Alea: zanimljivi tekstovi

Приказивање постова са ознаком zanimljivi tekstovi. Прикажи све постове

2. 7. 2024.

Zanimljivosti - iz sveta umetnosti

ZANIMLJIVOSTI

8. 11. 2019.

Knjiga koja me je promenila: Autostoperski vodič kroz galaksiju

Ili: kako me je Daglas Adams naučio šta su satira, ekonomija, pa čak i Vogoni

Kada sam bio dete, naučna fantastika je bila ozbiljna stvar a Daglas Adams (Douglas Adams) nam je svima pokazao da, uz svu ozbiljnost, ona može biti i duhovita. Daglas je, uz sve to, u svoj Galaktički vodič za autostopere ubacio i nešto što je posebno bitno za nas, ekonomiste, piše za Gardijan Ha-Džun Čeng (Ha-Joon Chang) profesor ekonomije na Univerzitetu u Kembridžu i autor knjiga “23 Stvari koje vam nisu rekli o kapitalizmu” (23 Things They Don’t Tell You About Capitalism), i “Ekonomija: vodič za upotrebu” (Economics: the User’s Guide)

Postoje knjige, piše Čeng, za koje na neki volšeban način znate da će vas, čak i pre nego što ih pročitate, promeniti iz temelja. Postoje knjige koje čitate upravo iz razloga jer želite da vas promene. Autostoperski vodič kroz galaksiju, međutim, nije pripadao ovoj kategoriji. U stvari, H2G2 (kako pleme poklonika Daglasa Adamsa zove ovu knjigu) bila je posebna jer nisam očekivao da će imati bilo kakvog uticaja na mene, a kamoli tako trajno i “do koske”. Čak se i ne sećam tačno kada sam je pročitao, osim da je to bilo tokom prvih nekoliko godina po mojem dolasku u Veliku Britaniju u koju sam, kao student, stigao 1986. Jedino čega se sećam je da sam bio zaintrigiran opisom knjige, kao “naučno-fantastične komedije (SF)”.

Postao sam ljubitelj SF-a još sa 10 ili 11 godina, kad sam počeo da proždirem sve do čega sam uspevao da se dokopam u prilično oskudnom izboru knjiga iz ovog žanra (često uprošćenom i obeleženom kao “dečija izdanja”), svega što je tokom 1970-ih i 80-ih bilo dostupno u Koreji. SF je tada bila ozbiljna stvar: intergalaktički ratovi i imperijalizam (Skylark), tehnološka antiutopija (Brave New World), post-apokaliptički svetovi (Na plaži – On the Beach, Day of the Triffids)… SF, kako sam osećao, nije trebalo da bude komičan.

Ali, ispostavilo se da je H2G2 bilo nešto najsmešnije što sam ikada pročitao. Ne samo što je bila smešna, već je bila i potpuno izvan mog mentalnog univerzuma: depresivni robot koji spašava živote protagonista iz romana udarcem zapodevši razgovor s glavnim računarom iz neprijateljskog svemirskog broda, da bi ga, sasvim nenamerno, bacio u depresiju a onda naveo i na samoubistvo; Predsednik Međugalaktičkog saveta lepih umetnosti koji preživljava “najgoru kosmičku poeziju i recitovanje” glodanjem sopstvene noge; a naslov treće knjige izmišljenog pisca “Ulona Kolufida” (Oolon Colluphid) glasi “Ko je, uostalom, ta osoba zvana Bog?”

Ali ono što me još više fascinira je to kako je H2G2 plasirao svoj neobični smisao za humor, uz satirične osvrte na domet svetske industrijalizacije, postavljajući ozbiljna pitanja kroz laku i “neobaveznu” formu. Centralna priča, o odnosu između miševa i ljudi (ne bih da kvarim zabavu svima onima koji Vodič još uvek nisu pročitali) satirički pristupa čovečanstvu koje je bolno (samo)uvereno u sopstvenu briljantnost.

Dokaz protiv postojanja Boga neponovljivo je izložen na primeru “Vavilonske ribe” (Babel Fish), jednoj nadasve lucidnoj sofisteriji kojom se ismevaju versko-filozofske rasprave. Opisujući Vogone kao rasu koja “ni svoje bake neće spasti od sigurne smrti bez naloga potpisanih u tri primerka, poslatih, dobijenih nazad, obaveštenja, izgubljenih, nađenih, tretiranih kao predmet javne rasprave, ponovo izgubljenih, i, konačno, sahranjenih u mekom tresetištu na tri meseca da bi se potom reciklirali kao – upaljači”, predstavlja savršenu formu ismevanja birokratije. Pasaž u kojem Artur Dent i Ford Prefekt (Arthur Dent, Ford Prefect) procede kroz zube presnu laž, naime, prazne reči hvale na račun vogonske poezije, ne bi li ovim foliranjem spasli svoje živote, predstavlja jednu od neponovljivih humoreski u oblasti književne kritike.

A jedino je duhoviti genije zvani Daglas Adams mogao da se istovremeno podsmehne dvema stvarima koje niko drugi ne bi ni pomislio da sjedini: britanski sindikalizam iz epohe 1970-ih i egzistencijalističku filozofiju; dva člana sindikata filozofa, naime, “zahtevaju “strogo definisane oblasti sumnje i neizvesnosti.”

Kao ekonomistu, ono što me je posebno ushitilo bila su Adamsova izlaganja ekonomskih teorija. Priča o ljudima koji troše vrtoglave sume novca kako bi kupili “testise Antareanskog kanarinca” čiji je ukus odvratan, a sve samo zato što “veoma bogati idioti žele da impresioniraju druge, takođe veoma bogate idiote”, jeste prerada ideja poznatog američkog ekonomiste iz 19. veka, Torstejna Veblena (Thorstein Veblen) i njegove teorije o upadljivom (tj. ekstravagantnom) trošenju novca. U toku je i divlje profitabilni biznis proizvodnje novih planeta namenjenih superbogatima. Ove planete, namenjene životu i stanovanju imućnih, “proizvodile” su se na jednoj staroj planeti, sve dok ona sama nije bila prisiljena da zapadne u stanje hibernacije za narednih 5 miliona godina ”jer je njihov uspeh učinio da svi ostali osiromaše, uništavajući na taj način i sopstveno tržište”. Adams je na izuzetno vispren i duhovit način opisao teoriju nedovoljne potrošnje, koja je bila popularna u 19. veku. Ova teorija je, zapravo, postala daleko relevantnija otkad je Adams objavio H2G2, što je uporedo išlo s porastom nejednakosti, koja je u mnogim društvima narasla do šokantnog nivoa.

Dakle, bilo je toga još. Mnoge su me knjige promenile: Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa. To je učinilo i delo kineskog filozofa i taoiste Čuang-Cea, koji me je naučio kako ne postoji samo jedan način razumevanja sveta. Gaekji (Strana Zemlja), delo Južnokoreanca Hvang Sok-Jonga (Seok-Young Hwang) je neponovljiva zbirka od 11 kratkih priča koja mi je pokazala pravu stranu ekonomskog čuda moje zemlje. Američki politički ekonomista i nobelovac Herbert Sajmon je napisao za mene takođe presudno delo, “Razlozi ljudskog delanja” (Reasons in Human Affairs), koja je suštinski transformisala moj nekadašnji način razmišljanja o ljudskoj racionalnosti, organizaciji i institucijama – a, zapravo, i moje ekonomske poglede i stavove. Ipak, od svih navedenih, H2G2 me nagnala da shvatim kako se o ozbiljnim stvarima ne mora pričati u mračnom tonu i na dramatičan način. Galaktički vodič za autostopere me je naučio da zabavan prikaz stvari može biti najefikasniji način iskazivanja kritike dominantnih struktura moći i mitova koji je podržavaju. Duhovitost Adamsovog Vodiča me je oslobodila teatralnosti i pathosa negativnih emocija.

Ha-Joon Chang,
The Guardian

Daglas Adams, odlomci iz romana

14. 3. 2018.

Žorž Perek u Beogradu

" Seti se da moje izlečenje počinje onog dana kada sam seo u voz za Beograd“, piše Žorž Perek svom prijatelju Žaku Ledereru 1957. godine.

Perek je u to vreme dvadesetjednogodišnji student istorije i želi da postane pisac. Usamljen je i bez novca, polazi mu za rukom da napiše tek nekoliko tekstova i prikaza, među kojima i o Andrićevom romanu „Na Drini ćuprija“ i knjizi Milovana Đilasa „Besudna zemlja“. Vodi boemski život i druži se sa srpskim slikarima i intelektualcima koji se okupljaju u kafeima „Selekt“ i „Dom“ na Monparnasu.

Među njima su Mladen Srbinović, Stojan Ćelić, Zoran Petrović, Žarko Vidović i Milka Čanak, slikari i istoričari umetnosti.

Perek će na književnu slavu sačekati još neko vreme, ali će se upornost isplatiti – već prvi roman, „Stvari“, iz 1965. godine, dobio je značajnu književnu nagradu Renodo.

Uslediće „Iščeznuće“ i „Povratnici“, u kojima eksperimentiše sa jezikom (u prvom koristi reči bez slova e, u drugom samo reči koje ga sadrže). Njegov najuspeliji roman, „Život, uputstvo za upotrebu“, u kome dolazi do izražaja njegova opsesija formalnim izazovima, smatra se jednim od najvažnijih primera postmodernizma.

Kakvu je ulogu odigrao Beograd u Perekovom životu? U njemu se odvija radnja njegovog prvog romana „Sarajevski atentat“. Ovaj rukopis su izdavači odbili i dugo se verovalo da je izgubljen. Šezdeset godina kasnije Perekov roman izlazi na srpskom, godinu dana nakon što je objavljen u Francuskoj. To je prilika da upoznamo jednog od najznačajnijih francuskih pisca 20. veka u nastajanju, u trenutku kada prolazi kroz stvaralačku krizu, nesiguran u svoj književni dar.

Ali o kakvom izlečenju se radi? „Hoću da budem muškarac”, piše Perek u pismu iz 1956. godine. „Toliko sam patio što sam ’sin’”, ispoveda se Ledereru. Njegov unutrašnji svet razdire usamljenost, seksualna i stvaralačka inhibicija, želja da se dokaže. Teškoće sa kojima se suočava kao mladić vezane su za smrt njegovih roditelja, poljskih Jevreja koji su ubijeni u ratu. Odlazak u Jugoslaviju je test muškosti, ključna etapa njegovog sentimentalnog vaspitanja. Floberov uticaj nije daleko.

Perek u Beogradu traga za Milom koju je upoznao u Parizu, želi da je osvoji i preotme od Branka, koji je neka vrsta očinske figure. Autobiografski je, kao i u kasnijim Perekovim delima, materijal od koga oblikuje fikciju. Srbi sa kojima se družio u Parizu postaju likovi u psihološkom trileru sa ljubavnim zapletom. Perekov biograf, Britanac Dejvid Belos, sreo ih je u Beogradu dok je radio na knjizi o piščevom životu. Mila je Milka Čanak-Medić, istoričar arhitekture, a Branko je Žarko Vidović, njen kolega, koji je u to vreme bio tridesetpetogodišnji profesor istorije umetnosti.

Perek se predaje lutanju po Beogradu, po kafanama i mestima poput „Lovca“, „Proleća“ i „Bezistana“ na kojima može da sretne Milu i prijatelje. Šeta po Kalemegdanu, Dedinju, Topčideru, duž Save, Terazija, Knez Mihailove i Topličinog venca, gde Mila stanuje. Konture grada su šture, ali je uhvaćena izvesna atmosfera, natopljena rakijom („u nedostatku opijuma ili hašiša“), frenetična poput muzike Majlsa Dejvisa iz „Lifta za gubilište“ koji se pojavio iste godine. U romanu ljubavnici slušaju Bili Holidej. U lutanjima ga prati Sreten, odnosno Mladen Srbinović. Avgusta 1957. godine u pismu prijatelju Perek piše: „U Beogradu je Mladen naslikao moj portret: sada sam slavan“.

Mila mu izmiče, intrigira ga zato što mu je nedokučiva. Ubrzo je jasno da je pravi predmet potrage on sam, da ga pokreće narcistička i očajnička želja da se potvrdi. Stil je loš, rečenice se ponavljaju, tekst podseća na školski rad. Zaplet kao u krimi romanima jednako je nevešt – atentat na Franca Ferdinanda se uvodi kao paralelni tok neostvarenoj tajnoj nameri o ubistvu suparnika koga sreće u Sarajevu. Ovo povezivanje dva različita vremena u celinu je postupak koji će kasnije često koristiti u romanima. Sama epizoda sarajevskog atentata je zanimljiva jer Perek kao istoričar ulazi u detalje suđenja Gavrilu Principu i drugim učesnicima zavere, ne krijući zanos njihovim činom kojim su „dokazali, po cenu života, da žele da žive slobodni“. Prema svedočenju Perekovog biografa, Žarko Vidović je upoznao pisca sa Vasom Čubrilovićem, poslednjim preživelim učesnikom 1914, koji je tada bio ministar poljoprivrede.

Ako Vidović više ne može da svedoči o poznanstvu sa Perekom, Milka Čanak-Medić nije krila iznenađenje kada se prvi put srela sa tekstom „Sarajevskog atentata” koji smo joj odneli pre nego što će izaći iz štampe. Događaji koje Perek opisuje odigrali su se pre tačno šezdeset godina, ali se dobro seća tog vremena kada je kao stručnjak u Jugoslovenskom institutu za zaštitu spomenika kulture dobila stipendiju i otišla na studijski boravak u Pariz. Tamo su se upoznali. Perek je bio sedam godina mlađi od nje.

„Bio je balavac, a ja ozbiljan stručnjak“, kaže s tonom negodovanja. „Jako dobro se sećam te epizode. Perek se družio sa grupom intelektualaca i umetnika, među kojima je bio i Žarko Vidović, fin intelektualac, jako obrazovan. Držao se po strani, tek me je poslednjeg dana pozvao u obilazak grada. Iznenadila sam se kada je potom došao u Beograd“, seća je Milka Čanak-Medić, koja je u to vreme imala 28 godina.

Lik Mile nije je ostavio ravnodušnom. „U pitanju je literarna obrada, ali je u stvarnosti sve bilo drugačije. U Beogradu smo se videli svega tri puta. Sve je bilo bizarno kod njega, u njegovim postupcima. Bio je nasilan i da bih izbegla susrete s njim odselila sam se kod sestre. Ta epizoda mi je bila mučna. Više se nikada nismo sreli”, kaže danas Milka Čanak-Medić, koju stručna javnost zna po naučnom radu iz oblasti istorije arhitekture i zaštite spomenika.

„Sarajevski atentat” je uvršćen u sabrana dela Žorža Pereka, iako se poznavaoci njegovog opusa slažu da se u ovom početničkom romanu mogu pronaći tek nagoveštaji budućeg velikog pisca. Perek ga je napisao za nekoliko nedelja po povratku iz Beograda, koji mu je pomogao da se „izleči“ kao pisac.

izvor ; Politika

6. 10. 2017.

Katja Man, žena Tomasa Mana

.....OKRUŽUJE ME SJAJ. Ništa se ne može porediti sa mojom srećom. Oženjen sam, imam izuzetno lepu mladu ženu, pravu princezu, ako mi verujete. Njen otac je profesor na kraljevskom Univerzitetu a ona sama položila je maturu, ali zbog toga nije sa visine gledala na mene. Imamo dvoje dece..." Tako je pisao Tomas Man kada je imao trideset dve godine; bilo je to 1907. Dve godine ranije oženio se Katjom Pringshajm, kćerkom Alfreda Pringshajma, koji je bio profesor matematike na Univerzitetu u Minhenu. To je bila bogata porodica. Imali su kuću u Minhenu koja se smatrala kulturnim centrom grada.

.....Već kao tridesetogodišnjak gradio je dve kuće, kuću za odmor u Bad Telcu i veliku vilu u MInhenu. Mnogo kasnije Katja je pričala o finansijskim problemima u vreme gradjenja kuća: "Moj muž nikada nije tražio avans od svojih izdavača. On je govorio da ga to opterećuje i nije to želeo. Zbog problema oko kuće za odmor, neko vreme se ustručavao, ali je ipak morao da od izdavača Sami Fiera traži nešto novca unapred. Rekao mi je da se odlučio da traži od Fiera novac i da mu je napisao jedno poduže pismo u kome je objašnjavao da smo na kući imali više troškova nego što smo predvideli, ali da će uskoro izaći iz štampe "Kraljevo visočanstvo" i da on (mislio je na Fiera) pregovara sa nekim izdavačima iz inostranstva i da se nada dobrim prihodima. Sve u svemu, bilo bi mu veoma drago ako bi Fier mogao da mu ispalti unapred tri hiljade maraka. Izdavač mu je odmah odgovorio da se slaže i dodao da se radi verovatno o pogrešno navedenoj sumi i da mu šalje trideset hiljada maraka. Nije mogao da zamisli da autor sa takvim ugledom piše tako dugo pismo pravdajući se i izvinjavajući zbog sume od tri hiljade maraka.

DREISSIGER Gerhard Prause

Nikada nećete uspeti da ih nahranite

Katja Man, žena Tomasa Mana imala je trideset godina kada je finansijski položaj njenog muža pred kraj četvrte decenije života bio tako dobar da mu je izdavač umesto traženih tri hiljade maraka avansa isplatio trideset hiljada, što je u ono vreme bila velika suma. Katja je rodjena u Minhenu 1883 i imala je izuzetno srećno detinjstvo i mladost.

Kada je imala dvadeset godina, zaprosio ju je osam godina stariji Tomas Man a ona mu je odgovorila da se ne poznaju dovoljno. Kasnije, u dubokoj starosti, pričala je o tom remenu: „Imala sam dvadeset godina i osećala sam se veoma dobro, veselo i zadovoljno sa svim što me je okruživalo; studije, moja braća, teniski klub i uopšte život mi je bio tako udoban da nisam videla razloga da sve to napustim i udam se.“

Deset godina kasnije gledala je na sve to drugim očima:

„...Pošto sam se ipak tada udala, uskoro je došlo na svet prvo dete, pa drugo, pa treće i četvrto. Sa studijama je bilo svršeno.“ Počela je da studira prirodne nauke i to oblast rendgenske ekspertize mentalne fizike i kod svog oca infinitezimalni, integralni i diferencijalni račun, kao i teoriju funkcije. Imala je dvadeset sedam godina kada je shvatila da nije talentovana za ove oblasti.

U tridesetoj godini Katja Man se razbolela i to je ostavilo više traga u literaturi nego u njihovom prodičnom životu.

Ona je kasnije u svojim „Nenapisanim memoarima“ objasnila da joj je tuberkuloza koja je verovatno već duže vremena tinjala, zahvatila vrhove plućnih krila. Morala je više puta da ide u vazdušne banje. Od marta do septembra 1912. boravila je u Davosu, sledeće godine nekoliko meseci u Meranu i Arosi, četiri godine kasnije ponovo u Davosu.

„Moj muž me je u leto 1912. posetio u Davosu. bio je zadivljen prirodom i svim onim što sam ja ispričala i odlučio je da napiše jednu novelu koja bi se mogla izvoditi kao vodvilj i koja je bila suprotnost novele „Smrt u Veneciji“. Umesto te novele, nastao je roman „Čarobni breg“.

Jednom, u Davosu, Tomas Man je tražio da i njega pregledaju. Lekar mu je rekao: „Imate ovde jedno mesto u plućima i bilo bi dobro da ostanete pola godina sa svojom ženom“. „Moj muž“, pričala je Katja dalje „odmah je pisao našem porodičnom lekaru i ovaj mu je odgovorio da on ne bi bio prvi kome su u Davosu našli „bolesno mesto“ i da bi bilo najbolje da se odmah vrati kući jer on nema šta da traži u Davosu. Sem svog zdravlja i boravka po sanatorijumima,

Katja je imala i druge probleme izazvane Prvim svetskim ratom. Najteže je bilo nahraniti porodicu. Ona je o tom vremenu zapisala: „U Prvom svetskom ratu bilo je teško donekle nahraniti porodicu sa četvoro odrasle dece. Nekada sam po ceo dan kružila biciklom kroz Minhen da ih nadjem i kupim nešto za hranu. Mi nismo hteli da kupujemo na crnoj berzi. Ali na kraju je postalo nemoguće nabaviti hranu. Stalno smo imali razne ponude da kupimo hranu na crnoj berzi. Jednog dana došao je jedan mladić od jedva sedamnaest godina i rekao da može da mi nabavi sve što mi treba. Naravno, pristala sam i tako nam je povremeno donosio buter ili jaja. Tada sam rodila moju mladju kćerku i sledeće godine očekivala sam sina. On me je vrlo strogo pogledao i rekao: „Šta, zar opet, njih nikada nećete ishraniti.“

Katja Man nije brinula samo o deci i kući već je morala da vodi računa da njen muž ne bude ometan u svom svakodnevnom radu. To nije uvek bilo lako i često je predstavljalo pravu muku, nerviranje i svadje jer je preosetljivi pisac zabaležio u svoj dnevnik da uglavnom loše spava i da mu sve smeta.

Tridesetog marta 1919. zabeležio je: „Posle ručka sukobi sa K., krivica na obe strane. Ometala me je kada sam umoran zadremao u stolici i ja sam na to besno reagovao. Spavao sam. Za vreme popodnevnog čaja izgleda da smo stvari izgladili.“ Dva dana skasnije napravio je scenu za doručkom zbog velike potrošnje butra. Očekivao je da porodica u to vreme velikih nestašica hrane još više štedi. Katja je bila tada u devetom mesecu i očekivala je rodjenje sina Mihaela. Ona je situaciju videla drugačije.

Tomas Man nije štedeo na svojim ličnim potrebama. Dva dana pre toga zapisao je u svom dnevniku „Iz Frankfurta mi je stigla porudžbina od trista cigareta po ceni od 273 marke.“ U nasatavku se kaje što je kritikovao porodicu zbog velike potrošnje butera i slučaj naziva „preteranim i za kajanje“. Zbog sebe, a i nih koji će jednom čitati njegov dnevnik, dodaje objašnjenje: „Takve se stvari dogadjaju uvek kada sam premoren, iscrpljen i samim tim i razdražljiv“.

„Loše ljudsko ponašanje ima uvek psihičke uzroke; ako je čovek svestan toga, to bi trebalo da mu pomogne da se koriguje i uzdrži. Ali, u odlučujućem trenutku, blokira se prisustvo duha...“.

Zbog tog „smanjenog prisustva duha“ patila je tridesetogodišnja Katja a i deca. U stvari, deca najviše. Posle takvih napada, kao što se dogodilo 12. aprila 1919., on bi zapisao: „Bes i svadja zbog dece. Klaus neprestano jede, pet minuta posle izričite zabrane, tako da sam ga u besu grubo udario. Erika je juče uzela Katjino zlatno nalivpero i odnela u školu i izgubila ga. Nerviranje.“

Tog dana poslednji redovi u dnevniku odnose se na Katju: „Od juče Katja spava na drugom spratu. Nadam se da će se uskoro i srećno vratiti dole.“ Dvadeset i prvog aprila zapisao je u dnevnik: „U šest sati su me probudili koraci na spratu. Počeo je porodjaj. Počelo je već posle ponoći. Od jutros je tu i Kehenberg. Ponovo sam legao i u sedam sati ponovo ustao. Bolovi su učestali tako da je do osam sati Katja trebalo da se porodi. Tek oko jedanaest došao je i lekar, dao je injekciju i konstatovao da sporo napreduje. Bolovi pri otvaranju bili su jaki. Katja je mnogo patila. Tek posle ručka bilo je završeno, rodio se zdrav dečak.“

Bilo je to šesto i poslednje dete. Katja je imala tada trideset i šest godina. Bila su teška vremena posle Prvog svetskog rata. Skoro pola veka posle toga ona se prisećala: „U to vreme postojalo je naredjenje o primanju stanara. Mi smo imali petoro dece i morali smo da primimo stanara u kuću. Godinu dana posle toga došlo je i šesto dete na svet. Otišla sam u opštinu da zahtevam da nam isele stanara jer smo dobili bebu. Službenik mi je odgovorio „Nemate prava na to.“

Ona, koja je ceo život podredila muževljevom rasporedu i za koju je i on sam tvrdio da bez njene podrške ne bi ni bio uspešan, na sve to samo je skromno dodala: „Takvi su bili moji doživljaji.“

Gerhard Prause "DREISSIGER"

gebrauchtes Buch – Prause, Gerhard – Dreissiger

31. 3. 2016.

Karma - Tolstojeva priča

Nema Boga za onoga ko ne zna da ga nosi u sebi - tvrdi Lav Tolstoj potencirajući Božju zapovest - Ne ubij! - ukazujući da je ubistvo uvek ubistvo i da ga niko ne može opravdati nacijom, religijom ili bilo kojim drugim uverenjem, jer je za Tolstoja Istina iznad svega i pre svega.

Zbog širine filosofske misli, sinod pravoslavne crkve grofa Lava Tolstoja 22. februara 1901. godine proglašava za jeretika i izopštava ga iz reda vernika. Braneći se Tolstoj kaže:

- Počeo sam od toga što sam zavoleo svoju pravoslavnu veru više od svog spokojstva; zatim sam zavoleo hrišćanstvo više od svoje crkve, a sada pak volim istinu najviše od svega. Sve do sada je za mene istina isto što i hrišćanstvo u mom poimanju – iznad svega i pre svega!

KARMA

(tekst je napisan 1894. i objavljen iste godine u br. 12 časopisa "Severni vesnik")

Napomena L. N. Tolstoja:

Karma je budističko verovanje da su osnovne karakterne crte i čitava sudbina svakog čoveka posledica njegovih postupaka u prošlim životima, te da dobro i/ili zlo u svačijem budućem životu zavise od uloženog ličnog napora da se zlo izbegne i da se čine dobra dela u tekućem životu.

Šaljem Vam budističku priču "Karma", a prevod je moj!. Ova priča mi se mnogo dopala zbog njene naivnosti, ali i zbog njene dubine. Naročito se, vrlo dobro objašnjava jednostavna istina, koju u poslednje vreme na sve načine i svekoliko pokušavaju da uguše, da se od zla spašavamo i da bogatstvo stičemo jedino svojim postupcima, te da ne postoji nikakva druga oruđa, koja mogu zameniti naše lične napore, usmerene ka ličnom, odnosno opštem bogatstvu i blagostanju.

Objašnjenje je izuzetno dobro, zato što postaje jasno, da je bogatstvo pojedinca pravo bogatstvo samo onda, kada je sveopšte. Jer, čim je razbojnik, koji je izašao iz pakla poželeo bogatstvo samo za sebe, istog momenta je bogatstvo prestalo da bude bogatstvo i razbojnik se stropoštao u bezdno pakla. Ova priča nekako iznova osvetljava dve osnovne hrišćanske istine: o tome, da je suština življenja samo u odricanju od ličnosti - ko ubije dušu, taj će dušu steći, a da je najveće blago samo u spajanju čoveka sa Bogom i preko Boga međusobno: "da svi jedno budu, kao ti što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama budu jedno..." Jevanđelje po Jovanu, 17-21.

Ja sam ovu priču čitao deci i ona im se dopala, a odrasli bi posle čitanja započinjali razgovor o najvažnijim životnim pitanjima. Stoga mi se čini da je ovaj detalj značajna preporuka.

P. S. Ovo je pismo za štampu.

                                                                                                  Lav Tolstoj


    Pandu, bogati juvelir iz kaste bramina je zajedno sa svojim slugom krenuo na put u Benares. Sustigavši usput monaha pristojnog izgleda, koji iđaše u istom pravcu juvelir pomisli u sebi: "Ovaj monah deluje baš blagorodno, odaje utisak svetog čoveka".

Razgovor sa dobrim ljudima donosi sreću. Ako i on ide u Benares, pozvaću ga da uđe u moju kočiju i da putujemo zajedno. Juvelir se monahu pokloni i upita ga kuda se uputio, a monah, koji se zvaše Narada odgovori da ide u Benares. Juvelir ga pozva da uđe u kočiju.

- Zahvalan sam Vam za vašu dobrotu - reče braminu monah. Ja se zaista umorih od dugog pešačenja. Pošto nemam ništa i nisam u stanju da novcem platim vožnju, možda ću moći da se odužim nekim bogatstvom znanja iz bogate duhovne riznice, koju čuvam i nosim u sebi i sa sobom, zahvaljujući blaženom, velikom Budi, učitelju čovečanstva.

U Benares krenuše zajedno. Juvelir Pandu sa zadovoljstvom slušaše Naradove usputne poučne besede. Posle oko jednog sata vožnje naiđoše na bespuće, na veoma uzak puteljak iznad provalije, bez mogućnosti za nastavak putovanja, jer ga seljačka kola i slomljeni točak na njima celom širinom pregradiše.

Seljak Devala, vlasnik kola iđaše u Benares, da proda pirinač te bejaše žurio da stigne u cik zore. Ako bi zakasnio i stigao tek danju, kupci pirinča bi otišli iz grada, već otkupivši potrebnu količinu pirinča.

Juvelir, shvativši da neće moći dalje ako se kola ne sklone. Ljutito naredi svom robu Magaduti, da ih zbog prolaska kočije pomeri u stranu. Seljak se usprotivi, jer zbog blizine provalije svako pomeranje kola izaziva prosipanje pirinča u provaliju.

Ali, bramin ne slušaše seljaka i naredi slugi da skloni kola puna pirinča. Sluga Magaduta, koji bejaše veoma jak i uživaše u vređanju ljudi posluša gazdu, a monah ne stiže ni jedne reči da kaže u odbranu seljaka, te iskoči iz kočije i reče:

- Izvinite, gospodine što ću vas napustiti. Zahvalan sam za vašu dobrotu i za zajedničko putovanje od jednog sata u vašoj kočiji. Bio sam umoran, kada me povezoste, ali se zahvaljujući vašoj ljubaznosti odmorih. Ako je ovaj seljak ovaploćenje nekog od vaših predaka, onda ću vam se za vašu dobrotu najbolje odužiti, tako što ću njemu pomoći u nevolji.

Bramin iznenađeno pogleda monaha.

- Vi velite, da je ovaj seljak ovaploćenje nekog od mojih predaka!? Nije valjda?

- Ja znam, odgovori monah, da vama nisu poznate složene i značajne veze, koje vas povezuju sa sudbinom ovog seljaka. Ali, od slepca se ne očekuje da vidi i meni je veoma žao što sami sebi nanosite štetu, te ću pokušati da vas zaštitim od bolnih rana, koje se spremate da sami sebi nanesete!.

Bogati trgovac nije navikao na prekore. Osetivši pak, da su reči monaha, mada izrečene dobronamerno ipak uvredljive, on naredi slugi da nastave put.

Monah se pozdravi sa seljakom Devalom, pomože mu da popravi kola i da pokupi prosuti pirinač. Posao je prilično brzo obavljen, te Devala pomisli:

- Ovaj monah, mora da je neki sveti čovek, jer kao da mu pomažu nevidljivi duhovi. Moram ga pitati zašto gordi bramin prema meni bejaše tako surov, te upita: - Poštovani gospodine! Možete li mi reći zašto se tako nepravedno ponašaše prema meni čovek kome u životu ništa loše nikada ne učinih?

Monah reče: - Ljubazni prijatelju, ne pretrpeste vi nepravdu, već u sadašnjem postojanju samo doživeste ono, što u prošlom životu uradiste ovom braminu. Neću pogrešiti, ako vam kažem da bi ste vi i sada braminu uradili to isto, što uradi on vama, kada biste bili na njegovom mestu i imali jakog slugu.

Seljak prizna da bi, kada bi samo imao vlast postupio sa drugim čovekom koji mu se ispreči na putu, potpuno isto, kao što je bramin postupio sa njim.

Putovanje u Benares se nastavi i na samom ulasku u grad konj poskoči bežeći u stranu.

- Zmija, zmija! - povika seljak.

Monah, ugledavši predmet koji uplaši konja skoči sa zaprege i vide, da se konj preplaši od debelog novčanika punog zlatnog novca.

Niko, osim bogatog juvelira, nije mogao da izgubi ovaj novčanik - pomisli monah, te podiže novčanik sa zemlje, pruži ga seljaku i reče:

- Uzmite ovaj novčanik i, kada budete u Benaresu, otidite do hotela koji ću vam pokazati, potražite bramina Pandu i dajte mu novčanik. On će vam se izviniti za grubo ponašanje, ali mu vi recite da ste mu oprostili i da mu želite puno uspeha u daljem životu, jer, verujte mi, što više
uspeha ima on, to će bolje biti i vama. Vaša sudbina u mnogome zavisi od njegove sudbine. Ako vas Pandu bude pitao za objašnjenje, vi ga samo pošaljite u moj manastir gde će me uvek naći spremnog da mu pomognem savetom, ako mu savet zatreba.

Stigavši u Benares, juvelir Pandu nalete na Malmeku, bogatog bankara.

- Gotov sam ! - reče Malmeka - i ne mogu ništa da uradim, ako danas ne otkupim kola najboljeg pirinča za carsku kuhinju. Postoji u Benaresu moj neprijatelj bankar koji, saznavši da se dogovorih i da čvrsto obećah carskom nabavljaču, da ću u rano jutro dopremiti puna kola pirinča, u želji da me uništi, otkupi sav pirinač u Benaresu. Carski nabavljač mi nikako neće oprostiti, a sutra sam gotov, ako mi Krišna ne pošalje anđela sa neba.

Dok Malmeka jadikovaše zbog svoje nesreće, Pandu krenu rukom ka svom novčaniku, ali ga ne pronađe u džepu, niti u kočiji, te za krađu optuži svoga roba Magadutu i pozva policajce, te ga privezaše za stub i surovo mučiše, ne bi li ovaj priznao.

A, rob zapomagaše i vikaše:

- Nevin sam, pustite me! Ne mogu više da podnesem mučenje! Ja sam potpuno nevin i okajavam tuđe grehove! O, kada bih mogao da zamolim za oproštaj onog seljaka prema kome sam bio zao zbog moga gazde! Ove muke su mi sigurno kazna za to, što sam bio surov.

Policajci još uvek mučiše roba, kada seljak dođe do hotela i na čuđenje okoline izgubljeni novčanik pruži juveliru. Policajci roba pustiše, ali on, nezadovoljan gazdom pobeže i odmetnu se u planinske razbojnike.
Kada pak Malmeka svojim ušima bejaše čuo, da seljak može da mu proda najbolji pirinač, pravi za carske astale, istog trena otkupi sav pirinač po trostrukoj ceni, a Pandu, radostan zbog vraćanja novca požuri u manastir po savete monaha.

Monah Narada reče:

- Ja bih Vam mogao dati razjašnjenje, ali, znajući, da niste u stanju da shvatite duhovnu istinu, odabraću ćutanje. Međutim, daću vam savet, koji je za sve isti: odnosite se prema svakom čoveku sa kojim se sretnete isto onako, kao prema sebi samom, služite svakom čoveku na isti način, kao što želite da vama drugi služe. Na ovakav način ćete posejati seme dobrih dela i bogata žetva dobrih dela vam neće izostati.

- O, monaše! Objasnite mi bolje - reče Pandu - i biće mi lakše da se pridržavam Vašeg saveta.

I monah reče:

- Pažljivo me slušajte, jer ću vam dati ključ od tajne: čak i ako ne shvatate, verujte onome što vam ja kažem. Smatrati sebe izdvojenim bićem je obmana i onaj, ko usmerava svoj razum ka tome, da ispuni volju tog izdvojenog bića, sledi lažni sjaj, koji ga dovodi do bezdna greha. To, što mi sebe smatramo izdvojenim bićima se dešava zato što Majina koprena zaslepljuje naše oči i smeta nam da vidimo neraskidivu vezu sa bližnjima, smeta nam da pratimo naše jedinstvo sa dušama drugih bića. Mali broj ljudi poznaje ovu istinu. Neka sledeće reči budu vaš talisman:
"Svako, ko šteti drugima, čini zlo sebi. Svako, ko pomaže drugima, čini dobro sebi. Prestanite da smatrate sebe izdvojenom jedinkom - i vi ćete izaći na put istine.
Svakome, čiji vid je zamračen Majinom koprenom se čitav svet čini raskomadanim na ličnosti bez broja. Takav čovek nije u stanju da shvati vrednost i značaj sveobuhvatne, bezuslovne ljubavi prema svemu što je živo ".

Pandu odgovori:

- Vaše reči, poštovani gospodine, imaju dubok značaj i ja ću ih pamtiti. Ja, u toku mog putovanja u Benares za siromašnog monaha učinih majušno dobro delo, koje me ništa ne odkošta, a posledice majušnog dobrog dela su dobročiniteljske.      Prema vama imam ogromnu obavezu, jer bih bez vas ostao bez novčanika i bez trgovine u Benaresu koja još više uveća moje bogatstvo. Osim toga, vaša brižnost i dovoženje kola sa pirinčem uvećaše bogatstvo mog prijatelja Malmeka. Kada bi svi ljudi spoznali istinu vaših pravila, onda bi mnogo bolji postao svet u kome živimo, zlo bi nestalo a povećalo bi se sveopšte blagostanje! Hteo bih, da Budinu istinu svi razumeju, te ću napraviti manastir na mom imanju, a vas pozivam da me posetite.

Godine se nizaše. Panduov manastir (Kolšambi) postade mesto okupljanja mudrih monaha i centar prosvećivanja naroda.

Saznavši za lepotu dragocenog kamenja i ukrasa koje izrađivaše Pandu, car susedne države posla svog izaslanika da naruči krunu od suvog zlata i dragog kamenja.

Po završetku izrade krune, Pandu krenu kod cara i sa sobom ponese popriličnu količinu zlata. Karavan, pun dragog kamenja i zlata bejaše imao oružanu pratnju, ali ga u brdima napadoše razbojnici na čelu sa Magadutom i opljačkaše svo Panduovo blago.

Pandu stradaše, ali razmišljaše: Ja zaslužih ove gubitke zbog grehova koje napravih u prošlom životu. U mladosti bejah surov prema narodu, a ako sada žanjem ono što posejah onda nemam prava da se žalim na sudbinu.

Pošto postade bolji prema drugim ljudima, Pandu jasno shvati i prihvati da mu nesreće poslužiše kao oruđe za pročišćenje surovog srca.

Godine prolaziše i jednom Pantaka, mladi monah i učenik Naradin, putujući po planinama Kolšambija, dospe u ruke razbojnika. Pošto kod sebe ništa nije imao, razbojnički vođa ga pretuče i potom pusti. Sutradan, prolazeći kroz šumu Pantaka začu graju i viku razbojnika, koji prebijaše svog vođu.

Magaduta, kao lav okružen psima, pokušavaše da se odbrani, neke i ubi, ali ga grupa razbojnika na smrt pretuče i razbeža se. Monah, izašavši iz grma otrča do potočića ne bi li osvežio i vratio u život vođu razbojnika koji umiraše.

Magaduta progleda i škripeći zubima reče:

- Gde su nezahvalni psi, koje toliko puta predvodih u uspehe i pobede? Bez mene će crći kao šakali koje otrovaše lovci.

- Ne mislite na vaše prijatelje i saučesnike vašeg grešnog života - reče Pantaka, već pomislite na vašu dušu i iskoristite u poslednji, samrtni čas mogućnost spasenja koja vam se pruža. Evo vam vode, popijte, a ja ću vam previti rane. Možda ću uspeti da vam spasem život.

- Beskorisno je ! - odgovori Magaduta. Ja sam osuđen. Zlikovci me smrtno raniše. Nezahvalni podlaci! Tukoše su me onim udarcima, kojima ih ja naučih.

- Vi sada žanjete ono što ste posejali - nastavi monah. Da svoje drugove naučiste dobrim delima njihovi postupci bi bili dobri. Ali, vi ih učiste da ubijaju, i zato ste preko svojih dela ubijeni njihovom rukom.

- Vi ste u pravu - odgovori vođa razbojnika, zaslužih sam ovakvu sudbinu, ali je vrlo teška, jer ću morati žnjeti plod svih svojih loših postupaka u budućim životima. Naučite me, sveti oče, šta da uradim, da sebi olakšam život i oslobodim se grehova, koji me pritiskaju kao stena, nalegla na moje grudi.

- Iskorenite vaše grešne želje, uništite zle strasti i ispunite svoju dušu dobrotom za sva bića.

- Učinih mnogo zla i ne činih dobra dela. Kako mogu da se iščupam iz ove paukove mreže nesreće, koju satkah od zlih želja moga srca? Moja karma će me odvući u pakao, ja nikada neću biti u stanju da stupim na put spasenja.

- Da, vaša karma će u budućim ovaploćenjima požnjeti plodove onog semena, koje posejaste. Za učinioca loših stvari nema izbavljenja od posledica svojih loših postupaka. Ali, ne očajavajte: svaki se čovek može spasiti, samo pod uslovom, da iz sebe iskoreni zabludu ličnosti. Sada ću vam ispričati istoriju velikog razbojnika Kandate, koji umre, a da se ne pokaja i ponovo se rodi kao đavo u paklu, gde se silno namuči zbog svojih zlodela. U paklu provede mnogo godina i ne mogaše pronaći izlaz iz nesrećne situacije, sve do momenta kada Buda dožive prosvetljenje. U trenutku Budinog prosvetljenja zrak svetlosti dospe u pakao i probudi u svim demonima nadu, a razbojnik Kandata povika: "O Budo blaženi, sažali se nad mojom sudbinom! Ja mnogo patim; i mada sam činio zlo sada želim da krenem putem pravednosti. Ali ne mogu da se izvučem iz mreže nesreće".

Kada Buda začu molbu demona iz pakla, posla mu pauka u paučini. Pauk tada reče: "Uhvati se za moju paučinu i po paučini izađi iz pakla ". Pauk ubrzo nestade, ali ga Kandata posluša, uhvati se i krenu po paučini da izlazi iz pakla. Paučina bejaše čvrsta i on se penjaše sve više i više. Ali, paučina poče da se ljulja, jer za njim krenuše i drugi paćenici. Kandata se uplaši; on je
video da je paučina tanka i da se sve više rasteže, te da se može pokidati. Dotle gledaše samo ispred sebe, a sada pogleda dole i vide da se za njim penje gomila stanovnika pakla po tanušnim nitkama paukove mreže. "Kako može ova tanka nit da izdrži težinu svih ovih ljudi ", - pomisli i uplašivši se povika: "Pustite paučinu, ona je moja!" Paučina se pokida i Kandata upade nazad u pakao.

Zabluda ličnosti je još uvek živela u Kandati. On nije znao za čudesnu moć iskrenog stremljenja "ka gore" da bi se zakoračilo na na put pravednosti. Takvo stremljenje je suptilno, fino, kao paučina, ali ono podiže i drži uspravnim milione ljudi i što se više ljudi bude uspinjalo po paučini, to će lakše biti svakom od njih. Međutim, čim se u ljudskom srcu javi misao, da je paučina samo moja, da bogatstvo pravednosti pripada samo meni i da niko ne sme sa mnom da ga deli, nit se prekida i mi se vraćamo, padamo nazad u prethodno stanje izdvojene ličnosti. Izdvojenost ličnosti je prokletstvo, a spajanje je blagoslov. Šta je pakao? Pakao nije ništa drugo do samoživost, a nirvana je život sa svima i za sve.

- Dajte mi da se uhvatim za paučinu - prozbori umirući vođa razbojnika Magaduta, kada monah završi svoju besedu - i ja ću se izvući iz pakla.

Magaduta nekoliko minuta zaćuta premišljajući, pa nastavi:
- Saslušajte me, sve ću vam priznati. Bejah sluga kod Pandua, juvelira iz Kolšambija. Ali, posle toga, kako me nepravedno izmuči ja pobegoh i postadoh razbojnički vođa. Pre izvesnog vremena, saznadoh da će gazda proći planinom, te ga opljačkah i oduzeh mu prilično bogatstvo. Otidite kod njega i recite mu da mu iz srca oprostih za poniženje koje mi nepravedno nanese i da ga molim da i on meni oprosti što ga opljačkah. Dok živeh kod njega, njegovo je srce bilo tvrdo kao kamen i ja se od njega naučih sebičnosti. Saznadoh da gazda postade dobrodušan i da ga svi uzimaju za primer dobrote i pravednosti. Ne želim da mu ostanem dužan. Zato mu recite da sačuvah zlatnu krunu koju on napravi za cara, kao i svo drago kamenje i da ih sakrih u pećini. Samo dva razbojnika znadoše za pećinu al´ obojica poginuše. Pandu neka povede sa sobom pratnju do pećine i neka uzme sve, što mu ja ukradoh. Magaduta prošapta monahu gde je pećina i ispusti dušu na njegovim rukama.

Vrativši se ubrzo u Kolšambi, monah ode kod juvelira i ispriča mu detalje o događajima u šumi, te Pandu ode i povrati svoje sakrivene dragocenosti, a sa počastima sahrani razbojnike i njihovog vođu.

Tumačeći Budine reči Pantaka nad grobom reče:
Ličnost čini zlo, ali ličnost i strada od zla koje učini. Ličnost se uzdržava od zla i time se pročišćava.
Čistoća i nečistoća pripadaju ličnosti: niko ne može da očisti nekog drugog.
Čovek sam mora učiniti napor; Bude (prosvetljeni) su samo propovednici.

Naša karma - dodade monah Pantaka - nije delo Šive, ili Brame, ili Indre, ili bilo koga od bogova, naša karma je posledica naših postupaka. Moje postojanje je utroba, koja me nosi i nasledstvo, koje mi pripada, i prokletstvo mojih zlih dela i blagoslov mojoj pravednosti. Moje postojanje je jedino sredstvo moga spasenja.

Pandu, svo svoje blago doveze nazad u Kolšambi i skromno koristeći bogatstvo, koje mu se neočekivano vratilo nazad, mirno i srećno prožive ostatak života, a kada već u dubokoj starosti umiraše u okruženju mnogobrojne familije na samrti svima reče:

- Draga deco, ne osuđujte druge za svoje neuspehe. Tražite uzroke vaših nesreća u vama samima. I, ako niste zaslepljeni sujetom, vi ćete ih pronaći, a kada ih pronađete, bićete u stanju da se spasete od zla. Lek od vaših nesreća je u vama samima. Neka se na pogled vašeg uma nikada ne navuče koprena Maje. Upamtite ove reči, koje bejahu talisman moga života:

"Svako, ko drugom bol nanosi, čini zlo sebi. Svako, ko pomaže drugome, pomaže sebi. Neka nestane obmana ličnosti - i vi ćete zakoračiti na put pravednosti".

Objavljeno u Astrologosu br. 95
izvor

15. 3. 2016.

Genijalni snovi ruskih naučnika, pesnika i kompozitora

Dmitrij Mendeljejev Ilustracija: Lori / Legion-Media

Julija Šimf

1. Dmitrij Mendeljejev

Ruski hemičar dugo nije mogao da poređa hemijske elemente odgovarajućim redom, a onda je sanjao periodni sistem u kome su hemijski elementi bili poređani po rastućem, a ne po opadajućem atomskom broju, kako je on prvobitno pretpostavljao.

Reporterima koji su ga uporno saletali Mendeljejev je ovako pisao svoje otkriće:

Spavao sam i u snu sam jasno video tabelu u kojoj su elementi poređani kako treba. Probudio sam se i zapisao to na parčetu hartije, a onda sam opet zaspao. Kasnije se ispostavilo da je samo na jednom mestu trebalo uneti odgovarajuću izmenu."

Mendeljejev je 1869. godine konačno formulisao svoj periodni zakon hemijskih elemenata.

2. Aleksandar Gribojedov

„Nevolje zbog pameti“ (TASS)

Ruski diplomata Aleksandar Gribojedov je 1820. godine, dok je bio u Persiji, sanjao buduće odlomke svog remek-dela ruske dramaturgije „Nevolje zbog pameti“. Čim se probudio napisao je pismo u otadžbinu, u kome je po sećanju zapisao nekoliko scena iz prvog čina.

Ideju komedije Gribojedov ovako opisuje:

„Devojka nije glupa, ali daje prednost budali umesto pametnom čoveku. Taj čovek je, naravno, u konfliktu sa društvom i njegovim okruženjem...“

Delo „Nevolje zbog pameti“ prvi put je objavljeno posle autorove smrti, 1833. godine. To je jedan od najcitiranijih tekstova u ruskoj kulturi.

Mnoge fraze iz komedije postale su krilatice: „Srećni ljudi ne gledaju na sat“, „A ko su sudije?“ i druge. Komedija je prevedena na 25 jezika.

3.Nikolaj Rimski-Korsakov

„Сњегурочка“ (Александар Макаров / РИА Новости)

„Snjeguročka“ (Aleksandr Makarov / RIA Novosti

Veliki kompozitor je 1880. godu provel svoje pro leto u ruskom selu Steljovu. Tamo je radio na operi „Snjeguročka“, koja će kasnije postati hit na pozorišnim scenama Pariza, Njujorka, Berlina i Rima.
Prema njegovim sećanjima, „čak i u snu su melodije nesvesno odjekivale“. Sam kompozitor je rekao da nijedno delo nije komponovao tako brzo i lako kao „Snjeguročku“.
Premijera opere održana je 1882. godine u Sankt Peterburgu na sceni Marijinskog teatra.

4. Oleg Antonov

Antonov An-225 sa sovjetskim spejs-šattlom Buran na leđima.

Čuveni konstruktor aviona sećao se kakvo je drugo pokušavao da osmisli oblik repa za avion „Antej“:

„Razmišljao sam, vršio proračune, crtao, ali nikako nisam bio zadovoljan. Jednom sam u snu jasno video rep aviona neobičnog oblika. Probudio sam se, upalio svetlo, nacrtao na listu papira tu čudnu konstrukciju i ponovo legao da spavam. Ujutru, kada sam video crtež bio sam preneražen. Pitao sam se kako se toga ranije nisam setio“.

„Antej“ je 1965. godine predstavljen na pariskoj avio-izložbi kao „najveći avion na svetu koji može da primi 720 putnika ili 80 tona tereta.

5. Aleksandar Puškin

Veliki ruski pesnik je sam po svedočio da je svoje najbolje stihove „Liciniju“ i „Prorok“ napisao u snu.
Još za Puškinovog života pojavila se šala da su pesnika navodno odbacili dekabristi (revolucionarno nastrojeni plemići koji su organizovali bunt protiv cara u decembru 1825. godine) upravo zbog toga što je pisao u snu.
Pesnikovi biografi pominju činjenicu da je Puškin uoči ustanka sanjao kako mu je ispalo pet zuba. Sledećeg jutra su pogubljena petorica dekabrista – pesnikovih prijatelja.

6. Karl Rosi

Foto: Lori / Legion-Media

Ruski arhitektura italijanskog porekla Karl Rossi podigao je Mihajlovski dvorec u Peterburgu specijalno za Mihaila, sina imperatora Pavla I. Priča se da je Rosi taj projekat video u snu i već narednog jutra je imao sasvim jasnu sliku kako treba da izgleda dvorac u stilu visokog klasicizma.
Smatra se da je ovaj arhitekta jedan od tvoraca „ruskog ampira“. Njegova čuvena dela u Sankt Peterburgu su zdanje Aleksandrinskog teatra i ansambl Dvorskog trga sa zgradom Glavnog štaba.
U zdanju Mihajlovskog dvorca 1895. godine otvoren je Ruski muzej.

7. Anton Čehov

U knjizi „Blizu Čehova“, mlađi piščev brat Mihail opisuje sledeću epizodu:

„U Melehovu su Antonu Pavloviču od iscrpljenosti ’proradili nervi’. Čim bi počeo da tone u san nešto bi ga ’trgnulo’. On se sa užasom budio i nekakva čudna sila ga je odbacivala od postelje“.
Jednom prilikom je u takvom stanju Čehov sanjao strašan san o monahu, na kome je zasnovana njegova priča „Crni monah“. „Utisak je bio toliko jak da je brat Anton posle toga još dugo govorio o monahu, sve dok najzad nije o njemu napisao svoju poznatu priču“, pisao je Mihail Čehov.

Tekst je uz dozvolu preuzet sa RUSKE REČI

13. 3. 2016.

Ne budite glupi godpodine W.- Govor Fidela Kastra Rusa upućen Bušu

Enslaved people in Cuba. Walter Yeager, 1880

Govor predsednika Republike Kube, Fidela Kastra Rusa (Fidel Castro Ruz), održan na glavnom trgu Calixto García, Olgin, 1. juna 2002, na otvorenoj tribini Revolucije u znak protesta i gnušanja protiv blokade, pretnji, kleveta i laži predsednika Buša (G. W. Bush).

GOVOR

Dragi sunarodnici iz Olgina, Granme, Las Tunasa i čitave Kube,

Dvadesetog maja, dana ponižavajućeg spektakla za auditorijum iz Majamija, bilo je ironično slušati gospodina W. Buša kako energično govori o nezavisnosti i slobodi — ali ne za Portoriko, već za Kubu — kao i o demokratiji — ali ne za Floridu, već za Kubu. Gospodin W. se posebno osvrnuo na odbranu privatne svojine, kao da ona ne postoji na Kubi.

Shvatio sam da godine prolaze. Kako su daleko ona vremena kada je jedan čovek toplog glasa i ubedljivih reči, u invalidskim kolicima, govorio sa mesta predsednika SAD i ulivao poštovanje: bio je to Frenklin Delano Ruzvelt (F. D. Roosevelt). Nije se ponašao kao hvalisavac ili svađalica; niti su SAD u to vreme bile hegemonijska super-sila, kao što su to danas. Etiopija beše okupirana. U Španiji je izbio krvavi građanski rat. Kina je bila napadnuta, dok je naci–fašistička opasnost pretila svetu. Ruzvelt, po mom mišljenju istinski državnik, borio se da sopstvenu zemlju izvuče iz opasnog izolacionizma.

U to vreme bio sam učenik šestog ili sedmog razreda. Imao sam nekih 12 ili 13 godina. Rošen sam na selu bez električne struje, do koga se dolazilo jedino na konju, blat-njavim putevima. Tokom godine, provodio sam mesece u rigidnom segregacionističkom internatu u Santjago de Kubi — čitaj: polni aparthejd, dečaci, na beskonačnoj udaljenosti od devojčica, u odvojenim školama koje je delila čitava svetlosna godina — a zatim, odlazio na kratke letnje raspuste; najduži sam proveo u Biranu.

Mi, koji smo bili privilegovani, imali smo šta da obučemo, obujemo i pojedemo. Bili smo okruženi velikim siromaštvom. Ne znam koliko je veliki ranč gospodina W. ali se sećam da je moj otac posedovao više od deset hiljada hektara zemlje, što skoro da nije predstavljalo ništa. Ostala ogromna prostranstva koja su iznosila od 110 409 do 115 075 hektara — vlasništvo West Indies Sugar Company i United Fruit Company — nalazila su se oko našeg porodičnog imanja.

Kada bi predsednik SAD najavljivao svoj govor, to bi bilo isto kao da su rekli da će govoriti sam Gospod Bog. Logično, jer sve što je odande dolazilo bilo je lepo, dobro,korisno: počev od žileta za brijanje do lokomotive, od razglednice Kipa slobode pa do kaubojskih filmova koji su toliko oduševljevali decu i odrasle. Osim toga, »to je mesto odakle su nam došle nezavisnost i sloboda«. Tako su govorili desetinama hiljada poljoprivrednih radnika i seljaka bezemljaša, na onim teritorijama gde su u jednom delu godine dobijali kao posao da pleve i seku šećernu trsku. Bosi, loše obučeni i izgladneli, živeli su pod terorom seoske žandarmerije, koju su osnovali nadzornici, a koja je bila opremljena Springfield puškama, dugačkim i uzanim mačetama, sombrero–šeširima i teksaškim konjima, koji su svojom impozantnom pojavom sejali strah kod naših neuhranjenih radnika, kako bi se nemilosrdno suzbio njihov, i najmanji, nagoveštaj štrajka ili protesta.

Na tim ogromnim prostranstvima poljâ, sa barakama, kolibama od palminoga
lišća u osiromašenim selima i fabrikama šećera, povremeno bi se obrela poneka bedna učionica na 200 ili 300 dece, bez knjiga, sa jako malo školskog materijala, a nekad i bez učitelja. Samo je u krugu velikih fabrika bio jedan ili dva lekara koji su lečili uglavnom porodice administrativaca i višeg osoblja stranih kompanija za proizvodnju šećera.

S druge strane, namnožila su se neka čudna stručna lica, sa ne više od tri ili četiri razreda škole — pravi mudraci mešu nepismenom masom, često prijatelji ili povremeni posetioci seoskih porodica — koji su bili zaduženi za izbore. Oni bi vadili glasačke listiće i obavezivali birače. Bili su to politički narednici. Seljak nije prodavao svoj glas, već bi pomagao »svom prijatelju«. Onaj koji bi imao više para i angažovao više političkih narednika, sigurno bi postao, osim izuzetaka, pobednički kandidat za zakonodavne položaje u državi ili za druge funkcije, bilo opštinske, bilo provincijske. Kada bi se na nekim od tih izbora odlučivalo o smenjivanju predsednika — a nikad političkog i društvenog sistema, što je bilo nezamislivo — i kada bi došlo do sukoba interesa, onda bi seoska žandarmerija odlučivala o rukovodstvu.

Najveći deo stanovništva je bio nepismen ili polupismen; zavisio je od bednog radnog mesta koje bi mu dao gazda ili neki politički funkcioner. Za građane nije bilo nikakve druge opcije, budući da nisu posedovali ni osnovno neophodno znanje da bi mogli da odlučuju o sve složenijim društvenim i svetskim temama.

O istoriji naše otadžbine znalo se jedino kroz legende — koje su usmeno prenosili očevi i dede — o nekadašnjim junačkim borbama iz kolonijalnog doba; ispostavilo se da je veoma srećna okolnost što je bilo tako. Međutim, kako bi narod mogao da shvati šta su u stvari predstavljale one tradicionalne političke partije, upravljane oligarhijama u službi imperije? Ko bi im to objasnio? Gde bi to mogli da pročitaju? U kojoj štampi? Kojim slovima? Kako bi im se to prenelo? Briljantan i herojski napor intelektualaca levičara, koji su postigli zadivljujući uspeh pod tim uslovima, sudarao se sa neprobojnim zidovima novog imperijalnog sistema i viševekovnog iskustva vladajućih klasa sa držanjem naroda u stanju potčinjenosti, eksploatacije, zbunjenosti i podeljenosti.

Jedino pravo na vlasništvo, koje je poznavalo skoro celokupno stanovništvo Kube do 1959, bilo je pravo velikih stranih kompanija i njihovih saveznika, nacionalne oligarhije, na ogromne zemljišne posede, prirodna bogatstva zemlje i na posedovanje velikih fabrika, na javne službe od životnog značaja, banke, skladišta, luke, privatne bolnice i škole koje su pružale svoje kvalitetne usluge beznačajnoj manjini privilegovanog stanovništva.

Sudbina mi je dodelila čast da se upravo ovde rodim, na sadašnjoj teritoriji ove provincije, a iako je to mesto udaljeno od ovog trga 54 kilometra, uspomene su mnogo bliže, na samo 10 milimetara ili na 10 sekundi u mom sećanju.

Na tim ogromnim imanjima šećerne trske mogao sam da vidim jedino desetine hiljada seljaka bezemljaša ili posednika parcela bez tapije, kojima su jahači na teksaškim konjima stalno pretili ili ih proterivali, a oni su, u najboljem slučaju, morali da plaćaju previsoke rente. U gradovima sam viđao veoma malo vlasnika stanova među onima koji su u njima živeli, a stanari su plaćali veoma visoke kirije. Nisam video bolnice niti škole za običan narod i njegovu decu, nisam video mnoštvo lekara i nastavnika — samo beda, nepravda i očaj. Kubanskom narodu je bila zaplenjena i oduzeta sva imovina.

Trebalo je vratiti se u makiju. Trebalo je pokidati lance. Trebalo je izvesti duboku revoluciju. Trebalo je da budemo spremni da pobedimo ili umremo. To smo i učinili.

Socijalistička revolucija je stvorila više vlasnika nego što ih je kapitalizam stvorio na Kubi tokom vekova. Danas stotine hiljada seljačkih porodica imaju vlasništvo nad svojom zemljom, a da za to ne plaćaju čak ni porez. Preostale stotine hiljada imaju na nju besplatno pravo uživanja, i obrađuju je individualno ili kolektivno, vlasnici su mašina, radionica, stoke i ostalih dobara. Ali najvažnije je sledeće: Revolucija je kubanski narod pretvorila u vlasnika sopstvene zemlje. Ono što je iskorenila, bilo je vlasništvo nad osnovnim sredstvima za proizvodnju, finansijskim ustanovama i ostalim službama od životnog značaja, koje su do tada bile u rukama pljačkaša i eksploatatora naroda, onih koji su se bogatili na znoju radnikâ, ili su ih isključivo koristili privilegovani i bogati, dok siromašni i crnci nisu imali prava na njih.

Nostalgija za vlasništvom koju oseća šef imperijalne vlade, možda bi bila prevladana ako bi video da su sada, pored seljaka, milioni porodica u gradovima postali vlasnici stanova u kojima žive a za koje ne plaćaju čak ni porez.

Iz istorijske potrebe da prevaziđe nasleđenu nerazvijenost, Kuba sarađuje sa stranim kompanijama u onim oblastima proizvodnje u kojima ne bi mogla da učestvuje sa sopstvenom tehnologijom i novčanim sredstvima, ali nijedna međunarodna finansijska institucija, niti inostrani privatni kapital ne određuje našu sudbinu.

Uz to, nijedan cent ne završava u džepovima Kastra i njegovih pristalica. Nijedan viši kubanski revolucionarni rukovodilac nema ni dolara u banci, niti privatnih deviznih računa na teritoriji Kube ili van nje, ili pak račune na ime nekog drugog. Nijedan od njih nije podmitljiv. To veoma dobro znaju stotine stranih firmi koje posluju na Kubi. Nijedan od njih nije milioner, kao što je to gospodin predsednik SAD, čija je mesečna plata skoro dvostruko veća od godišnje plate svih članova Državnog saveta i Ministarskog saveta Kube. Nijedan od njih ne bi mogao da se nađe na dugačkoj listi mnogobrojnih neoliberalnih prijatelja gospodina W. u Latinskoj Americi, tih olimpijskih prvaka u malverzaciji i krađi. Mali broj ovih poslednjih koji ne potkrada javne fondove i državne poreze, otima višak vrednosti od rada siromašnih i izgladnelih, i svake godine ubija na stotine hiljada latinoameričke dece čiji bi životi mogli da budu spaseni; to je sistem kakav gospodin W. čezne da nametne Kubi kao model. Njegova uvreda je nezaslužena. Zato, neka se ne žali na naše oštre odgovore.

Prestanak eksploatacije ljudskih bića i borba za istinsku jednakost i pravdu predstavlja i predstavljaće cilj jedne revolucije koja nikada neće prestati to da bude.

Kubanska revolucija ostvarila je veliki podvig u celoj zemlji, a još veći u dragoj i junačkoj istočnoj oblasti koja je bila najsiromašnija i najzaostalija. Od pet istočnih provincija, tri koje su poslale na ovaj istorijski protestni skup više od 400 000 borbenih i poletnih grašana — Olgin, Granma i Las Tunas — postigle su za kratko vreme društvene i ljudske rezultate bez premca u svetu.
Navodim neke podatke o tome šta su imale i šta imaju, pre i posle pobede Revolucije:

Stopa smrtnosti dece: pre, više od 100 na hiljadu živorođenih; danas, 5,9‰ — stopa mnogo niža nego u SAD;

Očekivano trajanje života: pre, 57 godina; danas, 76;
Broj lekara: pre, 344; danas, 10 334;

Zdravstvene ustanove: pre, 46; danas, 4 006;

Bolnički kreveti: pre, 1 470; danas 12000; Učitelji: pre, 1 682; danas, 77 479;
Fakulteti: pre, nijedan; danas, 12;
Stopa nepismenih: pre, 40,3%; danas, 0,2%;

Broj učenika sa završenim šestim razredom: pre, 10% od samo 34% dece školskog uzrasta koja su pohađala državne škole; danas, pohađa 100% i završava 99,9%;

Televizori za audiovizuelno obrazovanje: pre, nijedan; danas, 13 394;

Oprema za kompjutersko obrazovanje, počev od predškolskog pa do šestog razreda: 5 563 koje koriste 237 510 dece.

Više od 27 000 mladih između 17 i 30 godina koji nisu bili zaposleni, pohađaju predavanja srednjeg i višeg stepena u nedavno osnovanim školama za integralno usa-vršavanje mladih, za šta dobijaju novčanu nadoknadu.

Ove tri provincije imaju 62 muzeja, 68 domova kulture, 21 umetničku galeriju i 72 biblioteke.

Sva kubanska deca, nezavisno od prihoda svojih roditelja i boje kože, imaju obezbeđenu visokokvalitetnu i sve bolju zdravstvenu zaštitu, od rođenja pa do kraja života, kao i obrazovanje, od predškolskog pa do diplome doktora nauka, a da za to ne plaćaju niti jedan cent.

Nijedna zemlja Latinske Amerike nije ni blizu Kubi po pitanju ovih navedenih pokazatelja i mogućnosti. U našoj otadžbini nema nijednog deteta koje prosi na ulici ili radi da bi preživelo, umesto da ide u školu; niti ima droge koja truje i uništava adole-scente i mlade.

To nije tiranija, kako tvrdi gospodin W. To je pravda, istinska jednakost među ljudskim bićima, opšte znanje i kultura bez koje nema, ne može da bude, niti će biti prave nezavisnosti, slobode i demokratije nigde na zemaljskoj kugli.

Gospodina W. trebalo bi da bude sramota kada navodi društva u kojima vladaju korupcija, nejednakost i nepravda, društva razorena neoliberalnim modelom, kao pri-mer nezavisnosti, slobode i demokratije!

Za gospodina W. jedina demokratija je tamo gde se novcem sve ređava, i gde oni koji mogu da plate večeru od 25 000 dolara po osobi — što predstavlja uvredu za milijarde ljudi koji žive u siromašnom, izgladnelom i nerazvijenom svetu — jesu ti koji su pozvani da rešavaju društvene i svetske probleme, i koji treba da odlučuju o sudbini jedne velike zemlje kao što su SAD, i ostatka planete.

Ne budite glupi, gospodine W. Poštujte inteligenciju osoba koje su sposobne da razmišljaju. Pročitajte neka od onih stotinu hiljada pisama, koja su Vam poslali naši pioniri. Ne vređajte Martija (J. Martí). Ne spominjite uzalud njegovo sveto ime. Prestanite da se služite takvim prigodnim frazama u Vašim govorima. Poštujte druge, a i sebe samog.

Zločinačka blokada, koju nameravate da pooštrite, uvećava čast i slavu našeg naroda, o koga će se razbiti Vaši genocidni planovi. Uveravam Vas u to.

Sunarodnici: Pred opasnostima i pretnjama, neka živi, danas više nego ikada, Socijalistička revolucija!

Otadžbina ili smrt! Pobedićemo

7. 3. 2016.

Govor Knuta Hamsuna u Beču 1936

FRAGMENTI IZ GOVORA KNUTA HAMSUNA NA KONGRESU UNIJE NACIONALNIH NOVINARSKIH SAVEZA U BEČU 1943.

Dolazim ovamo bez ikakvih priprema i ne bih želeo ni pokušati održati kakvo predavanje... Želim izreći samo jednostavnu ispovest kao Norvežanin, kao čovek i kao German.
U svojoj najdubljoj nutrini ja sam protivangloman, protivengleski opredeljen. Ne mogu se uopšte setiti da sam ikada bio drugačiji...
[...] Ja lično nisam još nikada susreo manje ljubazne ljude od Engleza. Ta oni su tako puni sebe, tako oholi i nesusretljivi.
Kada sam odrastao i opet se našao u domovini, morao sam doživljavati da je najveći deo mojih sunarodnika cenio Engleze više nego ikoji narod u Evropi. A to čine mnogi još i danas...
Može li se to objasniti? Može li se shvatiti?
Ne događa se to samo nama... Ja sam gotovo osvedočen da u tome nema ničega čudnovatog. Ali nikako nije dobro što su se narodi naučili oslanjati na Engleze. Tokom vekova Engleska je znala prevarom postupno steći poverenje ljudi u upravo strašnoj suprotnosti s njihovim vlastitim iskustvom i s onim što su videli vlastitim očima. To je ona jezovita tajna politika Albiona...
[...] Engleska je uvek pobirala koristi i prednosti iz poraza drugih...
[...] Hitler je iizlazio u susret koliko god je mogao. Nije zahtevao ništa do samo malo susretljivosti, zahtevao je samo vrata, samo put do komada nemačke zemlje koja se nalazila postrance...
[...] Engleska ne želi voditi rat sama, zaista ne želi, već naprotiv hoće, kao obično, druge potaknuti da uđu u rat za Englesku. Davala je obećanja, davala jamstva jednoj evropskoj zemlji za drugom samo da bi se oprle Hitlerovoj želji. I zemlja za zemljom krvarile su kako bi služile Engleskoj. Moja vera i moje svedočanstvo koje dajem stoga glase:
Engleska mora na kolena!
I moja vlastita domovina koja leži postrance iskusila je od pokoljenja do pokoljenja moć i zloupotrebu engleske moći. Dovoljno je podsetiti samo na okove koji su stavljeni našoj trgovini i na nasilje koje izvršeno nad našom pomorskom plovidbom...
Najveći deo nemira, usplahirenosti, svih vrsta podjarmljivanja, verolomstava, nasilja i međunarodnih svađa potiče iz engleskog vrela. Pa i današnji rat i svu nesreću koju on nosi svetom zahvaljujemo Engleskoj. Engleska je uzročnik! ENGLESKA MORA NA KOLENA!

Dole: Knut Hamsun, 7. avgust 1936.

View Hide

9. 2. 2016.

Ursula Le Guiin,govor

65. dodela Nacionalnih književnih nagrada

Na 65. dodeli Nacionalnih književnih nagrada u restoranu Cipriani Wall Street u Njujorku, domaćin dodele Danijel Hendler, poznatiji kao Lemoni Snicket, zbijao je šale o irelevantnosti književnog sveta i tiraniji Amazona. U obraćanju svojim kolegama piscima primetio je kako je Nacionalna književna nagrada kao dodela Oskara, „kad nikog ne bi bilo briga za dodelu Oskara“ i zamišljao telegram od Džefa Bezosa u kojem ovaj poručuje izdavačima: „Sve ću vas pobiti“.

Na kraju ceremonije, nakon što su podeljene nagrade za književnost za mlade, poeziju, publicistiku i beletristiku – dobitnici su Žaklin Vudson, Luiz Glik, Evan Osnos i Fil Klej – Hendler je tešio ostale finaliste podsećajući ih kako „izvan književnog sveta sve nas ionako smatraju gubitnicima“.

Ali najvažniji govor na ovoj ceremoniji održala je Ursula Legvin, primajući nagradu za životno delo i poseban doprinos američkoj književnosti, osvrnuvši se na žanrovsku debatu i debakl u sukobu Amazona i izdavačke kuće Hatchette, objašnjavajući ključnu ulogu književnosti u društvu:

Od srca se zahvaljujem na ovoj divnoj nagradi, hvala mojoj porodici, agentima, urednicima, koji znaju da su za moje prisustvo ovde zaslužni koliko i ja, i da je ova nagrada njihova koliko i moja. Radujem se što je primam i želim da je podelim sa svim piscima koji su dugo bili isključeni iz književnosti, mojim kolegama autorima naučne fantastike i fantastike, koji poslednjih 50 godina pišu i čekaju, dok važne književne nagrade odlaze takozvanim „realistima“.
Mislim da dolazi teško vreme kada ćemo želeti da čujemo pisce koji nude alternative ovome kako danas živimo, koji našem društvu ispunjenom strahom i opsednutom tehnologijom mogu da ponude drugačije oblike postojanja i čak novu nadu.
Biće nam potrebni pisci koji se sećaju slobode. Pesnici, vizionari, realisti šire realnosti. Sada su nam potrebni pisci koji prave razliku između proizvodnje robe široke potrošnje i bavljenja umetnošću. Proizvodnja pisanog materijala prema prodajnoj strategiji za maksimizaciju korporativne dobiti i uvećanje prihoda od reklama nije baš isto što i odgovorno objavljivanje i pisanje knjiga.
Međutim, vidim kako se prodajnom sektoru prepušta kontrola nad materijalom, gledam i svoje izdavače kako u glupavoj panici, u neznanju i pohlepi naplaćuju elektronske knjige bibliotekama šest ili sedam puta više nego kupcima u knjižarama. Nedavno smo imali primer profitera koji pokušava da kazni neposlušnog izdavača, nekim piscima se preti korporativnom fatvom, dok mnogi od nas – proizvođači, oni koji pišu i prave knjige – to ćutke prihvataju. Dopuštamo da nas robni profiteri prodaju kao dezodorans i da nam naređuju šta da objavimo i šta da pišemo.
Znate, knjige nisu samo roba. Motiv profita se često kosi sa ciljevima umetnosti. Mi živimo u kapitalizmu koji deluje nepobedivo. Ali takva su bila i božanska prava kraljeva. Ljudi mogu uspešno pružiti otpor svakom obliku ljudskog nasilja. Otpor i promena često počinju u umetnosti, a veoma često u našoj umetnosti – umetnosti reči.
Imala sam dugu i dobru karijeru. U dobrom društvu. Sada, na kraju te karijere, stvarno ne želim da gledam kako se američka književnost prodaje u bescenje. Mi koji živimo od pisanja i objavljivanja želimo – a trebalo bi da zahtevamo – pošteni deo prihoda. Ali naša prava nagrada nije profit. Ona se zove – sloboda.
The New Yorker, 20.11.2014

Preveo Ivica Pavlović

27. 1. 2016.

Tesla i Mark Tven

Kada je Teslu sa 14 godina u Gospiću savladala teška bolest, roditelji su u očaju ispunili i njegovu želju da mu se donesu knjige za čitanje. “Bila su to prva dela Marka Tvena kojima verovatno dugujem čudesno oporavljanje koje je usledilo. Dvadeset pet godina kasnije, kada sam upoznao gospodina Klemensa i kada smo postali prijatelji, ispričao sam mu to svoje iskustvo i sa zaprepaštenjem sam gledao tog velikog majstora smeha kako plače”, Tesline su reči.
Pokazivao je smisao za crtanje karaktera, u njegovim ličnim spisima očitava se i poseban smisao za humor, i sigurno bi bio uspešan i književnik - kaže profesor Vaso Milinčević, istoričar književnosti, autor knjige “Nikola Tesla i književnost”.
Tesla je bio obrazovan i svestran. Govorio je strane jezike, a od ranog detinjstva bio je zaljubljenik u književnost i znao je napamet poeziju Zmaja, Puškina, Dantea i Getea, Bajrona i Šilera.
- Izbegavao je svet inženjera i tehnološke inteligencije koja nije imala smisla za umetnost i družio se sa ljudima iz oblasti umetnosti - dodaje Milinčević.
Stoga nije neobično što se u krugu njegovih prijatelja našao i pisac Samjuel Klemens, poznatiji pod pseudonimom Mark Tven. Njihovo prijateljstvo trajalo je skoro dve decenije, od početka devedesetih godina 19. veka pa sve do smrti pisca 1910. godine.

„Kada se Tesla preselio u SAD 1884, Tven je već bio poštovan pisac, autor kratkih priča i novela. U godinama koje slede, Tesla će ostvariti brojne patente bez kojih je teško zamisliti život danas. Iako su u tom periodu i Tesla i Tven radili naporno, često menjali mesta boravka, i odlazili na putovanja van Njujorka, to nije sprečilo Tvena da pozove Teslu na venčanje svoje ćerke Klare u jesen 1909. Poziv je bio zvaničan, ali nedvosmislen dokaz bliskosti i trajnosti njihovog uzajamnog prijateljstva“, navodi se u radu “Prijateljstvo između Nikole Tesle i Marka Tvena“.
Autori ovog rada dr Dragoljub Cucić, dr Aleksandar Nikolić i viši kustos Muzeja Nikole Tesle Bratislav Stojiljković analizirali su i dve kratke Tvenove poruke pronađene u Teslinoj zaostavštini.
Tven rukom ispisuje na papiru „Player’s Cluba“ i verovatno preko kurira šalje Tesli poruke početkom 1894, a koje se odnose na susrete zakazane za 4. mart i potom za 26. april povodom fotografisanja u Teslinoj laboratoriji. U prvoj obaveštava naučnika da je u gužvi i da se ne pouzda u njega, dok se u drugoj izvinjava što zbog neodložnih obaveza neće biti u prilici da dođe u zakazano vreme.

Uticaj Dekarta

Tesla je iščitao i sabrana Dekartova dela i zapisao da je od ovog francuskog filozofa i matematičara prisvojio temeljni metod u posmatranju života: “Tu sam se privikao da svoje misli i razmišljanja postavljam u matematičke formule. Što se nije dalo izraziti u obliku jednačine, nije me ni zanimalo. Tim naučnim putem ja sam došao do indukcije u elektrici, a na taj način čitam i danas srpske narodne umotvorine. To je put nauke”.

„Čuveni pisac, ipak je uspeo da se pojavi 4. marta u Teslinoj laboratoriji. Međutim, fotografije koje su se pojavile godinu dana kasnije, u aprilu 1895, u članku o Teslinom oscilatoru i drugim izumima koje je Tomas Martin objavio u magazinu ‘Century‘, vode zaključku da je bilo više od dva dosad poznata zakazana snimanja u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji. Autor članka je objavio upravo fotografiju sa Tvenom, a koja je datirana sa januar 1894“, piše u pomenutom naučnom radu.
U svojim memoarima Robert Džonson piše: „...Bio je prvi koji je koristio fluorescentno svetlo u fotografske svrhe i bio sam jedan u grupi stalnih, sa Tvenom, Džefersonom i Krafordom, koji su imali čast da steknu takvo iskustvo - da budu fotografisani na taj način“, zabeležio je Džonson.

Pismo iz Beča

Zanimljivo pismo stiglo je na Teslinu adresu od Tvena iz Beča, u kojem je pisac sa porodicom boravio od septembra 1897. do maja 1899. godine. „Da li imate austrijske i engleske patente tog destruktivnog užasa koji ste izumeli? I ako imate, hoćete li im odrediti cenu i ovlastiti mene da ih prodam? Poznajem ministre odbrane obeju zemalja. Biću u Evropi još godinu dana. Ovde u hotelu pre neko veče, kada je grupa zainteresovanih ljudi raspravljala o načinu da se nacije pridruže caru i razoružanju, savetovao sam ih: pozovite velike pronalazače da izmisle nešto protiv čega bi flote i armije bile nemoćne, i tako učinite rat nemogućim. Ne sumnjam da vi već smerate da učinite nešto slično, i spremate se da svetu objavite mir i razoružanje na praktičan i neodbranjiv način. Znam da ste zauzet čovek, ali ukradite malo vremena i napišite mi koji red“, piše Tven u pismu 17. novembra 1989. godine.

Alea

KATEGORIJE