Henrik Senkjevič, pismo uredniku

          

On je prvi poljski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, kome se dive generacije njegovih sunarodnika zbog buđenja osećaja nacionalne zajednice i patriotskog duha. Kako bi izbegao represiju nije održao govor na zvaničnoj ceremoniji dodele nagrada. Međutim, tri dana kasnije, u prisustvu kralja Švedske i drugih pisaca, svoje misli je izrazio na latinskom rečima: 

  "Svi narodi sveta pokušavaju dobiti prestižne nagrade za svoje pesnike i pisce. Ovaj veliki Areopag koji dodjeljuje nagrade njegova nagrada u prisustvu monarha koji je uručuje, krunisanje je ne samo pesnika nego ujedno i čitavog naroda čiji je ta osoba sin, a istovremeno potvrđuje da taj narod učestvuje u ovom događaj, da urodi plodom i da je neophodan za dobro celog čovečanstva. Ova čast, važna za svakoga, još više važi za sina Poljske. Proglašeno je da je Poljska mrtva, ali ovde imamo jedan od hiljadu razloga da potvrdimo da ona živi. Govorilo se da je nesposobna da misli i radi, a evo i dokaza da deluje. Tvrdilo se da je poražena, ali sada imamo nove dokaze o njenoj pobedi” 

 
U pismu s početka septembra 1880. svome prijatelju Mšćislavu Godlevskom (Mścisław Godlewski, 1846– 1908), u to vreme glavnom uredniku časopisa Njiva u kojem je nameravao da štampa pripovetku, Sjenkjevič je u njenoj najavi dao objašnjenje koje se može smatrati vrlo značajnim autopoetičkim iskazom:


…Imam tu prednost što sam čitao mnogo stvari iz XVI veka i kasnijih. Tako sam savladao jezik i, sa svoje strane, nastojim da izbegavam prenemaganje i raznorazne wżdy i przedsię 6 gde im mesto nije, čime se krpi neznanje. Stari jezik zasniva se najviše na toku koji gotovo da ima ozbiljnost latinskog, a ne na trpanju besmislenih arhaizama. […] Da bi se pisalo dobro, valja poznavati ne samo Poljake iz XVI i XVII veka, već i latinske autore, i njihove stare prevode, jer upravo su se na njima vaspitavali naši i napajali njihovim duhom. Treba još umeti rekonstruisati sferu pojmova svojstvenu tadašnjim ljudima, što je već stvar intuicije.

(Sienkiewicz 1977b: 34).

Andre Žid, jedno pismo

Pozicija pesnika, umetnika uopšte, nesumnjivo se razlikuje od pozicije filosofa koji ubeđuje, teologa koji uverava ili političara koji pridobija. Andre Žid ju je dobro sagledao u vreme kad je raskidao sa simbolizmom, i tu pesničku poeziju nazvao je stanje dijaloga (état de dialogue). Žid to pojašnjava u pismu od 10. maja 1894. godine koje je uputio prijatelju Marselu Druenu.

Citat iz pisma u kojem Žid govori o stanju dijaloga u svojim istraživačkim radovima prenose Ivon Dave (Oko Zemaljskih hrana) Žermen Bre (Neuhvatljivi Protej) i Daniel Mutot (Estetika književnog stvaranja), a taj deo pisma, u prevodu  glasi:

10 maj 1894

Dospeo sam u ono srećno stanje u kojem nemamo više lične vere; ono stanje,koje bi za filosofa bilo skepticizam, jeste za književnika (rehabilitujmo ga na
trenutak) ono što bismo mogli nazvati stanje dijaloga; ono dolazi iz pronicljivosti, iz uvek većeg i posebno dubljeg razumevanja verovanja i morala drugog; iz mogućnosti da se uzbuđujemo naizmenično koliko za jednu toliko i za drugu stranu, i to iskreno, strastveno; –- konačno iz potpunog nezanimanja za svoje lično mišljenje. Još jednom, nema tu nikakvog skepticizma – hoću da kažem nikakve psihološke brige, nikakve tuge, ili nikakvog osmeha, –- nego samo neposrednog opažanja života.[…]1

Jedina drama koja me zanima i koju bih želeo iznova da opisujem jeste rasprava celog bića s onim što ga sprečava da bude autentično, s onim što se suprotstavlja njegovom integritetu, njegovom integrisanju – tako Žid definiše idejnu pobudu za svoje pesničko stvaralaštvo, i izvodi zaključak u svom istraživanju: Prepreka je najčešće u njemu [čoveku] samom.1

___________________

1 Journal 1889-1939, 3 juillet 1930, p. 955.
izvor

Džon Kits - Fani Braun

Osmog decembra 1865. godine londonski „Tajms” doneo je vest o smrti
izvesne gospođe Frensis, supruge Luisa Lindona. Šezdesetpetogodišnju
gospođu nadživeo je njen dvanaest godina mlađi muž, inače trgovac. Imali
su troje dece. Trideset jednogodišnjeg Edmunda, dvadeset sedmogodišnjeg
Herberta i dvadeset jednogodišnju Margaret.

Smrt gospođe Lindon duboko je pogodila njenu porodicu, ali je dobre poznavaoce engleske poezije podsetila na još jednu tužnu priču iz njenog života. Reč je o nizu događaja koji su se zbili četrdeset pet godina ranije... U to vreme
Frensis Lindon bila je devojka po imenu Fani Braun i upoznala je i zavolela mladog pesnika Džona Kitsa. Strasna i očajnička ljubav bez budućnosti, koja je jednog od najvećih engleskih pesnika vezala za Fani, bila je dugo skrivana, upravo zato što su svi unapred znali da Fani i Džon nikada neće moći da žive zajedno. Na izvestan način, ipak se dogodilo suprotno.

Tek sedam godina posle njene smrti, javnost je saznala ko je zapravo bila gospođa Lindon. Iako je svojoj deci govorila o neprežaljenoj i neprekinutoj ljubavi prema Kitsu, te im pokazala njegova ljubavna pisma, Fani ih je zaklela da o tome nikada ne govore svom ocu Luisu. Tek 1872. godine, kad je Luis umro, sinovi gospođe Lindon mogli su da obelodane priču o ljubavi svoje majke prema
nesrećnom Kitsu. I pokažu dragocenost koju je ona čuvala – Kitsova ljubavna pisma.



Džon Kits - Fani Braun



Mart,1820.

Najslađa Fani,

Plašiš se ponekad da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu - čak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najžešćem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosađivao sam ti suviše. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvek nova. Tvoj poslednji poljubac je uvek najslađi, poslednji osmeh najsjajniji, poslednji pokret najljupkiji.Kada si juče prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujući, rekla da volim samo tvoju lepotu. I, ima li u tebi i nečeg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To može da žalosti koliko i da raduje - ali, neću govoriti o tome. Čak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snažna moja osećanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smeštena u telo suviše tesno za nju. Nikada nisam osetio da moja duša uživa u nečemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvek zaokupljaš sva moja čula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga poslednjeg pisma, čini me neizmerno zadovoljnim: ipak, ne smeš dozvoliti da te takve misli muče.
S Braunom je gotovo, ali tu je gospođa Vajli, kad ona ode, svanuće mi. Pozdravi tvojoj majci.

S ljubavlju, tvoj Dž. Kits

Prevela Zlata Kijurina Komadina

_____________

Ja sam pohlepan za tobom. Ne misli ni o čemu drugom osim o meni. Nemoj živeti kao da ja ne postojim. Ne zaboravi me! Ali, imam li ikakvog prava da ti kažem da me zaboraviš? Možda misliš na mene po celi dan. Imam li ikakvog prava da želim da budeš nesrećna zbog mene? Ti bi mi oprostila ako bih tako nešto poželeo, kada bi znala kolika je neizreciva strast koju gajim samo da
bi me ti volela, da bi me volela kao što ja tebe volim. Ne smeš misliti ni o kome drugom, do o meni (...) Juče i jutros progonila me je dražesna vizija. Priviđala si mi se u pastirskoj haljinici. Koliko su sva moja čula čeznula! Koliko ti je moje srce bilo posvećeno! Koliko su moje oči bile pune suza. Zaista, mislim da je prava ljubav dovoljna da zaokupi i najneukrotivije srce. Budi ozbiljna! Ljubav nije stvar kojom se igra. I još jednom, nemoj mi pisati, osim ako to možeš da činiš kristalno čiste savesti.

Zauvek Tvoj
DŽ. Kits”

_____________________________


         Ljubavni par viđao se svakodnevno, budući da su živeli kuća pored kuće. Kasnije se porodica Braun preselila u kuću koju je iznajmljivala pesnicima. Kits i
njegova draga boravili su u sobi do sobe. Njihova naklonost bila je dobro
poznata ukućanima. Devojčina majka bila je protiv njihove veridbe, jer je
bilo izvesno da je Kits neizlečivo bolestan od tuberkuloze i da će brzo
umreti. Devojci to nije smetalo. Naprotiv, kako je bolest napredovala, tako je njena privrženost pesniku bivala sve veća.
    Iskašljavao je krv i danima nemoćno ležao. Fani ga je negovala: prihvatila je verenički dar, prsten njegove majke koji se i danas čuva u muzeju u kući u Hempstedu. Devojčina majka ipak se potrudila da vest o njihovoj veridbi ne stigne u javnost.

" Voleo bih da smo dva leptira i da zajedno proživimo samo tri letnja dana. Tako da bih mogao da ispunim ta tri dana s tobom, lepotom kakvu ne mogu da dosegnu ni pedeset godina zajedničkog života”, 

napisao je Džon u jednom od poslednjih pisama Fani.

Bjelinski – ''Pismo Gogolju''

V. Nabokov

Bjelinski – on je samo, filogenetski, preteča kasnijih marksista i uopšte kritičara koji su stavljali građansku vrednost iznad umetničke i naivno se borili protiv larpurlartizma (Pisarov, Černiševski, Mihajlovski...). Ali, Bjelinski je ipak imao divan instinkt za slobodu i pravdu, koji nije stigla da ukalja nikakva ideologija. Čuveno pismo Gogolju je divan dokument, napad na carstvo... Rasturanje ovog pisma kažnjavalo se Sibirom.

iz ''Mrtve duše'' (''Eseji iz ruske književnosti'', 1981.)

                                                                   -----------------

Visarijon Grigorijevič Bjelinski

''Pismo Gogolju''
(Salcburn, 15.jul 1847.g.) :

      ''Ne može se ćutati kad se pod velom religije i zaštitom biča propovedaju laž i nemoral kao istina i vrlina.'' Negodovanje koje je izazvala Gogoljeva knjiga u srcima plemenitih ljudi; od nje su ustuknuli čak i ljudi čiji je duh istovetan sa njenim duhom.
      Gogolj Rusiju duboko poznaje samo kao umetnik, a ne i kao mislilac – navikao je da gleda Rusiju izsvoje ''divne daljine''. Zato nije uočio da ''Rusija ne vidi svoj spas ni u misticizmu, ni u asketizmu, ni upijetizmu, već u uspesima civilizacije, prosvete i humanosti''. Rusiji nisu potrebne propovedi i molitve,već prava i zakoni koji nisu prilagođeni učenju crkve, već zdravom razumu i pravičnosti. Najaktuelnija savremena pitanja : ukidanje ropstva, telesnih kazni, uvođenje strogog izvršenja zakona.
       ''To su pitanja koja zadaju brige celoj Rusiji u njenom apatičnom polusnu! I baš se u to vreme velikiknjiževnik, koji je svojim divnim umetničkim i duboko istinitim delima tako snažno doprineo samosvesti Rusije, davši joj mogućnost da pogleda sama sebe u ogledalu, pojavljuje sa knjigom u kojoj u ime Hrista i crkve uči varvarina-spahiju da zarađuje na seljacima što više para, da ih naziva neopranim njuškama?''
      ''Da vas je zaista nadahnula Hristova istina, a ne đavolovo učenje, napisali biste u svojoj knjizi nešto sasvim drugo.'' ''I eto, takva je knjiga mogla biti rezultat unutrašnjeg procesa, visoke duhovne ozarenosti! To ne može biti! Ili ste vi bolesni – i treba da pohitate sa lečenjem, ili ... ne smem izreći celu misao! ...Propovedniče, apostole neznanja, poborniče opskurantizma i mračnjaštva, panegiričaru tatarskih običaja –šta to radite!''
        To što svoje učenje zasniva na učenju pravoslavne crkve, nije čudno, jer je ona ''oduvek bila oslonac biča i ugodnica despotizma; ali zašto ste upleli u to Hrista? Šta ste našli zajedničko između njega i crkve, a pogotovu pravoslavne?'' Smisao Hristove reči otkrio je filozofski pokret prošlog veka – zato je ''neki Volter, koji je oruđem ismejavanja ugasio u Evropi lomače fanatizma i nazadnjaštva'' više hrišćanin od svih popova.
       Zar ne zna da ''naše sveštenstvo jednodušno preziru i rusko društvo i ruski narod''. Laž je da je ruski narod najreligiozniji na svetu : ''osnova religioznosti je pijetizam, poštovanje puno pobožnosti, strah od boga''. Rusi su ''po svojoj prirodi duboko ateistički narod. U njemu ima još mnogo sujeverja, ali nema ni traga religioznosti. Sujeverje se gubi sa napretkom civilizacije, dok se religioznost saživljuje sa njim; živi primer za to je Francuska.'' ''Ruski narod nije takav; mistična egzaltacija nije u njegovoj prirodi; on ima za to suviše mnogo zdravog smisla, bistrine i razuma, i baš u tome je možda sva veličina njegove istorijske misli u budućnosti.''

      Gogoljev ''ditiramb ljubavi između ruskog naroda i njegovih gospodara'' – nije naišao ni na čije simpatije. Iz njegove divne daljine on možda vidi božanstvene lepote samodržavlja – ''izbliza ono nije nitako lepo, ni tako bezopasno''.
    Gogolj tvrdi da je pismenost ne samo nekorisna, već i štetna prostom narodu. ''Neki su se zadržali namisli da je vaša knjiga rezultat umnog rastrojstva, sličnog prvom ludilu.'' Gogolj kaže da će biti zadovoljan svojim pisanjem, tek kada njim bude zadovoljan i car. Zato se ne treba čuditi što ga je ta knjiga ''ponizila u očima publike kao pisca, a još više kao čoveka.''
      Gogolj ne razume rusku publiku, čiji karakter zavisi od stanja ruskog društva ''u kome ključaju i teže da se ispolje sveže snage''. ''Samo u književnosti ... ima još života i napredovanja'' – zato se poziv pisca toliko ceni. Zato tako ''brzo opada popularnost velikih talenata koji se iskreno ili neiskreno stavljaju u službu pravoslavlja, samodržavlja i narodnjaštva. Porazan primer za to je dao Puškin, kome je trebalo da napiše samo 2-3 vernopodaničke pesme, pa da odmah izgubi narodnu ljubav''. Publika ''u ruskim piscima vidi svoje jedine vođe, zaštitnike i spasioce'', i zato ona nikada neće oprostiti piscu štetnu knjigu, iako je uvek spremna da mu oprosti lošu. ''Ako volite Rusiju, radujte se sa mnom padu vaše knjige!''
        Gogoljev preobražaj je možda i bio iskren, ali je ''misao da o njemu obavesti publiku bila veoma nesrećna''. ''Vaša knjiga ne odiše istinom hrišćanske nauke, već bolesnim strahom od smrti, đavola i pakla!''
       Jezik i fraze – ''Velika je istina da čoveka, kad se sav preda laži, napuštaju i um i talenat''.
       Poslednja reč : ''ako ste se, na nesreću, s ponosnom smirenošću odrekli svojih zaista velikih dela, onda treba da se sa iskrenim smirenjem sada odreknete svoje poslednje knjige, i da teški greh koji ste učinili objavljujući je, iskupite novim delima, koja bi ličila na vaša ranija dela.''

Geteovo pismo Rajnhardu

"Izbor po srodstvu“ poslao sam zapravo kao cirkular svim prijateljima da bi me se u raznim mestima i prilikama opet jednom setili. Ako ga veći broj ljudi bude uz to i čitao, biće mi još draže. Ja dobro znam kome sam se obratio i gde neću biti pogrešno shvaćen. U tom ubeđenju knjiga je upućena i Vama i veoma je ljubazno od Vas što ste mi i pismeno potvrdili da se nisam prevario. Publika, naročito nemačka, samo je smešna karikatura „demosa“; ona stvarno uobražava da čini neku vrstu istance, senata, i da u životu i čitanju može glasanjem odbiti ono što joj se ne dopada. Protiv toga ne pomaže nikakvo sredstvo osim tihe istrajnosti. Koliko li se tek radujem dejstvu koje će ovaj roman vršiti na mnoge ljude posle nekoliko godina kad ga budu ponovo čitali. Kad, bez obzira na sve zamerke i viku, ono što ta knjižica sadrži bude stajalo kao nepromenljiv fakt pred uobraziljom, kad se vidi da se svom voljom i zlovoljom u tom pogledu ništa ne menja, onda će se na kraju prihvatiti i to osetljivo čedo od deteta, kao što se ljudi u istoriji nekoliko godina posle pogubljenja starog kralja mire s krunisanjem novog cara. Ono što je ispevano dolazi do svog prava kao i ono što se zbilo.“


Reinhard Breymeyer

Oldos Haksli, Džordžu Orvelu o " konačnoj revoluciji " -pismo

O „konačnoj revoluciji“

Rajtvud, Kalifornija

21. oktobar, 1949

Poštovani gospodine Orvel,


Vrlo ljubazno od Vas što ste tražili od svojih izdavača da mi pošalju primerak vaše knjige. Stigla je dok sam bio u sred posla koji iziskuje mnogo čitanja i proveravanja referenci; budući da sam, zbog lošeg vida, prinuđen da smanjim obim čitanja, morao sam da sačekam dugo vremena pre nego što sam bio u stanju da se upustim u čitanje 1984.

Slažem se sa svim što su kritičari do sad pisali i mislim da ne moram d Vam ponavljam, još jedanput, koliko je Vaša knjiga izuzetna i fundamentaln važna. Dozvolite mi da umesto toga govorim o onome čime se knjiga bavi - konačnom revolucijom.

Prvi nagoveštaji filozofije konačne revolucije, revolucije van politike i ekonomije, koja ima za cilj potpuno psihološko i fizičko potčinjavanje pojedinca, mogu se naći kod Markiza de Sada, koji je za sebe smatrao da je nastavio i upotpunio ideje Robespjera i Babeufa. Filozofija vladajuće manjine u
1984 je sadizam koji je doveden do svog logičnog zaključka: prevazilaženja i odbacivanja seksa. No čisto sumnjam da bi u stvarnosti politika direktnog ugnjetavanja mogla da potraje.

Verujem da će vladajuća oligarhija pronaći manje naporne i štedljivije načine upravljanja i zadovoljavanja svoje žudnje za moći, i da će ovi načini nalikovati onim koje sam opisao u Vrlom
novom svetu. Nedavno sam imao prilike da proučavam istoriju biomagnetizma i hipnoze, i zaprepastio sam se kako je svet, čitavih sto pedeset godina, odbijao da ozbiljno razmotri otkrića Mesmera, Brejda, Ezdajla, i drugih. Delimično zbog preovlađujućeg materijalizma, a delom zbog svo uticajnog ugleda, filozofi i naučnici devetnaestog veka nisu bili voljni da istražuju čudnovatije aspekte psihologije - one koji bi za praktične ljude, kao što su političari, vojnici i policajci, bili upotrebljivi u cilju kontrole.
Zahvaljujući svojevoljnom neznanju naših predaka, konačna revolucija je odložena za pet ili šest generacija. Još jedna srećna okolnost bila je Frojdov neuspeh sa hipnozom, i njegovo posledično obezvređivanje hipnoze. Ovo je odložilo primenu hipnotizma u psihijatriji za najmanje četrdeset godina. Ali, sada se psihoanaliza kombinuje sa hipnozom... a hipnoza se postiže lako, i
neograničeno produžava putem upotrebe barbiturata, koji indukuju hipnoidno i sugestibilno stanje čak i kod najtvrdoglavijih subjekata. Verujem da će svetski vladari u narednim generacijama otkriti da su uslovljavanje dece i narko-hipnoza efikasnije sredstvo kontrole od pendreka i zatvora, a da se žudnja za moći može sasvim zadovoljiti i navođenjem ljudi da zavole svoje ropstvo isto toliko koliko i šibanjem i prisiljavanjem na poslušnost.

Drugim rečima, predosećam da je strahoti 1984 pre suđeno da se preinači u košmarni svet sličniji onom koji sam zamislio u Vrlom novom svetu. Promena će se desiti iz potrebe za povećanjem efikasnosti. U međuvremenu, naravno, može da se desi neki veliki biološki ili atomski rat - u kom slučaju ćemo imati noćne more neke potpuno druge, nezamislive vrste.

Hvala Vam još jednom na knjizi.

Iskreno Vaš,

Oldus Haksli

Antonen Arto Pablu Pikasu - pismo

Pariz, 13. novembra 1946.

Dragi Pablo Pikaso,

Napisao sam 5 pesama od kako sam stigao u Pariz i one su me učinile nesrećnim : Časopis La Rue je hteo da objavi dve ali je propao. Tri ostale pesme su ODBILI da objave neki drugi časopisi i listovi.

No, našao sam izdavača: G. Pjer Bordas, koji hoće da objavi, u jednoj knjižuci, svih tih pet pesama, me je zamolio da vas upitam da li biste hteli da ih ilustrujete sa pet-šest bakroreza ili litografija. To je za vas puno posla ali ipak vam šaljem pesme. Možda ćete hteti posle čitanja pesama vi, Pablo Pikaso, da kažete nekoliko reči o njima.

Budite uvereni da sam vam iskreno odan od srca.

Antonen Arto

__________________________________________

Pariz, 20. decembra 1946.

Dragi Pablo Pikaso, dragi prijatelju,

Poverio sam vam 5 pesama otkucanih na mašini.

Pjer Loeb vam je kazao da bi hteo da ih objavi Pjer Bordas : 300. primeraka na luksuznom papiru i 1000. primeraka, na moj zahtev, na običnom papiru, da bi mogli studenti i siromašni pesnici, mladi ljudi bez novca, da ih čitaju a ne samo ljudi koji su se obogatili na crnoj berzi. Amerikanci iz obe Amerike i lame koji nisu videli rat. već sto hiljada godina sem mužjake koji su uspeli da savladaju ženku, itd. itd…

Ovim hoću da vam kažem da su te pesme za mene zov kojim još uvek zovem savest, ne nalazeći za to bolju reč, jer gde još uvek postoji savest od vremena otkako zlo gospodari; samo nekoliko retkih ekstremiteta tela ljudske savesti nije učinilo neku svinjariju?

Ovo što radim nije umetničko delo namenjeno samo poznavaocima umetnosti, i mislim da će se Pablo Pikaso potpisati dletom ili stiletom, kao i ja, ispod onoga što užasava.

Hteo bih da vas vidim u subotu u podne, sem ako ne budete nečim sprečeni.

Vaš,

Antonen Arto

______________________________________

Subota, 3. januara 1947.

Pablo Pikaso,

Nisam početnik koji traži ilustracije od jednog velikog slikara da bi lansirao svoje prve napisane pesme. Već sam se dovoljno zlopatio i preznojavao u životu da bih napisao pesme koje nisu baš mnogo vrednije od tog užasa iz kojeg su nastale, ali koje su dovoljne same sebi i nije im potrebna zaštita niti potpora bilo čija ili bilo koga, ma ko on bio, da bi živele svoj mali život.

Od svega što sam napisao od kako sam izašao iz duševne bolnice u Rodezu, izdvojio sam tih pet pesama koje su privukle pažnju jednog izdavača, koji je izrazio želju da te pesme budu ilustrovane sa nekoliko vaših bakroreza ili litografija, jer se ja s”m toga nikada ne bih setio. I ja sam takođe sposoban da napravim svoj portret i ilustrujem svoje tekstove vinjetama koje prestaju da bivaju crteži da bi postale živa bića. Neumorno sam fabrikovao, u Rodezu, crteže, ta živa bića koja su postala povod, službenicima policije duševne bolnice u kojoj sam se nalazio, da me bez prestanka maltretiraju.
Pedeset mi je godina. Živim u Ivriju. Proveo sam devet godina zatvoren u duševnoj bolnici, upoznao sam u njoj splačine od hrane i glad, tri godine sam proveo u samici, protivzakonito hapšen, mučen, bio u ćeliji i ludačkoj košulji, i pet meseci sistematski trovan kalijumovom kiselinom, čemu treba dodati da sam u Rodezu dve godine lečen elektrošokovima, pet puta bio u komi, na leđima nosim ožiljke od uboda noža, i trpim nepodnošljive posledice od udaraca gvozdenom šipkom zbog kojih su mi, u Dablinu, u septembru 1937. godine, operisali kičmu, što bi trebalo da znači da se jedva vučem ovakav kakav sam, i da nije previše prijateljski da me terate da već pet puta vučem svoje telo od Ivrija do ulice Grand Ogisten, bez ikakve potrebe.

Moguće je da vas moje pesme ne interesuju i da smatrate da ja nisam vredan truda, ali to ste mi trebali barem reći i počastiti me vašim odgovorom, ma kakav on bio.

Teško je vreme, Pablo Pikaso. Knjige, rukopisi, platna ili bilo koje drugo umetničko delo nisu više ništa; ono što govori o jednom čoveku je njegov život a ne njegovo delo iako je ono, u najmanju ruku, barem krik njegovog života. Moje delo je delo čoveka koji pati ali koji je čedan; živim sam, i ubeđen sam da je razlog tome što niste odgovorili na moja pisma ponajviše taj Demon koji vas, u vašim godinama, još uvek drži potčinjenim ne znam kojem predubeđenju ili kojoj napasti, kojem robovanju seksualnosti. Savest mržnje, koja svima upravlja, zna puno načina kako da poseduje ljude koji ponekad poveruju da su spremni da hoće da učine napor da preskoče bestijalnost, a među tim ljudima, zahvaljujući erotizmu koji uzima više nego što daje, rođen je bog, onda kad sam se ja vratio na tu ključnjaču seksa, i odatle je sebe prozvao duh a ne telo, i nije na nekolicini retkih ljudi koji poverovaše da su rođeni neprijatelji pakosti, da ostvare, služeći se cakama seksa, tu opaku igru večnog fašizma boga.

Antonen Arto

Iz eseja Čitajući Evropu, Slobodan Jovalekić
izvor 

Frensis Skot Ficdžerald, Pismo Robertu Klarku

Ficdžeraldov odgovor na pismo mržnje : Robert D. Clark

Nedugo nakon što je objavio roman Ova strana raja, stiglo mu je pismo puno mržnje i nipodaštavanja, u kojem izvesni Robert Klark njegovo delo naziva „ uvredom za poštovane slojeve društva i ljude na pozicijama moći „

Ljutit odgovor koji mu je pisac uputio ( 1920) ostao je zabeležen  u knjizi Život u pismima , kao kreativno zaveštanje piščevog preziora prema površnim vrednostima koje je negovalo visoko društvo tog vremena. Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da su reči velikih mislilaca vanvremenske i primenjive na današnje doba 

38 W 59th St

New York City

Dragi Bobe,

Tvoje pismo me je do te mere razgnevilo da moram da ti odgovorim odmah. Ko su svi ti „ pravi ljudi „ koji „ kreiraju biznis i politiku“ i za čijim pohvalama treba da čeznem? Misliš li na korupcionaše koji u svojim skladištima kriju šećer i teraju sirote ljude da ostanu i bez kaputa na leđima, ili na one koji podmićivanjem kontrolišu izbore ? Ja ovde ne mogu da uzmem novine u ruke, a da ne saznam da je neko od tih „pravih ljudi“ upravo zanavek otišao u Sing Sing ( zatvor) – Brindel i Hegerman, dva stuba našeg društva su otišla jutros.

Ko je, dođavola, ikada poštovao Šelija, Vitmana, Poa, O.Henrija , Verlena, Švinbruna,Vijona, Šekspiraitd. Dok su bili živi.  Šeli i Švinbrun su dobili otkaz na fakultetima , Vijon i O. Henri su bili u zatvoru. Ostali su smatrani pijanicama i rasipnicima, prezreni od strane trgovaca, sitnih političara i lažnih proroka svoga vremena. Ali trgovci i proroci, promućurni i tupi, sada su prašina, a oni žive i dalje.

Samo ponekad, čovek kao što je bio Šo, koga su u 90-tim nazivali nemoralnim pedeset puta više nego mene , uspevao bi da poživi dovoljno dugo da ga svet sustigne. Ono u šta je on verovao, 1890 se smatralo jeresom. A danas je praktično standard. Čini mi se da sam i predugo dozvoljavao“ vlastima „ da gospodare mnome –direktor u školi Njuman, u S.P.A, na Pristonu, moj upravitelj, moj poslovni direktor. Nisu oni bili ništa pametniji od mene, zapravo, rekao bih da su  sva petorica bili značajno gluplji. A to je jedino važno.

Ruso, Marks, Tolstoj, ljudi od misli, samo da znaš- „ nepraktični ljudi „, „ idealisti“ uticali su više na ono što ti danas jedeš , misliš, misliš i činiš više nego svi milioni Ruzvelta i Rokfelera, koji već dvadeset godina paradiraju izbacujući fraze kao i svi Amerikanci ( što znači 99% ruralni idioti ), a potom umiru uz pristojno laskanje budalastom i okrutnom Bogu kojeg su zamislili u svojim srcima.

izvor 

http://www.medias.rs/ficdzeraldov-odgovor-na-pismo-mrznje

Pisma Semjuela Beketa : II - BEKET U BEOGRADU; III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

II - BEKET U BEOGRADU;

Hotel Beograd
Lovran
16.7.58. (1)


Dragi prijatelji,

Ovo mesto nam se mnogo dopada i nadamo se da će o ovde ostati desetak dana. Nisam zaboravio ono što ste me pitali i pozabaviću se time čim se vratim u Pariz. 2) Često mislimo na vaše srdačno gostoprimstvo i na veliku ljubaznost koju ste nam pružili.
Prijateljski pozdrav oboma i još jedno m hvala za sve .

Sam Beket
Ostala je još 1 tegla i 1/ 4 slatkog!

Suzana

Sve najbolje

Žan Marten

l) Beket je došao u Beograd sa Suzanom 7. jula 1958.
Odseo je u hotelu MaŽestik. Boravio je u Beogradu pet dana,
do 12. jula, kada je avionom otišao za Zagreb, da bi odande,
dan kasnije, otputovao za Lovran. U Lovranu, u hotelu
Beograd, ostao je do 27. jula.
Sa Beketom i Suzanom bio je Žan Marten, glumac, koji je
došao iz Venecije, gde je učestvovao u predstavi Kraja partije,
kao Klov (na XVII venecijanskom festivalu). Gledali smo
ga u istoj ulozi 1957, u Studio des Champs-Elysees, i ja ni
noćas, gotovo pola veka kasnije, ne mogu da čitam Kraj partije
(knjigu bez koje ne mogu), a da ne čujem i njega, Martena
(pre svega ono: "Je Ine dit quelqujois: Clov ... "). Pre toga, bio
je Laki, u prvom prikazivanju Čekajući Godoa, u Theatre de
Babylane , 1953, a kasnije, 1970, u Theatre Recamier, u režiji
Beketovoj, govorio je monodramu Poslednja traka.
Učestvovao je i u tumačenju Beketovih radiofonskih tekstova
Tous ceux qui tombent i Cendres (1959), a godine 1963. u
Cascando.
2.) Ne znam o čemu je reč .


_______________________________________________

III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

Lovran, 20.7. 58.

Dragi prijatelji,

        Juče su mi predali vaša dva pisma koja su stigla u isto vreme. Hvala za fotografiju. 1) Izgleda da vam je moj prolazak kroz Beograd oboma doneo nemale neprilike, i očajan sam zbog toga.
Spreman sam da vam potpišem potvrdu da to nema nikakve veze s vama i da je za sve kriv moj pogani karakter. 2)
      Vrlo smo dirnuti usrdnim pozivom da dođemo u vašu kuću u Rovinju i jako žalimo što nećemo moći tamo ponovo da se nađemo s vama. Apsolutno mi je nemoguće da duže odsustvujem iz Pariza i
već smo sve preduzeli da se vratimo 28; odavde polazimo 27. Nadam se da je to samo odložen izlet i da ćemo drugi put moći da iskoristimo vaše gostoprimstvo. Pročitao sam odlomke Mišolovke s najživljim interesovanjem. Prevod je očigledno vrlo manjkav. I meni je bilo jako žao što nisam mogao da razgovaram sa Radetom. 3)  U ovom trenutku čitam radiofonski tekst i potpuno sam njime zaokupljen. 4) Ponovo ću vam govoriti o njemu kad ga završim. Jako je ljubazno od vas što ste ovde preduzeli sve što je potrebno da bih mogao da podignem dinare za odlomak iz Malaa . 5)  Još ih nisam dobio. Što se ti če moje biografije, zaista ne vidim šta bih mogao dodati elementima koje već imate. Na kraju, u ovom dodatku vam naznačavam naslove svih poglavlja te žalosne povesti - da ih
upotrebite kako nađete za shodno - ali imam utisak da tu nema ničega što vi već ne znate. 6) 

(Ako su vam potrebni precizniji biografski podaci, biće mi drago da vam ih dostavim. )
    Ovde nam je veoma prijamo i naš kratak boravak u Jugoslavij i ostaće nam u najlepšoj uspomeni, a naročito Beograd i časovi provedeni s vama.

Prijateljski,
Vaš Sam. Beket


****

Dragi Kaća i Rade,

     Još jednom hiljadu puta hvala za gostoprimstvo. Sam vam je rekao koliko bismo rado došli u Rovinj - na žalost, to je nemoguće .
     Naročito mislimo na vas (iako vas pominjemo svakog dana) kad dođe vreme za slatko!
   Izvrsno je!

    Sve najbolje, prijateljski,

     Žan Marten

****

Dragi vas dvoje,

Na žalost, ne znam da pišem.
Na žalost, ne znam da govorim .
Na žalost, ne znam da plivam.
To je žalosno.
Ali, mogu da vam kažem da ste oboje divni.

Vaša
Suzana

1) To je Kaća sa Beketom, pred Kosmosovom kućom, u
ulici Narodnog fronta. Iza njih je Dobrinjska ulica. Snimak
 (reportera Politike Srboljuba Vranića) je od 12. jula, u 10
časova pre podne, kada je Beket došao u Kosmos, neposredno
pre napuštanja Beograda, da bi podigao honorar za Moloa.
Fotografija je objavljena u Politici dan po njegovom odlasku
(u nedelju, 13. jula), uz kratak tekst Samjuel Beket u Jugoslaviji.

Ne znam kako se reporter Politike tamo našao (nisam prisustvovao
Beketovom dolasku u Kosmos), ali to je, svakako, bilo rizično :
obećali smo Beketu, na njegov izričit zahtev, da
niko neće znati za njegov dolazak. Dirdri Ber, prvi njegov
biograf, kaže da je on i pošao na ovaj put da bi proverio može
li da putuje "inkognito". Nisam siguran da je baš tako. Ali
izvesno je: užasavao se publiciteta. Gledao je u tome nasilje
nad privatnošću, koja je za njega bila iznad svega (D. Ber kaže
da je negovao "religiju lične diskrecije", i to je tačno), ali privatnost
ne kao stvar svojinska nego kao stvar usamljenosti,
skrivenosti. Nešto kao latinsko privatus - skriven; ili englesko
privacy - u drugostepenom značenju: povučenost, osamljenost,
skrivenost,.- pa i tišina, tajnost; kao private - privatan,
ali i tajan, potajan, skriven; takođe usamljen, povučen .
Sloboda za Beketa nije sloboda za javnost, nego sloboda od
javnosti : sloboda od ovoga sveta čiji koncept slobode jeste
sloboda za javnost: za puno objavljivanje ličnosti, za njeno što
veće odruštvljenje. Beket u ovoj slobodi, kao slobodi za
javnost, vidi nasilje nad ličnošću , nasilje nad slobodom. Beket
u samom konceptu slobode ovoga sveta vidi (prepoznaje)
nasilje. Beket, koji se užasava od fotografa, od novinara, od
biografa (od ovih čak najviše), jeste upravo taj Beket koji se
užasava od slobode kao slobode za nasilje. Kao ne-slobode .
Pokušavao je da se skloni u senku, na marginu sveta (tamo
gde su njegovi "junaci", bogalji biološki, bogalji socijalni):
njegova "privatnost" jeste stvar ove htene marginalnosti ,
čuvane uporno, čak dogmatski, stvar ovog marginalizma. Tu ,
u tom marginalizmu,s reću se i međusobno prepoznaju njegova
poetika, njegova sintaksa, njegov moral i njegova egzistencija.
Uporno je nastojao da ostane u senci (bar onaj Beket
koga sam ja "znao"?), kao da je ovde, u ovom svetu, u senci
jedina mogućna sloboda. Zato sam govorio Kaći da mu ne
pošaljemo u Lovran ovu fotografiju i isečak iz Politike :
strepeo sam da će poverovati da smo izigrali njegovo poverenje.
Ali, eto: "Hvala za fotografiju", - sve se završilo bolje
nego što sam očekivao. Otkuda to? Šta je to? Neka proturečnost,
neka nepredvidljivost: neki život?

2) Ne znam šta se krije iza ovih reči.
Nikakve neprilike nismo imali zbog njegovog boravka u
Beogradu. Možda mu je Kaća pisala, ne znam to, da nam drugovi
zameraju što smo ga "skrivali"?
Ipak, mora da je posredi neki nesporazum. Ali vredan, ali
čak dragocen nesporazum (dragoceniji ovde od svih
mogućnih "razumevanja"). Da nije ovog nesporazuma, kako
bih čuo Beketa da kaže: Očajan sam", i više (i značajnije, -
izuzetno značajno), kako bih ga čuo da govori o svom
"poganom karakteru" (" .. . la faute de mon sale caractere ")?
Divni naši nesporazumi: za mene, ovo je bilo veliko posveći
vanje u Beketa. Otkrio mi se, i to onako uzgredno, u prolasku
(ne samo bez namere, nego čak i bez svesti o tome?), a to je:
da je on čovek s onu stranu taštine. Ponavljam: Beket je čovek
s onu stranu taštine. Beket je čovek koji uspeva da ostane na
odstojanju od sebe (?), od ma čega svog. Beket? - Pa dobro:
onaj koji se ne daje svojini. Ništa njegovo, za njega, nije njegovo.
Pokušavam da kažem: ništa njegovo ne može da ga ima.
Beket nije Beketov. Beket je s onu stranu identiteta: s onu
stranu posedovanja. Beket nije vlasnik (ili gospodar) Beketa.
Ni sluga Beketov. Beket nije Klov Hama ni Ham Klova. Beket
je "kraj partije" Klova i Hama, kraj partije sluge i gospodara:
"nenastanjenost zemlje"; Beket je pauza, najveća za koju
znam, u ovom svetu posedovanja, svetu koji se ušasava pauze,
svetu u kome saradnja sa pauzom je najveći zločin? (Šta bi
Hegel rekao da je mogao da gleda Kraj partije? Ne znam. Ali
znam da bi gledao pažljivo, veoma pažljivo. Hegel je prava
"publika" za Kraj partije.) Beket jeste (?), on ostaje (?) tamo
gde su Vladimir i Estragon, ta "stvorenja" (ne, dakle bića ?)
"lišena onih elemenata koji su identifikovali građansku individuu
kao subjekt i centar sveta, nekretnina i imovina, društveni odnosi
i ljudske veze, znanje i racionalnost" . (Tako kaže Jan Bruk:
Beket, Benjamin i moderna kriza u komunikaciji.)

- "Subjekt i centar sveta?" Ne zaboravljam kako
Ham pita Klova, pošto ga je Klov dogurao, u njegovoj fotelji
sa točkićima, na uobičajeno mesto: "Jesam li u samom centru?",
ili, kako Beket kaže za Vata, posle njegovog doživljaja
jedinstva sa svetom, "quand tout le hors sera lui": " ... Jednom
rečju, bio je najzad u svom centru", da bi zatim uzviknuo:
"Koji osećaj sigurnosti" (Watt, francuski prevod, str. 40, 41).
Samoposednička ideologija identiteta našla je u njemu
velikog demistifikatora.To je nihilizam, i to anarhistički, ali
ne ideološki nego egzistencijalan (totalni nihilizam ne može
da dođe do svoje ideologije a da se ne poništi): nihilizam "gluposti"
okrenute protiv "mudrosti" obogovljenog posedovanja,
protiv njegove "racionalnosti", protiv "mudrosti" mitologije
identiteta (mitologije samoposedujućeg Ja): "Pokušavaj u da
me navedu da poverujem da imaln svoje Ja, o kome mogu da
govorim, kao što oni govore o svome. ( ... ) Nikad oni neće nadmudriti
moju glupost". Ova "glupost", mudrija od svake
"mudrosti" identiteta (policijske, i metafizičke: policijsko-
-metafizičke), zahteva "genijalnost zaboravljanja" kao nesposobnost
"usvajanja": "Potcenili su moju nesposobnost da
nešto usvojim, moju genijalnost da zaboravljam".
Zaboravljanje je u samoj osnovi Beketa: na njemu on sve zasniva
(svoju poetiku, svoju sintaksu, svoj moral): zaboravljanje
je za njega isto što memorija za Prusta, posebno ona "voljna
memorija", koju je, međutim, on izjednačavao sa navikom, i
to tako što je naviku oglasio za "usiljeni kompromis između
pojedinca i okoline" (" ... un pacte signe entre l 'individu et son
environnement" - Proust, p. 29). To je njegov anarhizam
(egzistencijalan, i literaran, - tačnije: literarno-egzistencijalan):
zaboravljanje kao zaboravljanje svojine, u svim njenim
oblicima i prividima, a pre svega u prividu samoposedujućeg
Ja: njegove neprikosnovenosti, njegovoga tzv. "dostojanstva".
Zaboravljanje je zaboravljanje ovog "dostojanstva".
Tome je mene Beket učio. To je ona genijalnost koja
omogućava Beketu da progovori, kao u ovom pismu, o svom
"poganom karakteru". (I to ljudima koje jedva što je upoznao.)

3) Poslednje večeri Beketovog boravka u našoj kući bio
sam sprečen da budem sa njim duže od jednog sata, tako da
nismo razgovarali o stvarima koje su me interesovale. Vidim
iz ovog njegovog pisma da mu je Kaća pisala da žalim zbog
toga. U kasnijim susretima, u Parizu, pokušavali smo to da
ispravimo. Jednom prilikom (valjda 1962?) rekao mi je da je
siguran kako će to, o čemu govorimo, ostati među nama. Toga
sam se držao, svih ovih četrdeset godina (iako u tim razgovorima
nije bilo ničeg izuzetnog): držim, kao i Beket, da je
publikovanje tuđih usmenih reči zloupotreba prijateljstva. (Ili
nasilje, ako su to reči mrtvog.) Ipak, ovde sam od toga odstupio,
u tekstu o našem susretu 3. juna 1962, navodeći njegovu
rečenicu o Sartru: "To je inteligentan tip". Učinio sam to zato
što sam verovao (i verujem još) da ta rečenica, prividno krajnje
bezazlena, omogućava bolje poznavanje Beketa. (Ne
Sartra, svakako.)

4) To je Saobraćajna nesreća koju je Beket čitao u
nemačkom prevodu Mila Dora (Milutina-Lute Doroslovca).
Der Zeuge (Svedok) je naslov druge verzije ovog komada,
koju sam objavio 1958, u časopisu Delo. Beket je čitao prvu
verziju. (Nigde nije objavljena.)
U ovo doba Beketa je živo privlačio radiofonski izraz, ali
ja to nisam znao: nisam poznavao njegovu radio-igru All That
Fall, koju je napisao 1956, za BBC, i koja je izvedena januara
1957. (Imam još Nadoov časopis Les Lettres Nouvelles, za
mart 1957, koji nam je Beket poslao, i u kome je objavljen njegov
i Penžeov prevod ove igre, pod naslovom Tous ceux qui
tombent. Na marginama ostale su Kaćine beleške, za pojedine
izraze, ali ne znam da li je ona to prevela. Ne sećam se ni da
li je to negde objavljeno.) Beket je na radio bio upućen kao
pesnik onoga što je neizrecivo i što, zato, može da zahteva
jezik kao muziku. Pored Tous ceux qui t01nbent, to je Embers
- Cendres, objavljen takođe u Les Lettres Nouvelles, na
samom kraju 1959, zatim Paro/es et Musique, 1962, i, najzad,
Cascando, 1963. Ali, sad već i Film (za Bastera Kitona),
zatim stvari za televiziju. To je preobražaj Beketa od pisca za
radio u pisca za televiziju. Preobražaj nikako beznačajan. Pa
ipak, Beket i tu ostaje Beket: neizrecivost, koja trajno određuje
njegov jezik, podjednako pristaje i na muziku i na sliku.


5) Ne znam o kom odlomku je reč, niti gde je objavljen.
Naše izdanje Moloa pojavilo se 1959, oktobra meseca, za
beogradski Sajam knjiga. Sećam se: bila je nestašica hartije.
To je bio "prvi prevod Beketa u Evropi" (Branko Aleksić,
Beckettiana, Dalje, 1983. - Aleksić misli na Beketove knjige,
ne uzimajući u obzir one koje su publikovane u Beketovom
prevodu).
- Kaća je počela da prevodi Beketa u leto 1957,pošto smo se
dogovorili sa njim da najpre treba prevesti tajroman.
(Namera nam je bila da Kaća prevede sve njegove
romane.) Tom prilikom, izgovorila je Molloy francuski ,
Moloa, a ne engleski, Mo loj, što je Beket prihvatio: "Da,
najpre treba prevesti Moloa" . Tako se kod nas uobičajilo ime
Moloa. (O ovome je Kaća ostavila belešku Zašto ne Moloa? u
svojim Glosama o Beketu, 1979.)

6) Evo Beketa: za njega su naslovi njegovih knjiga
"poglavlja ( .. . ) žalosne povesti" (njegove?). Zar to ne podseća
na naslove pojedinih poglavlja pikarskih romana, na Lesaža,
na primer, ili na didaktički roman, na Fildinga, a sve u
humorno-"klovnovskoj " varijanti Beketove samoironije? Ali
mislim, bez obzira na ovu samoironiju, da su za njega ti
naslovi zaista bili poglavlja njegove "povesti": za njega je njegova
bibliografija (posle 1937) jedina njegova biografija, ali
ne jedino zato što je pretpostavljao delo svakoj (a ne samo
svojoj) povesti, nego u prvom redu zato što nije razlikovao
jezik (pisanje) i egzistenciju: mi smo naša sopstvena literatura,
onoliko koliko smo delo jezika, nas nema pre jezika, bez
j ezika, izvan jezika. Bibliografija je biografija onako kako je
jezik egzistencija.
Biografska beleška, u svega šest redaka, završava se godinom
1937; za svih dvadeset kasnijih godina zabeležio je samo
godinu svog prelaska sa engleskog na francuski jezik: "Ecrit
en anglais jusqu 'a 1945 et, cl partir de cette date, enfranfais
(cl part quelques textes recents ecrit en anglais)". Pri tom, nije
zaboravio da upozori na mogućnost netačnosti (na svoje loše
sećanje): "dates de memoire et approximatives". (Ovo s razlogom:
za More Pricks Than Kicks naveo je 1935. kao godinu
izdanja, umesto 1934; za pesme Echo 's Bones 1936, umesto
1935; za Molloy 1950, umesto 1951.) - U bibliografiji
zabeležio je samo posebna izdanja, na engleskom, na francuskom

(Publications):
En anglais:
Whoroscope (poeme) 1930
Proust (essai) 1931

More Pricks Than Kicks (nouvelles) 1935
Echo's Bones (poemes) 1936
Murphy (roman) 1938 (traduit et publie en frans:ais)
Watt (roman) 1945
All That Fall (texte radiophonique) - (traduit et publie en
frans:ais)

En franfais:

Molloy 1950
Malone meurt 1951
L'Innommable 1953
En attendant Godot 1953
Nouvelles et textes pour rien 1955
Fin de partie 1957.

Sve ovo ispisao je na hartijama za pisma hotela Mažestik,
izuzetno čitko, krupnim slovima. Pismo, istovremeno poslato
(i takođe na hartijama sa zaglavljem Mažestika), jedva je
čitljivo. Valjda nešto najnečitkije što nam je Beket poslao.

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Semjuel Beckett: Tekst nizašto

Semjuel Beket, prikaz

Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom

                                       Pisma Semjuela Beketa, IV Mišolovka - Der zeuge  

Pisma Semjuela Beketa- V TAMO GDE ME JE NEIMENLJIVO OSTAVILO KAO MRTVOG

Gustav Flober pismo Žorž Sandovoj

Žorž SANDOVOJ 1


Uoči početka franko-pruskog rata, 1870, prilično proročanski napisao je Sandovoj:


 "Eto vam prirodnog čoveka! Pravite sad teorije! Hvalite glasno napredak, prosvećenost i zdrav razum masa, i pitomost francuskog naroda. Uveravam vas da bi ovde premlatili svakoga kome bi palo na pamet da propoveda mir. Ma šta se desilo, mi smo zadugo gurnuti unazad...

"Borba rasa će ponovo početi. Videćemo, pre nego jedan vek prođe, kada se nekoliko miliona ljudi uzajamno poubijaju, onako odjednom. CEo istok protiv cele Evrope, stari svet protiv novoga! Zašto da ne? Veliki zajednički radovi, kao na Sueckoj prevlaci, možda su, pod nekim drugim oblikom, prvi pokušaji i pripreme onih čudovišnih sukoba koje sebi ne ne možemo ni predstaviti!"

Kritičaru, istoričaru i filozofu, Ipolitu Tenu, o utiscima poslije rekurentnih halucinacija, za koje se pretpostavlja da su posljedica epilepsije:

"U početku sam osećao neko neodređeno strahovanje, nejasnu nelagodnost, neko osećanje iščekivanja, s bolom, kao pre pesničkog nadahnuća, u kome se oseća 'da će nešto doći'. (Stanje koje se može porediti samo sa stanjem čoveka pri snošaju... Da li sam se razumljivo izjasnio?)"

Ten je često ispitivao Flobera da mu piše o tome kako funkcioniše njegova imaginacija.

Žorž SANDOVOJ 2


 Zašto ste tako tužni? Čovečanstvo ne pokazuje ništa novo. Njegova nepopravljiva beda ispunila me gorčinom još od moje mladosti. Zato se sada ničim ne obmanjujem. Ja mislim da će gomila, prosto krdo, biti uvek mrska. Jedino što važi to je mala grupa duhova, uvek istih, koji jedni drugima predaju svetlost znanja...

Henri Barbusse,Pisma supruzi 1914.-1917.

Najdraže moje srdašce, mila moja lepotice, draga malena“ – tako počinju nežna pisma koja je Henri Barbusse pisao supruzi pre stotinu godina. Ono što sledi nije nimalo nežno – rovovi, granatiranje, blato i mrtvi, rat koji se razotkriva u svom krvavom besmislu.

Autor pisama Henri Barbusse 1914. imao je 41 godinu, reputaciju pisca i urednika, narušeno zdravlje i pacifistička uverenja. Uprkos svemu tome dobrovoljno se javio u francusku vojsku te dve ratne godine proveo na prvoj liniji ratišta – da bi potom napisao roman Oganj, književno svedočanstvo o I. svetskom ratu koje mu je donelo nagradu Goncourt i hiljadu čitalaca. Njegov neulepšan prikaz rata izazvao je mnogo emocija – odobravanja i prihvatanja među onima koji su u ratu sudelovali i doživeli ga izbliza, osporavanja među onima koji su ga, zaklinjući se u domovinu i nacionalne interese, gledali iz daleka. Dokumentarni materijal koji je Barbusse ugradio u Oganj – pa i svedočanstvo o nastanku romana – nalazi se upravo u pismima što ih je svakodnevno pisao supruzi Hélyonni. Današnjem čitaocu ova pisma, u svojoj neposrednosti i autentičnosti, mogu bolje od ikakve fikcije približiti ratne godine kojima je započeo dramatični „kratki 20. vek“.

1914:
„opšte je mišljenje da, ako se stvari nastave razvijati ovako lepo kao u poslednjih osam dana, verovatno nećemo ići u vatru, ili pak pri samom kraju, kao druga linija, radi opsade i okupacije“.

„Tu i tamo neki jadan vojnik počiva na tlu, razmrskan granatom, a na sto koraka odavde, na toj nestvarnoj cesti […] celi niz leševa crnih lica i nabubrenih usana – te smo ugušene jadnike pre dva dana iščupali iz ruševina.“ – 167

„Podno mojih nogu iz zemlje su izvirivale dve lubanje, a među njima raspadnuta nemačka kapa s još malo kose u dnu.“ – 173

 1915:
 „Draga moja prognanice, čini se da ćemo zbog više naredbe za dva dana morati predavati otvorena pisma – jedan će ih oficir čitati i cenzurisati te će biti poslana samo ona pisma u kojima nema nikakvih informacija ni komentara. Ta mera ima jednu ozbiljnu manu – kontrolu će vršiti oficir koji nas poznaje, a u tim nam je okolnostima mrsko napisati i najmanju ličnu pojedinost, i najmanju intimnost – no mislim da će biti samo privremena te da su je uveli zbog potrebe da neki pokret ili događaj ostane tajan.“

„Naposletku, to njihovo izbacivanje psovki je zaista apsurdno. Začin prostote je gotovo nužan u opštem tonu razgovora, poput češnjaka u nekim rustičnim obrocima, te ga čini dojmljivijim.“ - 192

 „No nikako se ne mogu naviknuti na zamenu izraza 'za ime Božije' izrazom ' tako mi svega'! Tako preuređeni razgovori na mene ostavljaju jednak utisak kao i salata začinjena vodom.“

„ako radikalno ne promenimo sadašnje poimanje nacije, do njih [novih sukoba] će neminovno doći“. -183
Nešto dalje

„Trenutačna je kriza logičan i neizbežan ishod nacionalnih taština i svako treba preuzeti svoj deo odgovornosti. Dodao bih i da će za neko vreme – za deset ili dvadeset godina – uslediti još jedan rat koji će do kraja upropastiti stari svet, i ljudski, i novčano, ako dotada narodi koje se vodi u klaonicu napokon ne donesu jednostavnu i logičnu odluku da jedni drugima pruže ruku i premoste predrasude o tradicijama i rasama ...“. -186
izvor

Pisma iz rata,Jacques Vaché, Lorijn

pismo I

/11.10.1916/ ∗

Gospodinu Andreu Bretonu.

11. oktobar '16.

Dragi prijatelju,

Pišem vam iz kreveta gde su me nesnosna temperatura i fantazija oborile usred dana.

Juče sam primio vaše pismo — Očigledno je da nisam zaboravio ništa od našeg
prijateljstva, koje će, nadam se, trajati — mimovi i sarovi su tako retki — iako vi tek
približno shvatate 'Umor. 1.

Dakle, ja sam tumač Englezima — i unoseći u to totalnu ravnodušnost uz blagu
neozbiljnost kojom volim da začinim službene stvari, šetam od ruševina do sela svoj
kristalni monokl i jednu teoriju o uznemirujućim slikama.

Ja sam redom bio ovenčani spisatelj, poznati crtač pornograf i skandalozni slikar
kubista — Sada, ostajem kod kuće i prepuštam drugima da objasne i prouče moju ličnost
na osnovu ovih gore navedenih.

Ishod nije važan.

Osim toga, zamišljam da sam u nemačkoj Vojsci i to mi polazi za rukom — To je
nešto novo, i uspeo sam da ubedim sebe kako služim protiv saveznika — Šta ćete?...

Idem na odsustvo otprilike krajem meseca, i provešću neko vreme u Parizu — Tamo
treba da se vidim sa svojim zaista najboljim prijateljem kojeg sam potpuno izgubio iz vida.

U nekom narednom pismu će biti — u to ne sumnjajte — portret iz rata — prema
nekom brižljivo precrtanom post-scriptumu.

Gde je T. F.? – Pisao sam poljskom narodu, jednom čini mi se, kao odgovor na dva
zabavna pisma.

Da li bih mogao i vas da zamolim za prepisku? — Pretpostavljam — budući da sam se
latio pera — da ću ubuduće moći da ga koristim lakše; uostalom, već sam vam jednom
pisao ako se dobro sećam.

Osim ovoga — što je malo — Ništa. Britanska Vojska koliko god poželjnija od Francuske, nema mnogo 'Umora.Više puta sam upozorio jednog pukovnika dodeljenog meni da ću mu zabiti parče
drveta u ušeta 2 ) — Sumnjam da me je baš najbolje shvatio — inače ne razume Francuski.

Moj trenutni san je da nosim kratku crvenu košulju, crvenu maramu i duboke čizme – i
da budem član tajnog kineskog društva bez cilja u Australiji — Uostalom, ne poričem da bi
tu moglo biti i nekog vampira.

Da li vaši iluminati imaju pravo da pišu? – Rado bih se dopisivao sa nekim progonjenim, ili nekim „katatoničarem“, bilo kojim.

Čekajući, ponovo čitam Sv-Avgustina (da bih zamislio osmeh poljskog naroda), I pokušao da tu pronađem još nešto osim monaha koji ne zna za 'Umor.

Napisavši ovo, počinjem da čekam odgovor, dragi prijatelju, na ovu neusklađenost na
koju odgovora i nema, i molim vas da verujete u moje sećanje.

Ž. T. H.

Napomena prevodica – Prevod je rađen prema izdanju Les lettres de guerre de Jacques Vaché, K editeur,Paris, 1949. Sva odstupanja od pravopisa, u oblicima reči i interpunkciji, posledica su odluke da se originalni tekst u tom pogledu što vernije prenese čitaocu i time očuva dokumentarno svojstvo Pisama kao i eventualni (anti)estetski efekti koje takva odstupanja mogu imati. Kad god bi objašnjenje nekog od ovih odstupanja moglo biti od koristi čitaocu, uz tekst su stavljene fusnote prevodioca.

1) Autor reč humour piše kao umour, što stvara razliku samo na nivou grafije, jer se inicijalno h u francuskom ne izgovara.
2) U tekstu je onneiles, umesto standardnog oreilles (uši).

MIMOVI I SAROVI –– Titule koje su sebi pripisivali članovi protodadaističke, tzv. „nantske grupe“, koju su 1913. godine osnovali gimnazijalci Žak Vaše, Ežen Ible (Eugène Hublet ), Pjer Biserije (Pierre Bissérié) i Žan Sarman (Jean Sarment). Od tri publikacije koje su ostale iza ove anarho-dendističke grupe, Vaše je pouzdano učestvovao u dve (En route, mauvaise troupe, 1913; četiri broja Le Canard sauvage, 1913/14) gde je objavio svoje prve pesme, jednu priču i devet kraćih recenzija knjiga. U okviru grupe je uspostavljena i poštovana jedna hijerarhija bića na čijem su se vrhu nalazili superiorni I suptilni mimovi i sarovi. Reč „mim“ (od mim, antički dramski oblik), prema rečima koje Sarmen pripisuje Vašem, odabrali su jer je svojom zvučnošću evocirala ,,mističnu veličanstvenost tišine koja sebe izražava“; to je takođe i naslov knjige nantskog autora Marsela Švoba (Marcel Schwob) koja se pojavila krajem 19. veka. Reč „sar“ označava titulu asirskih kraljeva i preuzeta je najverovatnije od okultističkog pisca Žozefena Peladana (Josephin Péladan), poznatog kao Sar Peladan. Smeštanje generala na dno ove hijerarhije bića potcrtava antimilitarsitički duh ove grupe, čiji su se članovi, između ostalog, pobunili i protiv zakona kojim je vojni rok bio produžen na tri godine. (Sve napomene ove vrste ispod teksta pisama su napomene priređivača.)

'UMOR –– Prvo pominjanje Vašeove koncepcije 'umora (videti uvodni tekst u temat). Vaše će o
'umoru pisati u pet pisama upućenih Bretonu, i svih pet pisama je prevedeno u ovom izboru.

TUMAČ ENGLEZIMA –– Pošto je poticao iz bilingvalne porodice i od detinjstva govorio i engleski,
Vaše je tokom rata uglavnom bio angažovan kao tumač britanskim i američkim trupama u Francuskoj. Šest meseci pre mobilizacije (od leta do decembra 1915. godine) Vaše je proveo u Engleskoj, ali se o ovom njegovom periodu života ne zna gotovo ništa.

T.F. –– Inicijali Teodora Frankela koga Vaše u pismima Bretonu redovno naziva poljski narod. (Videti napomenu uz pismo br. 6)

NE PORIČEM DA BI TU MOGLO BITI I NEKOG VAMPIRA –– Pogledati fusnotu br. 3 uz Bretonov predgovor iz 1919. godine.

ILUMINATI –– Misli se na pacijente sa kojima je Breton radio u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dijezu u jesen 1916; Breton se tu prvi put sreće sa psihijatrisjkom praksom i upoznaje sa
Frojdovim učenjem, što će, kao što je poznato, biti od presudnog značaja za evoluciju njegovih ideja i
kasnije teorijsko uobličenje nadrealizma.

___________________________________

pismo II

 /29.04.1917/

Gospodinu Andreu Bretonu.

29. 4. '17.

Dragi prijatelju,

Odmah vaše pismo.

Suvišno je — zar ne? uveravati vas da ste i dalje na ekranu — Pišete mi „laskavo“
pismo — Najverovatnije da biste me uljudno primorali na odgovor koji je velika
komatozna malodušnost stalno odlagala — Zapravo, koliko dugo već, prema mišljenju
ostalih?...

Pišem vam iz jednog bivšeg-sela, iz jednog veoma tesnog svinjca obloženog pokrivačima — Sa engleskim vojnicima sam — Ovde su dosta uznapredovali ka protivničkoj strani — Veoma je bučno — Eto.

Drago mi je što čujem da ste bolesni, dragi moj prijatelju, malo — Dobio sam pismo od T. F. skoro ne-zabrinjavajuće — taj dečko me rastužuje — premoren sam od osrednjosti, i odlučio sam da zaspim na neodređeno vreme — sam napor buđenja zbog ovih nekoliko strana teško mi pada; možda će biti bolje sledeći put — Izvinite — zar ne? zar ne? Ništa tako ne ubije čoveka kao obaveza da predstavlja zemlju — Takođe.

S vremena na vreme — da ne bih ipak bio osumnjičen za slatku smrt, poneka prevara ili priateljsko 3) tapšanje po nekoj bliskoj lobanji uveri me da sam ja jedan podli gospodin — Danas, predstavljen generalu Divizije i Eštabu 4 ) kao čuveni slikar — (Mislim da pomenuti ima 50 ili 70 godina — možda je i mrtav — ali ime je tu) — Oni (General i Eštab) se otimaju oko mene — zanimljivo je to i zabavljam se pogađajući kako će se sve to izjaloviti — U svakom slučaju... Inače... A i po tom pitanju sam dosta ravnodušan, mada u suštini — to nije smešno — nije smešno uopšte. Ne.

Da li ste sigurni da je Apoliner još uvek živ, i da je Rembo ikada postojao? Što se mene tiče, ja ne verujem — Ja vidim samo Žarija (ipak, šta ćete, ipak... IBI) — Čini mi se izvesnim da je Marija Loransen još uvek živa: i dalje određeni simptomi to potkrepljuju
— Da li je to sasvim sigurno? — a opet, mislim da je prezirem — da — to je to, večeras je prezirem, šta ćete?

A onda mi tražite definiciju 'umora — tek tako! —

U BITI JE SIMBOLA DA BUDU SIMBOLIČNI

dugo mi se činilo dostojnim da bude to, budući da je sposobno da u sebi sadrži mnoštvo živih stvari: PRIMER: poznat vam je užasni život budilnika — to je jedno čudovište koje me je uvek užasavalo zbog količine stvari koje njegove oči oslikavaju i načina na koji taj poštenjačina zuri u mene kada ulazim u sobu — zašto on ima toliko 'umora, zašto dakle? Ali eto: to je tako i nikako drugačije — I u 'umoru takođe ima toliko toga zadivljujuće IBIJEVSKOG — kao što ćete videti — Ali to svakako nije — konačno, i 'umor isuviše proističe iz utiska da ga ne bi bilo veoma teško izraziti — Mislim da je to jedno osećanje — Zamalo da kažem osećaj 5) — takođe — teatralne (i nevesele) uzaludnosti svega.

KADA NEKO ZNA.

I zato su zanosi — (to je pre svega bučno) — drugih mrski — Jer — zar ne — Mi imamo Genij — budući da poznajemo 'UMOR — I dakle sve — vi u to uostalom nikada niste ni sumnjali? — nam je dozvoljeno — Sve je to, uostalom, prilično dosadno.

Priključujem jednog dobričinu — i to bi se moglo zvati OBSEDNUTOST 6 )— ili bolje — da — BORBA ZA SOMU I OSTALO 7 )— da.

Dugo me je pratio, i posmatrao me nebrojeno puta u neopisivo gadnim rupama —Mislim da pomalo pokušava da me obmane — osećam prema njemu veliku privrženost, između svega ostalog.

Ž. T. H.
Svakako recite poljskom narodu da hoću da mu pišem — a naročito da ne ode tek tako ne ostavivši adresu.
Pisati olovkom sa obe strane papira tako je dosadno.

3) U tekstu je hamical, umesto standardnog amical (prijateljski), što je još jedan primer Vašeove igre sa fonemom/grafemom h.
4) U tekstu je Tat-major, umesto standardnog Etat-major (glavni ratni štab).
5) Ovo je jedan od najčešće prevođenih i citiranih odlomaka iz Pisama, jer predstavlja jednu od najpreciznijih formulacija onoga što Vaše podrazumeva pod ’umorom. Odlomak je, međutim, nemoguće prevesti tako da se očuvaju sva značenja francuskih reči sensation (prevdeno sa osećanje, ali može začiti i utisak, osećaj, senzaciju) i sens (prevedeno sa osećaj, a može značiti i čulo, oset, osećanje), kao i da se očuva prisutna igra zvučnom podudarnošću reči. Za ove oblike opredelili smo i kako bi odlomak ostao prepoznatljiv u okviru njegovih dosadašnjih prevoda na srpski.
6)U tekstu je obcession, umesto standardnog obsession.
7) Ili „borba ukupnog i preostalog, borba sume i ostatka“. Pošto je sintagma ispisana verzalom, nije moguće pouzdano se opredeliti u pogledu značenja reči somme koja označava sumu, zbir, ukupnost, ali može biti i naziv reke Some (Somme) u severnoj Francuskoj, na kojoj se leta 1916. godine odigrala čuvena bitka u Prvom svetskom ratu.


MARIJA LORANSEN (Marie Laurencin) –– Francuska slikarka, grafičarka i ilustratorka knjiga,
Apolinerova prijateljica i muza, pripadala je kubističkom krugu oko Pikasa; Breton joj je 1917. posvetio sonet L’an suave. Rat je provela u egzilu u Španiji.

PRIKLJUČUJEM JEDNOG DOBRIČINU –– Ovaj odlomak se najverovatnije odnosi na Vašeov crtež,autoportret, koji se u Galeriji nalazi pod brojem 10. U pismu od 16.6.1917, koje u ovom izboru nije prevedeno, na isti ovaj crtež se najverovatnije odnosi i odlomak: „Jeste li pre nekih mesec dana, čini mi se –– primili jednu nasmejanu osobu, vrlo iritantnu, sa figurama svuda oko nje, koja me je često ––iz besa? –– do suza nasmejala –– ona je, mislim, predsedavala neko vreme mojim ratničkim
skakutanjima i bio bih, priznajem, razočaran ukoliko bi se zagubila.

 

pismo III

/04. 06. 1917/

Gospodinu Andreu Bretonu.

4. 6. '17.

Dragi prijatelju,

Nadam se da ću vas pri narednom prolasku — (oko 15. ili 20) kroz Pariz — tamo videti — Isto sam napisao i poljskom narodu za slučaj da prevarantska pošta zagubi pismo— hoćete li mi odgovoriti da li će vas Pariz zadržati još malo u tom periodu?

Veoma je vrelo, prašnjavo i znojavo — ali šta ćete, to mora da je namerno —
Povorke velikih motornih kamiona rastresaju jaru i posipaju sunce kiselinom — Kako je to smešno! — Apoliner — koga briga! — ulašteni magazini sa plavokosim girls i obrijanim nozdrvama konja-detektiva stvarno su lepi... „the girl I love is on a magazine cover“ — Tim gore! tim gore! — A onda, šta to i znači kad je već tako — Ipak, sa kraja topovske granate, beli jorgovani koji se znoje i padaju od starih samotnjačkih naslada, mnogo me nerviraju — letnji prodavci cveća na asfaltu gde creva za zalivanje prskaju po uparađenima — Veoma je toplo i osobe sa lornjonima raspravljaju o berzi čini mi se, sa izgledom domaćica — Ipak, i dalje me ti mirisi starih izrendanih dinja i kanalizacije zaista
teško mogu zavarati!... — A onda i ta mlada kurva sa njenim rubljem koje visi i njenim vlažnim mirisom — ! — Jedna zaobljena i zelena muva pliva u čaju, slepljenih krila — E
pa koga briga — eto, to je sve — Well.

— Well — Očekujem od vas pismo, ako biste bili ljubazni, dok se banalno zujanje aviona ponosi čupercima belim od praha, i dok ta grozna ptica proleće pravo u blistavilo, ispuštajući tanak mlaz sirćeta.
Vaš prijatelj.

Ž. T. H.

P.S. — U prilogu šaljem pismo poljskom narodu čiju adresu stvarno ne mogu da pronađem.
_______________

U NAREDNOM PROLASKU KROZ PARIZ –– Vaše će zaista boraviti u Parizu krajem juna 1917, I tada izazvati čuveni skandal na premijeri Apolinerove „nadrealističke drame“ Tiresijine dojke. Obučen u uniformu engleskog vojnika, Vaše je ,,ušao u salu držeći revolver u ruci i govoreći da će ispaliti nekoliko hitaca u publiku“, anticipitajući ovime ne samo buduće dada „skandale radi skandala“ već I ono što će Breton u drugom manifestu nazvati „najjednostavnijim nadrealističkim činom“. Povodom ove Apolinerove drame prvi put je skovana reč „nadrealizam“, koja uskoro postaje popularna među budućim dadaistima i nadrealistima, i koju oni najpre koriste za eksperimentalne tehnike automatskog i oniričkog pisanja, da bi od 1924. ona bila odabrana za naziv čitavog pokreta. Zato istraživači mogu da lapidarno zaključe kako je Apoliner dao reč, Breton napisao prvi manifest, a Žak Vaše prvi oličavao nadrealistički život i duh (Rozmont).

THE GIRL I LOVE IS ON A MAGAZINE COVER –– Deo refrena popularne pesme The Girl on the Magazine Cover. Autor ove melodije, američki kompozitor Irving Berlin, napisao je, između ostalog I God Bless America i Alexaner’s Ragtime Band.

 

 

 

 

pismo IV

/18. 08. 1917/
Gospodinu Andreu Bretonu.

18. 8. '17.

Često sam mislio da vam pišem posle vašeg pisma od 23. jula — ali nikako nisam uspevao da postignem konačan oblik izraza — i nisam ga još uvek postigao — Nakon svega smatram da je bolje da vam pišem rizikujući da u momentu improvizujem — o jednom tekstu skoro poznatom, pa čak i pomalo promišljenom. Razmišljaćemo o stvaranju kada nas zamke našeg razgovora budu odvele do niza aksioma uglavnom poznatih kao „'umor“ (izgovorite: 'umoran, jer je svejedno „humorističan“!) tema vaše predstave mi se dopada sve u svemu — Ne mislite li da bi možda bilo dobro uvesti (trenutno mi to nije naročito značajno) — prelazni tip između carinika i vašeg „modernog“ br. 1 — neku vrstu predratnog tapira 8) , neopterećenog prošlošću, ne sasvim oslobođenog od mnoštva
raznovrsnih sujeverja, a u stvari već tako oporog od egoizma — neku vrstu gramzivog i
pomalo zanesenog varvarina — Uza sve to... A opet, o čitavom TONU našeg podviga tek
treba da odlučimo — Ja bih želeo da on bude suv, bez književnosti, a naročito ne u smislu „UMETNOSTI“.

Uostalom,

UMETNOST ne postoji, bez sumnje — Dakle, izlišno je pevati o njoj — pa ipak! stvaramo umetnost — jer je to prosto tako — Well — šta se tu može?


Dakle, mi ne volimo ni UMETNOST, ni umetnike (dole Apoliner) I koliko je samo
TOGRAT U PRAVU ŠTO UBIJA PESNIKA! — Pritom, budući da je neophodno isprati
grlo sa malo kiseline ili starog lirizma, neka to bude brzim trzajem — jer lokomotive idu
brzo.

Modernost isto tako dakle postojana i ubijana iz večeri u veče — Ne znamo za
Malarmea, bez mržnje — ali on je mrtav — Ali više ne poznajemo ni Apolinera, ni Koktoa
– Jer — Sumnjičimo ih da se isuviše svesno bave umetnošću, da olako prepravljaju
romantizam uz pomoć telefonske žice, a da ne poznaju dinamo mašine. TE Zvezde se i
dalje skidaju! — to je dosadno — a onda, ne govore li ponekad preozbiljno! Čovek koji
veruje, radoznao je.

ALI POŠTO SU NEKI ROĐENI KAO GALAMDŽIJE..................................................


Eh da — vidim dva načina da se sve ovo pokrene — Formiranjem ličnog utiska uz
pomoć plamenog sudara retkih reči — ne često, recite — ili pak crtanjem uglova, ili
kvadrata očišćenih od osećanja — trenutnih, naravno — Ostavićemo Časnost logičnom —
uz obavezu da nam protivureči — kao i svi drugi.

O APSURDNI BOŽE! — jer sve je protivurečnost — zar ne? — i biće 'umoran onaj
koji se još uvek ne bude prepustio skrivenom i podmuklom životu svega. — O Moj
budilniče — oči — i licemeru — koji me toliko prezireš!... i biće 'umoran onaj koji bude
osetio žalosnu varku univerzalnih nazovi-simbola.
— U njihovoj je prirodi da budu simbolični.
— 'Umor ne bi trebalo da stvara — Ali šta se tu može? — Priznajem malo 'UMORA
LAFKADIJU — jer on ne čita i stvara samo kroz zabavna iskustva — kao što je ubistvo
— i to bez satanskog lirizma — moj stari truli Bodleru!!! Naša umetnost treba da bude
pomalo suva; mašinerija — štamparske prese na smrdljiva ulja — zuji — zuji — zuji...
zviždi! — Reverdi — kao pojeta 9) zanimljiv, a dosadan u prozi, Maks Žakob, stari moj
šaljivdžijo — MARIONETE — MARIONETE — MARIONETE — želite li lepe
marionete od bojenog drveta? — dva oka — ugašen plamen i kristalni kolut monokla —
sa pisaćom-mašinom-hobotnicom — Više volim.

        Sve ovo vas ponekad previše razdražuje — ali odgovorite mi — Ponovo prolazim
kroz Pariz prvih dana oktobra, možda bismo mogli dogovoriti neki sastanak-uvodnik —
Kakva lepa buka! — Nadam se da ću vas videti u svakom slučaju.

Budite sigurni da ste mi u najboljem sećanju.

Ž. T. H.

—
8) U francuskom reč tapir u žargonu označava studenta Ecole normale superieure, posebno onog koga privatno podučava drugi student iz iste škole.
9) U tekstu je pohète, umesto standardnog poète; još jedan primer Vašeovog poigravanja sa morfologijom reči , i posebno grafemom/fonemom h. Pojeta (pohete) ima pogrdno značenje, označava pesnika koji ne zna za 'umor I ,,nije naučio lekciju svog doba”.

TOGRAT [...] ŠTO UBIJA PESNIKA –– Horacije Tograt (Horace Tograth), junak Apolinerove
satirično-burleskne priče Ubijeni pesnik (Le poète assassiné, 1916) koji pokreće planetarni progon
„parazitske rase“ pesnika; priča se završava ubistvom visokoparnog pesnika Kroniamantala.

PRIZNAJEM MALO UMORA LAFKADIJU –– Radi se svakako o junaku Židovog kratkog romana
Podrumi Vatikana (Les Caves du Vatican), dendiju koji živi rukovodeći se konceptom tzv.
bezinteresnog, nemotivisanog, proizvoljnog čina (acte gratuit), na osnovu kojeg će u romanu počiniti I ubistvo. Vašeova pisma na mnogim mestima o ubistvu govore, gorko i crnohumorno, kao o
„zabavnom iskustvu“. Ristić primećuje kako je Vaše bio „čudna ličnost koja je ’simbolizovala sav
nemir, očajanje, kontradikciju, hrabrost inteligencije’ koji su na dnu onog tajanstvenog ’novog duha’ štoće Breton strasno i uzaludno hteti da upozna da odgonetne...“ i „svakako jedinstven primer u životu potvrđene nesvodljive slobode čoveka i na delu ostvarene poezije podsvesti. Lafcadio je bio na hartiji manje smela zamisao onoga što Gide zove acte gratuit no Vaché u stvarnosti.“ Vaše je uradio
nekoliko studija za planirani portret Lafkadija

izvor

Jacques Vaché, Lorijn

 

Franc List Karolini Sen-Vitgenštajn

Visok je i izrazito suv, uskog i bledog lica, ima visoko i lepo čelo; dugu sasvim pravu kosu koja mu pada do ramena, izgleda dosta neobično, jer, čim se uzbudi i pokrene glavu, kosa mu pada preko lica, ni nos se ne vidi. Neuredno se oblači, kaput kao da je samo nabačen, umesto kravate nosi uski beli okovratnik. Čudno stvorenje u neprekidnom pokretu; čas udara nogom, čas maše rukama, čas ovo, čas ono.


Dovoljno je bilo da samo kroči na scenu pa da se sve glave prisutnih žena okrenu prema njemu. On im je i uzvraćao svojom naklonošću, a cela Evropa je radoznalo iščekivala vesti o njegovim ljubavnim aferama. Manje-više hronološkim redom možemo navesti njegove ljubavi:

Karolina de Sent-Krik,
grofica Adela Laprinared,
Marija d'Agu,
Marija Diplesis (tj. Dama s kamelijama, Margerita Gotje, koju je ovekovečio Dima, a posredstvom njegovim i Verdi u "Travijati" ),
Lola Montez,
Marija Plejel,
Marija Pavlovna (velika vojvotkinja od Saksonije),
...ali čemu dalje ređati?
I poslednja stalna ljubavna veza bila je s Poljakinjom, koja je pušila cigare, princezom Karolinom Sen-Vitgenštajn. Srela je Lista u Kijevu, napustila muža i trideset hiljada kmetova, i otišla sa njim.

Harold Šonberg, "Veliki pijanisti"
(Nolit, 1983)

_____________________________


Mnogo je žena prošlo kroz njegov život - on ih je voleo, a one su njega obožavale. Ali, dve su ostavile poseban trag. Prva je bila groficu D'Аgu, koja je napustila muža i decu, da bi sa Listom bila u „slobodnoj" vezi. Bilo je to 1834. godine. Od njihovo troje dece, muzički leksikoni posebno spominju kćer Kozimu - bila je, najpre, supruga poznatog pijaniste fon Bilova, a potom kompozitora Riharda Vagnera. Posle nekoliko godina List i grofica su se razišli, zbog „suštinskih razlika naših dveju priroda", kako je List rekao. U duhu onoga vremena, grofica se svetila svome bivšem ljubavniku: napisala je roman (danas, naravno, sasvim zaboravljen), u kojem ga je ocrnila.

Druga „fatalna" ljubav dogodila se tokom Listove turneje po Rusiji, 1847. godine, kada je upoznao princezu Karolinu Sajn-Vitgenštajn. Otišla je sa Listom u Vajmar, gde su se, sledeće godine i nastanili i gde je List preuzeo potpuno novu ulogu - dirigenta kapele i borca za „novu" muziku (prvenstveno Riharda Vagnera).

Princeza Sajn-Vitgenštajn je Lista „preobratila". Od te 1848. godine List prekida svoje koncertne turneje, povlači se sa scene i posvećuje isključivo komponovanju. U Vajmaru su nastale njegove simfonijske poeme. Princeza je uticala i da se List okrene veri i misticizmu. Čekali su List i njegova princeza dugih sedamnaest godina na njen razvod braka (koji je bio moguć, po kanonskom pravu), a kada im je, najzad, odgovoreno - odrečno, List je stupio u red minorita!

Harold Šonberg, "Veliki pijanisti"
(Nolit, 1983)

___________________________________


Franc List princezi Karolini Žan-Elizabet fon Zajn Vitgenstajn

1849. godine

Da li osećaš svu energiju? Vatreno sevanje fantazije?
Osećaš li tu čarobnu snagu koja nas okružuje, zbog koje svašta novo pronalazimo. Dođi uđi, sedi i uživaj u karuselu slika. Pokazaće ti se snovi, nade, želje i hiljadu misli, koje kao cveće, šareno i nežno crtano leti i teče kroz i oko tvog sveta snova. Poklanjam ti najlepše cveće, svaku reč koja se može ravnati sa najlepšom ružom. Odgovaraš, progovaraš lepe reči, brzo prolazno onako kako ti je srce komandovalo. Ljubav gori u meni upekla se u moje srce, da bi ti svu ljubav svoju mogao pokloniti. Poklanjam ti tako svo cveće moje duše da bi stiglo do tebe.

Sudbina nas je vodila, spojila da se nađemo, zauvek i još večnost duže! Moje srce je tebi doletelo i tu će ostati jer je samo tebi obećano. Zahvalan sam za ruže iz duše tvoje koje mi poklanjaš svaki dan bezuslovno. Usred prelepih cvetova stojim i mirišem to polje prepuno lepote. Svaki cvet je kao osetljivi i nežni poljubac što moje srce dodiruje.

Čuvaćemo i pazićemo, svaki dan nanovo naš mali vrt, pun sreće, ljubavi i raznovrsnog šarenog cveća osećaja. Večno tu u našem malom vrtu želim da osećam tvoju neizmerno mi potrebnu blizinu, pun pažnje i poštovanja ...


____________________________

Princeza Karolina Žan-Elisabet fon Zajn Vitgenstajn Francu Listu:

Ljubim tvoje ruke i na kolena se pred tobom spuštam... Da budeš siguran da sve misli moje, sav moj duh, celo srce postoje samo da bih te volela. Volim te... tako krasnog, tako savršenog, tako stvorenog da budeš obasipan ljubavlju i voljen, voljen do smrti i ludila…

__________________

Franc List princezi Karolini Žan-Elizabet fon Zajn Vitgenstajn

1849. godine



Oh, dozvoli mi da ponavljam tvoje ime stotinu puta, hiljadu puta; jer evo već tri dana ono živi sa mnom, muči me, sažiže me.

Ja ti ne pišem, ja sedim pokraj tebe. Vidim te, čujem te... Večnost u tvome naručju... nebo, pakao, sve je u tebi, pa čak i više od svega...

Oh! Ostavi me da ludujem u svom delirijumu.

Osrednja, oprezna, uska realnost više mi nije dovoljna. Moramo da živimo punim životima, ljubavima, osećajima...!
Oh! veruješ da sam sposoban za požrtvnovanost, poštenje, trezvenost, samilost, zar ne?

Ali ne govorimo više o tome... sama ispituj, zaključuj, spasavaj me...

Tako je dobro razgovarati sa tobom sada...

 

_________________________