Etnograf, Jorge Luis Borges

Slučaj su mi ispričali u Texasu, ali se zbio u nekoj drugoj državi. Ima samo jednog protagonistu, ali u svakoj priči ima na hiljade junaka, vidljivih i nevidljivih, živih i mrtvih. Zvao se, mislim, Fred Murdock. Bio je visok, kakvi jesu Amerikanci, ni plav ni smeđ, oštra profila, škrt na riječima. Ništa posebno ne beše na njemu, čak ni ona hinjena posebnost svojstvena mladima. Prirodno smeran, imao je poverenja u knjige i u one što ih pišu. Bio je u dobi kad čovek još ne zna ko je i spreman se prepustiti onome što mu slučaj ponudi: perzijskoj mistici ili neznanom poreklu mađarskog jezika, ratnim pustolovinama ili algebri, puritanizmu ili orgijama. Na Univerzitetu  su mu savetovali studije urođeničkih govora. U nekim zapadnim plemenima održali su se neki ezoterični obredi; njegov profesor, čovek poodmakle dobi, predloži mu da ode živeti u jedan indijanski logor, te da promatra obrede i dozna tajnu što je vrači otkrivaju posvećenima. Po povratku je trebalo da napisaše tezu što će je Institut objaviti. Murdock je to spremno prihvatio. Jedan od njegovih predaka beše umro u borbama oko granice; ta davna nezgoda njegova roda postade sada vezom. Svakako, predvideo je poteškoće koje može da očekuje; morao se potruditi da ga crvenokošci prihvate kao jednoga od svojih. Uputio se u dugotrajnu pustolovinu. Više od dve godine stanovao je na otvorenom, pod kožnim šatorom ili izložen nepogodama. Ustajao bi pre zore, legao s mrakom, te započeo sanjati na jeziku koji ne beše jezik njegovih otaca. Navikao je svoje nepce na opore okuse, pokrivao se čudnim krpama, zaboravio je prijatelje i grad, a počeo je i razmišljati na način koji je njegova logika odbijala. Prvih meseci naukovanja vodio je poverljive beleške, koje je zatim uništio, možda da ne pobudi sumnju drugih, a možda zato što mu više i nisu trebale. Na završetku razdoblja namenjenog vežbanju moralne i fizičke spremnosti, svećenik mu naredi da zapamti svoje snove te da mu ih izjutra poveri. Ustanovio je da za punog meseca sanja bizone. Poveri te svoje višekratne snove svom učitelju; on odluči da mu otkrije svoje tajno znanje. Jednoga jutra, ne oprostivši se ni od koga, Murdock pobeže.

U gradu je osetio čežnju za onim prvim večerima na otvorenom, za kojih je, bar neko vreme, osećao čežnju prema gradu. Uputi se u profesorov kabinet i kaza mu kako zna tajnu, ali je, ipak, odlučio da je ne objavi.

- Veže li vas zakletva? – upita drugi.
- To nije moj razlog – kaza Murdock. – U tim sam krajevima naučio nešto što ne mogu izreći.
- Možda je engleski jezik nedostatan? – primeti drugi.
- Ništa od toga, gospodine. Sad kad imam tajnu, mogao bih je izraziti na sto različitih i čak proturečnih načina. Ne znam kako da vam kažem da je tajna dragocjena i da mi sada nauka, naša nauka, izgleda sasvim ništavnom.
Dodade nakon kraće pauze:
- Tajna, uostalom, ne vredi koliko putevi što me do nje dovedoše. Te putove treba proći.
Profesor mu hladno reče:
- Izvestiću Veće od vašoj odluci. Kanite li živeti među Indijancima?
Murdock se usprotivi:
- Ne. Možda se neću vratiti. Ono što su me ljudi tamo naučili vredi na bilo kom mestu i za bilo kakvu prigodu.
Takav je bio, u srži, razgovor.
Fred se oženio, zatim rastavio i danas je jedan od knjižničara na univerzitetu Yale.

(preveo Tonko Maroević)