Bajronova putovanja

Pesnička slava Lorda Džordža Gordona Bajrona (1788-1824) bila je i danas jeste jedna od najvećih. Retko se rađaju takvi duhovi koji mogu da premoste nekoliko vekova i da i dalje svojim delima i životom nadahnjuju čitav svet.

Na rođenju je stekao telesnu manu koja ga je pratila celog života i prilično uticala na njegov karakter – šepao je zbog pogrešnog zahvata na porođaju, stidljivost majke je doprinela grešci lekara. Neželjena posebnost je učinila da dečak razvije unutrašnju tajnovitost jer je želeo da se izdvaja od ostalih, i uspeo je u tome. Izrastao je u mladića koga su oblikovale grandiozne strasti, obest i prikrivena stidljivost. Ono što bi zavoleo opčinilo bi ga toliko da bi mu posvećivao svu moguću žudnju i silinu osećanja. Nije se plašio da ogoli i tamnu stranu svog srca. Oduvek je bio divalj i prkosan, lako bi planuo i oduševio se. Nije znao za pokornost i suzdržavanje.

Još u ranoj mladosti nasledio je titulu lorda, imanje i novac koji će mu obezbeđivati lagodan život. Od Bajronovih je nasledio i čuvenu porodičnu karakteristiku – surovost koja je dovodila do protivurečnosti njegovu pesničku dušu, u njoj su se mešale žestina i nežnost. Zbog toga je bio ćudljiv i često je menjao raspoloženja, odluke su mu oblikovale razuzdanost i bezbrižnost, hrabrost i hirovitost.

Kada se vratio sa Kembridža nastanio se u voljenom zamku u Njustedu i tamo sačekao punoletstvo koje je označilo da je vreme da krene iz Engleske u svet. Daljine su ga mamile, iako je isprva uvek mrzeo nova mesta i lica, ali, uvek se dešavalo da ih, dajući im se u potpunosti, zavoli do ludila.

Krenuo je na put 1809., prethodno u Engleskoj objavivši zbirku pesama Časovi dokolice. Bio je zapaženi mlad, lep i ljut pesnik željan novih iskustava. Prve kote njegovog puta su bili Gibraltar i Malta, a planirao je da odatle ide dalje na Istok.

26. juna 1809. godine ukrcao se na brod za Lisabon sa odanim prijateljem Hobhausom. Putovanja mladog buntovnika su konačno počela, započeo ih je nestrpljivo i burno ponevši sto pera i dva galona mastila i nekoliko svezaka belog papira. Naravno, i četu sluga, koju su mu obezbeđivali titula i ogromno nasledstvo.

U Lisabonu je Bajron sa svojom svitom došao u kontakt sa Evropom koja je bila u ratu, bio je upoznat sa vojnim manevrima u konfliktu između Francuske i Engleske. No, njegovu pažnju je okupirao sam grad. Lisabon, mistično setna luka na vratima zaliva ga je opčinio, naročito su mu se svidela narandžina stabla i manastiri. Tada je napisao: Jašem na magarcu i na mazgi, kunem na portugalskom, dobio sam proliv i grizu me komarci. Ali šta mari? Ljudi, koji putuju radi zabave ne smeju tražiti komfor.

Iz Lisabona je nastavio put južno ka Sevilji, želeći da se što pre dokopa Gibraltara, tog čudesnog pupka koji spaja Atlanski okean i Sredozemlje. Bio je začaran lepotom velikih voda i nalazio je privremenu utehu i razumevanje u morskim dubinama. Stigavši na Maltu, zadržao se da bi uzimao časove arapskog jezika, slušao gitare i udovoljio senzualnim prohtevima uživajući neko vreme sa ljubavnicom. Bio je, tako drsko zgodan, neobičan i razuzdan, neodoljiv za ženska srca. Njegove avanture sa malteškom ljubavnicom bile su samo početak velikih ljubavnih osvajanja i izgaranja koje su ga očekivale.

Iz Malte je prešao u Albaniju, njena divljina i nepoznanice su mu prijale. Pošto ga je oduvek privlačio život ratnika i smatrao je da je za njega rođen, našao je prijatelje među albanskim ratnicima. Tu, u gudurama Albanije počeo je da piše poemu Čajld Harold koja ga je kasnije proslavila. O čemu bi drugom mogao pisati mladi pesnik na putovanju do baš o mladom plemiću zvanom Harold (njegovo drugo ja) koji luta Portugalijom, Italijom, Grčkom i Albanijom? Stvarao je, naime, pesnički putopis, živopisno i dramatično, sa strastvenim i elegičnim opisima, vodio je buduće čitaoce kroz predele koje su čeznuli da vide.

Lord Bajron je imao nameru da iz Albanije nastavi put u Grčku morem, ali ga je oluja sprečila da se ukrca na brod, pa je krenuo kopnom na konju preko bregova.

Bio je ganut (a ko nije?) Grčkom, koju je zavoleo još kao dete, čitajući poeziju i istorijske spise. Grčka, grotlo i kolevka, okupana suncem, mudro drevna, belo drevna, veličanstvena. Bajron je prvo stigao u Patraski zaliv, da bi onda preko Parnasa dospeo u Delfe i zlatnu Atinu. Grčka je još uvek bila pod turskom vlašću, na Akropolju se nalazio turski garnizon, što je duboko potreslo pesnikovu dušu željnu lične i opšte slobode. Rukopis Čajlda Harolda bio je pun poziva na pobunu. Čajld Harold je putopis u stihu isprepletan egzotičnim utiscima i žalom zbog sputanosti zemalja koje su nekada bile najsjanije i najprosperitetnije. Iz Atine se Bajron spustio do rta Sunion, diveći se narandžastim stenama u suton, čekajući najlepši zalazak Sunca.

A onda je nastavio dalje, u Smirnu, današnji Izmir, gde je i dovršio drugo pevanje poeme. Odatle je nastavio u Carigrad, današnji Istambul, čarobni grad je bio i ostao mesto moći. Napustio ga je 24. jula 1810., plovio do Bosfora i vratio se u Atinu gde je neko vreme stanovao u manastiru. Džordž Gordon je imao vatreni duh koji je sve vreme tražio posvećenost. Iz grčkog manastira vratio se na Maltu.

Udaljenost od rodne Engleske (gde je, kao što to uvek biva sa rodnim krajevima, bilo najteže uspeti i biti priznat) je doprinela da se njegov početni prezir prema njoj pojača, ali i da na se pojave gleda mnogo šire, donevši mu još luđu želju za slobodom i nepoštovanjem zakona. Ipak, nakon dve godine odsustva, vratio se u Englesku. Trebalo je objaviti Čajld Harolda i postati pesnik oko koga se stvara do tada neviđena čitalačka histerija, u inat svim kritičarima. To ga je radovalo iako su ga rastuživale hladne engleske zime i isto takva duhovna atmosfera.

Posle neverovatnog književnog uspeha upustio se u aferu sa udatom Lejdi Karolinom Lemb. Posećivao je sve društvene događaje, ali dosadne salonske zabave, naklapanja i ogovaranja su brzo dojadili hodočasniku. Patio je za Akropoljem. Njegova divlja priroda se produbljivala i sve jasnije pokazivala. Bio je grub i neprijatan prema mnogobrojnim ljubavnicama. No, došla je do svog vrhunca kada se zaljubio bez povratka u polusestru Avgustu i stupio u rodoskrvnu vezu sa njom. Objavio je i poemu Gusar u kojoj je stvorio likove koji ne znaju odakle su došli i kuda će krenuti. Puni su tajni i lutaju tražeći odgovor, ne smirujući se. Naravno, bili su slični njemu, jer su u večitom pohodu. Bajron je bio duh koji luta.

Anabela Bajron 

Oženio se i, ipak, Anabelom Milbank, no ni ona nije mogla da sputa njegovu ljubav prema svemu što je neobično i opasno, avanturizam koji mu je bio u krvi i osećanja toliko jaka koja su ga bukvalno gonila da krene na najopasnije puteve. Često je govorio: Suđeno mi je da se vratim na Istok, moram se vratiti na Istok da tamo umrem. Brak je bio nepodnošljiv i rastavio se od supruge, doživevši zbog toga još veće osude. Njegov odnos sa Avgustom i pristup životu su naišli na neprijateljski stav u celoj Engleskoj. Zato je rešio da ode zauvek, u dobroboljno izgnanstvo.

Aprila 1816., kupivši lepu kočiju Napolenonovih kola (njemu se beskrajno divio) i povevši sa sobom filozofa Flečera, mladog lekara Polidorija i neizostavnog druga Hobhausa, otputovao je iz Engleske. Prvi cilj je bio Vaterlo jer je želeo da oseti slavnu bitku. Pošto je im je Francuska zatvorila svoje granice, družina je morala da se spušta prema Švajcarskoj dolinom Rajne. Tokom puta pisao je strasna pisma Avgusti.

25. maja 1816. Bajron je sa svojom svitom stigao na Lemansko jezero. U istom hotelu je odsela i Kler Klermont, polusestra Meri Godvin, partnerke još jednog čuvenog pesnika romantizma, koja će mu kasnije postati žena, Persija Biša Šelija. U stvari, Kler je proganjala Bajrona još u Engleskoj, uporno želeći da bude sa njim. Na lepom jezeru kraj Ženeve su se dva čuvena pesnika upoznala i združila. Jezero je pružilo Bajronu mir. Unajmio je vilu, spavao do kasno, uživao u doručku i onda posećivao Šelijeve, šetao pored jezera i vozio se u barci. Kler je dobila šta je htela, postala je njegova ljubavnica, nesvesna da će mu i ona brzo dosaditi.

Međutim, čim je u Ženevi zahtladnelo i kada su počele da padaju dosadne kiše, Bajronov mir je bio pred izazovom i poželeo je da napusti Švajcarsku. U stvari, opet ga je gonila želja za kretanjem i avanturama. Smetalo mu je i što je privlačio mnogobrojne poglede, bio je čuveni pesnik u tuđini, i turisti Englezi su ga pratili u stopu, upirući dvoglede u njegov balkon sa druge strane jezera. Bio je progonjen. Odlučio je da je bolje da on goni vreme i prostore umesto da njega gone.

Preko alpskog prolaza Simplona krenuo je za Milano. Konačno je došao i do Italije, talične zemlje za mnoge engleske umetnike, zemlje koja ih je inspirisala jarkim bojama i toplinom življenja. U Milanu je Bajron došao u kontakt sa italijanskim slobodarskim krugovima, pesnikom Montijem i piscem Silvijem Pelicom. Ipak, ni umetnički krugovi ga nisu sprečili da ne krene ka mističnoj Veneciji, u koju je stigao prethodno svrativši u Veronu, gde se, razumljivo, divio uspomeni na Juliju. U Veneciji je prvo odseo u hotelu „Velika Britanija“ koji je gledao na Veliki kanal, Canalasso, čije su sobe bile pozlaćene i obložene šarenom svilom. Raskoš i misterioznost Venecije su ga očarali. To je jedan od onih gradova koje poznajem pre nego što ih vidim, rekao je. Rešio je da nađe stan, da se zadrži u Veneciji i, naravno, našao je lokalnu ljubavnicu, Marijanu. Njegova putovanja bila su nezamisliva bez ljubavnih izazova i neobuzdanih strasti. Kada je prijatelj Hobhaus iz Milana otputovao u Rim, Bajron opet provodi neko vreme u manastiru, ovog puta u jermenskom, ponovo tražeći smiraj za svoje vatrene misli. A onda se opet dešava preokret, razboleo se i smatrao je da će se brže oporaviti ako promeni mesto. Krenuo je i on u Rim.

A.Willmore   ( ili J. Tibbets Willmore ) Lord Bajron meditira  o Koloseumu

Bibliotheque des Arts Decoratifs, Paris 

Rim je neopisiv, napisao je. Patio je što i Rim, kao i Grčka, doživljavaju propast i nemaju više stari sjaj. Veličina i propast Rima je bila jedna od tema o kojima je razmišljao i koje je želeo da razreši. Onda je odlučio da se ipak vrati Marijani u Veneciju, zapravo u La Miru na Brenti gde je iznajmio divnu vilu. Tu je dovršio Čajlda Harolda.

Uskoro je pronašao novi predmet divljenja – Margaritu Cogni (Kogni se čita), damu sa kojom posećuje zabave, književne salone, vozi se u gondolama i uživa u karnevalu iako je u tom svetu pod maskama bio apsolutno bez maske, onakav kakav jeste, pun sirove i sveže energije, nestalan, nemir koji traži mir i borac za pravdu.

Skoro zaboravljena bivša ljubavnica Kler mu je u Engleskoj rodila ćerku Albu o čijem rođenju ga je obavestio Šeli, koji je devojčicu i doveo ocu kada je sa ženom doputovao u Milano, takođe željan italijanskog sunca i nepresušne inspiracije. Bajron je devojčicu zvao Alegra. Iznajmio je veliku palatu na Velikom kanalu i postao pravi Venecijanac.

Tereza  Gvičoli 

U Veneciji je započeo spev Don Žuan, delo puno humora i satire sa pikarskim i farsičnim elementima. O čemu bi drugom pisao ovaj pravi Don Žuan, sklon nekonvencionalnostima, cinizmu i slobodoumlju? Ponovo je pisao o sebi. I, kao i pravi čuveni ljubavnik, ponovo je promenio družbenicu. Ovog puta to je bila Tereza Guiccioli (Gućioli?), udata grofica koja ga zove sebi u Ravenu, tajanstveni gradić u kome je Dante proveo progonstvo. Ljubav i poezija su ga zvali i Bajron nikako nije mogao da odbije ponudu, krenuo je opet kuda ga srce vodi. Prateći Terezu posetio je i Bolonju, vratio se u Veneciju i odatle opet svratio u tihu Ravenu.

Sve vreme, dok ga vode instinkti i pesničke inspiracije, biva uključen u italijanske političke pokrete, spreman da položi život za slobodu Italije.

Terezin muž, grof Guccioli je počeo da stvara probleme ljubavnicima za koje je znala čitava Ravena čiji stanovnici su zdušno i glasno navijali za mlade preljubnike. Političke prilike im, ipak, prave još više problema, jer su revolucionarni glasovi suzbijeni od strane papinske policije, tako da grofovski bračni par mora da beži. Ispostavilo se da su otišli u Pizu, gde se nastanio i Šeli, pa se Bajron tamo pridružuje svima njima. Niko nije slutio da će nastupiti doba žalosti. Iako je ponovo živeo raskošno i raskalašno u palati Lanfrandi na obali reke Arno, Bajron se suočava sa dve smrti. Njegov veliki prijatelj Šeli se utopio, a ćerka Alegra je umrla. Kao dodatak svim mukama, grof i grofica Guccioli su bili opet prognani, i to u Đenovu, kuda skoro odmah za njima odlazi i Bajron, bežeći od sopstvene skrhanosti i bola.

Sada je sve više pratio razvoj grčkog ustanka protiv Turaka. Morao je da utali negde svoju želju za osvetom i borbom i sve bliže je bio odluci da napusti sve i direktno učestvuje u okršajima. Morao je i da dokaže svoju smelost. U leto 1823. krenuo je za Grčku, ovog puta sa namerom da postane pravi ratnik. Znao je da ide u smrt. Stigao je do Argostoliona u Kafaloniji, iznajmio kuću u selu i živeo vojnički i skromno, zdušno finansijski pomažući grčkim izbeglicama. Iz Argostoliona se prebacio u ribarski grad Mesolongion. Osećao je zasićenost životom i avanturama, sve je doživeo što se moglo doživeti tako silno i brzo, da veliki Bajron više nije ni za čim žalio i ni za čim drugim nije žudeo osim otvorene borbe prsa u prsa. U ostvarenju te poslednje žudnje su ga sprečile groznica i padavica zbog kojih je pao u postelju. Pao je u san iz koga se nije probudio jedne olujne noći, aprila 1824.

Tako je umro Lord Bajron, fatalni grešnik, ponosni usamljenik, smeli borac, čovek koji je preplivao Helespont, čovek koji je ovekovečio svoja lutanja i čiji su tragovi zauvek obeleženi lepotom i uzdasima, i na kopnu i na papiru.

Ana Atanasković 

Evropski putnici i komparativna književnost

Odlomak iz knjige „Komparativna književnost“
Claude Pichois, Andre M. Rousseau

LJUDI I NJIHOVA SVJEDOČANSTVA – PUTNICI


Svi pažljivi ljudi nalik su na La Fontainovu lastavicu, a prvi čovek koji je pošao svojim susedima u posetu i odande doneo neku sladokusnu priču o novim običajima bio je prvi posrednik.
Postoje dve kategorije putnika s obzirom na nacionalnost: tako, Francuzi koji odlaze u Nemačku i Nemci koji dolaze u Francusku pridonose i jedni i drugi uzajamnom upoznavanju. A ima i nepokretnih putnika: takvih koji poput Des Esseintesa sanjaju prelistavajući vozne redove, onih koji poput Xaviera de Maistrea šetaju po svojoj sobi, takvih koji kao Colette čitaju na nekoj nepokretnoj splavi kolekciju Tour du Monde; to i nisu najmanje gorljivi.


Od XVI do XIX veka, zlatno doba putovanja, ne susreću se na cestama Evrope samo „picaros“ koje goni glad, nego i oni koje gura žeđ za saznanjem i promatranjem divota antike. Rim je obećana zemlja humanista koji nisu imali sreću da se rode Talijani; Rabelais i Du Bellay dolaze u Italiju puni pobožnoga zanosa; Montaignea goni radoznalost; zatim u Italiju putuju i mnogi pesnici prve polovine XVII veka: Saint-Amant, Mainard, Scarpon — a da i ne spominjemo Tallemanta des Reauxa i budućega kardinala Retza. Samo za Luja XIV ta će se tradicija prekinuti.

Slikari, pre renesanse, za renesanse i posle nje ne veruju da je njihovo oblikovanje dovršeno ako nisu promatrali blago večnoga grada: Flamanci XV i XVI veka; u XVII veku Nicolas Poussin, zatim umetnici koji će zahvaljujući stipendiji Prix de Rome, francuskoj stipendiji za boravak u Rimu, boraviti u Vili Medici, gde je Ingres bio jedan od upravnika. Overbeck i Cornelius stvorili su tamo nazarensku školu vraćajući se Rafaelu pre engleskih prerafaelita. Danski kipar Thornvaldsen boravi tamo i vraća se u Copenhagen samo da umre kod kuće. Inigo Jones doneo je u XVII veku u Englesku paladijski stil.
U dobrom engleskom društvu smatralo se da odgoj mladog čoveka nije dovršen ako nije okrunjen „velikim putovanjem“ koje ga je u XVIII veku za nekoliko dugih meseci putovanja vodilo u Italiju, Francusku, Švajcarsku, ređe u Španijt i Portugal (Beckford). Bezbroj mladih ljudi, a i zrelih, susrećemo na kontinentu: Thomas Gray, E. Yung, Samuel Rogers, Gibbon, Wordsworth; Shelley umire u Italiji (kao i u XVII veku, metafizički, pesnik Crashaw, koji se obratio na katolicizam).
Italija – njeno sunce, žene, spomenici – čudesno je zanosila Engleze, i mogli bismo citirati mnoge podanike Britanske krune koji su više voleli život is druge strane Kanala nego magle svoga zavičaja (Walter Savage Landor). Istu takvu privlačnu silu vidimo i u Nemaca („Wanderlust“) i u Nordijaca: Goethe, nakon Winckelmanna, otkriva u Italiji vrline klasicizma, a Zacharias Werner zavodljivost katolicizma. Jedan nezavisan Francuz, Stendhal, voleće da ga nazivaju „Milanese“.

U XVIII veku, Pariz, metropola Evrope, također privlači strance. Svi se saloni ponose ponekim egzotičnim gostom. Poneki čak borave trajno u Parizu: Grimm, Galiani. Drugi opet putuju gradovima i selima gledajući očima koje navika ne zaslepljuje, kao Arthur Young, koji nam je ostavio najbolju sliku Francuske uoči Revolucije. A ni Francuzi nisu sediše: vole promenu: Abbe Prevost i Voltaire borave u Engleskoj; Montesquieu putuje u Englesku i u Italiju; Falconet i Diderot putuju sve do Rusije, tada nepoznate zemlje; a Ženevljanin Rousseau večni je lutalica.

U XIX veku područje akcije se širi: Astolphe de Custine opisuje Rusiju u delu La Russie en 1839 (1843), zemlju koju je i Balzac proputovao; obratno, Tolstoj posećuje Paris; Turgenjev živi u Parizu. Andersen, koji je toliko putovao po zemljama svoje mašte, ne zazire da putuje Evropom, kao i njegov zemljak Oehlenschlager. Delaoroix donosi iz Maroka album crteža. Chateaubriand, Lamartine, Nerval, Flaubert, putuju po Sredozemlju. Onako kako se romantizam zamenjuje s „couleur locale“, tako ljudi odlaze u susedne zemlje, ponajviše u Španiju (Chateaubriand, Merimee, Th. Gautier, Hugo, Amerikanac Washington Irving, Englez George Borrovv, koji jeftine Biblije trampi za elemente jezika romani). A Venecija od Musseta do Wagnera, u očekivanju Thomasa Manna, nastoji da nadomesti Rim.

XVIII i XIX vek upoznali su putnika posebne vrsti: bogatog i pomalo ekscentričnog, takva koji se svagde oseća kod kuće, odnosno bolje se oseća s drugima nego sa svojima; Beckford i princ Pückler-Muskau posvedočili su u svojim zapisima kako su se s lakoćom prilagođivali stranim običajima. U to vreme putnici su prelazili iz jedne zemlje u drugu a da nisu bili žrtve birokratskih, policijskih i carinskih zabadanja. Zadržavali su se onde gde su hteli bez ikakvih ugovora o zaposlenju. Stranci koji su boravili u nekoj zemlji bili su vrlo korisni posrednici, ali nije uvek lako oceniti tu korisnost. Barun d’Eckstein, Heine i Borne, koji su u Parizu živeli kao dva brata neprijatelja ostavili su nam u svojim delima svedočanstva o onome što su doneli Francuzima; nasuprot tome ko bi mogao reći što oni duguju razgovorima lekara  hipnotizera Koreffa? Ti stranci imaju posebno važnu ulogu kad su u uskoj vezi s časopisima. Kako ne bi gospođa Blaze de Bury, rođena (misteriozno) Rose Stuart, koja je živela u Weimaru i prijateljevala s direktorom časopisa Revue des Deux Mondes usmerila Bulozovu radoznalost za strano?

U XX veku, brodovi, zatim avioni, obuhvataju našu planetu sve gušćom mrežom i izazivaju ovu razočaranu tvrdnju Paula Moranda: Rien que la terre. Samo zemlja i ništa više. Claudela i Malrauxa nalazimo u Kini, Gidea u Kongu.
Uz one koji putuju kako bi nešto naučili, ili pak za zabavu, treba spomenuti i putnike protiv volje; to nisu uvek oni koji od svojih kretanja ne izvlače nikakvu korist; vojnici u kršćanskim ratovima (Villehardouin); vođe beskrajnih ratova u Italiji (Guillaume Du Bellay, gospar Langeya); žrtve španske inkvizicije i portugalski sefardi (od kojih po svojoj majci vuče lozu Montaigne); proskribirani zbog verskih razloga (Marrot boravi u Ferrari i odatle donosi sonet); protestanske izbeglice u Engleskoj, Holandiji, Pruskoj, nakon nanteškog edikta (na to ćemo se još vratiti); politički prognanici (bez poteza viteza de Rohan ne bismo imali delo Lettres philosophiques), vrlo brojni u XIX veku (Ugo Fascolo sikće svoj bes u Londonu, koji će pod Drugim carstvom, kao i Ženeva, postati glavni grad Revolucije; Goya umire u Bordeauxu, a mnogi njegovi sunarodinjaci žive u Parizu) još brojniji u XX veku: nemački i austrijski Židovi što su ih nacistički zlotvori oterali — preko Francuske odlaze u Sjedinjene Države. Ovde ne nabrajamo one koji su raskrstili s „pevanjem“ i izgubili svoj dobar glas (Byron, koji je nakon karijere Don Juana u Italiji, pošao da umre u opsadi Missolonghija; Liszt, koji je otevši kontesu D’Angoult, živeo s njom nevenčan u Francuskoj i u Italiji).

UTJICAJI PUTOVANJA

Ta dobrovoljna ili prisilna putovanja, izazvana modom ih nužnošću proizvela su obilje literature: to što je putnik vidio ili čuo i usmeno ispričao na povratku, moglo je oploditi maštu, ali izgubljeno je; no ostalo je ono što je putnik poverio papiru u različitim oblicima, od beležaka u putnoj beležnici (Montesquieu) do izveštaja o putovanju (Chateaubriand), ili zapisanih u dnevniku (Montaigne), ili u pismima (De Brosse), a da ne zaboravimo pamflete pune besa (Pauvre Belgique! Ch. Baudelairea; stranice Leona Bloya i Celinea protiv Danske). S putopisima kao Sentimental Journey Sternea, osobito Italienische Reise Goethea i Itineraire de Paris a Jerusalem, putopis postaje književna vrsta vrlo dobro potvrđena u doba romantizma, pa još i nedavno (Loti, Francis de Croiset, Morand). Ta slikovitost čini se da je danas iscrpljena: bilo to o Mesecu ili o Marsu, treba nam nešto novo.
Ništa manje obilna, štaviše preobilna je književnost posvećena tim putnicima: Francuzi u Engleskoj, Škotskoj, Siciliji i pomalo svagde po svetu prodefilovali su pred komisijama za dizertacije, i ne samo na Sorbonni. Dakle, Etiemble nije imao krivo kad je ustao protiv zloupotrebe tih studija (napisanih na štetu drugih radova) koje lako mogu upasti u površnost inventara. Ali u načelu ne bismo ih ipak mogli osuditi pod samom pretpostavkom da su autori vrlo neiskusni istraživači. Ima, zapravo, osnovnih radova, koji dodiruju međunarodnu razmenu, psihologiju naroda, konstituciju mitova, obnavljaju misli nekog pisca ili smernice neke književnosti. Ovde nam valja citirati kao primerne radove G. Cohena o Francuzima u Holandiji, J. M. Carrea o Francuzima u Egiptu i Michelet en Ita-lie, te J. Ehrarda, koji je sledio u korak Montesquiea u Italiji. Jednostavno opisne monografije dobile bi na vrednosti kad bi uzele oblik repertorija ili analize poput onih G. R. de Beera, Travellers in Switzerland (1949) i J. W. Stoyea English Travellers Abroad 1604—1667. Their Influence in English Societj and Politic (1952). Radeći to, treba istaknuti središta privlačnosti: provincije, krajeve, gradove, salone, univerzitete, kafane, štamparije, akademije, kojih inozemci postaju počasni ili dopisni članovi. Oko nekih gradova nastali su poput aura istinski mitovi: Rim, Firenca, Napulj, Venecija, Weimar, Pariz. Zanimljivo je odrediti dinamičke elemente.
Zaboravlja se vrlo često odrediti osobnu jednadžbu putnika i naroda kojemu pripadaju. Podsetimo se Labicheove izreke: „Uvek sam se pitao zašto su Fran­cuzi u svojoj zemlji tako duhoviti, a tako glupi na putovanju.“ Englez, Nemac, Amerikanac također se ponašaju tako da ih sa sigurnošću možemo prepoznati.

Otkriće Amerike i Dalekog Istoka, delo pustolova, trgovaca, misionara, učenjaka, daje zapadnoj književnosti mnoge bitne teme i klice obnove. Iz Severne Amerike došao nam je „dobar divljak“, lažni naivac koji, od Montaignea do Rousseaua, svojim nepokvarenim nagonima ukazuje na iskvareno društvo, njegove crkve i feudalnost, dajući u isto vreme osetljiv udarac „Evrocentrizmu“. Chateaubriand preuzima temu i iz toga izvlači sasvim drugačija dela. Osvajanje Južne Amerike i Meksika donelo nam je epopeje, memoare i optužbe pa i, zahvaljujući jezuitima iz Paraguaya, jedan teokratski esej koji je beskrajno zavodio maštu, jer taj esej dokazuje da se utopija otvara prema stvarnosti.
Veze Zapada sa Bliskim ili Dalekim Istokom mnogo su starije: dovoljno je spomenuti ekspediciju Aleksandra Velikoga Makedonskoga, stvaranje grčko-budističke umetnosti, kršćanske  ratove, zanimanje za mitskog popa Ivana, put svile, putovanje i knjigu Marka Pola, tursiko osvajanje Carigrada, što je oteralo prema Italiji vlasnike helenske kulture, a sv. Franju Ksaverskoga u Indiju, koja će ući u veliku poeziju preko Camoensove Luisiade. U drugoj polovini XVII veka Evropa naučno upoznaje islam, nešto malo Kinu i Indiju, koja će u idućem veku biti snažnije prisutna.
Pustolovni Descartes, koji rado, ali uljudno, prezire tuđa mišljenja, ipak nije propustio da u delu Discours de la methode izjavi: „Iako možda ima pametnih ljudi među Perzijcima i Kinezima, čini mi se ipak korisnije ravnati se prema onima s kojima moram živeti.“ Ta će ravnodušnost brzo nestati. Frangois Bernier, popularizator Gassendijeve filozofije, odlazi 1664. u Siriju i Egipat, a boraviće sve do 1668. u Indiji Velikog Mogula, gde postaje lekar Aureng-Zeba i odakle donosi perzijsku verziju Upanišada i dovoljno čarolija da bi raspalio La Fontainovu maštu. Chardin i Tavernier putuju Azijom uzduž i popreko, a osobito Perzijom. Antoine Galland objavljuje 1697. orijentalnu kolekciju Biblioteque orientale, bogat islamski inven­tar, što ga je D’Herbelot ostavio nedovršena, zatim još pre smrti Luja XIV remek delo klasicizma Hiljadu i jednu noć, prevedenu sa verzija koje je sam delomično sakupio za svojih putovanja. Plemeniti Perzijci i velikodušni Arapi dobili su tako lepu šansu.
La China illustrata, delo je nemačkoga jezuite Athanasea Kirchera, iz 1663. Zahvaljujuoi delu Lettres edifiantes izgrađuje se neka imaginarna domovina tolerancije, koja će protiv hrišćanstva uspostaviti rezultate napora misionara da prošire hrišćanstvo u Kini, taj „Filozofski Istok“ (Etiemble) za koji su se Voltaire (vidi Essai sur les moeurs) i mnogi njegovi savremenici pasionirano zainteresovali, manje za „couleur locale“ nego za ideje, i premda su počinjene mnoge greške u interpretaciji, opskrbio je filozofsku misao suptilnim oružjem i hranio sociološko ili etnološko razmišljanje jednoga Montesquiea.
Anquetil Duperon došao je u Indiju 1754, William Jones 1783. Iduće godine osnovano je u Indiji Bengalsko azijsko društvo, a 1875. Wilkins je objavio u Londonu prvi potpuni prevod s originala velikoga sanskritskoga teksta: Bhagavad-Gita. Autentična Indija ulazi u filozofsku i književnu igru Evrope. Kapitalno otkriće, gotovo tako važno kao što je bilo u XV i XVI veku otkriće grčko-latinske antike, očišćene od kršćanske presvlake; odatle naslov remek-dela Raymonda Schwaba: La Renaissance orientale (1950). Fridrich Schlegel izjavljuje 1800: „Najviši romantizam valja nam tražiti na Istoku.“ Herder, Goethe, Schopenhauer duboko su uzbuđeni tim otkrićem i smatraju da Michelet ima pravo kad u Nemačkoj vidi Indiju Zapada. Taj će lepi zanos preneti francuskim piscima (Lamartineu, Hugou, Lamenaisu) barun D’Eakstein. U dešifrovanju pisma i znakova (ne zaboravimo hieroglife) Englezi i Francuzi takmiče se s Nemcima.
U poglavlju o putovanjima treba na kraju dodati putovanja s područja mašte. To su: Utopija Thomasa Morea, Grad sunca T. Campanelle, Mesec i carstvo Sunca Cyranoa de Bergeraca, Salente Fenelonov, Cabetova Ikarija – i, ne zaboravimo, Swiftov Liliput te Voltaireov Sirius: snovi sklada, sloge i pravde kao ironični kontrapunkt zemaljske nesavršenosti.

ULOGA KOLEKTIVA

Delatnost čoveka pojedinca može biti značajna; delatnost skupa solidarnih ljudi još je znatnija. U skupini njihova privlačna moć i uticaj ima široko polje.
Neke zemlje tradicionalno vrše službu raskrsnica: Holandija, emporij Evrope, šalje Nemačkoj talijanski barok, ponekad ponajpre preko Francuske (Marinov Adone tiskan je u Parizu), što dokazuje da najkraći put nije preko Alpi; tolerantna nacija, Holandija, privlači Descartesa i janseniste nesigurne u Francuskoj, sočinijevce Italije i Poljske, Voltairea i Diderota, švajcarska je posrednik, i često filter s pomoću kojega Nemačka i Engleska (ova preko Ciriha) utiču na Francusku. Neki gradovi, u određenom trenutku, pokreću ili kataliziraju inostrane misli i dela: Lyon je prirodni posrednik između Italije i Francuske za renesanse; manje naravno, Rouen importuje ili štampa španske knjige za Corneilleove mladosti.

Setimo se uloge univerziteta koji su u doba specijalizacije (medicina u Salernu i Montpellieru, filozofija u Padovi, pravo u Bologni i Orleansu) mamili studente da putuju po Evropi. Leyden za doba baroka privlaći Šlezijce. Oko 1700. trebalo je putovati u Holandiju (to je učinio Anquetile Duperon), u pokrajinu Utrecht, ako je neko hteo učiti arapski ili perzijski. Pri kraju XVIII veka i na početku XIX College de France privlačio je one koji su hteli učiti jezilke Bliskog i Dalekog Istoka (za te je uostalom i osnovana Škola za istočnjačke jezike). Nemačka filozofija, filologija I istorija privukle su Benjamina Constanta i Charlesa de Villersa (student, a zatim profesor u Gottingenu), koji je želeo pobeći od francuske frivolnosti, kasnije J.J. Amperea, Ouineta i Micheleta. Još u srednjem veku pa sve do XVII  na obrežjima brda Saint-Genevieve, ili na obalama Seine, izgrađeni su za strance kolegiji: des Irlandais, des Ecossais, des Quatre Maisons. Tek kasnije su nastali univerzitetski gradovi gde se sastaju studenti celog sveta.

Ateljei i radionice štampara, knjižara i izdavaća (pre XIX veka teško ih je razlikovati) drugi su centri koji privlače: Erazmo Rotterdamski radi kao korektor kod Aldusa u Veneciji, Voltaire i Russeau imaju svoje izdavače u toj Holandiji, koje časopisi, slobodno objavljivani, osiguravaju na francuskom jeziku rasprostranjenost književnih dela i filozofskih misli. Ne tako davno knjižare i čitaonice bile su mesta mnogih sastanaka: književni salon Vieusseux u Firenci, gde su se sastajali talijanski i francuski liberali; rue de l’Odeon, između dva rata kod Adrienne Monier i njene susede i prijateljice Silvije Beach („Shakespeare and Co“), Gide, Larbaud, Claudel, Aragon, mogli su raspravljati sa Jamesom Joyceom i svim „Amerikancima u Parizu“, pesnicima (Ezra Pound), romanopiscima (Hemingway) i osnivačima revija (Eugene Jolas).
Ne smemo zanemariti ni javne biblioteke i privatne zbirke, posebno biblioteke koje organizuju izložbe, a ovekovećuju ih katalozi; tako su katalozi Nacionalne biblioteke u Parizu, Schillerova Nationalmuseuma u Marbachu na Neckaru priručnici, kao i Catalogo de la Exposicion de Bibliografia Hispanistica (Nacionalna biblioteka, Madrid 1957.) koji recenzuje hispanizam u celome svetu od početka XIX veka. Dodajmo: The Romantic Movement (London 1959; monumentalni katalog u izdanju The Arts Council of Great Britain) i Les Francais a Rome de la Renaissance au debut du Romantisme (Hotel Rohan, Pariz 1961). I Akademije su ponekad korisni prenosnici: Talijanska, na primer, za književnost XVI i XVII veka, Berlinska za Fridriha II, ima za Francuze istu privlačnost kao i Francuska akademija (direktor je Maupertuis); ona ceni „filozofiju“ tako kao što njena starija sestra i suparnica ortodoksnost; ona ima prednost da povezuje s Nemcima, koji uostalom pate od galomanije, i druge strance ne samo Francuze. U novije vreme kongresi i internacionalne institucije prilika su za plodne kontakte, ako i ne za važne odluke. Nećemo zaboraviti ni pozorišta(dramska i operna) i koncertne dvorane (Teatro Fenice u Veneciji, San Carlo u Napulju, milanska Scala, koje je Stendhal bio jedan od stupova, Mozarteum u Salzburgu, Vagnerijanska hala u Bayreuthu, moskovski Boljšoj balet, Covent Garden, Concertgebau u Amsterdamu) bilo da gostovanja dolaze k njima ili oni gostuju u inostranstvu. U tom smislu setimo se priredbe u Parizu 1827—1828 engleskih glumaca Kemblea i Harriet Smithson, za koje je celi Pariz imao Berliozove oči, te kako su izvanredno primili ruski balet Djagiljeva savremenici Jeana Cocteaua i Picassa; setimo se i uticaja što ga mogu imati godišnje priredbe Theatre des Nation. Osim toga dug boravak Louisa Jouveta i njegove kompanije u Južnoj Americi za drugoga svetskoga rata, turneja Comedie Frangaise i gala turneja Karsentyja dopuštaju inostranim amaterima da ostanu u kontaktu s klasičnim repertoarom ili da upoznaju savremena ostvarenja. U Nemačkoj XVII veku engleske pozorišne trupe upoznale su Nemce sa Shakespeareom, dok su ih mnoge francuske trupe upoznale s klasičnim pozorištem.
Prvenstvo po svom produbljenom delovanju treba da ostane rezervisano kozmopolitskim salonima. Već smo spomenuli salon Mme de Stael u Coppetu, kojega se sjaj odrazio na celu Evropu. Spomenimo još i stariji salon u Bernu, salon Julije Bondeli, pasionirane i učene žene, kojom se Wieland hteo oženiti i kojoj je Rousseau za njen esej o Novoj Heloisi rekao da ima „um muškarca i duh žene“ i koja se znala diviti delima mladoga Goethea. Kod nje su se sastajali eruditi, geografi, orijentalisti, te Vincenz Bernhard Tscharner, koji se družio s Edw. Youngom, Richardsonom i Louisom Racineom. U kontaktu dve kulture ona je volela jednu i drugu.

Na obalama Spreve Rahel Levin, supruga Varnhagena von Ensea, berlinskoga Dangeaua, primala je strance na proputovanju: uostalom prezirala je Mme de Stael i osvojila Astolpha de Custina.
Književnost i mondenost udruženi su na nekim prinčevskim dvorovima: u Weimaru, npr., kamo dolaze da se dive savetniku Goetheu. Nakon prvog svetskog rata kod mecena: u Beču zaslugom Berthe Zuckerkandel Bečani su upoznali ssvremeno francusko pozorište. Ona je izazvala preporod Molierova teatra. U Weimaru, grof Kessler primio je Gidea, a Maillolu dao znatnu financijsku pomoć; grof Etienne de Beauinont organizuje „Pariske večeri“ („Soirees de Paris“) blizu Ciriha, u Hottingenu, Lesezirkel, književno drušivo, izdaje reviju istoga naziva, prima ili objavljuje – hvala subvencijama braće Bodmer – Crocea, Pirandella, Sofficija, kao i B. Shawa, Conrada, Tagorea te Prousta, Valeryja i Saint-John Persea.

Skupine književnika bez mondenoga snobizma, ali sretno nadahnute književnim snobizmom, pridonele su upoznavanju istrainih autora: Klub Lichtfielda zagrijao se za Rousseaua, „Cenacle“ za romancero, skupina Bloomsburyja za ruski roman. Takvi su sastanci ponekad učinili čuvenim neke kafane, kao u naše vreme kafane bulevarda Saint Germain des Pres.
Napokon, onima koji žele i hoće da se upoznaju sa stranom književnošću sredstva nisu nikad, ili nisu uopšte, nedostajala, a danas manje nego ikad.

Izvor: Claude Pichois, Andre M. Rousseau, „Komparativna književnost“, Matica hrvatska, Zagreb, 1973.
izvor

Hodočašće bez kraja

Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača (Ibn Batuta, 1304-1369, najveći putnik islamskog sveta)

Ibn Batuta 1304-1369 (?) (Šams ad-Din Abu Abdullah Muhammad Ibn Abdullah Al Lawati Al Tanji Ibn Battuta) bio je i ostao najveći putnik svih vremena – poznat po počasnom nazivu Šams ad-Din, to jest tituli poštovanja koja se svojevremeno dodavala imenima učenih ljudi, posebno na islamskom Istoku, a koja znači „Sunce religije“.

Rodio se u berberskoj porodici u Tangeru (Maroko) za vreme vladavine Merinidskog Sultanata. Bio je sunitski učenjak i pravnik – povremeno i kadija. U istoriji je, ipak, ostao zapamćen kao neumorni i istraživač, koji je za nešto manje od trideset godina prešao oko 120.000 kilometara, ostavši do danas jedini poznati putnik u srednjem veku koji je obišao celokupni „Dar al-Islam“, što podrazumeva sve zemlje i vlade muslimanskog sveta iz tog „vakta i zemana“, ali i današnju Indiju, Maldive, Šri Lanku, Jugoistočnu Aziju i Kinu, čime je višestruko nadmašio svog prethodnika, bliskog savremenika i putnika Marka Pola. To je prostor na kome se danas nalaze 44 države.

Lik i delo Ibn Batute često se, sasvim pogrešno, naravno, upoređuje sa likom i delom mletačkog putnika i trgovca Marka Pola, za koga se tvrdi da je rođen na Korčuli, u to vreme u sastavu Mletačke Republike. Ibn Batuta je bio putnik, hodočasnik, istraživač, „globetrotter“, ambasador, pravnik i jedno vreme dvoranin kod sultana od Delhija. Kada govorimo o Ibn Batuti, govorimo o spiritualnom, intelektualnom i naučnom putovanju, neiscrpnoj životnoj energiji i radoznalosti koje ga do kraja nisu napustile – za razliku od Marka Pola, čiji su motivi bili znatno prizemniji i više „komercijalni“.

Ibn Batuta je većinu vremena putovao kopnenim putem, i, mada se veoma plašio plovidbe, pobedio je strah, jer njegov put je zahtevao i plovidbu nemirnim morima i okeanima. Pomorske etape će pokazati da su muslimani u to doba bili dominantni u pomorskoj trgovini (i ne samo trgovini) od Crvenog mora i Persijskog zaliva skoro do Indijskog okeana i Kineskog mora.


Nekoliko godina nakon povratka u Fez (1353), sultan Abu Inan Faris naređuje Batuti da svoje uspomene sa putovanja diktira u pero Ibn-Juzaiju, učenom čoveku i prinčevom sekretaru koga je upoznao u Granadi – tako je nastala i hronika Ibn Batutinog putovanja. Priče koje je zapisao Ibn Juzai i koje je obogatio i sopstvenim komentarima osnovni su izvor informacija o Batutinim avanturama. Naslov tog prvog rukopisa mogao bi se prevesti kao Dar onima koji promišljaju o čudima gradova i lepotama putovanja, ali se često naziva Rihla ili „Putovanja“. Bez obzira na očiglednu fikciju kada su mesta u pitanju, Rihla ipak pruža dokaz o postojanju nekih delova sveta u XIV veku.
Činjenica je, dakle da gotovo sve što se zna o Ibn Batutinom životu potiče iz jednog izvora – samog Ibn Batute (preko Ibn Juzaija).

O Ibn Batutinom životu nakon objavljivanja Rihle malo se zna. Moguće je da je bio postavljen za kadiju negde u Maroku. Nakon njegove smrti, knjiga je bila vekovima sakrivena od drugih, čak i u muslimanskom svetu. Nepravda je ispravljena u XIX veku, kada je knjiga ponovo otkrivena i prevedena na nekoliko evropskih jezika.

Ibn Batuta je prešao, za to vreme (ali i bilo koje drugo, sve do danas) ogromne razdaljine, nešto što pre Magelana nikome nije pošlo za rukom (Magelan je, ipak, bio moreplovac i nije putovao sam, već sa raznim ekspedicijama). Budući da je često putovao bez pratnje, doživljavao je i neprijatnosti – kao, kada je, na pučini, ispred Malabara (Indija ) bio napadnut i opljačkan – ali je, isto tako, budući da je bio sjajan filozof i vešt govornik, znao i da ubedi napadače da ga puste zdravog i čitavog, jer on je samo „običan putnik odan Bogu“, bez brige za sutra i bilo šta što bi moglo da mu se dogodi.
Smrt (i nestanak) Ibn Batute ostala je enigma sve do danas. U Tangeru, njegovom rodnom gradu, nalaze se brojni spomenici posvećeni velikom avanturisti, koji je, sasvim sigurno, bio i ostao najveći arapski, ali i svetski putnik.

Aerodrom u Tangeru takođe nosi ime velikog putnika koga Marokanci nazivaju „Ibn Batotua“.
Ibn Batuta je bio dobronamerni putnik i avanturista, vernik i, iznad svega, dobar čovek, koga se niko nije plašio, zbog čega su ga svi rado primali i gostili.

Konstantinopolj je ostao jedina etapa Ibn Batutinog putovanja, potpuno izvan muslimanskog sveta. Batuta je stigao na Bosfor u vreme unutrašnjeg raspada Vizantijskog Carstva, iscrpljenog u vojnom i finansijskom pogledu, zbog čestih ratova sa susedima i dvostrukog pritiska sa istoka i Balkana, kao i niza građanskih ratova i dinastičkih svađa koje su otvorile vrata turskoj i srpskoj ekspanziji. Bugarsko-srpsko neprijateljstvo ukrstilo se sa suparništvom koje je podelilo vizantijsku carsku kuću i omogućilo napredovanje Turaka u Maloj Aziji i Srba u Makedoniji. Bitka kod Velbužda (1330) bila je presudna u borbi za Makedoniju i stvorila je temelje srpskoj prevlasti koja je u velikoj meri oslabila Vizantiju i tako pomogla Turcima, koji su već bili na putu za Carigrad, u sve lakšim i bržim osvajanja u Maloj Aziji, sve do konačnog pada Carigrada 1453.godine.

Ibn Batuta je bio veoma iznenađen ljubaznošću i pažnjom koju su mu ukazali Vizantijci i car Andronik III, koji je primio velikog putnika u carskoj Velikoj palati. I pored gostoprimstva koje su mu ukazali hrišćani, Ibn Batuta je bio razočaran teškom sudbinom mladih, lepih i nevinih devojaka, koje su po običaju u istočnom hrišćanstvu bile osuđene na monaški život u manastirima. Na svom dugom putovanju, neumorni putnik Ibn Batuta uvek je nalazio dovoljno slobodnog vremena za lepe i mlade žene.Tadašnji zakon je dozvoljavao da se putnici ožene kada stignu u neku zemlju/mesto, ali i da ženu oteraju/ostave kada nastave putovanje. Neki izvori tvrde da je Ibn Batuta imao desetak žena i
 tri puta više konkubina.

U Ibn Batutinom kazivanju, mogu se sresti – nekad opširniji, ali najčešće smo informativni detalji vezani za običaje naroda i zemalja kroz koje je prolazio, a koji se odnose na navike u ishrani i specifičnosti određene kuhinje.

Govoreći o svom putovanju Zapadnom Afrikom, Ibn Batuta žalio se da su ga domaćini često služili kašom od prosa, sa vrlo malo meda i jogurta. Pominje da je, u toku putovanja, jeo kamilje meso, kao i da je menjao staklene perlice i so za proso, pirinač, mleko, piletinu, ribu, dinje i bundeve, kao i druge lokalne namirnice. Od jama (i slične hrane) bilo mu je loše.
Jednom prilikom, od nekog kralja je, kao poklon za dobrodošlicu, dobio tri vekne hleba i parče govedine prženo na ši maslacu (afrički karite maslac) i šuplju tikvu u kojoj je bio jogurt (ni ovim poklonom nije bio naočito zadovoljan).

Na jednom mestu, Ibn batuta opisuje plod baobaba, za koji kaže da je: „kao krastavac, kada je zreo, kora mu puca, a plod je nekako brašnjav; kuvaju ga i jedu, ali ga prodaju i na tržnicama“. Takođe priča i o biljci nalik grašku, koju su pržili, i koja je imala ukus sličan pasulju ali i mleli i pržili na ši maslacu (što, prema njegovim rečima, nije bilo dobro za bele muškarce).
Jedna anegdota beleži nešto što se desilo grupi posetilaca koji su došli da vide Sultana: „grupa..ljudi koji su jeli ljudska bića… U njihovoj zemlji postoji rudnik zlata. Sultan im je bio veoma zahvalan. Dao im je, u znak dobrodošlice, jednu robinju. Oni su je ubili i pojeli“.
Na svom putovanju nazad u Maroko, Ibn Batuta govori o Berberima koji žive na urmama i skakavcima.

izvor