Maja Abadžija, Sve blagodeti Pekićeve antropopeje ( meditacija o žanru )

                                                   

No more gods, no more faith, no more timid holding back.
Let us blast out of our old forms, our ignorance, our weakness, and our mortality. The future belongs to posthumanity.
(Max More, On becoming posthuman)

„Napraviću od vas Titane za Titanis, zemlju na kojoj će se sve moći i sve smeti!“ (Frederick Lieberman, Besnilo)


      Da li je čovek svoje prvobitne mitove govorio krhkošću svoga tela? Zastrašujuća moć prirode nad njim i neshvatljiva širina sveta oko njega morala je biti ukroćena rečju, rastumačena pričom. Spoznaja o krhkosti telesne ljušture, o poroznosti supstance, praćena je odvajkada i željom da se prevaziđe neumitni završetak života – naučna i medicinska čudesa savremenosti samo su metodičniji nastavak jednog posve animalnog instinkta, poetski oblikovanog u Gilgamešovu potragu za večitom mladošću, sublimiranog u alhemičarske napore za proizvođenjem eliksira mladosti. Telo čovekovo nije nikada u potpunosti moglo pratiti uzlete njegova duha – otud valjda i toliko uzdanje u Priču koja nadživljava njegovo kratko trajanje – zato je i san o duhovnom transcendensu neuništiv.
     Nasledivši alhemičare, mislioci okrenuti materijalnoj stvarnosti tela, zazivali su tehnološku transcendenciju u nadi da će ukupni progres ljudskog znanja u nekoj dalekoj tački budućnosti biti u stanju iznaći magični stroj što zaoštrava čula, produbljuje percepciju, usavršava um, pobeđuje starost i smrt. Kao da će pojačana senzibilnost tela svet ukazati u svoj njegovoj jasnoći, a novom oštroumlju prikazati odnose između udaljenih stvari. Kao da će nas učiniti ravnopravnim sa kosmosom, umesto tavorećih živuljki bogova koje, umesto razumevanja sveta, shodno etici svog verovanja zazivaju njegovo uništenje, da bi se u boljem nadale uspešnoj transakciji ovozemaljskih dobročinstava u monetu večnosti. Imamo samo jedan svet, ovaj, kažu i transhumanisti, usudivši se, u današnjici što je sistematsko spoznavanje sveta uzdigla na nedostižnu orbitu iznad svakodnevnice, na otvoreni zahtev za tehnološkim usavršavanjem čovekovog tela, rizikujući porugu i skepticizam intelektualne elite, nerazumevanje i snebivanje masa.
      Transhumanizam ili H+, pokret je savremenih alhemičara koji razmatraju tehnološke mogućnosti unapređenja ljudskog organizma, ali i njegovog intelektualnog kapaciteta, na racionalnoj osnovi, sa kritičkim stavom, uz sva pripadajuća etička kolebanja, demokratski velikodušni: budućnost pripada svima. (Činjenice: godišnja članarina u transhumanističkom klubu iznosi 250$, a bogatijim članovima je ponuđena mogućnost da postanu avanturisti u smrti i investiraju, umesto u grobno mesto sa hladovinom i pogledom, u krioćeliju sa ugodnom temperaturom gde će iščekivati drugo poluvreme svog života.
     Iz FAQ sekcije sajta organizacije, ponudu prati gotovo cinična opaska: Seen in this light, signing up for cryonics, which is usually done by making a cryonics firm one of the beneficiaries of your life insurance, can look like a reasonable insurance policy. If it doesn’t work, you would be dead anyway. If it works, it may save your life.) No ono što je možda fascinantnije jeste da ova firma prognanika-u-sadašnjosti ponajviše liči na skupi klub čitalaca: na transhumanističkoj listi lektire, zgodno podeljenoj u tematske celine, pod ‘obavezno’ stoje Huxley, Asimov, Dick, Gibson, Pohl, Heinlein, Clarke – mag do maga naučne fantastike. Otvoreno priznanje transhumanista da inspiraciju za svoje delovanje crpe iz spekulativne literature tvori volšeban slučaj obrnute mimeze, koji će tek antropologija budućnosti moći (pr)oceniti i eventualno svrstati u progresivne mislilačke struje, ili parodične aberacije racionalnog duha (kakva je, primerice, scijentologija).
        S druge strane, konzervativna anti-propaganda dušebrižnika kakav je Francis Fukuyama ideje transhumanista svrstava u „najopasnije na svetu“, čineći ih barem simpatičnim. I zaista, naivnost s kojom prilaze fundamentalnim pitanjima kroz koja civilizacija promišlja samu sebe i hladni racio kojim hoće kastrirati onaj suštinski iracionalni nagon za eliminacijom starosti i smrti – tu matericu umetnosti – ne čini transhumanističke ideje manje ozbiljnim.
     Evo još jedne opasne ideje: književnost je oduvek htela biti savest čovečanstva. Preispitujući etičke pretpostavke svakog novuma u ljudskoj istoriji, koliko god estetički gizdava, književnost je bila uzbudljivija i elokventnija sestra filozofije – ovu jednostavnu istinu o njenoj ambivalentnoj prirodi recentna je književna istorija prečesto zaboravljala, gubeći se u bespredmetnom međusobnom tužakanju tobožnjih esencijalističkih estetičara i još prozirnijih etičara-angažovanika. Još otkad je čovek nabasao na vatru, ili, kako to priča lepše prenosi, otkako je hrabri titan Prometej ukrao vatru bogovima i podario je čoveku, progres civilizacije je dolazio s neumitnim upozorenjem – na svakoj etapi tog puta, književnost je propitivala granice upotrebe novih spoznaja i otkrića, težinu tereta saznanja za krhku etičku kičmu čoveka. Upravo je naučna fantastika, što je transhumanizam i prepoznao, dodala teg tehnološkog napretka na delikatnu faustovsku vagu saznanja i morala, što je čini žanrom-baštinikom one književnosti koju često neprecizno zovemo ‘književnost ideja’, a prepoznajemo po intelektualnoj i umetničkoj hrabrosti da postavlja detinje velika pitanja.
     Postoji izvesni raskol između žanrovske literature ili tzv. paraliterature i književnosti (nazovimo je zasad ne-žanrovska) za koju je skovan termin mainstream, ili književnost glavnog toka (izuzetno prigodan i ideološki obojen, jer tako ponosito naglašava marginalnost samog žanra). Promotrimo li problem iz nešto iskošene perspektive, videćemo da je oponiranje ove vrste diktirana s različitih pozicija moći (koje su, opet, u odnosu binarne opozicije, istovremeno i odraz u ogledalu negdašnje suprotstavljenosti niske i visoke literature): akademskih, koje propisuju i definišu poredak kanona, i tržišnih, kojima je pojam žanra i mainstream-a zgodan kataloški alat pri osmišljavanju marketinških strategija za određene tipove čitalačke publike.
     Situaciju dodatno komplikuje to što su terminološko rasplitanje i iritantna navada za imenovanjem pojedinačnosti omiljena razonoda alternativnih kultura, što ih itekako potvrđuje kao mreže samoidentifikacije , sa konceptom marginalnosti na visokoj ceni. Sve to nas sprečava da uvidimo da je mainstream, ili glavni tok, samo jedan prazan okvir, u različitim epohama različito imenovan, koji obuhvata aktuelne literarne interese epohe; kao takav, književnom kritičaru nije od prevelike koristi, jer ne operiše aksiološkim kategorijama, ali ni književnom istoričaru, kojem za određivanje mesta pojma u poretku književnih pojava valja sačekati izvesnu istorijsku distancu.
           No samo postojanje naučnofantastičnog žanra kao takvog, odeljenog, getoiziranog, tržišno funkcionaliziranog, na izvestan način svedoči o tome da je tematizacija tehnologije u delima tzv. visoke literature nedostatna, ako ne i nepostojeća – zašto? Možda je to strah pred čudovišnim Kolosom, iznutra obloženim složenim spletom optičkih kabala, avetinjskog infracrvenog pogleda što ga gradi tehnika našeg vremena. A zašto takva literatura nije pustila koren na našem, za čudnu floru negostoljubivom tlu? (Možda stoga jer paraliteratura u nas znači haplologiju od paraliliteratura koju pišu etički (o)sveštenici.) Zato što je tekla ponorno, u getu, baveći se tehničkim specifikacijama Asimovljevih robota i relativističkom matematikom iza Klarkovog Monolita, daleka i nezanimljiva akademskom panoptikonu. Savesna profesorska udubljenost što s lupom podobštine predano uvećava značaj marginalnih pisaca za višu svrhu ideologije nema konkretne koristi od žanra: karnevaleskne konferencije fandoma, te zaljubljene publike, možda najpozornije publike našeg vremena, mogu samo ispuniti kakvu fusnotu u njihovim kulturalnim enciklopedijama. Ponovo dolazimo na teren naivnosti koju žanrovska publika deli sa transhumanističkim entuzijastima. Da li je to onaj nedostajući sastojak u našoj literaturi?
       Otklon naše literature, opervažene čeličnom žicom prošlosti, prema žanru čija su preokupacija fantastički svetovi (budućnosti) može se verovatno braniti eskapističkim argumentom, toliko puta potezanim u polemičkom mačevanju angažovanih i degažiranih: društveno-istorijska stvarnost nema interesa u imaginarnim svetovima; sa tolikim problemima nerešenim u objektivnoj stvarnosti nema vremena ni strpljenja za naivnost tzv. velikih pitanja. (Kao ni za veliku estetiku, uostalom.) Stoga ne čudi što naše književnosti nisu dale vredna dela žanra koja bi mogla da revolucionarno prodru u bastilju kanona; čak i sam Pekić, kojemu beogradska administracija sprema spomenik na Cvetnom trgu (u uličnom će panteonu stajati sa spomenicima kralju Petru Prvom i kralju Aleksandru Karađorđeviću), bio je osuđen u vreme objavljivanja antropološke trilogije na (donekle ponižavajuće) objašnjavanje svojih literarnih namera. Jasno, Pekić nikad nije bio žanrovski pisac, mada je žanr bio u središtu njegovog interesa, a i za taj spomenik ima zahvaliti kanonskom ugledu i političkom delovanju milom vladajućoj ideološkoj konstelaciji radije nego svom esteticizmu.
      Ipak, odmaknimo se od lažnih dihotomija: svakog koga muče prozaične dileme poput gore iznesene (a koja je samo jedna od inkarnacija fiktivne nedoumice forma ili sadržaj; na jeziku našeg vremena: esteticizam versus angažiranost) treba uputiti na Pekićevo Besnilo, koje tu fiktivnu oponiranost topi kao plamen vosak sveće. Ovaj roman svedoči da je okoštalom žanru potrebna živa vatra umetničke imaginacije jednako kao što je visokoparnoj, sterilnoj umetničkoj prozi potrebna lekovita doza žanrovske filozofske arogancije.
     Jasno, Besnilo je ponajpre raskoš sižea. Čini se da je čvrsto usidren u mirnim vodama žanrovske proze, otvoreno potvrđujući pripadnost u podnaslovu, granajući sižejne rukavce kojima se – ipak – plovi brzinama bliskim svetlosnoj, a doživljaj vremena trne kao na proputovanju kroz crvotočinu dok pripovednim perspektivama holivudski žonglira. Tek pokatkad nas žacne dovitljivom, jezgrovitom poantom ironično nas podsećajući da svoje čitalačko putovanje sagledamo sa strane. Kad se nakon čitanja povučemo na književnoteoretskog nivoa, stvarima naivno poput Adama dajemo imena: gle, tu je jedna veoma savremena tema epidemije, onde literarni tip sumanutog naučnika. Ovo je tipično hard SF pojašnjavanje jer su tehnički detalji enciklopedijski egzaktni, a ono tek siluete likova utanjene nedostatkom psihologizacije. Zaista, ovakva literatura bi od teorijski odškolovana čitaoca svakako mogla napraviti šizofrenika – ako ga već ne može izlečiti od predrasuda.
     Onaj drugi, teorijski neopterećen, bezbrižnije uživa zaboravljajući već na sledećem poglavlju imena likova. Na studiju književnosti poučavaju da nijedno čitanje književnog dela danas nije teorijski nevino; u duhu tog aksioma, studentski ponizno, generacije kasape tekstove makazama feminističke i postkolonijalne kritike, onim redom kojim dolaze u silabusu, pa makar se svaki delić njihovog čitalačkog bića bunio protiv toga. Licemerje zanemarivanja forme teksta u korist kojekakvih kulturalnih teorija koje ga vešto kroje po svojoj meri, redovito nalazeći u njemu sve ono što žele videti, nasleđe je naše književne epohe. Zaboravili smo da celo delo traži celog tebe, što je jedini aksiom potreban konkretnom čitalačkom činu. Kada bi se u čitanju moglo grešiti, gore spomenuta dvojica bi bili proglašeni krivim, a profesorska arogancija često sudi u korist jednom, na štetu drugog – umesto toga možda je potrebno pledirati za jednu zajedničku, celovitiju interpretaciju.
     Još jedna zamerka, ovaj put u pogledu teme: kada kažu, a književni akademci obožavaju tu kuhinjsku krpu od fraze, da se teme od postanka književnosti ne menjaju, retki uspevaju razlikovati motivski registar, odnosno imaginativnu galeriju od tematske suštine, koja će nužno biti ista, jer se od te arhajske davnine sama čovekova priroda nije izmenila: i dalje sav svoj intelektualni napor da razume svet oblaže pričom kao dopunskim kognitivnim sredstvom. Ali imaginarijum njegove umetnosti evoluira, dakako, lučeći svoj motivski registar iz iskustvene stvarnosti, što je prirodan i logičan proces više nalik delikatnoj osmozi nego razdvajanju žita od kukolja. Da li su onda žanrovi poput naučne fantastike upravo zato što imaginativno zahvataju iz stvarnosti, osuđeni da tavore u čitalačkom getu, bez pristupa u kanon, bez značaja za katedre, bez ulaznice za lektiru? Kada bismo skinuli stigmu sa tema koje se označavaju kao naučnofantastične, možda bismo otkrili da se upravo u njima nalazi stilska slamka spasa za beskrvnu, nekrotičnu literaturu koja se danas piše.

1. Izlučiti savremene teme iz žanra

     O kakvom je to vajnom motivskom imaginariju reč? Skeptici i zluradi mogu i dalje misliti da su to brahicefalna bića kože obložene hlorofilom sa invazionističkim pretenzijama. Drugi će znati da se pod literarnom obradom tehnoloških i naučnih novuma čovečanstva podrazumeva mnogo širi spektar motiva, disciplinirana mašta koja uspeva, analogijom ili na druge načine, osmisliti ponajpre potpuno nove fizičke zakone i u odnosu na njih modelirati pripovedni svet, ostvariti imaginativni prodor u inženjeriju budućnosti, a tek onda pristupiti pitanjima prozne estetike; sve da bi se postavilo pitanje o suštini humaniteta. Interogativni, spekulativni zasnov žanra (‘šta ako?’), začinje lanac izazova s kojima se ‘mainstream’ pisac nikada ne mora hvatati u koštac, a zahteva ne samo meta-znanja, nego konkretna znanja iz ‘opipljivog’ naučnog područja.
     Naučna je fantastika sva od sadržaja upravo zbog zastrašujućeg tematskog opsega, konceptualno kompleksnog i tehnički detaljnog, sa normom da se, koliko god divlja njena mašta bila, mora u krajnjoj instanci povinovati nužnosti i verovatnoći u okviru zakona za koje se opredelila. A njene teme se uporno i nepokolebljivo opiru svim poznatim alatima formalne obrade – tu vlada svojevrsni princip obrnute proporcionalnosti (tako dobro poznat našoj literaturi koja teške istorijske sadržaje formalno savladava na estetički nedorasle načine.) Zato je enorman komad naučnofantastičnog korpusa nesumnjivi šund, pa čak i kad nije, oblikovan je u simplističkom, ironično, gotovo realističkom narativnom ključu. Ko može žanrovske pisce kriviti što kod takvih briga oko pitanja života, univerzuma i svega ostalog propuštaju da inoviraju formalni model? Publika (fandom) zasigurno ne, njih interesuje idejnost i sa-učestvovanje u kolektivnom doživljavanju spekulacije.
     Dokazivati važnost spekulacije za otvaranje tema budućnosti izlišno je ukoliko čitaocu to samo po sebi nije belodano, pa makar i u okvirima vulgarnog angažmana koji, kao što transhumanizam u spekulativnoj fikciji vidi zbirku smernica ili turistički vodič za budućnost, hoće upozoravati i zastrašivati budućnošću kao mestom ostvarenja radikalno shvaćenih mogućnosti tehnologije u dobro smišljenim scenarijima distopije i katastrofe. (Dominacija, primerice, distopije u filmu, često i prema literarnom predlošku, u zadnjih par decenija nesuptilan je, ali precizan odgovor holivudske filmske industrije na stanje ekonomske i intelektualne krize savremenog društva.) Angažovanik u odeždi SF fanboy-a hoće pitati: ukoliko tehnološki napredak postaje sve integralniji sastojak naše svakodnevnice, a književnost uporno bude zazirala od ovih tema, ukoliko ne bude propitivala krajnji smisao tehnološke inovacije koja nije samo suštinski izmenila načine na koje razmišljamo i komuniciramo, nego i sve dublje zadire u naša tela, hoćemo li jednog dana se zateći u ljušturi kiborga postavljajući tad već izlišno pitanje ‘šta nas čini ljudima’?
      Pekića bismo, ukoliko se povedemo za kurentnim književnim trendovima, vrlo lako mogli odrediti kao bioetičkog angažovanika – celo Besnilo stoji uz taj grandiozni upitnik. Ustanovivši nakon holokausta da nauka nije avangarda civilizacijskog napretka, nego servis moći, naučna fantastika se okreće transhumanističkoj temi, zapanjena, kao u mitska vremena, krhkošću materije koja je čovek. U onom smislu u kojem je naučna fantastika ispitivanje mogućnosti i ispipavanje granica onoga što znamo kao condition humaine, Besnilo jeste opomena na kobno bratimljenje u krvi znanosti i ideologije: zastrašujući izum prirode, virus, to biće sa ruba biološke definicije života, u sposobnim rukama lako se pretvara u sredstvo masovnog uništenja, mutanta, baš kao što znanje o prirodi materije i njenih najmanjih gradivnih jedinica može zbrisati iz postojanja cele gradove. Cvetanje virusa je epidemija – još jedan kanonski motiv naučne fantastike, čiji je apokaliptički sentiment ponukan, pre svega, blizinom razorne smrti koju nudi nuklearno naoružanje, praćeno avetinjskim ubrzanjem nauke i tehnologije. Obnovljeni interes za apokaliptički narativ (koji je sam po sebi ustrojen kao opomena) Pekić funkcionalizuje kroz bioapokalipsu, odražavajući istovremeno i žanr i mit, čitljiv s podjednakom tačnošću i kao upozorenje da je možda naše svesrdno uzdanje u nauku bespredmetno, naivno, kobno, jer ona, iako sposobna da stvori oružje, nema instrumentarij kojim će da nas spasi.
    No, u Apokalipsi se javlja i Mesija čovečanstva koji začinje carstvo nebesko. U Besnilu je takva mogućnost spasenja parodijski izvrnuta u liku transhumanističkog filozofa-praktikanta, ratnog zločinca od vlastitih zlodela distanciranog kobnom etikom Višeg Dobra koja se otkriva kao mukotrpni proces dugogodišnjeg eksperimentisanja na živima. Frederick Lieberman, stvoritelj mutiranog virusa besnila, čiji je serum ‘natčoveštva’ jedini spas za besnilom zaraženi aerodrom, junak je ideje sublimirane iz zločinačkih filozofskih tradicija začetih Ničeovim učenjima, a njegovi protivnici, nosioci su suprotstavljenih filozofija prirode. Njihova polemika prelomljena kroz narativ mnogo je šira od propitivanja etike naučnog eksperimenta – dotiče gotovo ekološku temu odnosa inteligencije i prirode, jer Liebermanov nad-čovek stavlja sistematičnost inteligentnog dizajna iznad bezumnog haosa stvaralaštva prirode, nasuprot sa-čoveku njegovog učenika Hamiltona koji je njen brižnik i čuvar, čija je inteligencija još jedna njena specijalizacija.

     No ipak, sama prisutnost savremenih tema, koliko god one bile važne za istorijski trenutak, nije ono što Besnilo čini velikim romanom.


2. Autopoetika ne postoji radi sebe same

     Ovde prođimo kroz crvotočinu na drugu razinu recepcijskog problema: za razliku od zanatlije, kada se umešan pisac prihvati onog što se cinično naziva spekulativna fikcija, kritika pretpostavlja da mora, poput, primerice, Umberta Eca, biti metaosvešten i metapoetičan da bi bio shvaćen ozbiljno, jer je neozbiljna rabota spekulisati (mada je sva književnost spekulativna, jednako kao što je sva žanrovska). Ironije li, da se fantastika izvedena u potpunosti u granicama zakona nužnosti i verovatnoće, zato što sam zakon osmišlja, smatra neozbiljnom rabotom! Osim ako, naravno, kroz takav jedan postupak tematizuje postupak kao takav. Ne osuđuje li nas takvo jedno poimanje na praćakanje u plićaku epigonije, gde je sve-već-rečeno i sve-već-isprobano? Zaista, Pekić jeste Besnilom sačinio svoju autopoetiku. Uradio je to na toliko bravurozan način da se kritičari i sad kao hijene glođu oko žanrovske pripadnosti teksta (isključujući one trivijalne, dakako) – parabola ili alegorija, apokaloptička basna ili distopija?
     Podario je jednom od likova, prezimenom Leverquin uputivši na srodnika u književnom liku Thomasa Manna, povlaštenu pripovedačku perspektivu, ovlastivši ga da vodi hroniku epidemije, ali i da polemizira sa faustovskim mitom. Proširio je metaforički prostor hronotopa: aerodrom, kao slika reda i poretka, taj ‘internacionalni osinjak protivrečnih interesa i ukrštenih kompetencija‘, poput uređenog, otvrdnulog žanra biva u parodijskom činu razoren.
     Ali potencijalna debata o hijerarhiji pripovednih planova i eventualna povlaštenost metapoetike izlišna je, jer je evidentna važnost tehničkih i naučnih tema samih po sebi (osim što je temeljna pretpostavka naučne fantastike). Kakav onda odnos spram žanra kao čvrsto uzglobljene strukture mora zauzeti pisac, isključivši pritom postmodernistički žanrovski fetišizam, a da udovolji nikad utaživoj žeđi za formalnom inovacijom? Da li je formalna inovacija uopšte moguća? Naravno. Orwellov newspeak bi morao biti dostatan primer vrlo konkretne inovacije u jeziku sa parodijskim otklonom prema simplifikaciji i okoštavanju, te cenzuri jezičkog izraza čiji je amblem svakako sovjetska silabička skraćenica koju rekreira. Skeptici će reći: loš primer, 1984 je distopija; jeste, ali kad već valja lepiti tržišne barkodove, taj roman je i žanrovski osveštena naučna fantastika, istorijsko-socijalnog tipa. Baš kao i Besnilo.
    Pekić nas uči da žanr uzet u svojoj gotovosti ne može zadovoljiti visoke zahteve estetike, te da se njegov ograničeni poetički prostor mora otvoriti ka principu imaginativne igre koja pravila narativne gradnje shvata kao fluidna, a motive obremenjuje alegorijskim značenjima. Stoga on apokaliptički nanos katastrofičkog žanra produbljuje otvorenom intertekstualnom evokacijom Apokalipse; preko mota poglavlja do unutar narativnih aluzija, apokalipsa postaje pozadinska scenografija epidemiološke krize. Sam motiv epidemije besnila asocijativna je poveznica između kanona žanra i apokaliptičke tj. mitske literarne osnove, a funkcioniše, također, i kao eksplicitna poetika: otvoreno i direktno izložen i obrazložen poetički credo u samom tekstu, tekstom samim, u svoj širini antropološke perspektive.

     Sličan je postupak na onom, u pravom smislu reči, naučno-fantastičkom nivou romana – motiv, na primer, sumanutog/zlog naučnika/genija (eng. mad scientist) ne može nikako biti u umetnički uspelom tekstu preuzet kao jedino-dimenzionalni zlikovac iz popularnog žanrovskog obrasca, a s druge strane, nužnost da se u naučno-fantastičkom tekstu pojavi etička metatema sučeljena sa smislom i ciljem nauke zahteva prisustvo moralne dileme u liku, kako god on bio oblikovan. Pekićev cerebralni Lieberman, stvoritelj mutiranog virusa besnila, čudovišno je čedo materijalističke civilizacije, oslobođen svakog saosećanja i etike, stvaralački zagledan samo u horizont transhumane budućnosti u kojoj bi „simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja, vladala prirodom, kojoj oboje sada služe samo kao đubrivo.“ Očigledno, Lieberman je daleki odjek starogermanske faustovske legende, koja je, prošavši kroz žanrovski filter, izašla pojednostavljena i svedena, ali biva obnovljena, ponovo, jačanjem veza sa mitološkim predloškom baš u romanima kakav je Besnilo, i baš u karakteirma kakav je Lieberman, na način unutarnjeg razglobljenja dileme.
     Lieberman nije Faust, nego nad-Faust, Mesija, jer je njegova dilema razrešena ideološki; na izvestan način, on spokojno lebdi iznad nje na moćnim krilima ideologije, obuhvaćen svešću da radi za viši cilj, da je spasilac vrste. Mesijanstvo koje cvate na podlozi apokalipse jetka je među-tekstualna ironija što ispunjava šupljine žanrovske konstrukcije. Antropološki nanos Pekićevog teksta u Liebermanu vidi, metonimijski, ljudsku vrstu i razvojni put kojim je krenula: ne oslobodivši se mesijanskog kompleksa zadatog monoteističkom tradicijom, a odbacivši etičke standarde iste, civilizacija ubrzano grabi putem sveopšte materijalizacije i dehumanizacije pod paskom naučnog i tehnološkog progresa, pervertirajući sve humane vrednosti nauke na svom putu: „(…) ali svet malih ljudi još nije spreman da prihvati njegovu istinu. Spalio je istinu Giordana Bruna, na sraman ustuk naterao Galilejevu, ismejao Darwinovu. Zgroziće se i od njegove. Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se samrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje Boga.“
    Da smisao poetičkog postupka Pekić ispituje narativom, bilo bi ga lako označiti kao postmodernistu-maniristu, no on zahvata iz dubine mitoloških nanosa i filozofskog nasleđa iz dubljih razloga, što isključuje svaki fetišizam i uvodi u antropološku poetiku. Mada se i ovaj postupak, koji Nikola Milošević ilustrativno označava kao mitomahiju, može promatrati kao autopoetički na nivou celokupnog Pekićevog opusa, u slučaju Besnila, isti funkcioniše ponajviše tematski.

       No ipak, ni inter-tekstualnost, koliko god delikatno funkcionisala, a ni auto- i metapoetička osveštenost, ne čine Besnilo velikim romanom.


3. Ka sintezi: antropološka poetika


      Čini se da smo već skicirali neke odgovore na pitanje zašto je Pekićeva antropološka estetika ishodište pronašla u popularnim žanrovima, ne ograničavajući se samo na naučnu fantastiku. U trilogiji, u romanu Atlantida, na primer, pored šire naučno-fantastičke pozadine, prisutni su elementi detektivskog žanra i horora, baš poput Besnila; 1999 (‘antropološka istorija’), motivski je i inter-tekstualno gotovo u potpunosti naučno-fantastična. Upravo je kompatibilnost Pekićeve antropološke poetike s naučno-fantastičkom orijentacijom prema ‘velikim pitanjima’ uslovila ovakvu romanesknu strukturu.
     U antropološkoj perspektivi, čovek je viđen kao predstavnik vrste i ravnopravni nosilac svih njenih dostignuća i promašaja – u tom smislu, možda, sva je naučna fantastika antropološkog usmerenja. Ali civilizacijske pobede i porazi koji su nasleđe svakog individuuma upisuju se, već danas, u naša tela, ne samo u podsvest. To je književna antropologija u užem smislu, to je i Besnilo; freska naše epohe, vrhunca materijalističke civilizacije na koju se ucrtavaju životi likova uhvaćeni u bezizlazje karantina.
     Besnilo vredi ispitati u odnosu na jedan teorijski koncept ne toliko da bismo dokazali pripadnost žanru, nego da bismo ukazali na mogućnost njegove estetičke transcendencije. Koncept ‘kognitivnog očuđenja’ (Suvin), koliko god radikalan bio, zasad je pokazao ponajbolje razumevanje naučne fantastike, sažimajući u sebi njenu temeljnu osobinu: „SF je, dakle, književni žanr čiji nužni i dovoljni uslovi su prisustvo i interakcija očuđenja i kognicije, i čije je osnovno formalno sredstvo imaginirani okvir alternativan u odnosu na autorovo iskustveno okruženje. I još: Termin implicira kreativni pristup ka dinamičkoj transformaciji radije nego tek ka reflektiranju autorovog okruženja. Takva tipična SF metodologija je – od Lukijana, Moora, Rablaisa, Cyrana i Swifta do Wellsa, Londona, Zamyatina i pisaca poslednjih dekada – kritička, često satirička, kombinirajući potencijal razuma sa metodološkom sumnjom u najvećem broju slučajeva. Srodstvo kognitivne kritike sa filozofskim temeljima moderne nauke je evidentno.

     Transformativna usmerenost naučne fantastike koju naglašava ova koncepcija potvrđuje njenu neprevaziđenost u razumevanju žanra – prevazilaženje podvojenosti gajene od kasapinske kritike, koja, kad ne esejizira o temama, dekonstruiše forme, i vice versa. Čak i Pekić, na jedan poseban način, svojom umetničkom ‘terminologijom’ baca prašinu u oči kritici, odnosno zadržava pravo na jedinstvo dvaju planova svog teksta. Kada Atlantidu naziva antropološkim eposom, epitet antropološki svojom naučnošću upravo počiva na pretpostavci alternativne kognicije vremena i prostora u kojem civilizacija obitava, prouzrokujući u čitaocu intenzivno očuđenje teme, ali i žanra, eposa (onoga što odbija biti samo fiction; Pekić preimenuje žanrove da bi ih učinio začudnim: istorija, epos, žanr-roman – u činu eksplicitne poetike nijedna proza nije neimenovana, neoznačena, niti je ijedna tek roman!).
    Zato je Besnilo neprijatelj broj jedan svake kritike, jer mora biti aktualizovano u jednom nepatvorenom činu čitalačkog prepuštanja, dok svako seckanje i čeprkanje po pripovednim planovima nužno razlama celovitost doživljaja. Kada se ovaj roman, u konačnici, interpretativno odredi kao alegorija, takvo razumevanje u činu čitanja podrazumeva celovit tekst koji funkcioniše paralelno na planu umetničke samosvesti i fantastičkog obrisa stvarnosti; nijedan značenjski plan ne sme biti isključen.
   Koristeći sasvim ograničen formalni obrazac naučne fantastike, sa svim ‘propisanim’ elementima (uzbudljiv i događajan siže, visok nivo napetosti, suspense), ali i žanrovski već definisane motive i teme (epidemija opasne bolesti, sumanuti naučnik bez etike), Pekić uspeva da ostvari efekte na nekoliko planova. Privlačenje dotad nedostupne publike (fandoma), obožavatelja naučne fantastike, romana katastrofe i horora, na jednoj, odnosno detektivskih romana, trilera i romana misterije, na drugoj strani, nije zanemarivo, no dugoročno važnije i artistički relevantnije jeste pronalaženje novog izraza u žanru, kao reakcija na zamor i istrošenost visoke literature: otkrivanjem novog rudnika poetičkih postupaka kao preduslova za izlivanje alhemičarskog zlata. Kritičari veoma često ovaj, ali i druga dva romana antropološkog trougla, nazivaju hibridnim žanrovskim strukturama, kao da su to genetski inovirane sorte voća – ili kao da se u ozbiljno-zvučećem terminu kao takvom već krije objašnjenje.
     Proniknuće u Pekićeve žanrovske semanteme tek treba biti ostvareno (kao i u slučaju, uostalom, svih važnijih pisaca koji polemiziraju sa žanrom) kombinacijom dubinskog razumevanja geneze motiva u njihovom delu i konačnog literarnog oblika. U slučaju Besnila teško da možemo, upravo zbog pažnje posvećene detaljima da što vernije reflektuju celovitost, govoriti o tek nekom frankensteinovskom narativnom svetu u kojem se nepojmljivim snagama magnetizma sudaraju silnice žanrova. Ipak, ne. Žanrovski elementi se, možda, u delima drugih (žanrovskih ili mainstream) pisaca u konačnom sižeu poslažu kao delići puzzla, no u Besnilu ih, u trenutku najvećeg zamaha, naredni sižejni obrat u potpunosti obesmišljava, izneveravajući ustanovljeni obrazac.
     Svaki od žanrova nudi jedan mogući modus (realističke ili fantastičke) reprezentacije sveta i svi oni odreda bivaju poništeni delovanjem razornog virusa besnila: uzdanje u metodičnu i discipliniranu naučnu, tehnikom poduprtu, spoznaju, napor da zločinci budu pronađeni i kažnjeni da bi se svet očistio od zla, strah i jeza koji utrostručuju senzibilnost naših čula i ljubav prema vlastitom opstanku koja svet čini nanovo pronađenim. Natkriljujući žanrove mitom, po Pekiću, jedinim i ultimativnim Žanrom pripovedačke osnove naše civilizacije (intertekstualno usložnjavanje samo pojačava dojam), on ih razglobljuje i razvlašćuje, ukida im prerogativ da svet ustrojavaju strukturom, stvaralački tok obrće: ne ustrojavam ja kao autor tekst žanrovima, nego im oduzimam pravo da moj tekst ustrojavaju. Samo zato je Besnilo delo otrežnjene estetičke svesti, a ne nekakav hibrid koji revoltirano raste u vrtu kristalnih larpurlartističkih ruža čije latice imaju boje nacionalnih obeležja.
     Pekićev fantastički metod je također zalog jednog drukčijeg shvatanja žanra. Prišivajući svoju genologiju na proročki plašt Apokalipse, on prepliće do nerazmrsivosti vanjski pripovedni plan (epidemiološki krizu na aerodromu Hearthrow), uprkos svim trudovima autora neobjektivnu hroniku zaraze (Leverquinov dnevnik) i ‘paralelni’ fantastički univerzum u koji se stupa samo putem proročke vizije, a koji je zapravo metafizički front na kojem se odlučuje sudbina čovečanstva. Autopoetiku, izraženu dnevnički, smo već objasnili, ali šta ćemo sa ‘biblijskim’ zaokretom u fantastičkom pristupu, dijametralno suprotstavljenom naučnoj fantastici? (Teorija bi ga požurila označiti kao Todorovljevo neodlučivo fantastično.) Ova začudna mitološka razina u romanu funkcioniše na nekoliko planova: proširuje intertekstualnu vezu sa apokaliptičkim predloškom, dekonstruiše naučno-fantastički, racionalno ustrojeni pripovedni svet iznutra (metaforizirana kroz aerodrom, tehničko čedo progresa, materijalistička civilizacija ne uspeva misliti o sebi – a ni doseći spas – bez mita), no ono što je najvažnije: uspostavlja nužni kontinuitet s mitom potreban da se uspostavi opšta alegorijska struktura.
    U finalnoj gorkoj ironiji, Gabrijel, shizofrenik, jurodivi tehničke civilizacije, jedini je preživeli rhabdo logora; no ironija je razorna samo na nivou ‘iskustvene stvarnosti’ romana; došavši iz jednog drugog sveta, Gabrijel donosi svedočanstvo, u vidu Leverquinovog dnevnika, i onaj krajnji ostatak humanizma koji egzistira tek u ludosti. Cela ‘šarada’ fikcije u kojoj horor bolesti briše civilizacijske granice između homo sapiensa i životinje, a karantin utvrđuje političko i ideološko besnilo zoona politikona, tek dobija krajnji smisao u zaključku da preživljava samo pripovedna, umetnička verzija događaja i u konačnici ostaje kao neprecizan, neobjektivan, ali jedini preostali svedok istorije
     Tako se Pekićevska estetička dijalektika preliva od žanra ka mitu, i nazad, oblivajući žanr plemenitijom, arhaičnom patinom u jedan estetički kontinuitet. To je i princip antropološke poetike kako ju on sam izražava u jednom od intervjua iz Vremena reči: „Antropologija je filosofiju spustila u ljudsku istoriju, a ovu uspela do filosofije. U krajnjoj konsekvenci, kao nauka o čoveku, ona je spoj života i filosofije o njemu. A odavde do moje literature bio je samo jedan korak, jer i ja ne pišem o životu, nego o njemu u književnim kodovima razmišljam.“ Besnilo, nije, dakle, literarna inkarnacija životne stvarnosti, egzistira izvan koncepta ‘život, literatura’ kao jedan doteran narativni (katkad i esejistički) misaoni eksperiment, meditacija o čoveku kao meditacija o vrsti kojoj pripada i civilizaciji koju je kao model življenja izgradio na račun prirode i samog sebe. To je i suština antropološke poetike – njena širina pogleda i ambicioznost teme udružena sa estetskim perfekcionizmom, razumevanjem začudnih kvaliteta forme i svešću o važnosti / veri u trajnost umetničkog čina, sposobna da izliva umetničke tekstove u alhemijskom zlatu.
     Antropopeja (ἀνθρωποποιία) ili stvaranje čoveka jedna je od onih tema koje se nisu istrošile do današnjeg dana, i dok je čoveka, pa makar do granice (samo)prepoznatljivosti nadograđenog unutarnjim, genetskim prekombinacijama ili vanjskim, elektroničkim implantatima, trajaće i činiti srž umetnosti reči. Na pitanje Besnila, transhumanizam je već artikulisao jedan od mogućih odgovora. Na estetički izazov postavljen ovim romanom, ali kroz Atlantidu i 1999, teško da će naša prošlošću opterećena, partikularnim identitarnim dramama obremenjena i angažmanom prezauzeta književnost uskoro iznaći adekvatan odgovor. Stoga je ovaj esej o jednom kratkom i čudesnom boravku estete u zatvoru žanra u funkciji ne da apokaliptički opomene, čak ni da ga ustoliči kao uzor, nego da podseti na jednu zaboravljenu, a time možda ukaže (više nostalgično nego manifestno) na neku novu poetičku mogućnost.

izvor

Moris Blanšo, Arto

ARTO



Arto sa dvadeset sedam godina šalje nekoliko pesama jednom časopisu. Urednik časopisa ih učtivo odbija. Arto onda pokušava da objasni zašto mu je stalo do tih nesavršenih pesama: budući da pati od tolikog zapuštanja misli, on ne može da zanemari čak ni one nezadovoljavajuće forme, izvojevane na osnovu tog centralnog nepostojanja. Koliko vrede tako dobijene pesme? Sledi prepiska, te Žak Rivijer, urednik časopisa, odjednom predlaže Artou da objavi ta pisma, posvećena neprihvaćenim pesmama (ali koje će sada biti delimično namenjene objavljivanju u svojstvu primera i svedočanstva). Arto prihvata, pod uslovom da se realnost ne izneveri. To je čuvena prepiska sa Žakom Rivijerom, događaj od izuzetnog značaja.
Da li je Žak Rivijer bio svestan te anomalije? Pesme koje smatra neuspelim i nedostojnim objavljivanja prestale su to da budu čim ih je dopunila priča o iskustvu njihove nedovoljnosti. Kao da je ono što im je nedostajalo, što im je bilo mana, postalo ispunjenost i dovršenost zahvaljujući otvorenom izražavanju tog nedostatka i produbljivanju njegove nužnosti. Žaka Rivijera ne zanima toliko delo samo, koliko iskustvo dela, kretanje čiji je delo rezultat, i taj anonimni, tamni trag koji ono nespretno izražava. Povrh svega, taj neuspeh, koji ga ne privlači onoliko koliko će kasnije privući one koji pišu i čitaju, postaje upadljiv znak centralnog zbivanja duha na koji Artoova objašnjenja bacaju zapanjujuću svetlost. Nalazimo se, dakle, na obodima jednog fenomena vezanog za književnost, pa i za umetnost: da ne postoji pesma ako njen „predmet“, prećutan ili ispoljen, nije ostvarenje tog teksta kao pesme, i da je kretanje iz kog delo potiče upravo cilj stvaranja tog dela, ponekad i njegovog žrtvovanja.
Podsetimo se ovde jednog Rilkeovog pisma, napisanog petnaestak godina ranije:

Što se više napreduje, to život postaje ličniji, jedinstveniji. Umetničko delo je nužan, neoboriv, zasvagda konačan izraz te jedinstvene realnosti... Tu počiva izuzetna podrška koju delo pruža onome ko je prisiljen da ga stvori... To nam na pouzdan način objašnjava da moramo da se podvrgnemo najekstremnijim izrazovima, ali isto tako, naizgled, da o tim izazovima ne govorimo ni reči, pre nego što utonemo u svoje delo, da ih ne umanjimo spominjanjem: jer jedinstvenost, ono što niko drugi ne bi mogao razumeti, niti bi imao pravo da razume, ta svojevrsna ludost, koja nam je svojstvena, mogla bi da stekne vrednost jedino ako se umetne u naš rad kako bi otkrila njegov zakon, originalni nacrt koji se jedino može predočiti posredstvom prozirnosti umetnosti.

Rilke, dakle, ne želi da neposredno saopšti iskustvo iz kog delo nastaje: taj vrhunski izazov koji zadobija vrednost i istinu jedino u okviru dela u kom se javlja, vidljiv-nevidljiv, pod udaljenim svetlom umetnosti. Ali da li je Rilke uvek imao tu rezervu? Zar je nije formulisao upravo da bi je ukinuo istovremeno je održavajući, znajući povrh toga da ni on, niti iko, nema pravo da tu rezervu ukine, već samo da se postavi prema njoj? Ta svojevrsna ludost koja nam je svojstvena...

NEMOGUĆNOST MIŠLJENJA KOJA JESTE MIŠLJENJE

Žak Rivijer pokazuje savršeno razumevanje, pažnju i takt. Ali u dijalogu, udeo nesporazuma ostaje neosporan, iako se teško može ustanoviti. Arto, koji je u to vreme još uvek veoma strpljiv, neprestano nadzire taj nesporazum. On uviđa da njegov sagovornik pokušava da ga smiri, obećavajući mu da će u budućnosti postići koherenciju koja mu nedostaje, ili pak, pokazujući mu da je krhkost duha duhu neophodna. Ali Arto ne želi da bude smiren. On je u kontaktu s nečim što je toliko ozbiljno da ne može da podnese ublažavanje. On takođe oseća neverovatan i za njega gotovo nepojmljiv odnos između urušavanja njegove misli i pesama koje uspeva da piše uprkos tom „stvarnom propadanju“. S jedne strane, Žak Rivijer ne prepoznaje izuzetnost ovog događaja, a s druge strane, ne prepoznaje ono što je ekstremno u delima duha, stvorenim na osnovama odsustva duha.
Kad piše Rivijeru, sa mirnom pronicljivošću koja zapanjuje sagovornika, Arto nije iznenađen što ovde gospodari onim što želi da kaže. Pesme su te koje ga izlažu centralnom gubitku mišljenja od kog pati: tu zebnju kasnije izražava oštrijim izjavama, na primer, u ovom obliku: „Ja pak govorim o odsustvu rupe, o izvesnoj studenoj patnji, bez slika, bez osećanja, koja je kao neopisivi sudar pobačaja.“ Zašto onda piše pesme? Zašto mu nije dovoljno da bude čovek koji se služi jezikom u uobičajene svrhe? Sve upućuje da poezija, koja se kod njega vezuje za „izvesnu eroziju, koja je i suštinska i neuhvatljiva erozija mišljenja“, suštinski prisutna u tom centralnom gubitku, istovremeno pridaje sigurnost da je jedini izraz mišljenja i obećava mu, u izvesnoj meri, da će sačuvati taj gubitak, da će sačuvati svoju misao kao izgubljenu. Tako će Arto reći, netrpeljivo i oholo: „Ja sam onaj koji je najbolje osetio zapanjujuću smetenost svog jezika u odnosu sa mišljenjem... Gubim se u svojoj misli, uistinu, kao što se sanja, kao što se iznenada vraća u svoju misao. Ja sam onaj koji poznaje kutove kobi.“

Njemu nije stalo „da misli ispravno, da vidi ispravno“, da ima dobro ustrojene misli, dobro udešene i pravilno izražene, ne zanima ga nijedna od tih sposobnosti za koje zna da ih poseduje. I ljuti se kad mu prijatelji kažu: ti misliš kako treba, to što ti nedostaju reči je uobičajena pojava. („Poneki smatraju da sam suviše izuzetan u iskazivanju svojih nedovoljnosti, moje duboke slabosti i nemoći koju osuđujem da ne bih verovao kako ona nije imaginarna, od svih delova napabirčena.“) On zna, sa svom dubinom koju mu iskustvo bola pridaje, da misliti ne znači imati misli, i da ga njegove misli samo navode da nasluti da „još [nije] počeo misliti“. U tome je ozbiljnost nemira u kom se obrće. Arto kao da je dodirnuo, protiv svoje volje, usled patetične greške odakle dopiru njegovi krici, tačku na kojoj misliti znači još ne biti sposoban za mišljenje: „nesnaga“ („impouvoir“), prema njegovoj reči, koja je suština misli, ali koja od nje stvara nedostatak ekstremnog bola, manjak koji istovremeno zrači iz tog centra i, izjedajući fizičku supstancu onoga što misli, deli se na svim stupnjevima u bezbroj samostalnih mogućnosti.
Činjenica da je poezija vezana za tu nemogućnost mišljenja koja i jeste mišljenje – to je istina koja se ne može otkriti, jer se uvek odvraća i prisiljava ga da je iskusi ispod tačke u kojoj bi je stvarno iskusio. To nije samo metafizička teškoća, to je otimanje jednog bola, a poezija je taj stalni bol, ona je „senka“ i „noć duše“, „odsustvo glasa za krik“.
U pismu napisanom dvadesetak godina kasnije, kad je već proživeo izazove koji su od njega napravili teškog i blistavog čoveka, on krajnje jednostavno kaže: „U književnost sam stupio pišući knjige u kojima sam govorio da sam nesposoban da pišem. Kad sam imao nešto da zapišem, moja misao je bila nešto što mi se najviše odupiralo.“ I još: „Oduvek sam pisao samo da bih rekao da nikad nisam ništa uradio, niti da sam mogao išta da uradim, i da, radeći, zapravo nisam radio ništa. Čitavo moje delo sazdano je na ništavilu, i nije moglo biti zasnovano ni na čemu drugom...“ Zdrav razum će se odmah zapitati: ali ako nema šta da kaže, zašto onda ne ćuti? Zato što se ne možemo zadovoljiti da ne kažemo ništa kad je ništa tek skoro ništa, ali ovde se čini da je reč o tako radikalnoj ništavnosti da, samom tom neumerenošću koju predstavlja – opasnošću kojoj pristupa i tenzijom koju izaziva – zahteva, kao da bi se tu predala, formiranje inicijalnog govora kojim će se odstraniti reči koje nešto znače. Kako se onaj ko nema šta da kaže ne bi potrudio da počne da govori i da se izražava? „E pa, u tome je samo moja slabost, samo moja besmislenost što želim da pišem po svaku cenu i da se izražavam. Ja sam čovek koji je mnogo propatio od duha, i po tom osnovu imam pravo da govorim.“

OPISI JEDNE BORBE

Toj praznini koju će njegovo delo – razume se, to nije delo1 - uznositi i optuživati, gaziti i očuvati, koju će ispunjavati i koja će ga ispunjavati, Arto će prići pokretom sa njemu svojstvenim autoritetom. Na početku, pre te praznine, on još pokušava da se domogne izvesne punoće u koju veruje da je siguran, koja bi ga spojila sa njegovim spontanim bogatstvom, celovitošću njegovog osećanja i tako savršenim prianjanjem uz kontinuitet stvari da se već u njemu kristališe u poeziju. Tu „duboku lakoću“ on ima, veruje da ima, kao i mnoštvo formi i reči, pogodnih za njeno iskazivanje. Ali „u odsudnom trenutku kad se duša sprema da uredi svoje bogatstvo, svoja otkrića, to otkrovenje, u tom nesvesnom minutu kad se stvar nalazi na tački emanacije, neka viša pakosna sila spopadne dušu poput vitriola, napadne masu reč-i-slika, napadne masu osećanja, ostavivši mene zadihanog, na samom pragu života.“
Može se reći da je u ovom slučaju Arto žrtva iluzije neposrednog,; lako je to reći; ali sve počinje načinom na koji se on odvaja od te neposrednosti koju naziva „životom“: i to ne nekakvim nostalgičnim onesvešćivanjem niti nesvesnim prepuštanjem snu; već upravo suprotno, raskidom koji je toliko očigledan da u svoje središte uvodi afirmaciju večnog odvraćanja koje postaje ono što mu je najsvojstvenije, kao neko užasno iznenađenje koje je priredila njegova istinska priroda.
Tim nesumnjivim i bolnim produbljivanjem, on uspeva da preokrene koordinate pokreta i da na prvo mesto stavi lišavanje, a ne više „neposrednu celovitost“ u okviru koje se to lišavanje najpre ukazivalo kao prosti nedostatak. Na prvom mestu nije punoća bića, već pukotina i brazda, erozija i kidanje, prekid i lišavanje koje ga izjeda: biće nije biće, već nedostatak bića, živi nedostatak usled kog je život šupalj, neuhvatljiv i neiskaziv, sem pomoću krika užasavajuće apstinencije.
Možda je Arto verovao da poseduje punoću „neodvojive stvarnosti“ samo zato što je razaznavao veličinu senke, koju je u njegovoj pozadini bacala ta praznina, jer o totalnoj punoći u njemu svedoči jedino ogromna sila koja je ništi, neumerena negacija, uvek na delu, uvek sposobna za beskrajno množenje praznine. Taj pritisak je toliki da ga iskazuje, istovremeno zahtevajući da se potpuno posveti stvaranju te praznine i održavanju njegovog iskazivanja.

Ipak, u vreme prepiske sa Žakom Rivijerom, dok još piše pesme, on otvoreno zadržava nadu u ravnopravnost sa samim sobom, koju bi trebalo da ostvare njegove pesme, u trenutku kad je ruše. On tada kaže da „misli na nižoj stopi“; „ja sam ispod samog sebe, znam, patim zbog toga“. Kasnije će dodati: „Ta protivrečnost između moje duboke lakoće i spoljašnje teškoće stvara nemir koji me ubija.“ U tom trenutku, netrpeljiv je i oseća se krivim zato što misli ispod svoje misli, koju dakle održava negde iza sebe, toliko siguran u njen idealni integritet da bi se, ako bi je izrazio, makar i jednom jedinom rečju, on otkrio u svom istinskom sjaju, kao apsolutni svedok samog sebe. Nevolja dolazi otud što on ne može da se oslobodi svoje misli, a poezija u njemu ostaje kao nada da će obrisati taj dug koji pak može samo da produži izvan granica njegove egzistencije. Povremeno se stiče utisak da prepiska sa Žakom Rivijerom, njegovo slabo interesovanje za poeziju, nasuprot interesovanju za centralni nemir koji Arto drage volje opisuje, izmeštaju centar pisanja. Arto je pisao opirući se praznini, pokušavajući da joj utekne. A sada piše tako što joj se izlaže, pokušavajući da je izrazi i da iz nje iznedri izraz.
To izmeštanje centra gravitacije (koje predstavljaju Pupak limba i Nervomer) je bolni zahtev koji ga prisiljava, napuštajući svaku iluziju, da svoju pažnju posveti samo jednoj tački. „Tački odsustva i ništavnosti“, oko koje luta sa izvesnom sarkastičnom lucidnošću, lukavim zdravim razumom, a potom gonjen kretanjem patnje u kojoj se čuje krik bede, krik kakav je samo Sad umeo da ispusti, a ipak, kao ni Sad, nikada ne prihvatajući, sa takvom borbenom snagom da ne prestaje da biva na visini te praznine koju je prigrlio. „Želeo bih da prevaziđem tu tačku odsustva, ništavnosti. To gaženje koje me obogaljuje, koje me čini inferiornim u odnosu na sve i svakoga. Nemam život, nemam život! Moje unutarnje ključanje je mrtvo... Ne polazi mi za rukom da mislim. Razumete li tu šupljinu, to intenzivno i trajno ništavilo... Ne mogu ni napred ni nazad. Fiksiran sam, usredsređen oko jedne, iste tačke, koju sve moje knjige prevode.“
Ne treba se povesti i čitati ove precizne opise kao pouzdane i minuciozne analize psihološkog stanja, kao što nam Arto sugeriše. To jesu opisi, ali opisi jedne borbe. Ta borba mu je delom nametnuta. „Praznina“ je „aktivna praznina“. Ovo: „ja ne umem da mislim, ne polazi mi za rukom da mislim“ jeste zazivanje jedne dublje misli, neprekidni pritisak, zaborav koji, ne trpeći da bude zaboravljen, ipak zahteva jedan savršeniji zaborav. Mišljenje je ubuduće taj korak kojim se zakoračuje unatrag. Borba u kojoj je neprestano poražen uvek se nastavlja na nižem stupnju. Nemoć nikad nije dovoljno nemoćna, nemoguće nije nemoguće. Ali istovremeno, tu borbu Arto želi da nastavi jer u njoj ne odustaje od onoga što naziva „životom“ (od tog iskrenja, te munjevite živosti) čiji gubitak ne može da podnese, koji želi da sjedini sa svojim mišljenjem, životom koji – veličanstveno i užasno tvrdoglavo – apsolutno odbija da razlikuje od mišljenja, pri čemu je ono samo „erozija“ ovog života, „ispijenost“ ovog života, intimnost prekida i propadanja gde ne prebivaju ni život ni misao, već mučenje suštinskog nedostatka kroz koji se već afirmiše zahtev za odlučnijom negacijom. I sve ponovo počinje iz početka. Jer Arto nikad neće prihvatiti skandal mišljenja odvojenog od života, čak i kad je izložen najdirektnijem i najneobuzdanijem iskustvu suštine mišljenja kao razdora, te nemogućnosti koju mišljenje afirmiše protiv samog sebe kao granicu svoje beskrajne moći.


PATNJE, MIŠLJENJE

Bilo bi zavodljivo da ono što nam Arto kaže povežemo sa izjavama Helderlina i Malarmea: da je inspiracija pre svega ona čista tačka sopstvenog odsustva. Ali treba se odupreti tom iskušenju suviše uopštenih tvrdnji. Svaki pesnik govori isto, a to ipak nije isto, već jedinstveno, osećamo to. Artoov udeo njemu je svojstven. Njegova reč je tako intenzivna da je neizdrživa. U njoj se izražava bol koji odbija svaku dubinu, svaku iluziju i nadu ali koji, u tom odbijanju, otvara misli „eter novog prostora“. Čitajući ove stranice, shvatamo ono što ne uspevamo da saznamo: da mišljenje može biti samo remećenje; da je ono što treba da bude mišljeno upravo ono što se odvraća od mišljenja i neiscrpno se iscrpljuje u njemu; da između patnje i mišljenja postoji tajna veza, jer ako je patnja, kad postane ekstremna, takva da ništi snagu patnje, da uvek ispred sebe, u vremenu, uništava vreme u kom bi mogla biti ponovo uhvaćena i dovršena kao patnja, možda je isti slučaj sa mišljenjem. Neobični odnosi. Da li bi ekstremno mišljenje i ekstremna patnja rasprostrli isti horizont? Da li bi patnja, na kraju krajeva, bila isto što i mišljenje?

(izvornik: Maurice Blanchot, „Artaud“, Le Livre à venir, Gallimard, 1959)

________________________

1 „I rekao sam vam: nema dela, nema jezika, nema reči, nema duha, ničega.
Ničeg, sem jednog lepog Nervomera.“


Sa francuskog preveo Bojan Savić Ostojić
izvor: AGON 


_____________________________

Moris Blanšo (Maurice Blanchot, 1907-2003) je francuski filozof, književni teoretičar i prozaista. Pisao je romane, pripovetke, a najpoznatiji je po književnim esejima. Njegova dela su izvršila snažan uticaj na filozofiju poststrukturalizma. Najvažnija dela: Thomas l’Obscur (Toma Mračni, 1941, 1950, roman), L'Arrêt de mort (Smrtna presuda, 1948, roman), L’Espace littéraire (Književni prostor, eseji, 1955), Le Livre à venir (Buduća knjiga, 1959, eseji), L’Entretien infini (Beskrajni razgovor, 1969, eseji) i L'Écriture du désastre (Pismo katastrofe, 1980, eseji).

                                      Antonen Arto: Iz knjige "Pozorište i njegov dvojnik"
                                                          Antonen Arto, Nervomer 

Sigizmund Kržižanovski – Spinoza i pauk

Biograf Bendetika Spinoze, Kolerus (17. vek) saopštava o filozofu: “On je voleo, u časovima odmora od naučnog rada, da bacivši muvu u mrežu pauku, koji je živeo u uglu njegove sobe, posmatra kretanja žrtve i grabljivca. Ponekad, priča se, on se pri tome smejao“.

* * * * *

Stari čupavi pauk krstaš, osetivši na sebi pogled filozofa, malo se, što je s njim bilo veoma retko, uzrujao. Razume se, trenutak je bio više nego značajan. Verovatno, usled tog čisto umetničkog uznemirenja majstora, dve-tri niti se prekinuše i umrsiše ,ali, uopšte gledano, posao je svršen, kao i uvek: brzo i uredno.

Osam tankih unutra nagnutih nožica pauka, korača po tesno zategnutom vezu paučine, metodično, sa potpunom doslednošću, tačno numerisanom u notnoj svesci sa vežbanjima za palce pijanista, histerično čupajući telo muve u srebrnasto-sivi vilozni pokrivač. Trougaoni cefalotoraks majstora, sa prodornim okicama na krajevima,našao je na muvinom stomaku potrebno mesto, sastavivši unutar stomaka oštro-zakrivljene čeljusti.

Muva je trznula krilima. Još jednom. I to je sve.

Onda pauk i podiže zajedljive izbrušene oči na gore: i tada se paukove oči i zenice metafizičara susretoše. Na trenutak. A zatim: i pauk krstaš, i metafizičar, raziđoše poglede.

Metafizičar dođe za sto kraj prozora; ispruži desnu ruku – škljocnu bronzani poklopac mastionice, zašaptaše stranica za stranicom rukopisa.

A pauk protrljavši lagano zakrvavljene prednje noge o par srednjih, ispuzao se po mokrom somotskom smaragdu prašine u mračnu pukotinu među zidovima i ne suviše k njoj primaknutim traktatima Kartezija, Gereborda i Klaubergusa. Prošavši po zbijenim ivicama listova jednog iz knjižnih ugnuća, pauk uvuče u sebe što je mogao više svih osam nožica i zamre.

Metafizičar je kraj prozora napisao: “…prirodno pravo se prostire po celoj prirodi i u svakom pojedincu isto daleko, kao i sila. Shodno tome, sve, što čovek ostvaruje u sili svojih prirodnih zakona, on radi sa apsolutnim prirodnim pravom, i njegovo pravo na Prirodu se meri stepenom njegove sile.”

Stranice su padale jedna na drugu, slova su se dodiravala sa slovima i usled tog razumeše jedan drugog. Pero je škripalo. I još jedared metafizičar, skrenuvši oči od rukopisa, pogleda na paučinaste niti u tamnom uglu sobe i osmehnu se.

A pauk? Naslonivši se stomakom na prašnjavog Klaurbergusa, pogruzi se u čisto nerazmišljanje. Filozof je imao šta da nauči od pauka, ali šta je mogao naučiti pauk od filozofa. Taj je, u neiscepanim crnim redovima, znao manje, nego što mu je bilo potrebno da zna. I pisao je, i pisao. A ovaj, u neiskidanim sivim nitima, znao tačno onoliko, koliko mu je bilo potrebno da zna: on je bio sazdan do kraja, i njemu nije bilo potrebno, niti je imao razloga da se savetuje sa gomilom listova rukopisa i štampanih tomova. Sedevši u ulegnuću folijanta, on se naslađivao velikom privilegijom, od drevnih vremena darovanom drevnom i uglednom paučjem rodu, – od predede dedi, od dede ocu, i od oca njemu, čupavom – od razmišljanja slobodnom.

izvor 

Iz Ogledala druge žene , Lis Irigarej

"Dame i Gospodo, ... Problem ženskosti vas zaokuplja jer ste muškarci. Žene koje su među vama, ovo pitanje ne postavljaju jer i sâme predstavljaju enigmu o kojoj mi govorimo¹."
            Radilo bi se, dakle, o tome da vi, muškarci, govorite između sebe, između muškaraca, o ženi koja ne može biti zainteresovana da sluša ili da proizvodi diskurs koji se tiče enigme, logogrifa, koji ona [žena] za vas predstavlja. Tajna koja je žena, sačinjavaće dakle, cilj,
predmet i ulog muškog diskursa, rasprave među muškarcima koji je neće dovoditi u pitanje, niti će se nje ticati. O kojoj ona [žena], u krajnjoj liniji, ništa ne bi morala ni znati.
            "Susrevši ljudsko biće" – kaže on, kažu oni, pre svega – "odmah vidite da li je muškarac ili žena. To je čak prva stvar koja vam pada u oči dok ga gledate i navikli ste da pravite tu razliku s izuzetnom sigurnošću". Kako? To se podrazumeva i ne čini se da među vama treba da prođe kao nešto upadljivo. Dakle, o toj izuzetnoj sigurnosti, koja vas sprečava da se na prvi pogled prevarite o polu osobe s kojom biste se mogli susresti, naprosto se ćuti. Izgleda da je važno da ste vi čvrsto uvereni, bez bilo kakvog mogućeg kolebanja, da ne možete napraviti grešku, da na tom mestu nema moguće dvojbe. Da vas kultura (?) uverava, razuverava – ili vas je uveravala, razuveravala – o jednoj nepogrešivoj diskriminaciji.
            "Ali, za razliku od vas, nauka anatomije je sigurna samo u jednoj tački. Ono što je muško, podučava nas ona, predstavlja muški seksualni element, spermatozoid i njegov sadržaj; žensko je jajna ćelija i organizam koji je pohranjuje. Pojedini organi, koji služe isključivo za seksualne funkcije, oblikuju se u svakom od ova dva pola i verovatno predstavljaju dva različita modaliteta jedinstvene sklonosti". Koje? Trebalo bi stoga zaključiti da, do ovog trenutka, ono što se definiše kao specifično za svaki pol i kao zajednička sklonost za oba pola, pokreće samo jedan reproduktivno-produktivni proces. I da u zavisnosti od načina učešća u toj ekonomiji mi sa sigurnošću određujemo ko je muško i ko je žensko. Takozvana naučna objektivnost se izjašnjava o tome kroz mikroskop, posmatrajući razliku između ćelija zametaka. Osim, ako pored toga ne prepoznaje i (anatomsko-fiziološku) očiglednost učinka parenja. Sve ostalo joj, istinu govoreći, deluje kao isuviše neodređeno da bi se upustila – kao što to vi činite – u opasno donošenje zaključaka, presude o razlici.
            Jer, naravno, "pol jeste uticao na preostale organe, na uklapanja tela i tkiva, samo što su te polne, takozvane sekundarne, osobine nestalne, promenjive". I ako vam se desi da se na njih prebrzo oslonite, ona – nauka – treba da vas o tome upozori. Uostalom, ona vas "na kraju krajeva, obaveštava o jednoj neočekivanoj i posebnoj činjenici koja seje pometnju u vašim – i njenim – osećanjima: određeni delovi muškog polnog organa, iako u zakržljalom stanju, takođe su prisutni kod žene, a suprotno važi i za ženske delove kod muškarca". Nauka, dakle, čini da vi ovu objektivnu činjenicu posmatrate kao "dokaz o dvostrukoj polnosti, o biseksualnosti [Frojdov kurziv], kao da pojedinac nije jasno ni mužjak ni ženka, već istovremeno oboje". Vi ste znači, i muškarac i žena. Muškarac, ili žena? Pa ipak – budite u to sigurni, i neka vas to razuveri – jedna od osobina uvek prevagne u odnosu na drugu. Pri svemu tome "budite uvereni da je srazmera muškosti i ženskosti značajno promenjiva od jednog do drugog pojedinca". Bilo bi uputno, znači, pokazati određeni oprez pre nego što se preuzima odgovornost za pripadnost jednom ili drugom polu. No, budimo ozbiljniji i vratimo se na naučne izvesnosti, "samo jedna vrsta polnog proizvoda – jajnik ili sperma – prisutna je u jednoj osobi". Izuzev, avaj, "u nekoliko izuzetno retkih slučajeva"...

"Izvesno je da je sve to poprilično nezgodno i bićete prinuđeni da zaključite kako se ta muškost i ta ženskost mogu pripisivati nekoj nepoznatoj osobenosti koju anatomija ne uspeva da obuhvati". Znači da se u iščekivanju otkrića jedne nepoznanice, zaustavlja i spopliće objektivnost naučnog diskursa o razlici, ako ništa drugo onoj anatomskoj, među polovima.
            "Da li će, znači, psihologija biti sposobna da razreši taj problem?" Da pripiše neku vrednost toj, tim nepoznanici(ama)? Izgleda da ste se "navikli da biseksualnost prebacujete u psihičku oblast" i da govorite, nadalje, o "ponašanjima" koja mogu biti muževnija ili ženstvenija jedne iste osobe. Ali to čineći, vašim takozvanim psihološkim diskursom vi "ukazuje na vaše poštovanje anatomije i konvencija". Drugim rečima, ta razlika nije psihološka. Uostalom, uopšteno govoreći, pojam muškosti za vas ima konotaciju aktivnosti, a pojam ženskog pasivnosti, i to "ne bez razloga". Jer je "muška polna ćelija aktivna, pokretna, ona prednjači u odnosu na žensku ćeliju, na jajnik koji je nepokretan i pasivan". I ja, Frojd, ja vam kažem da "ponašanje muških i ženskih osoba tokom polnog odnosa predstavlja preslikan odnos kakav imaju elementarni organizmi". Moj način viđenja stvari, tih "stvari", povinovaće se, dakle, propisu koji u mimetičkom poretku stvari vidi psihičko u anatomskom, gde anatomska nauka nameće "psihološka ponašanja" kao istinu svoga modela. Za vreme snošaja, muškarac i žena oponašaju odnos koji postoji između spermatozoida i jajnika: "mužjak juri za ženkom koju obrađuje, hvata je i prodire u nju". Ali, "s psihološke tačke gledišta, vi tako svodite osobenost muškosti na jedini činilac nasilnosti". Dok vam je ženskost, ja, vi, mi... ma o tome nemojmo ni govoriti! Obratno, vi ste, tim izvođenjem ili tvrđenjem, spermatozoid, u njegovoj trci za jajnikom, obogatili "zavišću".
            Ali, vratimo se na to pomalo nepovoljno određenje psihičke osobenosti muškosti. Zoologija vam – sada – ukazuje na izvestan oprez kada bespogovorno pripisujete nasilnost samo mužjaku. Podseća vas, konačno, da "su kod pojedinih životinja ženke snažnije i nasilnije od mužjaka". Setite se, na primer, kakvo je seksualno ponašanje pauka!²      Uostalom, zoologija dovodi u pitanje činjenicu da je "ležanje na jajima i briga o mladuncima" isključivo ženska funkcija. "Kod nekih viših životinjskih vrsta, mužjaci i ženke jednako brinu o mladuncima, a nekada im se i samo mužjak posvećuje". Zar bi, stoga, trebalo zaključiti da oni bolje nego vi, nego mi, razdvajaju pitanje polne razlike u odnosu na pitanje o funkciji roditeljskog staranja? I, naročito da oni upravo uočavaju razliku između ženskog i majčinskog, između ženske polnosti i majčinstva, razliku koju je "kultura" obrisala?
            Ali ovo podsećanje, ili naročito pozivanje na zoološko o ovoj tački, slabo se čuje, ili će samo izazvati novi nesporazum. Jer upravo će majka, onda "kada se radi o seksualnom životu ljudi", poslužiti kao paradigma ženskosti u raspravi koja se tiče odnosa u parovima muško/žensko i aktivno/pasivno. U stvari, nastaviće on, "nije dovoljno samo obeležavati muško ponašanje kao aktivnost i žensko ponašanje kao pasivnost, majka je, na osnovu ovih tački gledišta, aktivna u odnosu prema detetu". Primer dojenja se, istog trena izvučen kao dokaz, odmah dovodi u pitanje jer teško da možemo videti kako se "dojenje" – možda zbog svojih lingivističkih osobina (prelazni glagol, itd.), mada je to problem ako se setimo i glagola "sisati" (gde se majka nalazi u položaju objekta jedne "aktivnosti" dojenčeta, bilo da ono sisa ili da ona pušta da je ono sisa) – naprosto može svoditi na jednu aktivnost. Osim ako bi poistovetili dojenje – na to ćemo se još vratiti – na zgusnuto (?) fabrikovanje jednog proizvoda? Mleko bi bilo jedini proizvod, koji ne bismo mogli osporiti ženi – majci – i koje, štaviše, ona sama ostvaruje.

            Bilo kakvo razmišljanje o zadovoljstvu dojenja ovde se pojavljuje kao isključeno, nepoznato, zabranjeno. Što bi svakako moglo uneti i neke nijanse u takve izjave. Čini se, ipak, da je cela igra u monopolu produktivne "aktivnosti", u raspodeli "falusne" moći. Izvesno je, da je  način na koji se taj monopol najavljuje u vezi s dojenjem, sumnjiv ali možda je još problematičnije poistovećivanje ženskog s majčinskim, i tako još ne završavamo sa odmeravanjem uticaja, sa zastranjivanja i svim onim što takve stvari donose. Frojdov diskurs, naprotiv, tu se ne završava i on nastavlja s tom čudnom ginekologijom, ne ostavljajući nas lišene za poneki tabu: jedna (žena) majka aktivno doji svoje dete. 
            Sve to našu gospodu ostavlja zbunjenu pred kriterijumima polne razlike. Ali tekst ide dalje... Naizgled, bez problema, ni prekida. Pa ipak, desiće se tom prilikom, kao i u mnogim drugim prilikama – naročito kada se radi o ženi – naglo prekidanje niti njegovog zaključivanja, njegove logike. On kreće drugim putem na koji će se nesumnjivo vraćati, kao što će pohoditi i onaj prethodni, učvorujući ih, na neki način, tako da uz sva preplitanja on ipak odoleva njihovom povratku na pravolinijski diskurs i bilo koji oblik uvažavane strogosti po meri isključenja protivrečnosti. Tu govori nesvesno. I kako bi uopšte moglo drugačije biti? Naročito kada on govori o polnoj razlici.
            Tako ćete sada i čuti da "što se više udaljavate iz doslovno seksualne oblasti" – uspostavljive, znači, u regionalnu aktivnost? sektorizovane? specijalizovane? ali u odnosu na koju opštost? u odnosu na koji totalitet? na šta glavno? – sve će vam biti jasnija greška vašeg analoškog zaključivanja" (kojim se on koristio jer mu je bilo neophodno, a i dalje će ga koristiti, iako ga je, uz sve to, potkazivao odgovarajući vas da ga sami ne koristite). "Jer pojedine žene, s kojima se samo pasivno poslušni muškarci mogu slagati (?), dakle, pojedine žene mogu razviti neverovatnu aktivnost u mnogim oblastima". Ovde je veoma važan način s kojim su neki pojmovi modelizovani, radi se naime o tome da se aktivizam tih žena razvio zahvaljujući poslušnoj pokornosti muškarca. Zanimljiv je to izbor jednog primera biseksualnosti. Kako god, suštinska "aktivnost" muškarca događa se prilikom snošaja. Uostalom, sećate se da se tako nešto dešava i kod nekih životinja: "pošto je ženka snažnija i nasilnija od mužjaka, on se pokazuje kao aktivan samo prilikom samog čina seksualnog spajanja". Pa ipak, ako ste i dalje ubeđeni da se pasivnost poklapa sa ženstvenošću i aktivnost s muževnošću, "niste u pravu" i "ta koncepcija je pogrešna i nepotrebna". I šta sad?
            Prihvatimo se opet, ili, najpre, nastavimo sa strpljivim slušanjem. "Možda bismo mogli reći da u psihološkom smislu ženskost obeležava jednu sklonost ka pasivnim ciljevima, što i nije ista stvar kao i kada se govori o pasivnosti. I moguće je da kod žene postoji, na osnovu činjenice o njenoj ulozi u seksualnoj funkciji, upadljivije nastojanje prema pasivnom ponašanju i ciljevima, nastojanje koje se pojačava ili umanjuje u skladu s tim koliko je ova upadljiva osobenost, u svakom slučaju seksualnog života, više ili manje rasprostranjena ili ograničena". Znači, nakon što je razotkrivena nedoslednost suprotstavljanja aktivnog/pasivnom kako bi se objasnila muško/ženska razlika, celu stvar će spasiti napor da se u igru ubaci pojam "pasivnih ciljeva" koga je teško tumačiti. Nije reč o tome da je taj pojam neinteresantan i da ne zaslužuje duže komentare, ali o čemu bi se ovde i moglo raditi ako ne o usložnjavanju ekonomije odnosa aktivnosti/pasivnosti? U svakom od ova dva muško/ženska pola se dopušta funkcionisanje, ali u različitim, i na neki način komplementarnim "vremenima". U raspodeli "uloga" – od žene se ponovo i po svaku cenu zahteva pasivnost za vreme snošaja zarad korisnosti tokom seksualne funkcije – prepoznaje se izvesna aktivna crta, njeno strogo uređeno sledovanje u skladu sa manje-više određenom uzornom osobenošću takozvanog seksualnog života, za koji se ona priprema.
            Reproduktivna funkcija nije imenovana doslovno, ali ono što prethodi ili sledi, kao i pozivanje na druge tekstove³, jasno upućuje da se radi o toj vrsti seksualne funkcije i o njenom uzornom primeru, koji samo nju i obeležava. Ono što bi trebalo zapamtiti jeste da je muškarac taj

 stvaralac, i da se seksualna produkcija-reprodukcija odnosi samo na njegovu "aktivnost", samo na njegov "pro-jekat⁴" dok bi žena bila samo pasivno primajuće spremište njegovog proizvoda, iako je ponekad tražila, izazivala, doslovno i zahtevala – pokrećući svoje nagone u ostvarivanju pasivnih ciljeva – da on u njoj nađe mesto. Da bude matrica – zemlja, fabrika, banka – u koju će biti pohranjeno dragoceno seme kako bi klijalo, razvijalo se, cvetalo, a da žena ne može ni da mu potražuje svojinu, čak ni služnost jer je, eto, "pasivno" bila podređena reprodukciji. Ona sâma, ovlašćena je kao primateljka u (re)produkciji⁵.
            Sasvim razumemo da je teško odlučiti se o raspodeli aktivnosti i pasivnosti u okvirima ekonomije seksualne reprodukcije, ali to ne isključuje i želju za tumačenjem poziva i na upravo drugačiju (ako bismo to mogli tako reći) ekonomiju 1) kako bismo nastojali da uklonimo neodlučnost ili uklonimo neodlučivo koje jedno takvo pitanje dovodi u pitanje 2) kako bismo razrešili to pitanje u generacijskom procesu, pripisivanjem "aktivnosti" muškarcu, drugim rečima da bismo o tome odlučili uz pomoć pojmova aktivno/pasivno.
            Ovo pozivanje na "drugi" poredak, uplešće se, uostalom, na neki nepredvidivi i prilično nejasan način, u ovom trenutku u Frojdovu izjavu. Kao između zagrada i u nekom zanimljivom nalogodavnom obliku: "Pripazimo, ipak, da ne potcenimo uticaj društvene organizacije koja, i ona isto tako, nastoji da ženu dovede u pasivne situacije". Koja je to društvena organizacija, koja ima moć da ženu drži u "pasivnim situacijama", treba se pripaziti? Šta se to pod njom podrazumeva? Kako bi izgledalo nabrajanje nekih konkurentskih činilaca? Zar ne bismo mogli predvideti i takvu situaciju u kojoj jedno određuje "drugo" upravo ga/je legitimišući, doslovno, proizvodeći diskurs, ideologiju, koja ga/je određuje kao takvog/takvu? Radi se o nesumnjivo nezaobilaznom pitanju, ukoliko "društvena organizacija" nije ostavljena u neodređenosti toliko opšteg pozivanja do te mere lišenog bilo kakvog angažmana da time potpuno gubi na delotvornosti. Njegova jedina doslednost, kako se čini, bila bi u gotovo kompulsivnom podsećanju na problem koji se nameće, nastoji, ponovo postavlja, ali čije datosti izgleda kao da izmiču "govorniku" koji prepoznaje da "sve to još uvek ostaje veoma mračno". Možda, toliko zamračeno kao crni kontinent ženskosti?
            "Ne zanemarimo" – nastavlja on, ipak – "naročito trajan odnos koji postoji između ženskosti i nagonskog života. Društvena pravila – koja su to pravila? – i sâma njihova uspostavljanja – šta bi pa to značilo? – prisiljavaju ženu da odbaci – odbaci ili cenzuriše? – svoje nasilne nagone". Na neki način, ne bi trebalo da postoji bilo kakav oblik dozvoljene nasilnosti za žene. Ali, još jednom, mobilizacija toliko heterogenih argumenata "društvenih pravila" i "samo njenog ustanovljavanja", izaziva postavljanje pitanja o nametanju jednih u odnosu na predstavu nekog drugog, o interesu koji jedni imaju da bi bili podržavani, o saučesništvu u procenjivanju jednog "ženskog" ustanovljavanja. Da li bi u tome trebalo videti dokaz da takozvana društvena pravila, kao uostalom i Frojdov tekst koji u njima pronalazi oslonac, procenjuju celokupnu nasilnost u meri u kojoj je ona u igri i u muškoj homoseksualnosti? Konkurencija i rivalitet u trgovini, naročito onoj seksualnoj, mogući su samo između mužjaka. Odakle onda potiču te dvostruke zabrane o ženskoj nasilnosti? I, prema tome, žena, ako ništa drugo kršeći "društvena pravila" i njenu "ustanovljivost", formira snažna mazohistička nastojanja koja uspevaju da erotizuju rušilačka nastojanja usmerena ka "unutra". Jer, trebalo bi joj zaista pripisati neku "ulogu" u funkcionisanju para unutra/spolja koji se tu nekako ponovo podržava i prolazi kroz opoziciju aktivno/pasivno. A što se tiče tog "unutra" – naravno, njenog unutra – žena će biti navedena da bude rušiteljka jer ne postoji bilo šta drugo što bi dopustilo nasilnost niti aktivnost ka nekom drugom unutra ili nekom spolja (mogli bismo prigovoriti ponovo o postojanju "aktivnosti" dojenja no ona je negde preostala neizvesna). Ukoliko i postoji aktivnost ili nasilnost  kod žene, ona se pripisuje "muževnosti" ili je "rušiteljska". Tako je i "mazohizam suštinski ženska stvar, kao što smo to već ranije istakli". I ja (Frojd) to vam ponavljam. "Ali, znači, kada vi sretnete muškarce mazohiste (a ne bi se moglo reći da ih i nema), moraćete da se svedete na to da izjavite kako oni u svom karakteru izražavaju izrazito ženske strane?" To deluje prilično sputavajuće, prekida se razvijanje argumenta, podvlači se crta i zaključuje:
            "Eto, spremni smo da priznamo da nam sâma psihoanaliza ne daje tajni ključ ženskosti". Ko je mogao da razume takav sled događaja izuzev onoga koji u tome oseća višak zadovoljstva? Otuda mu i potiče moć koju ne bismo mogli tako lako izdržati. Jer, u stvari, pošto je biseksualnost prihvatljiva, zašto bi se prebrzo svodilo sve što ona podrazumeva, a naročito muški mazohizam? Misterija – histerija – se ne dotiče možda samo ženskosti, uključujući tu i predavanje o ûlogu, koji ona predstavlja. Zašto joj je, uostalom, potrebno obezbediti tu isključivost? Kao da, kako bi argumentacija bila moguća, "muška seksualnost", barem ona, mora da se nametne kao jasno definisana, odredljiva, doslovno primenjiva.
            Znači, psihologija nam ne pruža ključ tajne ženskosti, mračne komore, sefa, crne zemlje, koji se mogu podvrći njenim istraživanjima. "Nesumnjivo je da će nam svetlost doći odnekud drugde". (Pa i ne možemo tako lako odustati nakon toliko ulaganja o/oko preovladavajuće metaforične tačke te fotologike). Ona će, međutim, izbiti "tek nakon što smo naučili kako se pravi razlika između dva pola živih bića, procesa o kome mi ništa ne znamo". Budite uvereni da će tu još biti puno posla. Ali, poslušajte i to da ste ipak ponovo vraćeni u nauku kako biste saznali "tajnu ženskosti".
            Trebalo bi jedino da ovaj iskaz tumačite tako da označavajući razlikovanje dva pola, vi jasno uočite ono što se dešava i s jednim i s drugim od dva pojma razlike, koji bi među njima on mogao biti, ili konačno, da kao promenjivi faktor zamislite jednu primedbu o seksualnosti – ali koju? – u svom sopstvenom procesu. Drugim rečima, kako bi se desila ili izgovorila svetlost o (takozvanoj) ženskoj seksualnosti, jedna razlika o kojoj nećemo voditi računa – valjda zbog toga što je teško predstavljiva – oduvek je funkcionisala a mi ćemo izdvojiti jedan od njena dva pojma – ali izdvojiti u odnosu na šta? – i to pojam ustanovljen "u osnovi" iz koje će iznići razlikovanje dozvolivši da drugo ugleda dan. Isto sâmo-izgrađujuće ja – više ili manje? – proizvešće drugo čija će funkcija u razlikovanju biti zanemarena, zaboravljena. Ili će naprosto biti prenesena u neku ekstrapolaciju, beskonačno nabrajajući neka od velikih slova: Seksualnosti, Razlike, Falusa, itd. Do današnjeg dana, stoga, ništa nije jasno bilo artikulisano izuzev istorije (o) praks(i)e "muške seksualnosti" u odnosu prema Seksualnosti.
            "Pa ipak je dvojnost polova iznenađujuća osobenost organskog života, osobenost s kojom se on jasno razlikuje u odnosu na neživu prirodu". Ne radi li se ovde o tako srezanoj razlici zarad potreba argumentacije? Pošto se heterogenost tako svodi na seksualnu praksu, zar time nećemo prisustvovati obogaćivanju razlika, nagonskoj potrebi za razlikovanjem, kako bi zadržali zadovoljstvo ili strah pred ravnodušnošću, ako ništa drugo barem u umetnosti ili nauci dijalektike?
            Uz sve to "pojedinci koje odlikuje ženskost, na osnovu same činjenice o postojanju ženskih polnih organa, za nas – za nas muškarce (analitičare) – već predstavljaju prostrano polje proučavanja. Na psihoanalizi (znači) preostaje, ne to da opisuje šta žena jeste – što bi bio neostvarivi zadatak – već da traga za tim kako dete s biseksualnim sklonostima postaje žena". Samo bismo u prolazu mogli potvrditi nemogućnost iscrpnog (samo)predstavljanja onoga što bi žena mogla biti, jednu određenu ekonomiju predstavljanja – nedovoljno uočljivu u okvirima "naučnog diskursa" do kojeg je psihoanalizi stalo – koja funkcioniše tako što nikad ne ukazuje, niti uostalom procenjuje, na doprinos/dug žene. Zahvaljujući tom doprinosu/dugu razvila se  problematika Bića. Izgleda da je, znači, sasvim precizno, mogućnost opisivanja bića žene neostvariva. A što se tiče "traganja za tim kako dete s biseksualnim sklonostima postaje žena", mogli bismo započeti i s čuđenjem, ili sa sumnjom, da je potrebno postajati ženom – što je čak "normalno" – i da je taj "razvoj još bolniji i složeniji" nego što predstavlja postajanje muškarcem. Pitanje koje podjednako spada pod jednu ekonomiju, i ovoga puta, ekonomiju predstavljanja na koju se Frojd poziva ne kritikujući je, nedovoljno je dovodeći u pitanje, u sistematici čije se značenje doteruje na osnovu paradigmi, jedinica vrednosti koje određuju muški subjekti. Žensko se, uz sve to, dešifruje kao zabrana [fr. inter-dit]: u znacima ili između njih, između ostvarenih značenja, između redova... i u svrhu nužnih (re)produkcija jedne monete koja bi trebalo da je falusna, a o kojoj istog trena možemo zaključiti da u nedostatku saradnje jednog(jedne) drugog(druge), ima potrebu za sopstvenim drugim: za nekom vrstom obrnutog alterega, ili negativa – takođe fotografskog, znači "mračnog". Obrnuto, suprotno, samo sebi suprotstavljeno, ono je neophodno u procesu obnavljanja i izdizanja spekula(riza)cije muškog subjekta. Radi se o zahtevanom posredovanju tih negativnih učinaka, nastalih ali i pokrenutih iz cenzure o ženskom čija će ponovna pojava biti prihvaćena, a uostalom, i propisana kao u ovim primerima: biće/postajanje, imati/nemati pol, falusno/nefalusno – penis/klitoris ali isto tako i penis/vagina – više/manje, jasno predstavljivo/mračni kontinent, logos/tišina ili nerazgovetno brbljanje, želja za majkom/želja za bivanjem majkom, itd. Sve su ovo modaliteti tumačenja funkcije žene koji strogo postuliraju traganje za onom igrom u kojoj je žena oduvek bila upisana, a da u njoj nikada nije ni započela da igra. Postavljenja između – najmanje – dvojice, ili dve polovine, muškaraca. Zglob koji se povija prema njihovim razmenama. Zaliha negativiteta koja podnosi progresivnu artikulaciju, delimično izmišljenih, njihovih koraka/negacija [fr. pas] ka ovladavanju moći. Nad saznanjem. U kojoj ona ne bi imala svoj udeo. Van scene, izvan predstavljanja, van igre [fr. hors jeu], izvan ja [fr. hors je]. Zaliha mogućnosti dijalektičkih operacija koje će se tek desiti. Na to ćemo se još vratiti.
            Ali i u vezi s tim "postajanjem ženom" – koje će se dobrim delom sastojati u prepoznavanju i prihvatanju sopstvene falusne atrofije – mogli bismo u prolazu potcrtati da će o njoj jako malo biti reči u razradi analitičke teorije svođenja biseksualnih sklonosti muškarca. Pitanje je nesumnjivo mnogo finije nego kada se radi o nekoj tamo ženskoj seksualnosti. Jer,
koji ćemo to muški "organ", ako ne klitoris, ponuditi poruzi? Isuviše mali penis s kojim svako poređenje vodi do potpunog obezvređivanja, potpune nezainteresovanosti. Naravno, postoje i grudi. Ali, one su svrstane među sekundarne, takozvane sekundarne seksualne osobenosti. Što samo nesumnjivo potvrđuje da se vrlo malo pitamo o mogućim učincima njihove zakržljalosti i u mužjaka. Izvesno je da je to sasvim pogrešno. Setimo se samo zbunjenosti koju su izazvali kriterijumi polne razlike sa uvođenjem pitanja dojenja. Ali, izgleda da je, u svakom slučaju, moguće tumačenje činjenice o nedostatku materice kao najnepodnošljivijeg nedostatka za muškarca i za njegov doprinost oplodnji – u njegovoj funkciji kada se radi o poreklu reprodukcije – manje očigledno, čak bi moglo biti i dovedeno u pitanje. Neodlučnost pred kojom će zastati i "aktivna" uloga muškarca prilikom snošaja je i činjenica da on svojim sopstvenim imenom obeležava proizvod snošaja. Žena, u čiji je doprinos prilikom posla na stvaranju deteta nemoguće posumnjati, postaje anonimna radnica, mašina u službi gospodara-vlasnika koji overava krajnji proizvod. Uostalom, ne čini se preteranim ni razumevanje funkcije žene u materinstvu kao protivrednosti ili potrage za jednakošću dobrog dela, naročito kulturoloških proizvoda. A i želja koju iskazuje muškarac u određivanju onoga što je za njega u "poreklu" – kako bi se u tome (re)produkovao ponovo i uvek (kao) isti – nije nimalo zanemarljivi pokazatelj.
            Za muškarca, znači, ne postoji nikakva zabrana o supstitucijama koje dozvoljavaju  ostvarivanje biseksualnih sklonosti, doduše, pod uslovom da one istorijski budu izvrednovane (što više nije slučaj, setite se, s mazohizmom. Niti, mogli bismo dodati, s pasivnom homoseksualnošću, nesumnjivo izuzetno blisku s predstavom koju zahteva funkcija žene prilikom snošaja). Dakle, pošto suzbijanje željâ, prozvanih falusnim kod žene, ženu drži po strani od mogućeg učešća u razvijanju simboličkog, ona pride izaziva sumnju i ironiju kod psihoanalitičara. Tako na primer:
            "Poslednjih godina, veliki broj naših izuzetnih (?) "koleginica" pokušale su da proučavaju to pitanje (o postajanju ženske seksualnosti), tokom analize, što nam je pomoglo da razjasnimo nekoliko tački". Njihova praksa nam je donela nekoliko ozarujućih trenutaka o određenim tačkama u našoj teoriji. "Zahvaljujući razlici između polova, naše rasprave o ženskosti su već do sada bile prilično pikantne jer su nas ove dame, svaki put kada je izgledalo da će prevagnuti loše mišljenje o njihovom polu, sumnjičile – nas muške analitičare – da smo zbog duboko ukorenjenih predrasuda sprečeni da jasnije i nepristrasno (?!) posmatramo sve ono što se tiče ženskosti. S druge strane, lako bismo mogli izbeći bilo koji oblik neuljudnosti (?) ostajući na terenu biseksualnosti. Dovoljno je da kažemo: "Ma, hajdete molim vas! to vas se uopšte ne tiče. Dobro vam je poznato da ste što se ovoga tiče izuzetak, da ste pre muževnije nego ženstvenije!" S namerom da, znači, izbegnemo bilo kakvu neuljudnost prema našim izuzetnim "koleginicama" koje bi mogle da nam iznesu poneko razjašnjenje o nekim vidovima naše teorije, sasvim je (sasvim će biti) dovoljno da ih smatramo eksplicitno za kolege, sprečavajući time bilo kakvo poređenje koje bi moglo da bude nepovoljno u odnosu na njihov pol. Sic...
            "U našoj studiji o seksualnosti, očekuju nas dve tvrdnje. Na prvom mestu, mi uočavamo da se telesna građa ni ovde neće bez otpora povinovati funkciji". Ovo je pomalo tajanstvena izjava, tim pre što je nešto ranije potvrđeno da je "telesna građa svojstvena ženi", nalagala da žena potpuno odbaci bilo kakvo ispoljavanje nasilnosti, bilo kakvo odbacivanje ohrabrivano "društvenim pravilima" i, naravno, "seksualnom funkcijom" koju prepoznajemo i znamo da ženi pripada. Kako nadalje čuti tu pretpostavku? Na osnovu onoga što sledi? Drugim rečima, da li to, na primer, znači da se pojedine uočene napredne osobine devojčice – savladavanje funkcija vezanih za zadržavanje stolice, izraženija inteligencija, živahnost, okrenutost ka spoljnjem svetu, itd. – ne povinuju bez otpora seksualnoj funkciji koju bi devojčica trebalo da igra? To tumačenje je moguće, iako oklevamo da ga podržimo. Uostalom, te prepoznate prednosti devojčice istog trena se tumače kao "još veća zavisnost", "poslušnost", "želja za nežnošću", ili čak i da je devojčica uravnotežena zbog činjenice da "u isto vreme podnosi snažnu objektalnu investiciju". Ranije ovladavanje kontrolisanjem stolice, proizvodnjom jezika, društvenih razmena – nesumnjivo ste prepoznali da se radi o odnosu prema proizvodnji i kretanju novca – dakle, posmatraće se samo kao plod njene želje da i ona sâma funkcioniše kao "roba". Njene detinjaste nadmoćnosti imaće za cilj da je prikažu kao najzavodljiviju upotrebnu i razmenjivačku vrednost.
            Pa ipak, i čak ukoliko prethodna opažanja koja se tiču prednosti devojčice ne izgledaju kao da se "potvrđuju u skladu s preciznim određenjima", i dalje preovladava mišljenje da ona "ne može, sa intelektualne tačke gledišta, da bude smatrana kao nazadna"! Ali – nastavlja on – "ove razlike nisu najvažnije i mogle bi biti izbrisane pojedinačnim varijetetima i potpuno imamo pravo da zanemarimo ono što se tiče neposrednog cilja ka kome nastavljamo da se krećemo". Zaboravimo, stoga, nezgodno pitanje koje bi otkrilo dopunske preuranjenosti devojčice i problem njihove budućnosti, te kako bismo se pridržavali onog suštinskog, krenimo, da tako kažemo, ka onome glavnom.
            Druga tvrdnja koju bi trebalo da ostvari naša studija o seksualnosti sastoji se u činjenici da "su odlučujući prevrati (njene istorije) pripremljeni ili prevaziđeni neposredno pred pubertet".  To drugo opažanje, kao i potvrda, nije nimalo argumentovanije nego ona prva. Ako ništa drugo ona to nije bila u trenutku dok je iznošena. Možemo, naravno, preostali tekst – uostalom, celokupni Frojdov tekst – razmatrati tako što ćemo dokazivati njegovu doslednost: uloga kastracionog kompleksa tokom "postajanja (određenom) ženom" dešava se mnogo pre puberteta. Možda, ipak, nije beskorisno začuditi se da je partija već odigrana, ili da je, ako ništa drugo, već sređena, da je ona pre nego što se desila (re)produkcija – čije smo implicitno ili eksplicitno prisustvo već primetili u toj teoriji seksualnosti – postala zaista moguća i materijalno ostvariva. Trebalo bi stoga, zaključiti, još jednom, da ta nadmoć svoju racionalnost pronalazi negde drugde i na drugi način. S druge strane, ženska obeležja su kulturološki, sociološki i ekonomski vrednovana kao povezana s materinstvom i odnose se na majčinstvo, na dojenje deteta, na obnovu čoveka. Devojčica pre puberteta, znači, u vidokrugu izvesne preovladavajuće ideologije, nema nikakvu vrednost. Tim više, kako to potvrđuje Frojd, što se radi o insistiranju na kastracionom kompleksu u dobi devojčice kada "vagina, suštinski ženska, još uvek nije otkrivena". Što dakle, znači da je sve bilo odlučeno o dodeljenoj ulozi žene, i naročito o predstavama koje joj se nude, a te uloge su joj pozajmljene i pre nego što je društveno prepoznata specifičnost njenog udela u seksualnoj ekonomiji uopšte i primenjena, pre nego što je ona mogla imati pristup specifičnom, "suštinski ženskom" zadovoljstvu. Razume se da se ona nadalje pojavljuje samo kao "u nedostatku", "lišena za", "zavidna u odnosu na", "ljubomorna na"... Ali, u nedostatku čega, lišena za šta, zavidna i ljubomorna na šta?

*

Pripadnici dva pola izgleda da na isti način prolaze kroz prve stadijume libida... Uprkos bilo kog očekivanja, mala devojčica tokom sadističko-analnog stadijuma ne pokazuje manje nasilnosti nego mali dečak... Agresivni nagoni devojčice nisu ni manje živahni niti brojčano slabiji (od onih malog dečaka)... Već od samog početka falusne faze, sličnosti su daleko primetljivije od razlikovanja... MALA DEVOJČICA JE ZNAČI MALI MUŠKARAC... Devojčica se služi, s istim ciljem (kao i mali dečak), svojim klitorisem koji, daleko manji... jeste jednak penisu... muškarac se više vrednuje (od nje)... dok se ona razvija prolazeći kroz mušku fazu da bi došla do ženske... Tokom te (pre-edipalne, "muške") faze sve što će se kasnije zateći u edipovskoj situaciji već postoji i predstavlja tek sled koji se prebacuje na lik oca (?!)... na naknadno razdvajanje polova... kada devojčica otkrije svoj nedostatak... mala devojčica koja je do tada rasla kao mali dečak... poredi se s dečakom... aktivnost koja više nalikuje muškom... nazadovanje ka starom kompleksu muškosti... preostali pokazatelji prvobitne muškosti... libido podnosi mnogo veću prinudu... priroda manje vodi računa o svojim zahtevima nego u slučaju muškosti... mnogo razvijeniji narcizam... mnogo ljubomorniji... žene su manje društveno zainteresovane nego muškarci, i kod njih sposobnost sublimisanja nagona ostaje mnogo slabija... Što se tiče društvenog interesovanja, inferiornost žene (u odnosu na muškarca)... Poredeći razvoje dečačića i devojčice, smatramo da ova drugopomenuta, kako bi postala normalna (?) žena, mora da prođe kroz mnogo bolniji i mnogo složeniji razvoj i da mora da prevaziđe dve poteškoće koje nemaju svoj ekvivalent kod dečaka⁶...

            Moramo, znači, prvo da priznamo DA JE MALA DEVOJČICA MALI MUŠKARAC... Mali muškarac koji će pretrpeti bolniji i složeniji razvoj u odnosu na malog dečaka kako bi postala normalna žena!... Mali muškarac s manjim penisom. Malog nezadovoljnog muškarca. Malog muškarca čiji će libido podneti veću represiju i čija će sposobnost sublimacije nagona, štaviše, ostati mnogo slabija. Čija će priroda voditi manje računa o svojim zahtevima i neće, pride, imati svoj udeo u kulturi. Mali muškarac koji će biti narcisoidniji zbog osrednjosti svojih genitalnih organa (?). Stidljiviji, jer ga je sramota zbog tog nepovoljnog poređenja. Zavidniji i ljubomorniji jer je manje obdaren. Nezainteresovan za društvene odnose koje između sebe razmenjuju muškarci. Mali muškarac čija će jedina želja biti da bude, ili da ostane, muškarac.

            Tako Frojd, eto, otkriva – u nekoj vrsti još uvek slepog povraćaja onog potisnutog – određene karte koje su, na različite načine maskirane i skrivene pod tepihom ili u podrumu, podrazumevale ulog, vrednosti, hijerarhiju vrednosti, delove, sve delove: želju za istim, za identičnim sebi, za sebe (kao) istog, i sličnijeg, za alter-ego, i sve ono što liči na auto... i homo... da muškarac vlada u ekonomiji predstavljanja. "Polna razlika" podložna problematici istog, još uvek i nadalje, određena je stoga već unutar projekta, projekcije, sfere predstavljanja istog. "Razlikovanje" dva pola polazi od a priori istog: od malog muškarca koji je devojčica, a trebalo bi da postane muškarac čiji bi manje izvesni atributi – na osnovu morfološke paradigme – trebalo da odrede, da obezbede reprodukciju-spekularizaciju istog. Jedan muškarac minus mogućnost da se (pred)stavlja kao muškarac = normalna žena. Iz te želje koja proširuje isto, smrt će biti jedina mogućnost spoljnog, heterogenog, drugačijeg predstavnika: žena će prihvatiti funkciju predstavnika smrti (pola), jalovosti, s kojom će muškarac, onoliko koliko to bude mogao, ovladati, potčiniti je, trijumfovaće nad teskobom (pred smrću) tokom snošaja, podržavajući zadovoljstvo uprkos, ili zahvaljujući stravi od blizine tog odsustva pola, tog ubijanja pola koje izaziva žena; iskustvo snošaja će, tim više, imati na horizontu teleološki ulog jedne neodređene regeneracije, re-produkcije istog koje prkose smrti, u stvaranju sina, istog onog kakav je i otac stvaralac. Koji će biti potvrda za sebe i za druge svog neuništivog karaktera, i jemac sopstvenog identiteta potvrđenog u muškom semenu.

            Još nismo završili s nabrajanjem, niti s tumačenjem lica, oblika, morfologija, koje može imati taj stari san o "istom" izazivajući time i najdalekovidnija proročanstva, pošto njihova metoda nije ispitivala i ulog koji je oduvek u taj san ulagala. Tumači snova, i oni sâmi, nisu imali drugu želju nego da pronađu isto. Posvuda. I izvesno je da je isto opstajalo. Ali zar tumačenje, od sad pa nadalje, i ono samo nije zarobljeno u tom snu o više ili manje odgovarajućem, drugim rečima, gorem ili boljem identitetu, jednakosti, analogiji, homologiji, simetriji, poređenju i podražavanju, itd.? Zar najveštiji tumači, na kraju krajeva, nisu i najdarovitiji, najdomišljatiji, najnadahnutiji snevači pred onim što je trebalo da nastavi da održava, doslovno, da obnavlja tu želju za istim?

            Ali kada ova ista želja, na sâmom mestu odnosa između polova krene da se izjašnjava, da se teoretizuje, da se propisuje, u ime istog o polnoj razlici, izgleda da paroksizam tog dokazivanja, tog izlaganja, najavljuje dovođenje u pitanje svoj postulat. Obavezno u svim ontološkim figurama, a priori se isto može održavati po cenu nekih ekspatrijacija/izgona, ekstrapolacija, eksproprijacija na bilo koji teo-logički način. Izrežirano od strane muškarca, ali tako da se i ne odnosi direktno na njega. Usmereno na neku transcedenciju koja bi trebalo da kapitalizuje kamate te operacije. Muškarac je, međutim, u tom tumačenju onoga što je oduvek skriveno podrazumevalo želju za istim, prisutan kao podloga istog – kao manje-više različit, razlikovani auto-erotizam u vidu auto-logičkih ili homoloških predstava (muškog) "subjekta" – i taj projekat predstavljanja se u svojim obrtima i svojim idealnim opravdavanjima ni ne razlikuje. Tako se upravo i može pojaviti zadovoljstvo u kome muškarac učestvuje. Istovremeno se nameće i pitanje: zašto bi to zadovoljstvo bilo samo njemu namenjeno?

            Stoga Frojd nanosi najmanje dva udarca sceni predstavljanja. Jedan je, na neki način direktan, kada uništava određenu koncepciju sadašnjosti, prisustva, naglašavajući ono do čega dolazi posle svega, do predodređenosti, do automatizma ponavljanja, do nagona za smrću, itd. ili  kada u svojoj praksi označava uticaj nesvesnih mehanizama, na kako ih naziva, diskurse o "subjektu". Drugi je, još sleplji i posredniji, kada on – i sâm zarobljen u određenoj ekonomiji logosa, pogotovo u ekonomiji "želje" čiju vezu s klasičnom filozofijom ne poznaje – određuje polnu razliku u funkciji apriorija istog, pribegavajući, kako bi razvio svoje dokazivanje, uvek istim postupcima: analogiji, poređenju, simetriji, dihotomijskim suprotstavljenostima, itd. Tada on, kao nosilac "ideologije" koju ne dovodi u pitanje, potvrđuje da je takozvano muško uživanje pradigma celokupnog uživanja i da se svaka predstava zadovoljstva samo na njega odnosi, da se u njemu razvija i njemu se podvrgava. Što bi, da bi bilo delotvorno, u najmanju ruku nesumnjivo trebalo da ostane skriveno! Izlažući taj "simptom", tu kriznu tačku metafizike u kojoj se izlaže polno "nerazlikovanje" s kojim se obezbeđuju koherentnost i "zaključivanje", Frojd ga predlaže analizi. Tako se njegov tekst nudi da bude saslušan, pročitan i shvaćen kao nesumnjivo najdoslednija primedba o nikada protumačenom starom snu o auto...

            Znači, za Frojda, izgleda da osobe dva pola prolaze na isti način kroz prve stadijume libida. Nasilnost je, kod devojčice, jednako izražena tokom sadističko-analnog stadijuma (još uvek nezabranjenog njenom "telesnom građom"?). I od samog početka falusne faze mala devojčica postaje mali muškarac. Kako uopšte i može biti drugačije? Pristup falusnom stadijumu označava dostupnost zadovoljstva obezbeđenog falusom koji, uključujući i njegovu nadmoć nad označiteljem, određuje "muški pol". Frojd je, znači, u pravu kada kaže da je tokom falusnog stadijuma devojčica naprosto jedan dečačić. Ali zašto on ovaj "stadijum" opisuje kao nužnu etapu u "postajanju normalnom žene"? Štaviše, ukoliko ovaj stadijum i postoji, zašto on nikad nije govorio, na primer, i o nekom vulvinom stadijumu, nekom vaginalnom ili uterinskom stadijumu, kada je već reč o ženskoj seksualnosti? 

            U falusnom stadijumu, dakle, devojčica traži neki mogući ekvivalent penisa koji bi trebalo da joj "obezbedi sladostrasne nadražaje". Ona ga pronalazi u klitorisu, mnogo manjem penisu nego što je penis malog dečaka. I kod nje će se, svi samozadovoljavajući potezi okretati oko tog organa koji liči na sasvim mali penis. Dok "vaginu, suštinski žensku, ni jedan od dva pola još uvek nisu otkrili"⁷. I nema usni, uostalom, nikakvih usni, ni usmina, koje su pride veoma dostupne, čiju osetljivost devojčica nije mogla a da ne otkrije. Tokom majčine nege, u trenju veša ili gaćica, s rukom koja traga za "malim penisom". Zadovoljstvo zadobijeno dodirom, milovanjem, poluotvorenim usnama, usminama, naprosto ne postoji za Frojda. On o tome ništa ne zna ili naprosto ne želi bilo šta da zna. Ni tokom ovog "stadijuma" a ni kasnije. Isto tako neće nagovestiti ni zadovoljstvo vezano za osetljivost zadnjeg zida vagine, grudi, grlića materice... Zar svim ovim organima, bez sumnje, nedostaju muški parametri?

            On u svakom slučaju smatra da "tokom falusne faze, mi možemo biti sigurni da upravo klitoris čini odlučujuću erogenu zonu" i da, ukoliko "niko"⁸ ne govori o ranim vaginalnim osetljivostima, 1) izgleda da mu je teško da razlikuje analne ili unutrašnje nadražaje – koji izgleda da i nemaju neku vrednost da bismo se za njih i zanimali... 2) one ni u kom slučaju ne bi ni znale da igraju veliku ulogu. Evo ih, dakle, tvrđenja čiji bi nepobitni, odlučujući ton mogao zaista da evocira samoporicanje, vračanje. Zašto Frojd želi da se devojčicino samozadovoljavanje tiče samo klitorisa i to mimo bilo koje verovatnoće? Zašto bi, tokom falusne faze, za nju samo klitoris postojao kao erogeno mesto? Zašto, kada se govori o maloj devojčici, nazivati "falusnim stadijumom" trenutak kada ona otkriva svoje erogene nadražljivosti koje jesu, ili će tek biti, delimične, toliko siromašne? Zašto ženske genitalne organe lišiti za neke njihove delove koji su ništa manje erotizujući? I zadržati samo one koji jesu, ili bi mogli biti, njihovi jemci, njihova opravdanja za muški pol? Ili, da pride, oni odgovaraju predstavi koju bi muškarac mogao da ima o seksualnoj želji?  Tako se eto, tokom falusnog stadijuma, mali dečak samozadovoljava. Znači, isto tako se i mala devojčica "služi s istom namerom" pretpostavljenim ekvivalentom penisa, ona se služi klitorisom. I jedan i drugi, manje ili više uspešno, rade istu stvar. "Ali to stanje nije stalno: u meri u kojoj se formira (?) ženskost, klitoris treba da ustupi ceo ili delimični deo svoje osetljivosti, te time i svoje svoje važnosti, vagini. Upravo se tu stiču dve poteškoće koje je žena prinuđena da prevaziđe tokom svog razvoja, dok muškarac, kao povlašćen, tokom svoje seksualne zrelosti samo treba da nastavi ono što je započeo u doba svog seksualnog procvata". Što znači, ako baš želite, da će mala devojčica upražnjavati onanizam po svojoj meri sve dok i dečaku on ne bude zabranjen, sve dok mu ne zapreti strah od kastracije ukoliko nastavi s tom delatnošću. Znači, tada dolazi do trenutka kada se "oblikuje" ženskost, kada vagina postaje neophodni instrument muškog zadovoljstva. To je jedno moguće tumačenje. Jer, na kraju krajeva, teško je razumeti – izuzev za potrebe argumentacije – zašto devojčicu dok se samozadovoljava interesuje samo klitoris i zašto je toliko očigledno da klitoris treba da ustupi mesto svoje "osetljivosti", drugim rečima mesto svoje "važnosti", vagini. Dva organa se jedan s drugim ne supstituišu, već zajedno s nekim drugim organima i s posebnim osetljivostima, učestvuju u ženskom uživanju⁹. Mogli bismo na osnovu toga zaključiti da "se" mala devojčica neće samozadovoljavati, već da će za samozadovoljavanje koristiti ekvivalent penisa¹⁰, kao što i žena neće imati pristup ženskom zadovoljstvu, različitom zadovoljstvu u funkciji njenih polnih organa, već da će njena vagina preuzeti ulogu koju je svojevremeno imao zabranjen dodir dečakove ruke. Za nju je promena erogene zone određena metamorfozama samozadovoljavanja penisom. Dok s druge strane, muškarac kao povlašćen treba da nastavi i tokom svoje seksualne zrelosti ono što je započeo i u doba svog prvog seksualnog razvoja.

            Druga poteškoća koju bi trebalo da prevlada devojčica u postajanju ženom odnosila bi se na ono što Frojd naziva promenom objekta. "Prvi objekat dečakove ljubavi je njegova majka za koju on ostaje vezan u vreme stvaranja Edipovog kompleksa i, sve u svemu, TOKOM CELOG ŽIVOTA. I devojčici je njen prvi objekat majka ili osobe koje je zamenjuju: dadilja, guvernanta, itd. Prva objektalna ulaganja proističu iz zadovoljavanja suštinskih životnih potreba jer je briga identična za oba pola. Pa ipak, u edipalnoj situaciji, devojčica svoju ljubav prenosi na svog oca i morala bi da, ukoliko se taj razvoj odvija normalno, da sa očinskog objekta pređe na konačni objektalni izbor. Ona je, znači, prinuđena da menja i erogenu zonu i objekat". Dakle, radi se o tome da se mi onda pitamo – uvek među muškarcima – "kako uopšte dolazi do te transformacije, zašto se devojčica, prvobitno vezana za svoju majku, vezuje zatim za svog oca, i drugim rečima, kako ona evoluira iz muževne (virilne) faze ka ženskoj, biološki predodređenoj fazi". 

            Čemu ponovo izricati određenu zbunjenost pred takvim izjavama, uračunavajući tu i ono što je u njima vladajuće, normativno, moralizatorsko (... ona mora, kada se razvoj odvija normalno, tako je prinuđena... ženska faza koja joj je biološki predodređena)? Nabacimo samo nekoliko pitanja, koja je unapred moguće odbaciti, koliko su samo nedosledna i isprazna pred jednim tako neumitnim ishodom. 1) Ako muškarac prebiva vezan za svoj prvi objekat ljubavi, za svoju majku, tokom celog svog života, koja bi onda bila funkcija žene u njegovoj seksualnoj ekonomiji? Da li bi uopšte postojao bilo kakav odnos između polova? Ili, da li bi se želja ikada izdvojila iz čistog i prostog automatizma ponavljanja¹¹? 2) Ukoliko bi žena, pošto bi trebalo da odgovara na mušku želju, morala da igra ulogu, da se identifikuje s njegovom majkom, onda bi on, na neki način bio brat svoje dece jer bi imao istu (vrstu) objekta svoje majčinske ljubavi. Kako bi se, prema tome, postavilo i razrešilo pitanje Edipovog kompleksa, koje za Frojda predstavlja kičmu strukturisanja polne razlike¹²? 3) Zašto rad o postajanju seksualnosti pada na ženu¹³? Koji je, konačno, ulog tog rada: da ona postane kao njena svekrva¹⁴? (Ne smejte se  prerano.) Ko će na kraju tog posla profitirati? 4) Dakle, radiće se o tome da žena odustane od svog prvobitnog objekta ljubavi kako bi se prilagodila objektu ljubavi muškarca. Da joj, kao želja, preostane samo da bude što je više moguće sličnija večnom objektu želje muškarca, pošto je njeno zadovoljstvo vezano za uspeh te operacije. Postojaće, znači, samo jedan tropizam, i samo jedan objekat želje ili zadovoljstva u igri, i neće postojati jedan odnos, jedna igra, između dve želje. Što naravno i objašnjava činjenicu da Frojd uopšte i može da govori o "objektu" želje. 5) Zašto Frojd naziva muževnom fazom, fazu u kojoj mala devojčica voli, želi svoju majku? Zar ona tako ne izigrava specifičnost odnosa ženskog deteta prema svojoj majci, prema majčinstvu, i tome shodno, ili tome nasuprot, zar tako, uostalom, ne skotomizuje verodostojnost postojanja želje među ženama¹⁵? Time svodeći sve posebne modalitete libida na želju muškarca prema ženi-majci, ili muškarca – male devojčice u "muževnoj fazi", devojčurka = malog dečaka, itd. – na falus (koji je ovde predstavljen kroz "falusnu" majku). Muškarca prema muškarcu? Tačnije, svodeći falusa na falus. 6) Tokom razvoja ka "ženskoj fazi", Frojd priziva "biološku sudbinu", izraz kome inače ne pribegava onda kada govori o muškoj seksualnosti i koji, još jednom, prebacuje na majčinsku "sudbinu" žene¹⁶. Dakle, zar i postoji očiglednije odricanje, ili eksplicitnije poništavanje auto-erotskog, homoseksualnog, ili čak i fetišističkog karaktera odnosa muškarca prema ženi, od onoga koji u prvi plan postavlja proizvodnju deteta? Zar pozivanje na biološki naturalizam, fiziološku objektivnost, ovde upravo ne zatvaraju fantazam koji upravlja seksualnom ekonomijom jednog para? I to jedino s ciljem da bi u tome trebalo prepoznati "sudbinsko" svođenje svemogućeg materinstva. Ove dve imaginarne simptomatike se, kao što je dobro poznato, ni u čemu ne isključuju.

            "Kako bi sve ovo izgledalo jednostavno kada bismo samo mogli da priznamo da, počevši od jedne određene dobi, privlačnost prema suprotnom polu počinje da se manifestuje i da nagoni malu devojčicu ka muškarcu i, u skladu sa istim zakonom, malog dečaka ka njegovoj majci!" Kako bi to bilo jednostavno, zaista, kada bi jedan takav zakon mogao da sankcioniše toliko različite odnose kao što su odnos devojčice prema muškarcu, i onaj drugi malog dečaka prema njegovoj majci... Ali, kako bi trebalo formulisati taj zakon? Očigledno je da on ne pripada onome koji određuje "u datoj dobi, privlačnost prema suprotnom polu". Ovakvim rečnikom se to jedino možda može odnositi na devojčicu "koja je postala žena". Koja je morala, kako bi to postigla, da razreši pitanje svog odnosa prema onome prvobitnom – kao i pitanje o svojoj prvobitnoj želji ili o poreklu (svoje) želje – i pride da premesti-prevaziđe svoje auto-erotsko, homoseksualno zadovoljstvo, da "sublimiše" svoje delimične nagone, itd. Muškarac bi, sa svoje strane, ostao polarizovan prema svom poreklu. I to, kako na sceni predstavljanja na kojoj nam je poznato izdvojeno nastojanje tog pitanja o načelu i uvek ponavljanom nastojanju o "razotkrivanju", tako i u svojoj seksualnoj praksi u kojoj je njegova najsnažnija, najčešća želja, da defloriše ženu-svoju majku (veza između ove dve scene je očigledna, ali da bismo je protumačili, zahteva se posezanje za idealom i na to ćemo se još vratiti). Nevinost, koju predstavlja himen, u svojoj figuraciji nemogućeg, u svojoj gotovo nemogućoj ulozi poricanja, bila bi ono što dozvoljava incest (ona nije moja majka zato što... još uvek nije majka)¹⁷.

            Ali, naravno da ovakav pređeni put, koji bi trebalo da važi za oba pola, nije isti, i da se ne može podvrgnuti istom zakonu, kako bi to želeo Frojd. Naročito ne sâmom zakonu, zakonu o istom, koji zahteva da devojčica odustane od svog odnosa prema poreklu, svog fantazma porekla, kako bi se upisala u fantazam početka muškarca, koji, prema tome, postaje "poreklo" njene želje. Drugim rečima, ženin odnos prema poreklu bi trebalo da bude usmeravan samo odnosom koji muškarac ima prema svom poreklu. Ona će biti izgubljenja, smetena, sluđena ukoliko se ne prikloni toj prvoj muškoj želji. Što se doslovno prevodi i u činjenici da ona treba da odustane od  sopstvenih obeležja o poreklu kako bi se upisala u registar muškog srodstva. Napuštajući svoju porodicu, svoju "kuću", svoje ime – koje je naravno očevo – svoje porodično stablo, kako bi se priklonila onome svoga muža. Bez sumnje bi bilo izuzetno zanimljivo upravo s ovim rečima postaviti pitanje o "falusu" i o njegovoj moći: on time ne bi bio samo povlašćeni označitelj penisa niti čak označitelj moći ili uživanja ukoliko ga ne bismo tumačili kao ono što za sebe prisvaja odnos prema poreklu, želju za poreklom i želju kao poreklo. Tropizam, kao i takmičarski duh, ovde se doista odvijaju između muškarca i (njegove) majke. Žena ostaje lišena za jednu takvu ekonomiju.

            Isto tako je svedena i polna razlika. I čak ako Frojd nastavlja, priznajući svoje razočarenje pred činejnicom da deca bespogovorno ne slede put seksualnih sklonosti koje roditelji odobravaju – što ih navodi i da dovode "u sumnju taj, analitički nerazlučiv, tajni oblik o kojem pesnici toliko zbore"! – mogli bismo mu prigovoriti da sklonost dečaka prema svojoj majci i devojčice prema muškarcu, pa čak i prema svom ocu, naprosto ne dovodi do privlačnosti koju jedan pol razvija prema onom koji mu je – kako to on kaže – "suprotan". Jer ako bi ta sklonost – još uvek po Frojdovim rečima – prepustila dečaka njegovim prvotnim ljubavima, ona bi od devojčice zahtevala potpuni obrt. Otuda potiče i to dugo razmatranje u kome Frojd nastoji da pokaže kako, zašto... devojčica, u onome što se tiče njene majke, polazi od ljubavi ka mržnji!

Iz Ogledala druge žene (Luce Irigaray: Speculum de l’autre femme, Collection „Critique“, Les Éditions de Minuit, Paris, 1974)
Prevela s francuskog: Sanja Milutinović Bojanić

______________________________

¹ Cf. S. Freud, "La féminité", u Nouvelles conférences sur la psychanalyse, prev. Anne Berman, Gallimard, Idées, 1936. Izbor ovog teksta – izmišljenog predavanja – opravdava se poznim dobom kada ga je Frojd pisao. On tako sačinjava veliki broj izlaganja razvijanih u različitim drugim spisima koji će, uostalom, isto biti pominjani. Izuzev eksplicitnih naglašavanja, ja ću na ovaj ili onaj način potcrtavati Frojdove iskaze. Tako će se dešavati da donekle promenim ili dopunim prevod u slučaju kada u njemu nedostaju pojedine rečenice ili delovi iskaza. Ali, i najpažljiviji prevod ne bi mogao mnogo da promeni u značenju ovog diskursa o "ženskosti". Srpski prevod je objavljen kao Sigmund Frojd, "Ženskost" Autobiografija/Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu, prev. Vladeta Jerotić, Nikola Volf, Novi Sad, Matica srpska, 1981, str. 209-237 (Odabrana dela Sigmunda Frojda knj. 8). Prevod je često neprecizan i nezadovoljavajući. Prva primedba bi se svakako odnosila na nepoštovanju razlike koja postoji u Frojdovom tekstu i moguće je prevesti na srpski, između roda i pola. Prim. Prev.
² Na francuskom je pauk ženskog roda [l'araignée]. Prim. Prev.

Džonsom i Frojdom o seksualnoj budućnosti žene.
⁹ Uloga "kremena koji služi da upali i najtvrđe drvo", koju Frojd određuje kao ulogu klitorisa u zreloj ženskoj seksualnosti, izgleda i dalje kao preslikana predstava koju muškarac ima o ženskoj želji. A ona je nesumnjivo u skladu s njegovom željom? Cf. Trois essais sur la théorie de la sexualité, "Les transformations de la puberté", Gallimard, Idées, 130-133 str.
¹⁰ Frojdova rečenica je krajnje dvosmislena: "... prepoznavanje anatomske razlike između polova udaljava malu devojčicu od muškosti i muškog onanizma..." u La vie sexuelle, "Différence anatomique entre les sexes", 130 str.
¹¹ Da li bi se tako moglo objasniti insistiranje na problematici porekla? Najfiniji "obrt koji život preuzima u svojoj trci protiv smrti" – cf. "Au-delà du principe de plaisir", u Essais de psychanalyse, Petite bibliothéque Payot, 49 str. – bio bi u ponavljanju spone na prvobitnom mestu začeća, postepeno je izdvajajući iz materijalnosti njenog početka. U precrtavanju rođenja kroz beskonačnu ljubav ideala (onoga) Drugog.
¹² Drugim rečima, Edipov kompleks ne bi poslužio da artikuliše razliku između polova već da ustanovi – socio-simbolički – zakon oca. Otac bi tako uvek voleo svoj prvi objekt, ali bi se jezik postavio između njega i tog nemogućeg "objekta" kao izdignut na nivo ideala koji (ponovo) zapečaćuje zakon funkcionisanja logosa kao takvog: što i onemogućuje izvršavanje polnog odnosa.
¹³ Šta pomisliti o višku vrednosti koji uživa falus – taj Falus – koji isto tako proizilazi iz izbrisanosti rada geneze "postajanja ženom"?
¹⁴ Da li bi trebalo podsetiti ovim povodom da je tradicionalno omražena, prezrena, karikaturalna osoba uvek majka žene? Zar upravo ona nije najveća pretnja nostalgiji koju muškarac gaji o svojoj majci?
¹⁵ Problem ženske homoseksualnosti će biti obrađen nešto dalje u tekstu.
¹⁶ Jednako se poziva na "biološku sudbinu" kako bi opravdao jalovljenje žene. "Šta mi tu možemo uraditi?", piše Frojd prenoseći Napoleonove reči...: "Anatomija je sudbina". (Cf. U La vie sexuelle, "La disparition du complexe d'OEdipe", 121 str.)
¹⁷ To bi bila jednodrugo moguće tumačenje "tabua o nevinosti" – cf. u La vie sexuelle – pošto je himen veo koji zaklanja tajnu prisvajanja majke. Znamo da to može da izazove umnožavanje fetiša, koji će se nastaviti u ispitivanju polne potencije/impotencije.
³ "La vie sexuelle", Paris, PUF.
⁴ Irigaraj piše na francuskom "pro-jet", otvarajući mogućnost tumačenja reči projekat i u značenju "mlaza ideja", odnosno, metaforizujućeg "mlaza ... sperme", [fr. jet]. Prim. Prev.
⁵ Stari ulog, o kome bismo tokom celokupne istorije filozofije mogli pronaći mnoge pojave.
⁶ Sve su to izjave koje možemo pronaći u Frojdovom tekstu "O ženskosti".
⁷ "Upečatljivo muška" osobenost seksualnosti malih devojčica i isključiva uloga klitorisa, razvijeni su u Frojdovom tekstu "Tri ogleda o seksualnosti" i naročito u tekstu "Transformacije tokom puberteta". Irigaraj se poziva na Gallimarovo izdanje ove knjige. Prim. Prev.
⁸ Trebalo bi se ovde osvrnuti na polemike koje su vodile Karen Hornaj, Melani Klajn, sa Ernstom 

izvor