Kafkino pismo od 47 stranica koje je napisao svom ocu Hermannu u novembru 1919. posthumno je objavljeno kao Pismo njegovom ocu ( javna biblioteka) 1966.
Najdraži oče,
Posle sam u tom periodu bio dosta poslušan, ali mi je to nanelo unutrašnju štetu. Ono što je za mene bilo sasvim razumljivo, to besmisleno traženje vode i izuzetan užas iznošenja napolje bile su dve stvari koje ja, kakva je moja priroda, nikada nisam mogao pravilno povezati jedno s drugim. Čak i godinama kasnije patio sam od mučne maštarije da će ogroman čovek, moj otac, vrhovni autoritet, doći gotovo bez ikakvog razloga i izvaditi me noću iz kreveta i izneti na [balkon], a to je značilo da sam za njega ništa.( Amazon)
Nedavno ste me pitali zašto tvrdim da vas se bojim. Kao i obično, nisam mogao smisliti bilo kakav odgovor na vaše pitanje, delom iz samog razloga što vas se bojim, a delom zato što bi objašnjenje razloga za ovaj strah značilo ulazak u mnogo više pojedinosti koje bih mogao obuhvatiti dok pričam. I ako sada pokušam da vam dam odgovor u pisanoj formi, on će i dalje biti vrlo nepotpun, jer me, čak i pismeno, ovaj strah i njegove posledice sputavaju u odnosu na vas i zato što veličina teme daleko prevazilazi okvire mog pamćenjea i moći rasuđivanja.
Vama je stvar uvek izgledala vrlo jednostavno, barem u onoj meri u kojoj ste o tome govorili preda mnom, i neselektivno pred mnogim drugim ljudima. To vam je manje-više izgledalo ovako: vredno ste radili ceo život, žrtvovali sve za svoju decu, pre svega za mene, samim tim živeo sam visoko i lepo, bio sam potpuno slobodan da naučim šta god sam hteo, i nisam imao razloga za materijalne brige, što znači brige bilo koje vrste. Niste očekivali nikakvu zahvalnost za ovo, znajući šta je to „dečija zahvalnost“, ali ste očekivali barem neku vrstu predusretljivosti, neki znak simpatije. Umesto toga, uvek sam se krio od tebe, u svojoj sobi, među svojim knjigama, sa ludim prijateljima ili sa ekstravagantnim idejama... Ako sumiraš svoj sud o meni, rezultat koji dobiješ je da, iako me ne optužuješ ni za šta potpuno neprikladno ili zlo (izuzev možda mog poslednjeg bračnog plana), optužuješ me za hladnoću, otuđenost i nezahvalnost. I, štaviše, naplaćujete mi time na način da se čini da sam ja kriv, kao da sam možda mogao, nečim poput dodira, učiniti sve sasvim drugačije, dok vi niste. Nisam ni najmanje kriv, osim ako je to što sam bio previše dobar prema tebi.
Ovaj, vaš uobičajeni način predstavljanja, smatram tačnim samo u onoj meri u kojoj verujem da ste potpuno besprekorni u pitanju našeg otuđenja. Ali ja sam jednako potpuno besprekoran. Kad bih mogao da te nateram da to priznaš, onda bi ono što bi bilo moguće je — ne, mislim, novi život, oboje smo prestari za to — ali ipak, neka vrsta mira; bez prestanka, ili ipak, umanjivanje vaših neprestanih prigovora.
Bili smo toliko različiti i u našoj različitosti toliko opasni jedni za druge da je neko pokušao unapred izračunati kako bismo ja, dete koje se polako razvija, i ti, odrastao muškarac, stojeći jedno prema drugome, mogao je pretpostaviti da jednostavno bi me zgazio da ništa ne ostane od mene. Pa, to se nije dogodilo. Ništa živo se ne može izračunati. Ali možda se dogodilo nešto gore. I govoreći ovo, stalno bih te molio da ne zaboraviš da nikada, pa čak ni u jednom trenutku, ne vjerujem da je bilo kakva krivica na tvojoj strani. Učinak koji si imao na mene bio je efekat koji nisi mogao ne imati. Ali treba da prestaneš da smatraš da je to neka moja posebna zloba što sam podlegao tom efektu.
Bio sam stidljivo dete. Zbog svega toga, siguran sam da sam i ja bio tvrdoglav, kao što su deca. Siguran sam da je i mene majka razmazila, ali ne mogu verovati da sam bio posebno težak za upravljanje; ne mogu da verujem da me jedna ljubazna reč, tiho hvatanje za ruku, prijateljski pogled, nisu mogli naterati da uradim bilo šta što se od mene tražilo. Ti si, ipak, u osnovi ljubazna i meka osoba (ono što sledi neće biti u suprotnosti sa ovim, govorim samo o utisku koji si ostavio na dete), ali nema svako dete izdržljivosti i neustrašivosti da ide u potrazi dok ne dođe do ljubaznosti koja leži ispod površine. S detetom se možete odnositi samo onako kako ste i sami konstituisani, energično, bučno i ljuto, a u ovom slučaju vam se to činilo izuzetno prikladno.
Trebalo mi je malo ohrabrenja, malo druželjubivosti, malo otvaranja mog puta, umesto čega si mi ga blokirao, iako naravno s dobrom namerom da me nateraš da idem drugim putem. Ali nisam bio sposoban za to... U to vreme, i tada u svakom pogledu, trebalo mi je ohrabrenje.
Do sada ste napredovali samo svojom energijom, i kao rezultat toga ste imali neograničeno poverenje u svoje mišljenje. To još nije bilo tako zaslepljujuće za mene kao dete kao kasnije za dečaka koji je odrastao. Iz svoje fotelje si vladao svetom. Tvoje mišljenje je bilo tačno, svaki drugi je bio lud, divlji, meshugge, nenormalan. Tvoje samopouzdanje je zaista bilo toliko da uopšte nisi imao potrebu da budeš dosledan, a opet nikada nisi prestajao biti u pravu. Dešavalo se ponekad da nemaš nikakvo mišljenje o nekoj stvari, pa su kao rezultat toga sva mišljenja koja su iole moguća u vezi sa tom materijom bila nužno pogrešna, bez izuzetka. Bio si u stanju, na primer, da pregaziš Čehe, pa Nemce, pa Jevreje, i šta više, ne samo selektivno nego u svakom pogledu, i na kraju niko nije ostao osim tebe. Za mene si preuzeo zagonetnu kvalitetu koju imaju svi tirani čija su prava zasnovana na njihovoj ličnosti, a ne na razumu.
Sve ove misli, naizgled nezavisne od tebe, od početka su bile opterećene vašim omalovažavajućim sudovima; bilo je gotovo nemoguće izdržati i još uvek razraditi misao s bilo kakvom merom potpunosti i postojanosti.
Trebalo je samo biti srećan zbog nečega ili nečega, biti ispunjen mišlju o tome, doći kući i pričati o tome, a odgovor je bio ironičan uzdah, odmahivanje glavom, kuckanje po stolu s prstom… Naravno, nije se moglo očekivati da ćeš biti oduševljen svakojakom detinjastom trivijalnošću, kada si bio u stanju uznemirenosti i brige. Ali to nije bila poenta. Naprotiv, zbog svoje antagonističke prirode, nisi mogao pomoći, ali uvek i neizbežno si izazivao kod deteta takva razočaranja; i dalje, ovaj antagonizam, gomilajući materijal, neprestano se pojačavao; na kraju se obrazac izrazio čak i ako si jednom bio istog mišljenja kao ja; konačno, ova razočarenja deteta nisu bila obična razočarenja života, već, budući da su uključivala tebe, najvažniju ličnost, pogađala su do srži. Hrabrost, odlučnost, samopouzdanje, oduševljenje ovim i onim, nisu mogli trajati kada si bio protiv toga ili čak i ako je tvoje protivljenje bilo samo pretpostavka; i trebalo je to pretpostaviti u gotovo za sve što sam radio.
Ono što mi je uvek bilo neshvatljivo je tvoj potpuni nedostatak osećaja za patnju i sramotu koju bi mi mogao naneti svojim rečima i osudama. Kao da nisi imao pojma o svojoj moći. I ja sam te, siguran sam, često povredio onim što sam rekao, ali tada sam uvek znao, i to me je bolelo, ali nisam se mogao kontrolisati, nisam mogao zadržati reči, žao mi je i dok sam ih izgovarao. Ali ti si bez mnogo muke udario svojim rečima, nikog ti nije bilo žao, ni za vreme ni posle, bio sam potpuno bespomoćan protiv tebe.
Najvažnije je bilo da se hleb iseče ravno. Ali nije bilo važno šta ste učinili nožem sa kojeg je curio umak. Moralo se paziti da komadići ne padnu na pod. Na kraju je najviše otpadaka bilo ispod tvoje stolice.
Pošto uopšte nije bilo ničega u šta sam bio siguran, jer mi je u svakom trenutku trebala nova potvrda mog postojanja, jer ništa nije bilo u mom sopstvenom, nesumnjivom, isključivom posedu, nedvosmisleno određivan samo od mene - u trezvenoj istini razbaštinjenog sina — naravno, postao sam nesiguran čak ni u ono što mi je najbliže, u sopstveno telo.
Molim te, oče, dobro me razumi: sami po sebi to bi bili sasvim beznačajni detalji, samo su mi postali depresivni jer se vi, tako strašno autoritativan čovek, nisi držao zapovesti koje si mi nametnuo. Stoga je svet za mene bio podeljen na tri dela: jedan u kojem sam ja, rob, živeo po zakonima koji su bili izmišljeni samo za mene i kojih se nisam mogao, ne znam zašto, nikada u potpunosti pridržavati; zatim drugi svet, koji je bio beskonačno udaljen od mog, u kojem si živeo ti, zabrinut za vladu, za izdavanje naređenja i za nerviranje zbog njihovog nepoštovanja; i konačno treći svet u kojem su svi ostali živeli sretno i oslobođeni naređenja i pokoravanja. Stalno sam bio u nemilosti; ili sam poslušao tvoja naređenja, a to je bila sramota, jer su se ipak primenjivali, samo na meni; ili sam bio prkosan, a i to je bila sramota, jer kako sam se mogao usuditi da ti prkosim; ili nisam mogao poslušati jer nisam, na primer, imao tvoju snagu, tvoj apetit, tvoju veštinu, iako si to očekivao od mene kao nešto što se podrazumeva; ovo je bila najveća sramota od svih.
[Tvoj] zastrašujući, promukli prizvuk ljutnje i potpune osude de… samo me tera da danas manje drhtim nego u detinjstvu jer je isključivi osećaj krivice deteta delimično zamenjen uvidom u našu bespomoćnost, tvoju i moju.
Nemogućnost da se mirno družimo imala je još jedan rezultat, zapravo vrlo prirodan: izgubio sam sposobnost da razgovaram. Usuđujem se reći da ni u kom slučaju ne bih postao vrlo elokventna osoba, ali bih, na kraju krajeva, stekao uobičajenu tečnost ljudskog jezika. Ali u vrlo ranoj fazi si mi zabranio da govorim. Tvoja pretnja: "Ni reči kontradiktornosti!" i podignuta ruka je pratila ( taj gest) od tada je sa mnom. Ono što sam dobio od tebe — a ti si, kad god se radi o tvojim stvarima, odličan govornik — bio je neodlučan, mucav način govora, a i to ti je ipak bilo previše, i konačno sam ćutao, na prvu možda iz prkosa, a onda zato što nisam mogao ni da razmišljam ni da govorim u tvom prisustvu. I zato što si ti bio osoba koja me je zaista odgojila,. ------------------ tvoje izuzetno efikasne retoričke metode u mom vaspitanju, koje nikada nisu uspele kod mene, bile su: zlostavljanje, pretnje, ironija, zloban smeh i — što je čudno — samosažaljenje...
Ne mogu se setiti da si me ikada direktno i uvredljivo zlostavljao. Niti je to bilo potrebno; imao si toliko drugih metoda, a osim toga, u razgovoru kod kuće, a posebno na poslu, reči uvrede su me obletale u takvim rojevima, što si ih bacao na tuđe glave, da sam kao mali ponekad bio gotovo zapanjen i nisam imao razloga da ih ne primenjujem i na sebe, jer ljudi koje si zlostavljao sigurno nisu bili gori od mene i ti sigurno nisi bio nezadovoljniji njima nego samnom. I tu je opet bila tvoja zagonetna nevinost i neprikosnovenost; psovao si i psovao bez imalo skrupula; ipak si osuđivao psovke i psovke drugih ljudi ..
Istina je i da si me retko kad stvarno bičevao. Ali vikanje, način na koji ti je pocrvenelo lice, brzopleto skidanje proteza i njihovo polaganje na naslon stolice, sve je to bilo skoro gore za mene. Kao da će neko biti obešen. Ako je zaista obešen, onda je mrtav i sve je gotovo. Ali ako mora proći sve pripreme za do vešanja, a za odgodu sazna tek kada mu omča visi pred licem, može patiti od toga ceo život. Osim toga, u brojnim prilikama u kojima sam, prema tvom jasno izraženom mišljenju, zaslužio bičevanje, ali si me tvojom milošću puštao u poslednjem trenutku, opet sam nakupio samo ogroman osećaj krivice. Sa svih strana sam bio kriv, i bio sam ti dužan.
Srećom, bilo je izuzetaka od svega ovoga, uglavnom kada si patio u tišini, a naklonost i ljubaznost svojom snagom savladali su sve prepreke, i odmah me pokrenuli. Koliko god ovo bilo retko, bilo je divno. Na primer, ranijih godina, vrelog leta, kada si bio umoran nakon ručka, video sam te kako dremaš u kancelariji, laktom na stolu; ili si nam se pridružio na selu, tokom letnjih praznika, nedeljom, iscrpljen od posla; ili kada je majka bila teško bolesna, a ti si stajao držeći se za policu s knjigama, tresući se od jecaja; ili kada si, za vreme moje poslednje bolesti, došao na prstima u Otlinu sobu da me vidiš, zastao na vratima, ispružio vrat da me vidiš, i iz obzira samo mi mahnuo rukom. U takvim trenucima neko bi ležao i plakao od sreće, i sad bi opet plakao, zapisujući to.
Istina je da je majka bila neograničeno dobra prema meni, ali za mene je sve to bilo u odnosu na tebe, odnosno u nikakvom odnosu. Majka je nesvesno igrala ulogu batinaša tokom lova. Čak i ako me je vaš način odgoja u nekom malo verovatnom slučaju mogao postaviti na vlastite noge stvarajući u meni prkos, nesklonost ili čak mržnju, majka je to opet poništila ljubaznošću, razumnim razgovorom (u lavirintu i haosu u mom detinjstvu ona je bila sam prototip dobrog razuma i razumnosti), moleći se za mene; ali ponovo sam oteran nazad u tvoju orbitu, iz koje se inače nisam mogao probiti, u tvoju i svoju korist. […] Ako sam hteo pobeći od tebe, morao sam pobeći i od porodice, čak i od majke. Istina, od nje sam se uvek mogao zaštititi, ali samo u odnosu na tebe. Previše te je volela i bila ti previše odana i odana da bi dugo bila samostalna duhovna sila u borbi deteta.
Odnosi sa ljudima van porodice… su možda još više patili pod tvojim uticajem. Potpuno si u zabludi ako veruješ da radim sve za druge ljude iz naklonosti i odanosti, a za vas i porodicu ništa, iz hladnoće i izdaje. Ponavljam po deseti put: i u drugim okolnostima verovatno sam trebao postati stidljiva i nervozna osoba, ali dug je mračni put odatle do mesta gde sam zaista došao.
[U svom pisanju] Ja sam se, zapravo, vlastitim naporom udaljio od tebe, čak i ako je to malo podsećalo na crva koji, kada noga gazi njegov rep, otkoči se prednjim delom i vuče sebe na stranu. U određenoj meri sam bio u sigurnosti; postojala je šansa da se slobodno diše. Averzija koju si prirodno i odmah stekao prema mom pisanju bila mi je, jednom, dobrodošla. Moja taština, moja ambicija je patila pod tvojim poslovičnim načinom pozdravljanja dolaska mojih knjiga: „Stavi to na moj noćni stočić!“ (obično si igrao karte kada bi došla knjiga)… Moje pisanje je bilo o vama; sve što sam tamo uradio, na kraju krajeva, bilo je da se žalim za onim što nisam mogao da oplakujem na tvojim grudima. To je bilo namerno dugo otegnuto odsustvo od vas, ali, iako si ga vti nametnuo, ono je krenulo svojim tokom u smeru koji sam ja odredio.
U svom pisanju, i u svemu što je s tim povezano, činio sam neke pokušaje osamostaljivanja, pokušaje bekstva, uz najmanji uspeh..... Ipak, moja je dužnost ili, bolje rečeno, suština mog života, da bdim nad njim, da ne dozvolim da im se približi nijedna opasnost koju ne mogu odvratiti, dapače nikakva mogućnost takve opasnosti.
Često sam u mislima viđao užasnu skupštinu nastavnika... kako bi se sreli, kad sam položio prvi razred, pa drugi razred, kad sam položio taj, pa treći, i tako dalje, sastanak kako biste ispitali ovaj jedinstveni, nečuveni slučaj, otkrili kako sam ja, najnesposobniji i, u svakom slučaju, najneupućeniji od svih, uspeo da se dovučem do ove klase...
U životu se stvari ne uklapaju tako uredno kao dokazi u mom pismu — život je više od igre strpljenja. Ali nakon što sam dozvolio ovaj odgovor, koji sada ne mogu i ne želim elaborirati, i dalje verujem da moje pismo sadrži nešto istine, da nas vodi bliže istini i stoga nam može omogućiti da živimo i umremo na nežniji i laganiji način.
Нема коментара:
Постави коментар