Alea: Džejms Džojs. Kamerna muzika i ostale pesme

Kamerna muzika“ zamišljena kao „svita“ od trideset i četiri pesme.
U pismu od 15. jula 1909. godine Džojs piše Džefriju Moliniju Palmeru, kojeg ohrabruje da komponuje muziku na stihove: „To je u stvari delimično i bila moja zamisao dok sam pisao ove stihove. Knjiga je zapravo svita pesama i da sam muzičar pretpostavljam da bih sam komponovao muziku.“izvor

II

Taj sumrak boje ametista
Sada se plavi sve tamnije,
Zelenkastim sjajem lampiona
Puni drveće avenije.

Stari klavir melodiju svira
Mirno sporo i veselo;
Ona glavu nad žute dirke
Naginje, a sa njom i telo.

Stidljiva, dubokog oka, ruku
Što lutaju dok note lista –
Sumrak postaje sve tamniji
Od plavog svetla ametista.

VII

Moja ljubav je u lepršavoj haljini
Među jabukovim stablima,
Gde najviše žude razdragani
Vetrovi da trče u jatima.

Tamo, gde zastanu razdragani vetrovi
u prolazu da zavode lišće mlado,
Moja ljubav tu lagano plovi
I klanja se njenoj senci rado.

A gde nebo je kupa bledoplava,
Nad planinama zasmejanim,
Moja ljubav tu ide lagano, pridržava
Haljinu joj ručicama nežnim.

XV

Iz rosnih snova ustani, dušo moja,
Iz mrtvila i dubokog sna ljubavi,
Čuj! Puna uzdaha sad je krošnja
Čije lišće zora sada budi.

Osvit na istoku nadvladava mrak
Kad bledo plamenje sine,
Tad zavijori titraj jak
Velove sive i zlatne paučine.

Kad tajanstvena, mirisna, mila,
Ustrepere cvetna zvona jutarnja,
Tad hor mudrih vila
U beskraj počne da odzvanja.

XXII

Zatočenju tom slađem od meda
O najdraža, moja duša je sklona –
Meke ruke me mame da se predam
Da duša ostane zarobljena.
Kad bi večno mogle da me drže tu,
Rado bih ostao u zatočeništvu!

Najdraža, kroz te ruke prepletene
Od ljubavi što ne mogu da se smire,
Noć me mami tamo gde sirene
Ne bi mogle da nas uznemire.
San sa snom se venča za vremena
Gde je duša s dušom zatočena.

XXIV

U tišini ona češlja,
Češlja svoju dugu kosu,
U tišini i otmenim
Pokretima u zanosu.

Sunce je po lišću vrbe,
I pegavoj travi palo,
A još ona češlja kosu
Pred velikim ogledalom.

Molim te, ne češljaj više,
Ne češljaj dugu kosu.
O vradžbini slušao sam
O češljanju u zanosu.

Ljubavniku je svejedno tada
Da l’ da ode il’ ostane,
Praćen lepim pokretima
I nemarom s njene strane.

Izvor: Džejms Džojs, Sabrane pesme, preveo Nikola Živanović, Mali vrt, Beograd, 2015.

_________________________________

XXXVI song

Čujem vojsku dok besno preko zemlje juriša
I grmljavinu konja; pena im oko nogu.
Drski, crnih oklopa, a iza, uz zvuk biča
Vozari mahnitaju, šibaju sve što mogu

Uzvikuju u noći užasni bojni poklič.
Kad iz daljine čujem njihov smeh u snu ječim.
U mrak sna se zabodu, plamen zaslepi oči,
Kao po nakovnju, po srcu zveči, zveči.

U trijumfu stresaju kosu, sivu i dugu,
Stižu iz mora, trče, kraj obale buka, sila.
Srce, zar nisi mudro, zar trpiš očaj tugu?
Ljubavi, o ljubavi, što si me napustila?

XIV

Golubice divna moja,
Preni se sad, preni!
Usne su i oči meni
Noćnom rosom orošeni.

Val mirisnog vetra nosi
Zvuk uzdaha spletenih:
Preni se, preni,
Golubice divna moja!

Ljubavi moja i sestro,
Ja kraj kedra stojim,
Da legnu kraj prsa mojih
Golubija prsa bela.

Bleda rosa je na meni,
Leži poput vela.
Golubice divna moja,
Preni se preni!

prevod: Nikola Živanović

Džefri Molini Palmer i Adolf Man komponovali su muziku za XXXI song:

Oh! Beše to niz Donikarni
Kad šišmiš drveću ne da mira
Ljubav i ja hodasmo sjedinjeni;
glas joj bi nežan kao da svira.

Žamoreći minu letnji vetar
što uz nas hodi — O! Radostan —
Ali nežniji što je dah vetra
Bi poljubac što dobih zanosan.

izvor
________________________________

U tamnoj borovoj šumi

U tamnoj borovoj šumi
Da je ležaj nama,
U podne,
U dubokim tamnim senama.

Kako je lepo leći ovde,
Uz poljupce mile,
Gde su velike borove šume
Zaostrvljene bile.

Slađi je bio
Tvoj poljubac što se osu,
Uz tvoju meku,
Talasavu kosu.

O, u podne
U borove sene,
Ljubavi moja mila,
Ti pođi uz mene.

Preveo Bojan Belić
Iz zbirke „Kamerna muzika“