ŽENA-tekstovi
Приказивање постова са ознаком žena. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком žena. Прикажи све постове
1. 7. 2024.
ŽENA
4. 6. 2023.
Arthur Schopenhauer, O ženama
Artur Šopenhauer je jedan od filozofa koji je loše pisao protiv žena. To mišljenje se zasniva uglavnom na oanovu njegovog eseja O ženama mada se njegovi stavovi o ženama nalaze i u njegovim studijama o Pesimizmu.
Mnogi su tvrdili da su Šopenhauerovi pogledi na žene rezultat loših odnosa s majkom, posebno nakon smrti njegovog oca. Jedno od majčinih pisama Šopenhaueru jasno otkriva ovu situaciju: „Ti si nepodnošljiv, ti si smetnja, teško je živeti s tobom; tvoja pedantnost zasenjuje sve tvoje dobre osobine, tvoje dobre osobine nisu od koristi svetu, jer ne možeš a da ne nađeš zamerke kod drugih.” Majka i sin su odlučili da žive odvojeno; majku je mogao posetiti samo u prilikama kada je ona zabavljala goste.
Situacija se pogoršala kada je Gete njegovoj majci, koja je takođe bila književnik, rekao da će njen sin biti veoma poznat. Majka nikada nije čula za dva genija u jednoj porodici.Šopenhauer je ubrzo napustio Vajmar; njegova majka je živela još 24 godine, ali nikada više nije video njeno lice. Nije se oženio i proveo je život u, kako je smatrao, blagoj samoći u društvu svojih pasa.
Bolje, nego Schillerova lepo smišljena pesma »Vrednost žena« koja deluje svojom antitezom i kontrastom, izražava, po mome mišljenju, ovo nekoliko Jonyovih reči pravu pohvalu ženama: sans les femmes, le commencement de notre vie seroit prive de secours, le milieu de plaisirs, et la fin de consolation. Patetičnije izražava to isto Byron u Sardanapalu, čin 1. pr. The very first of human life must spring from woman's breast, Your first small words are taught you from her lips, Your first tears quench'd by her, and your last sighs Too often breathed out in a woman's hearing, When men have shrunk from the ignoble care Of watching the last hour of him who led them.
2. Jedno i drugo označuje pravo gledište za vrednost žena. Već pogled na ženski stas kazuje, da žena nije određena niti za velike duševne, niti telesne poslove. Ona se ne odužuje životu radom, nego trpnjom, bolovima rađanja, brigom za dete, podložnošću mužu, kojemu ima biti strpljiva i razveseljuća družica. Najžešće trpnje, radosti i manifestacije snage nisu joj dosuđene; nego njezin život treba da protiče mirnije, beznačajnije i blaže negoli život muškarca, a da u bitnosti ne bude ni sretniji, ni nesretniji.
3. Za paziteljice i odgojiteljice našega najranijeg detinjstva su žene prikladne baš stoga, što su same detinjaste, budalaste i kratkovidne, jednom reči: za celoga života velika deca, neka sredina između deteta i pravoga muškarca. Promatrajmo samo devojku, kako se po čitav dan s detetom igra, skače i peva, pa pomislimo, šta bi muškarac, u najboljoj volji, mogao na njezinom mestu da radi.
4. S devojkama je priroda učinila ono, što se, u dramaturškom smislu,... naziva vrhuncem efekta, budući da ih je na nekoliko godina na račun njihova celoga ostalog života obdarila s preobilnom lepotom, dražesti i raskošjem, da uzmognu naime za ovih godina zavladati maštom kojega čoveka u onoj meri, da za jednu od njih pošteno, u kojoj god formi, preuzme na se doživotnu brigu, za koji mu korak, kako se čini, samo trezno razmišljanje ne bi dalo dosta sigurno jamstvo. Prema tome je priroda ženu, kao svako od svojih stvorova, naoružala oružjem i sredstvima, koja su joj za sigurnost njezina opstanka potrebna, i to na toliko vremena, dokle su joj potrebna; pri tomu je dakako postupala sa svojom običnom štedljivošću. Kako naime ženski mrav posle oplodnje gubi nepotrebna, jest, za leženje opasna krila, tako žena i ponajviše gubi svoju lepotu posle prvoga ili drugoga poroda; po svoj prilici iz istoga uzroka.
Prema tome drže mlade djevojke svoje kućne ili obrtne poslove za sporednu stvar, valjda i za prostu šalu; svojim jedinim ozbiljnim zvanjem smatraju ljubav, ljubavna osvajanja i što je s tim u vezi, kao toaleta, ples i t. d
Juan Huarte Examen de ingenios para las sciencias (Hmberes 1603.),Prohemio p. 6;.la compostuca natural, que la muger tiene en el celebro, ne es capaz de mucho ingenio ni de mucha sabiduria.- - Cap. 15 (p. 382): quedando la muger en su dispozicion natural, todo gene-ro de le:ras y sabiduria, es repugnante a su ingenio. -Cap, 15, (p. 397, 98): -las bembras (por razon de la frialdad y bwnedad de su sexo) no pueden alcancar ingenio profundo: solo veemos que bablan con alguna aparencia de habilidad, en materias livianxs y facilesR etc.faites pour commrces avec nos faiblesses, avec notre folie, mais non avec notre raison. 11 existe entre elles et les hommes des sympathies d'epiderme, et tres-peu de sympathies d'esprit, d'ame et de caractere.
One su sexus sequior, u svakom pogledu zaostali drugi spol, čiju slabost prema tome štititi, no smešno je posvedočiti mu prekomerno poštovanje, što nas ponizuje u njegovim vlastitim očima. Kad je priroda razdelila ljudski rod u dve polovine, nije ih upravo na jednake delove razdelila. Kod svakoga polariteta je razlika između pozitivnoga i negativnoga pola ne samo kvalititivn, nego ujedno i kvantitivan. Baš kao takvu su stari i orijentalni narodi smatrali ženu, te su prema tome bolje upoznali određeni položaj nego mi s našom starofrancuskom galanterijom i bljutavim poštovanjem žena s tim najvećim plodom kršćansko-ermanske gluposti, koja ih je učinila tako arogantnima i bezobzirnima, da se katkada sećamo svetih majmuna u Benaresu,koji, sviesni svojih svetosti i nepovredivosti,misle, da im je sve i svašta dopušteno.
9. Žena sa zapada, naime »dama«, nalazi se u nekom fausse position: jer žena, koju su stari s pravom nazivali sexus sequior, ne bi nipošto smela biti predmet našega poštovanja i obožavanja, i nebi smeladržati glavu više od muškarca, imajući jednaka prava kao on. Posledice toga fausse position vidimo mi dobro. Bilo bi prema tome vrlo poželjno, had bi se i u Evropi tome br.2 ljudskoga roda opet doznačio odgovarajući mu prirodni položaj, i toj dami-nakazi, kojoj se ne bi smejala samo čitava Azija, nego bi se bila smejala i sva Grčka i Rim, odredio cilj, odakle bi nastale, u društvenom, građanskom i političkom pogledu, neočekivano blagodatne posledice. Salijski zakon, kao suvišan truism, ne bi bio ni potreban. Prava evropska dama je biće, koje uopšte ne bi trebalo da opstoji: nego domaćica treba da ima i devojaka koje se nadaju to postati, pa po tom ih ne bi trebalo za aroganciju, nego za kućanstvo i podložnost odgojiti. Baš su zato, što u Evropi ima dama, žene nižega staleža, dakle velika većina roda, mnogo nesretnije nego na istoku. Dapače Lord Boron kaže (Letters and journals by Th.'Moore, Vol. II, p. 199): Thought of the state of women under the ancient Greeks - convenient enough. Present state, a remnant of the barbarism of the chivalry and feudal ages artificial and unnatural. They ought to mind home - and be well fet and clothed - but non mixed in society. Well educated, too, in religion - but to read neither poetry nor politics - nothing but books of pietyand cookery. Music - drawing - dancing - also a little gardening and ploughing now and then. I have seen them mendino thn the roads in Epirus with good success. Why not,as well as haymaking and milking?
U našemu monogamskom delu sveta ženiti se znači: raspoloviti svoja prava, a podvostručiti svoje dužnosti.No kad su zakoni ženama dali ista prava kao i muškarcima, onda su im trebali dati i muški razum. Koliko god prava i časti, što ih zakoni priznaju ženi, većma nadilaze njezin prirodni položaj, za toliko se umanjuje broj žena, koje se zaista domognu te milosti pa oduzimaju svima drugima toliko od prirodnih prava, koliko su onim preko mere dali.Jer kod neprirodno probitačna položaja, koji monogamska uredba i njezini zakoni podeljujuženi, budući da ženu smatraju punim ekvivalentom s mužem, što ona ni u kojem pogledu nije, kolebaju se često razboriti i oprezni muškarci,da prinesu ovakvu veliku žrtvu, i da pristanu na takav nepravedan paktum. Dok prema tome kod poligamskih naroda svaka žena nađe zaštitu, dotle je kod monogamskih naroda broj udanih žena ograničen, pa preostaje bez potpore velik broj žena, koj u višim klasama vegetiraju u suvišne, stare device, dok su one iz nižih klasa podvrgnute preteškom poslu, ili postaju dapače javne devojke, koje žive raskalašenim i obesčašćenim životom, no koje u ovakvim prilikama postaju potrebne za seksualno udovoljenje muškaraca, pa nastupaju prema tome kao javno priznati stalež, sa specialnom svrhom, da očuva od zablude one žene, kojima se sudbina smilovala,koje su našle muža, ili koje se tome smeju nadati U samome Londonu ima 80.000 onakvih što su ove, nego kod monogamske uredbe na najstrašniji način uskraćene žene, prave žrtve na oltaru monogamije? Sve ovde spomenute, u tako rđavo stanje dovedene žene su u računu neizbežno uskraćene prema evropskoj dami s njenom pretenzijom i arogancijom. Za ženski pol,u celini uzet, je poligamija prema tome prava blagodat. S druge strane se ne vidi pametanrazlog, zbog kojega ne bi muškarac, čija žena boluje od kakve hronične bolesti,ili je neplodna ili je postala malo pomalo prestara za njega, uzeo pokraj ove još jednu.
Čini se da je upravo ukinuće protuprirodne monogamije ono, što Mormoncima pribavlja toliko pristaša. K tome je pako podeljenje neprirodnih prava nametnulo ženam i neprirodnih dužnosti, kojih povrede je dakako čine nesretnom. Mnogim muškarcima naime nije ženidba podesna, ako nije skopčana sa sjajnim uslovima. Želeće po tom, da se domognu žene p osvojoj volji i pod drugim uslovima, koji će osigurati sreć njezinu i njezine dece. Pa bili pako ovi još tako pravedni, razboriti i za stvar prikladni, a ona popusti, odričući se prava, koja samo brak priznaje, oskvrnjuje si čast, jer je brak baza građanskoga društva, i ima da provodi žalostan život; budući da to već ljudska narav sa sobom donosi, da na mišljenje drugih polažemo gotovo neizmernu vrednost. Ako naprotiv ne popusti, onda joj preti opasnost, ili da postane ženom čoveka, koji joj je odvratan; ili da se isuši kao stara usedelica: jer rok je kratak za njihovo udomljenje. U pogledu ove strane naše monogamske uredbe veoma je vredno čitati vrlo učenu Tominu raspravu de concubinatu, jer se iz nje razabire, da je konkubinat između svih naobraženih naroda i u sva vremena, sve do Lutherove reformacije, bio dopuštena, jest, u stanovitoj meri po zakonu priznata uredba, koja nije nimalo nečasna bila, i koju je s onoga stepena srušila samo Lutherova reforrnacija, koja je u tom videla jedno sredstvo više za opravdanje svešteničkoga braka: pa u tom dakako ni katolička stran nije smela zaostati.
O poligamiji se i ne treba prepirati, nego nju treba uzeti kao opstojeću činjenicu, kojoj je zadaća regulisanja. Pa gde ima pravih monogamista? Mi svi živimo - barem neko vreme, ali gotovo uviek - u poligamiji. Usled toga, što jedan čovek treba više žena, nije ništa pravednije, nego da mu je slobodno, jest,dužnost da se brine za više žena. Tim će se žena pako, kao subordinirano biće dovesti u njezin pravi i prirodni položaj, dama, taj monstrum evropske civilizacije i hrišćansko-germanske gluposti, sa svojim smešnim zahtevom na respekt i poštovanje nestaće sa sveta, a biće samo još žena, ali ne nesretnih žena, kojih je Evropa sada puna. - Mormonci imadu pravo.
10.U Hindostanu žena nije nikada slobodna, već stoji pod nadzorom oca, ili muža, ili brata, ili sina po Manuovu zakonu,pogl 5., red 148. Što seudovice spaljuju s lešinom muža,to je dakako grozno; no da one posle sa svojim ljubavnicima prorajtaju imetak, koji je muž za svoga celog života stekao s neumornom marljivošću, tešeći se da je radio za decu, to je takođe grozno. Mediam tenuere beati. - Prvobitna materinska ljubav je, kako kod životinja, tako kod ljudi, čisto instiktivna, stoga i prestaje, kad deca više ne trebaju fizičke pomoći. Sada treba da stupi na njezino mesto ljubav, koja se osniva na navici i razboru, no i ta izostaje, naročito ako majka nije ljubila oca. Očeva ljubav prema njegovoj deci je dručkija i postojanija: ona se osniva na spoznavanju njegova vlastitoga najdubljeg jastva u njima, metafizičkoga je dakle porekla.
Gotovo kod svih starih i novih naroda, dapače kod Hotentota, prelazi imanje samo na muško des cedenciju; samo u Evropi su se udaljili od toga; kod plemstva toga ipak nema. - Da imanje, koje su muževi stekli teškim dugotrajnim radom i trudom, posle pređe u ruke žena, koje ga, u svojoj nerazboritosti, za kratko vreme potroše ili inače prorajtaju, jest isto toliko velika, koliko česta nepravednost, koju bi trebalo zaprečiti ograničenjem ženskoga prava na nasledstvo. Meni se čini, da bi najbolja uredba bila, kad bi žene, bile to udovice ili kćeri, naseđivale hipotekarno osiguranu doživotnu rentu, a n posed ili kapital; protivno bi se moglo dopustiti, kad ne bi bilo nikakve muške descedencije. Sticatelji imetka su muškarci, a ne žene: stoga i nemaju prava, da ga bezuslovno poseduju, kao što nisu osposobljene, da s njim upravljaju. Žene ne treba nikad da imaju slobodne dispozicije nad baštinjenim, vlastitim imetkom, dakle nad kapitalijima, kućama i zemljištima. Njima je potreban skrbnik; zbog čega nikako ne treba da dobiju skrbnišvo za svoju decu. Ženska taština, ako i nije veća od muške, ima tu manu, da se baca na posve materijalne stvari, naime na ličnu lepotu i zatim na blistavilo, sjaj, divotu.
Zato i jes societet njihov elemenat.To ih, pri njihovu manjkavom razboru, sklanja na rasipnosti,zbog čega već jedan stari veli: Gyne to synolon esti dapanero fysei. (S.Bruneka: Gnomici poetae graeci, v. 115.) Muška taština baca se naprotiv često na nematerijalne stvari, kao što je to razum, učenost, srdačnost i sl. - Aristotel razglaba u politici, knj.11.,c.9. kakve su se štetne posledice rodile kod Spartanaca, jer su žene imale odveć velika prava, imajući nasledstvo,miraz! preveliku slobodu, i kako je to mnogo pridonelo, što je Sparta propala.-Zar u Francuskoj nije bio kriv ženski uticaj, koji je od Ljudevita XIII. neprestano rastao, radi postepene iskvarenosti dvora i vlade,koja je prouzrokovala prvu revoluciju, koje su posledice bili svi kasniji prevrati? Svakako je krivi položaj ženskoga roda, koj je kod naših dama najjači,temeljna mana društvenoga stanja, i taj krivi položaj mora, počevši od srca, da rasprostire na sve strane svoj štetni uticaj.
Da je žena, po svojoj prirodi, određena,da se pokorava, razabire se iz toga, što se svaka, koja dode u položaj potpune nezavisnosti, koji je za nju neprirodan, priljubi doskora uz kakvoga čoveka, da s njom upravlja i gospodari; jer joj je gospodar potreban. Ako je mlada, onda je to ljubavnik, ako je stara, onda je ispovednik.
17. 4. 2023.
Indira Gandhi
Politička situacija u zemlji
Indira Gandhi, premijer Indije početkom osamdesetih godina, plašila se sve veće moći harizmatičnog propovednika Sikha i militantnog Jarnaila Singh Bhindranwalea. Tokom kasnih sedamdesetih i početkom osamdesetih, sektorska napetost i sukobi raste između Siksa i Hindusa u severnoj Indiji.
Godine 1983. lider Sikha Bhindranwale i njegovi naoružani sledbenici okupirali i utvrdili drugu najsvetije zgradu u sabornom kompleksu Zlatnog hrama (takođe nazvani Harmandir Sahib ili Darbar Sahib ) u Amritsaru, indijskom Punjabu.
Sa svog položaja u zgradi Akhal Takt Bhindranwale i njegovi sledbenici pozvali su na oružani otpor nad dominacijom Hindu. Oni su bili uznemireni što su njihova domovina, Pandžab, bila podeljena između Indije i Pakistana u Partiji Indije 1947. godine.
Da bi stvari pogoršale, indijski pandžab je bio otkucan na pola puta još 1966. godine da bi formirao državu Haryana, u kojoj su dominirali hindijani. Punjabis je izgubio svoj prvi grad u Lahoreu u Pakistanu 1947; novoizgrađeni kapital u Chandigarh-u završio je u Haryani dve decenije kasnije, a vlada u Delhiju je donela odluku da će Haryana i Pandžab jednostavno morati dijeliti grad. Da bi ispravili ove greške, neki od Bhindranwaleovih sledbenika su pozvali na potpuno novu, odvojenu Sikh naciju, koja će se zvati Khalistan.
Tenzije u regionu porasle su toliko visoke da je do juna 1984. Indira Gandhi odlučila da preduzme akciju. Ona je napravila fatalan izbor - da pošalje Indijsku vojsku protiv militantnih snaga Sikha u Zlatnom hramu ...
Indira Gandhi's Early Life
Indira Gandi je rođena 19. novembra 1917. u Allahabadu (u današnjem Uttar Pradešu), Britanskoj Indiji . Njen otac je bio Jawaharlal Nehru , koji bi postao prvi premijer Indije nakon nezavisnosti od Britanije; njena majka, Kamala Nehru, imala je samo 18 godina kada je beba stigla.
Dete je nazvano Indira Priyadarshini Nehru.
Indira je odrastala kao jedino dete. Mladi brat rođen u novembru 1924. umro je nakon samo dva dana. Porodica Nehru bila je vrlo aktivna u antiimperijalnoj politici tog vremena; Indirin otac je bio lider nacionalističkog pokreta i bliski saradnik Mohandasa Gandija i Muhameda Ali Jinnaha .
Prebivalište u Evropi
U martu 1930. Kamala i Indira su protestovali ispred Ewing Christian College. Indira majka je patila od toplotnog udara, tako da je mladi student po imenu Feroz Gandhi požurio do nje. On bi postao bliski prijatelj Kamale, pratio i prisustvovao joj tokom lečenja tuberkuloze, najpre u Indiji, a kasnije iu Švajcarskoj. Indira je takođe boravila u Švajcarskoj, gde je njena majka umrla od tuberkuloze u februaru 1936. godine.
Indira je otišla u Britaniju 1937. godine, gdje se upisala na Somerville College, Oksford, ali nikada nije završila svoju diplomu. Dok je tamo, počela je da provodi više vremena s Ferozom Gandijem, a zatim studentom Londonske škole ekonomije. Dva su se udata 1942. godine, zbog prigovora Jawaharlala Nehrua, koji mu nije voleo zeta. (Feroz Gandhi nije bio vezan za Mohandasa Gandija.)
Nehru je na kraju morao prihvatiti brak.
Feroz i Indira Gandi imali su dva sina, Rajiv, rođen 1944. i Sanjay, rođen 1946. godine.
Rana politička karijera
Tokom ranih 1950-ih Indira je služila kao nezvanični personalni pomoćnik njenog oca, tada premijera. Godine 1955. postala je član radne komisije Kongresne partije; u roku od četiri godine ona bi bila predsjednica tog tela.
Feroz Gandi je imao srčani udar 1958. godine, dok su Indira i Nehru bili u zvaničnoj državnoj poseti u Butanu. Indira se vratila kući da se brine o njemu. Feroz je umro u 1960. godini u Delhiju nakon što je imao drugi infarkt.
Indirin otac je takođe umro 1964. godine, a Lal Bahadur Shastri je nasledio premijera. Shastri je imenovan Indira Gandhi, njegovog ministra za informisanje i emitovanje; Pored toga, bila je član gornjeg doma parlamenta, Rajya Sabha .
Godine 1966, premijer Shastri neočekivano je umro. Indira Gandhi je proglašena za novog premijera kao kompromisnog kandidata. Političari sa obe strane sve veće podele stranke Kongresa nadali su se da će moći da je kontrolišu. Potpuno su potcenili Nehruvu ćerku.
Premijer Gandi
Do 1966. Kongresna stranka je bila u nevolji. Delio se na dve odvojene frakcije; Indira Gandi je vodila levičarsku socijalističku frakciju. Izborni ciklus iz 1967. bio je mračan za partiju - izgubio gotovo 60 mesta u donjem domu parlamenta, Lok Sabha . Indira je uspela da zadrži sedište premijera kroz koaliciju sa indijskim komunističkim i socijalističkim strankama. 1969. Indijska narodna kongresna partija se podelila na pola za dobro.
Kao premijer, Indira je napravila neke popularne poteze. Ona je odobrila razvoj programa nuklearnog naoružanja kao odgovor na uspešni test u Kini na Lop Nuru 1967. godine. (Indija bi testirala sopstvenu bombu 1974. godine.) Da bi se suprotstavila prijateljstvu Pakistana sa Sjedinjenim Državama, a možda i zbog međusobnog ličnog antipatije sa američkim predsednikom Richardom Nixonom , ona je fokusirala bliže odnose sa Sovjetskim Savezom.
U skladu s njenim socijalističkim principima, Indira je ukinula maharajse različitih država Indije, udaljavajući svoje privilegije, kao i njihove nazive. Takođe je nacionalizovala banke jula 1969. godine, kao i rudnike i naftne kompanije. Pod njenim rukovodstvom, tradicionalno Indija koja je bila gladna, postala je priča o uspehu Zelene revolucije , koja je početkom 1970-ih godina zapravo izvozila višak pšenice, pirinča i drugih useva.
1971. godine, kao odgovor na poplave izbeglica iz Istočnog Pakistana, Indira je započela rat protiv Pakistana. Istočne pakistanske / indijske snage osvojile su rat, što je rezultiralo formiranjem nacije Bangladeša od onoga što je bio Istočni Pakistan.
Ponovni izbor, suđenje i vanredna situacija
Partija Indire Gandhija 1972. godine zabeležila je pobedu na nacionalnim parlamentarnim izborima na osnovu poraza Pakistana i slogana Garibija Hataa , ili "Iskorenjivanje siromaštva". Njen protivnik, Raj Narain iz Socijalističke partije, optužio ju je korupcijom i nepravilnim izborima. U junu 1975. Visoki sud u Allahabadu je odlučio za Narain; Indira je trebala biti oduzeta sjedištem u Parlamentu i zabranjena od izabrane službe već šest godina.
Međutim, Indira Gandhi je odbila da odstupi od premijera, uprkos širokim neravnjenjima nakon presude. Umesto toga, ona je predsednika proglasila vanredno stanje u Indiji.
Tokom vanrednog stanja Indira je pokrenula seriju autoritarnih promena. Ona je pročišćavala nacionalne i državne vlade svojih političkih protivnika, hapsila i zatvarala političke aktiviste. Da bi kontrolisala rast populacije, ona je pokrenula politiku prinudne sterilizacije, pod kojom su osiromašeni muškarci podvrgnuti nehotičnim vazektomijama (često pod užasno nehigijenskim uslovima). Mlađi sin Indije, Sanjay, vodio je korak ka obaranju slamova oko Delhija; stotine ljudi je ubijeno, a hiljade ljudi ostaju bez kuće kad su uništeni njihovi domovi.
Pad i hapšenje
U ključnom pogrešnom proračunu, Indira Gandhi raspisala je nove izbore u martu 1977.
Možda je počela da veruje svojoj propagandi, ubedivši sebe da su je Indijci voleli i odobrili njene akcije tokom dugogodišnjeg vanrednog stanja. Njena partija je trošila na ankete stranke Janata, koja je izbore izabrala kao izbor između demokratije ili diktature, a Indira je napustila funkciju.
Indira Gandi je u oktobru 1977. ukinuta u kratkom roku zbog službene korupcije. Ponovo će je u decembru 1978. godine uhapšena zbog istih optužbi. Međutim, partija Janata se bore. Koalicija četvoro dosadašnjih opozicionih partija, koja se bavila kopanjem, nije mogla da se dogovori o kursu za zemlju i dosta je postigla.
Indira se pojavljuje još jednom
Do 1980. godine, Indijci su imali dovoljno neefikasne stranke Janata. Ponovo su izabrali Kongresnu stranku Indire Gandhi pod sloganom "stabilnost". Indira ponovo preuzima vlast zbog svog četvrtog mandata za premijera. Međutim, njen trijumf bio je ošamućen smrću njenog sina Sanjayja, očiglednog naslednika, u avionskoj nesreći u junu te godine.
Do 1982. godine, razbijanje nezadovoljstva i čak potpunog secesionizma bilo je razbijeno širom Indije. U Andra Pradešu, na centralnoj istočnoj obali, regija Telangana (koja se sastoji od unutrašnjih 40%) željela je da se odvoji od ostatka države. Problemi su takođe rasplamsali u neverovatnom regionu Džamu i Kašmir na severu. Najteža prijetnja je, međutim, došla od seckijaca Sikha u Pandžabu, koju je predvodio Jarnail Singh Bhindranwale.
Operacija Bluestar u Zlatnom hramu
Tokom ovog perioda, ekikisti u Sikhu su vodili kampanju terora protiv Hindusa i umerenih Siksa u Pandžabu. Bhindranwale i njegovi sledbenici teško naoružanih militantnih ljudi okupili su se u Akhal Taktu, drugoj najsvetiji zgradi posle samog Zlatnog hrama. Sam lider nije nužno tražio stvaranje Khalistan; već je tražio sprovođenje Anandpurske rezolucije, koja je zahtevala unifikaciju i pročišćavanje zajednice Sikh u Punjahu.
Indira Gandi je odlučila da Indijsku vojsku pošalje na frontalni napad na zgradu kako bi zarobila ili ubila Bhindranwalea. Naređivala je napad početkom juna 1984. godine, iako je 3. jun najvažniji praznik Sikha (poštovanje mučeništu osnivača Zlatnog hrama), a kompleks je bio pun nedužnih hodočasnika. Zanimljivo je da je zbog teškog prisustva Sika u Indijskoj vojsci, komandant snaga napada general-major Kuldip Singh Brar i mnoštvo vojnika bili i Siksi.
Tokom pripreme za napad, prekinuta je sva električna energija i linije komunikacije sa Pandžabom. 3. juna vojska je okružila hramski kompleks vojnim vozilima i tenkovima. U ranim jutarnjim satima 5. juna pokrenuli su napad. Prema zvaničnim brojevima indijske vlade, ubijeno je 492 civila, uključujući žene i decu, kao i 83 pripadnika indijske vojske. Druge procene od bolničara i očevidaca navode da je više od 2.000 civila poginulo u krvoprolićima.
Među ubijenima su bili Jarnail Singh Bhindranwale i drugi militanti. Na dalje uznemiravanje Siksa širom sveta Akhal Takt je oštro oštetio granate i pucnjavu.
Posledica i atentat
Nakon operacije Bluestar, veliki broj vojnika Sikha podneli su ostavku iz indijske vojske. U nekim oblastima postojale su stvarne bitke između onih koji su podneli ostavku i onih koji su i dalje lojalni vojsci.
Indira Gandi je 31. oktobra 1984. izašla iz vrta iza svoje zvanične rezidencije za intervju sa britanskim novinarima. Dok je prošla dvojicu svojih telesnih stražara Sikh, oni su privukli svoje službeno oružje i otvorili vatru. Beant Singh je pucala tri puta pištoljem, dok je Satwant Singh pucao trideset puta sa samopovređivačkom puškom. Obojica su onda smireno ispustili oružje i predali se.
Indira Gandhi umrla je popodne nakon operacije. Beant Singh je ubijen dok je uhapšen; Satwant Singh i navodni zaverenik Kehar Singh su kasnije obešeni.
Kad su vesti o smrti premijera emitovane, mafije Hindusa širom severne Indije su se raspadale. U Anti-Sikh neredima, koji su trajali četiri dana, bilo je od 3.000 do 20.000 Sikhova ubijeno, mnogi od njih su spaljeni živi. Nasilje je bilo posebno loše u državi Haryana. Zbog toga što je indijska vlada sporo reagovala na pogrom, podrška za separatistički kalistanski pokret u Sikhu značajno se povećala u mesecima nakon masakra.
Indira Gandijeva legata
Indijska Iron Lady ostavila je komplikovano nasleđe. Ona je uspela u kabinetu premijera od strane njenog preživelog sina Rajiva Gandija. Ova dinastička sukcesija je jedan od negativnih aspekata njenog nasleđa - do današnjeg dana, Kongresna stranka je tako temeljno identifikovana sa porodicom Nehru / Gandhi da ne može izbeći optužbe za nepotizam. Indira Gandi je takođe uložila autoritarizam u političke procese Indije, upozoravajući demokratiju na njenu potrebu za moći.
S druge strane, Indira je očigledno volela svoju zemlju i ostavila je na jačem položaju u odnosu na susedne zemlje. Ona je nastojala da poboljša živote najsiromašnije Indije i podržava industrijalizaciju i tehnološki razvoj. Međutim, Indira Gandi je, međutim, činila više štete nego dobra tokom njenih dva mandata kao premijer Indije.
autor: Kallie Szczepanski
izvor
Godine 1983. lider Sikha Bhindranwale i njegovi naoružani sledbenici okupirali i utvrdili drugu najsvetije zgradu u sabornom kompleksu Zlatnog hrama (takođe nazvani Harmandir Sahib ili Darbar Sahib ) u Amritsaru, indijskom Punjabu.
Sa svog položaja u zgradi Akhal Takt Bhindranwale i njegovi sledbenici pozvali su na oružani otpor nad dominacijom Hindu. Oni su bili uznemireni što su njihova domovina, Pandžab, bila podeljena između Indije i Pakistana u Partiji Indije 1947. godine.
Da bi stvari pogoršale, indijski pandžab je bio otkucan na pola puta još 1966. godine da bi formirao državu Haryana, u kojoj su dominirali hindijani. Punjabis je izgubio svoj prvi grad u Lahoreu u Pakistanu 1947; novoizgrađeni kapital u Chandigarh-u završio je u Haryani dve decenije kasnije, a vlada u Delhiju je donela odluku da će Haryana i Pandžab jednostavno morati dijeliti grad. Da bi ispravili ove greške, neki od Bhindranwaleovih sledbenika su pozvali na potpuno novu, odvojenu Sikh naciju, koja će se zvati Khalistan.
Tenzije u regionu porasle su toliko visoke da je do juna 1984. Indira Gandhi odlučila da preduzme akciju. Ona je napravila fatalan izbor - da pošalje Indijsku vojsku protiv militantnih snaga Sikha u Zlatnom hramu ...
Indira Gandhi's Early Life
Indira Gandi je rođena 19. novembra 1917. u Allahabadu (u današnjem Uttar Pradešu), Britanskoj Indiji . Njen otac je bio Jawaharlal Nehru , koji bi postao prvi premijer Indije nakon nezavisnosti od Britanije; njena majka, Kamala Nehru, imala je samo 18 godina kada je beba stigla.
Dete je nazvano Indira Priyadarshini Nehru.
Indira je odrastala kao jedino dete. Mladi brat rođen u novembru 1924. umro je nakon samo dva dana. Porodica Nehru bila je vrlo aktivna u antiimperijalnoj politici tog vremena; Indirin otac je bio lider nacionalističkog pokreta i bliski saradnik Mohandasa Gandija i Muhameda Ali Jinnaha .
Prebivalište u Evropi
U martu 1930. Kamala i Indira su protestovali ispred Ewing Christian College. Indira majka je patila od toplotnog udara, tako da je mladi student po imenu Feroz Gandhi požurio do nje. On bi postao bliski prijatelj Kamale, pratio i prisustvovao joj tokom lečenja tuberkuloze, najpre u Indiji, a kasnije iu Švajcarskoj. Indira je takođe boravila u Švajcarskoj, gde je njena majka umrla od tuberkuloze u februaru 1936. godine.
Indira je otišla u Britaniju 1937. godine, gdje se upisala na Somerville College, Oksford, ali nikada nije završila svoju diplomu. Dok je tamo, počela je da provodi više vremena s Ferozom Gandijem, a zatim studentom Londonske škole ekonomije. Dva su se udata 1942. godine, zbog prigovora Jawaharlala Nehrua, koji mu nije voleo zeta. (Feroz Gandhi nije bio vezan za Mohandasa Gandija.)
Nehru je na kraju morao prihvatiti brak.
Feroz i Indira Gandi imali su dva sina, Rajiv, rođen 1944. i Sanjay, rođen 1946. godine.
Rana politička karijera
Tokom ranih 1950-ih Indira je služila kao nezvanični personalni pomoćnik njenog oca, tada premijera. Godine 1955. postala je član radne komisije Kongresne partije; u roku od četiri godine ona bi bila predsjednica tog tela.
Feroz Gandi je imao srčani udar 1958. godine, dok su Indira i Nehru bili u zvaničnoj državnoj poseti u Butanu. Indira se vratila kući da se brine o njemu. Feroz je umro u 1960. godini u Delhiju nakon što je imao drugi infarkt.
Indirin otac je takođe umro 1964. godine, a Lal Bahadur Shastri je nasledio premijera. Shastri je imenovan Indira Gandhi, njegovog ministra za informisanje i emitovanje; Pored toga, bila je član gornjeg doma parlamenta, Rajya Sabha .
Godine 1966, premijer Shastri neočekivano je umro. Indira Gandhi je proglašena za novog premijera kao kompromisnog kandidata. Političari sa obe strane sve veće podele stranke Kongresa nadali su se da će moći da je kontrolišu. Potpuno su potcenili Nehruvu ćerku.
Premijer Gandi
Do 1966. Kongresna stranka je bila u nevolji. Delio se na dve odvojene frakcije; Indira Gandi je vodila levičarsku socijalističku frakciju. Izborni ciklus iz 1967. bio je mračan za partiju - izgubio gotovo 60 mesta u donjem domu parlamenta, Lok Sabha . Indira je uspela da zadrži sedište premijera kroz koaliciju sa indijskim komunističkim i socijalističkim strankama. 1969. Indijska narodna kongresna partija se podelila na pola za dobro.
Kao premijer, Indira je napravila neke popularne poteze. Ona je odobrila razvoj programa nuklearnog naoružanja kao odgovor na uspešni test u Kini na Lop Nuru 1967. godine. (Indija bi testirala sopstvenu bombu 1974. godine.) Da bi se suprotstavila prijateljstvu Pakistana sa Sjedinjenim Državama, a možda i zbog međusobnog ličnog antipatije sa američkim predsednikom Richardom Nixonom , ona je fokusirala bliže odnose sa Sovjetskim Savezom.
U skladu s njenim socijalističkim principima, Indira je ukinula maharajse različitih država Indije, udaljavajući svoje privilegije, kao i njihove nazive. Takođe je nacionalizovala banke jula 1969. godine, kao i rudnike i naftne kompanije. Pod njenim rukovodstvom, tradicionalno Indija koja je bila gladna, postala je priča o uspehu Zelene revolucije , koja je početkom 1970-ih godina zapravo izvozila višak pšenice, pirinča i drugih useva.
1971. godine, kao odgovor na poplave izbeglica iz Istočnog Pakistana, Indira je započela rat protiv Pakistana. Istočne pakistanske / indijske snage osvojile su rat, što je rezultiralo formiranjem nacije Bangladeša od onoga što je bio Istočni Pakistan.
Ponovni izbor, suđenje i vanredna situacija
Partija Indire Gandhija 1972. godine zabeležila je pobedu na nacionalnim parlamentarnim izborima na osnovu poraza Pakistana i slogana Garibija Hataa , ili "Iskorenjivanje siromaštva". Njen protivnik, Raj Narain iz Socijalističke partije, optužio ju je korupcijom i nepravilnim izborima. U junu 1975. Visoki sud u Allahabadu je odlučio za Narain; Indira je trebala biti oduzeta sjedištem u Parlamentu i zabranjena od izabrane službe već šest godina.
Međutim, Indira Gandhi je odbila da odstupi od premijera, uprkos širokim neravnjenjima nakon presude. Umesto toga, ona je predsednika proglasila vanredno stanje u Indiji.
Tokom vanrednog stanja Indira je pokrenula seriju autoritarnih promena. Ona je pročišćavala nacionalne i državne vlade svojih političkih protivnika, hapsila i zatvarala političke aktiviste. Da bi kontrolisala rast populacije, ona je pokrenula politiku prinudne sterilizacije, pod kojom su osiromašeni muškarci podvrgnuti nehotičnim vazektomijama (često pod užasno nehigijenskim uslovima). Mlađi sin Indije, Sanjay, vodio je korak ka obaranju slamova oko Delhija; stotine ljudi je ubijeno, a hiljade ljudi ostaju bez kuće kad su uništeni njihovi domovi.
Pad i hapšenje
U ključnom pogrešnom proračunu, Indira Gandhi raspisala je nove izbore u martu 1977.
Možda je počela da veruje svojoj propagandi, ubedivši sebe da su je Indijci voleli i odobrili njene akcije tokom dugogodišnjeg vanrednog stanja. Njena partija je trošila na ankete stranke Janata, koja je izbore izabrala kao izbor između demokratije ili diktature, a Indira je napustila funkciju.
Indira Gandi je u oktobru 1977. ukinuta u kratkom roku zbog službene korupcije. Ponovo će je u decembru 1978. godine uhapšena zbog istih optužbi. Međutim, partija Janata se bore. Koalicija četvoro dosadašnjih opozicionih partija, koja se bavila kopanjem, nije mogla da se dogovori o kursu za zemlju i dosta je postigla.
Indira se pojavljuje još jednom
Do 1980. godine, Indijci su imali dovoljno neefikasne stranke Janata. Ponovo su izabrali Kongresnu stranku Indire Gandhi pod sloganom "stabilnost". Indira ponovo preuzima vlast zbog svog četvrtog mandata za premijera. Međutim, njen trijumf bio je ošamućen smrću njenog sina Sanjayja, očiglednog naslednika, u avionskoj nesreći u junu te godine.
Do 1982. godine, razbijanje nezadovoljstva i čak potpunog secesionizma bilo je razbijeno širom Indije. U Andra Pradešu, na centralnoj istočnoj obali, regija Telangana (koja se sastoji od unutrašnjih 40%) željela je da se odvoji od ostatka države. Problemi su takođe rasplamsali u neverovatnom regionu Džamu i Kašmir na severu. Najteža prijetnja je, međutim, došla od seckijaca Sikha u Pandžabu, koju je predvodio Jarnail Singh Bhindranwale.
Operacija Bluestar u Zlatnom hramu
Tokom ovog perioda, ekikisti u Sikhu su vodili kampanju terora protiv Hindusa i umerenih Siksa u Pandžabu. Bhindranwale i njegovi sledbenici teško naoružanih militantnih ljudi okupili su se u Akhal Taktu, drugoj najsvetiji zgradi posle samog Zlatnog hrama. Sam lider nije nužno tražio stvaranje Khalistan; već je tražio sprovođenje Anandpurske rezolucije, koja je zahtevala unifikaciju i pročišćavanje zajednice Sikh u Punjahu.
Indira Gandi je odlučila da Indijsku vojsku pošalje na frontalni napad na zgradu kako bi zarobila ili ubila Bhindranwalea. Naređivala je napad početkom juna 1984. godine, iako je 3. jun najvažniji praznik Sikha (poštovanje mučeništu osnivača Zlatnog hrama), a kompleks je bio pun nedužnih hodočasnika. Zanimljivo je da je zbog teškog prisustva Sika u Indijskoj vojsci, komandant snaga napada general-major Kuldip Singh Brar i mnoštvo vojnika bili i Siksi.
Tokom pripreme za napad, prekinuta je sva električna energija i linije komunikacije sa Pandžabom. 3. juna vojska je okružila hramski kompleks vojnim vozilima i tenkovima. U ranim jutarnjim satima 5. juna pokrenuli su napad. Prema zvaničnim brojevima indijske vlade, ubijeno je 492 civila, uključujući žene i decu, kao i 83 pripadnika indijske vojske. Druge procene od bolničara i očevidaca navode da je više od 2.000 civila poginulo u krvoprolićima.
Među ubijenima su bili Jarnail Singh Bhindranwale i drugi militanti. Na dalje uznemiravanje Siksa širom sveta Akhal Takt je oštro oštetio granate i pucnjavu.
Posledica i atentat
Nakon operacije Bluestar, veliki broj vojnika Sikha podneli su ostavku iz indijske vojske. U nekim oblastima postojale su stvarne bitke između onih koji su podneli ostavku i onih koji su i dalje lojalni vojsci.
Indira Gandi je 31. oktobra 1984. izašla iz vrta iza svoje zvanične rezidencije za intervju sa britanskim novinarima. Dok je prošla dvojicu svojih telesnih stražara Sikh, oni su privukli svoje službeno oružje i otvorili vatru. Beant Singh je pucala tri puta pištoljem, dok je Satwant Singh pucao trideset puta sa samopovređivačkom puškom. Obojica su onda smireno ispustili oružje i predali se.
Indira Gandhi umrla je popodne nakon operacije. Beant Singh je ubijen dok je uhapšen; Satwant Singh i navodni zaverenik Kehar Singh su kasnije obešeni.
Kad su vesti o smrti premijera emitovane, mafije Hindusa širom severne Indije su se raspadale. U Anti-Sikh neredima, koji su trajali četiri dana, bilo je od 3.000 do 20.000 Sikhova ubijeno, mnogi od njih su spaljeni živi. Nasilje je bilo posebno loše u državi Haryana. Zbog toga što je indijska vlada sporo reagovala na pogrom, podrška za separatistički kalistanski pokret u Sikhu značajno se povećala u mesecima nakon masakra.
Indira Gandijeva legata
Indijska Iron Lady ostavila je komplikovano nasleđe. Ona je uspela u kabinetu premijera od strane njenog preživelog sina Rajiva Gandija. Ova dinastička sukcesija je jedan od negativnih aspekata njenog nasleđa - do današnjeg dana, Kongresna stranka je tako temeljno identifikovana sa porodicom Nehru / Gandhi da ne može izbeći optužbe za nepotizam. Indira Gandi je takođe uložila autoritarizam u političke procese Indije, upozoravajući demokratiju na njenu potrebu za moći.
S druge strane, Indira je očigledno volela svoju zemlju i ostavila je na jačem položaju u odnosu na susedne zemlje. Ona je nastojala da poboljša živote najsiromašnije Indije i podržava industrijalizaciju i tehnološki razvoj. Međutim, Indira Gandi je, međutim, činila više štete nego dobra tokom njenih dva mandata kao premijer Indije.
autor: Kallie Szczepanski
izvor
9. 5. 2020.
Mary Anning
Mary Anning bila je britanska sakupljačica fosila i paleontologinja. Proslavila se pronalaskom važnih fosila iz doba jure koje je otkrila na liticama jugozapadne engleske obale. 1811. godine njen brat Joseph je primetio kostur "krokodila" na primorskoj litici u blizini Lajm Ridžisa u Engleskoj. Mary, koja je tada imala 11 godina, otkopala je lobanju i 60 pršljena kako bi ih prodala privatnom kolekcionaru za 25 funti. Medutim, to nije bio kostur krokodila, već guštera ribe, koji je kasnije nazvan ihtisaorus. Uzorak koji je otkrila zajedno s bratom pružio je podatke za prvi rad o ihtiozauru.
Zaslužna je za otkriće i prvog britanskog pterodaktila, otkrila je i nacrtala prvi celoviti primerak plesiosaura; njeno otkriće fosiliziranog izmeta omogućilo je istraživanja prehrane drevnih životinja; otkrila je fosilnu ribu koja je premostila morske pse i zrake. Sve je to postigla pre svog tridesetog rođendana.
Njena su otkrića promenila shvatanje preistorijskog perioda.
pterodaktil
Ova sjajna naučnica rođena je (21. maj 1799.-9. mart 1847) u malom turističkom mestu Lyme Regis u Dorsetu u Engleskoj u siromašneoj porodici uz desetero desetero braće i sestara, no zrelo doba doživeli su samo ona i njen stariji brat Joseph. Marijini su roditelji pripadali Kongresnoj crkvi koja je mnogo učinila za obrazovanje svojih vernika. Počevši s otprilike osam godina, Mariju su u nedeljnoj školi učili čitati i pisati.
Maryin otac Richard, po zanimanju stolar nije uspevao da zaradi puno novca. Kuća koju su unajmili bila je blizu mora, tako blizu da ju je ponekada, tokom oluje poplavilo more. Oluje, međutim, nisu bile posve loša stvar - one su porodici bile izvor dodatnog prihoda.
Mali gradić Lyme Regis smešten je na onome što se danas naziva obala Jurja. Obala se postepeno uzdiže nad morem, a oluje redovno uzrokuju urušavanje delova obalnih litica, oslobađajući fosile iz stena položenih pre oko 200 miliona godina tokom Jurske ere.
ihtisaorus Mary Aning
Porodica nije poznavala druge veštine, osim veštine pronalaska fosila koje su Mary i Joseph pokupili od svog oca. Živeli su od pronalaženja malenih fosila ispod litica, koje je njihova majka prodavala na malom štandu bogatim turistima. Krajem 1811. godine Joeph je pronašao lobanju ihtiozaura. Nekoliko meseci kasnije Mary, koja je imala samo 12 godina, pronašla je ostatak kostura. Ovo je bilo izuzetno značajno otkriće i za to su deca bila dobro plaćena, iako nedovoljno da bi se porodica izvukla iz financijskih problema. Otkriće Josepha i Marye korišteno je kao osnova za prvi naučni rad o ihtiozauru, koji je 1814. u časopisu Everard Home. Mladi pronalazači fosila nisu dobili priznanje u časopisu. Gospoda naučnici su smatrali da deci jedino treba platiti. Većina kasnijih otkrića Mary opisanih u naučnim radovima takođe joj nisu pripisana.
ihtisaorus
1819. ihtisaorus, koga su otkrili otkrio Joseph i Mary izložen je u Britanskom muzeju u Londonu.
Pronaći najbolje fosile na obali Jurja bio je opasan posao. Mary je trebala tražiti među stenama koje su tek pale s litica. Pad jedne stene često je brzo pratio drugi. Marijin kućni ljubimac nastradao je upravo obrušavanjem kamenja, a i sama Mary je zadobila niz ozbiljnih povreda . Ipak je nastavljala. Bila fizički i psihički vrlo snažna. O tom događaju je pisala svom prijatelju :
" Možda ćeš se nasmejati kad ti napišem da me smrt mog starog vernog psa prilično uznemirio, litica je pala na njega i ubila ga u trenu pred mojim očima, i blizu mojih nogu. Bio je to tren između mene i iste sudbine. "
Vremenom se Mary, osim traženja i prikupljanja fosila, počela interesovati za naučni pristup svom radu, čitajući naučne radove i upoznajući se sa anatomijom ali i naučnim terminima koji su se koristili u tim radovima. Bio je to naporan rad za mladu ženu sa malo obrazovanja. Međutim, s velikom je marljivošću proučavala i naučila terminologiju. Čak je učila francuski jezik da bi mogla čitati dela Georgesa Cuviera, eminentnog biologa i paleontologa.
Upsela je da savlada način na koji muzeji pripremaju uzorke za izlaganje, a postala je i stručnjak za osetljivo delo uklanjanja fosiliziranih kostiju iz stena, zatim rekonstrukciju kostura.
1821. pitanje starih fosila dobija novei značaj. Mary je pronašala tri fosilizovana ihtiozaurska kostura, u rasponu od 5 do 20 stopa. Sada je radila na čelu nove naučne discipline koja je počela da koristi fosile kako bi otkrila Zemljinu istoriju. 1822. godine Henri de Blainville dao je ovom novom polju ime: paleontologija.
Umetnik i kolekcionar fosila George Cumberland je 1823. opisao je pronalazak Mary ihtiozaura.
" Najfiniji primerak fosilnog Ichthyosaurusa ikada pronađenog
u Evropi ... u potpunosti dugujemo istrajnoj industriji mlade fosilistice, imena Anning ... i njezinojm opasnom poslu.
Njenim naporima dugujemo skoro sve fine primerke
Ichthyosauri-a iz velikih kolekcija."
U decembru 1823., u dobi od 24 godine, Mary je prvi put otkrila kompletan kostur Plesiosaurusa. Ovo je bilo zaista neverovatno otkriće - toliko upečatljivo da su mnogi naučnici odbili da poveruju da je takvo stvorenje ikada postojalo. Georges Cuvier, čija je dela Anning, zahvaljujući učenju francuskog proučavala, proglasio je fosil lažnim. Glava je bila previše sićušna da bi ikada pripadala telu, rekao je.
Najveća publika, koju je ikada videlo Londonsko geološko društvo, okupila se kako bi se videlo stvorenje. Ljudi su dolazili izdaleka u Lyme Regis, željni da ga vide. Nakon što je Cuvier pregledao fosilizirano stvorenje, izjavio je:
"To je najčudesnije stvorenje ikad otkriveno."
Ovo otkriće lansiralo je ime Mary u svet nauke. Bogata Lady Harriet Silvester, napisala je u jesen 1824. godine
"Ona ( Mary se tako temeljito upoznala sa naukom da onog trenutka kada pronađe bilo kakve kosti ona zna kojoj vrsti pripadaju. Ona fiksira kosti na okvir pomoću cementa, a zatim izrađuje crteže i ugravira ih… stigla je do tog stepena znanja da može pisati i razgovarati s profesorima i drugim pametnim ljudima na tu temu, i svi priznaju da se ona razume više u ovu nauku nego iko drugi u ovom kraljevstvu."
Mary je do 1828. godinie obznanila niz velikih otkrića. Prvo je tu bila vrećica s tintom Belemnoidea ( Inkbag) . Belemnoidea su bila bića sa 10 pipaka koja su mogla izbacivati tintu u vodu, slično modernim lignjama ili sipama. Anning je otkrio činjenicu da poseduju vrećice s tintom i da su sposobne prskati tintu.
Anning je otkrila, takođe, da je tinta u vrećama preživela fosilizaciju te da se i dalje može koristiti u olovkama. Ovo je povećalo broj posetilaca u Lyme Regisu, a ljudi su dolazili da vide ovo drevno prirodno čudo. Umetnici u gradu počeli su upotrebljavati tintu Belemnoidea za crtanje fosila pronađenih u tom području.
1824. godine pronašla je primere fosilizovanog izmeta životinja, iako nije bila sigurna u ono što je pronašla. 1828. je pronašla je više tih "predmeta" u trbuhu ihtiozaura. Otkrila je sda se tome nalaze riblje kosti i ljuske i tako zaključila da je reč o fosilizovanom izmetu. Proučavanje sadržaja fosiliziranog izmeta omogućilo je naučnicima da se upoznaju sa prehranom životinja pre stotine miliona godina.
1828. otkrila je prvi pterosaur - letećieg gmizavca - pronađenog izvan Nemačke.
Njeno je otkriće bilo prvo otkriće roda Dimorphodon.
1829, godine Anning je pronašla potpuniji primerak od Plesiosaurusa otkrivenog 1823.
Sledi Ootkriće Squaloraje - izumrle ribe koja je, činilo se, bila delom riba, delom morski pas.
Teorija Charlesa Darwina i Alfreda Russela Wallacea prirodnim odabirom ležala je gotovo 30 godina u budućnosti. Naučnici su pokušavali shvatiti šta im fosili govore o istoriji prirode.
1830. godine Anning je otkrila jedno od svojih najpotpunijih i najlepših fosilizpovanih stvorenja - Plesiosaurus macrocephalus. fosila izložena je u Natural History Museum u Parizu.
Te godine je geolog Henry De la Beche naslikao je prvi popularni prikaz predistorijskog života, temeljen na otkrićima Mary. Slika je prikazala životinje različite od poznatih životinja savremenog sveta. Sve više je bilo ljudi koji su počeli razmišljati o procesima koji su uzrokovali nestajanje vrsta koje su nekad naseljavale Zemlju i zamenile ih novim vrstama.
Anning je bila odani hrišćanin. Živela je u vremenu kad su mnogi ljudi verovali u doslovno tumačenje Biblije Jamesa Usshera po kom je Zemlja stvorena 4004. godine pre Hrista. Mnogi su također verovali da je sve u svemiru napravljeno u roku od nedelju dana.
1833. Anning je rekla velečasnom Henryju Rawlinsu i njegovom sinu Franku da fosili koje je pronašla u različitim slojevima pokazuju da su životinje stvorene i da su postojale u različitim epohama. Kasnije je velečasni Rawlins odbio da dalje razgovara o tom problemu. Iako nije verovala u Ussherovo doslovno tumačenje Biblije, Anning je ceo život bila posvećena crkvi - prvo Kongregacijskoj crkvi, a zatim Engleskoj crkvi .
1838 . Britansko udruženje za napredak nauke počelo je Mary plaćati mali prihod. Iako je bila trgovački trgovac fosilima koji nikada nije objavio ni jedan naučni rad, njen je rad bio od presudne važnosti pa je udruženje smatralo da je prikladno osigurati joj prihod. I pored toga ona je živela siromašno.
1846. godine Mary je obolela od raka dojke, pa je Geološko društvo Londona prikupljalo priloge kako bi joj pomoglo u troškovima lečenja. Mary je prerano završila svoj težak život u siromaštvu i neprestanoj borbi za bolje sutra, bez pravog i značajnog priznanja za sve što je učinila za doprinos nauci. Umrla je u 48. godini. Posthumno su joj odana brojna priznanja, neka odmah nakon smrti, a neka znatno kasnije.
Danas se Meri Aning smatra začetnicom geologije, iako Londonsko geološko društvo nije priznavalo žene naučnice ni 50 godina nakon njene smrti te su se
u njeno vreme drugi okitili slavom ove Britanke, dok je ona prodavala fosile da bi zarađivala za život. Iako je znala o fosilima više nego mnogi učeni naučnici toga doba, njezino mišljenje nije bilo cenjeno i većina Marynih otkrića završila je u muzejima s potpisom anonimnog pronalazača. Ona je doduše bila poznata u geološkim krugovima Velike Britanije, Evrope i Amerike, ali kao žena nije imala pristup u Londonsko geološko društvo. Nije uspela objaviti niti jedan članak već je jedini pisani trag s njezinim potpisom koji je obljavljen u Magazine of Natural History bilo njeno pismo uredniku tog časopisa u kom iznosi svoju sumnju u neke njegove tvrdnje.
Godine su prolazile, a ime Mary Anning je polako je bledelo, što zbog njezinog pola, što zbog društvenog statusa zbog kojeg je vladalo uverenje da siromašna i neobrazovana žena nikako ne može imati znanja i veštine neophodne za takva otkrića. Tek 1840. godine prvi put je fosil nazvan u njenu čast: Acrodus anningiae (vrste praistorijskih riba).
1846. godine Mary je obolela od raka dojke, pa je Geološko društvo Londona prikupljalo priloge kako bi joj pomoglo u troškovima lečenja. Mary je prerano završila svoj težak život u siromaštvu i neprestanoj borbi za bolje sutra, bez pravog i značajnog priznanja za sve što je učinila za doprinos nauci. Umrla je u 48. godini. Posthumno su joj odana brojna priznanja, neka odmah nakon smrti, a neka znatno kasnije.
izvor
1. 2. 2020.
Evita - druga strana priče
Moj najveći strah je da ću biti zaboravljena, izjavila je svojevremeno Eva Peron, glumica i druga po redu supruga argentinskog predsednika Huana Perona. I zaista, verovatno je svakome ko stremi besmrtnosti u stvari najbitnije kako će ga videti i gde smestiti istorija. Kako ćemo pamtiti Evu Peron zavisi od toga po kojim činjenicama se sudi o njenom životnom delu.
Smatrana je ikonom, Holivud je ovekovečio njen život, sa Madonom u glavnoj ulozi. Po njenim životnim motivima Endru Lojd Veber i Tim Rajs su napravali čuveni brodvejski mjuzikl, za narod Argentine bila je svetica. Žena koja je potekla iz siromašne radničke duboko religiozne porodice postala je borac za socijalnu pravdu i jednakost. Borila se za prava radnika i siromašnih, bila je njihov idol i svetinja. Drugi kažu da je bila prostitutka na početku svoje karijere, s velikom ambicijom da postane glumica. Do uloga je stizala navodno preko kreveta. Tako je, seleći se od kreveta do kreveta preferirajući uglavnom one oficirske, došla početkom četrdesetih godina i do Huana Perona, darovitog oficira koji je u to vreme javno podržavao i izražavao simpatije prema fašističkom Musolinijevom režimu u Italiji i prema Hitlerovoj nacističkoj Nemačkoj. Peron je nakon vojnog puča 1943. godine, kada je na vlast u Argentini došla vojna hunta, obavljao dužnost ministra za rad. Već 1944. godine na jednoj humanitarnoj priredbi koju je organizovao, upoznaje Evu Duarte (Evitino devojačko prezime), tamošnju filmsku zvezdu, i odmah se između njih rađa ljubav.
Okićena zlatom „štitila” sirotinju
Posle veze koja je bila predmet velike medijske pažnje u Argentini, i nakon Peronovog kratkog boravka u zatvoru, par se venčava 1945. a već 1946. godine Huan Peron postaje predsednik Argentine. Njegova supruga Eva, od milošte Evita, igra veliku ulogu u njegovoj kampanji animirajući široke slojeve deprimiranih građana, siromašnih, obespravljenih, postavljajući se kao njihova zaštitnica i glasnogovornik. Koliko je to bila gluma i populizam a koliko je bilo iskreno, to je samo ona znala. Uglavnom, činjenica je da je ona svojim nastupima u velikoj meri doprinela pobedi svog supruga. Njegovi protivnici su o njoj govorili kao o „Los grande puta” (u prevodu „velikoj kurvi”), ženi koja, manipulišući seksualnim nagonom, ostvaruje svoje ciljeve. Naglašavali su njenu dvoličnost. Žena koja je bila obučena po poslednjoj modi i koja je uživala u luksuzu i skupocenom nakitu, koji nikada nije krila čak ni u javnim nastupima, prema njihovom gledištu, nije imala moralno pravo da govori o pravima potlačenih i ugnjetenih masa.
Ipak, narod joj je nekako verovao i svoju popularnost je uspela da prelije izvan granica Argentine, pa i Južne Amerike, i da postane nešto što bismo danas krstili kao fenomen „vorld vajd selebritija”. U svetu je sigurno bila popularnija od svog supruga, koji naročito tih posleratnih godina zbog profašističkih izlaganja, ali i prijateljstva sa generalom Fransiskom Frankom, nije baš bio najomiljenija politička figura na koju su sile pobednice gledale blagonaklono. Ali nova podela karata i početak Hladnog rata će i tu situaciju promeniti.
Početkom 1947. godine Evita Peron započinje svoju posetu ratnim strahotama opustošenoj Evropi. Ovu posetu Evita je nazvala „Dugina turneja”. U tom momentu ova poseta je bila prvorazredna senzacija. Označena je kao najpoznatija svetska javna ličnost, humanitarac i borac za ljudska prava, za prava ugnjetenih – maltene svetica lično. Izaslanik iz Novog sveta koji otvara svoja vrata i pruža ruku spasa milionima raseljenih i prognanih žrtava ratom devastiranog Starog kontinenta. Međutim, njena poseta imala je i jednu sasvim drugu pozadinu, koju je u svom svedočenju pred američkim pravosudnim organima dao bivši američki obaveštajac Vilijem Gouven. Iako su i ranije postojale sumnje u vezu Huana Perona i nacističkih begunaca koje su uglavnom bile potkrepljene dokazima da je jedan broj nacističkih lidera koji su uspeli da se dokopaju Španije odatle uz veliku pomoć Frankove vlade put nastavio dalje prema Argentini. Čak se i baratalo informacijama da je Peronovu predsednički kampanju 1946. godine finansirala upravo ta nacistička emigracija novcem koji su opljačkali u Evropi. Nikada ove priče nisu do kraja potvrđene, i u njima nije bilo podataka koji bi govorili o sistemskoj i organizovanoj saradnji sa nacistima. Pre se moglo govoriti o nizu više izolovanih incidenata koji sami po sebi mogu biti i rezultat koruptivnih delatnosti a ne nužno zvanična politika argentinskih vlasti i njenog predsednika Huana Perona.
Dugina turneja
Svoju „Duginu turneju” Evita je započela prirodno, u Španiji posetom Franku. U Šaniji se zadržala bezmalo mesec dana, odnosno skoro čitav jun 1947. godine. Poseta je bila atrakcija i imala je izvesnu ulogu u stabilizaciji Frankove vladavine. Nakon toga je posetila Italiju. U okviru te posete posebno je bila planirana i poseta Vatikanu i audijencija kod pape Pija XII. Susret je bio upriličen početkom jula u papinoj rezidenciji, Kastelu Gandolfo. Prijem je trajao neuobičajeno dugo, a njemu je prisustvovao i monsinjor Montini, koji će kasnije postati papa Pavle II.
– Ovaj događaj ispratila je tada italijanska štampa i dala Eviti veliki prostor i publicitet. Takav tretman kod pape nije imao niko. Nakon audijencije dva ili tri dana potom, Eva Peron je organizovala prijem u rimskom golf klubu. Za to smo doznali od naših kontakata u italijanskom ministarstvu spoljnih poslova i s obzirom na listu zvanica do koje smo došli, smatrali smo da je apsolutno bilo neophodno da u svakom smislu pokrijemo taj prijem. Imali smo unutra svoje ljude i saradnike, čak sam i ja bio na prijemu iako nisam bio formalno i pozvan, nabavili smo pozivnicu i ja sam se u civilu pojavio u golf klubu. Eva Peron je kasnila, bezmalo čitava dva sata i mogu da kažem da je njena pojava ostavljala veliki utisak. Bila je vanredno lepa žena, besprekorno obučena i sa nakitom koji je bio više nego raskošan. Svi su bili oduševljeni njenom lepotom, čak su i neki crkveni veledostojnici neprimereno, čak vulgarno komentarisali njenu pojavu. Uspeo sam da se rukujem sa njom. Domaćin na tom prijemu, i maltene njen mentor u Rimu, bio je monsinjor Montini. On ju je sprovodio kroz prijem i predstavljao je ljudima za koje je smatrao da je potrebno da se sa njim upozna. U jednom trenutku pojavili su se i novinari, i tada je Eva Peron pred okupljenim italijanskim, ali i svetskim novinarima, održala improvizovanu konferenciju za štampu – priča Gouven.
Ona je tada saopštila da je Argentina spremna da liberalizuje svoje imigracione zakone kako bi omogućila milionima izbeglih i raseljenih lica iz ratom poharane Evrope da novi dom i život pronađu u Južnoj Americi.
Sigurna kuća za fašiste
– Rekla je da je Argentina spremna da pruži ruku milionima unesrećenih Litvanaca, Čeha, Poljaka, Hrvata, Mađara… Obećala je da će argentinska vlada omogućiti lak postupak za dobijanje viza za ulazak u zemlju i da će napraviti programe materijalne pomoći doseljenicima. Sve, naravno, uz pomoć i podršku crkve, u koju je polagala velike nade. Ta njena izjava, u to vreme, bila je potpuno avangardna. Iskreno, i mi saveznici smo na to gledali blagonaklono s obzirom na to da smo imali ogroman problem sa smeštajem i hranom za tako veliki broj izbeglih ljudi. Štaviše, egzodus se ni te 1947. godine nije završio jer je ogromna masa ljudi i dalje hrlila ka zapadnoj Evropi u pokušaju da pobegne iz zemalja koje su ostale sa one strane gvozdene zavese. Za nas je problem izbeglica bio nerešiv u tom momentu, i naše vlade kod kuće su imale veliki problem da objasne biračima u SAD zašto troše milione dolara da bi prehranile izbeglice u Evropi sada kada je rat gotov. Evita je tačno znala šta treba da kaže, da pobere simpatije javnog mnjenja. Još kada je u ceo poduhvat uključila Katoličku crkvu i kada je pred novinarima najavila da će to sve početi baš ovde u Vatikanu kroz seriju razgovora sa predstavnicima izbegličkih naroda u Svetoj stolici, činilo se da je napravila pravu stvar.
U narednih nekoliko dana Eva Peron se srela sa predstavnicima Katoličke crkve iz Mađarske, Poljske, Češke, Litvanije i Hrvatske pri Svetoj stolici. Vođeni su razgovori na temu pomoći izbeglicama i olakšavanju postupka dobijanja viza za iseljenje u Argentinu, baš kao što je i najavila na pomenutom prijemu koji smo spomenuli. Međutim, mi smo, što i nismo krili, imali veliki interes da saznamo šta je sve dogovoreno na tim sastancima. Posebno su nas interesovali njeni kontakti sa hrvatskim izaslanikom u Vatikanu fra Krunoslavom Draganovićem, s obzirom na to da je na ovom sastanku insistirao lično monsinjor Montini i britanski ambasador pri Svetoj stolici D’Arsi Ozborn. Sastanak je održan u manastiru Svetog Jeronima, sedištu hrvatske misije u Vatikanu. Mi smo na sve načine pokušavali da dokumentujemo ovaj sastanak s obzirom na to da smo se već bavili slučajem Ante Pavelića i slučajem ustaškog blaga i znali smo za kontakte Krunoslava Draganovića sa nacistima i ustašama koji su pokušavali da izbegnu pravdu. Na kraju smo uspeli i da čak ubacimo jednog našeg čoveka unutra, koji je uspeo da se infiltrira na sam sastanak. Bio je to Ferenc Vajta, mađarski novinar koji je ranije već sarađivao sa Pavelićem i ustaškim pokretom, za koga su oni verovali da je pouzdan čovek. Nisu znali da je on već neko vreme radio za nas i da smo ga mi držali na vezu pod pretnjom da ćemo ga izručiti Mađarskoj, gde je već bio osuđen na smrt u odsustvu. Kada nam je saopštio šta je čuo mi smo bili potpuno iznenađeni, međutim, kada smo uporedili njegov iskaz sa iskazima drugih svedoka i još neka posredna saznanja, utvrdili smo da je poseta Evite Peron, pored humanitarnog, imala i neki sasvim drugi karakter -kaže bivši američki obaveštajac.
Prema njegovim rečima, sam razgovor je bio više nego prijateljski i očigledno je da je preporuka kojom je monsinjor Montini opisao Krunoslava Draganovića bila više nego dovoljna. Evita Peron je bila jako otvorena i predusretljiva u razgovoru sa hrvatskim sveštenikom.
Azil za Pavelića
...dala je nekoliko stotina argentinskih pasoša za najuglednije ustaške zločince
– Razgovor se prvo vodio o izbeglicama iz Hrvatske koje su u velikom broju sa vojskom NDH i ustašama spas od Titove vojske potražile u zonama koje su okupirali Englezi i Amerikanci. Sa skoro podjednakim žarom i neprijateljstvom su govorili o komunizmu i opasnosti koju on predstavlja. Pričali su o problemima koje imaju ti ljudi i Eva je obećala da će učiniti sve da ti ljudi uz njihovo posredovanje što pre dođu do Argentine. Rekla mu je da je već dosta kapitala i novca transferisano ka Argentini i da tamo postoji jaka zajednica iseljenika koji su došli u zadnje dve godine i koja je spremna da pomogne novim doseljenicima. Onda je razgovor dobio sasvim nov zaokret. Draganović je rekao Evi Peron doslovno, i to citiramo: „Pored ovih ljudi koji mogu da apliciraju za vize za ulazak u Argentinu, pored njih postoje i ljudi koji nisu u takvom položaju. Oni su u ovim sukobima bili u raznim ulogama. Da li bi se njima na neki način moglo pomoći da oni dođu do Argentine i tamo započnu nov život iz početka?” Nije pomenuo nijedno ime, ali su ton razgovora, gestikulacija sagovornika i kontekst bili jasni. Odgovor koji je Eva Peron dala je bio za nas neverovatan: „Nema nikakvih problema. Idite sutra u argentinsko izaslanstvo u Vatikanu. Ja ću uputiti ambasadora šta treba da radi. On će vas odvesti u ambasadu u Rimu. Tamo će vam dati nekoliko stotina pasoša bez popunjenih podataka. Vi ćete te pasoše po slobodnom nahođenju i volji izdavati onim ljudima za koje vi smatrate da je to potrebno. U našoj ambasadi će na te pasoše koje ste vi izdali odmah davati vizu za useljenje u Argentinu.” Peronova i Draganović su se razumeli odmah. Još je bilo reči i o slobodnom kretanju kapitala na relaciji Vatikanska banka Argentina, i Peronova je tada Draganoviću stavila na raspolaganje Banco Alemana Internacional u Buenos Ajresu kojom je rukovodio Ludvig Freude, otac ličnog sekretara njenog muža i čoveka od njenog najvećeg poverenja, Rodolfa Freudea. Sastanak je na obostrano zadovoljstvo završen. Mi smo već sledećih dana dobijali izveštaje i iz drugih izvora koji su potvrdili naša saznanja. S obzirom na to da smo znali za Draganovićeve aktivnosti odranije, jasno nam je bilo da je sa ovom pomoći Evite Peron zaokružen proces stvaranja mreže koja bi pomagala beg nacista iz Evrope u sigurnu kuću u Argentinu. Tako su nastali Pacovski kanali, kojim su pobegli mnogi nacistički zločinci od Klausa Brbija, Jozefa Mengelea, Ajhmana, Kerta Tanka itd. – svedočio je američki obaveštajac Gouven.
Ovim kanalom, preko Španije, utočište u Argentini je našao i Ante Pavelić. Živeo je u Buenos Ajresu, i Jugoslavija je više puta tražila njegovo izručenje, ali je odgovor Argentine uvek bio istovetan. Ante Pavelić se ne nalazi u Argentini. Sve dok ga tamo nije pronašao Blagoje Jovović, bivši četnički oficir, koji je nakon neuspelih pregovora sa saveznicima u Italiji 1944. godine radio za britansku obaveštajnu službu. Desetog aprila 1957. godine ranio je Pavelića ispalivši mu dva hica u leđa. Nakon toga je Pavelić evakuisan u Španiju, ali se od rana nikada nije oporavio. Umro je od posledica ranjavanja 28. decembra 1958. godine.
Računi u Švajcarskoj
Međutim, uloga Eve Peron se nije završila samo na ovom sastanku sa Draganovićem. Nakon toga zabeleženi su i njeni kontakti sa ljudima koji su bili u okruženju nemačkog komandosa čuvenog pukovnika Ota fon Skorcenija. Sa njima se srela nakon što je završila posetu Rimu i uputila se u Švajcarsku. Pored njih srela se i sa trojicom bankara, među kojima je bio i Johan Verhil, privatni bankar koji je vodio veliki deo finansija koje su pristizale iz Vatikanske banke. Nakon njene posete, u Švajcarskoj je formiran biro argentinske emigracije sa adresom u Marktgase broj 49 u Bernu. Na čelu ovog biroa postavljen je argentinski državljanin Karlos Fuldner, koji je 1933. godine otišao u Nemačku da se bori na njihovoj strani. Prema izveštajima američkih i drugih obaveštajnih službi, već u toj fazi posete postalo je jasno da poseta Evite Peron nema samo humanitarni već i ozbiljan obaveštajni i lukrativni karakter. Već se tada operisalo podacima da su postojale određene novčane nadoknade i da su na ime supruge argentinskog predsednika otvoreni određeni računi u švajcarskim bankama i da su na njih položena velika novčana sredstva kao kontrausluga za logistiku koja im je omogućena sa otvaranjem Argentine za prihvat nacističkih ratnih zločinaca. Prema saznanjima kancelarije američke obaveštajne službe u Rimu, samo u toku 1947. i 1948. godine veliki novčani iznosi su transferisani iz Vatikanske banke na račune u Švajcarskoj koji su bili pod kontrolom Eve Peron.
Da u ovoj priči ima istine govori i podatak da je nakon njene smrti 1952. godine njen brat Huan Duarte otputovao u Švajcarsku, gde je pokušao da kao njen naslednik preuzme kontrolu nad tim sredstvima. Poznato je da je tim povodom imao kontakte sa bankarima iz Union banke, koja je u međuvremenu preuzela Verhil banku. Kakav je ishod tih razgovora nije poznato s obzirom na to da je Duarte ubrzo otputovao u Argentinu, gde je ubrzo pronađen mrtav u svom stanu. Istraga nikada nije vođena, ili je vođena na takav način da nije dala rezultat. Sve u svemu, tada se spekulisalo podacima da je sam Peron možda učestvovao u tom ubistvu jer nije želeo da novac koji je bio na tim računima deli sa bilo kim.
Takva se strategija pokazala kao tačna pošto je Huan Peron 1955. godine bio primoran da napusti Argentinu. Utočište je našao naravno kod svog prijatelja generala Franka. Način života i bogatstvo kojim je bio okružen u vreme svog izgnanstva, kao i česti boravci u Švajcarskoj, upućivali su na to da je Peron koristio ova novčana sredstva.
Evita Peron umrla je 1952. godine od posledica kancera kičmene moždine. Poslednje dane života provela je uz svog muža u političkoj kampanji. Imala je manje od četrdeset kilograma i njeno telo je moglo da stoji u uspravnom položaju samo ako bi ga pridržavala metalna konstrukcija dizajnirana i napravljena specijalno za nju. Oslonjena na ova pomagala i na ruku svog supruga Huana Perona, mahala je okupljenoj masi vozeći se u otvorenom automobilu. Kad je umrla imala je 34 godine.
Rade Jerinić
izvor
14. 11. 2016.
Žena - prekarijat
Oni kažu da je to ljubav.
Mi kažemo da je to neplaćeni rad.
Silvija Federiči
Osećaj stalne nesigurnosti snažno obeležava celu jednu generaciju radnika/ca koja nastaje s kraja 80-ih godina proteklog veka i polako prerasta u novu radničku klasu. Za razliku od generacija iz razdoblja socijalne države, kojima su radnička prava i socijalne ugodnosti osiguravali stalno zaposlenje, penziono i zdravstveno osiguranje, osmosatno radno vreme, godišnje odmore, slobodne vikende i sindikalno organiziranje, današnji radnik/ca često može računati na odstustvo svih prava za koje se radnički pokret zdušno borio. Postoje teoretičari/ke koji prekarijat smatraju novom radničkom klasom 21. veka, koja je nastala pod uticajem neoliberalnih struja na tržištu rada. Profesor Standing je definisao prekarijat kao klasu u nastajanju koja će, nakon što se konsoliduje, predstavljati novu opasnu klasu. Standing smatra da je potrebno poduzeti određene mere pre nego se frustracija, koja je osnovno obeležje ove (pseudo) klase, kanališe kroz maligne društvene pojave. Glavna karakteristika prekarnosti je nesigurnost – rad na određeno vreme, povremeni i privremeni rad – i niska ili nikakva radna prava i zaštita. To su sezonski/e radnici/e, radnici/e na crno, slobodnjaci/kinje koji žive od honorara, stručnjaci/stručnjakinje koji rade po projektima. Brojni su prekarni radnici/e u, takoz-vanim, kulturnim i kreativnim industrijama, radnici/e koji/e imaju sigurnosti jer rade u granama koje pokreću razvoj gradova i turizma i rad u njima se smatra intelektualno i društveno prestižnim, ako već ne i finansijski. No, ti su sektori zapravo sedišta prekarnog rada. Dobar deo kulturnih i kreativnih radnika/ca radi samostalno, u udruženjima ili malim agencijama. Njihova se zaposlenost definiše kao nestandardni oblik zaposlenosti, a osnovne karakteristike su joj fleksibilnost, mobilnost, rad po projektima, kratkoročni ugovori, honorarni rad, volonterske i nisko plaćene aktivnosti, pseudozapošljavanje, pseudosamozapošljavanje. U poslednje vreme, sve češće ćete čuti za nekog dizajnera/icu, arhitekta/ icu, fotografa/kinju, novinara/ku, kustosa/kinju, PR stručnjaka/ kinju, copywritera/icu, prevoditelja/icu, teoretičara/ku raznih, uglavnom humanističkih, područja i tako dalje da je freelancer/ka (slobodnjak/slobodnjakinja), što je neretko samo bolji naziv za nezaposlen/a.
Odricanje izborenih i zajamčenih prava tumači se danas globalno kao jedino rešenje, iako je zapravo deo problema, štaviše: njegova srž. Kome danas nešto znači osmosatni radni dan, plaćeni prekovremeni sati, stalni radni odnos, topli obrok i naknada za prevoz. (Dean Duda: Radnički zapisi iz podzemlja)
Medijska teoretičarka Marie-Luise Angerer tipičnog radnika/ cu u kreativnom sektoru opisuje kao osobu između 25 i 30 go-dina, obrazovanu, veštu, fleksibilnu, psihički jaku, nezavisnu, nevenčanu, mobilnu i spremnu za svaku poslovnu priliku. Poslodavcima/teljkama odgovara da je što više slobodne radne snage; posao uglavnom obavljaju dobro jer ga inače ne bi imali, i to po ceni koja je manja nego rad stalno zaposlenih, a još im ne moraju plaćati ni penziono i zdravstveno osiguranje.
Radnici svake godine britanskim poslodavcima daruju 29 milijardi funta besplatnog rada tako da što im ovi jednostavno ne plaćaju prekovremene sate. Taj višak vrednosti cedi se iz radnika tržišnom disciplinom – pretnjom nezaposlenošću ili smanjenim izgledima za napredovanje. Prekarijat svih zemalja odriče se naplate odrađenog samo da bi mogao uživati u ekskluzivnoj povlastici vlastite prekarnosti. Solidarnost neko mora organizovati, rekli su svojevremeno čelnici jednog sindikata, i pogodili meritum stvari. Trebaju nam drukčiji sindikati, čuje se sve glasnije s različitih strana. (Dean Duda: Radnički zapisi iz podzemlja)
Početkom 20. veka, veliki akcenat se stavio na nauku o upravljanju kako bi se povećala produktivnost radnika/ca, osiguravajući njihovu podređenost upravljačkim strukturama. Poslodavci/ teljke su koristili/e različite mehanizme kako bi zadržali stabilnu, dobro organizovani i poslušnu radnu snagu. Rad je razbijen na niz pojedinačnih, merljivih zadataka i radnik/ca je iz ljudskog bića polako pretvoren/a u radnika/cu krojenog prema potrebama poslodavca/teljki. Stručnost obrtnika/ca zamenjena je predvidljivim, rutiniranim zadacima industrijskog radnika/ce. Poslodavac/teljka investira u radnik/cu krojenog/u po njegovim/ njenim potrebama i ciljano pokušava zadržati tog radnika/cu na zadacima gde pokazuje najviše produktivnosti. Smanjenjem fluktuacije radne snage, povećava se produktivnost i dugoročno se može uštedeti mnogo novca. Poslodavci/ke su naučili/e kako uključiti organizirano radništvo kao partnera/icu u kontinuiranom procesu unapređivanja produktivnosti.
Raspad ovog korporativnoga sistema, kao posledica duge i burne krize iz 1970-ih godina, doveo je do temeljne transformacijom rada. Postoje tvrdnje kako je postfordistički kapitalizam pokazao pojačanu tendenciju raskida s dugoročnim oblicima zapošljavanja, zbog toga što su menadžeri/ce i ad-ministratori/ce bili/e u potrazi za fleksibilnijom proizvodnjom. Sve se više poslova, posebno u uslužnom sektoru, od hotelijerstva i ugostiteljstva do čišćenja i kancelarijskih poslova nižeg ranga, ugovara s firmama koje zapošljavaju radnike/ce na povremenoj i privremenoj osnovi. Pozicije koje su nekada držali radnici/e zaposleni/e na puno radno vreme, sada preuzimaju radnici/e zaposleni/e preko ugovora na određeno koji se produžuje svakih nekoliko meseci.
Ovakav proces stvara dinamično rastući sloj radnika/ca koji/a je, iako često visokoobrazovan/a, izložen/a manjku sigurnosti i perspektive, i koji/a od fragmentiranog poslovnog i društvenog života stvara nestalne načine egzistencije. Radi se o vrlo individualističkoj klasi-u-nastajanju, koju karakteriše minimum korporativne odanosti i tek labava solidarnost unutar grupe. Njihova društvenost, barem u zemljama kapitalističkoga centra, poprima formu umrežavanja, koje počiva na društvenim medijima, pre negoli u zajednicama zastarelih oblika radničkog života. Oni su ti koji su se pobunili u antikapitalističkim i studentskim protestima, te okupacijama javnih prostora.
Mnogi analitičari/ke koji/e u svom radu polaze od marksističke perspektive, otvoreno odbacuju tvrdnju da se rađa nova klasa, obrazlažući da se stabilnost zaposlenja nije smanjila onako kako tvrde neki teoretičari/ke (Standing), ali radna snaga zaposlena na neodređeno se nastavila širiti, osobito u najdinamičnijim uslužnim sektorima koje teoretičari/ke prekarijata proglašavaju glavnim poljem unutar kojega se privremeni rad širi. Kevin Doogan ističe da teorija tržišta rada, koja daje prioritet nestandardnim oblicima zapošljavanja - povremenom zaposlenju, zaposlenju sa skraćenim radnim vremenom, privremenom zaposlenju itd. - u istu kategoriju grupiše niz različitih vrsta rada, isključivo na temelju onoga što one nisu. Doogan kroz statističke podatke iznosi tvrdnju da se stopa nezaposlenosti smanjuje kroz nove vidove zaposlenja.
Iako nije nužno nesiguran, rad na skraćeno radno vreme, kao dio širega obrasca podzaposlenost svakako je u porastu. Potrebno je spomenuti i studentsku komponentu prekarijata. Doogan naglašava kako je rast studentskoga tržišta rada u razvijenim kapitalističkim društvima, pogotovo u Sjedinjenim Američkim Državama, jedan od najznačajnijih procesa u poslednjih nekoliko decenija. Studenti/ce u Sjedinjenim Američkim Državama u proseku rade 21 sat sedmično. Ova vrsta nisko plaćene, nesigurne radne snage postala je ključna za strategije zapošljavanja velikih poslovnih sektora, posebno supermarketa i teleprodaje. Nesigurnosti zaposlenja pridodana je finansijskoj nesigurnosti. Gomilanje ogromnih dugova domaćinstava u godinama pre kreditne krize bilo je popraćeno kolapsom privatne štednje. Pored toga, kako Standing ističe, službeni podaci lako mogu zaseniti pravi opseg upotrebe prekarnoga rada. Crna tržišta rada, osobito migrantskog rada, deluju izvan direktnog nadzora države.
Globalni je trend da migrantski/e radnici/e postaju ogromna rezerva prekarne radne snage. Ovo je jedan od najsnažnijih Stand-ingovih argumenta. Takav trend rezultat je politički nametnutih barijera mobilnosti radne snage, i to ne samo na međunarodnom nivou nego i na domaćem tržištu. U Narodnoj Republici Kini, ruralnim migrantima/cama nije dopušteno stalno boraviti u gradovima
Prekarnost je ugrađena u neoliberalni kapitalizam, u kojem rast počiva na finansijskome riziku i zaduženosti, u kojem su tržišta rada oslabljena, a socijalne zaštite povučene, u kojem države podižu barijere kako bi određene skupine radnika/ca lišile građanskih prava, i u kojem poriv za pronalaženjem novih područja akumulacije rezultira ograđivanjima, izvlaštenjima i urbanizacijom bez zapošljavanja. Osim toga, gore opisani pomak u načinu proizvodnje nije posve neutemeljen. Ubrzani prelazak s proizvodnje na uslužne delatnosti u Ujedinjenom Kraljevstvu u 1980-ima nesumnjivo je bio povezan s klasno osveštenim napadima na bastione organizovanog radništva, a time i na razne oblike zaštićenosti koje su sindikati osiguravali. Dok se širenje privremenoga i povremenoga rada u zemljama OECD-a može doimati preterano naglašavanim, širenje tih oblika celim svetom značajno je. Preseljenja proizvodnih pogona pojedinih sektora na globalni Jug nije bilo zanemarivo, čak i ako su poslodavci/teljke bili/e skloni/e preuveličavati takve trendove kako bi povećali produktivnost radne snage.
Standing tvrdi da se prekarijat sve više povećava te da sada obuhvata sve, od sezonskih radnika/ca na moru pa do diplomiranih informatičara/ke koji žive iluziju samozaposlenja kroz masovno pokretanje start up firmi. Iako su trenutno neorganizirani/e i nepovezani/e, prekarijat će s vremenom pronaći zajednički glas, predviđa Standing, jer se radna prava 20. veka više ne mogu garantovati ni primenjivati, no to ne znači da zaposleni/e trebaju biti bez ikakve zaštite. Standing primećuje i da se članovi/ ce prekarijata (što je inače reč francuskog porekla, kojom su se opisivali sezonski radnici/e) drugačije odnose prema radu - on ih ne definiše kao osobe, nego ga gledaju kao sredstvo prema cilju.
Jednostavan shematski prikaz klasa, ispripovedan iz ove perspektive, odvijao bi se na sledeći način; ukoliko ste deo radničke klase, reprodukujete sistem tako da svoju radnu snagu prodajete kao robu kapitalistu/kinji, nekome ko poseduje određena sredstva za proizvodnju, te dopuštate kapitalistima/kinjama da iz te razmjene izvuku višak - profit. Ako ste kapitalist/kinja, reprodukujete sistem kupovinom kapitalne imovine, njezinim spajanjem s radnom snagom koju također kupujete i plasiranjem na taj način proizvedene robe za prodaju na tržištu. Ako ste uspešan/a kapitalist/kinja, ostvarićete veći udeo proizvedenog viška negoli u slučaju da to niste, no sve dok ulažete svoj novac kako biste ostvarili taj višak - vi ste kapitalist/kinja.
Prekarijat je veoma teško klasifikovati jer je zahvatio sve segmente radničke klase. Ako bismo ga pokušali klasifikovati na najopštiji način, dobili bismo sledeće podkategorije:
Niskoobrazovani/e radnici/e: Besperspektivni/e pripadnici/e marginalizovanih skupina (imigranti/ce) koji/e nisu stekli/e visoko obrazovanje i na tržištu rada mogu ponuditi svoju fizičku snagu. Vrlo često su trajno nezaposleni/e ili ako su zaposleni/e rade na određeno vreme, nemaju nikakve povlastice, nisu kreditno sposobni/e, bezperspektivni/e su i degradirani/e u društvu. Bez vizije o budućnosti i bez osećaja solidarnosti s drugim ljudima. Profesor Standing kao za primer daje gomilu mladih ljudi koji su u Londonu radili velike nerede 2011. godine, koji nisu imali nikakve političke zahteve, već su ih pokrenuli kako bi pokrali trgovine. Standig smatra da je ta solidarnost namerno iskorenjena iz mlađih generacija.
Obrazovani/e: Završene visoke škole, pametni/e i naprednih stavova, ali frustrirani/e jer žive u društvu koje im ne pruža nikakvu šansu, karijeru ili sigurnost pa ni osećaj pripadanja. Ta kategorija se oseća potpuno napušteno od društva i ne vide nikakvo rešenje od politički prestavnika/ca.
Nekadašnja radna klasa: Nekadašnji pripadnici/e radničke klase koji/e su deindustrijalizacijom izgubili/e posao i teško preživljavaju. Standing ovu kategoriju smatra potencijalnom opasnošću upravo zbog toga što ih frustracija i osjećaj nepravde čine lako zapaljivima i metama ekstremnih neofašističkih poli-tika, koje ih huškaju protiv imigranata/ica jer im, navodno, kradu poslove mada su baš imigranti/ce česte žrtve prekarnog rada.
Generacija Y: Generacija mladih ljudi rođenih od 1980-e do 2000-te koji je u početku bio samo marketinški koncep, a postala je stvarnost. Po nekolicini sociologa/ginja može se reći da se radi o novoj generacijskoj strukturi u kojoj se većina ljudi može klasno strukturirati ovisno o godini rođenja. A ova generacija se automatski kategorizuje u klasu prekarijata. Velika većina mladih u Evropi je nezaposlena, a jedino ima se nude stručna osposobljavanja i stažiranja koja su im jedina šansa da jednog dana, možda u tridesetima, dobiju stalno zaposlenje.
Imigranti/ce: Pokušavajući da nađu prividnu sigurnost pristaju na odsustvo svih prava u nadi da će u bližoj budućnosti poboljšati svoj status. Nažalost, pored silnih napora da se status nakon određenog vremena poboljša ostaju zarobljeni/e u bespravnom vakumu prekarijata.
Žene: Frustrirajuća je pozicija žene u prekarskom pravnom sistemu nezaštite radnika/ca. Prema nekim istraživanjima, uslovljene su da odustanu od osnovnih prava za koja su se teškom borbom izborila. Vrlo često žena koja se ostvarila kao majka, na savremenom tržištu rada bude ocenjena kao nepoželjana radnica. Još apsurdnija je pozicija žene koja bi, prema poslodavčevoj/poslodavateljkinoj proceni mogla u skorije vreme osnovati porodicu, i koja je samo zbog toga markira kao nepoželjna radnica.
Rad ljubavi: Važno je prepoznati da kada govorimo o kućnom radu, ne govorimo o poslu poput drugih poslova, već o sveprožimajućoj manipulaciji, o najsuptilnijem i najmistifikovanijem nasilju koje je kapitalizam ikad počinio nad bilo kojim delom radničke klase. Istina je da je u kapitalizmu svaki radnik/ca manipulisan/a i eksploatisan/a i da je njegov/njen odnos prema kapitalu potpuno mistifikovan. Nadnica odaje utisak poštenog dogovora: radiš i plaćen si za to, dakle, ti i gazda ste jednaki; dok u stvarnosti nadnica ne samo da ne predstavlja isplatu za rad već prikriva sav neplaćen rad koji ide u profit. Ali nadnica makar prepoznaje radnika kao radnika i omogućava pogodbe i borbu oko i protiv uslova i visine nadnice, uslova i količine rada. Imati nadnicu znači biti deo društvenog ugovora, i nema sumnje šta to znači: radiš, ne zato što to voliš, ili zato što je to prirodno, već zato što je to jedini uslov pod kojim ti je dozvoljeno da živiš. Međutim, koliko god da si eksploatisan, ti nisi taj rad. Danas si poštar, sutra si taksista. Jedino što se računa je koliko moraš da radiš i koliko novca možeš da dobiješ.
izvor
Jama i klatno, Edgar Allan Poea
Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...