kad sam pomislio da je to neki pederski fazon. Šta ako on, recimo, možda samo voli da miluje ljude po glavi dok spavaju? Mislim, kako možeš da budeš siguran u takvim stvarima?
Ne možeš. Počeo sam čak da se pitam nije li možda trebalo da uzmem kofere i vratim se u njegov stan, kako sam mu i rekao. Pomislio sam kako je, čak i da je peder, stvarno bio veoma ljubazan prema meni. Prisetio sam se kako nije zamerio kad sam ga tako kasno pozvao, i kako mi je rekao da odmah dođem do njega ako mi se dolazi. I kako se polomio da me posavetuje o otkrivanju dimenzija svog duha i sve, i kako je bio jedini koji je uopšte prišao tom dečaku, Džemsu Kastlu, o kome sam vam pričao, kad je ležao mrtav. Razmišljao sam o svemu tome. I što sam više mislio o tome, postajao sam sve potišteniji. Počeo sam da mislim kako je možda ipak trebalo da se vratim tamo. Možda me on stvarno tek onako gladio po glavi. Što sam više mislio o tome, sve sam više tonuo u depresiju. Da bude još gore, oči su me užasno pekle. Pekle su me i bolele od nespavanja. Osim toga, počela je da me hvata kao neka prehlada, a nisam imao čak ni prokletu maramicu. Imao sam neke u koferu, ali mrzelo me da ga vadim iz one kasete i otvaram ga tamo pred svima.
Na susednoj klupi bio je neki časopis koji je neko ostavio, pa sam počeo da ga čitam, u nadi da će bar na kratko da mi odvuče misli sa g. Antolinija i milion drugih stvari. Ali od tog prokletog članka koji sam počeo da čitam bilo mi je gotovo još gore. Ceo taj članak bio je o hormonima. Pisalo je kako bi trebalo da izgledaš, tvoje lice, oči i sve, ako su ti hormoni u dobrom stanju, a ja uopšte nisam tako izgledao. Izgledao sam baš kao neki lik u članku koji pati od loših hormona. I tako sam počeo da se žderem zbog svojih hormona. Onda sam pročitao drugi članak, o tome kako utvrditi da li imaš rak. Ako imaš ma kakve ranice u ustima koje ne prolaze brzo, pisalo je, to znači da verovatno imaš rak. Vukao sam neku ranicu na unutrašnjoj strani usne već oko dve nedelje. I tako sam zaključio da sam dobio rak. Taj časopis je stvarno umeo da razgali čoveka. Na kraju sam prestao da ga čitam i izašao napolje da prošetam. Uvrteo sam da ću umreti za nekoliko meseci jer imam rak. Najozbiljnije. Bio sam čak siguran u to. Što me svakako nije preterano oduševilo.
Nekako je izgledalo kao da će kiša, ali sam svejedno krenuo u šetnju. Pre svega, smislio sam da bi trebalo da doručkujem. Uopšte nisam bio gladan, ali mislio sam da bi ipak trebalo da pojedem nešto. Mislim, da bar uzmem nešto s nekim vitaminima i sve. I tako sam krenuo ka istočnoj strani, tamo gde su oni jeftini restorani, jer nisam hteo da potrošim mnogo od onih para.
Dok sam tako išao, prošao sam pored neka dva lika koji su istovarivali veliku božićnu jelku iz kamiona. Jedan lik je stalno govorio onom drugom: "Diži uvis tu gaduru! Diži je uvis!" Bio je to stvarno prekrasan način da se govori o božićnoj jelki. Bilo je i pomalo smešno, na neki kretenski način, pa sam počeo da se kao smejem. To je bilo najgore što sam mogao da uradim, jer mi je u istom trenutku došlo da povratim. Ozbiljno. Čak je i krenulo, ali me prošlo. Ne znam otkud to. Mislim, nisam jeo ništa pokvareno ili nešto, a stomak mi je inače prilično otporan. Sve u svemu, prebrodio sam to, pa sam smislio da će mi sigurno biti bolje ako pojedem nešto.
I tako sam ušao u neki restoran koji je dosta jeftino izgledao i naručio krofne i kafu. Samo, nisam pojeo krofne. Nisam mogao da ih gutam, Šta li. Stvar je u tome što je stravično teško gutati kad si deprimiran zbog nečega. Ipak, kelner je bio veoma ljubazan. Nije ih naplatio. Samo sam popio kafu. Zatim sam izašao i krenuo ka Petoj aveniji.
Bio je ponedeljak i sve, bližio se Božić, i sve su radnje bile otvorene. Zato nije bilo tako loše šetati Petom avenijom. Božić se osećao na svakom koraku. Na uglovima su stajali oni suviše štrkljasti Božić-bate i zvonili onim zvoncima, kao i devojke Vojske spasa, one što se nikad ne karminišu ili nešto. Gledao sam kao naokolo ne bih li možda video one dve časne sestre koje sam prethodnog dana upoznao za doručkom, ali nisam ih opazio. Znao sam da neću, jer su mi rekle kako su došle u Njujork da rade kao učiteljice, ali sam svejedno gledao naokolo. Sve u svemu, najednom se svuda osećao Božić. Mali milion dece došlo je sa majkama u centar grada, izlazeći iz autobusa i radnji i ulazeći u njih. Poželeo sam da je Feba sa mnom. Ona nije više tako mala da pošašavi u nekom odeljenju igračaka, ali uživa da se malo zeza i posmatra ljude. Pretprošlog Božića vodio sam je u centar da kupuje sa mnom. Lepo nam je bilo. Mislim da smo bili u 'Blumingdejlu'. Otišli smo do odeljenja cipela i pravili se kako Feba hoće da kupi one vrlo duboke cipele s milion rupica za pertle. Baš smo sludeli prodavca. Feba je probala jedno dvadeset pari i siroti čovek je svaki put morao da joj zašnira cipelu skroz do vrha. Prilično kvarno zezanje, ali Febu je bukvalno oborilo. Na kraju smo kupili par mokasina. Prodavač je svejedno bio veoma ljubazan. Mislim da je znao da se zezamo, jer Feba nije mogla da se ne kikoće.
Sve u svemu, hodao sam i hodao Petom avenijom, onako bez kravate ili nečega. A onda je, iz čista mira, počelo nešto vrlo sablasno da se dešava. Kad god bih stigao do kraja bloka i sišao s prokletog ivičnjaka, činilo mi se da nikad neću stići na drugu stranu ulice. Činilo mi se da samo tonem, tonem, tonem i da me više niko nikada neće videti. Ljudi moji, kako me to prepalo. Pojma nemate. Počeo sam da se znojim kao skot - sva mi se košulja oznojila, i rublje i sve. Onda sam počeo da radim nešto drugo. Kad god bih stigao do kraja bloka, uobrazio bih da razgovaram s mojim bratom Elijem. Govorio sam mu: "Eli, ne daj da nestanem. Eli, ne daj da nestanem. Eli, ne daj da nestanem. Molim te, Eli." A onda, kad bih stigao na drugu stranu ulice, zahvaljivao sam mu. Zatim bi sve počelo iznova, čim bih došao do sledećeg ćoška. Ali ipak sam išao dalje i sve. Nekako sam se kao plašio da stanem - i ne sećam se, u suštini. Znam da nisam stao sve dok nisam došao skroz negde do Šezdesete ulice, kad sam već prošao Zoološki vrt i sve. Onda sam seo na neku klupu. Jedva sam došao do daha, a još sam se i tako odvratno znojio. Sedeo sam tu jedno sat vremena. Na kraju, šta sam rešio da uradim - rešio sam da odem. Rešio sam da se nikad više ne vratim kući i da nikad više ne idem ni u kakvu školu. Rešio sam samo još da vidim Febu i oprostim se kao s njom, i vratim joj njen božični novac, a onda krenem autostopom na Zapad. Smislio sam šta ću - da odem lepo do Holand tunela i ustopiram nekog, zatim još nekog, pa još nekog i još nekog, i za dva-tri dana biću negde na Zapadu gde je sve tako lepo i toplo i gde me niko ne poznaje, pa ću da nađem neki posao. Smislio sam da bih mogao da se zaposlim negde na benzinskoj pumpi, da ljudima sipam benzin i ulje u kola. Bilo mi je u suštini svejedno kakav je taj posao. Samo da me niko ne zna i da ja nikog ne poznajem. Smislio sam šta ću - praviću se da sam kao gluvonem. Tako ne bih morao ni sa kim da vodim nikakve proklete glupe besmislene razgovore. Ako iko bude hteo nešto da mi kaže, moraće to da napiše na parčetu papira i gurne mi ga pod nos. To će im, posle nekog vremena, stravično dosaditi, i tako ću se do kraja života rešiti svih razgovora. Svi će misliti da sam samo jadni gluvonemi skot i ostaviće me na miru. Puštaće me da sipam benzin i ulje u njihova glupa kola i plaćaće mi za to i sve, pa ću negde sagraditi neku malu kolibu od tih para i tu živeti do kraja života. Sagradiću je odmah pored šume, ali ne baš u samoj šumi, jer hoću da uvek bude maksimalno sunčana. Sam ću da kuvam hranu za sebe, a kasnije, ako budem hteo da se oženim, naći ću neku mnogo lepu devojku koja je takođe gluvonema, pa ćemo se uzeti. Ona će doći i živeće u mojoj kolibi sa mnom i, ako bude htela nešto da mi kaže, moraće to i da napiše na prokletom papiru, kao i svi drugi. Ako budemo imali dece, sakrićemo ih negde. Kupićemo im puno knjiga i sami ćemo ih učiti da čitaju i pišu.
Stravično sam se uzbudio razmišljajući o tome. Najozbiljnije. Znao sam da je ono sa izigravanjem gluvonemog suludo, ali svejedno mi je bilo lepo da razmišljam o tome. Ali stvarno sam rešio da odem na Zapad i sve. Samo sam hteo da se prethodno oprostim sa Febom. I tako sam odjednom sumanuto pretrčao ulicu - malo je falilo da poginem usput - i ušao u neku papirnicu gde sam kupio blok i olovku. Smislio sam da joj napišem poruku gde da se nađemo, tako da mogu da se oprostim s njom i vratim joj njen božični novac, a onda odnesem poruku u njenu školu i nađem nekog u zbornici da joj preda. Ali samo sam gurnuo blok i olovku u džep i uputio se ogromnom brzinom ka njenoj školi - bio sam suviše uzbuđen da bih napisao poruku u toj papirnici. Žurio sam, jer sam hteo da primi poruku pre nego što ode kući na ručak, a nije ostalo baš mnogo vremena.
Znao sam, naravno, gde je njena škola, jer sam kao dete i ja išao u nju. Čudno je bilo kad sam ušao tamo. Nisam bio siguran da ću se setiti kako izgleda unutra, ali setio sam se. Sve je bilo potpuno isto kao i kad sam ja išao u nju. Unutra je bilo isto veliko dvorište, uvek pomalo mračno, s onim metalnim mrežama oko sijalica, da se ne bi razbile ako ih pogodi lopta. Svuda naokolo bili su iscrtani isti beli krugovi, za razne igre i ostalo. I isti oni stari obruči za košarku, bez mrežica - samo table i obruči.
Nikoga nije bilo jer još nije bio odmor, a nije bilo ni vreme ručka. Video sam samo jednog crnog dečkića koji je išao u toalet. Iz džepa mu je virila ona drvena tablica, ista kakve smo i mi nekad imali, koja je služila kao propusnica za odlazak u toalet.
Još sam se znojio, ali ne toliko strašno. Otišao sam do stepenica, seo na prvi stepenik i izvadio onaj blok i olovku. Stepenice su vonjale isto kao i kad sam ja išao tu. Kao da se neko popisao na njih. Školske stepenice uvek tako vonjaju. Sve u svemu, seo sam i napisao tu poruku:
Draga Febo,
ne mogu više da čekam do srede pa ću verovatno krenuti popodne autostopom na Zapad. Dođi pred ulaz u Muzej umetnosti u 12 i petnaest ako možeš, da ti vratim tvoj božični novac. Nisam mnogo potrošio.
Voli te,
Holden
Njena škola je bila bukvalno pored muzeja, a ionako je morala da prođe pored njega kad krene na ručak, pa sam znao da će lako da me nađe.
Onda sam pošao uz stepenice ka zbornici, da predam poruku nekom ko bi joj odneo u učionicu. Presavio sam je jedno deset puta, da je niko ne otvori. Teško je ikome verovati u prokletoj školi. Ali znao sam da će joj predati poruku, pošto sam joj brat i sve.
Međutim, dok sam se peo uz stepenice, najednom mi je ponovo došlo da povratim. Ali nisam. Seo sam na trenutak, i onda mi je bilo bolje. Dok sam tako sedeo, video sam nešto što me iznerviralo. Neko je na zidu napisao "Jebi se". To me stvarno iznerviralo. Pomislio sam kako će to Feba i ostali klinci videti, i kako će da se pitaju kog to đavola znači, a onda će na kraju neki mali skot da im kaže - sve naopako, naravno - i kako će svi oni da misle o tome, pa će možda čak i da brinu nekoliko dana zbog toga. Došlo mi je da ubijem onog ko je to napisao. Zamišljao sam da je to neki perverzni klošar koji se noću ušunjao u školu da se popisa ili nešto, i onda to napisao na zidu. Zamišljao sam kako ga hvatam na delu i treskam mu glavu o stepenice sve dok ga ne umlatim. Ali znao sam da ne bih imao petlje za to. Znao sam to. Što me još više deprimiralo. Jedva sam skupio hrabrost da to rukom izbrišem sa zida, ako baš hoćete da znate. Bojao sam se da me neki učitelj ne uhvati kako to brišem, pa da pomisli kako sam ja to napisao. Ali svejedno sam to izbrisao, na kraju. Onda sam se popeo do zbornice.
Direktor izgleda nije bio tu, ali je za pisaćom mašinom sedela neka stara dama koja je imala bar sto godina. Rekao sam joj da sam brat Febe Kolfild iz četvrtog B-l i zamolio je da preda Febi poruku. Rekao sam da je veoma važno, jer mi je majka bolesna i neće moći da spremi ručak za Febu, tako da ona treba da se nađe sa mnom, da ručamo u dragstoru. Bila je veoma ljubazna, ta stara dama. Uzela je poruku i pozvala neku drugu damu, iz susedne kancelarije, pa je ta druga otišla da je preda Febi. Onda smo ta stara dama od sto godina i ja odvojili neki razgovor. Stvarno je bila ljubazna, i rekao sam joj kako sam i ja išao u tu školu, i moja braća. Pitala me u koju školu sada idem, pa sam joj rekao u Pensi, a ona je rekla da je Pensi veoma dobra škola. Čak i da sam to hteo, ne bih imao snage da je razuverim. Osim toga, ako je već mislila da je Pensi veoma dobra škola, neka to i dalje misli. Zaista je teško pričati nove stvari nekome ko je već sto godina star. Takvi to ne vole da slušaju. Onda sam, posle nekog vremena, otišao. Čudno je bilo. Doviknula mi je "Srećno!" na isti način kao i stari Spenser kad sam odlazio iz Pensija. Ludi moji, kako mrzim kad mi neko dovikuje "Srećno!" dok odlazim nekud. To stvarno deprimira.
Sišao sam drugim stepeništem i video još jedno "Jebi se" na zidu. Ponovo sam pokušao da ga obrišem rukom, ali ovo je bilo urezano, nožem ili nečim. Nije moglo da se skine. Ionako je beznadežno. Da imaš i milion godina za to, ne bi izbrisao čak ni polovinu svih "Jebi se" na ovom svetu. Nemoguće je.
Pogledao sam na sat u dvorištu i bilo je tek dvadeset do dvanaest, pa mi je ostalo još dosta vremena do sastanka sa Febom. Ali svejedno sam otišao pravo do muzeja. Nisam ni imao kuda da odem. Pomislio sam da možda svratim u neku govornicu i okrenem staru Džejn Galager pre nego što krenem u skitnju ka Zapadu, ali nisam bio nešto raspoložen za to. Pre svega, nisam čak ni bio siguran da je došla kući za raspust. Na kraju sam samo otišao do muzeja.
Dok sam tako čekao Febu u muzeju, odmah kod ulaza, prišla su mi neka dva klinca i pitala me znam li gde su mumije. Manji dečak, taj što me je pitao, imao je otvoren šlic. Rekao sam mu to. Zakopčao ga je tu, dok je razgovarao sa mnom - nije se potrudio čak ni da ode iza stuba ili negde. Oborio me. Smejao bih se, ali plašio sam se da mi opet ne dođe da povratim, pa nisam. "Gde su mumije, šefe?" ponovio je dečak. "Je l' znaš?"
Zezao sam se malo s njima. "Mumije? Šta mu je to?" pitao sam ga.
"Ma znaš. Mumije - oni mrtvi likovi. Oni što ih meću u one srakofage i sve."
Srakofage. To me oborilo. Mislio je sarkofage.
"Kako to da vas dvojica niste u školi?" rekao sam.
"Nema danas škole", rekao je klinac koji sve vreme pričao. Lagao je, glavu bih dao, lopužica. Nisam imao šta drugo da radim dok ne dođe Feba, pa sam im pomogao da nađu mesto gde su mumije. Ljudi moji, nekada sam tačno znao gde se nalaze, ali već godinama nisam bio u tom muzeju.
"Vas dvojicu znači zanimaju mumije?"
"Aha."
"Šta, tvoj drugar ne zna da govori?" rekoh.
"Nije mi to drugar. To mi je brat.
"Zar ne zna da govori?" pogledao sam u onog što nije progovarao.
"Umeš li ti da govoriš?" upitao sam ga.
"Aha", rekao je. "Ali mrzi me."
Na kraju smo našli mesto gde su mumije i ušli unutra.
"Znaš li kako su Egipćani sahranjivali mrtve?" upitao sam jednog od njih. "A."
"A- a."
"E pa trebalo bi. Stvarno je zanimljivo. Umotavali su im lica platnom koje je bilo natopljeno nekom tajnom hemikalijom. Tako su mogli da leže hiljadama godina, sahranjeni u tim sarkofazima, a da im lica uopšte ne istrunu ili nešto. Niko osim Egipćana ne zna kako se to radi. Čak ni moderna nauka."
Da bi se došlo do mesta gde su mumije, trebalo je da se prođe kroz neki veoma uzak hodnik uz čije zidove je bilo kamenje koje je izvađeno direktno iz faraonove grobnice i sve. Bilo je prilično sablasno i videlo se da ta dva šmekera s kojima sam išao ne uživaju baš preterano u tome. Sasvim su se stisli uz mene, a onaj što je samo ćutao bukvalno mi se držao za rukav. "Ajmo", rekao je bratu. "Već sam ih vido. Ajmo, ej." Okrenuo se i zbrisao.
"Usr'o se od straha", rekao je drugi. "Doviđenja!" I on je zbrisao.
Tako sam ostao potpuno sam u grobnici. Dopalo mi se, na neki način. Bilo je tako lepo i tiho. A onda, nikad ne biste pogodili šta sam, najednom, video na zidu. Još jedno "Jebi se". Bilo je naškrabano crvenom kredom ili nečim, odmah ispod staklene vitrine na zidu, ispod onog kamenja.
U tome je sva nevolja. Nigde ne možeš da nađeš neko lepo i tiho mesto, jer takva ne postoje. Možeš da misliš da postoje, ali kad jednom stigneš tamo, neko će da se prišunja dok ne gledaš, i naškraba ti ispred nosa "Jebi se". Probajte i sami. Ako ikad umrem i strpaju me u neko groblje, sa nadgrobnim spomenikom, na kome će pisati "Holden Kolfild", pa onda koje sam godine rođen i koje sam godine umro, mislim da će odmah ispod toga stajati "Jebi se". Ubeđen sam u to, u suštini.
Kada sam izašao iz tog dela gde su mumije, morao sam da odem u toalet. Imao sam kao neki proliv, ako baš hoćete da znate. Nije mi toliko smetalo to sa prolivom, ali desilo se nešto drugo. Kad sam izašao iz klozeta, baš pre nego što sam došao do vrata, nekako sam se onesvestio, šta li. Ipak, imao sam sreće. Mislim, mogao sam da se ubijem kad sam pao na pod, ali samo sam se nekako srozao na stranu. Ali čudno je ispalo. Bolje mi je bilo posle tog pada u nesvest. Ozbiljno. Ruka me je kao bolela, tamo gde sam pao na nju, ali nije me više mučila ona prokleta vrtoglavica.
Tada je bilo negde oko dvanaest i deset, pa sam se vratio, stao kraj ulaza i čekao Febu. Pomislio sam kako bi to moglo da bude poslednji put da je vidim. Bilo koga od mojih, mislim. Smislio sam da ću ih verovatno jednom videti, ali tek posle mnogo godina. Mogao bih da dođem kući kad mi bude jedno trideset pet godina, smislio sam, u slučaju da se neko razboli i poželi da me vidi pre nego što umre, ali bi to bio jedini razlog da napustim svoju kolibu i vratim se. Počeo sam čak da zamišljam kako će biti kad se vratim. Znao sam da bi se majka stravično uzbudila i počela da plače i moli me da ostanem kod kuće i ne odlazim u svoju kolibu, ali ja bih svejedno otišao. Bio bih stravično ležeran. Naterao bih je da se smiri, a onda bih prešao na drugi kraj dnevne sobe, uzeo cigaretu iz one stone tabakere i pripalio je, mrtav hladan. Pozvao bi sve njih da me jednom posete, ako to žele, ali ne bih insistirao ili nešto. Šta bih uradio - pustio bih Febu da me poseti preko leta i za vreme božičnih i uskršnjih praznika. Pustio bih i D.B.-a da me poseti na neko vreme, ako mu treba lepo i tiho mesto za pisanje, ali ne bi smeo da piše nikakva scenarija za filmove, već samo priče i romane. Zaveo bih pravilo da niko ne sme da radi ništa lažno i isfolirano dok je kod mene u poseti. Ako bi iko pokušao da uradi nešto u tom stilu, ne bi mogao da ostane.
Iznenada sam pogledao na sat u garderobi na ulazu i video da je već dvadeset pet do jedan. Počeo sam da se plašim kako je ona stara dama u školi možda rekla onoj drugoj da ne preda Febi poruku. Počeo sam da se plašim kako joj je možda rekla da je spali ili nešto. Stvarno sam se isprepadao. Baš sam želeo da vidim Febu pre nego što izađem na put. Mislim, kod mene je bio njen božični novac i sve.
Najzad sam je ugledao. Video sam je kroz staklo na vratima. Uočio sam je zato što je imala onu suludu lovačku kapu na glavi - ta kapa se videla na kilometar.
Izašao sam iz muzeja i krenuo joj u susret niz one kamene stepenice Ono što nisam mogao da shvatim bio je veliki kofer koji je vukla. Prelazila je preko Pete avenije i teglila tu prokletu koferčinu. Jedva ga je vukla. Kad sam se približio, video sam da je to moj stari kofer, onaj koji sam nosio kad sam bio u Hutonu. Uopšte mi nije bilo jasno zašto ga tegli. "Zdravo", rekla je kad sam joj prišao. Potpuno je ostala bez daha od tog suludog kofera.
"Već sam pomislio da možda nećeš doći", rekoh. "Šta to vučeš u tom koferu? Meni ništa ne treba. Idem ovako, bez stvari, neću ni da uzimam one kofere sa stanice. Šta to vučeš?"
Spustila je kofer. "Moje stvari", rekla je. "Idem s tobom. Mogu li? Važi?"
"Šta?" rekoh. Samo što se nisam srušio kad je to rekla, kunem se. Malo mi se zavrtelo, pa sam pomislio da ću opet da se onesvestim ili nešto.
"Spustila sam se pomoćnim liftom, da me ne vidi Šarlin. Nije težak. Unutra su samo dve haljine i moje mokasine i malo veša i čarape i još neke stvari. Probaj. Nije težak. Probaj samo... Mogu li da pođem s tobom? Holdene? Mogu li? Molim te"
"Ne. Umukni."
Činilo mi se da ću totalno da se onesvestim. Mislim, nisam hteo da joj kažem da umukne i sve, ali činilo mi se da ću opet da se onesvestim.
"Zašto ne mogu? Molim te, Holdene! Neću ti smetati - samo ću da idem s tobom. Neću čak ni poneti moje haljine ako ti nećeš. Poneću samo moju..."
"Ništa nećeš poneti. Zato što ne ideš. Ja idem sam. Zato umukni."
"'Molim te, Holdene. Molim te, pusti me. Biću jako, jako, jako... Nećeš čak ni..."
"Ne ideš. A sad umukni! Daj mi taj kofer", rekoh. Uzeo sam joj kofer.
Skoro mi je došlo da je lupim. Na trenutak sam pomislio da ću da je mlatnem. Najozbiljnije.
Počela je da plače.
"Mislio sam da treba da igraš u toj školskoj predstavi. Mislio sam d treba da budeš Benedikt Arnold u tom komadu i sve", rekoh. Rekao sam to vrlo pakosno. "Šta bi htela - da ne igraš u komadu?" To je samo još više rasplakalo. Bilo mi je drago. Odjednom sam poželeo da plače dok joj se oči bukvalno ne istoče. Gotovo sam je mrzeo. Mislim da sam je mrzeo najviše zato što ne bi igrala u tom komadu kad bi otišla sa mnom.
"Hajde", rekoh. Ponovo sam pošao uz stepenice ka muzeju. Smislio sam šta da uradim - da ostavim u garderobi taj suludi kofer koji je ponela, pa bi mogla da ga uzme u tri sata, posle škole. Znao sam da ne bi mogla da ga nosi natrag u školu. "Hajde, šta čekaš", rekao sam.
Nije, međutim, pošla uz stepenice sa mnom. Nije htela da ide sa mnom. Svejedno sam se popeo, predao kofer u garderobu, zatim se vratio dole. Još je stajala na pločniku, ali mi je okrenula leđa kad sam joj prišao. Ume ona to. Ume da ti okrene leđa kad joj tako dođe. "Nikuda ne idem. Predomislio sam se. Prestani zato da plačeš i umukni", rekoh. Smešno je bilo što nije čak ni plakala kad sam joj to rekao. Ipak, svejedno sam joj to rekao. "Hajde sad. Otpratiću te do škole. Hajde sad. Zakasnićeš."
Uopšte nije htela da mi odgovori ili nešto. Pokušao sam da je kao uhvatim za ruku, ali nije mi dala. Samo mi je okrenula leđa.
"Jesi li ručala? Jesi li već ručala?" pitao sam je.
Nije htela da mi odgovori. Samo je skinula onu crvenu lovačku kapu - onu koju sam joj dao - i bukvalno mi je bacila u lice. Onda mi je ponovo okrenula leđa. To me gotovo dotuklo, ali ništa nisam rekao. Samo sam pokupio kapu i gurnuo je u džep kaputa.
"Hajde, ej. Otpratiću te do škole", rekoh.
"Ne vraćam se u školu."
Nisam znao šta da kažem na to. Samo sam stajao.
"Moraš da se vratiš u školu. Ti želiš da igraš u tom komadu, zar ne? Želiš da budeš Benedikt Arnold?"
"Ne."
"Ma naravno da želiš. Itekako želiš. Hajde sad, idemo", rekoh. "Pre svega, ja nikud ne idem, rekao sam ti. Idem kući. Idem kući čim se ti vratiš u školu. Prvo ću da odem do stanice i uzmem kofere, a onda idem pravo..."
"Rekla sam da se ne vraćam u školu. Ti radi šta god se tebi radi, ali ja se ne vraćam u školu", rekla je. "I zato umukni." Bilo je to prvi put kako mi je rekla da umuknem. Užasno je zvučalo. Isuse, užasno je zvučalo. Zvučalo je gore od psovke. I dalje nije htela čak ni da me pogleda, a svaki put kad bih kao spustio ruku na njeno rame ili nešto, izmakla bi se.
"Slušaj, hoćeš ili možda u šetnju?" upitao sam je. "Hoćeš li da prošetamo do Zoološkog vrta? Ako te pustim da izostaneš popodne iz škole i prošetamo malo, hoćeš li da prekineš ovo ludiranje?"
Nije htela da mi odgovori, pa sam joj ponovio. "Ako te pustim da izostaneš popodne iz škole i prošetamo malo, hoćeš li da prekineš ovo ludiranje? Hoćeš li da odeš sutra u školu, kao dobra devojčica?"
"Možda, a možda i neću", rekla je. Onda je pretrčala pravo preko ulice, uopšte ne gledajući da li idu neka kola. Ponekad je stvarno luda.
Međutim, nisam pošao za njom. Znao sam da će ona poći za mnom, pa sam krenuo ka Zoološkom vrtu, onom stranom ulice gde je park, a ona pošla u istom pravcu, drugom stranom ulice. Uopšte nije htela da pogleda ka meni, ali znao sam da me verovatno posmatra krajičkom svog šašavog oka, da bi videla kuda idem. Sve u svemu, išli smo tako sve do Zoološkog vrata. Zabrinuo sam se samo kad je naišao onaj autobus na sprat, jer nisam mogao da je vidim preko ulice. Ali, kad smo stigli do Zoološkog vrta, doviknuo sam joj: "Febo! Idemo u Zoološki! Dođi sad!" Nije htela da me pogleda, ali znao sam da me je čula i, kad sam krenuo niz stepenice u Zoološki vrt, okrenuo sam se i video je kako prelazi ulicu i ide za mnom i sve.
U Zoološkom vrtu nije bilo mnogo ljudi jer je bio neki ružan dan, ali bilo ih je malo oko bazena sa fokama. Hteo sam da prođem pored njega, ali Feba je stala i pravila se da posmatra kako hrane foke - čovek im je bacao ribu - pa sam se vratio. Smislio sam kako je to dobra prilika da se pomirim s njom i sve. Prišao sam, stao iza nje i stavio joj kao ruke na ramena, ali savila je kolena i izmakla se - stvarno ume da bude namćor ponekad. Stajala je tamo dok su hranili foke, a ja stajao odmah iza nje. Nisam joj ponovo stavio ruke na ramena ili nešto jer bi, da sam to uradio, ona stvarno pobegla od mene. Deca su čudna. Moraš dobro da paziš šta radiš.
Nije htela da ide pored mene kad smo otišli od foka, ali nije išla previše daleko. Išla je kao jednim krajem staze, a ja drugim. Nije bilo bogzna šta, ali bolje nego da ide na kilometar od mene, kao ranije. Pošli smo uzbrdo i malo gledali medvede s onog brdašca, ali nije bilo mnogo toga da se vidi. Samo jedan medved je bio napolju, onaj polarni medved. Onaj drugi, mrki medved, bio je u prokletoj pećini i nije hteo da izađe. Samo mu se dupe videlo. Pored mene je stajao neki dečkić, s kaubojskim šeširom koji mu je bukvalno pao preko ušiju, i stalno govorio svome ocu: "Nateraj ga da izađe, tata. Nateraj ga da izađe." Pogledao sam Febu, ali nije htela da se nasmeje. Znate kakva su deca kad se naljute. Uopšte neće da se smeju ili nešto.
Kad smo otišli od medveda, izašli smo iz Zoološkog vrta i prešli preko one uličice u parku, a onda prošli kroz jedan od onih malih tunela što uvek bazde na mokraću. To je bilo na putu za ringišpil. Feba i dalje nije htela da razgovara sa mnom ili nešto, ali sada je kao išla pored mene. Uhvatio sam je za pojas od kaputa na leđima, tek onako, ali izmakla se. Rekla je: "Skloni ruke, ako ti nije teško." Još je bila ljuta na mene. Ali ne toliko ljuta kao pre. Sve u svemu, bili smo blizu ringišpila, i već se čula ona šašava muzika koja tamo svira. Sviralo je "O, Mari!" Svirala je ista pesma kao i pre pedeset godina, kad sam ja bio mali. To je lepa stvar kod ringišpila - uvek svira istu pesmu.
"Mislila sam da ringišpil ne radi zimi", rekla je Feba. Bilo je to bukvalno prvi put da je rekla nešto. Verovatno je zaboravila kako bi trebalo da se ljuti na mene.
"Možda zato što će Božić", rekoh.
Ništa nije rekla na to. Verovatno se setila kako bi trebalo da se ljuti na mene.
"Hoćeš li da se provozaš?" rekoh. Znao sam da verovatno želi. Kad je bila još sasvim mala i kada smo Eli, D.B. i ja išli sa njom u park, ludovala je za ringišpilom. Nisi mogao da je skineš sa prokletog konja.
"Suviše sam velika", rekla je. Mislio sam da mi neće odgovoriti, ali odgovorila je.
"Ne, nisi. Idi. Čekaću te. Idi", rekoh. Tada smo već stigli tamo. Na ringišpilu se vozilo nekoliko dece, uglavnom sasvim mala deca, a nekoliko roditelja je čekalo ispred, sedeći na klupama i sve. Što sam uradio - otišao sam do onog prozorčeta gde su prodavali karte, kupio Febi kartu i pružio joj. Stajala je odmah pored mene. "Evo", rekoh. "Čekaj malo - uzmi i ostatak tvojih para." Počeo sam da vadim ostatak para koje mi je pozajmila.
"Sačuvaj ih. Čuvaj ih za mene", rekla je. Onda je odmah dodala: "Molim te."
To stvarno može da deprimira kad ti neko kaže 'molim te'. Mislim, kad je to Feba ili neko. Baš me izdeprimiralo. Ali vratio sam novac u džep.
"Zar nećeš i ti da se voziš?" pitala me. Nekako me čudno pogledala. Videlo se da nije više toliko ljuta na mene.
"Možda u sledećem krugu. Gledaću te", rekoh. "Imaš li kartu?"
"Imam."
"Idi onda - biću tu, na ovoj klupi. Gledaću te." Otišao sam do klupe i seo, a ona se popela na ringišpil. Obišla je ceo krug. Mislim, obišla je čitav ringišpil. Onda je sela na tog velikog, smeđeg, olupanog starog konja. Ringišpil se pokrenuo, pa sam je gledao kako kruži naokolo. Vozilo se samo još petoro ili šestoro dece, a svirala je ona pesma "Dim u tvojim očima". Sviralo je pomalo komično, kao neki džez. Sva su dece pokušavala do dohvate onaj zlatni prsten, pa i Feba, i malo sam se bojao da ne padne s prokletog konja, ali ništa nisam rekao niti učinio. Tako je s decom - ako žele da dohvate zlatni prsten, treba ih pustiti da to urade, i ništa im ne govoriti. Ako padnu - pali su, ali ne valja da im se išta govori.
Kada se vožnja završila, sišla je s konja i došla do mene. "Vozi se i ti jednom, ovog puta", rekla je.
"Ne, samo ću te gledati. Mislim da ću samo da gledam", rekoh. Dao sam joj još nešto od njenih para. "Evo. Uzmi još neku kartu."
Uzela je novac. "Ne ljutim se više na tebe", rekla je.
"Znam. Požuri - opet će da krene."
Onda me, najednom, poljubila. Zatim je ispružila ruku i rekla: "Pada kiša. Počela je kiša.
"Znam."
Šta je onda uradila - to me stvarno oborilo - gurnula je ruku u džep mog kaputa, izvadila onu crvenu lovačku kapu i stavila mi je na glavu.
"Zar je ti nećeš?" rekoh.
"Možeš malo da je nosiš."
"Dobro. Ali požuri sad. Propustićeš vožnju. Ostaćeš bez konja ili nešto."
Međutim, samo je stajala pored mene.
"Jesi li ozbiljno mislio ono što si rekao? Stvarno nećeš nikuda da odeš? Hoćeš li posle stvarno da dođeš kući?" pitala me.
"Aha," rekoh. Što sam i mislio. Nisam je lagao. Stvarno sam posle toga otišao kući.
"Požuri sad", rekoh. "Eno polazi."
Potrčala je, kupila kartu i stigla da se vrati na ringišpil. Onda je obišla naokolo dok nije pronašla svog konja. Zatim se popela na njega. Mahnula mi je, i ja sam mahnuo njoj.
Ljudi moji, odjednom je počelo da pljušti kao ludo. Lilo je kao iz kabla, kunem se. Svi roditelji i majke i ostali požurili su da se sklone pod krov ringišpila, da ne pokisnu do kože ili nešto, ali ja sam još neko vreme ostao na klupi. Prilično sam pokisnuo, pogotovo vrat i pantalone. Ona lovačka kapa me stvarno štitila, u neku ruku, ali sam ipak pokisnuo. Bilo mi je svejedno. Odjednom sam osetio neviđenu sreću, gledajući Febu kako kruži naokolo. Samo što nisam počeo da kličem, toliko sam bio srećan, ako baš hoćete da znate. Ne znam zašto. Jednostavno je bila neviđeno lepa dok je kružila naokolo, u svom plavom kaputiću i sve. Bože, voleo bih da ste bili tamo
26
Otpešačio bih do njihove kuće, jer nisam hteo da trošim išta od Febinog božičnog novca ako baš ne moram, ali čudno sam se osećao kad sam izašao napolje. Kao neka vrtoglavica, šta li. I tako sam uzeo taksi. Nisam hteo, ali uzeo sam ga. Teško mi je bilo čak i da ga nađem.
Kad sam zazvonio, g. Antolini mi je otvorio vrata - pošto me je liftboj najzad pustio gore, strvina. G. Antolini je bio u bade-mantilu i papučama, i držao je čašu viskija sa sodom. Bio je prilično rafiniran tip, a i inače je voleo da pije. "Holdene! Gde si, dečko?" rekao je. "Gospode, porastao je još čitavih pola metra. Baš mi je drago što te vidim."
"Kako ste, gospodine Antolini? Kako je gospoda Antolini?"
"Oboje smo gala. Daj mi taj kaput." Skinuo mi je kaput i okačio ga. "Očekivao sam da vidim novorođenče u tvojim rukama. Nigde utočišta. Snežne pahulje na tvojim trepavicama." Bio je prilično vickast ponekad. Okrenuo se i viknuo ka kuhinji: "Lilijan! Šta je s kafom?" Lilijan je bilo ime gđe Antolini.
"Gotova je", doviknula je ona. "Da lije to Holden? Zdravo, Holdene!"
"Zdravo, gospodo Antolini!"
Kod njih se uvek vikalo. Sve zato što njih dvoje nikad nisu bili istovremeno u istoj prostoriji. To je bilo pomalo komično.
"Sedi, Holdene", rekao je g. Antolini. Videlo se da je malo popio. Soba je izgledala kao da je u njoj bila neka sedeljka. Čaše na sve strane, i činijice s kikirikijem. "Oprosti za ovaj nered", rekao je. "Zabavljali smo neke prijatelje gospođe Antolini, iz Bufala... neke bufale, u suštini."
Nasmejao sam se, a gđa Antolini mi je doviknula nešto iz kuhinje, ali nisam je dobro čuo. "Šta je rekla?" upitao sam g. Antolinija.
"Rekla je da ne gledaš u nju kad se pojavi. Tek što se pridigla iz mrtvih. Uzmi cigaretu. Pušiš li sad?"
"Hvala", rekoh. Uzeo sam cigaretu iz kutije koju mi je ponudio. "Samo ponekad. Ja sam umeren pušač."
"Ubeđen sam", rekao je. Pripalio mi je nekim velikim upaljačem sa stola. "Tako znači. Ti i Pensi ste raskinuli", rekao je. Stalno se tako izražavao. Ponekad mi je to bilo prilično zabavno, a ponekad nije. Nekako je malo preterivao u tome. Ne mislim da nije bio duhovit ili nešto - bio je - ali nervira ponekad kad neko stalno govori stvari kao 'Ti i Pensi ste raskinuli'. I D.B. preteruje u tome.
"U čemu je bio problem?" upitao me g. Antolini. "Kako si prošao iz engleskog? Možeš smesta da se kupiš odavde ako si pao engleski, ti koji si pravi mali as za sastave."
"Ma ne, prošao sam engleski bez problema. Mada smo se uglavnom bavili literaturom. Pisao sam možda samo dva sastava u čitavom polugodištu", rekoh. "Ali pao sam iz 'usmenog izražavanja'. I to smo morali da pohađamo - 'izražavanje'. To sam pao."
"Zašto?"
"Ma ne znam." Nisam bio preterano raspoložen da mu objašnjavam. Još mi se nekako vrtelo ili nešto, i najednom me užasno zabolela glava. Ozbiljno. Ali videlo se da je zainteresovan, pa sam mu malo pričao o tome. "To je predmet gde svaki učenik treba da ustane i održi govor. Znate već. Spontano i sve. I, ako taj što govori samo malo skrene s teme, treba mu odmah viknuti 'Digresija!' To me stvarno izluđivalo. Nisam dobio prolaznu ocenu."
"Zašto?"
"Ma ne znam. To sa digresijom išlo mi je na nerve. Ne znam. Problem je što ja volim kad neko pravi digresije. To je zanimljivije i sve." "Zar tebi nije stalo da se neko drži teme dok ti priča nešto?"
"Ma naravno. Volim kad se neko drži teme. Ali ne volim kad se baš mnogo drži teme. Ne znam. Ne volim valjda kad se neko neprekidno drži teme. A najbolje ocene iz usmenog izražavanja pokupili su baš oni koji su se neprekidno držali teme. Ali tamo je bio jedan učenik, Ričard Kinsela. Taj se nije mnogo držao teme i svi su mu stalno vikali 'Digresija!' Užasno je bilo, jer je on, pre svega, vrlo nervozan lik - mislim, baš je bio nervozan - i usne su mu uvek podrhtavale kad bi na njega došao red da održi govor, i jedva si mogao da ga čuješ ako sediš negde skroz pozadi. Kad bi mu usne malo prestale da drhte, baš sam voleo njegove govore, više nego bilo čije. Ali ni on nije prošao. Dobio je lošu ocenu jer su mu stalno vikali 'Digresija!' Na primer, govorio je o nekoj farmi koju je njegov otac kupio u Vermontu. Sve vreme dok je govorio, vikali su mu 'Digresija!' a nastavnik, gospodin Vinson, dao mu je slabu, jer nije rekao koje sve vrste životinja i biljaka i ostalog gaje na toj farmi. Šta je taj Ričard Kinsela radio - počeo bi da govori o svemu tome, a onda bi odjednom počeo da priča o nekom pismu koje je njegova majka dobila od njegovog ujaka, i kako je taj ujak dobio dečju paralizu i sve u četrdeset drugoj godini, i kako nikome nije dao da ga poseti u bolnici jer nije hteo da ga iko vidi u onoj protezi. Sve to nije imalo mnogo veze s farmom - priznajem - ali lepo je bilo. Lepo je kad ti neko priča o svom ujaku. Pogotovo kad počne da priča o očevoj farmi pa se odjednom zainteresuje za ujaka. Mislim, odvratno je stalno vikati 'Digresija!' kad neko tako lepo priča i sav je uzbuđen. Ne znam. Teško je objasniti." Nisam baš ni imao volje da pokušavam. Pre svega, odjednom me spopala stravična glavobolja. Molio sam boga da stara gđa Antolini donese već jednom tu kafu. To je nešto što me užasno nervira - mislim, kad neko kaže da je kafa gotova, a nije.
"Holdene... Samo jedno kratko, pomalo dosadno, pedagoško pitanje. Zar ne misliš da za sve postoji vreme i mesto? Kad neko počne da ti priča o očevoj farmi, zar ne treba da se drži toga, pa tek onda pređe na priču o ujakovoj protezi? Ili, ako je ujakova proteza tako izazovna tema, nije li trebalo to da odabere za svoj govor - a ne farmu?"
Nisam bio raspoložen da nešto razmišljam i odgovaram i sve. Bolela me glava i loše sam se osećao. Čak me nešto boleo i stomak, ako baš hoćete da znate.
"Ma da - ne znam. Valjda je trebalo. Mislim, valjda je trebalo da odabere ujaka kao temu umesto farme, ako mu je to bilo zanimljivije. Ali evo šta hoću da kažem - često se desi da ne znaš šta te više zanima dok ne počneš da pričaš o nečemu što te u suštini ne zanima toliko. Mislim, ponekad ništa ne možeš da učiniš. Ako neko interesantno priča i sav se uzbudi zbog toga, mislim da ga treba ostaviti na miru. Volim kad se neko uzbuđuje zbog nečega. Lepo je to. Ali vi ne znate tog nastavnika, gospodina Vinsona. Taj je stvarno mogao da te izludi ponekad, on i prokleti razred. Mislim, stalno je govorio da sve uopštiš i uprostiš. Kod nekih stvari to jednostavno ne možeš. Mislim, teško da ikad možeš nešto da uprostiš ili uopštiš samo zato što to neko traži od tebe. Ne znate vi tog Vinsona. Mislim, možda je on vrlo inteligentan i sve, ali lepo se videlo da nema baš mnogo mozga u glavi."
"Kafa, gospodo, konačno", rekla nam je gđa Antolini. Ušla je noseći poslužavnik s kafom, kolačima i ostalim stvarima. "Holdene, nemoj ni slučajno da me pogledaš. Izgledam kao čudo."
"Zdravo, gospodo Antolini", rekoh. Počeo sam da ustajem i sve, ali me g. Antolini uhvatio za sako i povukao natrag. Kosa stare gđe Antolini bila je puna onih gvozdenih viklera, i uopšte nije bila nakarminisana ili nešto. Nije baš čarobno izgledala. Izgledala je prilično stara i sve.
"Ostaviću ovo tu. Samo navalite, vas dvojica", rekla je. Spustila je poslužavnik na stočić, gurnuvši čaše u stranu. "Kako ti je majka, Holdene?"
"Dobro je, hvala. Nisam je baš skoro video, ali poslednje što sam..."
"Dušo, ako Holdenu zatreba nešto, sve je u plakaru za rublje. Na gornjoj polici. Ja odoh u krevet. Potpuno sam grogi", rekla je gđa Antolini. Tako je i izgledala. "Možete li vi momci sami da namestite kauč?"
"Sve ćemo da sredimo. Samo ti lezi", rekao je g. Antolini. Poljubio je gđu Antolini, a ona se pozdravila sa mnom i otišla u spavaću sobu. Njih dvoje su se uvek mnogo ljubili pred drugima.
Otpio sam malo kafe i uzeo možda pola nekog kolača koji je bio tvrd kao kamen. Stari g. Antolini je samo popio još jedan viski sa sodom. Pravio ih je dosta jake, videlo se. Lako je mogao da postane alkoholičar ako malo ne pripazi.
"Ručao sam sa tvojim tatom pre dve-tri nedelje", najednom je rekao.
"Nisi znao?"
"Ne, nisam."
"Svestan si, naravno, da je on strašno zabrinut za tebe?"
"Znam. Znam da jeste", rekoh.
"Očigledno je, pre nego što mi se javio, dobio dugačko, prilično neprijatno pismo od tvog poslednjeg direktora, u smislu da se ni najmanje nisi trudio u školi. Izostajao sa časova. Dolazio uvek nespreman. Sve u svemu, totalno si..."
"Nisam izostajao sa časova. Nije smelo da se izostaje. Samo sam možda ponekad propustio nešto, kao to izražavanje o kome sam vam pričao, ali nisam izostajao."
Uopšte nisam bio raspoložen za razgovor o tome. Od kafe mi je malo popustilo u stomaku, ali me i dalje mučila ta odvratna glavobolja.
G. Antolini je zapalio novu cigaretu. Pušio je kao manijak. Onda je rekao: "Najiskrenije, ne znam šta da ti kažem, Holdene."
"Znam. Teško je razgovarati sa mnom. Svestan sam toga."
"Imam osećaj da se krećeš prema nekom stravičnom padu. Ali ne znam, iskreno, o kakvom se padu... Slušaš li me?"
"Da."
Očigledno je pokušavao da se koncentriše.
"To bi moglo da bude tako da u tridesetoj sediš u nekom baru i mrziš svakoga ko uđe izgledajući kao da je možda u koledžu igrao ragbi. A opet, mogao bi da pokupiš taman toliko obrazovanja da mrziš ljude koji kažu: 'To je tajna između nas dvojice'. Ili možda završiš u nekoj kancelariji, gađajući najbližu daktilografkinju spajalicama. Jednostavno ne znam. Ali znaš li ti uopšte o čemu govorim?"
"Da. Naravno", rekoh. I jesam. "Ali grešite kad govorite o toj mržnji. Mislim na mržnju prema igračima ragbija i sve. Tu stvarno grešite. Ja retko koga mrzim. Šta možda radim - možda mrzim na kratko, kao tog tipa Stredletera koga sam upoznao u Pensiju, ili onog drugog, Roberta Eklija. Mrzeo sam ih ponekad - priznajem - ali to ne traje dugo, u tome je stvar. Posle nekog vremena, ako ih ne vidim - mislim, ako se ne pojave u sobi, ili ih ne vidim po dva-tri obroka u sali za ručavanje - nekako bi počeli da mi nedostaju. Mislim, nekako su mi nedostajali."
G. Antolini je neko vreme ćutao. Ustao je, uzeo još jedno parče leda i stavio ga u piće, zatim ponovo seo. Videlo se da razmišlja. Ipak, sve sam se nadao da će ujutro da nastavi razgovor, ali baš se napalio. Ljudi se najčešće zagreju za neki razgovor kad vama nije do toga.
"U redu. Slušaj me sad malo... Možda ovo neću uspeti da sročim onako kako bih hteo, ali napisaću ti pismo o tome, za dan-dva. Onda će ti sve biti jasno. Ali svejedno slušaj." Ponovo se zamislio. Onda je rekao: "Taj pad prema kome se, po mom mišljenju, krećeš - to je posebna vrsta pada, užasna vrsta pada. Onome koji pada nije omogućeno da oseti ili čuje kad tresne na dno. On samo pada i pada. Sve je to namenjeno ljudima koji su, u ovo ili ono doba svog života, tražili nešto što njihova sredina nije mogla da im pruži. Ili su mislili kako njihova sredina to ne može da im pruži. I tako su prestali da traže. Odustali su pre nego što su uopšte i počeli. Pratiš li me?"
"Da, gospodine."
"Sigurno?"
"Da."
Ustao je i natočio još pića u čašu. Onda je ponovo seo. Ćutao je prilično dugo.
"Ne želim da te plašim", rekao je, "ali mogu sasvim jasno da te vidim kako velikodušno umireš, na ovaj ili onaj način, za neku krajnje bezvrednu stvar." Nekako me čudno pogledao. "Ako zapišem nešto za tebe, hoćeš li to pažljivo da pročitaš? I sačuvaš?"
"Da. Naravno", rekoh. I jesam. Još imam taj papir koji mi je dao.
Otišao je do pisaćeg stola na drugom kraju sobe i stojeći zapisao nešto na parčetu papira. Onda se vratio i seo s tim papirom u ruci. "Za divno čudo, ovo nije napisao neki pesnik, već jedan psihoanalitičar, Vilhelm Štekel. Evo šta je... pratiš li me?"
"Da, naravno."
"Evo šta je rekao: 'Osobina nezrelog čoveka je što hoće da za nešto slavno umre, dok je osobina zrelog čoveka što hoće da za nešto skromno živi'."
Nagnuo se i pružio mi papir. Pročitao sam to odmah kad mi je dao, a onda mu zahvalio i stavio papir u džep. Baš lepo od njega što se toliko trudio. Najozbiljnije. Ali problem je bio što nisam mogao da se koncentrišem i sve. Ljudi moji, odjednom sam osetio stravičan umor.
Međutim, lepo se videlo da on uopšte nije umoran. Bio je, pre svega, prilično podnapit. "Mislim da ćeš jednog od ovih dana", rekao je, "morati da otkriješ kuda želiš da ideš. A onda ćeš morati tamo i da kreneš. I to odmah. Ne smeš ni minut da izgubiš. Ne ti
Klimnuo sam, jer je gledao pravo u mene, ali nisam bio sasvim siguran o čemu govori. Prilično sam shvatao o čemu je govorio, ali u tom trenutku nisam bio sasvim siguran. Toliko sam bio prokleto umoran.
"Nije mi drago što to moram da ti kažem", rekao je, "ali mislim da kad jednom stekneš neki uvid kuda želiš da ideš, prvi tvoj potez biće da se prilagodiš školi. Moraćeš. Ti si učenik - sviđalo ti se to ili ne. Zaljubljen u znanje. I ja mislim da ćeš otkriti, kad prebrodiš svu tu gospodu Vinese i njihova usmena izra..."
"Gospodu Vinsone", rekoh. Mislio je na svu gospodu Vinsone, a ne Vinese. Nije, ipak, trebalo da ga prekidam.
"U redu - gospodu Vinsone. Kad jednom prebrodiš svu tu gospodu Vinsone, bićeš sve bliže i bliže - to jest, ako to želiš, i ako to tražiš i čekaš na to - onoj vrsti saznanja koja će biti veoma, veoma bliska tvome srcu. Između ostalog, otkrićeš da nisi jedini koga je zbunilo, uplašilo i čak mu se zgadilo ljudsko ponašanje. Bićeš uzbuđen i podstaknut saznanjem da ni u kom slučaju nisi jedini koji to preživljava. Mnogi, mnogi ljudi bili su na istim takvim moralnim i duhovnim mukama kao i ti sada. Srećom, neki od njih zabeležili su te svoje nevolje. Od njih ćeš naučiti nešto - ako to želiš. Kao što će jednog dana, ako budeš imao šta da ponudiš, neko naučiti ponešto od tebe. To je predivan uzajamni aranžman. A to nije obrazovanje. To je istorija. To je poezija." Zastao je i otpio veliki gutljaj viskija. Onda je ponovo nastavio. Ljudi moji, stvarno se napalio. Drago mi je bilo što nisam pokušao da ga prekinem ili nešto. "Neću da ti tvrdim", rekao je, "kako su samo obrazovani i školovani ljudi u stanju da daju neki dragocen doprinos ovom svetu. Nije tako. Ali tvrdim da obrazovani i školovani ljudi, ako su u startu daroviti i kreativni - što je, na žalost, retko - teže da iza sebe ostave neizmerno više dragocenih ostvarenja nego ljudi koji su samo daroviti i kreativni. Oni teže da se što jasnije izraze, i uglavnom strasno i do kraja slede svoje misli i ideje. I - što je najvažnije - u devet od deset slučajeva skromniji su od neškolovanog mislioca. Da li me uopšte pratiš?"
"Da, gospodine."
Ponovo je prilično dugo ćutao. Ne znam da li vam se to ikad desilo, ali pomalo je naporno sedeti i čekati dok neko razmišlja, da bi nešto rekao i sve. Bez zezanja. Sve vreme sam se trudio da ne zevnem. Nije da mi je bilo dosadno ili nešto - nije - ali odjednom mi se stravično prispavalo "Akademsko obrazovanje će ti pružiti još nešto. Ako budeš dovoljno odmakao u studijama, to će ti postepeno otkriti s kojim dimenzijama duha raspolažeš. Šta mu leži, a šta mu, možda, ne leži. Posle nekog vremena, otkrićeš s kakvim mislima treba da se nosi duh tvojih dimenzija. To ti može, pre svega, uštedeti enormno mnogo vremena koje bi izgubio baveći se idejama koje ti ne leže, koje nisu za tebe. Počećeš da spoznaješ svoje prave mere i u skladu s njima oblačiš svoj duh."
Tada sam, najednom, zevnuo. Kakav neotesani kreten, ali nisam to mogao da sprečim.
Međutim, g. Antolini se samo nasmejao. "Hajde", rekao je. "Namestićemo ti kauč."
Pošao sam za njim, a on prišao plakaru i pokušao da sa gornje police skine neke čaršave, ćebad i ostalo, ali nije mogao s onom čašom viskija u ruci. Zato je iskapio i ostavio na pod, a onda skinuo posteljinu. Pomogao sam mu da je prenese do kauča. Zajedno smo namestili krevet. Nije se baš polomio oko toga. Ništa nije zatezao ili poravnavao. Ali meni je bilo svejedno. Mogao sam da spavam i stojeći, toliko sam bio umoran.
"Kako tvoje ženske?"
"Dobro su." Stvarno nisam imao volje za neki razgovor.
"Kako je Sali?" Znao je staru Sali Hejs. Upoznao sam ih jednom.
"Dobro je. Izašao sam popodne s njom." Ljudi moji, to kao da je bilo pre dvadeset godina! "Nemamo više baš mnogo toga zajedničkog."
"Strašno zgodna devojka. A šta je sa onom drugom? Onom o kojoj si mi pričao, iz Mejna?"
"A - Džejn Galager. Dobro je. Verovatno ću sutra da joj se javim."
Tada smo već namestili kauč. "Sada je samo tvoj", rekao je g. Antolini. "Mada ne znam gde ćeš sa tim tvojim nogama."
"Nije bitno. Navikao sam na kratke krevete", rekoh. "Mnogo vam hvala, gospodine. Stvarno ste mi noćas spasili život, vi i gospođa Antolini.
"Znaš gde je kupatilo. Ako ti išta zatreba, samo vikni. Biću još malo u kuhinji - neće ti smetati svetlo?"
"Ne - ma kakvi. Mnogo vam hvala."
"U redu. Laku noć, lepi moj."
"Laku noć, gospodine. Mnogo vam hvala."
Otišao je u kuhinju, a ja u kupatilo, gde sam se svukao i sve. Nisam mogao da operem zube jer nisam poneo četkicu. Nisam imao ni pidžamu, a g. Antolini je zaboravio da mi pozajmi neku. I tako sam se samo vratio u dnevnu sobu i ugasio tu lampicu pored kauča, a onda legao, onako u gaćama. Bio je zaista kratak za mene, taj kauč, ali stvarno sam mogao da zaspim stojeći, da i ne trepnem. Ležao sam samo nekoliko trenutaka budan, razmišljajući o svemu onome što mi je govorio g. Antolini. O otkrivanju dimenzija svoga duha i sve. Bio je prilično pametan, nema šta. Ali nisam mogao da držim proklete oči otvorene, i zaspao sam.
25
Onda se nešto dogodilo. Ne volim čak ni da pričam o tome.
Iznenada sam se probudio. Ne znam koliko je bilo sati, ali probudio sam se. Osetio sam nešto na glavi, nečiju ruku. Ljudi moji, stvarno sam se užasno prepao. Šta je to bilo - bila je to ruka g. Antolinija. A šta je radio - sedeo je na podu pored samog kauča, u mraku i sve, i nešto me kao gladio ili milovao po prokletoj glavi. Ljudi moji, kladim se da sam odskočio do plafona.
"Šta kog đavola radite?"
"Ništa! Samo sedim ovde i divim se..."
"Šta kog đavola radite?" ponovio sam. Nisam znao šta da kažem - mislim, toliko mi je bilo neprijatno.
"Kako bi bilo da se malo smiriš? Samo sedim ovde..."
"Ionako moram da idem", rekao sam - ljudi moji, kako sam se unervozio! Počeo sam da oblačim proklete pantalone u mraku. Jedva sam ih obukao, toliko sam bio nervozan. Znam više perverznih tipova, po školama i svuda, od ikog koga ste ikad sreli u životu, a takvi uvek zastrane kad sam ja u blizini.
"Kuda to moraš da ideš?" rekao je g. Antolini. Trudio se da izgleda krajnje ležerno i opušteno, ali uopšte nije bio opušten. Kunem se.
"Ostavio sam kofere i sve na stanici. Mislim da je možda bolje da odem tamo i pokupim ih. Sve su mi stvari u njima."
"Biće i ujutro tamo. A sad se vrati u krevet. Idem i ja na spavanje. Šta je s tobom?"
"Ništa, samo što mi je sav novac i ostalo u jednom od kofera. Odmah se vraćam. Uzeću taksi i odmah se vraćam", rekoh. Ljudi moji, saplitao sam se o samog sebe u onom mraku. "Stvar je u tome što nije moj, taj novac, nego majčin, i ja..."
"Ne budi smešan, Holdene. Vrati se lepo u krevet. Idem i ja na spavanje. Novac će te čekati, zdrav i čitav, do jut..."
"Ne, bez zezanja. Moram da idem. Najozbiljnije." Bio sam već gotovo obučen, osim što nisam mogao da nađem kravatu. Nisam mogao da se setim gde sam je ostavio. Obukao sam sako i ostalo bez nje. Stari g. Antolini je zaseo u veliku fotelju nedaleko od mene i posmatrao me. Bio je mrak i sve, i nisam ga baš dobro video, ali znao sam da me posmatra. I dalje je pio. Mogao sam da vidim kako drži svoju vernu čašu viskija.
"Ti si vrlo, vrlo čudan dečak."
"Znam", rekoh. Nisam se više trudio da pronađem kravatu. Na kraju sam krenuo bez nje. "Zbogom, gospodine", rekoh. "Mnogo vam hvala. Ozbiljno."
Išao je za mnom sve do ulaznih vrata i ostao tamo kad sam pozvao lift Sve što je rekao bilo je opet ono da sam "veoma, veoma čudan dečak". Čudan, ma nemoj. Ostao je tamo sve dok nije stigao prokleti lift. Nikad u svom životu nisam toliko čekao lift. Kunem se.
Nisam znao o kom đavolu da pričam dok čekam lift, a on je samo stajao tamo, pa sam rekao: "Počeću da čitam neke dobre knjige. Ozbiljno." Mislim, moralo je da se kaže nešto. Bilo je krajnje neprijatno.
"Pokupi kofere i odmah se vraćaj. Ostaviću vrata otključana."
"Mnogo vam hvala", rekoh. "Zbogom!" Lift je napokon stigao. Ušao sam i spustio se. Ljudi moji, tresao sam se kao sumanut. I znojio se. Kad se desi takva neka perverzna stvar, oznojim se kao skot. Doživeo sam takve stvari bar dvadeset puta, još od detinjstva. Muka mi je od toga.
Kad sam izašao, napolju je svitalo. Bilo je prilično hladno, ali prijalo mi je, jer sam se toliko znojio.
Nisam znao kuda bih, kog đavola, pošao. Nisam hteo da opet odem u neki hotel i potrošim sav Febin novac. I tako sam na kraju samo otišao do Leksington avenije i uzeo metro do Velike centralne stanice. Tamo su mi bili koferi i sve, pa sam smislio da odspavam u onoj suludoj čekaonici gde su sve one klupe. Tako sam i uradio. Neko vreme i nije bilo toliko loše jer nije bilo mnogo ljudi pa sam mogao da dignem noge. Ali nisam baš nešto raspoložen da pričam o tome. Nije bilo bogzna kako prijatno. Nemojte ni da pokušavate. Najozbiljnije. Deprimiraće vas.
Spavao sam samo do negde oko devet, jer je mali milion ljudi navalio u čekaonicu, pa sam morao da spustim noge. Ne mogu baš da spavam kad su mi noge na podu. Zato sam konačno seo. Još sam osećao glavobolju. Čak se pogoršala. A mislim da sam bio potišten gore neko ikad u životu.
Uopšte mi nije bilo do toga, ali počeo sam da razmišljam o starom g. Antoliniju i pitao se šta će reći gđi Antolini kad bude videla da nisam ni spavao tamo. To me, ipak, nije preterano brinulo, jer sam znao da je g. Antolini dovoljno bistar da izmisli nešto. Mogao je da joj kaže da sam otišao kući ili negde. To me nije preterano brinulo. Ali ono što me stvarno brinulo bilo je kako sam se probudio i zatekao ga kako me miluje po glavi i sve. Mislim, pitao sam se da li sam možda pogrešio kad sam pomislio da je to neki pederski fazon. Šta ako on, recimo, možda samo voli da miluje ljude po glavi dok spavaju? Mislim, kako možeš da budeš siguran u takvim stvarima?
Ne možeš. Počeo sam čak da se pitam nije li možda trebalo da uzmem kofere i vratim se u njegov stan, kako sam mu i rekao. Pomislio sam kako je, čak i da je peder, stvarno bio veoma ljubazan prema meni. Prisetio sam se kako nije zamerio kad sam ga tako kasno pozvao, i kako mi je rekao da odmah dođem do njega ako mi se dolazi. I kako se polomio da me posavetuje o otkrivanju dimenzija svog duha i sve, i kako je bio jedini koji je uopšte prišao tom dečaku, Džemsu Kastlu, o kome sam vam pričao, kad je ležao mrtav. Razmišljao sam o svemu tome. I što sam više mislio o tome, postajao sam sve potišteniji. Počeo sam da mislim kako je možda ipak trebalo da se vratim tamo. Možda me on stvarno tek onako gladio po glavi. Što sam više mislio o tome, sve sam više tonuo u depresiju. Da bude još gore, oči su me užasno pekle. Pekle su me i bolele od nespavanja. Osim toga, počela je da me hvata kao neka prehlada, a nisam imao čak ni prokletu maramicu. Imao sam neke u koferu, ali mrzelo me da ga vadim iz one kasete i otvaram ga tamo pred svima.
Na susednoj klupi bio je neki časopis koji je neko ostavio, pa sam počeo da ga čitam, u nadi da će bar na kratko da mi odvuče misli sa g. Antolinija i milion drugih stvari. Ali od tog prokletog članka koji sam počeo da čitam bilo mi je gotovo još gore. Ceo taj članak bio je o hormonima. Pisalo je kako bi trebalo da izgledaš, tvoje lice, oči i sve, ako su ti hormoni u dobrom stanju, a ja uopšte nisam tako izgledao. Izgledao sam baš kao neki lik u članku koji pati od loših hormona. I tako sam počeo da se žderem zbog svojih hormona. Onda sam pročitao drugi članak, o tome kako utvrditi da li imaš rak. Ako imaš ma kakve ranice u ustima koje ne prolaze brzo, pisalo je, to znači da verovatno imaš rak. Vukao sam neku ranicu na unutrašnjoj strani usne već oko dve nedelje. I tako sam zaključio da sam dobio rak. Taj časopis je stvarno umeo da razgali čoveka. Na kraju sam prestao da ga čitam i izašao napolje da prošetam. Uvrteo sam da ću umreti za nekoliko meseci jer imam rak. Najozbiljnije. Bio sam čak siguran u to. Što me svakako nije preterano oduševilo.
Nekako je izgledalo kao da će kiša, ali sam svejedno krenuo u šetnju. Pre svega, smislio sam da bi trebalo da doručkujem. Uopšte nisam bio gladan, ali mislio sam da bi ipak trebalo da pojedem nešto. Mislim, da bar uzmem nešto s nekim vitaminima i sve. I tako sam krenuo ka istočnoj strani, tamo gde su oni jeftini restorani, jer nisam hteo da potrošim mnogo od onih para.
Dok sam tako išao, prošao sam pored neka dva lika koji su istovarivali veliku božićnu jelku iz kamiona. Jedan lik je stalno govorio onom drugom: "Diži uvis tu gaduru! Diži je uvis!" Bio je to stvarno prekrasan način da se govori o božićnoj jelki. Bilo je i pomalo smešno, na neki kretenski način, pa sam počeo da se kao smejem. To je bilo najgore što sam mogao da uradim, jer mi je u istom trenutku došlo da povratim. Ozbiljno. Čak je i krenulo, ali me prošlo. Ne znam otkud to. Mislim, nisam jeo ništa pokvareno ili nešto, a stomak mi je inače prilično otporan. Sve u svemu, prebrodio sam to, pa sam smislio da će mi sigurno biti bolje ako pojedem nešto.
I tako sam ušao u neki restoran koji je dosta jeftino izgledao i naručio krofne i kafu. Samo, nisam pojeo krofne. Nisam mogao da ih gutam, Šta li. Stvar je u tome što je stravično teško gutati kad si deprimiran zbog nečega. Ipak, kelner je bio veoma ljubazan. Nije ih naplatio. Samo sam popio kafu. Zatim sam izašao i krenuo ka Petoj aveniji.
Bio je ponedeljak i sve, bližio se Božić, i sve su radnje bile otvorene. Zato nije bilo tako loše šetati Petom avenijom. Božić se osećao na svakom koraku. Na uglovima su stajali oni suviše štrkljasti Božić-bate i zvonili onim zvoncima, kao i devojke Vojske spasa, one što se nikad ne karminišu ili nešto. Gledao sam kao naokolo ne bih li možda video one dve časne sestre koje sam prethodnog dana upoznao za doručkom, ali nisam ih opazio. Znao sam da neću, jer su mi rekle kako su došle u Njujork da rade kao učiteljice, ali sam svejedno gledao naokolo. Sve u svemu, najednom se svuda osećao Božić. Mali milion dece došlo je sa majkama u centar grada, izlazeći iz autobusa i radnji i ulazeći u njih. Poželeo sam da je Feba sa mnom. Ona nije više tako mala da pošašavi u nekom odeljenju igračaka, ali uživa da se malo zeza i posmatra ljude. Pretprošlog Božića vodio sam je u centar da kupuje sa mnom. Lepo nam je bilo. Mislim da smo bili u 'Blumingdejlu'. Otišli smo do odeljenja cipela i pravili se kako Feba hoće da kupi one vrlo duboke cipele s milion rupica za pertle. Baš smo sludeli prodavca. Feba je probala jedno dvadeset pari i siroti čovek je svaki put morao da joj zašnira cipelu skroz do vrha. Prilično kvarno zezanje, ali Febu je bukvalno oborilo. Na kraju smo kupili par mokasina. Prodavač je svejedno bio veoma ljubazan. Mislim da je znao da se zezamo, jer Feba nije mogla da se ne kikoće.
Sve u svemu, hodao sam i hodao Petom avenijom, onako bez kravate ili nečega. A onda je, iz čista mira, počelo nešto vrlo sablasno da se dešava. Kad god bih stigao do kraja bloka i sišao s prokletog ivičnjaka, činilo mi se da nikad neću stići na drugu stranu ulice. Činilo mi se da samo tonem, tonem, tonem i da me više niko nikada neće videti. Ljudi moji, kako me to prepalo. Pojma nemate. Počeo sam da se znojim kao skot - sva mi se košulja oznojila, i rublje i sve. Onda sam počeo da radim nešto drugo. Kad god bih stigao do kraja bloka, uobrazio bih da razgovaram s mojim bratom Elijem. Govorio sam mu: "Eli, ne daj da nestanem. Eli, ne daj da nestanem. Eli, ne daj da nestanem. Molim te, Eli." A onda, kad bih stigao na drugu stranu ulice, zahvaljivao sam mu. Zatim bi sve počelo iznova, čim bih došao do sledećeg ćoška. Ali ipak sam išao dalje i sve. Nekako sam se kao plašio da stanem - i ne sećam se, u suštini. Znam da nisam stao sve dok nisam došao skroz negde do Šezdesete ulice, kad sam već prošao Zoološki vrt i sve. Onda sam seo na neku klupu. Jedva sam došao do daha, a još sam se i tako odvratno znojio. Sedeo sam tu jedno sat vremena. Na kraju, šta sam rešio da uradim - rešio sam da odem. Rešio sam da se nikad više ne vratim kući i da nikad više ne idem ni u kakvu školu. Rešio sam samo još da vidim Febu i oprostim se kao s njom, i vratim joj njen božični novac, a onda krenem autostopom na Zapad. Smislio sam šta ću - da odem lepo do Holand tunela i ustopiram nekog, zatim još nekog, pa još nekog i još nekog, i za dva-tri dana biću negde na Zapadu gde je sve tako lepo i toplo i gde me niko ne poznaje, pa ću da nađem neki posao. Smislio sam da bih mogao da se zaposlim negde na benzinskoj pumpi, da ljudima sipam benzin i ulje u kola. Bilo mi je u suštini svejedno kakav je taj posao. Samo da me niko ne zna i da ja nikog ne poznajem. Smislio sam šta ću - praviću se da sam kao gluvonem. Tako ne bih morao ni sa kim da vodim nikakve proklete glupe besmislene razgovore. Ako iko bude hteo nešto da mi kaže, moraće to da napiše na parčetu papira i gurne mi ga pod nos. To će im, posle nekog vremena, stravično dosaditi, i tako ću se do kraja života rešiti svih razgovora. Svi će misliti da sam samo jadni gluvonemi skot i ostaviće me na miru. Puštaće me da sipam benzin i ulje u njihova glupa kola i plaćaće mi za to i sve, pa ću negde sagraditi neku malu kolibu od tih para i tu živeti do kraja života. Sagradiću je odmah pored šume, ali ne baš u samoj šumi, jer hoću da uvek bude maksimalno sunčana. Sam ću da kuvam hranu za sebe, a kasnije, ako budem hteo da se oženim, naći ću neku mnogo lepu devojku koja je takođe gluvonema, pa ćemo se uzeti. Ona će doći i živeće u mojoj kolibi sa mnom i, ako bude htela nešto da mi kaže, moraće to i da napiše na prokletom papiru, kao i svi drugi. Ako budemo imali dece, sakrićemo ih negde. Kupićemo im puno knjiga i sami ćemo ih učiti da čitaju i pišu.
Stravično sam se uzbudio razmišljajući o tome. Najozbiljnije. Znao sam da je ono sa izigravanjem gluvonemog suludo, ali svejedno mi je bilo lepo da razmišljam o tome. Ali stvarno sam rešio da odem na Zapad i sve. Samo sam hteo da se prethodno oprostim sa Febom. I tako sam odjednom sumanuto pretrčao ulicu - malo je falilo da poginem usput - i ušao u neku papirnicu gde sam kupio blok i olovku. Smislio sam da joj napišem poruku gde da se nađemo, tako da mogu da se oprostim s njom i vratim joj njen božični novac, a onda odnesem poruku u njenu školu i nađem nekog u zbornici da joj preda. Ali samo sam gurnuo blok i olovku u džep i uputio se ogromnom brzinom ka njenoj školi - bio sam suviše uzbuđen da bih napisao poruku u toj papirnici. Žurio sam, jer sam hteo da primi poruku pre nego što ode kući na ručak, a nije ostalo baš mnogo vremena.
Znao sam, naravno, gde je njena škola, jer sam kao dete i ja išao u nju. Čudno je bilo kad sam ušao tamo. Nisam bio siguran da ću se setiti kako izgleda unutra, ali setio sam se. Sve je bilo potpuno isto kao i kad sam ja išao u nju. Unutra je bilo isto veliko dvorište, uvek pomalo mračno, s onim metalnim mrežama oko sijalica, da se ne bi razbile ako ih pogodi lopta. Svuda naokolo bili su iscrtani isti beli krugovi, za razne igre i ostalo. I isti oni stari obruči za košarku, bez mrežica - samo table i obruči.
Nikoga nije bilo jer još nije bio odmor, a nije bilo ni vreme ručka. Video sam samo jednog crnog dečkića koji je išao u toalet. Iz džepa mu je virila ona drvena tablica, ista kakve smo i mi nekad imali, koja je služila kao propusnica za odlazak u toalet.
Još sam se znojio, ali ne toliko strašno. Otišao sam do stepenica, seo na prvi stepenik i izvadio onaj blok i olovku. Stepenice su vonjale isto kao i kad sam ja išao tu. Kao da se neko popisao na njih. Školske stepenice uvek tako vonjaju. Sve u svemu, seo sam i napisao tu poruku:
Draga Febo,
ne mogu više da čekam do srede pa ću verovatno krenuti popodne autostopom na Zapad. Dođi pred ulaz u Muzej umetnosti u 12 i petnaest ako možeš, da ti vratim tvoj božični novac. Nisam mnogo potrošio.
Voli te,
Holden
Njena škola je bila bukvalno pored muzeja, a ionako je morala da prođe pored njega kad krene na ručak, pa sam znao da će lako da me nađe.
Onda sam pošao uz stepenice ka zbornici, da predam poruku nekom ko bi joj odneo u učionicu. Presavio sam je jedno deset puta, da je niko ne otvori. Teško je ikome verovati u prokletoj školi. Ali znao sam da će joj predati poruku, pošto sam joj brat i sve.
Međutim, dok sam se peo uz stepenice, najednom mi je ponovo došlo da povratim. Ali nisam. Seo sam na trenutak, i onda mi je bilo bolje. Dok sam tako sedeo, video sam nešto što me iznerviralo. Neko je na zidu napisao "Jebi se". To me stvarno iznerviralo. Pomislio sam kako će to Feba i ostali klinci videti, i kako će da se pitaju kog to đavola znači, a onda će na kraju neki mali skot da im kaže - sve naopako, naravno - i kako će svi oni da misle o tome, pa će možda čak i da brinu nekoliko dana zbog toga. Došlo mi je da ubijem onog ko je to napisao. Zamišljao sam da je to neki perverzni klošar koji se noću ušunjao u školu da se popisa ili nešto, i onda to napisao na zidu. Zamišljao sam kako ga hvatam na delu i treskam mu glavu o stepenice sve dok ga ne umlatim. Ali znao sam da ne bih imao petlje za to. Znao sam to. Što me još više deprimiralo. Jedva sam skupio hrabrost da to rukom izbrišem sa zida, ako baš hoćete da znate. Bojao sam se da me neki učitelj ne uhvati kako to brišem, pa da pomisli kako sam ja to napisao. Ali svejedno sam to izbrisao, na kraju. Onda sam se popeo do zbornice.
Direktor izgleda nije bio tu, ali je za pisaćom mašinom sedela neka stara dama koja je imala bar sto godina. Rekao sam joj da sam brat Febe Kolfild iz četvrtog B-l i zamolio je da preda Febi poruku. Rekao sam da je veoma važno, jer mi je majka bolesna i neće moći da spremi ručak za Febu, tako da ona treba da se nađe sa mnom, da ručamo u dragstoru. Bila je veoma ljubazna, ta stara dama. Uzela je poruku i pozvala neku drugu damu, iz susedne kancelarije, pa je ta druga otišla da je preda Febi. Onda smo ta stara dama od sto godina i ja odvojili neki razgovor. Stvarno je bila ljubazna, i rekao sam joj kako sam i ja išao u tu školu, i moja braća. Pitala me u koju školu sada idem, pa sam joj rekao u Pensi, a ona je rekla da je Pensi veoma dobra škola. Čak i da sam to hteo, ne bih imao snage da je razuverim. Osim toga, ako je već mislila da je Pensi veoma dobra škola, neka to i dalje misli. Zaista je teško pričati nove stvari nekome ko je već sto godina star. Takvi to ne vole da slušaju. Onda sam, posle nekog vremena, otišao. Čudno je bilo. Doviknula mi je "Srećno!" na isti način kao i stari Spenser kad sam odlazio iz Pensija. Ludi moji, kako mrzim kad mi neko dovikuje "Srećno!" dok odlazim nekud. To stvarno deprimira.
Sišao sam drugim stepeništem i video još jedno "Jebi se" na zidu. Ponovo sam pokušao da ga obrišem rukom, ali ovo je bilo urezano, nožem ili nečim. Nije moglo da se skine. Ionako je beznadežno. Da imaš i milion godina za to, ne bi izbrisao čak ni polovinu svih "Jebi se" na ovom svetu. Nemoguće je.
Pogledao sam na sat u dvorištu i bilo je tek dvadeset do dvanaest, pa mi je ostalo još dosta vremena do sastanka sa Febom. Ali svejedno sam otišao pravo do muzeja. Nisam ni imao kuda da odem. Pomislio sam da možda svratim u neku govornicu i okrenem staru Džejn Galager pre nego što krenem u skitnju ka Zapadu, ali nisam bio nešto raspoložen za to. Pre svega, nisam čak ni bio siguran da je došla kući za raspust. Na kraju sam samo otišao do muzeja.
Dok sam tako čekao Febu u muzeju, odmah kod ulaza, prišla su mi neka dva klinca i pitala me znam li gde su mumije. Manji dečak, taj što me je pitao, imao je otvoren šlic. Rekao sam mu to. Zakopčao ga je tu, dok je razgovarao sa mnom - nije se potrudio čak ni da ode iza stuba ili negde. Oborio me. Smejao bih se, ali plašio sam se da mi opet ne dođe da povratim, pa nisam. "Gde su mumije, šefe?" ponovio je dečak. "Je l' znaš?"
Zezao sam se malo s njima. "Mumije? Šta mu je to?" pitao sam ga.
"Ma znaš. Mumije - oni mrtvi likovi. Oni što ih meću u one srakofage i sve."
Srakofage. To me oborilo. Mislio je sarkofage.
"Kako to da vas dvojica niste u školi?" rekao sam.
"Nema danas škole", rekao je klinac koji sve vreme pričao. Lagao je, glavu bih dao, lopužica. Nisam imao šta drugo da radim dok ne dođe Feba, pa sam im pomogao da nađu mesto gde su mumije. Ljudi moji, nekada sam tačno znao gde se nalaze, ali već godinama nisam bio u tom muzeju.
"Vas dvojicu znači zanimaju mumije?"
"Aha."
"Šta, tvoj drugar ne zna da govori?" rekoh.
"Nije mi to drugar. To mi je brat.
"Zar ne zna da govori?" pogledao sam u onog što nije progovarao.
"Umeš li ti da govoriš?" upitao sam ga.
"Aha", rekao je. "Ali mrzi me."
Na kraju smo našli mesto gde su mumije i ušli unutra.
"Znaš li kako su Egipćani sahranjivali mrtve?" upitao sam jednog od njih. "A."
"A- a."
"E pa trebalo bi. Stvarno je zanimljivo. Umotavali su im lica platnom koje je bilo natopljeno nekom tajnom hemikalijom. Tako su mogli da leže hiljadama godina, sahranjeni u tim sarkofazima, a da im lica uopšte ne istrunu ili nešto. Niko osim Egipćana ne zna kako se to radi. Čak ni moderna nauka."
Da bi se došlo do mesta gde su mumije, trebalo je da se prođe kroz neki veoma uzak hodnik uz čije zidove je bilo kamenje koje je izvađeno direktno iz faraonove grobnice i sve. Bilo je prilično sablasno i videlo se da ta dva šmekera s kojima sam išao ne uživaju baš preterano u tome. Sasvim su se stisli uz mene, a onaj što je samo ćutao bukvalno mi se držao za rukav. "Ajmo", rekao je bratu. "Već sam ih vido. Ajmo, ej." Okrenuo se i zbrisao.
"Usr'o se od straha", rekao je drugi. "Doviđenja!" I on je zbrisao.
Tako sam ostao potpuno sam u grobnici. Dopalo mi se, na neki način. Bilo je tako lepo i tiho. A onda, nikad ne biste pogodili šta sam, najednom, video na zidu. Još jedno "Jebi se". Bilo je naškrabano crvenom kredom ili nečim, odmah ispod staklene vitrine na zidu, ispod onog kamenja.
U tome je sva nevolja. Nigde ne možeš da nađeš neko lepo i tiho mesto, jer takva ne postoje. Možeš da misliš da postoje, ali kad jednom stigneš tamo, neko će da se prišunja dok ne gledaš, i naškraba ti ispred nosa "Jebi se". Probajte i sami. Ako ikad umrem i strpaju me u neko groblje, sa nadgrobnim spomenikom, na kome će pisati "Holden Kolfild", pa onda koje sam godine rođen i koje sam godine umro, mislim da će odmah ispod toga stajati "Jebi se". Ubeđen sam u to, u suštini.
Kada sam izašao iz tog dela gde su mumije, morao sam da odem u toalet. Imao sam kao neki proliv, ako baš hoćete da znate. Nije mi toliko smetalo to sa prolivom, ali desilo se nešto drugo. Kad sam izašao iz klozeta, baš pre nego što sam došao do vrata, nekako sam se onesvestio, šta li. Ipak, imao sam sreće. Mislim, mogao sam da se ubijem kad sam pao na pod, ali samo sam se nekako srozao na stranu. Ali čudno je ispalo. Bolje mi je bilo posle tog pada u nesvest. Ozbiljno. Ruka me je kao bolela, tamo gde sam pao na nju, ali nije me više mučila ona prokleta vrtoglavica.
Tada je bilo negde oko dvanaest i deset, pa sam se vratio, stao kraj ulaza i čekao Febu. Pomislio sam kako bi to moglo da bude poslednji put da je vidim. Bilo koga od mojih, mislim. Smislio sam da ću ih verovatno jednom videti, ali tek posle mnogo godina. Mogao bih da dođem kući kad mi bude jedno trideset pet godina, smislio sam, u slučaju da se neko razboli i poželi da me vidi pre nego što umre, ali bi to bio jedini razlog da napustim svoju kolibu i vratim se. Počeo sam čak da zamišljam kako će biti kad se vratim. Znao sam da bi se majka stravično uzbudila i počela da plače i moli me da ostanem kod kuće i ne odlazim u svoju kolibu, ali ja bih svejedno otišao. Bio bih stravično ležeran. Naterao bih je da se smiri, a onda bih prešao na drugi kraj dnevne sobe, uzeo cigaretu iz one stone tabakere i pripalio je, mrtav hladan. Pozvao bi sve njih da me jednom posete, ako to žele, ali ne bih insistirao ili nešto. Šta bih uradio - pustio bih Febu da me poseti preko leta i za vreme božičnih i uskršnjih praznika. Pustio bih i D.B.-a da me poseti na neko vreme, ako mu treba lepo i tiho mesto za pisanje, ali ne bi smeo da piše nikakva scenarija za filmove, već samo priče i romane. Zaveo bih pravilo da niko ne sme da radi ništa lažno i isfolirano dok je kod mene u poseti. Ako bi iko pokušao da uradi nešto u tom stilu, ne bi mogao da ostane.
Iznenada sam pogledao na sat u garderobi na ulazu i video da je već dvadeset pet do jedan. Počeo sam da se plašim kako je ona stara dama u školi možda rekla onoj drugoj da ne preda Febi poruku. Počeo sam da se plašim kako joj je možda rekla da je spali ili nešto. Stvarno sam se isprepadao. Baš sam želeo da vidim Febu pre nego što izađem na put. Mislim, kod mene je bio njen božični novac i sve.
Najzad sam je ugledao. Video sam je kroz staklo na vratima. Uočio sam je zato što je imala onu suludu lovačku kapu na glavi - ta kapa se videla na kilometar.
Izašao sam iz muzeja i krenuo joj u susret niz one kamene stepenice Ono što nisam mogao da shvatim bio je veliki kofer koji je vukla. Prelazila je preko Pete avenije i teglila tu prokletu koferčinu. Jedva ga je vukla. Kad sam se približio, video sam da je to moj stari kofer, onaj koji sam nosio kad sam bio u Hutonu. Uopšte mi nije bilo jasno zašto ga tegli. "Zdravo", rekla je kad sam joj prišao. Potpuno je ostala bez daha od tog suludog kofera.
"Već sam pomislio da možda nećeš doći", rekoh. "Šta to vučeš u tom koferu? Meni ništa ne treba. Idem ovako, bez stvari, neću ni da uzimam one kofere sa stanice. Šta to vučeš?"
Spustila je kofer. "Moje stvari", rekla je. "Idem s tobom. Mogu li? Važi?"
"Šta?" rekoh. Samo što se nisam srušio kad je to rekla, kunem se. Malo mi se zavrtelo, pa sam pomislio da ću opet da se onesvestim ili nešto.
"Spustila sam se pomoćnim liftom, da me ne vidi Šarlin. Nije težak. Unutra su samo dve haljine i moje mokasine i malo veša i čarape i još neke stvari. Probaj. Nije težak. Probaj samo... Mogu li da pođem s tobom? Holdene? Mogu li? Molim te"
"Ne. Umukni."
Činilo mi se da ću totalno da se onesvestim. Mislim, nisam hteo da joj kažem da umukne i sve, ali činilo mi se da ću opet da se onesvestim.
"Zašto ne mogu? Molim te, Holdene! Neću ti smetati - samo ću da idem s tobom. Neću čak ni poneti moje haljine ako ti nećeš. Poneću samo moju..."
"Ništa nećeš poneti. Zato što ne ideš. Ja idem sam. Zato umukni."
"'Molim te, Holdene. Molim te, pusti me. Biću jako, jako, jako... Nećeš čak ni..."
"Ne ideš. A sad umukni! Daj mi taj kofer", rekoh. Uzeo sam joj kofer.
Skoro mi je došlo da je lupim. Na trenutak sam pomislio da ću da je mlatnem. Najozbiljnije.
Počela je da plače.
"Mislio sam da treba da igraš u toj školskoj predstavi. Mislio sam d treba da budeš Benedikt Arnold u tom komadu i sve", rekoh. Rekao sam to vrlo pakosno. "Šta bi htela - da ne igraš u komadu?" To je samo još više rasplakalo. Bilo mi je drago. Odjednom sam poželeo da plače dok joj se oči bukvalno ne istoče. Gotovo sam je mrzeo. Mislim da sam je mrzeo najviše zato što ne bi igrala u tom komadu kad bi otišla sa mnom.
"Hajde", rekoh. Ponovo sam pošao uz stepenice ka muzeju. Smislio sam šta da uradim - da ostavim u garderobi taj suludi kofer koji je ponela, pa bi mogla da ga uzme u tri sata, posle škole. Znao sam da ne bi mogla da ga nosi natrag u školu. "Hajde, šta čekaš", rekao sam.
Nije, međutim, pošla uz stepenice sa mnom. Nije htela da ide sa mnom. Svejedno sam se popeo, predao kofer u garderobu, zatim se vratio dole. Još je stajala na pločniku, ali mi je okrenula leđa kad sam joj prišao. Ume ona to. Ume da ti okrene leđa kad joj tako dođe. "Nikuda ne idem. Predomislio sam se. Prestani zato da plačeš i umukni", rekoh. Smešno je bilo što nije čak ni plakala kad sam joj to rekao. Ipak, svejedno sam joj to rekao. "Hajde sad. Otpratiću te do škole. Hajde sad. Zakasnićeš."
Uopšte nije htela da mi odgovori ili nešto. Pokušao sam da je kao uhvatim za ruku, ali nije mi dala. Samo mi je okrenula leđa.
"Jesi li ručala? Jesi li već ručala?" pitao sam je.
Nije htela da mi odgovori. Samo je skinula onu crvenu lovačku kapu - onu koju sam joj dao - i bukvalno mi je bacila u lice. Onda mi je ponovo okrenula leđa. To me gotovo dotuklo, ali ništa nisam rekao. Samo sam pokupio kapu i gurnuo je u džep kaputa.
"Hajde, ej. Otpratiću te do škole", rekoh.
"Ne vraćam se u školu."
Nisam znao šta da kažem na to. Samo sam stajao.
"Moraš da se vratiš u školu. Ti želiš da igraš u tom komadu, zar ne? Želiš da budeš Benedikt Arnold?"
"Ne."
"Ma naravno da želiš. Itekako želiš. Hajde sad, idemo", rekoh. "Pre svega, ja nikud ne idem, rekao sam ti. Idem kući. Idem kući čim se ti vratiš u školu. Prvo ću da odem do stanice i uzmem kofere, a onda idem pravo..."
"Rekla sam da se ne vraćam u školu. Ti radi šta god se tebi radi, ali ja se ne vraćam u školu", rekla je. "I zato umukni." Bilo je to prvi put kako mi je rekla da umuknem. Užasno je zvučalo. Isuse, užasno je zvučalo. Zvučalo je gore od psovke. I dalje nije htela čak ni da me pogleda, a svaki put kad bih kao spustio ruku na njeno rame ili nešto, izmakla bi se.
"Slušaj, hoćeš ili možda u šetnju?" upitao sam je. "Hoćeš li da prošetamo do Zoološkog vrta? Ako te pustim da izostaneš popodne iz škole i prošetamo malo, hoćeš li da prekineš ovo ludiranje?"
Nije htela da mi odgovori, pa sam joj ponovio. "Ako te pustim da izostaneš popodne iz škole i prošetamo malo, hoćeš li da prekineš ovo ludiranje? Hoćeš li da odeš sutra u školu, kao dobra devojčica?"
"Možda, a možda i neću", rekla je. Onda je pretrčala pravo preko ulice, uopšte ne gledajući da li idu neka kola. Ponekad je stvarno luda.
Međutim, nisam pošao za njom. Znao sam da će ona poći za mnom, pa sam krenuo ka Zoološkom vrtu, onom stranom ulice gde je park, a ona pošla u istom pravcu, drugom stranom ulice. Uopšte nije htela da pogleda ka meni, ali znao sam da me verovatno posmatra krajičkom svog šašavog oka, da bi videla kuda idem. Sve u svemu, išli smo tako sve do Zoološkog vrata. Zabrinuo sam se samo kad je naišao onaj autobus na sprat, jer nisam mogao da je vidim preko ulice. Ali, kad smo stigli do Zoološkog vrta, doviknuo sam joj: "Febo! Idemo u Zoološki! Dođi sad!" Nije htela da me pogleda, ali znao sam da me je čula i, kad sam krenuo niz stepenice u Zoološki vrt, okrenuo sam se i video je kako prelazi ulicu i ide za mnom i sve.
U Zoološkom vrtu nije bilo mnogo ljudi jer je bio neki ružan dan, ali bilo ih je malo oko bazena sa fokama. Hteo sam da prođem pored njega, ali Feba je stala i pravila se da posmatra kako hrane foke - čovek im je bacao ribu - pa sam se vratio. Smislio sam kako je to dobra prilika da se pomirim s njom i sve. Prišao sam, stao iza nje i stavio joj kao ruke na ramena, ali savila je kolena i izmakla se - stvarno ume da bude namćor ponekad. Stajala je tamo dok su hranili foke, a ja stajao odmah iza nje. Nisam joj ponovo stavio ruke na ramena ili nešto jer bi, da sam to uradio, ona stvarno pobegla od mene. Deca su čudna. Moraš dobro da paziš šta radiš.
Nije htela da ide pored mene kad smo otišli od foka, ali nije išla previše daleko. Išla je kao jednim krajem staze, a ja drugim. Nije bilo bogzna šta, ali bolje nego da ide na kilometar od mene, kao ranije. Pošli smo uzbrdo i malo gledali medvede s onog brdašca, ali nije bilo mnogo toga da se vidi. Samo jedan medved je bio napolju, onaj polarni medved. Onaj drugi, mrki medved, bio je u prokletoj pećini i nije hteo da izađe. Samo mu se dupe videlo. Pored mene je stajao neki dečkić, s kaubojskim šeširom koji mu je bukvalno pao preko ušiju, i stalno govorio svome ocu: "Nateraj ga da izađe, tata. Nateraj ga da izađe." Pogledao sam Febu, ali nije htela da se nasmeje. Znate kakva su deca kad se naljute. Uopšte neće da se smeju ili nešto.
Kad smo otišli od medveda, izašli smo iz Zoološkog vrta i prešli preko one uličice u parku, a onda prošli kroz jedan od onih malih tunela što uvek bazde na mokraću. To je bilo na putu za ringišpil. Feba i dalje nije htela da razgovara sa mnom ili nešto, ali sada je kao išla pored mene. Uhvatio sam je za pojas od kaputa na leđima, tek onako, ali izmakla se. Rekla je: "Skloni ruke, ako ti nije teško." Još je bila ljuta na mene. Ali ne toliko ljuta kao pre. Sve u svemu, bili smo blizu ringišpila, i već se čula ona šašava muzika koja tamo svira. Sviralo je "O, Mari!" Svirala je ista pesma kao i pre pedeset godina, kad sam ja bio mali. To je lepa stvar kod ringišpila - uvek svira istu pesmu.
"Mislila sam da ringišpil ne radi zimi", rekla je Feba. Bilo je to bukvalno prvi put da je rekla nešto. Verovatno je zaboravila kako bi trebalo da se ljuti na mene.
"Možda zato što će Božić", rekoh.
Ništa nije rekla na to. Verovatno se setila kako bi trebalo da se ljuti na mene.
"Hoćeš li da se provozaš?" rekoh. Znao sam da verovatno želi. Kad je bila još sasvim mala i kada smo Eli, D.B. i ja išli sa njom u park, ludovala je za ringišpilom. Nisi mogao da je skineš sa prokletog konja.
"Suviše sam velika", rekla je. Mislio sam da mi neće odgovoriti, ali odgovorila je.
"Ne, nisi. Idi. Čekaću te. Idi", rekoh. Tada smo već stigli tamo. Na ringišpilu se vozilo nekoliko dece, uglavnom sasvim mala deca, a nekoliko roditelja je čekalo ispred, sedeći na klupama i sve. Što sam uradio - otišao sam do onog prozorčeta gde su prodavali karte, kupio Febi kartu i pružio joj. Stajala je odmah pored mene. "Evo", rekoh. "Čekaj malo - uzmi i ostatak tvojih para." Počeo sam da vadim ostatak para koje mi je pozajmila.
"Sačuvaj ih. Čuvaj ih za mene", rekla je. Onda je odmah dodala: "Molim te."
To stvarno može da deprimira kad ti neko kaže 'molim te'. Mislim, kad je to Feba ili neko. Baš me izdeprimiralo. Ali vratio sam novac u džep.
"Zar nećeš i ti da se voziš?" pitala me. Nekako me čudno pogledala. Videlo se da nije više toliko ljuta na mene.
"Možda u sledećem krugu. Gledaću te", rekoh. "Imaš li kartu?"
"Imam."
"Idi onda - biću tu, na ovoj klupi. Gledaću te." Otišao sam do klupe i seo, a ona se popela na ringišpil. Obišla je ceo krug. Mislim, obišla je čitav ringišpil. Onda je sela na tog velikog, smeđeg, olupanog starog konja. Ringišpil se pokrenuo, pa sam je gledao kako kruži naokolo. Vozilo se samo još petoro ili šestoro dece, a svirala je ona pesma "Dim u tvojim očima". Sviralo je pomalo komično, kao neki džez. Sva su dece pokušavala do dohvate onaj zlatni prsten, pa i Feba, i malo sam se bojao da ne padne s prokletog konja, ali ništa nisam rekao niti učinio. Tako je s decom - ako žele da dohvate zlatni prsten, treba ih pustiti da to urade, i ništa im ne govoriti. Ako padnu - pali su, ali ne valja da im se išta govori.
Kada se vožnja završila, sišla je s konja i došla do mene. "Vozi se i ti jednom, ovog puta", rekla je.
"Ne, samo ću te gledati. Mislim da ću samo da gledam", rekoh. Dao sam joj još nešto od njenih para. "Evo. Uzmi još neku kartu."
Uzela je novac. "Ne ljutim se više na tebe", rekla je.
"Znam. Požuri - opet će da krene."
Onda me, najednom, poljubila. Zatim je ispružila ruku i rekla: "Pada kiša. Počela je kiša.
"Znam."
Šta je onda uradila - to me stvarno oborilo - gurnula je ruku u džep mog kaputa, izvadila onu crvenu lovačku kapu i stavila mi je na glavu.
"Zar je ti nećeš?" rekoh.
"Možeš malo da je nosiš."
"Dobro. Ali požuri sad. Propustićeš vožnju. Ostaćeš bez konja ili nešto."
Međutim, samo je stajala pored mene.
"Jesi li ozbiljno mislio ono što si rekao? Stvarno nećeš nikuda da odeš? Hoćeš li posle stvarno da dođeš kući?" pitala me.
"Aha," rekoh. Što sam i mislio. Nisam je lagao. Stvarno sam posle toga otišao kući.
"Požuri sad", rekoh. "Eno polazi."
Potrčala je, kupila kartu i stigla da se vrati na ringišpil. Onda je obišla naokolo dok nije pronašla svog konja. Zatim se popela na njega. Mahnula mi je, i ja sam mahnuo njoj.
Ljudi moji, odjednom je počelo da pljušti kao ludo. Lilo je kao iz kabla, kunem se. Svi roditelji i majke i ostali požurili su da se sklone pod krov ringišpila, da ne pokisnu do kože ili nešto, ali ja sam još neko vreme ostao na klupi. Prilično sam pokisnuo, pogotovo vrat i pantalone. Ona lovačka kapa me stvarno štitila, u neku ruku, ali sam ipak pokisnuo. Bilo mi je svejedno. Odjednom sam osetio neviđenu sreću, gledajući Febu kako kruži naokolo. Samo što nisam počeo da kličem, toliko sam bio srećan, ako baš hoćete da znate. Ne znam zašto. Jednostavno je bila neviđeno lepa dok je kružila naokolo, u svom plavom kaputiću i sve. Bože, voleo bih da ste bili tamo
26
To je sve što sam hteo da ispričam. Mogao bih možda da vam pričam
šta sam radio kad sam stigao kući, i kako sam se razboleo i ostalo, i u koju
školu treba da krenem najesen, kada izađem odavde, ali nisam raspoložen za
to. Najozbiljnije. Sve me to ne zanima baš mnogo u ovom trenutku.
Mnogi me stalno pitaju, pogotovo taj psihoanalitičar odavde, da li ću da se posvetim učenju kad se idućeg septembra vratim u školu. To je, po meni, baš glupo pitanje. Mislim, otkud znaš šta ćeš da uradiš dok to ne vratiš? Odgovor je - ne znaš. Ja verujem da hoću, ali otkud znam? Baš glupo pitanje, zaista.
D.B. nije tako loš kao ostali, ali i on mi stalno postavlja gomilu nekih pitanja. Dovezao se ovamo prošle subote s tom engleskom glumicom koja igra u nekom novom filmu za koji on piše scenario. Prilično se prenemaže, ta glumica, ali mnogo dobro izgleda. Sve u svemu, kad je jednom otišla u toalet, čak u drugo krilo zgrade, D.B. me pitao šta mislim o svemu tome što sam vam ispričao. Nisam znao šta, kog đavola, da mu kažem. Ako baš hoćete da znate, ja i ne znam šta da mislim o tome. Žao mi je što sam tolikim ljudima pričao sve to.
Znam samo da mi nekako nedostaju svi o kojima sam pričao. Čak i stari Stredleter i Ekli, na primer. Mislim da mi čak nedostaje i onaj prokleti Moris. Čudno je to. Nemojte nikad nikome ništa da pričate. Ako to uradite, odmah će početi da vam nedostaju, svi oni.
Mnogi me stalno pitaju, pogotovo taj psihoanalitičar odavde, da li ću da se posvetim učenju kad se idućeg septembra vratim u školu. To je, po meni, baš glupo pitanje. Mislim, otkud znaš šta ćeš da uradiš dok to ne vratiš? Odgovor je - ne znaš. Ja verujem da hoću, ali otkud znam? Baš glupo pitanje, zaista.
D.B. nije tako loš kao ostali, ali i on mi stalno postavlja gomilu nekih pitanja. Dovezao se ovamo prošle subote s tom engleskom glumicom koja igra u nekom novom filmu za koji on piše scenario. Prilično se prenemaže, ta glumica, ali mnogo dobro izgleda. Sve u svemu, kad je jednom otišla u toalet, čak u drugo krilo zgrade, D.B. me pitao šta mislim o svemu tome što sam vam ispričao. Nisam znao šta, kog đavola, da mu kažem. Ako baš hoćete da znate, ja i ne znam šta da mislim o tome. Žao mi je što sam tolikim ljudima pričao sve to.
Znam samo da mi nekako nedostaju svi o kojima sam pričao. Čak i stari Stredleter i Ekli, na primer. Mislim da mi čak nedostaje i onaj prokleti Moris. Čudno je to. Nemojte nikad nikome ništa da pričate. Ako to uradite, odmah će početi da vam nedostaju, svi oni.
KRAJ
Нема коментара:
Постави коментар