Hodočašće bez kraja

Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača (Ibn Batuta, 1304-1369, najveći putnik islamskog sveta)

Ibn Batuta 1304-1369 (?) (Šams ad-Din Abu Abdullah Muhammad Ibn Abdullah Al Lawati Al Tanji Ibn Battuta) bio je i ostao najveći putnik svih vremena – poznat po počasnom nazivu Šams ad-Din, to jest tituli poštovanja koja se svojevremeno dodavala imenima učenih ljudi, posebno na islamskom Istoku, a koja znači „Sunce religije“.

Rodio se u berberskoj porodici u Tangeru (Maroko) za vreme vladavine Merinidskog Sultanata. Bio je sunitski učenjak i pravnik – povremeno i kadija. U istoriji je, ipak, ostao zapamćen kao neumorni i istraživač, koji je za nešto manje od trideset godina prešao oko 120.000 kilometara, ostavši do danas jedini poznati putnik u srednjem veku koji je obišao celokupni „Dar al-Islam“, što podrazumeva sve zemlje i vlade muslimanskog sveta iz tog „vakta i zemana“, ali i današnju Indiju, Maldive, Šri Lanku, Jugoistočnu Aziju i Kinu, čime je višestruko nadmašio svog prethodnika, bliskog savremenika i putnika Marka Pola. To je prostor na kome se danas nalaze 44 države.

Lik i delo Ibn Batute često se, sasvim pogrešno, naravno, upoređuje sa likom i delom mletačkog putnika i trgovca Marka Pola, za koga se tvrdi da je rođen na Korčuli, u to vreme u sastavu Mletačke Republike. Ibn Batuta je bio putnik, hodočasnik, istraživač, „globetrotter“, ambasador, pravnik i jedno vreme dvoranin kod sultana od Delhija. Kada govorimo o Ibn Batuti, govorimo o spiritualnom, intelektualnom i naučnom putovanju, neiscrpnoj životnoj energiji i radoznalosti koje ga do kraja nisu napustile – za razliku od Marka Pola, čiji su motivi bili znatno prizemniji i više „komercijalni“.

Ibn Batuta je većinu vremena putovao kopnenim putem, i, mada se veoma plašio plovidbe, pobedio je strah, jer njegov put je zahtevao i plovidbu nemirnim morima i okeanima. Pomorske etape će pokazati da su muslimani u to doba bili dominantni u pomorskoj trgovini (i ne samo trgovini) od Crvenog mora i Persijskog zaliva skoro do Indijskog okeana i Kineskog mora.


Nekoliko godina nakon povratka u Fez (1353), sultan Abu Inan Faris naređuje Batuti da svoje uspomene sa putovanja diktira u pero Ibn-Juzaiju, učenom čoveku i prinčevom sekretaru koga je upoznao u Granadi – tako je nastala i hronika Ibn Batutinog putovanja. Priče koje je zapisao Ibn Juzai i koje je obogatio i sopstvenim komentarima osnovni su izvor informacija o Batutinim avanturama. Naslov tog prvog rukopisa mogao bi se prevesti kao Dar onima koji promišljaju o čudima gradova i lepotama putovanja, ali se često naziva Rihla ili „Putovanja“. Bez obzira na očiglednu fikciju kada su mesta u pitanju, Rihla ipak pruža dokaz o postojanju nekih delova sveta u XIV veku.
Činjenica je, dakle da gotovo sve što se zna o Ibn Batutinom životu potiče iz jednog izvora – samog Ibn Batute (preko Ibn Juzaija).

O Ibn Batutinom životu nakon objavljivanja Rihle malo se zna. Moguće je da je bio postavljen za kadiju negde u Maroku. Nakon njegove smrti, knjiga je bila vekovima sakrivena od drugih, čak i u muslimanskom svetu. Nepravda je ispravljena u XIX veku, kada je knjiga ponovo otkrivena i prevedena na nekoliko evropskih jezika.

Ibn Batuta je prešao, za to vreme (ali i bilo koje drugo, sve do danas) ogromne razdaljine, nešto što pre Magelana nikome nije pošlo za rukom (Magelan je, ipak, bio moreplovac i nije putovao sam, već sa raznim ekspedicijama). Budući da je često putovao bez pratnje, doživljavao je i neprijatnosti – kao, kada je, na pučini, ispred Malabara (Indija ) bio napadnut i opljačkan – ali je, isto tako, budući da je bio sjajan filozof i vešt govornik, znao i da ubedi napadače da ga puste zdravog i čitavog, jer on je samo „običan putnik odan Bogu“, bez brige za sutra i bilo šta što bi moglo da mu se dogodi.
Smrt (i nestanak) Ibn Batute ostala je enigma sve do danas. U Tangeru, njegovom rodnom gradu, nalaze se brojni spomenici posvećeni velikom avanturisti, koji je, sasvim sigurno, bio i ostao najveći arapski, ali i svetski putnik.

Aerodrom u Tangeru takođe nosi ime velikog putnika koga Marokanci nazivaju „Ibn Batotua“.
Ibn Batuta je bio dobronamerni putnik i avanturista, vernik i, iznad svega, dobar čovek, koga se niko nije plašio, zbog čega su ga svi rado primali i gostili.

Konstantinopolj je ostao jedina etapa Ibn Batutinog putovanja, potpuno izvan muslimanskog sveta. Batuta je stigao na Bosfor u vreme unutrašnjeg raspada Vizantijskog Carstva, iscrpljenog u vojnom i finansijskom pogledu, zbog čestih ratova sa susedima i dvostrukog pritiska sa istoka i Balkana, kao i niza građanskih ratova i dinastičkih svađa koje su otvorile vrata turskoj i srpskoj ekspanziji. Bugarsko-srpsko neprijateljstvo ukrstilo se sa suparništvom koje je podelilo vizantijsku carsku kuću i omogućilo napredovanje Turaka u Maloj Aziji i Srba u Makedoniji. Bitka kod Velbužda (1330) bila je presudna u borbi za Makedoniju i stvorila je temelje srpskoj prevlasti koja je u velikoj meri oslabila Vizantiju i tako pomogla Turcima, koji su već bili na putu za Carigrad, u sve lakšim i bržim osvajanja u Maloj Aziji, sve do konačnog pada Carigrada 1453.godine.

Ibn Batuta je bio veoma iznenađen ljubaznošću i pažnjom koju su mu ukazali Vizantijci i car Andronik III, koji je primio velikog putnika u carskoj Velikoj palati. I pored gostoprimstva koje su mu ukazali hrišćani, Ibn Batuta je bio razočaran teškom sudbinom mladih, lepih i nevinih devojaka, koje su po običaju u istočnom hrišćanstvu bile osuđene na monaški život u manastirima. Na svom dugom putovanju, neumorni putnik Ibn Batuta uvek je nalazio dovoljno slobodnog vremena za lepe i mlade žene.Tadašnji zakon je dozvoljavao da se putnici ožene kada stignu u neku zemlju/mesto, ali i da ženu oteraju/ostave kada nastave putovanje. Neki izvori tvrde da je Ibn Batuta imao desetak žena i
 tri puta više konkubina.

U Ibn Batutinom kazivanju, mogu se sresti – nekad opširniji, ali najčešće smo informativni detalji vezani za običaje naroda i zemalja kroz koje je prolazio, a koji se odnose na navike u ishrani i specifičnosti određene kuhinje.

Govoreći o svom putovanju Zapadnom Afrikom, Ibn Batuta žalio se da su ga domaćini često služili kašom od prosa, sa vrlo malo meda i jogurta. Pominje da je, u toku putovanja, jeo kamilje meso, kao i da je menjao staklene perlice i so za proso, pirinač, mleko, piletinu, ribu, dinje i bundeve, kao i druge lokalne namirnice. Od jama (i slične hrane) bilo mu je loše.
Jednom prilikom, od nekog kralja je, kao poklon za dobrodošlicu, dobio tri vekne hleba i parče govedine prženo na ši maslacu (afrički karite maslac) i šuplju tikvu u kojoj je bio jogurt (ni ovim poklonom nije bio naočito zadovoljan).

Na jednom mestu, Ibn batuta opisuje plod baobaba, za koji kaže da je: „kao krastavac, kada je zreo, kora mu puca, a plod je nekako brašnjav; kuvaju ga i jedu, ali ga prodaju i na tržnicama“. Takođe priča i o biljci nalik grašku, koju su pržili, i koja je imala ukus sličan pasulju ali i mleli i pržili na ši maslacu (što, prema njegovim rečima, nije bilo dobro za bele muškarce).
Jedna anegdota beleži nešto što se desilo grupi posetilaca koji su došli da vide Sultana: „grupa..ljudi koji su jeli ljudska bića… U njihovoj zemlji postoji rudnik zlata. Sultan im je bio veoma zahvalan. Dao im je, u znak dobrodošlice, jednu robinju. Oni su je ubili i pojeli“.
Na svom putovanju nazad u Maroko, Ibn Batuta govori o Berberima koji žive na urmama i skakavcima.

izvor