Alea: nauka

Mary Anning bila je britanska sakupljačica fosila i paleontologinja. Proslavila se pronalaskom važnih fosila iz doba jure koje je otkrila na liticama jugozapadne engleske obale. 1811. godine njen brat Joseph je primetio kostur "krokodila" na primorskoj litici u blizini Lajm Ridžisa u Engleskoj. Mary, koja je tada imala 11 godina, otkopala je lobanju i 60 pršljena kako bi ih prodala privatnom kolekcionaru za 25 funti. Medutim, to nije bio kostur krokodila, već guštera ribe, koji je kasnije nazvan ihtisaorus. Uzorak koji je otkrila zajedno s bratom pružio je podatke za prvi rad o ihtiozauru.

Zaslužna je za otkriće i prvog britanskog pterodaktila, otkrila je i nacrtala prvi celoviti primerak plesiosaura; njeno otkriće fosiliziranog izmeta omogućilo je istraživanja prehrane drevnih životinja; otkrila je fosilnu ribu koja je premostila morske pse i zrake. Sve je to postigla pre svog tridesetog rođendana.
Njena su otkrića promenila shvatanje preistorijskog perioda.

pterodaktil

Ova sjajna naučnica rođena je (21. maj 1799.-9. mart 1847) u malom turističkom mestu Lyme Regis u Dorsetu u Engleskoj u siromašneoj porodici uz desetero desetero braće i sestara, no zrelo doba doživeli su samo ona i njen stariji brat Joseph. Marijini su roditelji pripadali Kongresnoj crkvi koja je mnogo učinila za obrazovanje svojih vernika. Počevši s otprilike osam godina, Mariju su u nedeljnoj školi učili čitati i pisati.

Maryin otac Richard, po zanimanju stolar nije uspevao da zaradi puno novca. Kuća koju su unajmili bila je blizu mora, tako blizu da ju je ponekada, tokom oluje poplavilo more. Oluje, međutim, nisu bile posve loša stvar - one su porodici bile izvor dodatnog prihoda.
Mali gradić Lyme Regis smešten je na onome što se danas naziva obala Jurja. Obala se postepeno uzdiže nad morem, a oluje redovno uzrokuju urušavanje delova obalnih litica, oslobađajući fosile iz stena položenih pre oko 200 miliona godina tokom Jurske ere.

U novembru 1810., kada je Mary imala 11 godina, a Joseph 14, njihov otac umro je od tuberkuloze. Umro je u dugovima, tako da se porodica suočila ne samo s gubitkom svog hranitelja, već i s dodatnom teškoćom vraćanja duga. Između 1811. i 1816. porodica je dobvjala pomoć za siromašne; to je bilo malo novca, hrane ili odeće. Anningi nisu jedini trebali finansijsku pomoć; ovo je bilo vreme gladi za mnoge Britance. Hrana je postala neobično skupa zbog ratova Napoleona Bonapartea za osvajanje Evrope. Štaviše, Britanija i veći deo Evrope i Severne Amerike doživeli su najhladniju deceniju što je smanjilo prinose useva - hladno vreme uzrokovano je erupcijama vulkana u tropima 1809. godine i, posebno, erupcijom planine Tambora 1815. - jednom od najvećih erupcija u istoriji.

ihtisaorus Mary Aning

Porodica nije poznavala druge veštine, osim veštine pronalaska fosila koje su Mary i Joseph pokupili od svog oca. Živeli su od pronalaženja malenih fosila ispod litica, koje je njihova majka prodavala na malom štandu bogatim turistima. Krajem 1811. godine Joeph je pronašao lobanju ihtiozaura. Nekoliko meseci kasnije Mary, koja je imala samo 12 godina, pronašla je ostatak kostura. Ovo je bilo izuzetno značajno otkriće i za to su deca bila dobro plaćena, iako nedovoljno da bi se porodica izvukla iz financijskih problema. Otkriće Josepha i Marye korišteno je kao osnova za prvi naučni rad o ihtiozauru, koji je 1814. u časopisu Everard Home. Mladi pronalazači fosila nisu dobili priznanje u časopisu. Gospoda naučnici su smatrali da deci jedino treba platiti. Većina kasnijih otkrića Mary opisanih u naučnim radovima takođe joj nisu pripisana.

ihtisaorus

1819. ihtisaorus, koga su otkrili otkrio Joseph i Mary izložen je u Britanskom muzeju u Londonu.
Pronaći najbolje fosile na obali Jurja bio je opasan posao. Mary je trebala tražiti među stenama koje su tek pale s litica. Pad jedne stene često je brzo pratio drugi. Marijin kućni ljubimac nastradao je upravo obrušavanjem kamenja, a i sama Mary je zadobila niz ozbiljnih povreda . Ipak je nastavljala. Bila fizički i psihički vrlo snažna. O tom događaju je pisala svom prijatelju :

" Možda ćeš se nasmejati kad ti napišem da me smrt mog starog vernog psa prilično uznemirio, litica je pala na njega i ubila ga u trenu pred mojim očima, i blizu mojih nogu. Bio je to tren između mene i iste sudbine. "

Vremenom se Mary, osim traženja i prikupljanja fosila, počela interesovati za naučni pristup svom radu, čitajući naučne radove i upoznajući se sa anatomijom ali i naučnim terminima koji su se koristili u tim radovima. Bio je to naporan rad za mladu ženu sa malo obrazovanja. Međutim, s velikom je marljivošću proučavala i naučila terminologiju. Čak je učila francuski jezik da bi mogla čitati dela Georgesa Cuviera, eminentnog biologa i paleontologa.
Upsela je da savlada način na koji muzeji pripremaju uzorke za izlaganje, a postala je i stručnjak za osetljivo delo uklanjanja fosiliziranih kostiju iz stena, zatim rekonstrukciju kostura.

1821. pitanje starih fosila dobija novei značaj. Mary je pronašala tri fosilizovana ihtiozaurska kostura, u rasponu od 5 do 20 stopa. Sada je radila na čelu nove naučne discipline koja je počela da koristi fosile kako bi otkrila Zemljinu istoriju. 1822. godine Henri de Blainville dao je ovom novom polju ime: paleontologija.
Umetnik i kolekcionar fosila George Cumberland je 1823. opisao je pronalazak Mary ihtiozaura.

" Najfiniji primerak fosilnog Ichthyosaurusa ikada pronađenog
u Evropi ... u potpunosti dugujemo istrajnoj industriji mlade fosilistice, imena Anning ... i njezinojm opasnom poslu.
Njenim naporima dugujemo skoro sve fine primerke
Ichthyosauri-a iz velikih kolekcija."
U decembru 1823., u dobi od 24 godine, Mary je prvi put otkrila kompletan kostur Plesiosaurusa. Ovo je bilo zaista neverovatno otkriće - toliko upečatljivo da su mnogi naučnici odbili da poveruju da je takvo stvorenje ikada postojalo. Georges Cuvier, čija je dela Anning, zahvaljujući učenju francuskog proučavala, proglasio je fosil lažnim. Glava je bila previše sićušna da bi ikada pripadala telu, rekao je.

A sketch of a Plesiosaur by Mary Anning, 1824. From original manuscripts held at the Natural History Museum, London. © The Natural History Museum, London

Najveća publika, koju je ikada videlo Londonsko geološko društvo, okupila se kako bi se videlo stvorenje. Ljudi su dolazili izdaleka u Lyme Regis, željni da ga vide. Nakon što je Cuvier pregledao fosilizirano stvorenje, izjavio je:

"To je najčudesnije stvorenje ikad otkriveno."

Ovo otkriće lansiralo je ime Mary u svet nauke. Bogata Lady Harriet Silvester, napisala je u jesen 1824. godine

"Ona ( Mary se tako temeljito upoznala sa naukom da onog trenutka kada pronađe bilo kakve kosti ona zna kojoj vrsti pripadaju. Ona fiksira kosti na okvir pomoću cementa, a zatim izrađuje crteže i ugravira ih… stigla je do tog stepena znanja da može pisati i razgovarati s profesorima i drugim pametnim ljudima na tu temu, i svi priznaju da se ona razume više u ovu nauku nego iko drugi u ovom kraljevstvu."

Modern depiction of Plesiosaurus dolichodeirus by Dmitry Bogdanov.

Mary je do 1828. godinie obznanila niz velikih otkrića. Prvo je tu bila vrećica s tintom Belemnoidea ( Inkbag) . Belemnoidea su bila bića sa 10 pipaka koja su mogla izbacivati tintu u vodu, slično modernim lignjama ili sipama. Anning je otkrio činjenicu da poseduju vrećice s tintom i da su sposobne prskati tintu.
Anning je otkrila, takođe, da je tinta u vrećama preživela fosilizaciju te da se i dalje može koristiti u olovkama. Ovo je povećalo broj posetilaca u Lyme Regisu, a ljudi su dolazili da vide ovo drevno prirodno čudo. Umetnici u gradu počeli su upotrebljavati tintu Belemnoidea za crtanje fosila pronađenih u tom području.

1824. godine pronašla je primere fosilizovanog izmeta životinja, iako nije bila sigurna u ono što je pronašla. 1828. je pronašla je više tih "predmeta" u trbuhu ihtiozaura. Otkrila je sda se tome nalaze riblje kosti i ljuske i tako zaključila da je reč o fosilizovanom izmetu. Proučavanje sadržaja fosiliziranog izmeta omogućilo je naučnicima da se upoznaju sa prehranom životinja pre stotine miliona godina.

1828. otkrila je prvi pterosaur - letećieg gmizavca - pronađenog izvan Nemačke.
Njeno je otkriće bilo prvo otkriće roda Dimorphodon.

1829, godine Anning je pronašla potpuniji primerak od Plesiosaurusa otkrivenog 1823.
Sledi Ootkriće Squaloraje - izumrle ribe koja je, činilo se, bila delom riba, delom morski pas.

Teorija Charlesa Darwina i Alfreda Russela Wallacea prirodnim odabirom ležala je gotovo 30 godina u budućnosti. Naučnici su pokušavali shvatiti šta im fosili govore o istoriji prirode.

1830. godine Anning je otkrila jedno od svojih najpotpunijih i najlepših fosilizpovanih stvorenja - Plesiosaurus macrocephalus. fosila izložena je u Natural History Museum u Parizu.

Te godine je geolog Henry De la Beche naslikao je prvi popularni prikaz predistorijskog života, temeljen na otkrićima Mary. Slika je prikazala životinje različite od poznatih životinja savremenog sveta. Sve više je bilo ljudi koji su počeli razmišljati o procesima koji su uzrokovali nestajanje vrsta koje su nekad naseljavale Zemlju i zamenile ih novim vrstama.

Anning je bila odani hrišćanin. Živela je u vremenu kad su mnogi ljudi verovali u doslovno tumačenje Biblije Jamesa Usshera po kom je Zemlja stvorena 4004. godine pre Hrista. Mnogi su također verovali da je sve u svemiru napravljeno u roku od nedelju dana.

1833. Anning je rekla velečasnom Henryju Rawlinsu i njegovom sinu Franku da fosili koje je pronašla u različitim slojevima pokazuju da su životinje stvorene i da su postojale u različitim epohama. Kasnije je velečasni Rawlins odbio da dalje razgovara o tom problemu. Iako nije verovala u Ussherovo doslovno tumačenje Biblije, Anning je ceo život bila posvećena crkvi - prvo Kongregacijskoj crkvi, a zatim Engleskoj crkvi .

1838 . Britansko udruženje za napredak nauke počelo je Mary plaćati mali prihod. Iako je bila trgovački trgovac fosilima koji nikada nije objavio ni jedan naučni rad, njen je rad bio od presudne važnosti pa je udruženje smatralo da je prikladno osigurati joj prihod. I pored toga ona je živela siromašno.

1846. godine Mary je obolela od raka dojke, pa je Geološko društvo Londona prikupljalo priloge kako bi joj pomoglo u troškovima lečenja. Mary je prerano završila svoj težak život u siromaštvu i neprestanoj borbi za bolje sutra, bez pravog i značajnog priznanja za sve što je učinila za doprinos nauci. Umrla je u 48. godini. Posthumno su joj odana brojna priznanja, neka odmah nakon smrti, a neka znatno kasnije.

Danas se Meri Aning smatra začetnicom geologije, iako Londonsko geološko društvo nije priznavalo žene naučnice ni 50 godina nakon njene smrti te su se
u njeno vreme drugi okitili slavom ove Britanke, dok je ona prodavala fosile da bi zarađivala za život. Iako je znala o fosilima više nego mnogi učeni naučnici toga doba, njezino mišljenje nije bilo cenjeno i većina Marynih otkrića završila je u muzejima s potpisom anonimnog pronalazača. Ona je doduše bila poznata u geološkim krugovima Velike Britanije, Evrope i Amerike, ali kao žena nije imala pristup u Londonsko geološko društvo. Nije uspela objaviti niti jedan članak već je jedini pisani trag s njezinim potpisom koji je obljavljen u Magazine of Natural History bilo njeno pismo uredniku tog časopisa u kom iznosi svoju sumnju u neke njegove tvrdnje.
Godine su prolazile, a ime Mary Anning je polako je bledelo, što zbog njezinog pola, što zbog društvenog statusa zbog kojeg je vladalo uverenje da siromašna i neobrazovana žena nikako ne može imati znanja i veštine neophodne za takva otkrića. Tek 1840. godine prvi put je fosil nazvan u njenu čast: Acrodus anningiae (vrste praistorijskih riba).

1846. godine Mary je obolela od raka dojke, pa je Geološko društvo Londona prikupljalo priloge kako bi joj pomoglo u troškovima lečenja. Mary je prerano završila svoj težak život u siromaštvu i neprestanoj borbi za bolje sutra, bez pravog i značajnog priznanja za sve što je učinila za doprinos nauci. Umrla je u 48. godini. Posthumno su joj odana brojna priznanja, neka odmah nakon smrti, a neka znatno kasnije.
izvor

19. 11. 2016.

Žene u nauci- matematika

U 18. i 19. veku žene počinju da se profesionalno bave i matematikom. Najpoznatije među njima su već pomenute Marija Gaetana Anjezi i Emili di Šatle Lomon, zatim Sofi Žermen, Sofija Kovalevska i, na prelasku u 20. vek, Emi Neter (Hernion, 1997).
Među prvim ženama koje su objavljivale radove iz matematike bila je Sofi Žermen (Sophie Germain, 1776–1831). Poticala je iz građanske porodice i bila jedna od malobrojnih neudatih žena koje su se u to vreme bavile naukom. Za svoj rad imala je podršku oca, koji ju je izdržavao tokom života. Sama je naučila osnovnu matematiku, grčki i latinski da bi mogla da čita Njutnove i Ojlerove 46) radove. Žermen je pohađala Politehničku školu (Ecole Politechnique, osnovana 1775) u Parizu kod čuvenog matematičara Lagranža 47) , a radove iz matematike objavljivala je pod pseudonimom Leblanc. Izvela je dokaz o ne/rešivosti Fermaove 48) teoreme, postavila jednačine koje matematički opisuju fenomen elastičnosti, radila na teoriji brojeva. Blisko je sarađivala sa najpoznatijim
matematičarima toga doba, Košijem 49), Furijeom 50) i Gausom.51 Zvali su je Hipatija
18. veka (Dahan, 1991; Olsen, 1974; Maisel i Smart, 1997).

Sophie Germain

Najpoznatija žena u istoriji matematike sigurno je ruskinja Sofija Vasiljevna Kovalevska (Сo´фья Васи´льевна Ковале´вская, 1850–1891). Obrazovala se pod strogim nadzorom roditelja – na časove kod privatnih tutora sa Pomorske akademije u Sankt Peterburgu išla je u pratnji majke. Pošto joj roditelji nisu dozvolili da studira u Nemačkoj, jer u Rusiji tog vremena to nije mogla, udala se i sa mužem Vladimirom emigrirala iz Rusije. Bio je to jedan od mnogobrojnih tzv. brakova iz računa u to vreme – devojke su morale da se udaju da bi mogle bez dozvole roditelja, a uz dozvolu muža, da se obrazuju i bave naukom.

Rezultat slika za Sofija Vasiljevna Kovalevska

Соня Круковски-Ковалевская

Vladimir Kovalevski je studirao paleontologiju, ona fiziku i matematiku, prvo na Univerzitetu u Hajdelbergu, gde je dobila posebnu dozvolu da prisustvuje predavanjima, kasnije na Univerzitetu u Berlinu, gde joj je ta dozvola uskraćena, pa je uzimala privatne časove kod profesora tog univerziteta. Na Univerzitetu u Getingenu 1875. odbranila je doktorat in absentia, s obzirom na to da ženama nije
bilo dozvoljeno da javno brane svoje radove pred univerzitetskim komisijama. Njen naučni rad je bio izuzetno plodan: bavila se teorijom parcijalnih diferencijalnih jednačina (danas je poznata Koši-Kovalevska teorema), integralima, proračunom Saturnovih prstenova, fizikom kristala. Prva je u matematiku uvela vreme kao složenu promenljivu. Za rad o rotaciji čvrstog tela 1886. dobila je Prix Boden Francuske akademije nauka. Postala je 1889. prva žena profesor i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu, a kasnije i profesorka matematike na Stokholmskom univerzitetu, uprkos protivljenju javnosti, i urednica poznatog časopisa Acta mathematica. Po njoj su ime dobili jedan krater na Mesecu i jedan asteroid (Olsen, 1994; Grinstein i Cambell, 1987; Wilson, 1997; Hernion, 1997).

Amalie Emmy Noether

Na prelazu vekova živela je i radila Emili Neter (Amalie Emmy Noether, 1882–1935), rođena u Erlangenu, u Nemačkoj. Otac joj je takođe bio matematičar, a majka, muzičarka, podržavala ju je u izboru matematike kao profesije. Karijeru je počela kao nastavnica Više devojačke škole, ali se 1903, čim se ta mogućnost otvorila, upisala na univerzitet. Doktorat iz matematike odbranila je 1907, a dve
godine kasnije postala je članica Nemačke unije matematičara. Međutim, sve do 1915. volontirala je u Matematičkom institutu u Erlangenu i povremeno držala predavanja umesto oca, jer kao žena to nije mogla. Prvi stalni posao dobila u Institutu u Getingenu, u koji je otišla na poziv čuvenog matematičara Hilberta 52).
U početku, i pored Hilbertove podrške, predavala je skoro tajno, zamenjujući ga na predavanjima kao njegova asistentkinja. Tek kasnije je, zahvaljujući zalaganju Hilberta i Alberta Ajnštajna, dobila položaj docentkinje. Pošto još uvek nije mogla javno da nastupa, 1918. na naučnom skupu matematičara u Getingenu, njen rad je pročitao kolega Feliks Klajn53. Osim sa Hilbertom, sarađivala je i sa drugim poznatim matematičarima toga vremena, pre svega sa Klajnom i Minkovskim 54)
(Sarton, 1936; Strojk, 1969).
Emili Neter je dala značajan doprinos matematičkoj osnovi Ajnštajnove opšte teorije relativnosti, u okviru koje je razradila dve teoreme bitne za matematičku podršku ove teorije i fizike elementarnih čestica. Njene studente su zvali neterovski dečaci, po njenoj teoremi za rešavanje nesimetričnih transformacija. Ostavila nam je veliki broj značajnih radova iz teorije grupa i algebre. Zbog svog jevrejskog porekla bila je prinuđena da 1933. emigrira u SAD , gde je posle dve godine umrla
(Milar i sar., 2003; Byers i Williams, 2006; Maisel i Smart, 1997).
Emili Neter je primer višestruke diskriminacije u nauci. Kao žena, Jevrejka, socijalistkinja i pacifistkinja, bila je diskriminisana po polu, nacionalnosti i političkim stavovima.

Winifred Edgerton Merril

Za razliku od Evrope, u SAD žene počinju profesionalno da se bave matematikom tek krajem 19. veka. Prva žena koja je odbranila doktorat iz matematike na Univerzitetu Kolumbija 1886. bila je Vinifred Edgerton Meril (Winifred Edgerton Merril, 1862–1951). Danas je matematika oblast u kojoj su žene ravnopravno zastupljene kako tokom studija, tako i u oblasti naučnih istraživanja.
Značajno ime u istoriji matematike jeste i mađarska matematičarka Roza Peter (Rosza Peter, 1905–1977). Radila je i živela u Budimpešti i, mada je danas skoro zaboravljena, njen doprinos teoriji funkcija veoma je značajan. Blisko je sarađivala sa poznatim matematičarima Turingom 55) i Gedelom 56), i sa njima dala značajan doprinos matematičkim osnovama teorije informacija i razvoju
kompjuterskog softvera. Doktorirala je 1935, a Drugi svetski rat je provela u Budimpeštanskom getu. Bila je veoma omiljena među svojim studentima, koji su je zvali tetka Roza (Maisel i Smart, 1997).

Pikeringove računaljke

Osnivanjem Kraljičinog koledža (1848) i Bedford koledža u Londonu (1849) otvorena je mogućnost da se i žene obrazuju u matematici i fizici, ali su u Engleskoj I dalje složeni astronomski proračuni koji su zahtevali vreme i strpljenje poveravani uglavnom astronomima početnicima. Kraljevsko astronomsko društvo u Londonu dozvolilo je ženama da prisustvuju predavanjima u prostorijama Društva tek 1835, a prve žene – redovne članice Društva primljene su tek 1916 (Meri Blag među prvima), po završetku Prvog svetskog rata, iako su, dok su se muškarci borili na frontovima, žene preuzele njihove profesionalne obaveze. Pre toga su prve počasne članice Kraljevskog društva bile Karolina Heršel i Meri Samervil (Milar i sar., 2003).

Karolina Heršel sa bratom Vilijamom, 1896 Lithograph.

Meri Samervil

Međutim, u SAD je mukotrpan rad na sistematizaciji i katalogizaciji nebeskih objekata krajem 19. veka direktor Harvardske opservatorije, Edvard Čarls Pikering,57) velikodušno prepustio ženama. U istoriji astronomije one su poznate kao Pikeringove računaljke, dok su ih na Harvardu zvali Pikeringov harem (Kohlstedt, 1999; Lankford i Slavigs, 1990; Welther, 1982).

Među njima je najpoznatija Vilijamina Fleming (Williamina Fleming, 1857–1911), koja je kod Pikeringa radila prvo kao kućna pomoćnica, a zatim kaoasistentkinja na opservatoriji. Otkrila je preko tri stotine promenljivih zvezda I više desetina nebula. Njenu stelarnu klasifikaciju dopunile su Eni Džamp Kenon (Annie Jump Cannon, 1863–1941) i Henrijeta Svon Levit (Henrietta Swan
Leavitt, 1868–1921), koja je 1902. ustanovila odnos između perioda zvezda i njihovog sjaja. To otkriće je omogućilo da se odredi udaljenost zvezda i otvorilo vrata teorijama Velikog praska i širenja vasione.
Za razliku od Vilijamine, Eni Kenon i Henrijeta Levit bile su akademski obrazovane. Eni Kenon je 1884. diplomirala na Velsli koledžu, a kasnije, uz majčinu finansijsku podršku, studirala je fiziku i astronomiju na Univerzitetu Redklif 58).
Bila je prva žena koja je dobila počasni doktorat nauka na univerzitetima Harvard i Oksford, 1925. godine. Priredila je poznate Draperove 59) kataloge sa 400.000 zvezda, kao i katalog promenljivih zvezda. Henrijeta Levit je takođe diplomirala fiziku i astronomiju na Redklif univerzitetu. U početku je samo volontirala na univerzitetskoj opservatoriji na Harvardu, ali je kasnije dobila i stalno zaposlenje (Welther, 1982; Byers i Williams, 2006; Milar i sar., 2003).

Maria Mitchell, painting by H. Dasell, 1851

Značajno ime za razvoj astronomije u SAD svakako je i Marija Mičel (Maria Mitchell, 1818–1889). Poticala je iz porodice kvekera i završila jednu od u to vreme mnogobrojnih „škola za mlade gospođice“, u kojoj je kasnije i sama bila upraviteljica. U početku se astronomijom bavila amaterski pomažući ocu u izradi astronomskih instrumenata, dok ju je on podučavao matematiku. Ipak, i bez akademskog obrazovanja, s obzirom na svoj doprinos razvoju astronomije, Marija Mičel je 1861.
postala profesorka astronomije na Vasar 60) koledžu za devojke. Bila je i prva žena među članovima Američke akademije nauka 61) i među prvim ženama izabrana je u Američko filozofsko društvo (1869). Kada je kao direktorka Vasar opservatorijesaznala da prima manju platu od svojih mlađih muških kolega, pobunila se protiv ove diskriminacije i uspela da se izbori za iste finansijske uslove. Kometa koju je otkrila 1847. nosi njeno ime (Comet Mitchell 1847VI) (Booker, 2007).

Pikering je u svojoj opservatoriji angažovao i Antoniju Mauri (Antonia Caetana Maury, 1866–1952), nećaku pomenutog Henrija Drapera. Ona je diplomirala na Vasar koledžu 1887. i zaposlila se u Harvardskoj opservatoriji, gde je radila u oblasti teorijske astrofizike. Posle sukoba sa Pikeringom, zato što mu je predočila greške u Draperovom kataloškom sistemu i predložila sopstvenu, korigovanu klasifikaciju zvezdanih spektara, napustila je opservatoriju 1891. godine. Ipak, po odlasku Pikeringa u penziju, vratila se i nastavila svoj rad, koji je doveo do značajnih otkrića u istraživanjima osobina binarnih zvezda. Klasifikacija stelarnih spektara Antonije Mauri je zvanično prihvaćena 1943. godine (Welther, 1982; Oglivie et al., 2000; Milar i sar., 2003).

Pikering je podstakao na bavljenje astronomijom i Saru Vajting (Sarah Whiting, 1846–1927), prvu ženu profesorku fizike na Velsli koledžu, i pozvao je da mu se pridruži u radu na razvoju novih tehnika u astronomskim istraživanjima. Kao rezultat te saradnje Vajting je osnovala Velsli opservatoriju (1900) i postala njena prva direktorka (Welther, 1982).

U 20. veku širom astronomija je širom otvorila vrata ženama, posebno u SAD , gde je do Drugog svetskog rata njih desetak odbranilo doktorate iz ove oblasti. Najpoznatije među njima su Doroti Vrinč (Dorothy Wrinch, 1894–1976), zaslužna za razvoj spektroskopije X-zraka, i Margaret Barbidž (Margareth Burbidge, 1919– ), koja je prva iznela ideju o kvazarima i sintezi elemenata u zvezdama. Margaret Barbidž je doktorirala astronomiju na Londonskom univerzitetu, a u Kraljevsko astronomsko društvo u Londonu izabrana je 1964. godine. Bila je i predsednica Američkog
astonomskog društva (1976–1978) (Rubin,1981, 1985; Oglivie et al., 2000).

Pomenimo i Helenu Hog (Helen Sanoyer Hogg, 1905–1993), koja je zajedno sa suprugom Frenkom radila najpre volonterski, a od 1957. i zvanično kao profesorka astronomije na Univerzitetu u Torontu. Bila je prva žena predsednica Odeljenja fizičkih nauka u Kraljevskom društvu Kanade (1960) i osnivačica Kanadskog astronomskog društva (1971). Značajan je njen rad na istraživanju
osobina promenljivih zvezda (Byers i Williams, 2006). Prva žena koja je odbranila doktorat iz astronomije na Univerzitetu Harvard (1925) bila je Sesilija Pejn Gapoškin (Cecilia Payne Gaposchkin, 1900–1979), čiji je doprinos razvoju savremene astrofizike danas opštepriznat. Školovala se u crkvenim školama i na Univerzitetu u Kembridžu, a presudnu ulogu na njen izbor
profesije imalo je predavanje britanskog astrofizičara Artura Edingtona (Arthur Eddington, 1882–1944) o teoriji relativnosti, koje je čula kao studentkinja. Posle završenih studija zaposlila se u Harvardskoj opservatoriji, a 1934. udala se za takođe poznatog astrofizičara Sergeja Gapoškina. Analizirajući zvezdane spektre, dokazala je da se zvezde sastoje skoro isključivo od vodonika i helijuma, i time postavila osnove stelarne astrofizike. Više puta je bila bezuspešno kandidovana za
člana Američke akademije nauka, a za prvu ženu profesora na Univerzitetu Harvard
izabrana je tek 1956. (Oglivie et al., 2000; Rubin, 2006).

Bez obzira na dugu tradiciju žena u astronomiji, čuvene opservatorije Maunt Vilson i Palomar u SAD tek su šezdesetih godina 20. veka dozvolile rad astronomkinjama, objašnjavajući to izolovanošću (opservatorije se nalaze u pustinjskim oblastima), dugim boravkom (iz praktičnih razloga, astronomi borave u opservatorijama po nekoliko meseci) i mogućim „problemima“ koji bi proistekli
iz toga što bi žene radile i živele u isključivo muškom okruženju. Iz sličnih razloga su nekada i mornari mislili da žena na brodu donosi nesreću. I Američka akademija nauka je tek 1978. izabrala za svoju članicu jednu astronomkinju. To je bila već pomenuta Margaret Barbidž.

Pre Margaret Barbidž u Akademiju su primljene 1925. prva žena lekar Florens Sabin ( Pre Margaret Barbidž u Akademiju su primljene 1925. prva žena lekar Florens Sabin (Florence Sabin, 1871–1953) i 1931. prva žena psiholog Margaret Floj Vošburn (Margaret Floy Washburn, 1871–1939). Dve godine posle toga doktorat iz psihologije odbranila je i prva Afroamerikanka Ines Beverli Proser (Inez Beverly Prosser, 1895–1934) na Univerzitetu u Sinsinatiju. Godine 1944. u Američku
akademiju nauka je primljena i treća žena – genetičarka Barbara Meklintok.

Dragana Popović
izvor
_________________________________________________

46) Leonard Ojler (Leonhard Euler, 1701–1783), švajcarski matematičar i fizičar; radio na razvoju infinitezimalnog računa i teorije grafova, dinamike fluida, optike i astronomije. Smatra se jednim od najplodnijih stvaralaca u istoriji matematike.
47) Žozef Luj Lagranž (Joseph Louis Lagrange, 1736–1813), francuski matematičar i astronom italijanskog porekla; značajno doprineo razvoju matematičke analize, teorije brojeva, i klasične mehanike.
48) Pjer de Ferma (Pierre de Fermat, 1601–1665), francuski matematičar amater; osim radova u oblasti teorije verovatnoće, postavio i jedan od najslavnijih nerešivih problema u istoriji matematike,
tzv. Fermaovu teoremu, za koju je jedno rešenje ponudio tek više od tri veka kasnije britanski matematičar Endrju Vajls (Andrew J. Wiles).
49) Luj Koši (Baron Augustin Louis Cauchy, 1789–1857), francuski matematičar, „otac“ kompleksne
analize i matematičke fizike.
50) Žozef Furije (Jean Baptiste Joseph Fourier, 1768–1830), francuski matematičar i fizičar, utemeljivač tzv. Furijeove analize; među prvima ukazao na efekat staklene bašte.
51) Johan Gaus (Johann Carl Friedrich Gauss, 1777–1855), nemački matematičar; jedan od najplodnijih matematičara u istoriji matematike; ostavio brojne radove na polju teorije brojeva, statistike, analize, geofizike, astronomije, optike i elektrostatike.
52) David Hilbert (David Hilbert, 1862–1943), nemački matematičar; formulisao Hilbertov prostor, i
postavio osnove funkcionalne analize; neprocenjiv je njegov doprinos Ajnštajnovoj teoriji relativnosti
i matematičkoj formulaciji kvantne mehanike.
53) Feliks Klajn (Felix Christian Klein, 1849–1925), nemački matematičar; značajni su njegovi radovi u oblasti teorije grupa i neeuklidske geometrije.
54) Herman Minkovski (Herman Minkowski, 1864–1909), nemački matematičar jevrejsko-litvanskog porekla; bavio se teorijom brojeva i matematičkom fizikom; tvorac četvorodimenzionog kontinuuma
prostor-vreme, ključnog pojma specijalne teorije relativnosti.
55) Alan Tjuring (Alan Turing, 1912–1954), engleski matematičar i kriptoanalitičar; njegovi radovi
postavili su osnove razvoja savremenih kompjutera i veštačke inteligencije.
56) Kurt Gedel (Kurt Goedel, 1906–1978), austrijski matematičar; autor brojnih radova u oblasti
matematičke logike, opšte teorije relativiteta i kosmologije.
57) Edvard Čarls Pikering (Edward Charles Pickering, 1846–1919), američki astronom i inženjer,
inovator na polju stelarne spektroskopije i fotometrije.
58) Univerzitet Redklif, osnovan je kao Radcliffe College (1879), i bio poznat kao ženski Harvard,
čiji je danas sastavni deo. Sa ovog univerziteta su izašle brojne spisateljice, feminističke teoretičarke
i aktivistkinje (Margaret Etvud/Margareth Atwood, Gertruda Stajn/Gertrude Stein, Nenci Čedorou
/Nancy Chodorow, Natali Dejvis/Natalie Davis, Kerol Giligen/Carol Gilligen, Rut Habard/Ruth Hubbard, Adrijen Rič/Adriene Rich, Mišel Rozaldo/Michelle Rosaldo, i druge).
59) Henri Drejper (Henry Draper, 1837–1882), američki lekar i astronom–amater. Posle njegove smrti njegova udovica En Dreper osnovala je Fond za razvoj astronomskih istraživanja, koji nosi njegovo ime.
60) Koledž Vasar (Vassar College) osnovao je 1861. kao ženski koledž vlasnik pivare i američki industrijalac Metju Vasar (Matthew Vassar). Od 1969. godine, koledž mogu da pohađaju i muškarci. Prva upraviteljica koledža bila je Marija Mičel, postavljena 1865. godine. Bio je jedan od prvih koledža u Americi koji je uveo kurseve ženskih studija (1974). Roman Grupa (Group, 1963) koji je napisala Meri Mekarti (Mary Mc Carthy, 1912–1989), jedna od studentkinja Vasara, bio je nezaobilazno feminističko štivo tokom sedamdesetih godina 20. veka.
61) Američka nacionalna akademija nauka (National Academy of Science) osnovana je ukazom
predsednika Abrahama Linkolna 1863. godine. Otada je imala dvadeset jednog predsednika, među
kojima nema nijedne žene.

31. 1. 2016.

Atanasije Stojkovič (1773–1832).

odlomak iz teksta : Jevanđelje po Atanasiju

Atanasije Stojkovič (1773–1832).

Ako ste koji put i čuli za njega, teško da ste ga zapamtili kao sledbenika Dositeja Obradovića i srpskog prosvetitelja koji je napisao prvi umetnički roman u srpskoj kulturi, utemeljio prirodne nauke i napisao trotomno delo Fisika, originalni i sistematični pregled Njutnove fizike iz koga su se početkom XIX veka obrazovale prve generacije srpskih naučnika. Prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima na kraju XVIII i početku XIX veka, bio je prvi pravi ovdašnji naučnik, čija je profesorska karijera najdalje stigla, a njegov intelektualni ugled bio toliki da je bacio senku na čitav vek duhovnog razvoja tada najmlađe evropske nacije. Međutim, pokazaće se – nedovoljno daleko.

OGNJENE ČESTICE:

Bez ideje da iole žalimo nad tim, Stojkovič se danas imenom i prezimenom pominje gotovo samo u najtežim kviz pitanjima. U najvećim srpskim gradovima (izuzmemo li njegovu rodnu Rumu) retko postoje i ulice sa imenom Atanasija Stojkoviča. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovičevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime. I dok Vukovi portreti, bez sumnje zasluženo, vise u svakoj drugoj učionici u kojoj se govori i uči na srpskom jeziku, slika o Stojkoviču, zapravo postoji, ali je negativna. U našoj slici istorije iz doba uoči i posle Prvog srpskog ustanka tu i tamo se pojavljuje i jedna ružna epizoda, nekakav čangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, prevrtljiv i zlonameran kritičar narodnih tradicija – stereotip jedne nazadne i dekadentne kulture zapravo proizveden po uzoru na Atanasija Stojkoviča.
Ne može biti da je reč samo o zaboravu ili nerazumevanju teksta pisanog pre jezičke reforme. Slučaj Atanasija Stojkoviča, naime, bitno je komplikovaniji. Šta nije bilo u redu sa njim? Naizgled ništa. Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je "gramatikalne latinske" škole, potom otišao na zanat, da bi se vratio nauci i neko vreme radio kao učitelj u Rumi. Nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije.
Uoči ustanka, 1801. godine, Atanasije Stojković objavljuje knjigu koja će ostati zabeležena kao prvi roman u srpskoj kulturi, naslovljen Aristid i Natalija. Ovo delo, kao sve što je Stojković pisao, objavljeno na slaveno-srpskom jeziku, postaje vrlo popularno. Ovo "čisto beletrističko delo, prvi originalni roman u srpskoj književnosti", kako ga naziva Jovan Deretić, predstavlja "izdanak sentimentalnog romana, u kojem pored ljubavne istorije imamo i druge krakteristične teme književnosti osećanja: veličanje prirode, poljskog rada i jednostavnog života na selu, kontrast selo grad, veličanje prijateljstva, porodice i braka, moralne pouke i rasuždenija".
No, uz poeziju i romane, Stojkovičevo životno delo predstavlja Fisika, koja je u periodu 1801–1803. objavljena u Budimu u tri toma, kao originalni i sistematični pregled nauke epohe. Osim osnovnih fizičkih razmatranja, Stojković je u ovo delo uneo razmatranja iz geografije, mineralogije, zoologije i botanike. Kao obiman pregled tadašnjeg znanja iz prirodnih nauka, knjiga je imala ogroman broj pretplatnika među Srbima u tadašnjoj Ugarskoj, a kasnije tokom XIX veka služila je kao važan udžbenik za izučavanje prirode.
"Ognjenije častice po zakonu soobščenija vsegda idu ka hladšnemu tjelu", piše Stojković u paragrafu 33 ove knjige o "soobščeniju teploti". Mada pun čudnih ideja i zagovornik pogrešne teorije flogistona kao prenosioca toplote, koga u knjizi naziva "teplotnik", Stojkovič ipak daje prvi uvid u neke osnovne fizičke zakonitosti, uobičajene u tadašnjoj naučnoj paradigmi.
Uz to, on često pokušava i da običnom čitaocu objasni fiziku svakodnevnih pojava, što je verovatni razlog tolike popularnosti Fisike. Tako o subjektivnom osećaju temperature kaže: "Ja se ni malo ne sumnjam da neće sad vsjakij moj čitatelj moći pričinu dati, začto se nam vidi u ljeto podrum hladen, a u zimu tepl. Bezsumnjenno jest to, da u zimu mnogo menšij stepen teplote jest i u podrumu, neželi u ljetu. No poneže mi u zimu iz nesravneno hladnašago vozduha uhodimo, činise nam, aki bi podrum teplšij bio."

KARIJERA JEDNOG POKVARENJAKA:

Međutim, upravo dok sprema Fisiku, i to u doba najveće slave Aristida i Natalije, o autoru tog dela počinju da se šire svakojake glasine i ružne vesti. Budući da ne pronalazi nikakvo postavljenje, biće da Stojkovič na sve načine pokušava da dođe do novca, pa nije isljučeno i da se bavi sitnim krijumčarenjem i podvalama. Ne dobija katedru za fiziku na Požunskoj akademiji, tako da, uprkos svojim javnim prosvetiteljskim nastupima, 1802. prividno odlazi u monahe kako bi dobio mesto arhimandrita manastira u Kovilju. No, bez uspeha. Posle objavljivanja Fisike, situacija se menja i Stojkovič 1804. godine odlazi u Rusiju.
Na novoosnovanom Univerzitetu u Harkovu postaje profesor gde provodi ostatak svoje karijere. Živi u Harkovu, Kišinjevu i Petrogradu, a zbog naučnih dostignuća osvaja raznovrsne privilegije. Dva puta biva biran za rektora Univerziteta, dobija čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava, stiče veliko bogatstvo, a u Besarabiji kupuje jedno imanje, feud od 26.000 jutara. Očigledno da je u to doba stekao veliki ugled kao naučnik i pisac među ruskom intelektualnom elitom. "Sa Puškinom se susretao ruski akademik Srbin Atanasije Stojković, rektor i profesor Univerziteta u Harkovu koji je živeo u Petrogradu. U Kišinjev je često dolazio zbog imanja koje je kupio u Besarabiji", pominje ga dr Ljubivoje Cerović u tekstu "Srbi u Moldaviji".
Međutim, osim naučne karijere, iz Austrije za njim dolaze i rđave glasine. Kao i njegov loš karakter i još lošije navike. Kako opisuje upravo Vuk Karadžić, Stojkovič čak pokušava da Srbe koji su se u tadašnjoj seobi na istok doseljavali u Rusiju, naseli kao kmetove na svoj "spahiluk" u Besarabiji, ali oni, nenaviknuti na kmetsvo i pod Turcima, odbijaju da rade kao robovi za Stojkoviča. Posle jedne posete Habsburškoj monarhiji, u ruskoj javnosti izbija afera o njegovoj umešanosti u krijumčarenje robe iz Austrije u Rusiju. Istraga na početku otkriva da je krijumčario vino, svilu, drago kamenje i umetnine, ali se proces oteže i nikada se ne okončava. No, zbog toga Stojkovič 1813. gubi položaj rektora na Univerzitetu i napušta mesto profesora.
Uz takav karakter i neprijatne afere, Stojkovič u istoriju zapravo ne ulazi kao naučnik i romanopisac, već kao poraženi iz sukoba sa Vukom Karadžićem oko uvođenja narodnog jezika u književnost. Rascep nastaje u vreme kad je Vuk prvi put pokušao da izda prevod Novog zaveta, ali nije uspevao da dobije blagoslov za štampanje. Posle neuspešnih pokušaja da dobije odobrenje za štampanje od crkvenih vlasti u Srbiji i mitropolita Stratimirovića u Karlovcima, Biblijsko društvo u Beču se obratilo mitropolitu Leontiju koji je živeo u Moldaviji, a on je preporučio da se prevod prethodno preda na ocenu upravo Atanasiju Stojkoviču. Ugledni rektor je pročitao Vukov prevod na narodni jezik i u svom stilu odgovorio osorno i samoljubivo. U odgovoru navodi da je "prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može".
Nakon toga, Stojkovič sam prevodi Novi zavet na slavenoserbski jezik, stvarajući prevod danas potpuno zaboravljen i beznačajan. No, ovakva ocena "najobrazovanijeg među Srbima" zadaje snažan udarac Vukovoj reformi, odlažući njeno širenje na dug rok. Prirodno, Vuk i Stojkovič su potom u dugogodišnjem ličnom i profesionalnom sukobu. Tako u Odgovoru ruskom recenzentu, objavljenom 1826. godine, Vuk spominje Stojkoviča kao priznatog naučnika, ali nepoznavaoca jezika: "A od drugih učeni i umni Srba ne znam na koga misli, ako ne gospodina statskoga sovjetnika i kavalera Atanasija Stojkovića, kojega nauci i jasnim mislima čest i poštenje, ali je u jeziku i ortografiji on još gori od Raića", piše Vuk u svom prepoznatljivom stilu u "Danici" (paragraf 95-107).
Petnaest godina pre Vukove pobede 1847, Stojkovič umire kao državni savetnik, bivši harkovski profesor i bogati besarabijski spahija, verovatno sasvim nesvestan da se u najvažnijoj kulturnoj revoluciji u srpskoj istoriji nalazio na pogrešnoj strani. Teško da bi njegove mračne karakterne crte bile brže zaboravljene, čak i da je Stojkovič umeo bolje da oceni veličinu ove reforme. No, pitanje je kako bi se reforma razvijala da se upravo on nalazio sa druge strane sukoba. "Teško svjakomu onomu koji rod svoj prosvjećivati počne, teško njemu od sujevernih, nerazumnih i zlobnih nekih svojega roda ljudi", piše sam Stojkovič, vajkajući se nad sopstvenom sudbinom, nesvestan da time zapravo više govori o onom čiju je reformu baš on zaustavio i tokom života samo prividno porazio.

Slobodan Bubnjević

izvor

2. 2. 2015.

O Beli Hamvašu

BÉLA HAMVAS*

Darovit van svih ograničenja, izvanserijski stvaralac, osobnost koju je teško svrstati u institucionalne kategorije. Jednoznačno se ne može nazvati ni filozofom, ni naučnikom, ni književnikom.

Filozof? Nesumnjivo važna pojava u istoriji mađarske filozofije, prema evropskim nastojanjima nazvana filozofijom, međutim, ima ambivalentan odnos, u svakom slučaju sebe ni u kom smislu nije smatrao filozofom po struci.

Naučnik? Poznavalac je različitih područja predistorijskih kultura, nauka o starome veku i orijentalistike, i to izvesno sa znanjem profesionalca, o institucionalizovanim naučnim strukama, međutim, misli gotovo sa omalovažavanjem. Kad bi ga ko označio naučnim stručnjakom - primio bi to bez razmišljanja kao uvredu.

Književnik? Mađarskim se proznim jezikom koristi uistinu na virtuozan način i zaista je nezaobilazan eksperimentator mađarske prozne poetike, značajan broj njegovih dela može se svrstati u krug lepe književnosti; pisanju, međutim, samom po sebi, bez verodostojnog stvaralačkog života, nije pridavao gotovo nikakvu vrednost.
Institucionalizovane društvene uloge su mu, inače, bile sasvim strane: ceo život ostao je outsider, daleko od svih središta institucionalne proizvodnje kulturnih vrednosti. Kako se više puta izrazio: nije čovek “agóna”: izbegavao je javni uspeh i slavu, ostavši intimna i bogata samotna figura. Radi na otvaranju perspektiva mađarskoga duha, granice bi domaće kulture mogao proširiti, iako, u biti, jedva da ima kakvog efekta. Iz njegovog životna dela zadivljujućeg raspona i zbunjujućeg bogatstva - karakteristično - jedna jedina samostalna knjiga ugledala je dnevnu svetlost. Nakon smrti, pak, nije postao amblematskom figurom nekakvog duhovnog pokreta. Za knjige elegantnog okvira, edicije posvećene njegovom životnom delu i za pokušaje oživljavanja-održavanja u životu uspomene na nj, možemo zahvaliti naporima i danas tek malenog kruga učenika-poštovalaca.

Béla Hamvas rodio se 1897. u Eperu, u evangelističkoj porodici prosvetnih radnika. Maturirao je u Bratislavi, a zatim je, dobrovoljno se prijavivši, bio u vojsci sve do kraja I. svetskog rata. Budući da se njegov otac, srednjoškolski profesor, nije zakleo na vernost novoj čehoslovačkoj vlasti, porodica je iseljena, a mladi se Hamvas upisao na Univerzitet u Budimpešti, gde je studirao mađarski i nemački jezik. Pre nego je dobio diplomu, novinar je od 1923. do 1926., saradnik Budapesti Hírlap-a (Budimpeštanskog lista), a zatim bibliotekar od 1929. sve do 1948., službenik Gradske biblioteke: njegova misaono-esejistička delatnost razvila se uporedo s njegovim službenim novinarskim i bibliotekarskim dužnostima. Nakon izbijanja II. svetskog rata, ponovno dobija poziv, posle službe na frontu i u pozadini, skrivajući se kao dezerter, dočekuje kraj rata. Tokom okupacije njegov je stan pogodila bomba; njegova bogata biblioteka i opsežna rukopisna građa uništene su: izgubivši sve, dakle, trebao je iznova započeti život. Prvih godina privremeno dospeva do prostora za delovanje, iako ubrzo počinju napadi na nj iz kruga sektaško-komunističke kulturne politike. Lišavaju ga službe, zatim penzionišu: od 1948. povremeno radi ratarske poslove, od 1951. dobija zaposlenje kao službenik u investitorskom preduzeću elektrane; do penzije 1964. radi kao pomoćni radnik, skladištar i nadzornik u Inoti, Tiszapalkonyi i Bokodu. Zbog izliva krvi u mozak, umire 1968.

Kao posebno plodan autor, izvanredno širokih interesa, naročito bogatog raspona književnih vrsta - iako za njegovog života najveći deo ostaje u rukopisu i delom ni do danas nije izdan - stvara svoje životno delo. Nakon spisa o književnim temama iz doba školovanja i publicistike te kritika iz novinarskog razdoblja, prva mu dela pripadaju lepoj književnosti; jedan roman: Opsednuti đavlom (Ördöngo˛sök, 1928-1929.) i jedna zbirka novela: Teško je satiru ne pisati (Nehéz nem szatírát írni, 1929-1931.). Tridesetih godina započinje svoj niz eseja, koje uvrštava u zbirke sastavljajući ih jednu za drugom: tako su oblikovane građe zbirki: Knjiga lovorova gaja (Babérligetkönyv, 1930.), Archai (1932-1945.), Mađarski Hyperion (Magyar Hyperion, 1936.) i, jedine objavljene za života, Nevidljivo zbivanje (Láthatatlan történet, 1943.). Na to razdoblje filozofije krize nastavlja se, od polovine četrdesetih, misaono razdoblje koje stoji u znaku tradicije: najznačajnije ostvarenje iz tog razdoblja veliki je esej pod naslovom Scientia Sacra (1. deo: 1943-1944., 2. deo 1960-1964.), odnosno niz prevoda pod nazivom Velika dvorana predaka (Az o˛sök nagy csarnoka, 1943-1960.). Nakon rata, objavljen je esej koji predstavlja Sto knjiga svetske književnosti (1945.), izbor tekstova “pet hiljada ljudske mudrosti”, koji je doživeo više izdanja, Anthologia humana (1946.), kao i knjiga koju je napisao zajedno sa suprugom Katalin Kemény, a bavi se istorijom apstrakcije i nadrealizma u mađarskom slikarstvu - Revolucija u umetnosti (Forradalom a mu˛vészetben, 1947.). U to doba završava i svoje glavno književno delo, veliki roman Karneval (Karnevál, 1948-1951.). Kasno stvaralačko razdoblje većinom je ponovno u znaku eseja: među zbirkama ogleda koje su tada nastale najznačajnija je Patmos (Patmosz, 1. deo: 1959-1963., 2. deo: 1964., 3. deo: 1965-1966.). Među njegovim su delima na kraju ponovno romani: U izvesnom smislu (1961.), Naime (1967-1968.).

U struji filozofije krize

Započinje kao sledbenik filozofije krize koja se hranila užasnim doživljajem raspada sretnih mirnih vremena građanskoga sveta. S I. svetskim ratom, veselom i vedrom XIX. veku dolazi kraj, zatvara se razdoblje samopouzdanja i građanskoga optimizma: što je dotad postojalo, najednom nestaje; ono što je izgledalo izvesnim, dospeva pod znak pitanja. Filozofija krize od te je zlokobnosti stvorila filozofsku teoriju. Ostvarenjima filozofije krize Hamvas ne prilazi s eventualnim vlastitim izvornim pogledom, nego više s refleksijom filozofije krize kao samostalna duhovnog pravca.

"Živimo u krizi, objašnjava u eseju KRIZA SVETA. “Kriza je struktura koja se pomutila, postala problematičnom, odnosno ona je celokupan takav strukturni poredak čovekovog društvenog, duhovnog života. Sa strane objekta bitno je određuje karakter nerazrešivosti, sa strane subjekta svest o krizi.” Nerazrešivost današnju krizu suprotstavlja ranijim krizama. Kriza je oduvek bilo, ali su se sve do sada pokazivale kao delomične, izolovane su podizale glave, širile se u malenim krugovima - mogle su se dakle razrešiti. Današnja kriza, takoreći, nije više oboljenje jednog organa, ona je opšta bolest celog organizma čovečanstva. Izazvao ju je svetski potres koji čoveka prisiljava na spoznaju krajnje granične situacije. Pred večnim čovekovim eschaton više se nije moguće skriti: nemilosrdno nam se objavljuje. Svest o krizi znači ujedno neizvesnot i kobnost. Živeći sa svešću o krizi, osećamo da smo u neizvesnosti: nesposobni smo videti činjenice sveta kao čvrste i apsolutne, stvarnost se za nas rastapa i razvodnjava. Tlo se pokreće pod nama i mi ostajemo izdani i predani. Živimo stalno u seni kobne pretnje: nespokojno, usplahireno, nervozno. Kriza, osećamo, smera najdubljem dnu naše egzistencije, s neotklonjivom nužnošću.

"Prema Hamvasu, moderni čovek, nasleđujući ujedno veliku kulturu i nezadovoljstvo tom velikom kulturom, ovako ili onako, nužno mora zauzeti stav prema krizi. U eseju KRIZA I KATARZA priređuje tipologiju mogućih odgovora u pogledu krize. Čovek krize može živeti tako kao da nema krize: kao onaj koji jede lotose u Homerovu epu - zaboravljajući svoje realno stanje pod delovanjem slatkih opojnih sredstava, bezbrižnom površnošću ne uzimajući k znanju neumoljivost stvarnosti - predaje se užicima. Može, pak, igrati ulogu outsidera: on je svestan krize, ali se nepokolebljivo uzdaje u sebe, u svoje delomično političko ili naučno rešenje, te ne razrešava, nego zapravo produbljuje krizu. Može dospeti među nesavremene: one što postupno gube vezu s vremenom; na početku još pokušavaju držati korak s vremenom i uzimati krizu u obzir, kasnije pak gube dah i zaostaju, inividualna im se sudbina odvaja od zajedničke ljudske sudbine. Do katarze, međutim, može dospeti samo onaj koji ostaje savremen: prati vreme s paznjom, dopušta da se događa upravo kroz njega. Savremeni se čovek najpre destruktivnom kritikom okreće vlastitoj kulturi, kasnije se počinje aktivno buniti protiv nje, a zatim, radikalizujući i poopštujući pobunu, dospeva do nihilizma koji potpuno proždire kulturu, da bi, napokon, došao onostran nihilizma: do katarze. Proces nije rezultat svesnog nastojanja: pojedine njegove postaje ne slede jedna drugu unapred utvrđenim redom, nego ih egzistencijalni vrtlog, što se otvara pred čovekom kojeg proganja svest o krizi, redom izbacuje na površinu.

"Kriza i katarza: dva pojma koja se međusobno uslovljavaju - stoje na početku Hamvasova misaonog puta. Kriza je izvesnost, nezaobilazan-neumoljiv faktum; katarza je mogućnost, blještavo-izazovno obećanje - i kao mogućnost i obećanje ona ipak postoji. Svetsko stanje, čovekova egzistencijalna situacija unutar njega, očajni su; onostran očajavanja, ipak, postoji nada. Onaj koji proživljava katarzu, očaj svladava smionošću koja prezire smrt: ledenim spokojem i tvrdom hrabrošću gleda u oči ništavilu koje je sam stvorio, da bi se zatim, usled sveprožimajućeg pročišćenja, otvorila pred njim perspektiva iznova uspostavljena života, društva i duha. Jer ta perspektiva zaista postoji - kao da mislilac uverava samog sebe. Danas još uvek samo u obliku nastojanja pojedinaca usmerenih obnovi i u pojavi tipa čoveka koji je postigao katarzu, sutra već kao obnova koja zahvata celo čovečanstvo i kao univerzalna preobrazba.

Privlačna snaga tradicije

Tradicija: integrativno središte Hamvasova misaonog sveta. Svaka mu se misao vraća njoj i od nje polazi. Pronađena tradicija pokazala mu je izlaz iz filozofije krize mlađeg razdoblja njegovog života, u starijem razdoblju tradicija mu daje poticaj za filozofiju koja nastoji realizovati misao. Tradiciju, izvorno znanje čovečanstva, smatrao je golemim i jedinstvenim svetom: nekom vrstom divovskog kontinenta koji se, iako u celini potonuo, može rekonstruisati prema njegovim fragmentarnim ostacima. Predistorijsko je čovečanstvo, kaže, bilo u posedu svega toga, istorijsko je čovečanstvo već sve izgubilo. Predistorijsko je čovečanstvo još bilo u vezi s bitkom, vidljiv se svet još dopunjavao s nevidljivim, još je bio sposoban za mudrost i za viđenje. Za istorijsko čovečanstvo još je ostao samo život, iza njegova vidljivog sveta nevidljivi se već izgubio, sudbina mu postaje čudovišno zaglupljivanje i zaslepljivanje. Predočavanje, obelodanjivanje, davanje glasa tradiciji: to je stremljenje odredilo njegov rad. Posvetio joj je veliki esej, filozofsku zbirku eseja i prevode s komentarima.

Monografijski, veliki esej, njegovo glavno misaono delo, SCIENTIA SACRA, želi nam predočiti tradiciju. Esejista je ovde filozof istorije : ne rekonstrukcijom istorijskih činjenica, nego istorijsko-filozofskim razlaganjem nastoji nam približiti celinu potonulog, divovskog kontinenta tradicije. Polazna tačka je istina istorijska: reflektuje se na krizu koja se dogodila u šestom veku pre nove ere. Veliki mislioci toga razdoblja - priča esejista - od Kine, preko Indije, Irana, Male Azije i Egipta do Italije, od Lao-cea i Kung-cea, preko Buddhe, Zaratustre, Heraklita i Totha do Pitagore, nezavisno jedan od drugoga, a opet sasvim istovetno, istovremeno prepoznaju kraj zlatnoga doba i početak razdoblja apokalipse. Zlatno doba i razdoblje apokalipse, međutim, nisu više istorijska razdoblja koja slede jedno za drugim: to su međusobno suprotstavljena istorijsko-filozofska razdoblja. Razdoblje apokalipse je razdoblje čovečanstva koje je stupilo u svoju istoriju, zlatno doba je razdoblje tradicije. Zlatno doba: golema sveukupnost čovečanstva, ustvari ljudskog bitka. Stoji u vezi s najvišim moćima i životom punim metafizičkih sila, živi prema sakralnom životnom redu i s čovekom koji čuva budnost, izgrađuje se na osnovu analogijskog viđenja i mišlju izraženom simboličnim jezikom, punovažnost stiče preko stroge hijerarhije i arhaičnom zajednicom koja se temelji na mirnom sakralnom redu.

Filozofska zbirka eseja ARCHAI priprema je i dopuna monografskog velikog eseja; njome Hamvas nastoji obelodaniti tradiciju. Pisac se ovde estetskim unutarnjim stavom približava predmetu: ostacima u prošlost potonulih tradicijskih zemalja. Po jedan drevni grad, gradnja, plastika, plemenska pesma, glinena posuda ili maleni kip: uvek nova prilika da se pokrene vizija i oživi stvar. Ruševine Machu-Pichua postaju metafizika koja pobeđuje fiziku, zastrašujuće-zadivljujući dokaz neposredna zajedničkog života s drevnim silama sveta. Kameni blokovi Stonehengea postaju primerom oslobađanja tvari od same sebe, stvaranja svetog mesta oblikovana kamenjem što se uzdiže u vazduh. Plastika Miletskog proročišta veličine pedlja, prostor je koji postaje mestom, oblikuje se u posrednika poruke koju šalje produhovljena priroda. Posmrtna pesma indijanskog plemena s Amazone postaje paradigmom bezoblične brutalne tvorevine elementarno velikih poteza, muzički pradoživljaj i muzička pratvorevina. Peruanska vaza postaje simbolom istupanja iz drevne samosvesti, ljudska logika uperena protiv logike prirode. Maleni kip vilendorfske Venere uzdiže se kao izraz izvornog jedinstva bitka, kao simbol spola nezavisnog o polnosti i telesnosti nezavisne o telu

Niz prevoda s komentarima, VELIKA DVORANA PREDAKA, na kraju, nastoji dati glas tradiciji i stoji u uskoj svezi s dva prethodna nastojanja. Mislilac je tu posrednik: znanje koje svete knjige čuvaju o tradiciji presađuje u mađarski jezik i objašnjava. I same svete knjige, istina, smatra narušenim i srozanim svedocima tradicije. Prema njegovom shvatanju, tradicija se izvorno objavljivala preko sakralnih subjekata: živo, razrešeno, neposredno, lično i realno. Svete knjige su još samo sakralni objekti: mrtve, vezane, posredne, bezlične i refleksivne. Svete knjige, u svojem narušenom-srozanom stanju, ipak podučavaju tradiciji: njihovi se tekstovi, pak, formulisani univerzalnim sistemima simbola jezika drevnih vremena, ne mogu preneti evropskim jezicima koji služe izražavanju individualnoga ja. Prevodilac-komentator u tom smislu nije sluga-filolog, nije tumač koji se objektivno i tačno drži dela veran njegovom tekstu, nego pre umetnik-stvaralac: nadahnuti obelodanitelj tradicije i vidoviti novotvoritelj. Hamvasovi prevodi i komentari, koje je pripremao radom tokom više decenija, zbog toga nisu “stručni” radovi: pokušaji su usmereni tome da različitim tekstovima pratradicije daju glas, od Heraklitovih fragmenata do Upanišada, od Veda do egipatske knjige mrtvih, od Konfucijevih razgovora do Henochove apokalipse, od tibetanskih misterija do zen-primera.

Nauka, religija, filozofija, književnost

Hamvas je svaku pojavu promatrao iz perspektive tradicije i prosuđivao: kvalifikovao kao autentičnu ili neautentičnu. Nauku, religiju, filozofiju i književnost jednako je smatrao pronalascima evropskog čoveka koji je zakoračio u istoriju: spram autentičnosti tradicije video ih je, dakle, kao neautentična očitovanja. U vrednovanju ta četiri područja, uza sve to, pokazuje naglašene razlike: dok je u slučaju nauke, religije i filozofije njegov kritični stav odlučujući, u slučaju književnosti susrećemo se s afirmativnijim pristupom.

Nauka je u celome njegovu životnom delu predmetom jednoznačne i oštre ocene. U očima mislioca ona nije drugo do instrument modernog čoveka potonulog u život i otpalog od bitka. Prema njegovom shvatanju, sav naučni razvoj novovekovne istorije temelji se zapravo na egzistencijalnim lažima. Nauka, kaže, razglašava da je njezina snaga u njezinoj istinitosti, iako je sve skupa u njezinoj visokoj organizovanosti ; kočoperi se s tim da njenu spoznaju karakteriše objektivna vernost predmetu, a ustvari je samo bezlična, indiferentna, ne-egzistencijalna i antihumana; poziva se na to da traži istinu bez pristranosti, pri tome doprinosi uistinu samo utemeljenju režima svetovne moći. Oblikovavši se u opasni scijentifizam, ni sama nije drugo do svojstvena mitologija i specifična religija. Naučna mitologija daje obuhvatnu sliku sveta: sve pojave svodi na zajednički nazivnik, na zajednički nazivnik istine; njeni su sveštenici poznavaoci-inicijati svojih uskih i kratkovidnih svetova ; krugove njihova predanja čine anegdote što opevavaju dela različitih srodnih pseudobožanstava - naučne struke. Naučna religija je jedinstven sistem zablude: takva religija činjenica isključivo je sredstvo razumskog čoveka; o najznačajnijim pitanjima ljudskog života nam, međutim, nema šta reći. Nasuprot objektivnom razmišljanju usmerenom na predmet, osniva se na metodičkoj spoznaji koja je usmerena samo na podatke. Njena se metoda pokazala uspešnim i uverljivim postupkom delotvorne logike na nivou prosečnosti: metoda joj je bez greške, samo što nema veze sa stvarnošću.

Religiji, tome nasuprot, pristupa već diferenciranije, suptilnijom kritikom. U njegovom se sudu, prema promenama misaone perspektive, pokazuju naglašene razlike. Religija je, promatrana iz perspektive krize, autentično očitovanje, ali s pozicije tradicije - neautentično; sa strane teorije udaljene od života, religija je vredan svet, ali ispitujući je s pozicije načina života usmerena ozbiljenju autentične realizacije - bezvredan. Iz dvojstva pogleda usredištenog u krizi i u tradiciji, odnosno iz dualiteta hladne-mrtve teorije i živog-praktičnog ozbiljenja, izvire Hamvasova diferenciranost i suptilnost kritike religije. Na različitim mestima njegovog golemog opusa istovremeno izbijaju duboko religiozne, hrišćanske razrade i izlivi kritike hrišćanstva koji podsećaju na gorkog, kasnog Nietzschea. Religija stoji u vezi s tradicijom, ali nije joj istovetna; naslednica je tradicije, ali nije sama tradicija. Kao znanje koje stoji u vezi s tradicijom i koje nastupa kao naslednik tradicije, još uvek ima najviše mudrosti u sebi od sveg mogućeg ljudskog znanja. Kao područje koje egzistira u otpalosti od tradicije i tek kao njezin daleki potomak, ona nužno izražava korumpirani bitak čovečanstva koje je ušlo u istoriju. S obzirom na to, mislilac u njoj nalazi samo novo sredstvo zadovoljštine srozana čoveka koji neprestano radi na utaživanju svoje životne gladi: takvu vrstu, dakle, civilizacijskog sredstva, takav neplodan pokušaj obrane i osiguranja istorijskog čoveka i takav stalan jalovi napor skrivanja i bega pred stvarnošću.

U shvatanju i kritici filozofije ponovno se pokazuju očite razlike. U poznom, kratkom eseju SISTEM i STAV neautentična u meri u kolikoj je sistem, a što je više teorija, tim više nosi autentično znanje. Sistem je u znaku pitanja i dosetke; nasuprot tome, teoriju karakteriše problem i misao. Dosetka, kako kaže, pripada novinaru, misao pesniku, pitanje političaru, a problem onome koji je upao u egzistencijalne teškoće. Sistem gradi, teorija osniva; graditelj sistema spoznaje, osnivač teorije vidi.Sistem samo postavlja stvari u red, prividno srazmerno i dopadljivo oku: formira dakle pogled na svet, svetske pojave okamenjuje u šablonu. Iz njega ništa ne sledi, pogotovo ne praktično delovanje i uređen životni poredak. Teorija pak ne nudi apstraktan pogled na svet, ne pruža šablonu za objašnjavanje sveta: stvara strog i odgovoran životni poredak. Ono što ona izražava nužno ima egzistencijalnu težinu i moralne posledice. Filozofija, ako je to uopšte moguće, isključivo kao teorija može postati autentičnim znanjem. Filozofija je kao sistem mrtva i bez težine; nasuprot tome, filozofija kao teorija ima životnost, nositelj je obećanja ozbiljnosti. Filozofija sistema ne pripomaže efektivnom bitku i autentičnom životu; filozofija teorije pak uistinu pomaže. Filozofija ne može ostati samo filozofija dela: kad bi ostala samo to, ne bi mogla nadići neplodnost. Filozofija koja nadilazi delo, pak, glasnik je novoga sveta. Čovek, kaže mislilac uvereno, treba živeti na onom nivou na kom misli.

Nasuprot više-manje naglašeno kritičnog promišljanja nauke, religije i filozofije, književnost mu je predmetom jednoznačno poistovećujuće prosudbe. Značajan deo Hamvasovog opusa izvanrednog raspona, kao što smo spomenuli, čine književna dela. Mislilac književnost nije smatrao nekom vrstom zamene za filozofiju: o njoj je mislio kao o prikladnom rešenju za pobedu krize i nalaženje tradicije. Prema njegovom shvatanju, u modernom istorijskom dobu roman je ono što je u arhaično doba bio mit: ne tek jedna mogućnost objašnjavanja sveta, nego upravo njegova jedina punovredna forma. Kao što izražava u svojoj fragmentarnoj teoriji romana: nauka sa svojim zapletenim disciplinama, filozofija sa svojim različitim granama, ostale umetnosti sa svojim neizbrojivim očitovanjima, zapravo su sve redom latentni roman, samostalan romaneskni žanr. Moderni se roman rodio kao odgovor na moderno doba. Izgradnja modernog doba postavila je temelje svetskoj krizi - sa svojom modernom državom, modernom naukom i modernim kapitalizmom, i moderno je doba stvorilo pojam realnosti, pojam političko-naučne -privredne realnosti. Roman: jedini snažan protest protiv modernog doba, moderne svetske krize, moderne političko-naučne-privredne moći, a pogotovo protiv pojma modernog realiteta. S modernim se dobom evropska istorija, kaže, razdelila. Na jednoj strani odigrava se realna istorija, sa sve mračnijim posledicama: s ratovima - svetskim ratovima, s koncentracionim logorima i gulagom. Na drugoj strani razvija se istorija romana, s beznadnim, a opet neophodnim otporom: s novim životnim konceptom evropskog čoveka, s ljudskom-ličnom istorijom usmerenom protiv prosečne-realne istorije

Béla Hamvas je mislilac koga se makar u tom smislu može nazvati književnikom koji je stvarao i filozofska dela, kao i filozofom koji je stvarao književna dela.

Iz Mađarska filozofija u XX veku: drugi deo, Judit Hell - Ferenc L. Lendvai - László Perecz, Áron Kiadó, Budipmešta 2001.
S mađarskoga preveo: Neven Ušumović

Alea

KATEGORIJE

1. 7. 2024.

ŽENA

ŽENA-tekstovi

ŽENE KOJE SU OBELEŽILE ISTORIJU

POZNATE ŽENE

9. 5. 2020.

Mary Anning