Raj iz drugog ugla, Mario Vargas Ljosa

Prevela: Tamara Horvat Kanjera


Prvo poglavlje


FLORA U AUXERREU

Travanj 1844.

Otvorila je oči u četiri u zoru i pomislila: ‘Danas počinješ menjati svet, Florita.' Nije je opterećivala pomisao da će staviti u pogon mašineriju koja će nakon nekoliko godina preobraziti čovečanstvo tako što će nestati nepravde na svetu. Osećala se smirenom, punom snage da se suoči s preprekama što će joj stati na put. Kao onog popodneva u Saint-Germainu pre deset godina na prvom sastanku sensimonovaca, kad je, slušajući kako Prosper Enfantin opisuje mesijanski par koji će iskupiti svet, samoj sebi čvrsto obećala: ‘Žena mesija bićeš ti.' Jadni sensimonovci sa svojim pomahnitalim hijerarhijama, svojom fanatičnom ljubavlju prema nauci i idejom da je za ostvarenje napretka dovoljno u vladu postaviti industrijalce i upravljati društvom kao firmom! Ostavila si ih daleko za sobom, Andalužanko.

Ustala je, obavila toaletu i obukla se bez žurbe. Prethodne noći, nakon posete slikara Julesa Laurea, koji joj je zaželeo sreću na njenoj turneji, dovršila je pakiranje prtljage i zajedno sa sluškinjom Marie-Madeleine i vodonošom Noëlom Taphanelom spustila ju je u podnožje stubišta. Sama se pobrinula za torbu s netom štampanim primercima Radničkog saveza; morala je zastati svakih nekoliko stepenica da uzme daha, jer je bila veoma teška. Kad je kočija došla pred kuću u Rue du Bac da je odveze na pristanište, Flora je već bila budna nekoliko sati.

Još je bila mrkla noć. Bile su pogašene plinske lanterne po uglovima i kočijaš, utonuo u šinjel iz koga su mu virile samo oči, podbadao je konje fijučući bičem. Čula je zvonjavu zvona Saint-Sulpicea. Samotne i mračne ulice doimale su se sablasno. Ali na obalama Seine pristanište je vrvilo putnicima, mornarima i nosačima koji su pripremali brod za polazak. Čula je naredbe i uzvike. Kad je brod isplovio ocrtavajući penastu brazdu na smeđoj vodi reke, sunce je sjalo na proletnom nebu, a Flora je pila vrući čaj u kabini. Ne trateći vreme, pribeležila je u svoj dnevnik: 12. aprila1844. I smesta je stala proučavati svoje suputnike. Stići će u Auxerre kad padne mrak. Dvanaest sati da obogatiš svoje znanje o siromašnima i bogatima iz ove rečne zbirke uzoraka, Florita.

Brodom je putovao tek pokoji buržuj. Znatan broj mornara s brodova koji su vozili u Pariz poljoprivredne proizvode iz Joignyja i Auxerrea vraćao se na mesto polaska. Okružili su svoga gazdu, dlakavog, grubog crvenokosog pedesetogodišnjaka s kojim je Flora ugodno proćaskala. Sedeo je na palubi među svojim ljudima u devet ujutro i davao im hlebaa koliko su hteli, sedam ili osam rotkvica, mrvu soli s dva tvrdokuhana jaja po glavi te u kositrenoj čaši, koja je kružila od ruke do ruke, po gutljajčić domaćega vina. Ti mornari s trgovačkih brodova zarađivali su franak i po za jedan dan tlake, a za dugih zima jedva bi preživljavali zbog oskudice. Njihov je posao pod vedrim nebom bio mukotrpan u doba kiša. No u odnosu tih ljudi prema svome gazdi Flora nije zapazila udvornost engleskih mornara koji su se jedva usuđivali pogledati svoje šefove u oči. U tri posle podne gazda im je poslužio poslednje jelo za taj dan: kriške šunke, sir i kruh, koje su pojeli u tišini posedavši uokrug.

U luci Auxerrea potrajalo je pakleno dugo dok nisu iskrcali prtljagu. Bravar Pierre Moreau bio joj je rezervisao hotel u centru, malen i star, u koji je stigla u svitanje. Dok se raspakiravala, pomaljala su se prva danja svetla. Uvukla se u krevet znajući da neće sklopiti oka. No prvi put nakon duže vremena ono malo sati što ih je provela ispružena gledajući kroz kretonske zavesice kako se razdanjuje nije maštala o svojoj misiji, patničkom čovečanstvu ni radnicima koje će unovačiti za Radnički savez. Pomislila je na kuću u Vaugirardu u kojoj se rodila, na pariškoj periferiji, u četvrti istih ovih buržuja koje je sada mrzila. Sećaš li se doista te kuće, prostrane, udobne, s njegovanim vrtovima i zaposlenim dvorkinjama ili njezina opisa iz usta svoje majke kad više niste bile bogate, nego siromašne, pa su bespomoćnoj gospođi te laskave uspomene pružale utehu u dvema neurednim, pretrpanim i ružnim sobicama u Rue du Fouarre koje su prokišnjavale? Morale su se onamo skloniti nakon što su im vlasti uzele kuću u Vaugirardu, navevši da brak tvojih roditelja što ga je u Bilbau sklopio prognani francuski župničić nije valjan i da je don Mariano Tristán, Španjolac iz Perua, građanin zemlje s kojom je Francuska u ratu. Verovatno je, Florita, tvoje sećanje zadržalo iz tih prvih godina samo ono što ti je majka ispripovedala. Bila si premalena da bi se sećala vrtlara, dvorkinja, nameštaja tapeciranog svilom i baršunom, teških zastora, predmeta od srebra, zlata, kristala i porculana oslikanog rukom koji su ukrašavali salon i blagovaonicu. Madame Tristán bežala je u divnu prošlost Vaugirarda kako ne bi gledala oskudicu i bedu zaudarajuće Place Maubert koja je vrvila od prosjaka, lutalica i propalica te Rue du Fouarre prepune krčmi u kojoj si provela one godine detinjstva kojih si se veoma dobro sećala. Gore-dole s lavorima s vodom, gore-dole s vrećama smeća… Uvek u strahu da ćeš na strmim stubama crvotočinom izgrizenog i škripavog stubišta sresti onog starog pijanca ljubičasta lica i natečena nosa, strica Giuseppea, čoveka nemirne ruke koji te prljao svojim pogledom i katkad štipkao. Godine neimaštine, straha, gladi, tuge, posebno kad bi tvoja majka zapala u satirući stupor, nesposobna da prihvati svoju nesreću nakon što je živela kao kraljica sa svojim mužem – svojim zakonitim mužem pred Bogom, kud puklo da puklo – don Marianom Tristánom y Moscosom, pukovnikom vojske španjolskoga kralja, prerano umrlim od munjevite apopleksije 4. juna1807., kad si imala jedva četiri godine i dva meseca.

Također je bilo malo verovatno da se sećaš oca. Puno lice, guste obrve i kovrčav brk, lagano roskast ten, ruke pune prstenja i dugi sivi zalisci koji su ti navirali u jećanje nisu pripadali don Marianu, tvom ocu od krvi i mesa koji te nosio u naručju da gledaš leptire što su lepršali među cvećem u vrtu Vaugirarda i koji bi se katkad ponudio da te hrani na bočicu, tom gospodinu koji je provodio sate u radnoj sobi čitajući hronike francuskih putnika po Peruu, tom don Marianu kome je u posetu dolazio mladi Simón Bolívar, budući Osloboditelj Venezuele, Kolumbije, Ekvadora, Bolivije i Perua. Pripadali su portretu koji je tvoja majka istaknula na noćnom stoliću u stančiću u Rue du Fouarre. Pripadali su don Marianovoj uljanoj slici koju je posedovala obitelj Tristán u kući u Ulici Santo Domingo u Arequipi, pred kojom si provela sate promatrajući je, sve dok se nisi uverila da je taj pristali, otmeni i uspešni gospodin tvoj otac.

Kad je začula prve zvukove jutra na ulicama Auxerrea Flora je znala da više neće moći zaspati. Njeni su sastanci počinjali u devet. Bila ih je ugovorila nekoliko zahvaljujući bravaru Moreauu i pismima preporuke koje je dobri Agricol Perdiguier napisao svojim prijateljima iz regionalnih radničkih društava uzajamne pomoći. Imala si vremena. Još koji časak u krevetu daće ti snage da budeš na visini zadatka, Andalužanko.

Što bi se bilo dogodilo da je pukovnik don Mariano Tristán poživeo još dugi niz godina? Ne bi upoznala siromaštvo, Florita. Zahvaljujući dobru mirazu bila bi udana za nekog buržuja i možda bi živela u lepom zdanju u Vaugirardu okružena perivojima. Ne bi znala što znači otići u krevet dok ti creva krule od gladi, ne bi poznavala značenje pojmova kao što su “diskriminacija” i “eksploatacija”. “Nepravda” bi za tebe bila apstraktna reč. No možda bi ti tvoji roditelji omogućili podučavanje: škole, učitelje, tutora. Premda u to baš i nije bila sigurna: devojčica iz dobre porodice odgaja se samo da upeca muža i bude dobra majka i kućanica. Bilo bi ti nepoznato sve ovo što si u nuždi morala naučiti. Dobro, da, ne bi pravila ovakve pravopisne pogreške koje su te sramotile celoga života i nesumnjivo bi pročitala više knjiga no što si ih dosad pročitala. Provela bi godine zaokupljena svojom garderobom, pazeći na svoje ruke, oči, kosu, struk, vodeći mondeni život na noćnim zabavama, plesovima, u pozorištima, na zakuskama, izletima, osvajanjima. Bila bi lep parazit čvrsto ukotvljen u dobru braku. Nikad te radoznalost ne bi nagnala da doznaš kakav je svet izvan tog skučenog prostora u kome bi živela zatočena, u sjni svoga oca, svoje majke, svoga supruga, svoje dece. Stroj za rađanje, sretna robinja, išla bi na misu nedjeljom, pričešćivala bi se svakog prvog petka i sa svojom četrdeset i jednom godinom bila bi debeljuškasta matrona koja gaji neodoljivu strast prema čokoladi i devetnicama. Ne bi otputovala u Peru i ne bi upoznala Englesku ni otkrila užitak u Olympijinu naručju, i ne bi napisala, unatoč svojim pravopisnim pogreškama, knjige koje si napisala. I, dakako, nikad ne bi postala svesna ropstva žena i ne bi ti palo na pamet da je za njihovo oslobođenje nužno da se ujedine s drugim izrabljivanim pojedincima kako bi priveli kraju miroljubivu revoluciju, jednako važnu za budućnost čovečanstva kao što je to bila pojava hrišćanstva pre 1844. godine. ‘Bolje da si umro, mon cher papa ', nasmejala se i skočila iz kreveta. Nije bila umorna. Poslednja dvadeset i četiri sata nije imala bolove u leđima ni u maternici i nije osećala hladnoga gosta u prsima. Bila si izvrsno raspoložena, Florita.

Prvi skup u devet ujutro odvijao se u radionici. Bravar Moreau, koji ju je trebao pratiti, morao je hitno otići iz Auxerrea zbog smrti člana porodice. Dakle, moraćeš plesati sama, Andalužanko. Prema dogovoru, čekalo ju je tridesetak pripadnika jednog od brojnih društava u koja su se raspršile pristaše organizacije za uzajamnu pomoć u Auxerreu, a koje je nosilo lepo ime: Sloboda je naša dužnost. Gotovo svi bili su postolari. Sumnjičavi pogledi, nelagodni, pokatkad koji podrugljivi, jer je posetilac žena. Bila je naviknuta na takav doček otkako je pre nekoliko meseci u Parizu i Bordeauxu pred malim skupinama radnika počela izlagati svoje zamisli o Radničkom savezu. Dok im je govorila glas joj nije zadrhtao i pokazivala je veću sigurnost no što ju je zapravo imala. Nepoverenje slušateljstva raspršivalo se postupno dok bi im objašnjavala da će, ako se ujedine, radnici steći ono za čime žude – pravo na rad, obrazovanje, zdravlje, mogućnosti za pristojnu egzistenciju – dočim će ih ovako razjedinjene uvek zlostavljati bogataši i vlast. Svi su kimali kad je, da bi potkrepila svoje ideje, citirala  knjigu ­Pierre - Josépha Proudhona Šta je vlasništvo?, koja je od svoga pojavljivanja pre četiri godine izazivala u Parizu tolike priče zbog one ključne tvrdnje: ‘Vlasništvo je krađa.' Dvoje prisutnih koji su se doimali furijerovcima došli su spremni da je napadnu iznoseći razloge koje je Flora već čula od Agricola Perdiguiera: ako radnici moraju izdvojiti nekoliko franaka od svojih bednih plata da plate kotizaciju u Radničkom savezu, kako će nahraniti korom kruha gladna dečija usta? Odgovarala je strpljivo na sve njihove primedbe. Verovala je da će se barem oko kotizacija dati uveriti. Ali njihov je otpor bio žilav u vezi s brakom.

“Vi napadate porodicu i želite da ona nestane. To nije hrišćanski, gospođo.”

“Jest, jest”, odvratila je na rubu da se razbjsni. No ublažila je glas. “Nije hrišćanski da u ime svetosti porodice muškarac kupi ženu, pretvori je u nosilicu dece, u tovarnu životinju i još je tome iscrpljuje batinama svaki put kad pretera s pićem.”

Kad je zapazila da su razrogačili oči, zbunjeni onim što su čuli, predložila im je da se okane te teme i da radije zajedno zamisle kakve će dobrobiti doneti Radnički savez seljacima, obrtnicima i radnicima poput njih. Radničke palače, na primer. U tim modernim prostorima, prozračnim i čistim, njihova bi deca dobivala časove, njihove bi porodice mogli lečiti dobri lekari i bolničarke ustreba li im ili se dogodi kakva nesreća na poslu. U ta gostoljubiva zdanja povlačili bi se da otpočinu kad oslabe ili budu prestari za radionicu. Turobne i umorne oči koje su je gledale oživele su i zablistale. Nije li vredno truda žrtvovati malen deo plate da bi se steklo takvo što? Neki su kimnuli.

Kakve su neznalice, kakve budale, kakvi egoisti – toliko njih! Otkrila je to kad ih je počela ispitivati pošto je odgovorila na njihova pitanja. Nisu znali ništa, manjkalo im je znatiželje i bili su zadovoljni svojim životom životinje. Pomisao da bi morali posvetiti deo svoga vremena i energije borbi za svoje sestre i braću za njih je bila prevelik napor. Eksploatacija i beda behu ih zatupili. Katkad bi zbog njih došla u napast da daš za pravo Saint-Simonu, Florita: narod je nesposoban da sam sebe spasi, to može postići samo elita. Čak su bili zaraženi buržujskim predrasudama! Učinilo im se teškim prihvatiti da je žena – žena! – ta koja ih potiče na delovanje. Najbudniji i najglasniji bili su neizdrživo oholi – držali su se kao aristokrati – i Flora se morala svojski potruditi da ne plane. Bila se zaklela da ovih godinu dana koliko će trajati turneja po Francuskoj neće ni jednom dati povoda da opet zasluži nadimak Madame-la-Colere , kako su je zbog njezinih besnih ispada katkad zvali Jules Laure i drugi prijatelji. Na kraju je trideset postolara obećalo da će se upisati u Radnički savez i da će ono što su toga jutra čuli ispričati svojim drugovima stolarima, bravarima i graverima iz društva Sloboda je naša dužnost .

Kad se vijugavim i potaracanim uličicama Auxerrea vraćala u hotel, ugledala je na malom trgu s četiri topole prebelih, netom niknulih listova, skupinu devojčica koje su se igrale u trku stvarajući nekakve likove i brišući ih. Zastala je da ih promatra. Igrali su se raja, igre koju si se, kako ti je rekla majka, bila igrala u vrtovima Vaugirarda s malim prijateljicama iz komšiluka pred nasmešenim don Marianovim pogledom. Sećaš li se, Florita? ‘Ovo je raj?' ‘Ne, gospođice, za drugim uglom.' I dok je devojčica od ugla do ugla pitala za nedostupni raj, ostali su se za njezinim leđima zabavljali menjajući mesta. Seća se koliko je bila zatečena onoga dana u Arequipi godine 1833., kad je u blizini crkve Milosti iznenada naletela na skupinu dečaka i devojčica koji su trčkarali predvorjem goleme kuće. ‘Je li ovo raj? ‘Za drugim uglom, moj gospodine.' Ta je igra, dakle, za koju si verovala da je francuska, i peruanska! No pa što je tu čudno? Nije li težnja da se stigne u raj univerzalna? I ona je svoje dvoje dece, Aline i Ernesta-Camillea, naučila igrati tu igru.

Za svako mesto i grad zacrtala je tačan program: skupovi s radnicima, novinama, najuticajnijim vlasnicima i, dakako, duhovnim vlastima. Sve kako bi objasnila građanima da, protivno onomu što se o njoj govori, njezin projekt ne najavljuje građanski rat, nego revoluciju bez krvi utemeljenu na hrišćanstvu, nadahnutu ljubavlju i bratstvom. I da, upravo će Radnički savez, donoseći pravdu i slobodu siromasima i ženama, sprečiti nasilne eksplozije, neizbežne u Francuskoj ako se stvari ne pomaknu s mesta. Dokad će se šačica povlaštenih nastaviti gojiti zahvaljujući bedi goleme većine? Dokad će ropstvo i dalje trajati za žene kad je ukinuto za muškarce? Znala je ona biti uverljiva; mnoge građane i župnike njezini će argumenti uveriti.

No u Auxerreu nije mogla posetiti nijedne novine, jer ih nije bilo. Grad od dvanaest hiljada duša i nijedne novine! Građani su ovde bili krajnje neobavešteni.

U katedrali je sa župnikom, ocem Fortinom, odebljim napola ćelavim čovečuljkom u masnoj mantiji uplašenih očica i jaka zadaha, vodila razgovor koji je završio svađom, jer ju je njegova skučenost uspela izbaciti iz takta. (‘Ne možeš protiv svoje naravi, Florita.')

Otišla je potražiti oca Fortina u njegovu domu u blizini katedrale i ostala je impresionirana njegovom prostranošću i doteranošću. Sluškinja, starica s poculicom i pregačom, šepajući ju je povela do župnikove kancelarije. Trebalo mu je četvrt sata da je primi. Kad se pojavio, već zbog zdepastog izgleda, pogleda koji ju je izbjegavao i nečistoće nije joj se svidio. Otac Fortin saslušao ju je u tišini. Trudeći se da bude ljubazna, Flora mu je objasnila povod svoga dolaska u Auxerre: od čega se sastoji njen projekt Radničkog saveza i kako će taj savez cele radničke klase, prvo u Francuskoj, zatim u Evropi te posle u svetu, stvoriti istinsko hrišćansko čovečanstvo prožeto ljubavlju prema bližnjem. On ju je gledao sa nevericom koja se postupno pretvarala u sumnjičavost te na koncu u zaprepaštenost kad je Flora potvrdila da će, kad Radnički savez jednom bude osnovan, delegati podnositi vlastima – uključujući i samoga kralja Louisa-Philippea – svoje zahteve za socijalnom reformom, počevši od apsolutne jednakosti u pravima muškaraca i žena.

“Ali to bi bila revolucija”, promumljao je župnik prskajući naokolo kišicu sline.

“Baš suprotno!” pojasnila mu je Flora. “Radnički savez stvaramo kako bi se to izbeglo, kako bi trijumfirala pravda bez i najmanjeg prolevanja krvi.”

Inače će možda biti više mrtvih nego 1789. Nije li paroh preko ispovedaonice upoznao nesreće siromašnih? Nije li zapazio da stotine hiljada, miliona ljudskih bića rade petnaest, osamnaest sati na dan kao životinje, a njihove plate ne dostaju ni da nahrane svoju decu? Nije li primetio, on koji ih svakodnevno sluša i gleda u crkvi, kako žene ponižavaju, zlostavljaju, izrabljuju njihovi roditelji, njihovi muževi, njihova deca? Njihova je sudbina još gora od radničke. Ako se to ne promeni, u društvu će se dogoditi eksplozija mržnje. Radnički se savez stvara da bi to sprečio. Katolička crkva treba pomoći u njihovu krstaškom ratu. Ne žele li katolici mir, saosećanje, društveni sklad? U tome postoji potpuna podudarnost stavova Crkve i Radničkog saveza.

“Premda nisam katolkinja, hrišćanska filozofija i moral predvode sva moja dela, oče”, uveravala ga je.

Kad je čuo kako je rekla da nije katolkinja iako jest hrišćanka, okruglo je lišce oca Fortina prebledelo. Malo je poskočio i želio je čuti znači li to da je gospođa protestantica. Flora mu je objasnila da nije: veruje u Isusa, ali ne u Crkvu jer, prema njezinu kriteriju, katolička religija podvrgava ljudsku slobodu svom hijerarhijskom sistemu. A njezina dogmatska verovanja guše intelektualni život, slobodnu volju, naučne inicijative. Pored toga, podučavanje Crkve o čednosti kao simbolu duhovne čistoće podaruje predrasude koje su od žene napravile gotovo robinju.

Župnikovo je lice nakon mrtvačkog bledila oblila predapoplektička navala krvi. Treptao je zbunjen i uznemiren. Flora je zaćutala kad je videla kako se tresući naslanja na svoj radni stol. Doimao se kao da će se svaki čas onesvestiti.

“Znate li vi što govorite, gospođo?” promucao je. “Za takve ideje dolazite moliti pomoć od Crkve?”

Da, za takve. Ne teži li Katolička crkva da bude crkva siromašnih? Nije li ona protiv nepravdi, duha probitačnosti, izrabljivanja ljudskoga bića, pohlepe? Ako je sve to tačno, Crkva je dužna potpomagati projekat čiji je naum da na ovaj svet donese pravdu u ime ljubavi i bratstva.

Bilo je to kao da govori zidu ili mazgi. Flora se još prilično dugo trudila da je župnik shvati. Uzalud. Nije joj čak mogao ni obrazložiti zbog čega se protivi njenim stavovima. Gledao ju je s odvratnošću i strahom, ne skrivajući svoje nestrpljenje. Napokon je procedio da joj ne može obećati pomoć, jer to ovisi o tamošnjem biskupu. On će mu predočiti njin predlog, iako je, upozorava je, malo verovatno da bi neki biskup mogao zagovarati socijalno delovanje otvoreno antikatoličkog predznaka. A ako biskup to zabrani, nijedan joj vernik neće pomoći, jer katolička pastva sluša svoje pastire. ‘A sensimonovci smatraju da treba učvrstiti princip vlasti kako bi društvo funkcionisalo!' mislila je Flora slušajući ga. ‘To poštivanje autoriteta od katolika stvara automate kao što je ovaj nesretnik.'

Nastojala se oprostiti na lep način od oca Fortina i ponudila mu je primerak Radničkog saveza.

“Barem to pročitajte, oče. Videćete da je moj projekt prožet hrišćanskim osjćajima.”

“Neću ga pročitati”, rekao je otac Fortin energično odmahujući glavom i nije uzeo knjigu. “Dovoljno mi je to što ste mi rekli da bih znao kako ta knjiga nije zdrava. Možda ju je, bez vašega znanja, nadahnuo sam belzebub.”

Flora se nasmejala dok je knjižicu vraćala u svoju torbu.

“Vi ste, oče, jedan od onih župnika koji će opet trgove napuniti lomačama i spaliti sva slobodna i inteligentna bića ovoga sveta”, rekla mu je umesto pozdrava.

Pošto je pojela toplu supu u hotelskoj sobi, napravila je bilansu svoga dana u Auxerreu. Nije bila pesimistično raspoložena. Pokaži nasmešeno lice kad se nađeš pred poteškoćama, Florita. Nije joj išlo baš dobro, ali ni posve loše. Mučan je to posao biti u službi čovečanstva, Andalužanko.