Mihail Ljermontov, Bard i buntovnik

Detinjstvo i (žal za) mlados’


    Mihail Jurjevič Ljermontov smatra se naslednikom Puškina, sa kojim zamalo da deli titulu vodećeg predstavnika ruskog romantizma. Jasno je da je bilo neophodno zaista nabacati sijaset novih ideja i pogleda da biste bili prepoznati kao nastavljač književnika koji je čitavu rusku književnost ćušnuo ka svetskim tokovima. Za razliku, ipak, od Puškinovog flegmatično-pomirljivog stava o nesavršenostima ovoga sveta, Ljermontov se patio i čupao kose nad pitanjem polarizma dobra i zla. Pokušavao je da odgonetne zašto, đavo ga odneo, njegov Demon, nosilac istoimene i ujedno i njegove najveće poeme, ne može da nađe spokoj i mir? Pored Puškina, Ljermontov ima još mističnijeg pretka – pošto potiče iz škotske porodice Lermont, smatra se da je u daljoj vezi sa legendarnim škotskim bardom Tomasom Lermontom, koji je imao i proročki dar, dobijen od vilovnjačke kraljice koja ga je kidnapovala na sedam godina i podarila mu tajna znanja. Šuškalo se po ruskim krugovima da takav dar ima i njihov buntovni pesnik – predskazao je Puškinovu i svoju smrt, kao i pad ruske monarhije. Pored veze sa Tomasom Lermontom koja je značajna za Mihaila kao književnika, manje je poznato da je bio u daljem srodstvu sa Lordom Bajronom, pošto se predak Bajrona oženio devojkom iz roda Lermonta.

Kad već pomenusmo poreklo jednog od najznačajnijih ruskih književnika, zašto se ne bismo podrobnije osvrnuli i na njegovo vaspitanje u detinjstvu, koje će nam možda otkriti zašto je do svoje kobne 27. godine ostao pravi buntovni tinejdžer. Mihail Jurjevič Ljermontov (1814 – 1841), rođen je u Moskvi od oca Jurija Ljermontova i matere Marije Ljermontov, devojačko Arsenjev. Stoga što mu je otac bio vojno lice iz osiromašene aristokratske porodice, a majka iz bogate porodice, brak je bio klasno mešovit i ne baš najsrećniji. Situacija se zaoštrila posle smrti majke, zbog stalnih svađa piščevog oca sa poslovično džangrizavom bogatom taštom. Ona se vajkala što je dala kćer za takvog probisveta i preuzela vaspitanje mlađanog Mihaila na sebe.

Ne’š ti tako sa mnom ruski care, ili početak buntovništva
Otkupivši Mihaila od oca za 25 000 rubalja (ruski pesnik nikada nije saznao za ovu porodičnu zaveru), baka Arsenjeva angažovala je najbolje učitelje da ga pripreme da se 1826. sa 12 godina, upiše na Blagorodni univerzitetski pansionat u Moskvi. Ova institucija primala je plemiće, većinom dekabriste (ruski pobunjenici protiv feudalnog sistema i kmetstva koje unazađuje državu, napravili golem pičvajz u Petrogradu 14. decembra 1825. u doba smene na tronu), te je negovala slobodarski duh. Aktuelni car Nikolaj I s razlogom je imao fobiju od takvog duha, pa je incognito posetio pansion i zgranuo se kada niko, ni od nastavnika ni od đaka, nije prepoznao, molim vas, njega, cara sve Rusije. Zbog takvog nepoštovanja, car je naredio da se pansionat pretvori u običnu gimnaziju i da se šiba uvede kao vaspitna mera. Revoltirani Ljermotov, tada u svojim ranim tinejdžerskim godinama, odmah je napustio tu obrazovnu ustanovu. Ovo je bio samo okidač za širok asortiman njegovih kasnijih čarki sa carem Nikolajem I. Recimo, pesma „Povodom pesnikove smrti”, prva koja je učinila Ljermontova poznatim u ruskim književnim krugovima i donela mu titulu nalsednika Puškina, takođe je bila njegova karta za progonstvo na Kavkaz sa pet zvezdica gde ga je odaslao car lično čim su do njega stigli slobodoumni stihovi. Pored sukoba sa carem, nije se slagao ni sa autoritetima na univerzitetima i načelima koja su tamo promovisana, te je rešio da batali filozofiju i upiše se u junkersku školu, posle koje se napredovanjem dostiže oficirski čin.

Ljermontov superstar – književni rad i uticaj
Pesma „Povodom pesnikove smrti” („Смерть поэта”) napisana je 1837. povodom pogibije Puškina u dvoboju sa Dantesom. Interesantno je da je nastajala dok je Puškin još mučio predsmrtne muke, pa se zato misli da je Ljermontov prorekao njegovu smrt pre no što je ovaj konačno, što se kaže, podlegao povredama. Ono što je zasmetalo caru Nikolaju nalazi se u trećem delu pesme koji je nastao nekoliko dana kasnije od prvog, i to usled susreta pesnika sa rođakom koji je bio u državnoj službi. Upravo taj susret podstakao ga je da ospe paljbu po ruskoj vlasti i državničkom aparatu, vodećim ličnostima koje su zaverenički podsticale i omogućile da dođe do dvoboja Puškina i Dantesa, kako bi „uklonili” takvu ličnost velikog uma i duha:

I vašom crnom krvlju neće se nikad moći
Nevina pesnikova smrt da spere!

Šta reći, hrabro je istupiti sa takvim kritikama u apsolutističkoj monarhiji koja se još oporavlja od Dekabrističkog ustanka. Čestitamo, Ljermontove, osvojili ste kartu za Kavkaz, progonstvo i pun pansion!

Iz progonstva koje je trajalo od njegovog hapšenja 18. februara 1837. do oktobra iste godine, pisac je uspeo da izvuče i neke koristi. Upoznao je nekolicinu budućih prijatelja, uključujući Odojevskog, skoknuo je do Tbilisija i banjao se po čuvenim kavkaskim lečilištima sa izvorima tople vode. Upravo ovi izvori biće poprišta ključnih susreta nekih od likova u njegovom najznačajnijem proznom delu, Junak našeg doba (Герой нашего времени), čija je radnja i smeštena na Kavakazu. Interesantno je da je glavni lik ovog romana, Grigorij Aleksandrovič Pečorin, dobio prezime po reci Pečori. Iako se banjao u toploj vodi, Ljermontov je u ovde nije izmislio, jer je postupak imenovanja lika po reci preuzeo od Puškina, čijem je Evgeniju Onjeginu kumovala reka Onjega. Zanimljivo je da ova imena nisu slučajna, već zapravo obeležavaju suprotstavljenost ovih junaka. Reka Onjega je spora i mirna, što odražava flegmatično-pomiren stav lika da u svetu i životu ne treba tražiti smisao jer takvog i nema, već se samo odevati kao dandy i igrati mazurku. S druge strane, reka Pečora je planinska, nepredvidljiva i brza. Isto tako, lik Pečorin priznaje da se razočarao u život u kojem ne nalazi zabavu i ispunjenje, iako se upušta u niz avantura i putovanja (zaždio čak i do Persije) uviđajući naposletku da je život dosadan jer se sve neprekidno ponavlja. Ljermontov je, uopšte, imao znatno buntovniji pristup književnom radu od Puškina. Prosto su ga izluđivale neke nesuglasice u uređenju sveta, posebno u njegovim višim sferama, te se bavio suprotstavljenošću boga i đavola, dobra i zla kroz priču o gorepomenutom Demonu koji ne može da pređe na drugu stranu od one za koju je predodređen. Bio je revoltiran i prema premazanom društvu velegradskih spletkaroša, koje je za svog dinamičnog života dobro upoznao i opisao u svojoj drami Maskarada. Pesma „Valerik” koja se bavi (be)smislom vođenja ratova bila je inspiracija Tolstoju za roman Rat i mir.

Rekosmo negde gore da Ljermontova smatraju naslednikom Puškina ne samo u književnom radu, već i zbog učešća u dvobojima. U prvom, na koji ga izaziva sin francuskog ambasadora, pisac je prošao dobro – prvi hitac protivnika ga je promašio, dok je on svoj hitac ispalio u vazduh. Posledica ovog dvoboja bilo je ponovno progonstvo na Kavkaz, gde će se dogoditi za Ljermontova kobni okršaj sa starim poznanikom iz junkerske škole, Nikolajem Martinovom. Avaj, ovde je naš plahoviti romantičar ispalio prvi hitac i to ponovo u vazduh uz drzak komentar: „Neću da pucam u budalu.” Na ovo je protivnik Martinov potpuno prs’o i okuražio se da smrtno rani Ljermontova. Tako se životni vek ovog velikana ruske kniževnosti završio u 27. godini. Sada nam je valjda jasno ko je istinski osnivač Kluba 27 – ruski neshvaćeni buntovnik i pesnik, večiti tinejdžer, kome su se u XX veku priključili takođe neshvaćeni umetnici, Džoplinka, Hendriks, Kurt, Ejmi i ostala kompanija.

Car Nikolaj I, koji je pesmu „Povodom pesnikove smrti“ pročitao uz komentar ,,Pojavio se naslednik Puškina u Rusiji, šta tu ima dobro?“, posle smrti Ljermontova mogao je da odahne. I to mu nije bilo dovoljno, već je morao da baci zajedljivu opasku, čije su varijante: „Tako mu i treba.” ili „Psetu – pseća smrt.” Ne zna se koja od njih je prava, iako se vremenom, kako to i danaske sa nezgodnim izjavama biva, komentar cara prenosio u ublaženoj verziji. Ipak, sama činjenica da je jedan pesnik predstavljao toliku pretnju za jednog cara, svedoči o veličini Ljeromontova i njegovom uticaju kako na književnost, tako i na društvo. Zato ne bi valjalo zapostavljati dela ovog ruskog barda, čiji je Junak našeg doba inspirisao i velikog Džojsa za njegov Portret umetnika u mladosti.

Ako bi neko da se još podrobnije uhvati ukoštac s Ljermontovom i njegovom životnom pričom, neka hitro klikne ovde za odličnu emisiju o njemu.

izvor 

                                  

Mihail Ljermontov, Heroj našeg vremena ( 5 deo)

Oko dva sata posle ponoći otvorim prozor i svežem dva šala, pa se spustim s gornjeg balkona na donji, držeći se za stup. Kod kneginjice je još gorela sveća. Nešto me natera  prema prozoru. Zastor nije bio sasvim povučen, pa sam mogao baciti radoznao pogled u sobu. Mary je sedela na postelji, skrstivši ruke na kolenima; gusta joj je kosa bila skupljena pod noćnom kapicom koja je bila opšivena čipkama; velik crven rubac pokrivao joj je bela ramena, a malena se nožica sakrivala u šarenim perzijskim papučicama. Sedela je nepomično, spustivši glavu na grudi; pred njom je na stoliću bila otvorena knjiga, ali njene oči, nepomične i pune neshvatljive tuge, kao da su stoti put preletale istu stranicu, dok su joj misli bile daleko...
U taj čas neko šušnu iza grma. Ja skočim s balkona na tratinu. Nevidljiva me ruka uhvati za rame.
- Aha - reče grub glas - jesam li te uhvatio!... hoćeš noću ići kneginjicama!...
- Drži ga jače! - vikne drugi, skočivši iza ugla.
Bili su to Grušnicki i dragunski kapetan.
Ja udarim kapetana šakom po glavi da je pao na zemlju, i skočim u grmlje. Bile su mi poznate sve staze u parku što se prostirao ispred naših stanova.
- Tati!... straža!... - vikahu oni; puška planu - i čahura, koja se još dimila, padne mi gotovo pred noge.
Za minutu već sam bio u svojoj sobi, svukao se i legao. Tek što je moj lakaj zaključao vrata, stadoše lupati Grušnicki i kapetan.
- Pečorine! Zar spavate? Jeste li ovde?... - vikne kapetan. - Spavam - odgovorim srdito.
- Ustanite! - Tati... Čerkezi...
- Imam kijavicu - odgovorim ja. - Bojim se prehlade.

      Oni odoše. Šteta što sam im se odazvao - bili bi me još jedan sat tražili po parku. Iz tvrđe doleti kozak. Sve se uzbunilo, stadoše tražiti Čerkeze u grmlju - i ne nađoše dakako ništa. Ali mnogi su zasigurno ostali čvrsto uvereni da bi bilo pobijeno bar dvadesetak razbojnika da je garnizon pokazao više hrabrosti i brzine.

27. juni

      Jutros se kod bunara govorilo samo o noćnom čerkeskom napadaju. Popivši određeni broj čaša narzanske vode, prošetam desetak puta po dugačkoj lipovoj aleji i sretnem Verina muža, koji je upravo stigao iz Pjatigorska. On me uze pod ruku te pođosmo u restauraciju na doručak. Bio je strašno nemiran zbog žene. - "Kako li se noćas prepala!" - govorio je - "i to se moralo dogoditi baš sada, kad mene nema kod kuće." Sedosmo za doručak, kraj vrata što su vodila u sobu na uglu, gde je bilo desetak mladića, a među njima i Grušnicki. Sudbina mi je opet pružila priliku da slušam razgovor koji je trebao odlučiti o njegovoj sudbini. On me nije video i zato nisam mogao sumnjati kakve su mu namere, ali to je u mojim očima još povećalo njegovu krivcu.

- A jesu li to doista bili Čerkezi? - upita neko. - Je li ih kogod video?

- Kazaću vam svu istinu - odgovori Grušnicki - ali, molim vas, ne izdajte me. Evo kako je bilo. Jučer dođe k meni neki čovek, čije vam ime neću kazati, pa mi pripovedi da je oko deset sati naveče video kako se neko ušuljao u kuću k Ligovskima. Trebam vam spomenuti da je kneginja bila ovde, a kneginjica kod kuće. Ja nato pođem s njim pod prozore, da vrebamo sretnika.

Moram reći da sam se prepao, premda je moj drug bio sav zaokupljen doručkom. On bi bio mogao čuti koješta, što bi mu bilo vrlo neugodno, da je Grušnicki pogodio pravu istinu, ali kako je bio slep od ljubomore, nije je ni slutio.

- Tako se mi - nastavi Grušnicki - okrenemo i ponesemo sa sobom pušku, nabijenu slepim nabojem, samo da ga uplašimo. Čekali smo ga do dva sata u parku. Napokon - Bog zna otkud se pojavio, samo s prozora nije, jer se prozor nije otvorio, pa je verovatno izišao na staklena vrata što su iza stupba - napokon, velim, vidimo mi gde neko silazi s balkona... To ti je kneginjica! A? Eto takve su moskovske gospođice! Čemu još možeš posle toga verovati? Hteli smo ga zgrabiti, ali se izmakao i kao zec skočio u grmlje. Nato ja opalim za njim.

Oko Grušnickoga se razlegao žamor nepoverenja.

- Vi ne verujete? - nastavi on. - Dajem vam poštenu plemićku reč da je sve to živa istina, a da vam dokažem, kazaću vam ime toga gospodina.

- Reci, reci, ko je on! - začu se sa svih strana. - Pečorin - odgovori Grušnicki.

U taj čas on podiže glavu - ja sam stajao na vratima prema njemu. On strašno pocrveni. Ja priđem k njemu i reknem mu polako i jasno:

- Vrlo mi je žao što sam ušao u trenutku kad ste već dali poštenu reč da potvrdite najgadniju klevetu. Da sam bio ovde ne biste bili učinili tu suvišnu podlost.

Grušnicki skoči sa svog mesta i htede planuti.

-  Molim vas - nastavih istim tonom - molim vas da odmah poreknete svoje reči. Vi znate vrlo dobro da je to izmišljotina. Ne mislim da bi žena zasluživala tako strašnu osvetu zato što ne mari za vaše sjajne vrline. Promislite dobro: ako ostanete pri onome što ste tvrdili, izgubićete pravo na ime poštena čoveka i stavitćete život na kocku.

Grušnicki je stajao preda mnom oborenih očiju i bio je vrlo uzbuđen. Ali borba između savesti i taštine nije dugo potrajala. Dragunski kapetan, koji je kraj njega sedeo, gurnu ga laktom, i on se trže i brzo mi odgovori, ne podižući oči:

- Poštovani gospodine, kad ja nešto velim, onda to i mislim, pa sam spreman i ponoviti... Ne bojim se vaših pretnji i spreman sam na sve.

- Ovo ste poslednje već dokazali - odgovorih mu hladno te uzeh pod ruku dragunskog kapetana i izađoh iz sobe.

- Šta želite? - upita kapetan.

- Vi ste prijatelj Grušnickoga i verovatno ćete mu biti sekundant? Kapetan se vrlo svečano nakloni.

- Pogodili ste - odgovori on - ja mu čak i moram biti sekundant, jer se i mene tiče uvreda, koja je njemu nanesena. Ja sam noćas bio s njim - dometnu on - ispravljajući svoj pognuti stav.

- A! Dakle sam vas tako nezgodno udario po glavi?

On požuti pa pomodri; skrivena zloba pojavi mu se na licu.

- Biće mi čast da vam danas pošaljem svog sekundanta - dometnem ja i poklonim se vrlo uljudno, praveći se kao da ne vidim njegov bes.

    Na ulazu u restauraciju sretnem Verina muža. Čini se da me je čekao.
On me uhvati za ruku s osećajem koji je bio nalik na zanos.

- Plemeniti mladiću! - reče on sa suzama u očima. - Ja sam sve čuo. Gadnog li čoveka! Nezahvalnik!... Pa da ih posle toga primaš u čestitu kuću! Hvala Bogu što nemam kćeri! Ali vas će nagraditi ona za koju stavljate život na kocku. Budite uvereni da ću ćutati, dok ne dođe vreme - nastavi on. - I ja sam bio mlad i služio sam u vojsci, pa znam da se ne valja mešati u takve stvari. Zbogom.
Jadnik! Raduje se, što nema kćeri...

     Ja pođoh ravno Werneru, nađoh ga kod kuće i sve mu ispripovedih - svoje veze s Verom i kneginjicom i razgovor što sam ga bio čuo i iz kojega sam doznao za nameru te gospode - da naprave od mene budalu primoravši me da pucam slepim nabojima. Ali sad više nije bilo šale, oni se verovatno nisu nadali takvom raspletu.

      Doktor pristade da mi bude sekundant i ja mu dadoh nekoliko uputa, što se tiče uslova  dvoboja. On je imao nastojati oko toga da se stvar izvrši u što većoj tajnosti, jer premda sam ja spreman kad god mu drago poginuti, ipak nemam volje da zauvek pokvarim svoju budućnost na ovome svetu.

Nato pođem kući. Za jedan sat vrati se doktor sa svoje ekspedicije.

- Protiv vas doista postoji urota - reče on. - Našao sam kod Grušnickoga dragunskog kapetana i još jednog gospodina, kojemu ne pamtim prezimena. Zaustavio sam se na časak u predsoblju, da skinem galoše. Oni su strašno galamili i prepirali se... "Nizašto ne pristajem!" - govorio je Grušnicki. - "On me je javno uvredio; a onda je bilo sasvim drugačije..." - "Šta te briga?" - odgovori kapetan. - "Ja uzimam sve na sebe. Bio sam sekundant u pet dvoboja, pa znam kako se to radi. Za sve sam se ja pobrinuo. Molim te, samo me ne smetaj. Nije loše ako ga zastrašimo. A čemu srljati u opasnost kad joj se možeš ukloniti?"... U taj čas ja uđoh. Oni smesta ućutaše. Naši su pregovori potrajali dosta dugo. Napokon odlučismo evo ovako: oko pet vrsta odavde ima jedan pusti klanac; oni će otići onamo sutra u četiri sata ujutro, a mi ćemo krenuti pola sata kasnije; pucaćete na šest koraka - to je zahtevao sam Grušnicki. Ko padne - ubili su ga Čerkezi. A sada evo što ja slutim: oni, naime sekundanti, malo su promenili svoju prijašnju osnovu, pa će nabiti samo pištolj Grušnickoga. To je malko nalik na ubistvo, ali u ratno doba, a osobito u azijskom ratu, dopuštena su lukavstva. Ali Grušnicki kao da je plemenitiji od svojih drugova. Šta mislite, moramo li im reći da smo naslutili?
- Nizašta na svetu, doktore! Budite mirni; mene neće uhvatiti. - Šta mislite učiniti?
- To je moja tajna.
- Pazite da se ne prevarite... Na šest koraka!
- Doktore, čekam vas sutra u četiri sata; konji će biti spremni... Zbogom.
Do večeri ostadoh kod kuće, zaključavši se u svojoj sobi. Dođe lakaj i pozove me kneginji - ja mu naredim neka kaže da sam bolestan.


*


Dva sata u noći... ne mogu spavati... a trebao bih zaspati da mi ruka ne dršće. Uostalom, na šest koraka je teško promašiti. Ne, gospodine Grušnicki! Neće vam poći za rukom vaša mistifikacija... promienićemo uloge. Sad ću ja tražiti znakove tajnog straha na vašem licu. Zašto ste sami odredili tih kobnih šest koraka? Vi mislite da ću ja mirno podmetnuti svoje čelo... ali mi ćemo baciti kocku... i onda... onda... Ali ako njemu sreća posluži? Ako mene napokon moja zvezda izneveri?... A ne bi bilo ni čudo - ta dugo je verno služila mojim željicama.
Pa što? Ako mi je umreti, umreću! Za svet će to biti mala šteta, a i meni je samomu već vrlo dosadno. Ja sam kao čovek koji zeva na plesu, a samo zato ne ide spavati jer još nema njegove kočije. Ali kočija je spremna... Zbogom!...
Premećem u pameti svu svoju prošlost i pitam sam sebe: Čemu sam živeo? Za kakvu sam se svrhu rodio?... A jamačno je bila neka svrha i jamačno sam bio određen za nešto veliko, jer osećam u sebi beskrajnu snagu... ali ja nisam naslućivao toga određenja, već sam letio za strastima koje su me mamile, za pustim i nezahvalnim strastima. Iz njihove sam vatre izišao tvrd i hladan kao gvožđe, ali sam zauvek izgubio žar plemenitih težnja - bolji cvet života. I od tog sam časa mnogo puta glumio ulogu sekire u ruci sudbine! Kao oruđe kazne padao sam na glavu osuđenih žrtava, često bez zlobe, ali uvek bez sažaljenja... Moja ljubav nije nikome donela sreće, jer ja nisam ništa žrtvovao onima koje sam ljubio. Ljubio sam zbog sebe, zbog vlastitog zadovoljstva; zadovoljavao sam samo neku čudnu potrebu svoga srca, požudno sam gutao njihove osećaje, njihove nežnosti, njihove radosti i boli - i nikad se nisam mogao nasititi. Tako onaj, koga mori glad, iznemogao zaspe i vidi pred sobom raskošna jela i penušava vina; zanosno on proždire zračne darove svoje fantazije i nekako mu bude lakše - ali čim se probudi - nestane op- sjene... a ostane udvostručeni glad i očaj!
Možda ću sutra umreti!... A na zemlji neće ostati nijedno stvorenje koje bi me bilo potpuno shvatilo. Jedni me drže gorim, a drugi boljim nego što doista jesam... Jedni će reći: bio je dobar , a drugi - gadan čovek. A i jedno i drugo bit će lažno. Kad je tako, je li vredno živeti? A ipak živiš - zbog radoznalosti: čekaš nešto nova... Smešno i dosadno!

*

       Već je mesec i po što sam u tvrđi N. Maksim Maksimič je otišao u lov... pa sam sâm. Sedim kod prozora; sivi oblaci prekriše gore do podnožja; sunce se kroz maglu čini kao žuta pjega. Hladno; vetar huji i trese kapke na prozorima... Dosadno!... Počeo sam da nastavljam svoj dnevnik, što su ga toliki čudni događaji bili prekinuli.
    Čitam poslednju stranicu. Smešno! - Mislio sam da ću umreti. Ali bilo je nemoguće: ja još nisam iskapio čašu stradanja i sad osećam da mi je još dugo živeti.
     Kako mi se sva prošlost jasno i oštro utisnula u pamet! Ni jednu crtu, ni jednu nijansu nije vrijeme izbrisalo!
   Sećam se da čitavu noć pre dvoboja nisam spavao ni časka. Dugo nisam mogao pisati: zahvatio me neki tajni nemir. Skoro sat hodao sam po sobi, a onda sam seo i otvorio roman Waltera Scotta što mi je ležao na stolu. Bili su to "Škotski puritanci". Isprva sam na silu čitao, a onda sam na sve zaboravio, zanesen čarobnom maštom.
       Napokon je svanulo. Moji se živci umiriše. Pogledam se u ogledalo. Mutna bledoća pokrivala mi je lice, na kome su se videli tragovi teške besanice. Ali oči, premda su bile okružene tamnom senom, blistale su ponosno i neumoljivo. Bio sam zadovoljan sam sobom.
           Naredim da osedlaju konje, obučem se i pohitam u kupalište. Kad sam zaronio u hladno narzansko vrelo, osećao sam da mi se vratila telesna i duševna snaga. Izišao sam iz kupelji svež i čio, kao da se spremam na ples. Neka mi sada neko kaže da duša nije vezana s telom!...
       Vrativši se kući, nađem lekara. Bio je odeven u sive jahaće hlače, arhaluk58 i čerkesku kapu. Prasnuo sam u smeh kad sam ugledao tu maljušnu figuricu pod golemom rutavom kapom. Lice mu nije nimalo ratničko, a toga je časa bilo još duže nego obično.

     - Što ste tako tužni, doktore? - zapitam ga. Zar niste sto puta s najvećim mirom pratili ljude na onaj svet? Zamislite, imam žučnu groznicu. Mogu ozdraviti, a mogu i umreti. Jedno i drugo je prirodno. Nastojte me gledati kao bolesnika što ga je napala bolest koju još ne poznajete - i vaša će radoznalost porasti do: najvišeg stepena ; možete na meni učiniti nekoliko važnih fizioloških promatranja... Nije li očekivanje nasilne smrti već prava bolest?

Lekar se zadivio toj misli, pa se razvedrio.

    Posedosmo konje. Werner se oberučke prihvatio za uzde i mi krenusmo. Začas projahasmo pokraj tvrđe kroz selo i uđosmo u klanac, po kojemu se vijugao put, napola zarastao visokom travom, a svaki ga je čas prekidao bučan potok preko kojega smo morali na gazovima prelaziti i to na veliko očajanje liječnikovo, jer bi mu konj svaki put u vodi zastajao.
     Ne sećam se plavijeg i svežijeg jutra! Sunce se upravo pomolilo iza zelenih vrhova, pa kad se prva toplina njegovih zraka slila s noćnim hladom što je umirao, padao je neki sladak bol na sve moje osećaje. U klanac još nije prodirala radosna zraka mladoga dana; ona je zlatila samo vrhove stena što su s obe strane visile nad nama; grmlje gustoga lišća, što je raslo u njihovim dubokim pukotinama posulo bi nas srebrnom kišom kad god bi vetrić samo malo pirnuo. Sećam se - u taj sam čas voleo prirodu više no igda.
       Kako li sam radoznalo promatrao svaku kapljicu rose što je treperila na širokom listu vinove loze i odbijala milione zraka u duginim bojama! Kako li se željno trudio moj pogled prodreti u maglovitu daljinu! Tamo je put bivao sve uži, stene sve modrije i strašnije, a napokon kao da su se sastajale u neprobojni bedem. Jahali smo ćutke.
- Jeste li napisali oporuku? - upita najednom Werner. - Nisam.
- A ako poginete?...
- Naslednici će se sami javiti.
- Zar nemate prijatelja kojima biste hteli poslati poslednji pozdrav?... Mahnuo sam glavom.
- Zar nema na svetu žene kojoj biste hteli nešto ostaviti za uspomenu?
- Hoćete li doktore - odgovorih mu - da vam otkrijem svoju dušu?... Eto vidite, ja sam već prešao one godine kada se na samrti šapće ime svoje drage i ostavlja prijatelju pramen namazane ili nenamazane kose. Kad pomislim na skoru i moguću smrt, mislim samo na sebe; drugi ne čine ni to. - Prijatelji, koji će me sutra zaboraviti ili, što je još gore, Bog zna što o meni izmišljati, žene, koje će grliti drugoga, a meni se podsmevati, da u njemu ne uzbude ljubomoru na pokojnika - šta će oni meni! Iz oluje života izneo sam samo nekoliko misli - ali nijednog osećaja. Već odavno ne živim srcem, nego glavom. Ispitujem i raščinjavam svoje strasti i postupke s najvećom radoznalošću, ali bez sažaljenja. U meni su dva čoveka: jedan živi u potpunom smislu reči, a drugi misli i sudi o njemu. Prvi će se možda za jedan sat zauvek oprostiti s vama i sa svetom, a drugi... drugi?... Pogledajte, doktore, vidite li na litici desno, gde se crne tri figure? To kao da su naši protivnici?...

Požurili smo se.

      Na podnožju litice, u grmlju, bila su privezana tri konja. I mi privežemo tamo svoje konje, pa se popnemo uskom stazom na zaravanak, gde nas je čekao Grušnicki s dragunskim kapetanom i sa svojim drugim sekundantom, koji se zvao Ivan Ignjatijević. Prezime mu nisam nikad čuo.
- Već vas odavno čekamo - reče dragunski kapetan s ironičnim smeškom.
Ja izvadim sat i pokažem mu ga.
On se ispriča - reče mi da njegov sat ide napred.
Nekolika je minuta potrajala mučna ćutnja. Napokon je prekine lekar, okrenuvši se Grušnickomu.
- Čini mi se - reče - pošto ste obojica pokazali da ste spremni pobiti se, i pošto ste tako učinili, što zahteva čast, mogli biste se, gospodo, izravnati i mirno svršiti ovu stvar.
- Ja sam spreman - rekoh.
Kapetan namignu Grušnickomu, a on, misleći da se ja bojim, oholo se naduo, premda mu je do tog časa pokrivala lice mutna, bledoća. Otkad smo došli, prvi put me sada pogledao, ali u oku mu je bio neki nemir, koji je odavao unutrašnju borbu.
- Kažite svoje uslove - reče on - i sve, što mogu za vas učiniti, budite uvereni...
- Evo mojih uslova: vi ćete sada javno poreći svoju klevetu i zamolićete me za oproštenje...
- Poštovani gospodine, čudim se kako smete nešto takvo zahtevati?... - Što sam mogao zahtevati, nego to?...
     Mi ćemo se pobiti.
      Ja slegnem ramenima.
- Kako vam drago; samo imajte na umu, da će jedan od nas svakako poginuti.
- A ja sam tako uveren o protivnom...
On se zbunio, pocrveneo, a onda pod silu udario u smeh.
Kapetan ga uze pod ruku i odvede na stranu, gde su dugo šaputali. Kad sam došao, imao sam dosta volje mirno urediti tu stvar, ali sve me to počelo ljutiti.
Lekar priđe k meni.
- Slušajte - reče on očito uznemiren - vi ste zasigurno zaboravili što su se oni dogovorili?... Ja ne znam kako se nabija pištolj, ali sada... Vi ste čudan čovek! Recite im da znate za njihovu namisao - pa se neće usuditi... Valjda ne želite da vas ubiju kao pticu...
- Molim vas, nemajte brige, doktore, i pričekajte... Sve ću ja tako urediti da njihov položaj ne bude ni u čemu povoljniji. Neka samo šapuću...
- Gospodo! To postaje dosadno! - rekoh im glasno. - Ako se trebamo pobiti, pobijmo se, imali ste jučer vremena da se narazgovarate.
- Mi smo spremni - odgovori kapetan. - Postavite se, gospodo!... Doktore, izvolite odmeriti šest koraka...
- Postavite se! - ponovi Ivan Ignjatijević piskutljivim glasom.
- Dopustite! - rekoh ja. - Još jedan uslov! Kako ćemo se pobiti na smrt, trebamo učiniti sve što možemo da to ostane tajna i da naši sekundanti ne moraju odgovarati. Slažete li se?
- Slažemo se potpuno.
- Evo što sam zato smislio. Vidite li na vrhu one strme stene, nadesno, uzak zaravanak? Odande do dolje biće oko trideset hvati, ako ne i više, a dolje je oštro kamenje. Svaki će od nas stati na sam kraj zaravanka. Tako će čak i laka rana biti smrtonosna, a to se svakako slaže s vašim željama, jer ste odredili šest koraka. Onaj koji bude ranjen neminovno će se strmoglaviti i sav će se razmrskati. Tane će doktor izvaditi i onda će biti vrlo lako objasniti tu naprasnu smrt nesretnim skokom. Bacit ćemo ždreb, ko će prvi pucati. Na kraju vam velim da inače ne pristajem.
- Kako vas volja! - reče kapetan, pogledavši značajno Grušnickoga, koji je kimnuo glavom da se slaže. Lice mu je neprestano, menjalo boju. Stavio sam ga u mučan položaj. Da su bili obični uslovi dvoboja, mogao bi mi nišaniti u nogu, lako me raniti i tako zadovoljiti svoju osvetu i ne opteretiti odviše svoju savest. Ali sad je morao pucati u zrak ili postati ubica ili se napokon okaniti svoje podle namisli, pa se izvrći jednakoj opasnosti kao i ja. U taj čas ne bih hteo biti na njegovom mestu. On odvede kapetana na stranu i stade mu nešto vrlo živo govoriti. Video sam kako su mu usne pomodrile i drhtale, ali kapetan se od njega okrenuo s prezirnim smeškom. - "Ti si budala!" - reče on Grušnickomu dosta glasno. - "Ništa ne shvataš!... Hajdemo, gospodo!"

      Između grmlja vodila je uska staza na strminu; odlomljena kamenje bilo je poput labavih stepenica na tim prirodnim stubama. Hvatajući se za grmlje, stadosmo se penjati. Grušnicki je išao napred, za njim njegovi sekundanti, a onda ja i lekar. - Ja vam se divim - reče lekar- stisnuvši mi snažno ruku. - Da vam opipam bilo!... Oho! Grozničavo!... Ali na licu se ništa ne vidi... samo vam oči jače sjaju nego obično.

      Najednom nam se sa šumom dokotrlja pred noge sitno kamenje. Šta je to? Grušnicki se spotakao; grančica za koju se bio uhvatio otkinula se, i da ga nisu njegovi sekundanti zadržali, bio bi pao nauznak i skotrljao se.

- Čuvajte se! - viknuh mu. - Ne padajte pre reda; to je loš znak. Setite se Julija Cezara!59
      Stigosmo na vrh istaknute stene; zaravanak je bio pokriven sitnim peskom, baš kao za dvoboj. Unaokolo, gubeći se u zlatnoj jutarnjoj magli, stisnuše se vrhovi brda kao nebrojeno stado, a na jugu se dizao Elbrus kao bela grdosija, završujući niz ledenih vrhunaca, među kojima su već lutali vlaknasti oblaci što su doleteli s istoka. Ja pođem na kraj zaravanka i pogledam u dubinu; mozak mi se malne zavrtio; činilo mi se da je tamo dole tamno i hladno kao u grobu; mahovinom obraslo zupčasto kamenje što ga je zbacila oluja i nevreme čekalo je svoj plen.
       Zaravanak na kome smo se imali pobiti bio je gotovo pravilan trougao. Od istaknutoga ugla odmerismo šest koraka i odlučismo da će onaj, koji će prvi dočekati vatru protivnika, stati u sam ugao, leđima prema ponoru. Ako ne bude ubijen, promeniće protivnici mesta.

      Ja odlučih da dam Grušnickom u svemu povoljniji položaj; hteo sam ga iskušati; u njegovoj se duši mogla probuditi iskra velikodušnosti - i onda bi se sve na dobro okrenulo; ali taština i slabost karaktera morala je slaviti slavlje!... Hteo sam da dadem sebi potpuno pravo ne poštediti ga, ako mi sudbina bude milostiva. Ko se nije ovako pogađao sa svojom savešću?
- Bacite ždreb, doktore! - reče kapetan.
Lekar izvadi iz džepa srebrn novac i digne ga uvis.
- Pismo! - vikne Grušnicki naglo, kao čovek koji se odjednom trgnuo od drugarskog udarca.
- Orao! - rekoh ja.
Novac poleti, padne i zazveči; svi pohitaše k njemu.
- Sretni ste - rekoh Grušnickom - vi ćete prvi pucati! Ali pamtite ako me ne ubijete, ja neću promašiti - dajem vam poštenu reč.

     On pocrveni; bilo ga je stid ubiti čoveka bez oružja. Ja sam ga pažljivo motrio; čas mi se činilo da će mi pasti pred noge i zamoliti me za oproštenje; ali kako da prizna tako podlu namisao?... Ostalo mu je samo jedno sredstvo - da puca u vazduh . Bio sam uveren da će pucati u vazduh ! Od toga ga je moglo odvratiti samo jedno: pomisao da ću ja zahtijevati nov dvoboj. - Vreme je! - šapnu mi lekar, vukući me za rukav. - Ako vi sad ne kažete da mi znamo za njihovu nameru, sve je propalo. Pogledajte, već nabija... ako vi ništa ne reknete, ja ću sam...
- Nizašta na svetu, doktore! - odgovorih ja i uhvatim ga za ruku. - Sve ćete pokvariti; dali ste mi reč da se nećete mešati... Šta vas briga? Možda ja hoću da budem ubijen...
       On me začuđeno pogleda.
- O, to je druga stvar!... samo se ne žalite na mene na onom svetu...
           Kapetan je međutim nabio svoje pištolje i jedan pružio Grušnickomu, šapnuvši mu nešto sa smeškom, a drugi meni. Ja stanem na ugao zaravanka, uprem se levom nogom snažno u kamen i nagnem se malo napred, da ne padnem nauznak ako budem lako ranjen.
Grušnicki stade prema meni i na dani znak počne dizati pištolj. Kolena su mu drhtala. Nišanio mi je u čelo. Neshvatljiv bes mi zakipi u grudima.
Odjednom on spusti grlo pištolja, probledi kao krpa i okrene se svome sekundantu:
- Ne mogu - reče muklim glasom. - Kukavico! - odgovori kapetan.
 Hitac planu. Tane mi okrznu koleno. Nehotice učinim nekoliko koraka da se što pre odmaknem od kraja.
- Ej, brate Grušnicki, šteta što si promašio - reče kapetan. - Sad je na tebi red, postavi se! Zagrli me pre, nećemo se više videti! Oni se zagrliše; kapetan se jedva mogao suzdržati od smeha. - Ne boj se - dometnu on, pogledavši lukavo Grušnickoga - sve je na svetu glupost... "Priroda je luda, sudbina pura, a život kopjejka!"60
     Posle te tragične fraze, koju je izrekao ljubazno i svečano, pošao je na svoje mesto. Ivan Ignjatijević također je sa suzama zagrlio Grušnickoga, a nato ovaj ostade sam prema meni. Još se i sad trudim sebi objasniti kakav je onda osećaj vrio u mojim grudima. Bio je to gnev uvređene taštine, i prezir, i zloba, što se rodila pri pomisli da me je taj čovek, koji me sad gleda s takvim pouzdanjem i s tako mirnom drskošću, još pre dve minute hteo ubiti kao pseto, a da njemu samome nije pretila nikakva opasnost - jer da me je samo malo jače ranio u nogu, bio bih se svakako strovalio sa stene.
      Nekoliko minuta gledao sam ga pažljivo  u lice, nastojeći da opazim bilo kakav trag kajanja. A kad tamo učini mi se da jedva suzdržava smešak.
- Savetujem vam da se pred smrt pomolite Bogu - rekoh mu nato.
- Ne brinite se više za moju dušu nego za svoju. Jedno vas molim: pucajte brzo.
- I vi nećete poreći svoju klevetu? Nećete moliti za oproštenje?... Promislite dobro: zar vam savest ništa ne govori?
- Gospodine Pečorine! - vikne dragunski kapetan - vi niste ovde da ispovedate, dopus- tite da vam to reknem... Svršimo brzo, još bi mogao kogod proći klancem - pa nas opaziti.
- Dobro. Doktore, dođite amo.
Doktor dođe. Jadni doktor! Bio je bleđi nego Grušnicki pre deset minuta.
Ove reči izrekoh navlaš na prekide, glasno i razgovetno, kao što se izriče smrtna osuda:
- Doktore, ova su gospoda, valjda u brzini, zaboravila nabiti moj pištolj; molim vas da ga nabijete - i to dobro!
- To ne može biti! - vikao je kapetan - to ne može biti! Ja sam nabio oba pištolja, osim ako iz vašega nije zrno ispalo... ja nisam tome kriv!... A vi nemate prava nanovo nabijati... nikakva prava... To je sasvim protiv pravila; ja toga ne dopuštam.
- Dobro! - rekoh ja kapetanu - ako je tako, pobiću se s vama uz iste uslove...
      On ne reče ništa.
Grušnicki je stajao, spustivši glavu na grudi, zbunjen i mrk.
- Ostavi ih! - reče on napokon kapetanu, koji je hteo istrgnuti lekaru iz ruku moj pištolj. - Ta i sam znaš da imaju pravo.
      Uzalud mu je kapetan kojekako namigivao - Grušnicki ga nije hteo ni pogledati. Međutim je lekar nabio pištolj, pa mi ga pružio.
     Kad kapetan to vide, pljunu i lupi nogom.

- Budala si ti, brajko - reče on - prava budala!... Kad si mi se poverio, onda me slušaj u svemu... - Pravo ti budi! Pogini kao muva... On se okrene i odilazeći promrmlja: "A ipak je to sasvim protiv pravila."
- Grušnicki - rekoh ja - još nije kasno, poreci svoju klevetu i ja ću ti sve oprostiti. Nije ti pošlo za rukom da napraviš od mene budalu i moja je taština zadovoljena. Sjeti se da smo nekad bili prijatelji.
Njemu lice planu, a oči sevnuše.
- Pucajte - odgovori. - Ja sebe prezirem, a vas mrzim. Ako me ne ubijete, ja ću vas zaklati noću iza ugla. Za nas obojicu nema mesta na zemlji...
Ja opalim...
         Kad se dim razišao, Grušnickoga nije bilo na zaravanku. Samo na kraju ponora vio se još lak stup praha.
      Svi kriknuše u jedan glas.
- Finita la commedia!61 - rekoh ja lekaru.
       On ne odgovori i okrene se užasnut.
Ja slegnem ramenima i oprostim se sa sekundantom Grušnickoga.
Silazeći stazom, ugledam između pukotina stena okrvavljeni leš Grušnickoga. Nehotice sam sklopio oči.
      Odvezao sam konja i krenuo korakom kući. Na srcu mi je bio kamen. Sunce mi se činilo mutno; njegove me zrake nisu grejale.
       Nisam ušao u selo, nego sam okrenuo nadesno po klancu. Teško mi je bilo videti čoveka; hteo sam biti sam. Bacivši uzde, spustio sam glavu i jahao dugo, dok se napokon ne nađoh na mestu koje mi je bilo sasvim nepoznato. Vratim konja natrag i stanem tražiti put. Već je sunce sedalo kad sam stigao u Kislovodsk izmučen na izmučenu konju.
       Lakaj mi reče da je dolazio Werner, pa mi pruži dva pisma, jedno od njega, a drugo... od Vere.
       Raspečatim prvo, koje je glasilo ovako:
"Sve je napravljeno kako se najbolje moglo. Tielo je dovezeno iznakaženo; tane je izvađeno iz grudi. Svi su uvereni, da je njegovu smrt skrivila nezgoda; samo komandant, koji je verovatno znao da ste posvađani, mahnuo je glavom, ali nije ništa rekao. Dokaza protiv vas nema nikakvih, pa možete mirno spavati... ako možete... Zbogom."
         Dugo se nisam mogao odlučiti, da otvorim drugo pismo... Šta mi je mogla pisati? Teška mi je slutnja uznemiravala dušu.
        Evo toga pisma, čija mi se svaka reč neizbrisivo urezala u pamet:
"Pišem ti u tvrdom uverenju da se nećemo nikad više videti. Kad sam se pre nekoliko godina s tobom rastajala, mislila sam isto, ali Bog me hteo još jedan put iskušati. Ja nisam podnela toga iskušenja, moje se slabo srce iznova pokorito poznatom glasu... ti me zbog toga nećeš prezirati - zar ne? Ovo će pismo biti ujedno i oproštaj i ispovest. Moram ti reći sve što se nakupilo u mom srcu otkada te ljubim. Neću te kriviti - ti si sa mnom postupao, kao što bi postupao svaki drugi muškarac; ljubio si me kao svoju imovinu, kao vrelo radosti, muka i boli, što su se među sobom izmenjivale i bez kojih je život dosadan i jednoličan. Isprva sam to shvatala... Ali ti si bio nesretan i ja sam žrtvovala sebe, nadajući se da ćeš jednom oceniti moju žrtvu, da ćeš jednom shvatiti moju duboku odanost,
koja nije pitala ni za kakve uslove. Otad je prošlo mnogo vremena, pa sam prodrla u sve tajne tvoje duše... i uverila se da je to bila isprazna nada. Gorko mi je bilo! Ali moja se ljubav srasla s mojom dušom, potamnela je, ali se nije ugasila.
     Mi se rastajemo zauvek, no ipak mi možeš verovati da neću nikad ljubiti drugoga. Moja je duša na tebe potrošila sve svoje blago, sve suze i sve nade. Ona, koja je jednom tebe ljubila, ne može pogledati druge muškarce bez nekog prezira, ne zato što bi ti bio bolji od njih, o ne! Ali u tvojoj prirodi je nešto posebno - nešto što samo ti imaš, nešto ponosno i tajanstveno; u tvom glasu, pa govorio što mu drago, ima neka nesavladiva moć; niko ne ume tako stalno hteti da bude ljubljen, ni u koga nije zlo tako zamamljivo, ničiji pogled ne obećava toliko blaženstva, niko se ne ume bolje koristiti svojim vrlinama i niko ne može biti tako istinski nesretan kao ti, jer se niko toliko ne trudi sam sebe uveriti u protivno.
     Sada ti moram razložiti, zašto tako naglo odlazim. Razlog će ti se činiti neznatan, jer se samo mene tiče.
       Jutros je došao k meni moj muž i pripovedao mi o tvojoj svađi s Grušnickim. Zasigurno  sam se jako promenila u licu, jer me je dugo i oštro gledao u oči. Umalo nisam pala u nesvest, kad sam pomislila da se sada moraš tući i da sam ja tome kriva; činilo mi se da ću s uma sići... Ali sada, kad mogu razmisliti, uverena sam da ćeš ostati živ; nemoguće je da ti umreš bez mene, nemoguće! Moj je muž dugo hodao po sobi; ne znam što mi je govorio, ne sećam se što sam mu ja odgovarala... jamačno sam mu rekla da te ljubim... Sećam se samo da me je na kraju  našeg razgovora strašnom reči uvredio i onda izašao. Čula sam kako je naredio da upregnu kočiju... Već su tri sata otkako sedim kod prozora i čekam tvoj povratak... Ali ti si živ, ti ne možeš umreti!... Kočija samo što nije spremna... Zbogom, zbogom... Ja sam propala - ali šta zato? Kad bih mogla biti uverena da ćeš me se uvek sećati - ne govorim više ljubiti - ne, samo sećati... Zbogom; dolaze... moram sakriti pismo"...
        "Zar ne, da ne ljubiš Mary? Nećeš je uzeti za ženu? - Čuj, moraš mi prineti tu žrtvu; ja sam za tebe izgubila sve na svetu..."
         Ja izletim kao lud na vrata, skočim na svog čerkeza što su ga vodali po dvorištu, i pojurim uza grepce cestom prema Pjatigorsku. Nemilice sam terao izmučenog konja, koji me je dahćući i peneći se nosio po kamenitom drumu.
Sunce se već sakrivalo iza crnog oblaka što se odmarao na bilu zapadnih gora; u klancu je postalo tamno i vlažno. Podkumok, što je padao s kamena na kamen, šumio je muklo i jednolično. Ja sam jurio gušeći se od nestrpljivosti. Misao da je neću naći u Pjatigorsku udarala me kao čekićem po srcu. Jednu minutu još jednu minutu da je vidim, da se oprostim s njom, da joj stisnem ruku... Molio sam, kleo sam, plakao, smejao se... ne, ničim ne mogu iskazati svoga nemira, svog očaja!... Kad sam video da bih mogao Veru zauvek izgubiti, postala mi je milija od svega na svetu, milija od života, časti i sreće! Bog zna kakve su mi se čudne, kakve besne misli rojile po glavi... A međutim sam neprestano jurio, goneći konja nemilice. - No uto stanem opažati da mi konj sve teže diše, dvaput se već spotaknuo na ravnu mestu.
... Bilo je još pet vrsta do Jesentuka - kozačke stanice, gde sam mogao promeniti konja.
     Sve bi bilo spašeno da je moj konj imao snage još za deset minuta! Ali najednom, dižući se iz male uvale na izlasku iz brda, na oštrom zavoju, padne on na zemlju. Ja spretno skočim, hoću ga podići, vučem za uzde - uzalud. Jedva čujno stenjanje probilo mu kroz stisnute zube; za nekoliko minuta je izdahnuo i ja ostadoh u stepi sam, izgubivši poslednju nadu. Pokušam ići peške - noge su mi klecale; izmučen uzbuđenjima toga dana i nespavanjem padoh na mokru travu i zaplakah kao malo dete.

     Dugo sam nepomično ležao i plakao, ne trudeći se da zaustavim suze i jecanje. Mislio sam, srce će mi pući; sva moja i tvrdoća, sva moja hladnokrvnost nestala je poput dima; duša je malaksala, razum je ućutao i da me je u taj čas kogod video, bio bi se s prezirom okrenuo od mene.

    Kad su mi noćna rosa i gorski vetar ohladili vruću glavu, te mi se misli vratiše u obični red, razabrao sam da je beskorisno i nerazumno loviti izgubljenu sreću. Šta mi još treba?... Da je vidim?... Čemu? Nije li među nama sve svršeno? Jedan gorki oprosni poljubac neće obogatiti moje uspomene, a posle njega biće nam još teže rastati se.
- Ipak mi je ugodno što mogu plakati. Uostalom, možda je to zato, što su mi živci rastrojeni, što sam proveo noć u nespavanju, što sam dve minute stajao prema grlu pištolja i što mi je želudac prazan.
       Sve se okreće na dobro. To novo stradanje, da govorim vojničkim stilom, učinilo je u meni sretnu diverziju.62 Plakati je zdravo, pa onda, da nisam toliko jahao i da nisam morao na povratku hodati petnaest vrsta, veroatno mi ne bi ni ovu noć san sklopio oči.
       Vratim se u Kislovodsk i zaspem kao Napoleon posle Waterlooa.
Kad sam se probudio, vani je bilo tamno. Sednem kraj otvorenog prozora, raskopčam arhaluk - i gorski mi vetar rashladi grudi, koje su bile tako izmorene da ih ni teški san iscrpljenosti nije umirio. U daljini iza reke, kroz vrhove gustih lipa, što su je osenjivale, svetlucala su se svetla na zgradama u tvrđi i u selu. Kod nas je u dvorištu sve bilo tiho, a u kneginjinu stanu bilo je tamno.
Uto uđe lekar; čelo mu je bilo namršteno; protiv svoga običaja nije mi pružio ruku.
- Odakle vi, doktore?
- Od kneginje Ligovske; kći joj je bolesna - neurastenija... Ali o tome se ne radi, nego evo o čemu. Vlast naslućuje i premda se ništa ne može pouzdano dokazati, ipak vam savetujem, da budete oprezniji. Kneginja mi je ovaj čas govorila da zna da ste se tukli za njezinu kćer. Sve joj je pripovedao onaj starčić... kako se ono zove? Bio je svedok kad ste se u restauraciji zavadili s Grušnickim. Došao sam vas na to upozoriti. - Zbogom. Možda se više nećemo videti; vas će poslati bilo kuda.
     Na pragu je stajao - hteo mi je pružiti ruku... i da sam ja imalo pokazao da to želim, bio bi mi pao oko vrata; ali ja sam ostao hladan kao kamen - i on izađe.
Eto što su ljudi! Svi su oni takvi. Znaju unapred sve ružne strane postupka, pomažu, savetuju, šta više i odobravaju, jer ne vide da bi bilo moguće drugo sredstvo - a onda peru ruke i s negodovanjem se odvraćaju od onoga, koji je bio toliko hrabar da je na sebe uzeo teret odgovornosti. Svi su oni takvi, pa i najbolji i najumniji.
      Sutradan, ujutro dobijem nalog od više komande, da pođem u tvrđavu N., pa odoh kneginji da se oprostim.
     Ona se začudila kad sam na njeno pitanje imam li joj štogod posebno  reći odgovorio da joj želim sreću i slično.
- A ja trebam s vama govoriti vrlo ozbiljno. Ja sedoh čutke.

      Očito nije znala kako da počne; lice joj je pocrvenelo, debeli joj prsti lupahu po stolu; a napokon počne ovako, mucajući:

- Čujte, monsieur Pečorin, ja mislim, da ste vi plemenit čovek.
    Ja se naklonim.
- Šta više, ja sam o to uverena - nastavi ona - premda je vaše vladanje nekako sumnjivo, ali vi možda imate razloga kojih ja ne znam, pa mi ih sada morate poveriti. Vi ste moju kćer obranili od klevete, tukli ste se za nju; stavili ste dakle život na kocku... Ne odgovarajte, ja znam da vi to ne priznajete, jer je Grušnicki ubijen (ona se prekrstila). Bog će mu oprostiti - a nadam se, i vama!... Mene se to ne tiče... ne smem vas osuđivati, jer je tome bila razlog moja kći, iako bez svoje krivice. Ona mi je sve rekla... mislim, sve. Vi ste joj izjavili ljubav... a ona vam je svoju priznala (tu je kneginja teško uzdahnula). Ali ona je bolesna i ja sam uverena, da to nije obična bolest! Ubija je neka tajna tuga; ona ne želi kazati, ali ja sam uverena da je to zbog vas... slušajte... vi možda mislite da ja zahtevam velik čin, golemo bogatstvo - verujte mi, nije tako, ja hoću samo sreću svoje kćeri. Vaš sadašnji položaj nije sjajan, ali se može popraviti, vi imate imetka, moja vas kći ljubi; ona je tako obrazovana da može usrećiti muža. Ja sam bogata, ona mi je jedinica... Govorite, šta vas ometa?... Vidite, ja vam sve to ne bih smela govoriti, ali se oslanjam na vaše srce, na vašu čast - setite se, ja imam samo jednu kćer... jedinicu....

    Ona zaplače.

- Kneginjo - rekoh - ja vam ne mogu odgovoriti; dopustite mi da se porazgovorim s vašom kćerkom nasamo...
- Nikad! - usklikne ona i ustane sva uzbuđena.
- Kako želite - odgovorim i spremim se da odem.
Ona se zamisli, mahne mi rukom da pričekam, pa izađe.

    Prošlo je pet minuta; moje je srce jako udaralo, ali misli su bile mirne, a glava hladna; koliko sam god u svojim grudima tražio bar iskru ljubavi prema miloj Mary, sav mi je trud bio uzalud.

     Uto se otvore vrata i ona uđe. Bože! Kako li se promenila otkad je nisam video - a je li to davno?
     Došavši nasred sobe, zatetura; ja skočim, pružim joj ruku i dovedem je do naslonjača.
     Stajao sam pred njom. Dugo smoćutali; činilo se da njene velike oči, pune neshvatljive tuge, u mojim očima traže nešto kao nadu; njene su se blede usne uzalud htele nasmešiti, a nežne joj ruke, skrštene na kolenima, bile su tako mršave i prozirne da sam se sažalio na nju.
- Kneginjice - rekoh - vi znate da sam vam se narugao?... Mora da me prezirete...
Na obrazima joj se pojavilo boležljivo rumenilo.
Ja nastavih: - ... dakle me ne možete ljubiti...
Ona se okrenula, naslonila se laktima na stol, pokrila oči rukom i meni se učinilo da su u njima zablistale suze.
- Bože moj! - izusti ona da se jedva čulo.
To je postalo nesnosno - još časak i ja bih joj bio pao pred noge.
- I tako vidite i sami - rekoh, koliko sam mogao tvrdim glasom i nasmešivši se na silu - vidite i sami da mi ne možete biti ženom. Šta više, kad biste vi to sada hteli, brzo biste se pokajali. Moj razgovor s vašom majkom nagnao me, da vam govorim tako otvoreno i tako grubo. Nadam se da se ona vara, vi ćete je lako o to uveriti. Vi vidite da ja u vašim očima glumim najjadniju i najružniju ulogu i da to čak i priznajem - to je eto sve što mogu za vas učiniti. Imali vi o meni ma kako ružno mišljenje, ja mu se pokoravam... Vidite li kako sam nizak pred vama?... Zar ne, ako ste me i ljubili, od ovog me časa prezirete?...

    Ona se okrenula k meni, bleda kao mramor, samo su joj oči čudno blistale. - Ja vas mrzim... - reče ona.
       Ja joj zahvalim, naklonim se s poštovanjem pa izađem.
Za jedan sat vozila su me kurirska kola iz Kislovodska. Nekoliko vrsta od Jesentuka ugledah pokraj puta leš moga brzoga konja; sedlo je bilo skinuto - verovatno je to učinio neki kozak, koji je prolazio - a mesto sedla sedila su mu na leđima dva gavrana. Uzdahnem i okrenem se...

     I sada, ovde, u toj dosadnoj tvrđi, često premećem u mislima prošlost, pa se pitam: zašto nisam hteo poći tim putem, što mi ga je sudbina pokazala, gdje su me čekale tihe radosti i duševni mir?... Ne, ne bih se bio privikao na tu sudbinu! Ja sam kao mornar koji se rodio i odrastao na palubi gusarskoga briga.63 Njegova se duša srasla s olujama i s bitkama, pa ako bude bačen na obalu, njemu je dosadno i mučno, mamio ga koliko mu drago senoviti gaj, sjalo mu koliko mu drago mirno sunce. Čitav dan hoda on sam samcat po pesku na obali, prisluškuje kako jednolično šume valovi što doleću, i gleda u maglovitu daljinu, neće li se tamo, na bledoj crti što deli modru pučinu od sivih oblaka, pojaviti žuđeno jedro, koje je isprva nalik na galebovo krilo, ali se malo pomalo odeljuje od pene valova i jednakim se letom primiče pustom pristaništu...



III. FATALIST


     Nekako me zadesilo da proživim dve nedelje u kozačkoj stanici na levom krilu. Tamo je bio pešadijski bataljon; a oficiri su se naizmence jedan kod drugoga okupljali i večerom se kartali.
     Jednom, kad nam je dosadio boston, bacimo karte pod sto i zasednemo zadugo kod majora S... Razgovor je protiv običaja bio zanimljiv. Raspravljali smo o tome kako muslimansko verovanje da je ljudska sudbina zapisana na nebesima ima među nama mnogo privrženika. Svaki je pripovedao razne neobične zgode pro ili contra.
- Sve to, gospodo, ništa ne dokazuje - reče stari major. - Ta niko od vas nije bio svedokom tih čudnih slučajeva, kojima vi potvrđujete svoje mišljenje.
- Dabome, niko - rekoše mnogi - ali smo slušali od pouzdanih ljudi...
- Sve je to glupost! - reče neko. - Gde su ti pouzdani ljudi koji su videli popis, na komu je napisan čas naše smrti?... I, ako nam je doista suđeno, čemu nam je dana volja, razum? Zašto da odgovaramo za svoja dela?
     U taj čas ustade neki oficir što je sedeo u uglu sobe, priđe polagano k stolu i pogleda sve mirnim i svečanim pogledom. Bio je rodom Srbin, što mu je i ime kazivalo.
       Vanjština poručnika Vulića slagala se posve s njegovim karakterom. Visok uzrast i tamna boja lica, crna kosa, crne oštre oči, velik, ali pravilan nos - svojstvo njegova naroda, bolan i hladan smešak, što mu je neprestano lebdio na usnama - sve se to nekako slagalo da mu poda izgled osobita čoveka koji nije kadar da deli misli i strasti onih ljudi, s kojima ga je sudbina združila.
      Bio je junačan, raspravljao je, malo, ali oštro, nikome nije poveravao svoje duševne i porodične tajne; vina gotovo i nije pio, a za mladim kozačkim devojkama - kojima je teško upoznati čare dok ih ne vidiš - nije nikad išao. Ipak se govorilo da pukovnikova žena nije hladna prema njegovim živim očima; ali on se ozbiljno ljutio, kad bi to kogod natuknuo.
      Imao je samo jednu strast, koju nije krio - strast za kartanjem. Za zelenim je stolom sve zaboravljao i obično je gubio; ali to, što nije nikad imao sreće u kartanju, samo je dražilo njegovu tvrdoglavost. Pripovedali su da je jednom, za vreme ekspedicije, noću na jastuku držao banku. Sreća mu je strašno služila. Najednom planuše puške, zabubnjaše na uzbunu i svi skočiše te pograbiše oružje. "Postavi va banque!" - vikao je Vulić, ne dižući se, jednomu od najvatrenijih kartaša. - "Neka bude sedmica" - odgovori ovaj i otrča. Ne osvrćući se na opštu vrevu, diže Vulić karte - bila je sedmica.
       Kad se pojavio u četi, tamo se već žestoko puškaralo. Vulić nije mario za tanad ni za čečenske sablje - on je tražio svoga sretnog kartaša.
- Sedmica je bila! - viknu, kad ga je napokon ugledao u redu strelaca, koji su stali potiskivati neprijatelja iz šume, i došavši bliže, izvadi novčanicu i lisnicu pa je pruži sretniku, ne mareći što je on prigovarao da to nije mesto za plaćanje. Izvršivši tu neugodnu dužnost, srnuo je napred, povukao za sobom vojnike i do konca se s najvećom hladnokrvnošću borio s Čečencima.
     Kad je poručnik Vulić došao k stolu, svi su umuknuli, očekujući od njega neku originalnost.
- Gospodo! - reče on (glas mu je bio miran, iako za ton niži nego obično) - gospodo, čemu puste prepirke? Vi želite dokaze? Predlažem vani da sami na sebi pokušate, može li čovek po svojoj volji raspolagati svojim životom ili je svakome od nas unaprijed određen kobni čas... Ko hoće?
- Ja neću, ja neću! - zaorilo se sa svih strana. - To je čudak! Šta li mu je palo na pamet!...
- Da se okladimo - rekoh ja u šali.
- O što?
- Ja tvrdim da nema predodređenja - rekoh i prosuh po stolu dvadesetak dukata, sve što sam imao u džepu.
- Primam - odgovori Vulić muklim glasom. - Majore, vi ćete biti sudac - evo petnaest dukata, ostalih mi pet vi dugujete pa ćete mi učiniti ljubav ako ih ovamo dodate.
- Dobro - reče major - samo ne razumem pravo o čemu se radi i kako ćete rešiti spor.
   Vulić ode ćutke u drugu sobu, a mi pođemo za njim. On priđe zidu na kome je visilo oružje, te skide nasumce s čavla jedan između pištolja raznoga kalibra. Još ga nismo shvatali, ali kad je zapeo pištolj i nasuo baruta na prašnik, mnogi su nehotice kriknuli i uhvatili ga za ruku.
- Šta radiš? Čuj, to je ludost! - povikaše mu.
- Gospodo! - reče on polagano i mirno, otimajući ruku - ko hoće za mene platiti dvadeset dukata?
Svi ućutaše i uzmakoše.
     Vulić izađe u drugu sobu i sede za sto; a svi za njim. On nam namignu da sednemo oko njega. Mi ga ćutke slušamo - u taj je čas zadobio nad nama neku tajanstvenu moć. Ja sam mu pažljivo gledao u oči, ali on je mirno i nepomično dočekao moj oštri pogled i bliede mu se usne nasmešiše; no premda je bio tako hladnokrvan, učinilo mi se da mu čitam pečat smrti na bledome licu. Viđao sam - i mnogi su mi stari ratnici to potvrđivali - da je često na licu čoveka, kojemu je za nekoliko sati umreti, neki čudan beleg neuklonive sudbine, te će se vešto oko teško prevariti.
- Vi ćete sada umreti! - rekoh mu. On se naglo okrene prema meni, ali odgovori polagano i mirno:
- Možda hoću, a možda i neću... Zatim se okrene majoru i upita ga je li pištolj nabijen. Major se u zabuni nije mogao pravo setiti.
- Dakako, Vuliću - vikne neko - zasigurno je nabijen! - vikne treći. Tako se učini još jedna oklada.
      Meni je dodijala ta dugačka ceremonija. Slušajte - rekoh - ili pucajte ili obesite pištolj, gde je pre visio, pa da pođemo spavati.
- Tako je - uskliknuše mnogi.- pođimo spavati.
- Gospodo, molim vas, ne mičite se s mesta! - reče Vulić i primače grlo pištolja k čelu.
     Svi kao da se skameniše. - Gospodine Pečorine - dometnu on - uzmite kartu i bacite je uvis.
     Ja uzeh sa stola - sećam se kao da je to bilo danas - crvenoga asa i bacih ga uvis. Svima stade dah, svi pogledi, puni straha i neke neodređene radoznalosti, poleteše od pištolja prema kobnom asu, koji je u zraku treptio i polagano se spuštao. U isti čas kad se dotakao stola, odape Vulić pištolj... zatajio je!
- Hvala Bogu - viknuše mnogi - nije nabijen.
- Ipak, da vidimo - reče Vulić. On zapne opet pištolj, nanišani na kapu što je visila iznad prozora; hitac planu - dim napuni sobu, a kad se razišao, skinuše kapu. Bila je probita nasred srede i tane je prodrlo duboko u zid.
     Jedno tri minute nije niko mogao progovoriti ni reči. Vulić je sasvim mirno presipao moje dukate u svoju kesu.
        Poveo se razgovor o tome zašto pištolj nije prvi put opalio. Jedni su tvrdili da je verovatno prašnik bio začepljen, a drugi su šaputali da je barut pre bio vlažan i da je Vulić posle nanovo nasuo baruta, ali ja sam tvrdio da je ova poslednja pretpostavka neopravdana, jer ja čitavo vreme nisam skidao očiju s pištolja.
- Vi ste sretni u igri! - rekoh ja Vuliću...
- Prvi put od rođenja - odgovori on smešeći se zadovoljno - ovo je bolje od banke i štosa.
- Ali zato malo opasnije.
- Što? Zar ste počeli verovati u predskazanje?
- Verujem; samo nikako ne razumem zašto mi se učinilo, kao da vi sada svakako morate umreti...
Isti čovek, koji je malo pre tako mirno nišanio sebi u čelo, sad je najednom planuo i zbunio se.
- Dosta je - reče ustajući - naša je oklada svršena i vaša je primedba, rekao bih, neumesna...
On uze kapu i ode. To mi se učini čudno i - ne uzalud.
      Uskoro se svi raziđoše svojim kućama, govoreći kojekako o Vulićevim mušicama i zasigurno  su me svi složno nazivali egoistom što sam se kladio s čovekom koji se hteo ubiti; kao da on bez mene nije mogao naći zgodnu priliku!...
     Vraćao sam se kući pustim uličicama kozačke stanice; mesec, pun i crven, kao rumenilo požara, počeo se pomaljati iza zupčastog horizonta kuća; zvezde su mirno sjale na tamnomodrom svodu i meni se učini smešnim kad sam pomislio da je nekad bilo mudrih ljudi, koji su mislili da se nebeska svetlila mešaju u naše ništave sporove zbog krpice zemlje ili zbog nekakvih izmišljenih prava. Pa eto! Te svetiljke, što su po njihovu mišljenju bile samo zato zapaljene da bi osvetljavale njihove bitke i trijumfe, gore i sada onim istim sjajem, a njihove su se strasti i nade zajedno s njima odavno ugasile, kao vatrica, što je na kraju šume zapali bezbrižan putnik! Ali zato - koliku je snagu volje njima davalo uverenje da čitavo nebo i njegovi nebrojeni stanovnici gledaju na njih s učešćem, istina nemim, ali stalnim!... A mi, njihovi jadni potomci, što se skitamo po zemlji bez uverenja i bez ponosa, bez naslade i bez straha, samo s onom nehotičnom bojazni što nam steže srce kad pomislimo na neizbeživi konac, mi nismo više sposobni za velike žrtve ni za blago čovečanstva, pa čak ni za vlastitu sreću, jer znamo da je ona nemoguća, pa nemarno prelazimo od sumnje k sumnji, kao što su naši dedovi padali iz zablude u zabludu - a nemamo, kao što su oni imali, ni nade ni one neodređene, ali goleme naslade, što je nalazi duša u svakoj borbi s ljudima ili sa sudbinom...
     I mnogo mi se drugih takvih misli rojilo po glavi, ali ih nisam zadržavao, jer se ne volim zaustavljati kod bilo kakve nerealne pomisli. Pa i čemu to vodi?... U ranoj svojoj mladosti bio sam neki sanjar; njegovao sam naizmence sad mračne, sad opet sjajne slike, što ih je stvarala moja nemirna i pohlepna fantazija. A šta mi je od toga ostalo?... Samo umor, kao posle noćne borbe s priviđenjem, i tužna uspomena, puna sažaljenja. U toj sam beskorisnoj borbi potratio žar svoje duše i stalnost volje koja je preko nužna za pravi život. Stupio sam u život, budući da sam ga već u mislima preživeo, pa mi je postalo dosadno i gadno, kao kad čitaš lošu imitaciju davno poznate knjige.
      Događaj koji se zbio te večeri obuzeo me dosta snažno i razdražio mi živce. Ne znam pouzdano verujem li sada u predodređenje, ali one sam večeri tvrdo u nj verovao. Dokaz je bio porazan i premda sam se rugao našim dedovima i njihovoj uslužnoj astrologiji, nehotice sam pošao njihovim tragom; ali sam se za vremena zaustavio na tom opasnom putu, pa kako se držim pravila da ništa odlučno ne odbacujem i da ničemu slepo ne verujem, pustio sam metafiziku i stao gledati preda se. Takav je oprez bio baš potreban, jer umalo da nisam pao, spotaknuvši se o nešto debelo i mekano, ali naoko neživo. Sagnem se - mesec je već svetlio upravo na cestu - i šta vidim! Preda mnom je ležala svinja, rasječena sabljom popola... Tek što je razgledah, kad začujem korake. Iz neke pokrajne ulice trčala su dva kozaka. Jedan priđe k meni i zapita me nisam li video nekog pijanog kozaka koji je terao svinju. Ja im rekoh, da nisam sreo kozaka, i pokazah im nesretnu žrtvu njegova besnog junaštva.
- Gle ti razbojnika! - reče drugi kozak. - Kad se napije šire, odmah razbija sve na što se nameri. Pođimo za njim, Jeremjejiću, treba ga svezati pa onda...
Oni se udaljiše, a ja nastavim svoj put s većom opreznošću i napokon sretno stignem do svoga stana.
     Stanovao sam kod nekog starog narednika kojega sam voleo zbog njegove dobre ćudi, a osobito zbog njegove lepušne kćerke Nastje.
      Ona me, kao obično, čekala na vratašcima, ogrnuta krznom. Mesec joj je obasjavao mila ustašca, koja su pomodrila od noćne hladnoće. Kad me je ugledala, nasmešila se, ali meni nije bilo do nje: "Zbogom, Nastja!" - rekoh i prođoh pokraj nje. Ona htede nešto reći, ali samo uzdahnu.
      Ja zatvorim za sobom vrata svoje sobe, zapalim sveću i bacim se na postelju. No ovaj put morao sam duže nego obično čekati da mi dođe san. Već je na istoku stalo bliedeti kad sam zaspao, no očito je na nebesima bilo zapisano da se te noći neću naspavati. U četiri sata ujutro udariše dve šake o moj prozor. Ja skočim: što je?... "Ustaj, obuci se" - vikalo mi je nekoliko glasova. Brzo se obučem i izađem. "Znaš li što se dogodilo?" - zapitaše me u jedan glas tri oficira, što su bili došli po mene; bili su blijedi kao smrt.
- Šta?
- Vulić je ubijen.
Ja se skamenim.
- Da, ubijen! - nastaviše oni. - Pođimo brzo. - A kuda?
- Doznaćeš putem.
     Pođosmo. Oni mi ispripovediše sve što se zbilo, a pri tom su koješta govorili o čudnom predodređenju koje ga je izbavilo od neuklonive smrti pola sata pre nego što je zapravo umro. Vulić je išao sam tamnom ulicom - pa ga je napao pijani kozak, koji je posekao svinju, ali bi možda bio i prošao pokraj njega da nije Vulić najednom stao i pitao ga: "Koga ti tražiš, brajko?" - T e b e ! - odgovori kozak, udari ga sabljom i raseče ga od ramena pa gotovo do srca... Ona dva kozaka, što sam ih ja susreo i što su progonili ubicu, podigoše ranjenika, ali on je već izdisao, pa je izrekao samo tri reči: "On ima pravo!" - ja sam jedini shvatao tamno značenje tih reči. One su se ticale mene. Ja sam nehotice jadniku prorekao sudbinu; moj me instinkt nije prevario - ja sam jasno pročitao na nje- govom promenjenom licu pečat bliske smrti.
     Ubica se zatvorio u pustu kolibu na kraju mesta. Mi pođemo onamo. Mnoštvo žena trčalo je plačući prema onoj strani; kadikad bi po koji kozak što je zakasnio izleteo na ulicu i u žurbi pripasivao kindžal, pa nas u trku prestigao. Zbrka je bila strašna.
         Napokon stignemo i pogledamo. Oko kolibe, kojoj su vrata i kapci bili iznutra zatvoreni, stoji gomila. Oficiri i vojnici živo se razgovaraju; žene tule i nariču. Među njima udari mi u oči značajno lice neke starice, na kome se ogledavao bezuman očaj. Sedela je na nekoj debeloj gredi, laktima se naslonila na kolena, a glavu poduprla rukama. Bila je to ubicina majka.
      Njene su se usnice na mahove micale... Jesu li šaptale molitvu ili kletvu?
Međutim se trebalo na bilo što odlučiti i uhvatiti zločinca. Ali niko se nije usudio navaliti prvi.
    Ja priđem k prozoru i pogledam kroz pukotinu na kapku. Bio je bled i ležao je na podu, držeći u desnoj ruci pištolj, a okrvavljena je sablja ležala kraj njega. Vatrene su mu oči strašno streljale unaokolo; kadikad bi zadrhtao i uhvatio se za glavu, kao da se nejasno seća što se sinoć dogodilo. Ja nisam video mnogo odlučnosti na tom nemirnom licu, pa rekoh majoru da ne bi bilo loše kad bi naredio da se razbiju vrata i da kozaci provale, jer je bolje ako se to učini sada, nego posle, kad se sasvim razabere.
Uto priđe stari kozački kapetan k vratima i zovne ga po imenu, a on mu se odazove.
- Sagrešio si, brate Jefimiću - reče kapetan. - Nema ti druge, predaj se!
- Ne predajem se! - odgovori kozak.
- Boj se Boga! Ta nisi prokleti Čečenac, nego pošten hrišćanin. E, kad te greh već zamamio, nema ti druge - svojoj sudbini nećeš umaći.
- Ne predajem se! - vikne kozak strašno i čulo se kako je škljocnuo zapeti kokot.
- Ej, strino - reče kapetan starici - govori ti sa sinom, možda će tebe poslušati... Ta samo ljuti Boga. A evo i gospoda čekaju već dva sata.
Starica ga pozorno pogleda i mahne glavom.
- Vasilije Petroviću - reče kapetan prišavši k majoru - on se neće predati - ja ga znam; a ako razbiju vrata, posmicaće mnogo naših. Ne bi li bilo najbolje da zapovedite neka ga ustrele? Na kapku je široka pukotina.
U taj mi čas sinu čudna misao. Namislim da iskušam sudbinu kao Vulić.
- Počekajte - rekoh majoru - ja ću ga živa uhvatiti.
            Naredim kapetanu da povede s njim razgovor, i postavim kraj vrata tri kozaka, spremna da ih razbiju i da mi priskoče u pomoć kad im dadem znak - a ja obiđem oko kolibe i približim se kobnom prozoru. Srce mi je jako udaralo.
- O ti đavole - vikao je kapetan - rugaš li nam se, što li? Zar misliš, da te nećemo svladati? - On stade iz sve snage udarati po vratima, a ja primaknem oči k pukotini i stanem pratiti kretnje kozakove, koji se nije s te strane nadao napadaju... Najednom strgnem kapak i bacim se kroz prozor s glavom prema dole. Hitac mi planu upravo iznad uha, tane mi probi epoletu; ali dim što je napunio sobu nije dao mom protivniku da nađe sablju što je kraj njega ležala. Ja ga uhvatim za ruku; kozaci provališe i ne prođe ni tri minute, a zločinac je već bio svezan i odveden pod pratnjom. Svet se razišao; oficiri su mi čestitali
- a imali su bogme i zašto.
     Posle svega toga kako ne biti fatalista? Ali ko zna zasigurno je li o nečemu uveren ili nije?... I kako često držimo uverenjem obmanu osećaja ili pogrešku! Ja volim o svemu sumnjati, ali to ne smeta odlučnosti karaktera, naprotiv, što se mene tiče, ja idem uvek smionije napred, kad ne znam šta me čeka. Ta gore od smrti neće se ništa dogoditi - a smrti nećeš umaći.
     Vrativši se u tvrđu, ispripovedim Maksimu Maksimiču sve što mi se dogodilo i što sam na svoje oči video. Zaželeo sam čuti što on misli o predodređenju. Isprva nije shvatao tu reč, ali ja mu je protumačim kako sam mogao, a on mi onda reče, mahnuvši značajno glavom:
- Pa jest, dabome! To je prilično čudna stvar! - Uostalom, ti azijski kokoti često zataje ako su loše namazani ili ako dosta jako prstom ne povučeš. Moram reći da ne volim ni čerkeskih pušaka - one su nekako nezgodne za naše ljude, malen im je kundak - jedva trepneš okom i opalio si nos... Ali zato imaju dobre sabije - svaka čast!
Nato se malo zamisli, a onda reče:
- Da, šteta bednika... Đavo ga je terao da se noću razgovara s pijanim čovekom!... Uostalom, to mu je očito bilo napisano već onda, kad se rodio!...
Nisam više ništa mogao od njega izmamiti; on uopšte ne voli metafizičke prepirke.

MIhail Ljermontov, Heroj našeg vremena (4 deo )

Roman ” Heroj našeg vremena  “, Ljermontov je pisao četiri godine i to je jedini piščev završen roman, kao i prvi psihološki roman u ruskoj književnosti sa jednim novim tipom ličnosti ” suvišnog čoveka “. Roman sadrži pet pripovetki koje čine jedno delo, jedan roman, koje su povezane i koja nam svaka na svoj način otkriva neobjašnjivi karakter glavnog junaka. Kroz svaku priču se postepeno upoznaje glavni lik na različite načine, lik od prvih podvojenih likova u evropskoj književnosti, najuspešniji lik u nizu ” suvišnih ljudi ” lik koji zbog svoje egocentričnosti i straha od gubitka slobode postaje veliki protivnik braka. On sebe smatra ” suvišnim čovekom “, misli da sreća za njega ne postoji, da ne može da voli, i dok je u potrazi za uzbuđenjem i novim izazovima, shvata da je prezasićen svime. Pretvara se u jednog cinika, melanholika, ogorčenog individualistu.


Grušnicki dođe i baci mi se oko vrata. Postao je oficir. Pili smo šampanjca. Doktor Werner je došao odmah iza njega.
- Ja vam ne čestitam - reče on Grušnickomu. - Zašto?
- Zato, što vam vojnička kabanica vrlo dobro pristaje i što nećete biti nimalo interesantni u pešadijskoj uniformi, sašivenoj ovde u kupalištu... Eto vidite, do ovog ste časa biti izuzetak, a sad ćete pasti pod opšte pravilo.
- Govorite, govorite, doktore! Nećete mi pokvariti radosti. On ne zna - reče mi Grušnicki u uho - koliko su mi nade podale te epolete... O... epolete, epolete! Vaše zvezdice - to su zvezdice prethodnice... Ne! Sad sam potpuno sretan.
- Hoćeš li se s nama prošetati do provalije? - zapitam ga.
- Ja? Nizašta se neću pokazati kneginjici, dok ne bude uniforma gotova.
- Hoćeš li da joj javim tvoju radost?
- Ne, molim te, ne govori... Hoću da je iznenadim.
- Reci mi ipak, kako stojiš ti s njom?
- On se zbunio i zamislio. Hteo se pohvaliti i slagati - ali mu savest nije dala, a opet ga je bilo stid priznati istinu.
- Šta misliš, ljubi li te ona?...
- Da li me ljubi? Zaboga, Pečorine, šta ti to misliš! Kako bi mogla tako brzo?... Pa ako i ljubi, čestita žena toga ne kazuje.
- Krasno! Pa onda bi valjda, prema tvojemu, i čestit čovek morao da ćuti  o svojoj strasti?... - E, brajko! Sve na svoj način; koješta se ne govori, ali se pogađa...
- Istina... Samo što ljubav, koju čitamo u očima, ne veže ženu ni na što, dok reči... Čuvaj se, Grušnicki, ona te obmanjuje...
- Ona? - odgovori on, podiže oči k nebu i zadovoljno se nasmeši. - Žao mi te, Pečorine!...
On ode.
      Naveče je veliko društvo pošlo peške do provalije. Ovdašnji učeni ljudi misle da ta provalija nije drugo nego mrtav krater. Ona se nalazi na obronku Mašuka, vrstu od grada. Do nje vodi uska staza između grmlja i hridina. Penjući se uzbrdo, pružio sam ruku kneginjici i ona je za čitavo vreme šetnje nije ispuštala.
Naš se razgovor počeo ogovaranjem. Ja stadoh rešetati naše prisutne i neprisutne znance; isprva sam isticao smešne, a posle ružne strane. Uzbunila mi se žuč. Započeo sam šalom, a dovršio iskrenom zlobom. Nju je to isprva zabavljalo, a onda uplašilo.
- Vi ste opasan čovek! - reče mi ona. - Volela bih da me u šumi napadne razbojnički nož, nego vaš jezik... Molim vas ozbiljno: kad vam padne na um da o meni ružno govorite, biće bolje, da uzmete nož, pa da me zakoljete - mislim da vam to neće biti previše teško.
- Pa zar sam ja nalik na ubicu?...
- Još ste gori...
Ja se načas zamislih, a onda rekoh, praveći se duboko dirnut:
- Da, takav je bio moj udes već od detinjstva! Svi su mi na licu čitali znakove ružnih svojstava, kojih nije bilo; ali oni su držali da ih ima - i ona se rodiše. Bio sam skroman - a oni me obediše s lukavosti - i ja postadoh mrk i ćutljiv. Duboko sam osećao dobro i zlo - niko me nije milovao, svi su me vređali - i ja postadoh osvetljiv. Bio sam mrzovoljast - druga su deca bila vesela i brbljava; ja sam osećao da sam viši od njih - a drugi su me ponižiavali - i tako postadoh zavidan. Bio sam spreman ljubiti čitav svet - a niko me nije shvatio - i ja se naučih mrziti. Moja je pusta mladost protekla u borbi sa samim sobom i sa svetom; bojeći se poruge, sahranio sam svoje najbolje osećaje na dnu srca; tamo su i izumrli. Govorio sam istinu - nisu mi verovali - i ja stadoh varati; upoznavši dobro svet i društvene nagone, postadoh iskusan u životnoj nauci, a video sam kako su drugi bez iskustva sretni, služeći se bez muke onim koristima za kojima sam ja toliko težio i čeznuo. I onda mi se u grudima rodio očaj - ali ne očaj koji se leči grlom pištolja, nego hladan, nemoćan očaj, prikriven ljubaznošću i dobrodušnim smeškom. Postao sam moralni bogalj; jedna polovina mog života nije živela, ona je usahnula, ishlapila, umrla - i ja je odrezah i bacih, dok se druga micala i živela svakome na službu, ali toga nije niko opazio, jer niko nije ništa znao o onoj njezinoj polovini koja je uginula. Ali vi ste sada u meni probudili sećanje na nju i ja sam vam pročitao njen epitaf. Mnogima se epitafi uopšte čine smešni, ali meni - ne; posebno kad se setim šta pod njima počiva. Uostalom, ja vas ne molim, da prihvatite moje mišljenje. Ako vam se moje reči čine smešne - molim vas, smejte se; velim vam unapred da me to neće nimalo ogorčiti.
            U taj se čas moje oči sretoše s njenima; u njima su blistale suze. Ruka njena, upirući se o moju, drhtala je; obrazi su joj goreli; žalila me! Sažaljenje - osećaj kojemu tako lako podležu sve žene utisnuo je svoje pandže u njeno neiskusno srce. Za čitave šetnje bila je smetena, ni s kim nije koketirala - a to znači mnogo.
         Došli smo do provalije; dame ostaviše svoje kavalire, ali ona nije ispuštala moju ruku. Šale ovdašnjih dandyja nisu je mogle nasmejati; strm ponor, pred kojim je stajala, nije ju strašio, dok su druge gospođice cičale i pokrivale oči.
Na povratku nisam obnavljao naš bolni razgovor, ali ona je na moja pusta pitanja i šale odgovarala kratko i smeteno.
- Jeste li već ljubili? - zapitam je napokon.
         Ona me pažljivo pogleda, mahnu glavom i opet se zamisli. Očito je htela nešto kazati, ali nije znala kako da počne; grudi joj se dizahu... Pa kako drugačije i da bude! Rukav od muslina slaba je zaštita i električna je iskra preskočila iz moje ruke u njenu. Sve se gotovo strasti tako počinju i mi se često vrlo varamo kad mislimo da nas žena ljubi zbog naših telesnih ili duševnih vrlina; one dašto pripravljaju i udešavaju njeno srce, da ga uzmogne zahvatiti sveta vatra, ali odlučan je ipak prvi dodir.
       - Zar ne, danas sam bila vrlo ljubazna? - reče mi kneginjica, smešeći se na silu, kad smo se vratili sa šetnje.
      Rastadosmo se.
Ona nije sobom zadovoljna, krivi sama sebe s hladnoće... O, to je prvi, glavni trijumf! Sutra će me hteti nagraditi. Sve ja to znam već napamet - a to je eto dosadno.

12. juni

Danas sam video Vjeru. Izmučila me svojom ljubomorom. Kneginjici je, čini se, palo na um da joj poveri tajnu svoga srca. Treba priznati, sretan izbor!
- Vidim ja kuda sve to smera - govorila mi je Vjera. - Bolje će biti, reci mi naprosto odmah, da je ljubiš.
- A ako je ne ljubim?
- Pa čemu onda ideš za njom, čemu je uznemiruješ, čemu joj dražiš fantaziju!... O, poznajem te ja dobro! Čuj me, ako hoćeš da ti verujem, dođi za osam dana u Kislovodsk; mi idemo onamo prekosutra. Kneginja ostaje duže ovde. Uzmi stan do nas; mi ćemo stanovati u velikoj kući kraj izvora, u mezaninu; dole će biti kneginja Ligovska, a do nas je kuća istog gospodara, koja još nije iznajmljena... Hoćeš li doći?... Obećao sam i isti sam dan najmio taj stan.
          Grušnicki dođe k meni u šest sati i javi mi da će sutra biti gotova njegova uniforma - upravo za ples.
- Napokon ću čitavu veče s njom plesati... Alaj ću se narazgovarati! - dometnu on. - A kada je ples?
- Pa sutra. Zar ne znaš? Velik je praznik i ovdašnja ga vlast hoće prirediti...
- Pođimo na bulevar...
- Nipošto, u toj gadnoj kabanici... - Šta, zar je više ne voliš?...
          Odem sam i sretnem kneginjicu Mary, pa je pozovem na mazurku. Ona kao da se začudila i razveselila.
- Mislila sam da plešete samo za nevolju, kao ono poslednji put, reče ona, nasmešivši se vrlo milo...
        Ona, čini se, i ne vidi da nema Grušnickoga. - Sutra ćete se ugodno iznenaditi - rekoh joj. - Zašto?...
- To je tajna... na plesu ćete se sami domisliti.
       Veče sam proveo kod kneginje; gostiju nije bilo, osim Vjere i nekog vrlo zabavnog starčića. Ja sam bio dobre volje, pa sam improvizovao razne neobične priče. Kneginjica mi je sedela nasuprot i slušala moje gluposti s tako dubokom i pomnom, štaviše nježnom pažnjom, da mi se ražalilo. Kuda je nestala njezina živahnost, njezina koketnost, njene kaprise, njena obest, prezirni smešak, nemarni pogled?
        Vjera je sve to opazila; na bolesnom joj se licu videla teška tuga. Sedela je kod prozora gde se ukopala u širok naslonjač... Žao mi je bilo Vjere...
      Nato je ispripovedih dramatsku storiju našega poznanstva i naše ljubavi - prikrivši dakako sve to izmišljenim imenima.Tako sam živo opisao svoju nežnost, svoj nemir i zanos, u tako sam lepoj svetlosti prikazao njen postupak i karakter, da mi je i preko volje morala oprostiti moju koketeriju prema kneginjici.
       Ona je ustala, sela do nas , oživela... i mi se tek u dva sata u noći setismo da nam je lekar naredio da ležemo u jedanaest sati.


13. juni

     Pola sata pre plesa pojavi se kod mene Grušnicki u punom sjaju pešadijske uniforme. O trećem pucetu bio mu je obešen lančić od bronze, na kome je visio dvostruk lornjon; neobično velike epolete bile su uzdignute kao Amorova krilca; čizme su mu škripale; u levoj je ruci držao smeđe glatke rukavice i kapu, a desnom je neprestano kopkao po svojoj malko kovrčavoj kosi. Na licu si mu video zadovoljstvo, ali ujedno i neko nepouzdanje; njegova svečana vanjština i ponosan hod bili bi me nagnali da udarim u smeh, kad bi se to slagalo s mojim namerama.
     On baci kapu i rukavice na sto te stade gladiti nabore i doterivati se pred ogledalom. Crn, golem okovratnik, omotan oko visoke ogrlice, koja mu je dopirala do podbratka, virio je do polovine preko ogrlice; ali njemu to nije bilo dosta, pa ju je izvukao do ušiju. Od toga mučnog posla - ogrlica na uniformi bila je vrlo uska i nezgodna - zalilo mu se lice krvlju.
- Ti si, vele, ovih dana strašno saletao moju kneginjicu? - reče on dosta bezbrižno i ne gledajući me.
- Gde da mi lude pijemo čaj! - odgovorih mu ja, ponavljajući reči, što ih je rado govorio jedan od najvećih vetrogonja prošlog vremena, kojega je nekad Puškin opevao.
- Ded reci, stoji li mi dobro uniforma?... O, prokleti Židov!... kako me pod pazuhom reže!... Nemaš li parfema?
- Zaboga, zar ti nije dosta? Ta sav mirišeš po kremi od ruža.
- Ništa zato, daj amo...
On izli polovicu bočice za ovratnik, na džepni rupčić i na rukave.
- Hoćeš li plesati? - zapita on.
- Ne kanim.
- Bojim se da ću s kneginjicom morati započeti mazurku - a ne znam gotovo ni jedne figure...
- A jesi li je pozvao na mazurku?
- Nisam još...
- Pazi da te ne preteknu...
- Doista - reče on i udari se po čelu. - Zbogom... Idem je dočekati na ulazu. - On pograbi kapu i pobeže.
              Za pola sata pođem i ja. Na ulici je bilo tamno i pusto. Oko kluba ili gostionice, kako hoćete, gurao se svet; prozori su joj bili rasvetljeni; večernji je vetar do mene nosio zvukove pukovske muzike. Išao sam polagano; bio sam tužan... Zar je meni, mislio sam, jedina svrha na svetu - da razaram drugima nade? Otkad živim i radim, uvek me je sudbina nekako navodila da rasplećem tuđe drame, kao da bez mene ne bi niko mogao ni umreti ni pasti u očaj! Bio sam preko potrebno lice petog čina; preko volje sam glumio jadnu ulogu krvnika ili izdajnika. Šta li je sudbina time htela?... nije li mi odredila da budem autor građanskih tragedija i porodičnih romana - ili pomagač kakvom izdavaču pripovetki, na primer "Čitateljske biblioteke"? Ko bi to znao?... Zar malo ljudi na početku života misle da će ga završiti kao Aleksandar Veliki ili kao lord Byron, a kad tamo ceo život ostaju titularni savetnici.
                 Uđem u dvoranu, sakrijem se u gomili muškaraca i stanem motriti. Grušnicki je stajao kraj kneginjice i nešto vrlo vatreno govorio. Ona ga je slabo slušala, pa se obazirala na sve strane, držeći lepezu na ustima; na licu joj se videla nestrpljivost, oči su joj naokolo nekoga tražile. Ja se polagano dokradem iz njih da čujem što govore.
- Vi me mučite, kneginjice! - govorio je Grušnicki. - Strašno ste se promenili, otkad vas nisam video.
- I vi ste se promenili - odgovori ona, bacivši na njega brz pogled, u kojemu on nije umeo pročitati tajnu porugu.
- Ja? Ja da sam se promenio?... O nikad! Ta vi znate da je to nemoguće! Ko vas jednom ugleda, tomu ostane doveka u srcu vaš božanski lik.
- Prestanite...
- Zašto sad nećete čuti ono, što ste nedavno, i vrlo često, rado slušali?...
- Jer ne volim ponavljanja - odgovori ona smejući se.
- O, gorko li sam se prevario!... Mislio sam luda da će mi barem epolete dati pravo da se smem nadati... Ne, bolje bi mi bilo da sam ostao u onoj prezrenoj vojničkoj kabanici, zbog koje ste se možda i zanimali za mene...
- Zaista, kabanica vam mnogo bolje pristaje...
          U taj čas priđem ja i naklonim se kneginjici. Ona se malko zarumeni i brzo reče:
   - Zar ne, gospodine Pečorine, da siva kabanica mnogo bolje stoji monsieur Grušnickomu?...
- Ne slažem se s vama - odgovorim ja - u uniformi kao da je još mlađi.
       Grušnicki nije mogao podneti taj udarac; poput svih momčića hoće i on silom biti starac; misli da duboki tragovi strasti na njegovu licu zamenjuju godine. On me besno pogleda, lupi nogom i ode.
- Priznajte - rekoh kneginjici - iako je on uvek bio vrlo smešan, još nedavno činio vam se interesantan... u sivoj kabanici?...
        Ona obori oči i ne odgovori.
        Grušnicki je čitavu veče išao za kneginjicom, pa je plesao ili s njom ili vis-à-vis; proždirao ju je očima, uzdisao i dodijavao joj molbama i prigovorima. Posle treće kadrile ona ga je već mrzela.
- Nisam se od tebe tome nadao - reče on, došavši meni i primivši me za ruku.
- Čemu?
- Ti ćeš s njom plesati mazurku? - zapita on drhtavim glasom. - Priznala mi je... - - Pa što? Zar je to tajna?
- Dakako... Tome sam se mogao nadati od te devojke, od te kokete... Ali ću se osvetiti!
- Besni na svoju kabanicu ili na svoje epolete, a nemoj kriviti nju... Zar je ona kriva što joj se više ne sviđaš?...
- Pa zašto mi je davala nadu?
- A čemu si se ti nadao? Želeti nešto i težiti za nečim - to shvatam; ali ko bi se nadao?
- Dobio si opkladu, ali ne sasvim - reče on, nasmešivši se zlobno.
          Počela je mazurka. Grušnicki je zvao samo kneginjicu, a i drugi su je kavaliri svaki čas zvali - bila je to bez sumnje urota protiv mene. Tim bolje - hoće sa mnom govoriti, a oni joj ne daju - zato će još dvostruko više hteti.
Dvaput sam joj stisnuo ruku; drugi put ju je istrgnula, ne rekavši ni reči.
- Noćas ću loše spavati - reče mi ona, kad se mazurka svršila.
- Tome je kriv Grušnicki.
- O ne! - I lice joj postade tako zamišljeno, tako tužno, te sam odlučio da ću joj svakako večeras poljubiti ruku.
          Stadoše se razilaziti. Kad sam kneginjicu sedao u kola, prinesem brzo njenu malu ruku k svojim usnama. Bilo je tamno i niko nije toga mogao da vidi.
       Vratio sam se u dvoranu vrlo zadovoljan sam sobom. Za velikim je stolom večerala mladež i među njima Grušnicki. Kad sam ušao, svi su ućutali, nema sumnje, govorili su o meni. Mnogi još od prošlog plesa besne na mene, posebno dragunski kapetan; a sada kao da se protiv mene upravo sastavlja neprijateljska
četa pod komandom Grušnickoga. On je sav nekako ohol i srčan...
        Vrlo mi je drago - ja volim neprijatelje, ako i nije hrišćanski. Oni me zabavljaju, raspaljuju mi krv. Uvek biti na straži, loviti svaki pogled, značenje svake reči, pogađati namisli, razbijati urote, graditi se prevaren, a ujedanput jednim udarcem razvaliti čitavu golemu zgradu lukavih osnova, sagrađenu s velikim trudom - eto, to ja zovem životom.
      Za vreme dok se večera nastavljala Grušnicki je šaptao i namigivao dragunskom kapetanu.


14. juni


         Jutros je Vjera s mužem otišla u Kislovodsk. Sreo sam njihovu kočiju kad sam išao kneginji Ligovskoj. Ona mi je kimnula glavom, ali u očima sam joj video prekor.
    Ko je kriv? Zašto mi ne daje priliku da se vidimo nasamo? Ljubav je kao oganj - bez hrane se gasi. Možda će ljubomora učiniti ono što nisu mogle molbe.
Sedeo sam kod kneginje čitav sat. Mary nije izlazila - bolesna je. Naveče je nije bilo na bulevaru. Četa, što se upravo sastavila, bila je naoružana lornjonima i doista ju je bilo strašno pogledati. Drago mi je što je kneginjica bolesna, jer bi joj bili učinili bilo kakvu drskost. Grušnicki ima razbarušenu kosu i očajno lice - čini se da je zaista ogorčen - posebno mu je uvređena taština; ali ima ljudi kod kojih je i očaj smešan!...
        Vrativši se kući, opazim, da mi nešto nedostaje.- Nisam je video! Bolesna je! Zar sam se doista zaljubio?... Kolike li gluposti!

15. juni

        U jedanaest sati dopodne - u doba kad se kneginja Ligovska obično znoji u jermolovskoj kupelji - prolazio sam pokraj njena stana. Kneginjica je zamišljeno sedela kraj prozora. Kad me ugleda, skoči.
             Uđem u predsoblje, ali ni žive duše, i ja pođem u salon bez prijave, koristeći se slobodom ovdašnjih običaja. Sumorna bledoća pokrivala je kneginjičino milo lice. Ona je stajala uz klavir i jednom se rukom upirala o naslonjač; ta je ruka malko drhtala. Približim joj se tiho i reknem:
- Zar se ljutite na mene?...
         Ona me pogleda mutnim, dubokim pogledom i mahne glavom; usne joj htedoše nešto reći, ali nisu mogle; oči joj se napuniše suzama, ona klonu u naslonjač i pokri lice rukama.
- Šta vam je? - rekoh ja, primivši je za ruku.
- Vi me ne poštujete!... Ah! Ostavite me!...
        Ja učinim nekoliko koraka... ona se uspravi u naslonjaču; oči joj sevnuše. Ja stanem, uhvatim rukom kvaku i reknem.
- Oprostite mi kneginjice! Postupao sam kao luda, drugi put se to neće dogoditi; učiniću što mi je dužnost... Čemu da doznate što se dosad događalo u mojoj duši? Vi toga nećete nikad doznati, a i bolje je tako za vas. Zbogom.
        Kad sam odlazio, čini mi se da sam čuo gde plače.
Do večeri sam lutao peške po okolini Mašuka i strašno se umorio, pa kad sam stigao kući bacio sam se sav iznemogao na postelju.
Uto dođe k meni Werner.
- Je li istina - zapita me on - da se vi ženite kneginjicom Ligovskom.
- Šta?...
- Sav grad govori o tome; svi su moji bolesnici zaokupljeni tom važnom novosti. Takvi su vam bolesnici - sve znaju!
"To je maslo Grušnickoga" - pomislim.
- Da vam dokažem, doktore, kako su ti glasovi lažni, reći ću vam tajnu - sutra odlazim u Kislovodsk.
- I kneginjica?...
- Ne, ona ostaje još sedam dana...
- Dakle  ne ženite se?...
- Doktore, doktore! Pogledajte me - zar sam ja nalik na mladoženju ili na nešto takvo?
- To ja ne velim... Ali znate, ima slučajeva... - dometnu on, smešeći se lukavo - kad je pošten čovek dužan oženiti se, a ima majčica koje barem ne sprečavaju takve slučajeve... Zato vam prijateljski savetujem da budete oprezniji. Ovde je u kupalištu vrlo opasan vazduh; vidieo sam mnogo divnih mladih ljudi koji su zaslužili bolju sudbinu, a otišli su odavle ravno pred oltar... Štaviše, hoćete li mi verovati, i mene su hteli oženiti! Bila vam je to neka mamica sa sela, u koje je bila vrlo bleda kćerka. Ja sam joj po nesreći rekao da će joj se posle svadbe vratiti boja lica; a ona mi nato sa suzama zahvalnosti ponudi ruku svoje kćeri i čitavo svoje imanje - neko pedeset duša. Ali ja sam odgovorio da nisam za to sposoban.
       Werner je otišao potpuno uveren da me je opomenuo.
      Iz njegovih sam reči razabrao da se o meni i kneginjici već raznose po gradu ružni glasovi. To će mi Grušnicki platiti!


18. juni


        Već je treći dan što sam u Kislovodsku. Svaki dan vidim Vjeru kraj bunara i na šetnji. Ujutro, kad se probudim, sednem kraj prozora i uperim lornjon na njen balkon. Ona je već odavno odevena te čeka ugovoreni znak. Sastajemo se tobože slučajno u parku, koji se od naših kuća spušta do bunara. Lekoviti gorski vazduh vratio joj je boju lica i snagu. Ne zove se Narzan uzalud junačkim vrelom.         
    Ovdašnji ljudi tvrde da zrak u Kislovodsku navodi na ljubav, da se ovde raspleću svi romani, koji su se bilo kada započeli na podnožju Mašuka. I zaista, ovde sve odiše samoćom; ovde je sve tajanstveno - i guste sene lipovih aleja, koje su se nadvile iznad potoka što šumeći i peneći se pada s kamena na kamen i proseca sebi put između zelenih brda - i klanci, puni magle i ćutnje, kojima se ogranci odavde razilaze na sve strane - i svežina mirisavog zraka, teškog od isparavanja visoke južne trave i biele akacije - i neprestani slatko-uspavljivi šum studenih potoka, koji se na dnu doline susreću i složno dalje teku kao za okladu, te napokon padaju u Podkumok. S te je strane klanac širi te se pretvara u zelenu dolinu po kojoj se vije prašna cesta. Svaki put kad je pogledam sve mi se čini da dolazi kočija a kroz prozor kočije da izviruje rumeno lišce. Već je mnogo kočija prošlo po toj cesti - ali one još nema. Seoce iza tvrđavice napunilo se sveta; u restauraciji što se diže na brežuljku, nekoliko koraka od mog stana, počinju se naveče javljati svetla kroz dvostruk red jablanova; šum i zveket čaša razleže se do kasne noći.
      Nigde se toliko ne pije kahetinskog vina i mineralne vode, koliko ovde.
Zameniće vam ta zanata dva Baš mnogi lovci - ali neću ja.
      Grušnicki sa svojom četom buči svaki dan u gostionici, a mene gotovo i ne pozdravlja.
     Tek je juče došao i već se morao posvađati  s tri starca koji su hteli pre njega ući u kupelj. Zaista - nesreća budi u njemu junački duh.


22. juni


      Napokon su došle. Sedeo sam kod prozora, kad začujem lupu njihove kočije i srce mi zadrhta... Šta to znači? Zar sam ja zaljubljen?... Tako sam glupo stvoren da bi se i to moglo misliti.
         Ručao sam kod njih. Kneginja me vrlo nežno gledala i nije odlazila od kćeri... to je loše! Zato je Vjera ljubomorna na kneginjicu - i tu sam sreću doživeo! Što li sve neće učiniti žena da ojadi svoju suparnicu? Sećam se da se jedna samo zato u mene zaljubila što sam ja drugu ljubio. Ništa nije paradoksalnije od ženskog uma; žene je teško o nečemu uveriti; treba ih navesti da se same uvere. Vrlo je originalan način dokazivanja kojim one uništavaju svoja prijašnja uverenja. Da naučimo njihovu dijalektiku, treba u svom razumu razoriti sva školska pravila logike. Na primer, obična metoda:
Taj me čovjek ljubi, ali ja sam udana: dakle ga ne smem ljubiti.
Ženska metoda:
Ja ga ne smem ljubiti, jer sam udana, ali on me ljubi, dakle...
Tu dolazi nekoliko tačkica, jer razum više ništa ne govori, nego govore ponajviše jezik i oči, a odmah za njima srce, ako ga ima.
      Štoa li će biti ako ove beleške dođu jednom na oči kakvoj ženi? - "Kleveta!" viknuće ona ljutito.
     Otkad pjesnici pišu, a žene ih čitaju (na čemu im budi najdublja hvala), nazvali su ih toliko puta anđelima da su one u svojoj duševnoj jednostavnosti zaista poverovale tome komplimentu, zaboravljajući da su ti isti pesnici za novce Nerona nazivali polubogom.
     Ja ne bih smeo o njima govoriti s tolikom zlobom, ja, kojega osim njih niko na svetu ne ljubi; ja, koji sam uvek bio spreman da im žrtvujem mir, častoljublje i život... Ali ne tera mene ni gnev ni uvređena taština da trgam s njih onu čarobnu koprenu, kroz koju ih prozire samo vešto oko. Ne! Sve što ja o njima govorim, to me je moj hladni naučio um i srca mi patnja i bol.
       Žene bi morale želeti da ih svi muškarci tako dobro poznaju kao ja, jer ja ih sto puta više ljubim otkad ih se ne bojim i otkad sam upoznao njihove sitne slabosti. Zbilja: Werner je onomad žene usporedio sa začaranom šumom, o kojoj pripoveda Tasso u svom "Oslobođenom Jeruzalemu". "Tek što uđeš", veli on, "i već te sa svih strana salete takve neprilike, da te Bog sačuva: dužnost, ponos, pristojnost, javno mnenje, poruga, prezir... Samo ih ne treba gledati, već idi ravno; malo pomalo nestaje čudovišta i pred tobom se otvara tiha i svetla poljana, a usred nje cvate zelena mirta. Zato jao tebi ako ti na prvom koraku srce zastrepi i ako se osvrneš!"


24. juni


      Večeras se koješta dogodilo. Oko tri vrste od Kislovodska, u klancu kojim protiče Podkumok, ima stena koja se zove "Prsten". To su vrata što ih je priroda načinila; ona se dižu na visokom brežuljku, i sunce, kad zapada, baca kroz njih na svet svoj poslednji plameni pogled. Veliko je društvo na konjima pošlo onamo da motri zapad sunca kroz kameni prozor. Da pravo kažem, nikome od njih nije bilo sunce na pameti. Ja sam jahao kraj kneginjice; kad smo se vraćali kući, trebalo je preći preko Podkumoka na gazu. Gorske su rečice, pa i najmanje, opasne - osobito zato što im je dno pravi kaleidoskop. Svaki se dan menja od snažnih valova - gde je juče bio kamen, danas je jama. Ja primih kneginjičina konja za uzde i povedoh ga u vodu, koja nije dopirala iznad koena, i mi se stadosmo polako kretati koso uz vodu. Poznato je, kad prelaziš preko brze rečice, da ne smeš gledati u vodu, jer te odmah uhvati vrtoglavica. Zaboravio sam to reći kneginjici Mary.
        Bili smo već na sred reke, gde je struja najbrža, kad li se ona ujedanput zaljulja na sedlu. "Zlo mi je!" - reče slabim glasom... Ja se brzo nagnem k njoj i obujmim joj rukom vitki struk.
- Gledajte gore - šapnuh joj - nije ništa, ne bojte se; ja sam s vama.
      Ona dođe k sebi i htede mi se izmaći iz ruke, ali ja sam još snažnije obujmio njezino nježno, meko telo; moj se obraz gotovo doticao njezina koji je sav plamtio.
- Šta radite sa mnom?... Bože moj!...
        Nisam se osvrtao na njen strah i zabunu i moja usta dirnuše njezino nežno lice. Ona zadrhta, ali ne reče ništa. Jahali smo otraga i niko nije toga video. Kad smo stigli na obalu, svi odjuriše kasom. Kneginjica zaustavi svoga konja, a ja ostadoh uz nju. Bilo je očito da je uznemiruje moja šćutnja, ali ja sam naumio ne kazati ni rieči - od radoznalosti. Hteo sam videti kako će se izvući iz tog mučnog položaja.
- Vi me ili prezirete ili vrlo ljubite - reče ona napokon glasom u kojemu je bilo suza. - Možda mi se hoćete narugati, smutiti mi dušu, a onda me ostaviti... To bi bilo tako podlo, tako kukavno, da bi i sama pomisao... O ne! Zar ne - dometnu ona glasom punim nežnog poverenja - zar ne - da u meni nema ništa takvo što bi mi oduzimalo poštovanje? Vaš drski postupak... moram, moram vam ga oprostiti, jer sam ga dopustila... Odgovarajte, govorite, hoću čuti vaš glas!...
     U poslednjim rečima bilo je toliko ženske nestrpljivosti da sam se nehotice nasmešio. Na sreću se stalo smrkavati... Ja nisam ništa odgovorio.
- Vi ćutite? - nastavi ona. - Možda hoćete da vam ja prva kažem da vas ljubim... - Ja sam ćutiao...
- Hoćete li to? - nastavi ona, okrenuvši se naglo k meni... U njenu odlučnom pogledu i glasu bilo je nešto strašno...
- Zašto? - upitam ja i slegnem ramenima.
           Ona ošinu konja bičem i odjuri uzagrepce uskim, opasnim putem. To se tako naglo dogodilo da sam je jedva dostigao, i to tek onda kad se već pridružila ostalom društvu. Sve do kuće neprestano je govorila i smejala se. U njenim je kretnjama bilo nešto grozničavo - mene nije ni jedan put pogledala. Svi su opazili to neobično veselje. I kneginja se u sebi radovala, gledajući svoju kćer - a kći ima samo nervni napadaj, noćas neće moći spavati i plakaće. Ta me pomisao napunja neshvatljivom nasladom. Ima trenutaka kad shvatam vampira... A kad tamo, zovu me još dobrim momkom, a i ja želim da me tako nazivaju!
        Dame sjahaše s konja i pođoše kneginji. Ja sam bio uzbuđen, pa sam odjahao u goru da razagnam misli što su mi se u glavi nakupile. Rosna je večer mirisala opojnom svežinom. Mesec se pomaljao iza tamnih visova. Svaki korak moga nepotkovanog konja razlegao se muklo tihim klancem. Kod slapa napojim konja, udahnem dva tri puta pohlepno sveži vazduh južne noći i krenem natrag. Jahao sam kroz seoce. Svetla prozora stadoše se gasiti; stražari na tvrđavnom bedemu i kozaci na okolnim stražarama dovikivahu otegnuto jedni drugima...
U jednoj od seoskih kuća, što stoji na kraju klanca, opazim neobičnu svetlost. Na mahove se razlegao neskladan govor i povici koji su odavali vojničku gozbu. Sjašem s konja i prikradem se do prozora. Kapak je bio slabo pritvoren, pa sam mogao videti ko se tu časti, i čuti razgovor. Govorilo se o meni.
Dragunski kapetan, ugrijan vinom, udario je šakom po stolu, tražeći da ga slušaju.
- Gospodo - reče on - tako to ne može biti. Pečorina treba naučiti pameti! Ti se petrogradski goluždravci uvek duvaju , dok ih ne udariš po nosu! On misli da je samo on živeo u svetu, zato što uvek nosi čiste rukavice i ulaštene čizme.
- Pa kako se drsko smeši! A onamo sam uveren da je kukavica - da, kukavica!
- I ja tako mislim - reče Grušnicki. - On voli sve svesti na šalu. Jednom sam mu toliko toga rekao da bi me drugi na mestu sasekao, ali Pečorin je sve okrenuo na šaljivu stranu. Ja ga dakako nisam pozvao na dvoboj, jer to je bila njegova stvar; a nisam se hteo ni mešati s njim...
- Grušnicki je zato na njega ljut, što mu je oteo kneginjicu - reče neko.
- Eto šta su izmislili! Ja sam zaista malko obilazio oko kneginjice, ali sam se odmah okanio, jer se neću ženiti, a moja mi načela ne dopuštaju da kompromitujem  devojku.
- Da, verujte mi, on je najveća kukavica, naime Pečorin, a ne Grušnicki. - Grušnicki je junačina, a osim toga mi je iskren prijatelj! - reče opet dragunski kapetan. - Gospodo! Zar ga ovde niko ne brani? Niko? Tim bolje! Hoćemo li iskušati njegovo junaštvo? To će biti za vas zabavno...
- Hoćemo - ali kako?
- Evo slušajte. Grušnicki se najviše ljuti na njega - njemu prva uloga! Uhvatiće se za bilo kakvu glupost, pa će Pečorina pozvati na dvoboj... Počekajte; u tom grmu leži zec... Pozvaće ga na dvoboj, dobro! Sve to - poziv, pripreme, uslovi - biće što svečanije i strašnije - to je moja briga! Ja ću biti tvoj sekundant, jadni moj prijatelju! Dobro! Ali evo u čemu je majstorija: u pištolje nećemo staviti zrna. Ja vam jamčim da će Pečorin strepiti - postaviću ih na šest koraka, trista mu! Pristajete li, gospodo?
- Sjajno smišljeno!... Pristajemo!... Zašto ne? - orilo se sa svih strana.
- A ti, Grušnicki?
      Ja sam teskobno čekao što će Grušnicki odgovoriti; hladna je zloba sa mnom ovladala kad sam pomislio kako sam mogao biti na porugu tim glupanima da nije bilo sretnog slučaja. Da Grušnicki nije pristao bio bih mu se bacio oko vrata. Ali on je neko vreme ćutao, a onda ustao sa svog mesta, pružio ruku kapetanu i rekao vrlo svečano: "Dobro, pristajem!"
        Teško je opisati kako je bilo zaneseno čitavo časno društvo.
Vratio sam se kući, a dušu su mi obuzimala dva različita osećaja. Prvi je bio tuga. Zašto me svi mrze, mislio sam. Zašto? Jesam li ja ikoga uvredio? Nisam. Zar sam ja jedan od onih ljudi koji ti postaju mrski čim ih ugledaš? Osećao sam kako mi je otrovna zloba malo pomalo napunila dušu. Čuvajte se, gospodine Grušnicki! - govorio sam, šetajući amo tamo po sobi - sa mnom nema šale. Skupo biste mogli platiti tu pohvalu svojih glupih drugova. Nisam ja vaša igračka!
      Celu noć nisam spavao. Kad sam ustao, bio sam žut kao naranča. Ujutro sretoh kneginjicu kraj bunara.
- Zar ste bolesni? - reče ona, pogledavši me pozorno.
- Noćas nisam spavao.
- Ni ja... Okrivila sam vas... možda bez razloga? - Ali ispovedite se, ja vam mogu sve oprostiti... - Zar sve?
- Sve... samo govorite istinu... samo brzo...
       Vidite, ja sam mnogo razmišljala, nastojeći da objasnim i opravdam vaše vladanje. Možda se bojite zapreka sa strane moga roda... to nije ništa - kad oni doznaju... (glas joj je zadrhtao) ja ću ih namoliti. Ili vaš položaj... ali znajte da ja mogu sve žrtvovati za onoga koga ljubim... Dajte, odgovorite brzo - smilujte se... vi me ne prezirete - zar ne?
        Ona me uhvati za ruku.
Kneginja je išla pred nama s Vjerinim mužem i nije ništa videla, ali su nas mogli videti bolesnici koji su šetali, najradoznaliji spletkari od svih radoznalih, i ja brzo iz njene ruke izvučem svoju ruku, koju je ona strasno držala.
- Reći ću vam svu istinu - odgovorih kneginjici. - Neću se opravdavati, neću objašnjavati svoj postupak. - Ja vas ne ljubim.
        Njene usne malo problediše.
- Ostavite me - reče tiho, da se jedva čulo. Ja slegnem ramenima, okrenuh se i odoh.


25. juni


        Ponekad prezirem sam sebe... Ne prezirem li zato i druge?... Postao sam nesposoban za plemenite nagone; bojim se da ne budem sam sebi smešan. Drugi bi na mom mestu pružio kneginjici son coeur et sa fortune, ali nada mnom ima reč ženidba - neku čarobnu moć. Ljubio ja ženu ma kako strasno - ako mi ona samo natukne da je moram uzeti za ženu - ode ljubav! Srce mi se pretvara u kamen i više ga ništa neće nanovo zagrejati. Spreman sam na svaku žrtvu osim ove... staviću dvadeset puta na kocku svoj život, čak i svoju čast... ali slobode svoje neću prodati. Zašto mi je tako mila? Šta je za mene u njoj? Kuda se ja spremam? Štoa očekujem od budućnosti?... Zaista, baš ništa. To je kao neki prirođeni strah, neka neshvatljiva slutnja... Ima ljudi koji se strašno boje pauka, žohara, miševa... Da kažem pravo? Dok sam još bio dete, gatala je o meni neka starica mojoj majci. Prorekla mi je smrt od zle žene. To me je onda duboko dirnulo, u duši mi se rodila neodoljiva odvratnost prema ženidbi... Ali nešto mi govori da će se njeno proroštvo ispuniti; no ja ću barem nastojati da se to dogodi što kasnije.


26. juni

       Jučer je došao ovamo čarobnjak Apfelbaum. Na vratima restauracije pojavio se dugačak plakat, koji je javljao vrlo poštovanim opštinarima da će gore spomenuti divni čarobnjak, akrobata, khemičar i optičar imati čast na današnji dan u osam sati naveče dati sjajnu predstavu u dvorani plemićkoga kazina (inače - u restauraciji); ulaznice po dva rublja i po.
        Svi se spremaju poći gledati-divnog čarobnjaka; čak je i kneginja Ligovska uzela ulaznicu, iako joj je kći bolesna.
      Posle ručka prolazio sam pokraj Vjerinih prozora; ona je sedela na balkonu sama. Pred noge mi padne pismo:
"Večeras u devet sati dođi k meni velikim stepenicama; muž mi je otišao u Pjatigorsk i vratiće se tek sutra ujutro. Mojih slugu i sobarica neće biti kod kuće; svima sam dala ulaznice, pa i kneginjinim slugama. - Čekam te; dođi svakako."
Aha! pomislim - napokon je ipak izašlo na moju.
       U osam sati pođoh gledati čarobnjaka. Publika se skupila oko devet sati i prikazivanje je počelo. U poslednjim redovima stolica video sam Vjerine i kneginjine lakaje i sobarice. Bili su tamo svi do jednoga. Grušnicki je sedeo u prvom redu s lornjonom. Čarobnjak se svaki put obraćao  njemu, kad god bi mu trebao džepni rubac, sat, prsten i drugo.
       Grušnicki me već neko vreme ne pozdravlja, a večeras me je dva put dosta drsko pogledao. Sve će mu se to računati, kad dođe dan obračuna. Bilo je blizu deset sati kad sam ustao i izišao.
       U dvorištu je bilo tamno, nisi vidieo ni prsta pred nosom.
         Teški, hladni oblaci ležali su na vrhuncima okolnih brda; samo kadikad zašumio bi slab vetrić u vrhovima jablanova oko restauracije. Kod prozora se skupilo mnogo sveta. Ja siđem nizbrdo i ubrzam korak. Najednom mi se učini kao da neko ide za mnom. Stanem i obazrem se. U tami se nije ništa moglo razabrati, no ipak iz opreznosti obiđem oko kuće kao da se šećem. Kad sam prolazio kraj kneginjinih prozora, začujem opet korake iza sebe; čovek, ogrnut kabanicom, protrča pokraj mene. To me je uznemirilo, no ipak se došuljam do ulaza i potrčim uz tamne stepenice. Vrata se otvoriše, a maljušna me ručica uhvati za ruku...
- Nije te niko video? - prošapta Vjera, privivši se k meni. - Niko.
- Veruješ li sada da te ljubim? O! dugo sam oklevala, dugo sam se mučila... ali ti radiš iz mene sve što hoćeš.
        Srce joj je snažno udaralo, ruke su joj bile hladne kao led. Započeše se ljubomorni prekori i tužbe; zahtevala je od mene da joj kažem svu istinu, i govorila da će pokorno podneti moju promenu, jer joj je jedino do moje sreće. Nisam tome posve verovao, ali sam je umirio zakletvama, obećanjima i koječim drugim.
- Ti se dakle nećeš ženiti s Mary? Ne ljubiš je?... A ona misli... znaš, ona je do ludila zaljubljena u tebe, jadnica...

• Ljermontov Mihail, Heroj našeg vremena  (1 deo)
• Ljermontov Mihail, Heroj našeg vremena ( 2 deo)   
• Ljermontov Mihail, Heroj našeg vremena (3 deo)