Hauard Lavkraft , Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, Glava peta nastavak

https://kupdf.net/download/lovecraft-slucaj-269-arlsa-dekstera-vorda-pdf_5b0b994ee2b6f568509fbc0f_pdf

stigla do broja 4 

Glava peta

O IZVESNOJ  STRAVI  I  O  IZVESNOJ  KATAKLIZMI

1 

      Zatim se zbio jedan grozan događaj koji je na duši Martinusa Biknela Vileta ostavio neizbrisiv žig straha i zbog kojeg je taj već star čovek preko noći ostario za još deset godina. Doktor Vilet i gospodin Vord su došli do mnogih zajedničkih zaključaka, ali su znali da bi većinu tih zakljuĉaka lekari za duševne bolesti bez dvoumljenja izvrgli ruglu. Zakljuĉili su, između ostalog, da je u svetu oživeo neki stravični pokret u čiju se neposrednu povezanost sa vradžbinama i prizivanjem duhova starijim ĉak i od Salemskih mađijanja nije moglo sumnjati. Da su najmanje dva ţživa ĉoveka —o onome trećem se nisu usuđivali da misle —na neki tajanstven naĉin u posedu umova ili liĉnosti koje su živele i delovale oko 1690. godine a možda još i pre toga, bila je nepobitna ĉinjenica uprkos svim poznatim zakonima prirode. Šta su ta gnusna stvorenja —pa i Ĉarls Vord —uistinu radila ili pokušavala da urade moglo se dokuĉiti iz njihovih pisama i iz nepovezanih podataka, koliko starih toliko i novih, koji su, prikupljeni tu i tamo, bacili malo svetlosti na ceo sluĉaj. Ti stvorovi su pljaĉkali grobove iz svih vremena i vekova, pa i grobove najumnijih i najvećih ljudi, u nadi da će iz njihovog praha i pepela oživeti one ostatke svesti i znanja koji su ih proslavili za njihova života. 

        Ta ĉudovišta u ljudskom obliku,ta ĉudovišta iz noćnih mora, trgovala su strahobno i gnusno kostima nekada slavnih ljudi i razmenjivala ih među sobom sa onom mirnom proraĉunatošću sa kojom đaci razmenjuju knjige; a ono što su uspevali da izvuku iz tog viševekovnog praha bejahu moć i mudrost kakve u kosmosu, koncentrisane u jednom ĉoveku ili u grupi ljudi, još nisu viđene. Oni su pronašli skaradne, grozovite naĉine da svoj mozak saĉuvaju u jednom istom telu ili u nekoliko razliĉitih tela; i, oĉigledno, uspeli u tome da prizovu svest mrtvih ĉije su ostatke pokupili i da njihovu svest pretoĉe u svoju. Bilo je dakle, neke istine u onome što je stari Borelus, sklon himerama, napisao: da se iz suštastvenih soli ljudskog praha može prizvati i oživeti duh onih koji vekovima poĉivaju u svojim grobovima. Postojala je izreka, formula za prizivanje i oživljavanje takvog duha, ali i formula da se on ponovo vrati u pređašnje stanje, u smrt; i taj je proces sada tako usavršen da se sa uspehom mogao i primeniti. Ali, u prizivanju duhova nužna je krajnja opreznost, jer obeležja na starim grobovima nisu uvek pouzdana.

       Vilet i gospodin Vord su cvokotali dok su izvlaĉili zakljuĉak po zakljuĉak. Stvari —oblici, utvare ili glasovi — mogu da budu prizvane sa mnogih nepoznatih mesta i iz mnogih grobova, ali se tom procesu mora pristupiti sa izuzetnom opreznošću. Džozef Karven je bez sumnje prizvao mnogo od onoga zabranjenog, ali šta je radio Ĉarls?

       Koje su to sile „izvan sfera“ doprle do njega iz vremena Džozefa Karvena i njegovu svest usmerile na davno zaboravljene pojedinosti? Njega je neko usmerio u izvesnom pravcu, i on je to usmerenje iskoristio. Razgovarao je sa grozomornim starcem u Pragu i mesecima živeo sa gnusnim stvorom u planinama Transilvanije. I na kraju je, mora biti, pronašao grob Džozefa Karvena. Oni ĉlanci u novinama i ono što je njegova majka ĉula u toku dugih besanih noći bili su suviše znaĉajni podaci da bi se mogli zanemariti. A onda je prizvao nešto i to nešto je došlo. Onaj gromoviti glas na Veliki petak i oni neujednaĉeni,razliĉiti tonovi što su dopirali iz zakljuĉane laboratorije u potkrovlju — našta su oni liĉili tako duboki i šupljikavi? Da nisu oni bili predznak pojave užasavajućeg stranca, doktora Alena, ĉiji glas zvuĉi tako sablasno? Da,zbog toga je gospodin Vord osetio neobjašnjivu stravu onda kada je jedan jedini put telefonom razgovarao sa tim ĉovekom — ako je to uopšte i bio ĉovek.

       Koja se to paklena svest, koji se to pakleni glas, koja se to morbidna senka aveti odazvala Ĉarlsu Vordu dok je iza zabravljenih vrata vršio tajanstvene obrede? Oni glasovi koji su se prepirali, ona reĉenica da „sve mora biti spremno za tri meseca“, o Boţe sveti! Zar se to nije dogodilo baš uoĉi prve pojave vampirizma? Skvrnavljenje i pljaĉkanje groba Ezre Vedena i krici koji su se posle toga ĉuli u Potakitu — a Ezrin je mozak, zar ne, smislio osvetu i otkrio mesto davnih vradžbina i huljenja, mesto kojeg su se svi tako pomno klonili? A potom, bungalov i bradati stranac i glasine i strah. Ojađeni otac i stari lekar nisu bili kadri da objasne Ĉarlsovo ludilo, ali su obojica bila uverenau to da je Džozef Karven na neki naĉin oživeo i da se ponovo bavi nekadašnjim grozotama. Zar je uistinu moguće da postoje takve demonske sile? Doktor Alen je u te strahote upetljan do guše i detektivi moraju da išĉeprkaju nešto više o onome koji svojim postojanjem ugrožava život mladog Ĉarlsa. U međuvremenu treba po svaku cenu pronaći podzemne špilje ispod bungalova, jer je i njihovo postojanje sada izvan svake sumnje. Gospodin Vord i doktor Vilet su, imajući u vidu sumnjiĉavost lekara za duševne bolesti, odluĉili da se sami i bez njihovog znanja upuste u dalja istraživanja i da se sledećeg jutra nađu u bungalovu sa torbom punom alata za iskopavanje.

                  Jutro 6. aprila bilo je vedro i njih dvojica su se pred bungalovom našla taĉno u deset sati. Gospodin Vord je otkljuĉao kuću, posle ĉega su se vrlo oprezno ušunjali unutra. Po velikom neredu koji je vladao u sobi doktora Alena zakljuĉili su da su detektivi već bili u njoj i da su, nadali su se, naišli na neki trag koji bi im mogao biti od koristi. Kako je glavni posao trebalo, naravno, obaviti u podrumu, bez dvoumljenja su sišli dole i napravili onaj isti krug koji su zaludu napravili i u pratnji mladog i ludog vlasnika bungalova. Sve ih je zbunjivalo: svaki pedalj zemljanog poda i kamenih zidova delovao je tako netaknuto i neoštećeno da je Vilet poĉeo da razmišlja ovako: ako je bivši vlasnik taj podrum iskopao i ne sluteći da se ispod njega nalaze katakombe, onda je ulaz u njih morao biti izveden na savremen naĉin a po zamisli Ĉarlsa Vorda i njegovog sauĉesnika, jer su jedino oni posedovali podatke o nekadašnjim zasvođenim podzemnim odajama.

        Doktor je pokušao da iz Ĉarlsovog ugla zamisli naĉin na koji su kopaĉi pristupili poslu, ali ga taj pokušaj nije nadahnuo novim idejama. Zato je odluĉio da krene putem eliminacije i temeljno, pedalj po pedalj, pretraži celu donju površinu i u vertikalnoj i u horizontalnoj ravni. Na kraju mu je neispitan ostao samo slivnik i šaht ispred lužnica. Pošto je uz gotovo nadljudski napor napokon ipak uspeo da pomeri šaht, ustanovio je da se on okreće po horizontalnoj liniji stožera. Ispod njega, naišao je na uglaĉanu betonsku površinu sa gvozdenim kanalizacionim otvorom na koji se gospodin Vord bacio svim svojim žarom. Poklopac nije bilo teško podiĉi i on ga je već bio dopola pomerio kada je doktor Vilet primetio da se sa njegovim prijateljem dešava nešto veoma ĉudno. Gospodin Vord se, potpuno ošamućen, klatio levo-desno na rubu nesvestice i doktor je odjednom po smrdljivom vazduhu koji je dopirao odozdo iz crne jame shvatio uzrok njegove muĉnine.

       Odmah je položio prijatelja na pod i povratio ga hladnom vodom. Gospodin Vord je teškom mukom otvorio oĉi, gotovo zatrovan talasima smrada iz podzemne prostorije. Vilet je izleteo na ulicu, uhvatio taksi i bolesnika, koji se tome protivio jedva ĉujnim glasom, poslao kući. Posle toga, izvadio je iz torbe elektriĉnu baklju, stavio preko nosa i preko usta sterilnu gazu i zavirio u te tek otkrivene dubine. Smradni vazduh je sada bio nešto blaži i Vilet je uperio mlaz svetlosti u mraĉnu jamu nalik na pakao, crnu kao reka Stiks. Ugledao je cilindriĉan spust od oko deset stopa, silazište sa betonskom ogradom i gvozdenim lestvicamakoje su se oslanjale na stare kamene stepenice, a te stepenice su nekada morale voditi do mesta na juţnoj strani sadašnjeg bungalova.

      Vilet otvoreno priznaje da se tog trenutka setio legende o starom Karvenu i da ga je ta misao spreĉila da odmah siđe u taj smrdljivi bezdan. Mislio je na pisma Luka Fenera i na njegov opis poslednje ĉudovišne noći na Karvenovoj farmi. Ali, preovladalo je osećanje dužnosti; uskoĉio je u jamu sa velikom torbom u koju je nameravao da potrpa hartije i druge stvari ukoliko ih nekim sluĉajem pronađe. Lagano, koliko su mu to dopuštale godine, silazio je niz lestvice i posle izvesnog vremena stigao do blatnjavih stepenica. Zakljuĉio je da se našao u prastarim zidinama jer su vlažni zidovi bili obloženi debelim slojem mahovine koja se taložila vekovima. Stepenice su se spuštale sve niže i niže, i to ne spiralno, nego u dva-tri oštra zavoja, a bile su tako uske da je njima mogao da se spušta samo jedan ĉovek. Izbrojao je trideset stepenika kada je zaĉuo neki slabašan zvuk, posle kojeg mu više nije bilo do brojanja.

       Zvuk je bio bezbožan; jedan od onih niskih tonova koji, i ne hoteći, podmuklo vređaju prirodu. Nazvati ga tihim lelekom, samrtniĉkim cviljenjem ili bespomoćnim zavijanjem hora izmuĉenih besvesnih duša znaĉilo bi pogrešno opisati srž njegove gnusnosti i povremenih visokih gornjih tonova koji su budili grozu. Da li je taj zvuk osluškivao mladi Vord onoga dana kada su ga iz kuće od drveta selili u bolnicu? Taj zvuk, najstrašniji od svih koje je Vilet ikada ĉuo, dopirao jeiz nekoga neodređenog pravca u trenutku kad je doktor stigao u podnožje stepeništa i svetiljku uperio u visoke zidove hodnika sa kiklopskim svodovima i bezbrojnim crnim zasvođenim ulazima. Hodnik u kome je stajao bio je visok oko ĉetrnaest a širok deset do dvanaest stopa, sa podom od kamenih ploĉa i gizdavom tavanicom. Dužinu tog hodnika ili predvorja nije mogao da odredi, jer se u najcrnjem mraku pruţžao u nedogled. Pojedini zasvođeni ulazi imali su vrata od starih zidnih ploĉa kolonijalnog tipa, dok su neki, opet, bili bez vrata.

       Pošto je savladao strah koji su u njemu izazvali smrad i jeĉanje, Vilet je krenuo od jednog do drugog zasvođenog ulaza i iza njih otkrio odaje srednje veliĉine sa tavanicom od kamena, korišćene u ĉudne svrhe; u većini tih odaja stajala su ognjišta, a pravac u kome su bili usmereni dimnjaci bio bi za savremenog inženjera izuzetno zanimljiv za prouĉavanje. Ni do tada ni od tada doktor nije imao prilike da vidi instrumente na koje je ovde nailazio na svakom koraku i koji su bili prekriveni debelim naslagama prašine i pauĉine što su se slagale ĉitavih sto pedeset godina. Bilo je oĉigledno da kroz neke od tih prostorija nije prošla noga savremenog ĉoveka, pa je doktor zakljuĉio da je Dţozef Karven poslednji vršio u njima svoje opite.Najzad je naišao na odaju koja je delovala savremenije i ukazivala na to da je neko još nedavno boravio u njoj: police i stolovi, stolice i ormari, pisaći sto sa hrpama stare, poţutele ali i nove, tek ispisane hartije. Svećnjaci i petrolejske lampe stajali su na sve strane i Vilet, pronašavši kutiju palidrvaca, upali sve što se upaliti moglo.

        Pri jaĉem osvetljenju shvatio je da je ta odaja bila radna soba ili biblioteka Ĉarlsa Vorda. Mnoge od uredno poređanih knjiga viđao je i ranije, a veći deo nameštaja neosporno je poticao iz porodiĉne kuće. Vilet se u tom ambijentu osetio mnogo prijatnije i zbog toga je zaboravio na smrad i cviljenje, iako su oni na ovom mestu bili još jaĉi nego u podnožju stepeništa. Njegov prvi zadatak je prema prethodno utvrđenom planu bio da pronađe dokumenta, naroĉito ona koja je Ĉarls otkrio iza slike u Olni Kortu. Ali kada je krenuo u traganje za njima, shvatio je da će taj zadatak biti izuzetno težak, jer je svaka fascikla u toj nepojamnoj gomili fascikli bila prepuna hartija ispisanih ĉudnim rukopisom i još ĉudnijim crtežima, što je znaĉilo da bi rad na odgonetanju trajao mesecima a možda i godinama. Na jednoj gomili pronašao je debeo svežanj pisama sa poštanskim markama iz Praga i Rakusa, i odmah prepoznao Orneov i Haĉinsonov rukopis.

       Taj paket je poneo sobom a odmah potom u zakljuĉanom ormaru od mahagonija, koji je nekada ukrašavao dom Vordovih, naišao na hrpu papira starog Karvena, na dokumenta što ih je jednom davno video u Ĉarlsovim rukama. Mladi Vord ih je, dakle,brižljivo ĉuvao u istom svežnju u kojem ih je i pronašao; u toj hrpi bili su svi natpisi kojih su se sećali radnici prisutni otkriću, svi osim pisama upućenih Orneu i Haĉinsonu i šifre sa kljuĉem za njeno odgonetanje. Vilet je sve to strpao u torbu i nastavio da pretražuje fascikle. Kako je u ovom trenutku najhitnije bilo duševno stanje mladog Vorda, usredsredio je svoje traganje na hartije novijeg datuma i u obilju rukopisa uoĉio ĉudnost koja ga je veoma zbunila: vrlo je malo dokumenata bilo ispisano Ĉarlsovim poznatim rukopisom, sve te nove hartije poticale su iz perioda od pre dva meseca. Na drugoj strani ležali su ĉitavi risevi papira sa simbolima i formulama, istorijskim beleškama i filozofskim napomenama, ispisani istim neĉitkim, nezgrapnim rukopisom koji je bio gotovo istovetan sa rukopisom Džozefa Karvena, uprkos tome što su poticali iz sadašnjosti a ne iz prošlosti. Doktoru Viletu je bilo jasno da je Ĉarls Vord poslednja dva meseca ulagao ogroman napor u nastojanju da podražava rukopis pokojnog volšebnika i da je na kraju taj rukopis kopirao do savršenstva. O nekome trećem rukopisu, koji je mogao da bude Alenov, nije bilo ni traga. Ako je, dakle, bradati doktor došao u Potakit u svojstvu vođe, onda je vrlo brzo mladoga Vorda naterao da dela kao njegov poslušni i pokorni pomoćnik.

        U tome novom materijalu pojavljivala se jedna mistiĉna formula —ili, taĉnije, par formula —tako ĉesto da ju je Vilet nauĉio napamet i pre nego što je obavio posao. Sastojala se iz dva uporedna stupca: iznad levog stupca stajao je drevni simbol „Zmajeva glava“, koji se u astrološkim almanasima upotrebljavao kao znak uzlaznog ĉvora, a iznad desnog stupca odgovarajući znak „Zmajev rep“ili silazni ĉvor. Te dve formule izgledale su otprilike ovako:

  Doktor je gotovo nesvesno shvatio da je druga polovina ista kao prva, s tim što su u formuli na desnom stupcu slogovi ispreturani; jedina razlika bile su jednosložne reĉi na kraju i istovetno napisano ĉudno imeYog-Sothoth, koje je u raznim oblicima već imao prilike da vidi u vezi sa celim tim grozovitim sluĉajem. Vilet se kune da su formule izgledale taĉno tako i da je prva formula probudila u njemu neko nelagodno sećanje koje je protumaĉio kasnije kada je razmišljao o svim pojedinostima događaja koji su se odigrali na onaj strašni Veliki petak prošle godine. Te formule na koje je nailazio tako ĉesto nisu mu izbijale iz glave, pa je iznenada, potpuno nesvesno, poĉeo da ih izgovara šapatom. Posle izvesnog vremena je zakljuĉio da je pronašao sva važ nija dokumenta i odluĉio da ovaj posao nastavi kada i psihijatre uveri u potrebu podrobnijeg i sistematiĉnijeg prouĉavanja postojećeg materijala. Sada je još trebalo pronaći skrivenu laboratoriju; ostavio je torbu sa hartijama u osvetljenoj sobi i ponovo ušao u mraĉan smrdljivi hodnik ĉiji su svodovi i dalje odjekivali od jednoliĉnog i gnusobnog cviljenja.Sledeće odaje koje je pretražio, a one su bile ili potpuno prazne ili pune polomljenih sanduka i olovnih kovĉega zlokobnog izgleda, ostavile su na njega muĉan utisak; mogao je lepo da zamisli kakve je sve ĉudovišne radnje obavljao u njima Džozef Karven. Mislio je na crne robove i mornare koji su išĉezavali bez traga i glasa, na grobove skvrnavljene u svim delovima sveta i na ono što su uĉesnici u poslednjem napadu na farmu mogli da vide u njima. Onda je odluĉio da više ne razmišlja o tome i popeo se velikim kamenim stepenicama, uveren da se njima može doći do neke od Karvenovih sporednih zgrada — možda i do ozloglašene kamene kuće sa visokim uskim prorezima, pod uslovom da je stepenište niz koje je sišao vodilo iz glavne kuće na farmi. Odjednom mu se uĉinilo da se zidovi pred njim razmiĉu i izmiĉu, smrad i cviljenje postali su još jaĉi. Izbio je na neki otvoren prostor, tako veliki da ga elektriĉnom bakljom nije mogao osvetliti; a kada je polako i oprezno krenuo preko tog prostora, naišao je na ĉvrste stubove, držaĉe krovnih lukova. Onda mu se ukazao krug stubova, poredanih u skupini poput preistorijskih druidskih spomenika, a u središtu, u podnožju triju stepenica, i veliki izrezbaren oltar; rezbarije na tom oltaru behu tako neobiĉne da se on približio i poĉeo da ih razgleda pri svetlosti baklje. Ali ĉim je video šta je pred njim, ustuknuo je sa grozom, a onda se ponovo zagledao u tamne mrlje koje su se u tankim linijama spuštale niz stranice oltara. Potom je naišao na zid koji se protezao u džinovskom krugu i koji su, tu i tamo, probijali crni portali i zasecale bezbrojne plitke ćelije sa gvozdenim rešetkama i sa okovima za ruke i noge na lancima uĉvršćenim za kamen. Te ćelije su bile prazne, ali se i iz njih širio grozomorni smrad; jecanje je postajalo sve jaĉe, a sada su se ĉuli i neki neujednaĉeni zvuci tupih udara.

  2 

 Vilet je svu svoju pažnju usmerio na taj užasan smrad i na te ĉudne natprirodne zvuke; i jedno i drugo bivalo je sve gnusobnije u tom ogromnom predvorju sa stubovima i dopiralo je, ĉinilo se, negde iz dalekih dubina, iz carstva mrtvih i podzemnih tajni. Pre nego što je u tim crnim zasvođenim ulazima potražio stepenice koje su, verovao je, vodile u još niže prostorije, doktor je uperio mlaz svetlosti u poploĉani kameni pod. Pod je bio poploĉan tako traljavo da su se tek tu i tamo pojavljivale kamene ploĉe sa ĉudno izbušenim malim rupama; na jednoj strani ležale su, nemarno položene, vrlo dugaĉke lestvice. I uz te lestvice je, zaĉudo, najviše prianjao gnusni smrad. Krećući se polako i vrlo oprezno, Vilet je ustanovio da su i smrad i zvuk najjaĉi iznad ĉudno izbušenih kamenih ploĉa, kao da su one vešto prikriveni tajni prolazi koji vode dole, još dublje, u neku oblast strave i uţasa. Klekao je pored jedne ploĉe, pokušao da je pomeri obema rukama i shvatio da je taj ogroman napor urodio plodom. Na zvuk pomeranja ploĉe, jeĉanje odozdo postalo je još jaĉe i prešlo u pisak, ali je prestravljeni Vilet ipak podigao teški kamen. Od neopisivog smrada koji ga je zapahnuo istog ĉasa zavrtelo mu se u glavi, no on je odvaţno uperio svoju baklju u pravougaoni crni razjapljeni ponor.

    Oĉekivao je da neke stepenice vode u taj bezdan neopisivog užasa, ali je doživeo veliko razoĉaranje, jer je sred tog smrada i tog jeĉanja opazio samo ciglom pokriven vrh cilindriĉnog bunara u koji nisu vodile ni stepenice ni lestvice. Pod svetlosnim mlazom jeĉanje ili cviljenje prešlo je iznenada u straviĉno kevtanje uz koje se ponovo zaĉuo zvuk slepog, bespomoćnog grebanja i tupih udara. Doktor se tresao, ne želeći ĉak ni da zamisli kakva ga gnusoba vreba iz tog bezdana; ipak, prikupio je hrabrost, legao na pod, nagao se nad ivicu bunara i, ispruživši ruku koliko je god mogao, pokušao da vidi šta leži tu dole. U prvom trenutku razaznao je samo ljigave, ciglane, mahovinom obrasle zidove, koji su se u nedogled spuštali u tu potpuno nestvarnu miazmu mraka i smrada i truleži i mahnitosti; aonda je video da nešto tamno skakuće nespretno i izbezumljeno gore-dole na dnu uskog okna na dubini od dvadeset do dvadeset pet stopa ispod mesta na kome je ležao. Svetiljka mu je zadrhtala u ruci, ali je pogledao još jednom ne bi li video koja vrsta živog stvora uspeva da opstane u mraku toga čudovišnog bunara od trenutka kadaga je mladi Vord, koga su lekari izveli iz kuće još pre mesec dana, mirno ostavio da umire od gladi. Taj stvor je, bez sumnje, bio samo jedan od mnogih stvorova koji su bili zatvoreni u takvim istim bunarima čijim je izbušenim kamenim pločama prekriven pod ogromne zasvođene pećine. Ali kako te stvari, ili ti stvorovi, nisu mogle da se ispruže u tako skučenom prostoru, bile su primorane da puze i cvile i čekaju i, sve iznurenije, skakuću u toku svih ovih strašnih, beskonačnih nedelja otkako ih je njihov gospodar napustio bez milosti. Ali, Marinus Biknel Vilet je gorko zažalio zbog toga što je još jednom pogledao dole, jer taj vrsni hirurg i veteran u obdukcionoj sali od tog trenutka više nikada nije bio isti ĉovek.

    Teško je objasniti kako je jedan pogled na opipljivi predmet sa merljivim dimenzijama mogao toliko da potrese i toliko izmeni takvog ĉoveka; jedino što možemo da kažemo je da izvesni obrisi i entiteti imaju moć simbolizma i sugestije koja razarajuće deluje na perspektivu osetljivog mislioca i šapatom mu prenosi strahotne nagoveštaje mraĉnih i tajanstvenih kosmiĉkih odnosa i neimenljivih realiteta što se skrivaju iza zaštitniĉke obmane koju nudi obiĉno viđenje. Vilet je pri tome drugom pogledu ugledao jedan takav obris ili jedan takav entitet, jer je sledećih nekoliko minuta bio bez sumnje isto toliko lud koliko su ludi i pacijenti u privatnoj bolnici doktora Vejta. Ispustio je elektriĉnu baklju iz ruke koja je odjednom izgubila snagu mišića i moć koordinacije i nije se obazirao na zvuk krckanja pod zubima koje je svedoĉilo o sudbini baklje na dnu ponora. Vrištao je i vrištao i vrištao, glasom tako neprirodnim daga nijedan njegov poznanik ne bi prepoznao; i premda nije mogao da stane na noge, puzio je i oĉajniĉki se valjao po vlažnim kamenim ploĉama ispod kojih je iz više od desetak adskih bunara kuljalo bolno cviljenje i kevtanje u odzivu na njegove ludaĉke krike. Razdirao je ruke o oštri rapavi kamen i neprestano udarao glavom o stubove, ali je uprkos svim mukama nastavio da se valja. Onda je, u smradu i potpunom crnilu, polako došao sebi i odmah zapušio uši da ne ĉuje jednoliĉni lelek u koji je prešlo sumanuto kevtanje. Bio je u goloj vodi anije mogao da stvori svetlost —poražen, okamenjen, rastrojenih živaca u toj dubokoj tmini i nedokuĉivoj stravi, skrhan sećanjem koje više neće moći da izbriše. A dole, ispod njega, živele su i dalje desetine i desetine onih stvari, a sa jednog okna bila je dignuta ploĉa. Znao je da ono što je video nikada ne bi moglo da se uzvere uz okomite glatke klizave zidove a ipak je drhtao na pomisao da postoji možda neko uporište, neki oslonac za noge koji nije uspeo da opazi.

    Šta je bila ta stvar, to Vilet nikada nije rekao. Liĉila je na neke od rezbarenih slika na gnusnom oltaru, ali je bila živa. Priroda je nije stvorila u tom obliku i zato je bila nedovršena. Njeni ostaci bejahu nepojamni a nakaznost neopisiva. Jedino što Vilet kaže je da ta vrsta stvari predstavlja entitete koje je Vord prizvao iz nesavršenih soli i koje je u kući držao u obredne ili neke druge svrhe. A da taj entitet ima i određeno znaĉenje i određen znaĉaj dokazuje ĉinjenica da je njegova slika urezana u ogavni kameni oltar. Na tom su kamenu bile odslikane i mnogo ogavnije stvari, ali Vilet nije otvorio ostale jame. I prvo što mu je u onome strašnom trenutku palo na pamet bio je jedan pasus iz rukopisa starog Karvena koji je davno proĉitao —reĉenica koju je Sajmon ili Džedaja Orne napisao u zloslutnom zaplenjenom pismu upućenom pokojnom vešcu: „Svakojako bejaše eto ĉistaja Užastnost v etomu ĉto H. zazva a ot ĉesa prikupismo samo maleniju ĉasticu.“

    Onda se na tu sliku na neki strašan naĉin nadovezala stara priĉa o izgoreloj, zgrĉenoj stvari, pronađenoj u poljima nedelju dana posle napada na Karvenovu farmu. Ĉarls Vord mu je jednom prilikom ispriĉao šta je stari Slokam rekao: da ta stvar nije bila ni ĉovek ni životinja, bar ne od one vrste koju poznaju ţžitelji Potakita.

    Te reĉi su doktoru Viletu buĉale u glavi dok se kotrljao po klizavom kamenom podu. Pošto je bezuspešno Oĉe našom pokušao da ih odagna, osetio je kako mu svest tone u mnemoniĉku zbrku kao u modernistiĉkoj poemi Pusta zemlja gospodina T.S. Eliota,a iz te zbrke se odjednom pojavila ona dvostruka formula na koju je naišao u Vordovoj podzemnoj biblioteci „Y’ai ’ng’ngah, Yog-Sot-hoth“i koja se završavala izdvojenom reĉju „Zhro“. Ta formula mu je na neki neshvatljiv naĉin ublažavala muke, uspeo je ĉak i da se osovi na noge, žaleći gorko što je od silnog straha ispustio elektriĉnu svetiljku i što uzalud pokušava da nazre traĉak svetlosti u tom crnilu ispunjenom ledenim vazduhom. Nesposoban da misli, naprezao je oĉiu svim pravcima ne bi li ugledao bar neki odblesak jarkog osvetljenja koje je ostavio u biblioteci. Odjednom mu se priĉinilo da tamo negde, beskrajno daleko, treperi tanušni svetlucavi trak; bauljajući oprezno, sred smrada i jeĉanja, ka tome svetlosnom nagoveštaju, sudarao se sa ogromnim stubovima i osećao izvesno olakšanje što se uprkos svemu ipak udaljava od straviĉne otvorene jame.

  Jedanput je drhtavim prstima dodirnuo nešto što je po svoj prilici bilo stepenište koje vodi ka vražjem oltaru, pa je od tog mesta pobegao sa gnušanjem. Drugi put je napipao izbušenu ploĉu koju je prethodno uspeo da podigne i tada je njegova opreznost postala gotovo bolna. Ali, pošto mu je pošlo za rukom da ponovo dođe do tog uţžasavajućeg otvora, ništa ga ne sme spreĉiti da nastavi put. Ono što je postojalo tamo dole nije od sebe davalo ni glasa ni pokreta, iskrckana elektriĉna svetiljka uĉinila je svoje. Vilet je nastavio da se kotrlja; kad god bi prstima napipao neku od kamenih ploĉa sa izbušenim rupicama, uzdrhtao bi celim telom, a njegovo bauljanje, ma koliko neĉujno, izazivalo je, s vremena na vreme, jaĉe stenjanje odozdo. Odjednom je primetio da svetlosni trak ka kome puzi povremeno gasne i na sav svoj uţas shvatio da se svetiljke i sveće u biblioteci gase jedna za drugom. Pomisao da će se ponovo naćiu mrklom mraku bez ijednog palidrvca u tome podzemnom svetu košmarnih lavirinata naterala ga je da stane na noge, pa ĉak i da potrĉi u ţelji da se što više udalji od otvorene jame. Bio je, naravno, savršeno svestan toga da mu, ukoliko se svetlost potpuno ugasi, kao jedina nada u spas preostaje mogućnost da Vord stariji, uznemiren njegovim nestankom, pošalje spasioce. U tom je sa otvorenog prostora ušao u uski hodnik i ustanovio da traĉak svetlosti dopire ispod jednih vrata sa desne strane. Naglo ih je otvorio i ponovo se našao u tajnoj biblioteci mladog Vorda, drhteći od olakšanja i zureći u izumirući svetlosni treptaj poslednje petrolejke koji ga je doveo u bezbednost.

    3

    Već u sledećem trenutku je hitro napunio gasom sve lampe i kada je odaju ponovo obasjala jarka svetlost, okrenuo se oko sebe i pogledom potraţio fenjer za nova istraživanja, jer ie u njemu osećanje dužnosti nadvladalo osećanje strave. Ĉvrsto je odluĉio da ispita svaki kamen i po svakucenu otkrije gnusobne uzroke koji su izazvali neobiĉno ludilo Ĉarlsa Vorda. Fenjer nije pronašao, ali je uzeo najmanju gasnu svetiljku, napunio džepove svećama i palidrvcima i poneo kantu sa petrolejom u sluĉaju da iza onog strahotnog otvorenog prostora sa sramotnim oltarom i bezbrojnim zatvorenim bunarimaotkrije tajnu laboratoriju. Prelazak preko tog prostora zahtevao je nadljudski napor, ali je on to morao da uĉini po svaku cenu.

    Vilet se, dakle, vratio u veliko predvorje sa stubovima, ispunjeno smradom i agoniĉnim cviljenjem, i uperio svetlost u suprotnom pravcu da mu pogled sluĉajno ne bi pao na gnusni oltar ili na otvorenu jamu pored koje stoji izbušena kamena ploĉa. Bezbrojna vrata vodila su uglavnom u male odaje; neke su bile prazne a neke, opet, pretvorene u skladišta ĉudnih gomila raznoraznih predmeta. Jedna prostorija bila je prepuna istrulele, prašnjave, iznošene odeće koja je bez sumnje poticala iz doba od pre sto pedeset godina. U drugoj je pronašao raznu savremenu odeću u koliĉini dovoljnoj da se odene gomila ljudi. Od svega su mu, meĊutim, najodvratnije bile ogromne bakarne baĉve i zlokobne inkrustacije na njima. Njih se gadio više nego ĉudno oblikovanih olovnih pehara koji su, sigurno, sadržavali neke smrdljive teĉnosti jer su se iz njih širili gnusni zadasi. Pošto je pretražio polovinu toga dela, Vilet je naišao na drugi hodnik sa brojnim vratima, vrlo sliĉan onome iz kojeg je došao.

    Najzad je, pretraţivši, bez ikakvih rezultata, tri odaje srednje veliĉine, ušao u jednu duguljastu prostoriju ĉiji su tankovi i stolovi, peći i moderni instrumenti, knjige i beskrajno dugaĉke police pune vaza i boca nedvosmisleno ukazivali na to da je konaĉno pronašao dugo traženu laboratoriju Ĉarlsa Vorda i, bez sumnje, nekadašnju laboratoriju starog Džozefa Karvena.

    Pošto je upalio tri svetiljke pune gasa, doktor Vilet je sa velikim interesovanjem poĉeo da razgleda prostranu odaju i po koliĉini raznih reagensa na policama zakljuĉio da se mladi Vord u svome zagonetnom poslu najviše bavio nekim granama organske hernije. Njegovo razoĉaranje je bilo veliko, jer uopšte nije mogao da dokuĉi ĉemu je mogla da služi sva ta oprema u koju je bio ukljuĉen i sto za obdukciju jezivog izgleda. Među knjigama je pronašao i stari primerak Borelusovog dela pisanog goticom, u kome je Ĉarls podvukao onaj isti odlomak koji je toliko bio uzbudio ĉestitog gospodina Merita u Karvenovoj kući na farmi pre sto pedeset godina. Nekadašnji, stariji primerak je sigurno nestao zajedno sa celokupnom Karvenovom okultnom bibliotekom one noći kada je izvršen prepad na njegovu farmu. Laboratorija je imala tri luĉna otvora i doktor je ubrzo ustanovio da dva vode u mala stovarišta; brižljivo je pretražio te ĉudne magacine sa gomilom oštećenih kovĉega i ţestoko se stresao kad je ugledao i odgonetnuo dva-tri natpisa na ploĉicama. I ove su prostorije bile pune odeće i novih zakovanih sanduka koje nije otvarao. Od svega su, međutim, najzanimljiviji bili neobiĉni ostaci onoga što je, po njegovom mišljenju, predstavljalo nekadašnju laboratoriju žozefa Karvena. Pojedine stvari bile su jako oštećene, najverovatnije još prilikom noćnog prepada na farmu, ali je doktor ipak prepoznao hemijsku opremu iz džordžijanskog perioda.

    Treći zasvođeni otvor vodio je u odaju velikih razmera duž ĉijih su zidova visile police a u samom središtu stajao sto sa dve svetiljke. Vilet je upalio obe i pri jarkoj svetlosti poĉeo da razgleda police. One gornje bile su uglavnom prazne, ali su zato donje bile pune malih olovnih pehara neobiĉnog oblika i dveju vrsta; u prvu su spadali oni visoki, bez drški, nalik na grĉke vaze lekite13, au drugu oni sa jednom drškom, u obliku grĉkih vaza zvanih faleroni. Svi su imali metalne poklopce sa ĉudnim simbolima. Doktor je odmah uoĉio da su ti pehari ili te vaze strogo razvrstani: lekiti na onoj strani sobe gde je stajala velika drvena tabla sa oznakom Custodes,a faleroni na drugoj strani, pored table sa oznakom Materia.Sve vaze, osim onih na gornjim polupraznim policama, imale su ploĉicu sa natpisom i brojem koji su oĉigledno bili u vezi sa nekim katalogom, pa je Vilet odluĉio da kasnije potraţi i taj katalog. U ovom trenutku više ga je interesovao raspored posuda; zato je nasumice otvorio nekoliko lekita i nekoliko falerona. I jedne i druge vaze sadržavale su malu koliĉinu istovetne materije: sitan prah neznatne težine i raznih nijansi jednoliĉne, neutralne boje. A kad je bolje zagledao njihovu sadržinu, ustanovio je da se i u jednoj i u drugoj vrsti vaza nalazi prah u dve boje: plavkasto-sivi pored ružiĉasto-belog; njihovo jedino uoĉljivo svojstvo bila je neprijemĉivost: kada je Vilet i jedan i drugi prah sasuo na dlan a potom ih vratio u odgovarajući sud, na njegovom dlanu nije ostao ni najmanji trag. _________________________ 

 13Lekiti—vrsta vaza koje su Grci upotrebljavali u sepulkralnom kultu i ritualu, pa je takva namena odredila sadrţaj i motive njihove umetniĉke, obiĉno figuralne dekoracije. —Prim. prev.

-----------------------

    Zbunjen znaĉenjem dveju oznaka, pitao se zašto su te hemikalije tako strogo odeljene jedne od drugih.Custodes i Materiasu latinski izrazi sa znaĉenjem „Straţžari“ i „Materija“, pomislio je Vilet i tog trenutka mu sinu gde je u vezi sa celom ovom nepojamnom zagonetkom već video reĉ „straţžari“. Video ju je, naravno, u pismu koje je na ime doktora Alena stiglo od navodnog Edvarda Haĉinsona, a cela reĉenica je glasila: „Ibo ne bejaše nuždno deržati Onije stražare v oblike .—a jošte i bolše jedut no vrednost ĉto im jeste.“Šta je to moglo da znaĉi? I zar se nije još na jednom mestu pominjala reĉ „stražari“, iako je on to potpuno smetnuo s uma dok je ĉitao Haĉinsonovo pismo? U onim nekadašnjim danima kada još ništa nije krio od njega, mladi Vord mu je priĉao o dnevniku Eliejzera Smita u kome je ovaj opisivao kako on i Veden iz prikrajka motre na Karvenovu farmu; u toj užasnoj hronici pomenuo je i razgovore koje su prisluškivali pre nego što je stari volšebnik zauvek nestao pod zemljom. Smit i Veden su tvrdili da su u tim strahotnim razgovorima, kojima je uvek prisustvovao Džozef Karven, uĉestvovali zatvorenici i stražari tih zatvorenika. A stražari su, prema reĉima Edvarda Haĉinsona, ili njegovog duha, „jeli više nego što su vredeli“, pa sada doktor Alen ne može da ih održi „u obliku“. Ali ako oni više nisu u obliku, koliko su bezbedne bile „soli“ kojima se, izgleda, banda toga vešca služila pretvarajući u te soli veliki broj ljudskih tela ili ljudskih kostura koji su im stajali na raspolaganju?

    To su, znaĉi, sadržavali ti lekiti! Ĉudovišne plodove bezbožniĉkih obreda i rabota, naterane na pokornost zato da bi, prizvani nekim Đavolskim bajanjem, pritekli u pomoć svome bogohulnom gospodaru da ga odbrane ili da stražare dok on ispituje one manje pokorne. Vilet je uzdrhtao od pomisli na ono što je tako mirno presipao iz suda na dlan i sa dlana u sud, i u trenutku poţeleo da glavom bezobzirce pobegne iz te špilje sa gnusobnim policama i njihovim nemim a moţda i budnim stražarima. Onda se prisetio „Materije“u bezbrojnim faleronima na drugoj strani sobe: i u njima su bile soli! Ali, ako to nisu bile soli „stražara“, ĉije su mogle biti? Sveti Bože! Da li je moguće da tu pred njim leže ostaci nekih gorostasnih mislilaca koji su živeli u raznim vekovima, njihov prah koji su ĉudovišta u ljudskom obliku izvukla iz grobnica, dok je ĉitav svet slepo verovao da mirno i bezbedno poĉivaju u zemlji? A onda ih je, u pokušaju da iz njih iscedi sva znanja u još sumnjivije svrhe koje će, kako je siroti Ĉarls i nagovestio u svom oĉajniĉkom pismu, „ugroziti celu civilizaciju, sve prirodne zakone, možda ĉak i sudbinu sunĉevog sistema i celokupnog univerzuma“, prizvao jedan ludak?! A Marinus Biknel Vilet je prah tih davnih pokojnika mirno presipao u svoje ruke!

         Pokušavajući da savlada užas koji ga je bio obuzeo, doktor se približio malim vratima i poĉeo da razgleda grubo isklesan znak iznad njih. To je bio simbol, i taj simbol ga je ispunio novom stravom,jer ga je nekada davno jedan njegov morbidni prijatelj, veliki zanesenjak, nacrtao na hartiji i objasnio mu šta on oznaĉava u mraĉnim bezdanima sna. Taj takozvani Kotov znak se snevaĉima, u snu, ukazivao iznad zasvođenog ulaza u neku crnu tvrđavu koja se, usamljena i izdvojena, uzdiţe u sutonu — a Viletu se ni tada nimalo nije dopalo ono što je njegov prijatelj Rendolf Karter rekao o moćima koje taj znak poseduje. Ali, zaboravio je sve već u sledećem trenutku, jer je u tom već ionako kužnom vazduhu osetio novi, opor i oštar zadah. Taj pre hemijski nego životinjski smrad dopirao je iz prostorije iza vrata i neosporno bio onaj isti smrad kojim je bila natopljena odeća Ĉarlsa Vorda onoga dana kada su ga lekari odveli u ludnicu. Tu se, dakle, nalazio mladi ĉovek kada su došli po njega! Ĉarls je bio mudriji od starog žžozefa Karvena, on se nije opirao uljezima. Obodren smelom odlukom da pronikne u sva ĉudesa i u sve košmare toga podzemnog carstva, Vilet je zgrabio malu svetiljku i prešao preko praga. S onu stranu zapahnuo ga je talas neiskazivog užasa, ali doktor nije ustuknuo ni pred nepoznatom stravom ni pred svojom intuicijom. Ovde, oĉigledno, nije postojalo ništa živo što je moglo da ga povredi i ugrozi, pa zato i neće dozvoliti da ga osećanje užasa zaustavi u prodoru ka tome jezivom oblaku koji je obavijao njegovog pacijenta.

        Odaja iza vrata bila je srednje veliĉine i od sveg nameštaja imala samo jedan sto, jednu stolicu i dve grupe neobiĉnih mašina sa utegama i toĉkićima —srednjovekovne sprave za muĉenje! Na jednoj strani vrata stajala je gomila gnusobnih biĉeva, a iznad njih, na policama, bili su poredani plitki olovni pehari sa postoljem, nalik na grĉke kilikse. Na drugoj strani vrata stajao je sto sa velikom i jakom lampom sa valjkastim fitiljem, beležnicom i olovkom i dva likita sa police iz susedne prostorije, stavljena na neuobi-ĉajeno mesto, privremeno ili u žurbi. Vilet je upalio lampu i zagledao se u beležnicu da bi video šta je to mladi Vord beleţio u trenutku kada su ga u radu prekinuli neoĉekivani posetioci; video je, međutim, samo sledeće nepovezane odlomke ispisane neĉitkim i nezgrapnim Karvenovim rukopisom:

    ,,B. nije um’ro, Pobeg’o u zidine i pronaš’o mesto ispod.“

   

    „Starog V. Mudraca Sabaotha videh i Put spoznah.“„Zaz’vah trirazYog-Sothothai sutradan osvobožden bih.“,

   

    ,F. nastojaše da poništi vsa soznanija ob etom kako se zaz’vaju Oni iz Spoljnjega Sveta.“

    Jaka svetlost lampe sa valjkastim fitiljom osvetlila je celu odaju i doktor je video da je zid naspram vrata, onaj između dve vrste, dve grupe sprava za muĉenje, prekriven kukama na kojima visi hrpa bezobliĉnih odora sumorne žućkastobele boje. Mnogo zanimljivija su, međutim, bila druga dva prazna zida sa mistiĉnim simbolima i grubo urezanim izrekama. I na vlažnom podu ocrtavali su se tragovi rezbarija i Vilet je, gotovo bez napora, odgonetnuo ogroman pentagram u samom središtu prostorije, u jasno ocrtanom krugu koji je bio širok oko tri stope; na pola puta između ovog ugla i ostalih uglova, u jednom od ta ĉetiri kruga, nedaleko od žućkaste odore, stajao je plitki kiliks od one vrste koju je Vilet opazio na policama iznad biĉeva; a na samom rubu tog kruga, jedan faleron sa ploĉicom na kojoj je bio urezan broj 118. .Ovaj sud nije bio poklopljen, pa je doktor ustanovio da je potpuno prazan, što se, na njegov najveći užas, nije moglo reći i za kiliks: u njegovom udubljenju leţžala je gomila sasušenog, bledozelenog praha koji je nekada sigurno stajao u vazi. Vilet se teturao dok je malo-pomalo povezivao elemente ovog prizora. Biĉevi i sprave za muĉenje, prah ili soli iz vaze sa oznakom Materija,dva likita sa police Custodes, odore, formule na zidovima, beleške u notesu, nagoveštaji iz pisama i legendi, hiljade pogleda, slutnji i pretpostavki koji su muĉili roditelje i prijatelja Ĉarlsa Vorda —sve je to talasom neopisive strave obavilo doktora Vileta dok je zurio u taj zelen-kasti prah koji je ležao u olovnom kiliksu sa postoljem.

                 Pošto se kako-tako pribrao, poĉeo je da prouĉava formule urezane u zidove. Po umrljanim i nagorelim slovima, zakljuĉio je da su urezane u doba Džozefa Karvena, a njihovo znaĉenje je bez napora mogao da odgonetne svako ko je bio upoznat sa većim delom materijala o Karvenu ili ko se bavio istorijom magije. U jednoj od formula doktorje prepoznao ono što je gospođa Vord ĉula na Veliki petak prethodne godine dok je iza zatvorenih vrata osluškivala bajanje i recitovanje svoga sina, a što je, kako je doktoru objasnio jedan poznati struĉnjak, bilo užasavajuće prizivanje tajanstvenih bogova izvan normalnih sfera. Doduše, ove formule nisu u potpunosti odgovarale onome što je gospođa Vord zabeležila po seĉanju, a ni onome što mu je priznati struĉnjak pokazao u zabranjenim stranicama „Elifasa Levija“, ali je, uprkos tome, sliĉnost bila nesumnjiva: reĉi kao Što su Sabaoth, Metraton, Almonsini Zariatnatmiknagnale su starog doktora da uzdrhti od uđasa, iako je pre kratkog vremena, u neposrednoj blizini, i video i osetio nepojamne kosmiĉke grozote.

     Ta formula bila je urezana u zid levo od ulaza u prostoriju, dok su na desnom zidu, gusto ispisane, stajale dve formule koje su se tako ĉesto pojavljivale u beleškama iz biblioteke. One su, u stvari, bile istovetne i obe su imale drevne simbole „Zmajevu glavu“i „Zmajev rep“, poznate iz Vordovih ţvrljotina. Međutim, pravopis se znatno razlikovao od savremenog pravopisa, kao da je stari Karven zvuk reĉi beležio na neki drugi naĉin ili kao da su se u kasnijim izuĉavanjima pojavile savršenije varijante toga bajanja. Doktor Vilet je pokušao da u zid urezanu verziju usaglasi sa onom koja mu se i u tom trenutku uporno vrzmala po glavi, ali nikako nije bio zadovoljan rezultatom. Dok je izreka koju je zapamtio poĉinjala,,Y’ai ’ng’ngah, Yog-Sothoth“, ovaj epigraf je zapoĉinjao ovako: „Aye, engengah, Yogge-Sothotha“, a to se, po njegovom mišljenju, ozbiljno kosilo sa podelom na slogove druge reĉi.

     Budući da mu je drugi tekst bio gotovo urezan u pamćenje, bunila ga je neusaglašenost prvoga sa drugim, pa je odjednom izgovorio glasno prvu formulu u nastojanju da zvuk kojeg se sećao usaglasi sa slovima urezanim u zid. Njegov glas je natprirodno i preteće zazvonio u tom ponoru starodrevnog bogohuljenja, a naglasci su se stapali sa jednoliĉnom popevkom ili sa ĉarolijom prošlog i nepoznatog ili sa bezbožniĉkim lelekom iz jama iz kojih se, izdaleka, kroz smrad i tminu, ritmiĉki penjala i spuštala neljudska hladnoća.

    „Y’ AI ’NG’NGAHYOG —SOTHOTHH’EE—L’GEB F’AI’THRODOGUAAH!“

    Ali, odakle se digao taj ledeni vetar ĉiji se nalet osetio na samom poĉetku pojanja? Plamen u svetiljkama jetuţno zatreperio a tama odjednom postala tako gusta da su slova na zidu skoro nestala iz vidokruga. Odnekud se pojavio i dim, a neki opor, oštar zadah unekoliko je potisnuo smrad iz dalekih bunara, zadah nalik na onaj koji je Vilet već osetio, ali još jaĉi i još ogavniji. Okrenuo je leĊa natpisima na zidu i suoĉio se sa odajom i njenom neobiĉnom sadržinom. I u tom ĉasu video kako se iz kiliksa, u kome je ležao zloslutni prah sa beliĉastom prevlakom, diže oblak guste, potpuno neprovidne zelenkastocrne pare —pare ili dima. O, bože sveti, šta je taj prah sa police koja nosi oznaku Materiai šta to on sad pokreće? Da ta formula koju izgovara — prva od dve formule, formula Zmajeve glave, uzlazni ĉvor —Blagosloveni Svevišnji Spasitelju naš — nije možda ...

    Doktor Vilet se zateturao a kroz glavu su mu mahnitom brzinom prohujali nepovezani delići svega što je video, ĉuo i proĉitao o strašnom sluĉaju Dţžozefa Karvena i Ĉarlsa Dekstera Vorda. „I preţžde zborih Ti da ne zaziv’š Ono ĉto Ti nije v možnosti ubiti ... celj postići možno jest jesli Pravu Reĉ najdemo ... I nikogda ne budi sovsem izvestan ... I takţe 3 raza razgovara’saOnijemĉto vnutri pokopano beše ...“Smiluj se Bože, kakav to oblik izvire iz ovog dima?

    4

    Marinus Biknel Vilet se i nije nadao da će, sem nekolicine blagonaklonih prijatelja, iko živi poverovati u bilo koji deo njegove priĉe, pa zato nije ni pokušao da je ispriĉa izvan svoga najužeg kruga. A oni koji su o svemu tome sluĉajno nešto naĉuli, smeškaju se i tvrde da siroti doktor naglo stari. I kolege mu savetuju da ode na duži odmor i da se zauvek okane sluĉajeva koji su povezani sa mentalnim poremećajima. Jedino gospodin Vord zna da doktor govori ĉistu i straviĉnu istinu. Ta zar nije i on svojim oĉima video otvor u podrumu bungalova iz kojeg su dopirali nepojamni zvuci? Zar ga Vilet nije otpremio kući, bolesnog i jedva povraćenog iz nesvesti u jedanaest sati toga kobnog prepodneva? Zar nije on liĉno zaludu telefonom zvao starog doktora te iste veĉeri i celoga sledećeg jutra, zar se nije liĉno odvezao do bungalova sutradan u podne i pronašao prijatelja, onesvešćenog ali na sreću nepovređenog, na jednom od kreveta u kući od drveta? Vilet je disao, pa i hrkao, a oĉi je polako otvorio tek kada mu je svojom rukom ulio u usta malo rakije koju je doneo iz kola. Onda se stresao i kriknuo:Ta brada ... te oĉi... Bože, ko si ti?!A valja priznati da je ĉudno, ĉak veoma ĉudno, bilo to što je tako nešto rekao jednom plavookom, doteranom, sveţe obrijanom, otmenom gospodinu koga poznaje iz najranije mladosti.

    Obasjan podnevnim suncem, bungalov je izgledao isto kao i prethodnog jutra. Na Viletovoj odeći nije bilo znakova neurednosti, osim nekih jedva vidljivih mrlja na kolenima; jedino je slab ali opor miris podsetio gospodina Vorda na smrad kojim je odisao njegov sin onoga dana kad je odveden u bolnicu. Doktor više nije imao elektriĉnu baklju, ali je njegova torba stajala pored njega, isto toliko prazna koliko je bila i kada je ušao u bungalov. Pre nego što je prijatelju bilo šta objasnio, Vilet je sa ogromnim naporom, posrćući, sišao u podrum i pokušao da pomeri ogavni šaht ispred lužnica, ali ovoga puta pokušaj nije uspeo. Onda je iz torbe sa alatom izvadio dleto i poĉeo, jednu za drugom, da diže jogunaste daske. Ispod njih je ponovo ugledao beton, ali od nekog otvora ili proreza nije bilo ni traga. Ovoga puta se nije pojavilo nešto što bi ošamutilo sluđenog oca koji je krenuo u podrum za doktorom; ispod dasaka nalazio se beton i samo beton —nigde zvuka ni jeĉanja, nigde traga od podzemnog sveta i njegovih užasa, nigde tajne biblioteke, nigde Karvenovih hartija, nigde košmarnih jama iz kojih dopiru lelek i smradovi, nigde laboratorije, nigde polica, nigde formula urezanih u zidove, ni ... Doktor Vilet je prebledeo, oslonio se na svoga mlađeg prijatelja i upitao ga: „Da li si juĉe ... video ono ... osetio ono?“ A kada je gospodin Vord, i sam zapanjen od ĉuda, smogao snage da mu potvrdno odgovori klimanjem glave, lekar je ispustio zvuk koji je bio mešavina uzdaha i dahtanja, pa je i on nekoliko puta klimnuo glavom: ,,U tom sluĉaju, sve ću ti ispriĉati“, rekao je.

    I tako je ĉitav sat, u najsunĉanijoj sobi na spratu, Vilet šapatom priĉao svoju straviĉnu priĉu zaprepašćenom ocu. Priĉa se završavala trenutkom kada je u zelenkastocrnom oblaku pare ili dima, koji je izlazio iz kiliksa, ugledao neki oblik; Vilet je bio suviše umoran da bi se upitao šta se dogodilo posle toga. Dva prijatelja su u dubokom oĉajanju užasnuto odmahivala glavom, a gospodin Vord je samo jednom jedva ĉujno upitao: „Misliš da ima smisla kopati?“Doktor je ćutao, jer ljudski mozak nije kadar da pruži odgovor kada je reĉo tajanstvenim silama nepoznatih sfera koje tako kobno prodiru na ovu stranu Velikog Bezdana. Na to je gospodin Vord upitao: „Ali, kuda je to otišlo? Prvo je tebe, znašisam, prenelo ovamo na krevet a onda je na neki naĉin zapeĉatilo otvor i išĉezlo?“A Vilet mu je opet odgovorio ćutanjem.

    Ali, stvar time nije bila okonĉana. Pred odlazak iz bungalova, doktor Vilet je, tražeći maramicu, sveće i palidrvca, stavio ruku u dţep i napipao neku cedulju. Bilo je to obiĉno parĉe hartije, oĉigledno otcepljeno iz jevtine beležnice koju je zatekao na stolu u ĉudnovatoj sobi strave tu negde dole ispod zemlje; reĉi su bile ispisane obiĉnom olovkom, najverovatnije onom koja je stajala pored notesa. Cedulja je bila presavijena krajnje nemarno i osim slabog oporog mirisa nije imala nijedno obeležje nekoga drugog sveta. Ali, sadržina je predstavljala istinsko ĉudo: rukopis nije bio normalan i savremen; sastojao se iz poteza pera koji su poticali iz srednjovekovnog mraka i bio neĉitijiv za svetovnjake koji su se u tom ĉasu naprezali pokušavajući da ga protumaĉe; uprkos tome, taj splet simbola bio je odnekud poznat i Viletu i gospodinu Vordu

    Tako je, dakle, izgledala ta na brzinu nažvrljana poruka a tajna koju je krila dala je novi podstrek poraženim ljudima, pa su oni istog ĉasa ĉvrstim korakom izašli iz kuće, ušli u Vordova kola i vozaĉu naredili da ih odveze prvo u neku tihu kafanicu na ruĉak a potom u biblioteku Dţona Heja na brdu.

    U toj biblioteci su, posle ruĉka, lako pronašli dobre priruĉnike iz paleografije i u njih uronili sve dok iz velikih svećnjaka nije zasijala veĉernja svetlost. Na kraju su i pronašli ono što su tražili. Slova na cedulji nisu bila nikakav fantastiĉni pronalazak, radilo se o pismu iz jednog veoma mraĉnog razdoblja — o majušnim i drevnim saksonskim pismenima iz osmog ili devetog veka, tragu onih nemimihvremena u kojima su se, potisnuti pojavom hrišćanstva, drevna verovanja i drevni obredi obavljali krišom, dok je bledi mesec Britanije zagledao, s vremena na vreme, u ĉudne radnje što su se vršile u rimskim razvalinama Kerleona i Hadrijanovih zidina. Reĉi su poticale iz onog latinskog jezika po kome se to varvarsko doba i pamti: —„Corwinus necandus est. Cadaver aq(ua) forti dissolvendum, nec aliq(ui)d retinendum. Tace ut potes.“ —a što bi, u grubom prpvodu, moglo da znaĉi: „Karven mora biti ubijen. Leš mora biti rastvoren uaqua fortis,od tela ništa ne sme ostati. O tome nikome ni reĉi ...“

    Doktor Vilet i gospodin Vord su sedeli i ćutali, potpuno zbunjeni. Ponovo su se sreli sa nepoznatim pojavama i bili svesni toga da su iscrpli sve svoje emocije, naroĉito Vilet koji više nije bio u stanju da prima nove utiske užasa. Sedeli su, dakle, tako nepomiĉno i bespomoćno sve dok se bibliotcka nije zatvorila. A onda su se, mrtvi umorni, odvezli u Vordov dom, gde su do u poznu noć razgovarali ne izvlaĉeći nikakve zaktjuĉke. Doktor se tek pred zoru malo odmorio, ali nije otišao svojoj kući. I još je kod Vorda bio u nedelju u podne kada su se telefonom javili detektivi zaduţženi za traganje za doktorom Alenom.

    Gospodin Vord, koji je celo jutro nervozno šetao po sobi u kućnom haljetku, javio se liĉno i, ĉim je ĉuo da su završili izveštaj, rekao ljudima da sutradan rano ujutro dođu kod njega. I Vorda i Vileta obradovalo je to što se bar jedna faza nemilog sluĉaja privodi kraju jer su, mada nisu znali odakle potiĉe ĉudna poruka ispisana majušnim i drevnim latinskim pismenima, bili ubeđeni da „Karven“ koga treba uništiti nije niko drugi do bradati stranac sa tamnim naoĉarima. Ĉarls se bojao; tog ĉoveka i rekao je u svom oĉajniĉkom pismu da doktor Alen mora biti ubijen a njegov leš rastvoren u kiselini. Povrh toga, Alen je dobijao pisma od zagonetnih ĉarobnjaka iz Evrope upućena na Karvenovo ime, a sebe je, oĉigledno, smatrao duhom pokojnog volšebnika. A sada je iz novog i nepoznatog izvora prispela poruka da „Karven mora biti ubijen i rastvoren u kiselini“. Lanĉani spoj bio je suviše oĉigiedan da bi bio nestvaran. Uostalom, zar Alen nije nameravao da ubije mladog Vorda po nalogu onoga nepojamnog stvora koji se zove Haĉinson? Pismo koje su oni videli nije, naravno, nikada došlo u ruke bradatom strancu, ali su iz teksta lepo mogli da shvate da Alen kuje plan i da zna kako treba da postupi ako „deĉko“postane suviše „gadljiv“. Tog Alena treba, dakle, odmah uhapsiti a ako to iz bilo kojih razlogane bude moguće, smestiti ga na neko mesto odakle ni na koji naĉin neće moći da naudi Ĉarlsu Vordu.

    Sa poslednjim ostacima nade da će od jedinog bića kadrog da im pruži pravo objašnjenje uspeti da izmame bar neki podatak koji bi rasvetlio te najskrivenije zagonetke, otac i doktor su toga popodneva obišli zaliv i svratili u bolnicu da posete mladog pacijenta. Vilet mu je neposredno i krajnje ozbiljno ispriĉao šta je sve otkrio u bungalovu i primetio da mladić postaje sve bleđi. Lekar je nastojao da njegova priĉa bude što dramatiĉnija i pomno je posmatrao Ĉarlsovo lice kada je pomenuo pokrivene jame i nepojamne hibride u njima. Ali kako Ĉarls na to nije ni trepnuo, Vilet je gnevnim glasom nastavio da govori o tome da ta jadna stvorenja-stvari umiru od gladi. A kada je mladoga pacijenta optužio za najĉudovišniju neĉoveĉnost, sav se naježio jer su se u odgovoru na tu optuţbu usne sagovornika iskrivile u podrugljiv osmeh. Ĉinilo se da Ĉarls, pošto je odustao od beskorisnog tvrđenja da podzemne odaje ne postoje, celu tu straviĉnu priĉu prihvatio kao jezivu šalu, jer je onim svojim hrapavim šupljikavim glasom poĉeo da se kikoće zbog neĉega što ga je u doktorovoj priĉi oĉigledno silno zabavljalo. A onda je, neoĉekivano, strašnim napuklim glasom, naglašavajući reĉi na neki veoma ĉudan naĉin, prošaputao: „Nek’ su prokleti, oni jedu, a da jedu potrebno im nije!Prava retkost, uistinu. Mesec dana bez hrane, kaţete? Boţe blagi, uvaženi, koje li umerenosti! Nek’ znate, bejaše ono dobra šala sa sirotim starim Viplom i njegovom svemoćnom pištaljkom! I kako ono reĉe, sve bi on potamanio, aha? Pa, nek’ proklet je, ogluve on od buke Spolja, a nikad niti vide niti ĉu ma ĉto iz bunara. Ni sanj’o nije da su oni tamo! Nek’ih Đavo nosi, te prokletinje urlikaše tamo dole još odonda kad Karvena smaknuše, ima otad’sto pedeset sedam godina!“ To je bilo sve što je Vilet uspeo da izvuĉe od mladog Vorda. Užasnut onim što je ĉuo od njega ali i protiv svoje volje ubeđen u taĉnost njegovih reĉi, nastavio je sa svojom priĉom u nadi da bi neki događaj mogao pacijenta da izvuĉe iz ludaĉke mirnoće koja ga nije napuštala. Posmatrajući mladićevo lice, doktor je osećao pravu stravu zbog promena kojesu se poslednjih meseci pojavile na njemu. Taj mladi ĉovek je uistinu privukao na sebe sve neiskazive uţase iz nebesa. Kada je doktor pomenuo odaju sa formulama i zelenkastim prahom, Ĉarls je pokazao prvi znak uzbuđenja; na licu mu se ocrtao izraz zbunjenosti i neverice ĉim je ĉuo šta je Vilet proĉitao na listu beležnice i zato ponudio neuverljiv odgovor da su posredi stare beleške bez ikakvog znaĉaja za one koji nisu duboko uronili u istoriju magije. I dodao: ,,A da zna doste reĉi što zazva’ mogle su ono ĉto imađah u vrĉu, vi ovde bili nebiste da priĉate mi ĉto priĉate. Bejaše to broj 118, i ja mislim jako vas bi potreslo da gvirnuste u moj spisak u drugoj sobi. Ne zazva’ broj taj nikad, ali spreman bejah uĉinit’to dana onog kad dođoste da smestite mene ovde.“

    Tada mu je Vilet pomenuo formulu koju je odrecitovao i zelenkasto-crni dim koji se iznenada pojavio; i u tom trenutku je prvi put ugledao istinski strah na licu Ĉarlsa Vorda. „Ono dođe,a vi ovde živi ste! “Vord je ove reĉi izgovorio kreštavim glasom, i taj glas kao da se odjednom oslobodio okova i potonuo u ponore sa tajanstvenim odjekom. Viletu se u iznenadnom nadahnuću uĉinilo da je shvatio situaciju i u svoj odgovor je utkao upozorenje iz pisma koje je zapamtio: „Broj 118, skačeš? Nadgrobnije Ploĉi sade jesu izmenjete na devet od 10 grobljija. Vavek podozrenije imaj dok na svoj vopros otvet ne poluĉiš!“ I bez upozorenja izvukao iz džepa poruku ispisanu majušnim i drevnim latinskim pismenima i poturio je pacijentu pred oĉi. Bolji rezultat nije mogao poželeti — Ĉarls Vord se istog ĉasa onesvestio.

    Ceo ovaj razgovor je, naravno, bio vođen u najvećoj tajnosti, jer bi svi lekari u duševnoj bolnici optuţili i pacijentovog oca i svog kolegu da jednog ludaka bodre u njegovim samo-obmanama. Doktor Vilet i gospodin Vord su podigli onesvešćenog mladića i položili ga na kauĉ. Dok je polako dolazio sebi, pacijent je mrmljao nešto o tome kako mora smesta otići Orneu i Haĉinsonu, pa kada se potpuno osvestio, doktor mu reĉe da je od ta dva ĉudna stvora bar jedan njegov ljuti neprijatelj i da je doktoru Alenu naredio da ga ubije. Ta izjava nije, međutim, izazvala nikakvu vidljivu reakciju, mada su još i pre toga posetioci opazili izraz progonjenog ĉoveka na mladićevom licu. Tada je Ĉarls odbio svaki dalji razgovor i njegovi gosti se digoše upozorivši ga još jednom na opasnost koja mu preti od bradatog Alena; na to im je Ĉarls suvo i kratko odvratio da se na tog ĉoveka budno pazi i da on nikome ne može naneti zlo ĉak i ako to želi. Te reĉi su bile propraćene nekim gadnim kikotom koji je na posetioce ostavio strahovito muĉan utisak. Njih nije brinula mogućnost da Ĉarls uputi pismenu poruku onome ĉudovišnom paru u Evropi — znali su da uprava bolnice pažljivo ĉitai pregleda svu poštu i da neće dozvoliti da iz zgrade izađe nijedna sumnjiva poruka. Postoji, međutim, još jedna ĉudna epizoda vezana za Ornea i Haĉinsona, ukoliko su to zaista bila dva volšebnika izgnana iz otadžbine. Podstaknut nekim neodređenim predosećanjem usred svih uţasa koji su ispunjavali taj period, Vilet sedogovorio sa jednim međunarodnim biroom koji je prikupljao iseĉke iz svetske štampe da mu šalju izveštaje o zloĉinima i nesrećnim sluĉajevima u Pragu i u istoĉnoj Transilvaniji. Posle punih šest meseci, uĉinilo mu se da je u gomili papira koje je dobijao i prevodio pronašao dve stvari od važnosti. Prva je bila vest o tome da je u najstarijoj praškoj ĉetvrti usred noći do temelja uništena jedna kuća i sa njom nestao neki zli starac po imenu Jozef Nadeh, koji je od davnih vremena živeo u njoj potpuno sam. U drugoj vesti, govorilo se o strašnoj eksploziji u transilvanskim planinama istoĉno od Rakusa u kojoj je do temelja izgoreo zloglasni zamak Ferenci, zajedno sa svim njegovim stanovnicima; o tom su zamku, među seljacima i meĊu vojnicima, kolale tako strašne glasine da bi baš tih dana njegovog vlasnika doveli u Bukurešt na saslušanje da neobjašnjiva nesreća nije zauvek oduzela život ĉoveku ĉiji je neobiĉno dug život izazivao opšte zaprepašćenje i strah žitelja u celom kraju. Doktor Vilet je ubeĊen da je ruka koja je ispisala majušna i drevna latinska pismena bila kadra da se posluži i mnogo jaĉim oružjem; i da je, dok je Karven bio prepušten sebi, pisac poruke pronašao Ornea i Haĉinsona i obraĉunao se sa njima. O tome kakva je sudbina zadesila ta dva ĉudovišta doktor se svojski trudio da ne razmišlja.

    5

    Sledećeg jutra je doktor Vilet pohitao kod Vorda da prisustvuje sastanku sa detektivima. Po njegovom mišljenju, trebalo je po svaku cenu uništiti ili uhapsiti doktora Alena ili, ako je ĉovek kadar da poveruje u reinkarnaciju, Džozefa Karvena. O tome je upravo govorio gospodinu Vordu sa kojim je sedeo u prizemlju kuće; obojica su, naime, izbegavala gornje spratove zbog one ĉudne muĉnine koju su osećali u njihovim odajama i koju su sluge pripisivale prokletstvu što ga je za sobom ostavio išĉezli Karvenov portret.

    U devet sati pojavila su se tri detektiva i odmah podnela izveštaj: nisu, na žalost, uspeli da uđu u trag Toniju Gomezu, a ni da otkriju nekadašnje ili sadašnje boravište doktora Alena, ali im je pošlo za rukom da prikupe sijaset podataka u vezi sa zagonetnim strancem. Doktor Alen je, po mišljenju žitelja Potakita, bio jedno neprirodno biće, i svi susedi su tvrdili da je njegova gusta riđa brada lažna ili bar farbana što je, uostalom, potvrdivala i ĉinjenica da je u njegovoj sobi u bungalovu pronađena ista takva brada, zajedno sa parom tamnih naoĉara. Alenov glas, a to je na osnovu onoga jednog telefonskog razgovora sa njim, mogao da posvedoĉi i gospodin Vord, bio je tako dubok i šupljikav da se nije mogao zaboraviti, a pogled, ĉak i kroz zatamnjene naoĉare sa roţnim okvirima veoma opak. Trgovac, koji je imao prilike da vidi njegov rukopis, izjavio je da je to jedan vrlo ĉudan, neĉitak i nezgrapan rukopis, a tu izjavu su potvrdile i olovkom pisane beleške pronađene u njegovoj sobi.

    U vezi sa pojavama vampirizma u toku prethodnog leta, ljudi su uglavnom mislili da je vampir Alen a ne mladi Vord. Izjave su dali i predstavnici vlasti koji su, posle nemilog događaja vezanog za pljaĉku kamiona, bili u bungalovu. Oni o doktoru Alenu nisu imali tako strašno mišljenje, ali su tvrdili da je on a ne Vord pravi gospodar u tome tajanstvenom bungalovu. Kuća je, prilikom njihove posete, bila potpuno zamraĉena, a ipak bi uvek lako prepoznali zlokobnog stranca: nosio je ĉudnu bradu i, ĉini se, imao jedan bledi ožiljak iznad desnog oka zaklonjenog tamnim staklom. Prilikom pretresa Alenove sobe nisu pronašli ništa posebno sem brade, naoĉara i beleţaka naţvrljanih obiĉnom olovkom. Doktor Vilet je bacio pogled na te beleške i odmah video da je rukopis istovetan sa rukopisom dokumenata starog Džozefa Karvena, ali i sa rukopisom mnogobrojnih beležaka mladog Vorda koje je pronašao u nestalim katakombama strave i užasa.

    Doktora Vileta i gospodina Vorda je obuzeo neki dubok, tanan i potmuli kosmiĉki strah od dobijenih podataka koji su se postepeno uklapali u jasniju i celovitiju sliku celog sluĉaja, i obojica su uzdrhtala od ludaĉke misli koja im se nametnula u istom ĉasu. Lažna brada i naoĉare, nezgrapan Karvenov rukopis i naĉin izražavanja, stari portret i bledi ožiljak iznad desnog oka, potpuno izmenjen mladi ĉovek u bolnici sa tim istim ožiljkom, duboki, promukli, šupljikav glas preko telefona — zar se svega toga gospodin Vord nije prisetio u trenutku kada je njegov sin ispuštao one jedva ĉujne zvuke na koje se sada svodio njegov govor? Ko je ikada video Ĉarlsa i Alena zajedno? Da, jednom su ih zajedno videli predstavnici vlasti, ali ko ih je video posle toga? Zar se posle Alenovog odlaska Ĉarls nije odjednom oslobodio svoga nepodnošljivog straha i od tada živeo iskljuĉivo u bungalovu? Karven —Alen —Vord? U kakav su se bogohulni i gnusni spoj preplela dva stoleća i dve liĉnosti!? A šta reći o prokletoj sliĉnosti Karvenovog portreta sa Ĉarlsom? Zar nisu oĉi sa platna neprekidno zurile u mladića i pratile ga svuda po sobi? I zašto su Alen i Ĉarls do savršenstva podražavali rukopis Džozefa Karvena, ĉak i onda kad su bili sami, kada nisu bili na oprezu? Kojim su se to straviĉnim poslom bavili? Išĉezla podzemna grobnica strave zbog koje je doktor ostario preko noći; ĉudovišta koja umiru od gladi u kuţnim jamama; užasavajuće formule iz kojih su potekle nepojamne posledice; poruka pisana majušnim i drevnim latinskim pismenima, pronadena u Viletovom džepu; dokumenta, pisma i sve one priĉe o grobovima, o „solima“ i otkrićima — kakav se zakljuĉak može izvesti iz svega toga? Gospodin Vord je na kraju razgovora postupio vrlo razumno; i ne trudeći se da shvati zašto to ĉini, dao je detektivima nešto što je trebalo da pokažu onim trgovcima u Potakitu koji su imali prilike da vide zlokobnog doktora Alena. To nešto bila je fotografija njegovog nesrećnog sina na kojoj je otac svojom rukom, mastilom, pažljivo docrtao naoĉare sa debelim okvirima i gustu šiljatu bradu poput one koju su ljudi doneli iz Alenove sobe.

    Puna dva sata ĉekao je sa doktorom Viletom povratak detektiva u toj kući kroz koju su sve jaĉe provejavali strah i neko zarazno isparenje a sa praznog zida u biblioteci na gornjem spratu iz prikrajka vrebalo zlo. Detektivi su se vratili i saopštili: da,fotografija sa docrtanim naoĉarima i bradom ima dosta sliĉnosti sa doktorom Alenom!Gospodin Vord je prebledeo, a Vilet maramicom obrisao ĉelo naglo orošeno znojem. Alen —Vord—Karven —ta misao bila je suviše gnusobna da bi mogla ostati povezana. Šta jeto mladić dozvao iz ništavila i šta mu je to nešto uĉinilo? Šta se uistinu dogodilo od poĉetka strašne priĉe do ovoga trenutka? Ko je bio taj Alen kome je naloženo da bije Ĉarlsa Vorda zato što postaje suviše „gadljiv“? Zašto je njegova buduća žrtva u svom oĉajniĉkom pismu na kraju dodala i to da Alen mora biti uništen u kiselini? Kakva je to užasna promena nastala kod Ĉarlsa i kada je nastupila poslednja faza njegovog ludila? I zašto je u poruci ispisanoj majušnim i drevnim latinskim pismenima, o ĉijem poreklu niko nije smeo ni da razmišlja, pisalo da „Karvena“ treba uništiti na taj isti naĉin? Onoga dana kada je doktor Vilet primio njegovo oĉajniĉko pismo, mladi Vord je oelog jutra bio strahovito nervozan i uznemiren, a onda je iznenada došlo do velike promene u njegovom raspoloženju. Iskrao se iz kuće neopaţen i odvažno prošao pored onih koji su dobili zadatak da ga ĉuvaju. Ali, zar nije užasnuto kriknuo u trenutku kada se vratio i ušao u svoju radnu sobu? Šta je zatekao u njoj? Ili —šta se okomilo na njega? Da li je ta utvara, koja je tako smelo i neopaženo ušla u kuću, bila utvara iz drugog sveta, utvara strave koja se bacila na mladića dok je on vrištao od užasa? Da li je toga dana Ĉarls Vord uopšte izašao iz kuće? Zar sobar nije pominjao neke ĉudne zvuke?

    Vilet je zazvonio i tihim glasom postavio sobaru nekoliko pitanja. Da, toga dana se sigurno dogodilo nešto strašno: ĉovek je ĉuo buku, razne zvuke, krik, dahtanje, gušanje, pa zveckanje, pucketanje, tupi pad nekog tela ili predmeta, ili sve to zajedno. A gospodin Ĉarls nije liĉio na sebe kada je bez reĉi izašao iz biblioteke. Jadni sobar se tresao dok je priĉao o tome i neprekidno šmrktao zbog zagušljivog vazduha koji je dopirao iz nekog otvorenog prozora na gornjem spratu. Užas se konaĉno nastanio u kući, tako da su ĉak i detektivi, koji ga jedini nisu osećali, bili uznemireni zbog celog ovog neprijatnog sluĉaja. Doktor Vilet je razmišljao brzo i pomno, a njegove misli su bile strašne. S vremena na vreme bi promrmljao nekoliko nerazgovetnih reĉi dok jeu glavi sastavljao novi, poražavajući lanac zakljuĉaka u vezi sa događajima koji se dešavaju samo u noćnim morama.

    Onda je gospodin Vord dao znak da je sastanak završen i svi su, osim njega i doktora, izašli iz sobe. Bilo je tek podne, ali su, ĉinilo se, noćne senke veĉ gutale zdanje u kojem se, kao da je ukleto, pojavljuju utvare. Tada se Vilet obratio svom domaćinu i zamolio ga da dalje istraživanje prepusti njemu jer će se, kako predviđa, pojaviti neki novi, još straviĉniji elementi, koje će lakše podneti prijatelj a mnogo teže rođeni otac. Zato on kao lekar porodice Vord mora da ima odrešene ruke. Kao prvo, zatraţio je da ga izvesno vreme ostave samog i na miru gore u napuštenoj biblioteci, gde drevni ram kamina i zid iznad njega imaju auru grozomorne strave, veće i od one koja je vejala iz lica Dţozefa Karvena i iz njegovog podmuklog pogleda.

    Ošamućen talasima grotesknih morbidnosti i nepojamnih nagoveštaja koji su vodili pravo u ludilo i koji su ga zapljuskivali sa svih strana, gospodin Vord je —a štaje drugo i mogao! —pristao na sve postavljene zahteve i doktor Vilet se odmah popeo u napuštenu sobu sa delom kamina i drvenom zidnom oplatom prenetim iz Olni Korta i zakljuĉao vrata. Osluškujući pomno, gospodin Vord je ĉuo kako se njegov prijatelj kreće po biblioteci, kako pretura knjige i stvari, a onda je odjednom zaĉuo zvuk izvlaĉenja, cimanja i škripe, kao da Vilet sa najveĉim naporom otvara vrata teškog ormana. Zaĉuo je prigušen krik praćen dahtanjem, pa brzo zatvaranje onoga što se maloĉas otvorilo. Gotovo istog trenutka su se vrata biblioteke otvorila i zakljuĉala a u holu se, unezveren i samrtniĉki bled, pojavio doktor i zatražio drva za potpalu pravog kamina koji je bio ugrađen u zid biblioteke. Peć nedovoljno greje, rekao je Vordu, a lažni elektriĉni kamin je od slabe vajde. Ne usuđujući se da išta pita, gospodin Vord je izdao naređenje i sluga je, cepteći od glave do pete, uneo u sobu ispunjenu kućnim vazduhom naramak borovih panjeva i naslagao ih u ložište. A Vilet je u međuvremenu doneo iz napuštene laboratorije gomilu raznih predmeta koje Ĉarls nije preselio u bungalov. Te predmete gospodin Vord nije video, jer ih je njegov prijatelj preneo u korpi prekrivenoj krpom.

    Vilet se ponovo zatvorio u biblioteku, a njegov domaćin je po oblacima dima koji su se iz dimnjaka spuštali niz prozore zakljuĉio da je zapalio vatru u kaminu. Kasnije su se, posle dužeg šuštanja novina, ponovo zaĉuli ĉudni zvuci vuĉenja, cimanja i škripe, praćeni tupim udarima od kojih su se najeţili svi ukućani zateĉeni u prisluškivanju. Potom su odjeknula dva prigušena Viletova krika a za njima je usledio šišteći, nepojamno grozovit i gnusoban zvuk. Onda je dim, koji je vetar valjao iz dimnjaka i nosio nadole, postao sasvim taman i oporog zadaha, pa su svi ukućani zažalili što ih vreme nije poštedelo tih zagušljivih, otrovnih talasa neobiĉnog dima. Gospodinu Vordu se zavrtelo u glavi a sluge su, hvatajući grĉevito jedan drugog, ne trepćuĉi piljili u taj ĉudnovatni, strašni crni dim koji se u oblacima spuštao odozgo. Pošto je, kako se njima ĉinilo, protekla ĉitava veĉnost, ti su se dimni oblaci postepeno rasvetljavali dok su iza zakljuĉanih vrata dopirali bezobliĉni šumovi struganja, grebanja, ĉišćenja i drugih radnji. A onda se, pošto je jako zalupio vrata ormana u sobi, pojavio doktor Vilet, tužan i bled, noseći u rukama korpu prekrivenu krpom koju je doneo iz laboratorije u potkrovlju.U biblioteci je ostavio otvoren prozor, pa je u tu ukletu sobu sada prodirao ĉist, svež, zdrav vazduh, pomešan sa novim mirisima sredstava za dezinfekciju. Drevni kamin i zid iznad njega stajali su i dalje na istom mestu ali nisu više, ĉinilo se, širili zlo; oiviĉeni belim okvirom, delovali su postojano i spokojno, kao da na tome zidu nikada nije visila velika slika Džozefa Karvena. Polako se spuštala noć, ali ovoga puta njene senke nisu unosile potajnu stravu nego samo blagu setu. Doktor Vilet nikada nije priĉao o tome šta je uradio u biblioteci, a gospodinu Vordu je rekao samo ovo: „Ne mogu da odgovorim ni na jedno tvoje pitanje, znam jedino to da postoje razne vrste magije. Izvršio sam oĉišćenje i od sada će se u ovoj kući mirnije spavati.“

    6

    Da je „oĉišćenje“ doktora Vileta bilo na svoj naĉin isto toliko strašno i teško iskušenje koliko i njegovo užasavajuće lutanje po išĉezlim podzemnim špiljama bungalova dokazuje ĉinjenica da je stari lekar doživeo potpuni nervni slom ĉim se te veĉeri vratio kući. Tri puna dana ležao je u svojoj sobi, premda su, kasnije, njegove sluge šapatom tvrdile da su ga u sredu posle ponoći ĉule kako gotovo neĉujno otvara ulazna vrata i kako ih još neĉujnije zatvara. Uobrazilja posluge je, na svu sreću, ograniĉena jer bi se, da nije tako, raspirile glasine u vezi sa ĉlankom objavljenim sutradan, dakle u ĉetvrtak, u veĉernjem listu Evening Bulletin:

    Pljaĉkaši grobova ponovo u akciji Posle desetomeseĉnog zatišja, koliko je proteklo od podlog divljaštva i pljaĉke grobnice Veden na Severnom groblju, danas je. u rano jutro, noćni ĉuvar Robert Hart ponovo opazio jednog pljaĉkaša na istom groblju. Kada je u jednom trenutku, oko dva sata po ponoći, sasvim sluĉajno, bacio pogled kroz prozor, primetio je svetlost fenjera ili elektriĉne baklje na severnom delu groblja i, otvorivši vrata, ugledao neku Ijudsku priliku sa ašovom, koja se jasno ocrtavala naspram obližnje elektriĉne svetiljke. Odmah je krenuo u poteru za tom prilikom koja je hitala ka glavnom ulazu; ĉovek je izleteo na ulicu i izgubio se u senkama pre nego što je ĉuvar uspeo da stigne i da ga uhvati. I ovaj uljez, kao prvi pljaĉkaši koji su prošle godine skvrnavili grobove, nije priĉinio nikakvu stvarnu štetu. Na praznom delu grobnice porodice Vord primećeni su tragovi površinskog iskopavanja, ali ta mala rupa nije imala razmere rake a svi ostali grobovi bili su netaknuti.

    Hart, koji nije kadar da da taĉan opis ovog pljaĉkaša grobova, kaţe da je nepoznati bio ĉovek niskog rasta i da je, ĉini mu se, imao gustu bradu; smatra, takode, da sva tri sluĉaja iskopavanja potiĉu iz istog izvora. Policajci iz Druge stanice imaju, međutim, drukĉije mišljenje: po njima, postoji bitna razlika između ta tri sluĉaja; prvi i treći su sliĉni, samo je druga pljaĉka groba izvršena sa istinskim divljaštvom — ukraden je kovĉeg sa ostacima davno pokojnog Ezre Vedena a nadgrobna ploĉa razbijena u paramparĉad.

    Prvi sluĉaj, u kome je osujećen pokušaj da se nešto zakopa, dogodio se pre godinu dana, prošlog marta, i bio je pripisan krijumĉarima alkoholnih pića koji su, smatra se, traţili bezbedno skrovište za zabranjenu robu. Po mišljenju narednika Rajlija, ovaj treći sluĉaj sliĉan je prvom. Nadležni u Drugoj policijskoj stanici ulaţu velike napore da pohvataju bandu zloĉinaca koji su odgovorni za ova uĉestala nasilja nad mrtvima.

    U ĉetvrtak se doktor Vilet odmarao celog dana kao da prikuplja snagu posle onoga što je prošlo ili za ono što tek treba da doĊe. Uveĉe je napisao pismo koje je gospodin Vord primio u petak ujutro i koje je tog potpuno ošamućenog i duboko nesrećnog roditelja nateralo na ozbiljno razmišljanje. On nije išao na posao posle šoka koji je doživeo u ponedeljak kada su mu detektivi podneli izveštaj i kada je njegov prijatelj obavio jezivo „oĉišćenje“, a Viletovo pismo ga je na izvestan naĉin umirilo i pored sveg oĉajanja kojim je bilo prožeto, i pored svih novih zagonetki koje je u njemu nazreo. A pismo je glasilo:

    10,

    Ulica Barnes Providens

    12. april 1928.

    Dragi Teodore,

    Dužan sam da ti kažem neke stvari pre nego što sutra uĉinim ono što se uĉiniti mora. Time će se okonĉati straviĉna događanja kroz koja smo obojica prošla. lako sam ubeđen u to da niko nikada nijednom lopatom na svetu neće uspeti da prodre do onoga ĉudovišnog mesta koje je poznato samo tebi i meni, bojim se da se nećeš smiriti sve dok te ne uverim u to da je sluĉaj okonĉan.

    Kako me poznaješ od detinjstva, mislim du ĉeš mi poverovati kada kažem da neke stvari moraju zauvek da ostanu neizvesne i neispitane. Zato te molim da više ništa ne preduzimaš u vezi sa Ĉarlsovim sluĉajem i da, što je najvažnije, njegovoj majci ne govoriš više od onoga što i sama sluti. Kada ti se sutra budem javio, saznaĉeš da je Ĉarls pobegao iz bolnice. i to je sve što bi trebalo da ostane u sećanju svih nas — Ĉarls je bio lud i na kraju je pobegao. Njegovoj majci ćeš, nežno i postepeno, moći da ispriĉaš deo priĉe o teškoj bolesti tek onda kada prestaneš da joj u Ĉarlsovo ime šalješ mašinom otkucana pisamca. Savetujem ti da joj se pridružiš u Atlantik Sitiju, da se i ti malo odmoriš. Sam Bog zna koliko je posle svih šokova takav odmor potreban i tebi i meni. Ja ću na izvesno vreme otići na jug da bih se pribrao i prikupio novu snagu.

    Još jednom te molim da mi sutra, kada ti se javim, ne postavljaš nikakva pitanja. Može se dogoditi da stvari krenu naopako; u tom sluĉaju ću te o tome i obavestiti, mada ne verujem u neuspeh. Najbitnije je ovo: više nećeš morati da brineš, jer će Ĉarls biti potpuno, potpuno bezbedan. On je već i sada ... bezbedniji nego što misliš. Više ne treba da strahuješ od Alena, više ne treba da se pitaš ko je on ili šta je on. I Alen je, kao slika Džozefa Karvena, deo prošlosti i kada ti sutra budem zazvonio na vratima, znaj da takva osoba više ne postoji i da ono što je napisalo poruku onim majušnim i drevnim latinskim pismenima nikada više neće uznemiriti ni tebe ni ikoga tvog.

    Bitno je da se izvuĉeš iz sete i pomogneš sebi i svojoj ženi. Moram otvoreno du kaţžem da ti Ĉarlsovo bekstvo neće vratiti sina. Ĉarls je oboleo od jedne ĉudne bolesti, što si, uostalom, i sam mogao da zakljuĉiš po neobiĉnim fiziĉkim i mentalnim promenama koje su nastale kod njega i zato ne gaji nadu da ćeš ga ikada više videti. Neka ti ostane bar jedna uteha —tvoj Ĉarls nikada nije bio neprijatelj, pa ni ludak u pravom smislu ove reĉi; on je bio samo jedan plahovit, marljiv i ĉudan deĉak i, kasnije, mladi ĉovek ž eljan znanja, mladić ĉiji je jedini zloĉin bila Ijubav prema zagonetkama i tajanstvenim pojavama, prema prošlosti. I tako je, neoĉekivano, otkrio stvari koje smrtnik ne sme da zna, uspeo da se vrati u daleku prošlost i dosegnedo davnh vremena do kojih niko ne sme da dosegne; a iz tih prohujalih dana iskrslo je nešto što ga je progutalo.

    A sad prelazim na onu stvar zbog koje treba da imaš neograniĉeno poverenje u mene, jer Ĉarlsova sudbina neće biti obavijena neizvesnošću. Kroz godinu dana ćeš, ako to budeš želeo, moći da smisliš pogodnu priću o tome kako je tvoj sin završio život, budući da Ĉarlsa više neće biti. Ti možeš da mu postaviš i nadgrobnu ploĉu na vašoj porodiĉnoj grobnici na Severnom groblju, taĉno deset stopa zapadno od groba tvoga oca, da bi njome obeležio pravi grob našega mladog Ĉarlsa. I ne boj se, ta nadgrobna ploĉa neće obeleţžavati nikakvu nakaznost, nikakav izazov. U tom će grobu ležati prah i pepeo tvoga neizmenjenog sina rođenog od krvi i mesa —prah i pepeo pravog Carlsa Dekstera Vorda sa maslinastim belegom na bedru i bez crnog veštiĉjeg znaka na grudima, bez jamice na ĉelu iznad desnog oka —onoga Carlsa koji nikada nije uĉinio nikakvo stvarno zlo i koji je svojim životom platio svoje osećanje „gadljivosti“.

    To je sve. Ĉarls će pobeći iz bolnice i ti ćeš mu kroz godinu dana postaviti nadgrobnu ploĉu. Ali me sutra, molim te,ništa ne pitaj. I veruj da ĉast tvoje stare porodice ostaje neokaljana, kao što je neokaljana bila u svim prošlim vremenima.Bodreći te na duhovnu snagu, spokojstvo i pomirenost sa sudbinom, ostajem sa dubokim sauĉešćem zauvek

    tvoj iskren i odan

    prijatelj

    Marinus B. Vile

    U petak. ujutro, 13. aprila 1928. godine, Marinus Biknel Vilet je posetio Ĉarlsa Dekstera Vorda u privatnoj bolnici doktora Vejta na Konenikat Ajlendu. Mada nije pokušao da izbegne posetioca, mladić je bio u sumornom raspoloženju i nimalo sklon tome da se upusti u razgovor do kojeg je doktoru bilo toliko stalo. Viletovo otkriće podzemne špilje i njegov ĉudovišan doživljaj u njoj stvorili su, naravno, novi izvor nelagodnosti, pa su ta dva ĉoveka razmenila nekolike nategnute fraze uĉtivosti a potom, jednostavno, zamukla. A onda se u bolniĉku sobu ušunjala nova napetost, jer je Vord, ĉini se, pronikao u jezoviti cilj posete koji se krio iza doktorovog lica nalik na masku. Pacijent je iznenada osetio strah, svestan toga da je između prošle i sadašnje posete nastupila velika promena i da je nekada brižni porodiĉni lekar ustupio mesto okorelom i neumoljivom osvetniku.

    Vord preblede, a doktor reĉe: — Otkrivene su mnoge stvari, pa te zato upozoravam da je kucnuo ĉas obraĉuna. — Opet kopaste i opet pronađoste nove jadniĉke, sirote domaće životinjke ĉto umirut od golodi? —glasio je podrugljiv odgovor mladog ĉoveka koji se i dalje pravio neustrašiv.

    —Ne, ovoga puta nisam morao da kopam —lagano je odvratio Vilet. —Ljudi koji su tragali za doktorom Alenom pronašli su u bungalovu lažnu bradu i naoĉare.

    - K’ o bog —reĉe naglo uznemireni pacijent, trudeći se da na duhovit naĉin povredi posetioca.—Veru imam da stvari što pronađoste u mojem bungalovu mnogo prikladnije jesu od brade i naoĉara koje nosite vi sada!

    —Tebi bi one vrlo dobro pristajale —glasio je ravan, duboko promišljen odgovor. —Kao što su ti uistinu dobro i pristajale!

    Viletu se uĉinilo da je posle ovih reĉi neki oblak zaklonio sunce, iako u senkama na podu nije bilo promena. Ali Vord se smelo izložio opasnosti:

    —Ĉto, zar zbog toga žurno kuca ĉas obraĉuna? Pretpostavimo da se ĉeloveku s vremena na vreme mož’ korisnim uĉinit’ da bude dvostruka persona?

    —Ni ovoga puta nisi u pravu. Mene ne interesuje ĉovekova težnja ka dvojstvu, pod uslovom da jedan takav ĉovek ima prava da postoji i pod uslovom da ne uništava ono što ga je prizvalo iz svemira!

    Vord je na to dreknuo: —Daklem, uvažaemi, ĉto pronađoste vi i ĉto vi iskate ot mne?

    —Pronašao sam nešto u ormanu iza starog kamina iznad kojeg je nekada stajala jedna slika —odgovorio je Vilet polako kao da bira svaku svoju reĉ. —I to što sam pronašao spalio sam a pepeo zakopao na mestu koje bi trebalo da bude grob Ĉarlsa Dekstera Vorda.

    Ludak se zagrcnuo i skoĉio sa stolice.

    —Nek’ ste prokleti, kome rekoste to? I ko poverovati će da bejaše to on kad ja, eto, živ jesam dva meseca već? Što nameravati hoćete?

    Iako niskog rasta, Vilet je odjednom zauzeo dostojanstveni stav neumoljivog sudije i pokretom ruke umirio pacijenta.

    —Nikome ništa nisam rekao. Ovo nije obiĉan sluĉaj, ovo je ludilo izvan vremena i strava s onu stranu sfera koju niko ne bi mogao da shvati niti da se sa njom uhvatiu koštac —ni policija, ni advokati, ni sudije, ni lekari za duševne bolesti. Bogu hvala što je u meni, nekim sluĉajem, ostala iskra imaginacije i što nisam skrenuo sa pravog puta dok sam razmišljao o svemu.Mene ti ne možeš da prevariš, Džozefe Karvene, jer ja znam da je tvoja prokleta magija delotvorna!

    —Znam kako si pleo ĉini izvan godina i vremena i kako si u te mreže hvatao svog dvojnika i potomka: znam kako si ga odvukao u prošlost i naterao ga da te prizove iz ogavnog groba; znam kako te je krio u svojoj laboratoriji dok si ti prouĉavao sve ono što ti je bilo nepoznato iz savremenosti a noću lutao unaokolo kao vampir; znam kako si se kasnije pojavio u javnosti sa bradom i naoĉarima pomoću kojih si krio svoju bezbožnu sliĉnost sa njim; znam šta si odluĉio da uradiš kada je on pokušao da osujeti tvoje ĉudovišno skvrnavljenje i pljaĉkanje grobova i grobnica u vascelom svetu, znam šta si smislio kasnije i na koji si naĉin tu zamisao ostvario.

    —Skinuo si bradu i naoĉare i prevario ĉuvare pred kućom. Jadnici su mislili da je Ĉarls ušao u kuću i da je onizašao iz nje; ni sanjali nisu da si ga ti pre toga udavio i njegov leš sakrio. Ali, nisi raĉunao sa razliĉitim prenosima dveju svesti. Bio si velika budala, Karvene, kad si zamišljao da ćeš sve uspeti da razrešiš pukom fiziĉkom, vizuelnom sliĉnošću, istovetnom spoljašnjošću! Zašto nisi mislio na govor, na glas, na rukopis? Zato se, kao što vidiš, tvoj veliki poduhvat na kraju ipak pretvorio u poraz. Ti znaš bolje od mene ko je napisao ili šta je napisalo onu poruku majušnim i drevnim latinskim pismenima, ali budi ubeđen da ona nije uzalud bila napisana. Postoje gnusnosti i huljenja koji moraju biti iskorenjeni. Zbog toga verujem da će se pisac poruke pridružiti Orneu i Haĉinsonu. Jedan od njih napisao je nekom prilikom: ,,Ne zaz’vaj One što i’ ne mo’š ubit’“. A ti si već jednom ubijen, možda na taj isti naĉin, pa će te tvoja zlamagija ubiti i po drugi put. Morao si da znaš, Karvene, da i u delanju protiv Prirode postoje granice. A kako si ti prešao tu granicu, svi užasi i sva strava koje si tako dugo pleo biće prizvani da bi te zauvek uništili.

    Doktorovo izlaganje prekinuo je grĉeviti vrisak stvorenja koje je stajalo pred njim. Beznadžno zatvoren u samici, bez oružja i oruđa, svestan toga da će na najmanji šum ili znak fiziĉkog nasilja ĉeta bolniĉara priteći Viletu u pomoć, Džozef Karven je pribegao svome jedinom starom savezniku: poĉeo je jednim i drugim kažiprstom da pravi niz ĉudnih kabalistiĉkih pokreta i dubokim gromkim glasom, koji više nije bio prikriven lažnom promuklošću, zagrmeo uvodne reĉi straviĉne formule:ž

    ,,PER ADONAI ELOIM, ADONAI JEHOVA, ADONAI SABAOTH, METRATON ...“

    Ali, Vilet je bio brži od njega. Iako su psi u dvorištu poĉeli da zavijaju, iako se odjednom iz zaliva podigao ledeni vetar, doktor je sveĉanim glasom, u određenom ritmu, poĉeo da recituje ono što je sve vreme i nameravao da izgovori. Oko za oko — mađija za maĊđiju ... svestan toga da će tek krajnji ishod pokazati da li je tu lekciju o ponoru nauĉio i dovoljno dobro i dovoljno taĉno. Jasno i glasno, Marinus Biknel Vilet je izgovorio drugu formulu iz onog para formula od kojih je prva prizvala pisca majušnih i drevnih latinskih pismena —zagonetnu bajalicu u znaku Zmajevog repa, silaznog ĉvora:

    „OGTHROD AI’F GEB’L —EE’HYOG-SOTHOTH’NGAH’NG AI’Y ZHRO!“

    Na prvu reĉ koju je izgovorio doktor Vilet, pacijent je izgubio glas i zamukao, ne nastavljajući darecituje već zapoĉetu formulu. Lišeno moći govora, ĉudovište je divlje zamahalo rukama i mahalo njima sve dok mu se i te ruke nisu oduzele. Ali kad je Vilet izgovorio užasavajuće ime Yog-Sothoth,nastupila je prava, jezovita promena. Ono što je Vilet ugledao nije bilo raspadanje nego probražavanje ili preoblikovanje,i zato je zatvorio oĉi iz straha da se ne onesvesti pre nego što završi bajalicu.

    Doktor se nije onesvestio, a ĉovek od grešnih trajanja i od zabranjenih tajni više nikada nije ugrozio svet. Smirilo se vanvremeno ludilo. Sluĉaj Ĉarlsa Dekstera Vorda bio je okonĉan. Kada je, pre nego što je posrćući izašao iz sobe strave i užasa, doktor Vilet otvorio oĉi, shvatio je da je izgovorenu formulu i dobro i taĉno zapamtio. Kao što je bio i predvideo, kiseline nisu bile potrebne. Džozef Karven je, baš kao pre godinu dana i njegova ukleta slika, leţžao na podu zdrobljen pa pretvoren u tanki sloj sitne, fine, plaviĉasto- sive prašine-

Lavkraft Hauard,Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, ( vidi:roman u nastavcima )