Friedrich Hölderlin piše Luizi Nast, 1792.
Kakvo smo mi to ljudi – Ljubavi! Mislim na trenutak kada sam bio kod tebe i bio sam srećniji nego svih sati ovog mog života. Neizrecivo lepo mi je bilo kada sam koračao prema brdu osećajući još uvek tvoje poljupce na mojim usnama. Mogao sam da zagrlim ceo svet i još uvek se osećam tako. Tvoje ljubičice stoje ispred mene, Luiza. Sačuvaću ih dokle god budem mogao.
Zato što ti č itas “Don Karlosa”, i ja želim da ga čitam, i počinjem sa tim, čim se budem naspavao.
Pisem brdo stihova iz glave, zaista treba da ih pošaljem dobrom Šubertu kad budem mogao.
Dok se setam, padaju mi ideje za stihove na pamet i ja ih sve zapisujem na mojoj tablici. I šta misliš, na koga mislim pri tome sve vreme? Na tebe, na tebe…. I onda ih obrišem odande. To sam upravo uradio, kada sam te video kako dolaziš sa brda, meni u susret.
Na mene misliš u svojoj sobici? Ostani takva, kada si već jedinstvena između stotinu ž ena.
Kada bih samo mogao da ostanem ovako srećan, kakav sam sada. Ali, ja te volim, kakvog god da sam raspoloženja. Dakle, moje stanje i nije baš tako loše. Misli često na mene. Ti znaš, mi ostajemo nerazdvojni.
Tvoj Holderlin
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.