/…/”Ja ne želim uništiti Jevreje. Usudio bih se kazati da su Jevreji moji najbolji saveznici. Mene interesuje moralna čvrstina i zdravlje ruskog naroda i ne želim (a to ne žele ni osobe kojima bih bio rad ugoditi) da taj narod usmeri svoje nezadovoljstvo prema caru. Dakle, potreban je neprijatelj. Bespredmetno je ići tražiti neprijatelja, šta ja znam, među Tatarima ili Mongolima, kako su to činili autokrati u prošlim vremenima. Neprijatelj, da bi bio prepoznat kao neprijatelj, treba se nalaziti u kući ili pred kućnim vratima. Evo čemu služe Jevreji. Poslala nam ih je sama Božja providnost, poslužimo se njima, zaboga, i molimo se Bogu da uvek postoji neki Jevrejin ili njemu sličan, da se boje i da ga mrze. Potreban je neprijatelj, kako bi se dala narodu nada. Neko je kazao da je patriotizam poslednje pribežište svih hulja: ko nema moralnih načela, obično se obraća nekoj zastavi, a kopilad uvek priziva čistoću vlastite rase. Nacionalni identitet je poslednje utočište onih, koji nemaju ništa. Sada se osećaj nacionalnog identiteta zasniva na mržnji, na mržnji prema onom koji nije identičan. Treba kultivisati tu mržnju kao građansku strast. Neprijatelj je prijatelj naroda. Treba uvek da postoji neko koga treba mrzeti, kako bi se ljudi osećali slavnima u vlastitoj mizernosti. Mržnja je zaista najprvenstvenija i najstarija strast. Ljubav je nenormalno stanje. Zato je Isus Hrist ubijen: govorio je protivprirodno. Nemoguće je nekog voleti celog života, i iz te nemoguće nade nastaje preljub, materoubistvo, izdaja prijatelja…A nekog se međutim može mrzeti celog života. Pod uslovom da je uvek tu, na dohvatu ruke, da bi razbuktao našu mržnju.
Mržnja zagreva srce.”
(“Il cimitero di Praga” Umberto Eco,str 399, Bompiani)
izvor
Нема коментара:
Постави коментар