Beleška o Bajronu

Iz knjige:
Byron - Selections From His Poetry

(George Gordon, Lord Byron)
1788—1824.

Gotovo u svim nacionalnim literaturama bajronizmu pripada posebno poglavlje. U Rusiji je, na primer, jedan neobično plodan period književnosti, na čijem su početku Puškinove „južne poeme“, a Ljermontovljev poetski roman Junak našeg doba i Turgenjevljeve drame na samom kraju, pod presudnim uticajem lorda Bajrona. A slično je stanje i u drugim literaturama, — jednom delu nemačke i francuske, u poljskoj takođe, pa i u našoj romantičarskoj književnosti, u kojoj je Branko Radičević (čak i na jedan sasvim spoljašnji način: odevanjem i stavom) izvodio svoj imitatio Byroni i, razuzdanošću isto kao i splinom svoje lirike, nastojao ili samo mislio „Birona stići“. Evropa je dugo posle iznenadne pesnikove srnrti u Misolongiju, sve do polovine prošloga veka, davala epigone, tako da je Bajron svojim uticajem obeležio celu jednu epohu, koja počinje negde pred kraj Napoleonovih ratova. U Engleskoj, međutim, oduševljenje Bajronom trajalo je svega četiri godine, o čemu, ne bez ironije, jedan njegov savremenik kaže: „Reči jedva mogu da preuveličaju ludost koja je vladala 1812, kada su igranje valcera i lord Bajron ušli u modu.“

Svetsko-istorijski značaj Bajrona ne bi se mogao objasniti estetičkim odlikama njegove poezije. Jer, izvesna mesta u njegovom delu pokazuju začuđujući nedostatak ukusa: stih mu je često prozaičan, rasplinut i prelazi u retoriku, a u dramama je izveštačen i deklamatorski. Jezik ne odaje utisak da je brižljivo negovan. Sem toga, kod njega ima dosta melodramskih elemenata sračunatih na stvaranje efekata, tako da je Ipolit Ten (Hippolyte Taine) u pravu kad povodom Bajronovog stila kaže: „Postoji sigurno sredstvo da čovek oko sebe sakupi gomilu — treba samo jako vikati.“ Sve ovo pokazuje da njemu nedostaju savest i briga s kojom se umetnik mora odnositi prema svome delu, i neka mesta stvarno potvrđuju njegovo priznanje da ih je pisao svlačeći se ,,po dolasku kući sa balova i maskerada“. Abidska nevesta (The Bride of Abydos) nastala je za četiri, a Gusar (The Corsair) za deset dana. Izgleda da T. S. Eliot nije daleko od istine kada kaže da se „može pretpostaviti da on nikada ništa nije uništio... Mi smo navikli da od poezije očekujemo nešto što je koncentrisano, destilovano. Ali kada bi Bajron destilovao svoju poeziju, od nje ništa ne bi ostalo“. Modernoj osećajnosti i umetničkom ukusu danas je daleko bliža poezija njegovih savremenika, — Šelijeva lirika ili Kitsov prefinjeni esteticizam. Nikada se savremeni neoromantizam nije pozivao na Bajrona, i danas je ovog pesnika i u Evropi snašla sudbina koju je za života imao u Engleskoj: on već odavno ne inspiriše nikakve književne pokrete.
Evropski trijumf Bajrona može se razumeti samo pod pretpostavkom da se bajronizam ne tretira sa estetičkog stanovišta, već da se uzme kao moralni i životni fenomen jednog doba, za koji je upravo njegova sopstvena biografija paradigmatična. Kod Bajrona su život i delo isprepleteni na najraznovrsnije načine, tako da on nikada ne bi shvatio jednoga Tomasa Mana (Thomas Mann) koji je smatrao da umetnik, pošto je već u duši pustolov, mora imati bar pristojnu građansku egzistenciju, a još bi manje razumeo na šta T. S. Eliot smera kada se zalaže za razdvajanje čoveka koji pati od pesnika koji stvara. „Šta bih saznao i napisao da sam bio miran politički ćifta ili lord lakej?“, pita se Bajron i nasuprot savremenom umetniku koji razdvaja život od dela, on ovo dvoje spaja u tolikoj meri, da njegova biografija izrasta do mita, a umetnost dobija dimenziju života. Stoga se Bajron i bajronizam ako ne potpuno, ono bar dobrim delom poklapaju, i šta je tu poezija, život, poza — mnogi biografi ističu da je on sam sebe izmislio — ostaće nerešeno, kao što će ostati nejasno koliko je u svemu tome on svesno učestvovao. On nikada nije demantovao nijedan glas o sebi i izgleda da je utoliko više uživao ukoliko je komentar bio crnji: kada je 1814. izašao Gusar i Londonom se širili glasovi da je sam pesnik gusario na svom putovanju po Istoku, on je rešio da više ništa ne objavi i samozadovoljno je zabeležio: „Poslednji čin se svideo. Neka se blago spusti zavesa. Beše me, više me nema.“
Problem bajronizma i njegovog evropskog trijumfa na kraju se svodi na pitanje o Bajronu i njegovom ličnom udesu. Iz njegove biografije — ona je danas predmet različitih interesovanja: beletrističkih, biografskih, a i psihoanalitičkih — mogućno je pročitati neke izrazite odlike ličnosti, koje sve zajedno dobro karakterišu i junake i sam pojam bajronizma: pa zar Ipolit Ten nije u čudu zastao pred skučenošću Bajronove fantazije, koja je od prvog do poslednjeg lika opisivala samo pesnika samog?
Već na samom početku, u prvim oblikovanjima detinjstva, Bajron je stavljen u raskorak sa svetom: rano razvijenoj svesti o aristokratskom poreklu — Bajroni su još iz doba Viljama Osvajača, a Gordoni su bili u srodstvu sa kućom Stjuarta, — oštro se suprotstavljala svest o rasulu sopstvene porodice. U jednoj od najranijih pesama, Odlazak iz Opatije Njustid (On Leaving Newstead Abbey), Bajron želi da proživi život sličan životu svojih krstaških predaka, a u stvarnosti je svestan da mu je porodica već daleko od svake slave: on se morao stideti i majčinog oca, manijaka i mizantropa odbačenog od sveta zbog ubistva, i sopstvenog oca — pustolova koji ga je ostavio u bedi sa histeričnom majkom. Situacija je morala stvoriti osećanje da njegova porodica po svom društvenom ugledu stoji po strani od sopstvene klase, da je ekskomuniciran iz aristokratije, ali je ta izdvojenost kod njega ujedno postala i svest o izuzetnosti. Čak i u zabačenoj ulici Aberdina, gde je Bajron do desete godine živeo, pomaljaju se u njegovom karakteru, u komično-čudovišnim formama ranog detinjstva, prvi nagoveštaji budućeg titanizma: u sukobima sa majkom imao je isti onaj jogunasti stav koji će posle, kao odrastao čovek, proširiti na ceo svet.
     U desetoj godini Bajron je postao lord i naslednik poseda Njustid Abi; iz škole u Aberdinu prešao je u čuvenu školu u Harou, a zatim u Kejmbridž. Tek ovde počinje pravi život lorda Bajrona. Pored toga što piše pesme — prva zbirka Časovi dokolice (Hours of Idleness) izašla je nezapaženo 1807. i tek se sledeće godine u Škotskoj pojavio jedan negativan osvrt na koji je odgovorio satirom Engleski bardi i škotski kritičari (English Bards and Scotch Reviewers) — Bajron vodi pun i buran život, prkoseći najpre svojim profesorima, a zatim svojoj klasi: njegov prvi govor u Domu lordova bio je u stvari podrška zahtevima radnika iz Notingama. Na taj se način prvobitni detinji inat pretvara u društveni revolt, u titansko potvrđivanje ličnosti koja se suprotstavlja postojećem društvu, samo što se ovaj protest ponekad odvijao na skandalozan način: kao student doveo je u Kejmbridž medveda da se sprema za profesorski konkurs, a prezir prema britanskoj hipokriziji ispoljavao je kroz raspusni život. Čemu Bajron nije prkosio? Bez ustručavanja je pristojnosti suprotstavljao otvorenu nepristojnost, i bilo je odista prilično demonski-satanskog u toj želji da se zapanje obični ljudi. Pred prvo putovanje kroz Sredozemlje — od 1809. do 1811. obišao je Portugaliju, Španiju, Albaniju, Grčku i Bliski Istok — priredio je u zamku višednevnu pijanku, na kojoj se kao pehar upotrebljavala iskopana lobanja nekog kaluđera.

      Povratkom sa putovanja otpočela je kratkotrajna Bajronova slava u Engleskoj, jedan neviđen književnički i društveni uspeh, nastala je moda bajronizma, koju su uvela prva dva pevanja Čajlda Harolda (Childe Harold’s Pilgrimage) 1812, a razvod braka okončao nepune četiri godine kasnije. U ovim godinama izašle su njegove levantinske pripovetke u stihu: Đaur (The Giaour), Abidska nevesta, Gusar, Lara, Opsada Korinta (The Siege of Corinth), Parisina, i one su vrlo karakteristične za Bajrona, ne po svom uobičajenom egzotičnom dekoru, već po pesimizmu na koji je verovatno mislio Šopenhauer (Schopenhauer), kada je, pored sebe i Leopardija, i Bajrona uvrstio u tri najveća pesimista veka. Bajronovski Weltschmerz koncizno je izneo Makoli (Macaulay) u ovim klasičnim redovima: ,,Iz godine u godinu, iz meseca u mesec, on je ponavljao da je sudbina svih biti bedan; da je sudbina izvanrednih biti izvanredno bedan; da sve želje kojima smo prokleti podjednako vode bedi; ako nisu zadovoljene, bedi razočaranja, ako jesu zadovoljene, bedi zasićenosti. Njegovi junaci su ljudi koji su različitim putevima došli do iste mete očajanja, ljudi koji su siti života, koji su na ratnoj nozi sa društvom, koji su potpomognuti u svom bolu jedino nepobedivom ohološću sličnoj oholosti Prometeja na steni, ili oholosti Satane u, užarenom laporu, ljudi koji mogu savladati svoje muke snagom volje, i koji do kraja prkose svoj sili zemlje i neba.“

     Svakako da je Bajron znao šta hoće svojim prkosom: bio je to zahtev za slobodom od stega koje su, kao već preživeli ideali i formalizovane moralne norme, umrtvile život, samo što je, u nedostatku novih vrednosti, u svemu tome bilo i dosta pustog inata. Jer, kada negde posle 1813. kaže da se njegova politika u potpunosti „sastoji u smrtnoj mržnji prema svim vladama koje postoje“, onda je u toj uopštenoj političkoj paroli teško naći nešto više od običnog anarhizma. I doista, kada se njegov sukob sa društvom početkom 1816. okončao konačnim raskidom, i Bajron se, patetično krenuvši „tragom sunca“ uz Rajnu preko Švajcarske, nastanio u Veneciji, on je utonuo najpre u jednu sasvim besadržajnu slobodu koja ga je i fizički iscrpla i duhovno opustošila. — Jer, šta je Bajron uradio u Italiji? Najpre, u jednom raskošnom bujanju talenta završava već otpočete stvari: Manfreda i poslednja dva pevanja Čajlda Harolda, a zatim u istom duhu piše tragedije Sardanapal (Sardanapalus), Foskari (The Two Foscari) i misteriju Kain (Cain). I ma koliko da su ovo najznačajnije njegove tvorevine, one su ipak samo još eho već prošlog vremena: u njima se potpuno zaokrugljuje duh iz vremena pre odlaska iz Engleske, a novi se tonovi javljaju u drugim delima. U Bajronovom životu Italija znači satiru: Don Žuana (Don Juan), Bepa (Beppo), Viziju strašnog suda (The Vision of Judgment), i mada se čini da je njegov duh osvežilo mediteransko podneblje, poezija se polako povlačila iz onoga što je pisao. Don Žuan je sjajna satira protegnuta na celu Evropu, iskrenje duha koje je kasnije postalo izvor aktuelne feljtonistike, ali su poslednja poglavlja razvučena, šala je često neukusna i odnosi se na sve, pa i na sopstvenu poeziju. Bajron je već imao jednu drugu ambiciju.
      U Raveni je potpomagao karbonare, borce za oslobođenje i ujedinjenje Italije, tako da su austrijske vlasti njegovu kuću, kao stecište italijanskih nacionalista, držale pod stalnom prismotrom. A kada je 1821. u Grčkoj izbio ustanak, Bajron je usredsredio svoj interes na Balkan i, po svemu sudeći, njegov bunt je tek sada stvarno postao sadržajan. Sredinom 1823. on se iskrcao u Kefaloniji. Pred smrt još piše: „Umrećemo ovde ili marcialno ili močvarno“, i doista u Misolongiju umire 19. aprila 1824. od malarije.
       Bajronov život može se shvatiti kao niz pokušaja da se jedan titanski bunt ličnosti ili kanališe u određenom smeru ili potpuno smiri. Njemu ovo zadugo nije pošlo za rukom, pa je trošeći se odbacivao ne samo zlo u svetu, već i ono što je običnom čoveku bilo sveto. Njegov satanizam potpuno ga je odvojio od ljudi, i trebalo je da se sav svet uznemiri, pa da se najzad Bajron nekako svojim nemirom priključi društvu. A u tome je ležala mogućnost svetsko-istorijskog uspeha bajronizma: početkom prošloga veka Evropa je bila uznemiravana nacionalističkim pokretima za oslobođenje, i šta je bilo prirodnije nego da se od Bajrona načini pesnik nacionalne slobode? U buđenju nacionalne samosvesti Branko Radičević je u levantinskim gusarima video naše uskoke, Poljake je Bajron inspirisao u otporu prema Rusima, a same Ruse poneo je dvostruko: s jedne strane bajronizam je primetan kod dekabrista, ali je ne manje prisutan i u soldateski koja je pokoravala Kavkaz. U ovom poslednjem slučaju ispoljava se naličje Bajronovog pojma slobode.
Ima dosta aristokratskog u Bajronovoj želji da skandalizira svoju sredinu, kao što je aristokratski i nehat s kojim se odnosi prema mišljenju drugih. Njegovi junaci, oholi usamljenici sa bolom i tajnom, takođe su aristokrate koje unižava, kao Manfreda, i sama pomisao da pripadaju ljudskom rodu: „drugi“, to za njih znači „masu“, pa je doista za razmišljanje koliko se njihov titanski pojam slobode može uklopiti u jedan demokratski svet predstava i osećanja. Bajron je želeo da se u životu potvrdi ličnost izuzetna i jaka, ali se pri tome nije pitao kakvo bi socijalno stanje mogao dati svet titanskih individualnosti. A ukoliko njegova smrt u Grčkoj treba suprotno da dokaže, onda se mora reći da je kod njega pojam slobode, nedomišljen do kraja, ostao da lebdi u neodređenosti, i stoga se postavlja pitanje da li su njegovi sledbenici stvarno s njime išli u korak.

(Iz knjige: Byron - Selections From His Poetry, Beograd, 1975)

Ksenija Anastasijević

Bajron, Poezija 

Skice o životu lorda Bajrona 

Lord Bajron, Ljubavna pisma 

Bajronova putovanja

Pesnička slava Lorda Džordža Gordona Bajrona (1788-1824) bila je i danas jeste jedna od najvećih. Retko se rađaju takvi duhovi koji mogu da premoste nekoliko vekova i da i dalje svojim delima i životom nadahnjuju čitav svet.

Na rođenju je stekao telesnu manu koja ga je pratila celog života i prilično uticala na njegov karakter – šepao je zbog pogrešnog zahvata na porođaju, stidljivost majke je doprinela grešci lekara. Neželjena posebnost je učinila da dečak razvije unutrašnju tajnovitost jer je želeo da se izdvaja od ostalih, i uspeo je u tome. Izrastao je u mladića koga su oblikovale grandiozne strasti, obest i prikrivena stidljivost. Ono što bi zavoleo opčinilo bi ga toliko da bi mu posvećivao svu moguću žudnju i silinu osećanja. Nije se plašio da ogoli i tamnu stranu svog srca. Oduvek je bio divalj i prkosan, lako bi planuo i oduševio se. Nije znao za pokornost i suzdržavanje.

Još u ranoj mladosti nasledio je titulu lorda, imanje i novac koji će mu obezbeđivati lagodan život. Od Bajronovih je nasledio i čuvenu porodičnu karakteristiku – surovost koja je dovodila do protivurečnosti njegovu pesničku dušu, u njoj su se mešale žestina i nežnost. Zbog toga je bio ćudljiv i često je menjao raspoloženja, odluke su mu oblikovale razuzdanost i bezbrižnost, hrabrost i hirovitost.

Kada se vratio sa Kembridža nastanio se u voljenom zamku u Njustedu i tamo sačekao punoletstvo koje je označilo da je vreme da krene iz Engleske u svet. Daljine su ga mamile, iako je isprva uvek mrzeo nova mesta i lica, ali, uvek se dešavalo da ih, dajući im se u potpunosti, zavoli do ludila.

Krenuo je na put 1809., prethodno u Engleskoj objavivši zbirku pesama Časovi dokolice. Bio je zapaženi mlad, lep i ljut pesnik željan novih iskustava. Prve kote njegovog puta su bili Gibraltar i Malta, a planirao je da odatle ide dalje na Istok.

26. juna 1809. godine ukrcao se na brod za Lisabon sa odanim prijateljem Hobhausom. Putovanja mladog buntovnika su konačno počela, započeo ih je nestrpljivo i burno ponevši sto pera i dva galona mastila i nekoliko svezaka belog papira. Naravno, i četu sluga, koju su mu obezbeđivali titula i ogromno nasledstvo.

U Lisabonu je Bajron sa svojom svitom došao u kontakt sa Evropom koja je bila u ratu, bio je upoznat sa vojnim manevrima u konfliktu između Francuske i Engleske. No, njegovu pažnju je okupirao sam grad. Lisabon, mistično setna luka na vratima zaliva ga je opčinio, naročito su mu se svidela narandžina stabla i manastiri. Tada je napisao: Jašem na magarcu i na mazgi, kunem na portugalskom, dobio sam proliv i grizu me komarci. Ali šta mari? Ljudi, koji putuju radi zabave ne smeju tražiti komfor.

Iz Lisabona je nastavio put južno ka Sevilji, želeći da se što pre dokopa Gibraltara, tog čudesnog pupka koji spaja Atlanski okean i Sredozemlje. Bio je začaran lepotom velikih voda i nalazio je privremenu utehu i razumevanje u morskim dubinama. Stigavši na Maltu, zadržao se da bi uzimao časove arapskog jezika, slušao gitare i udovoljio senzualnim prohtevima uživajući neko vreme sa ljubavnicom. Bio je, tako drsko zgodan, neobičan i razuzdan, neodoljiv za ženska srca. Njegove avanture sa malteškom ljubavnicom bile su samo početak velikih ljubavnih osvajanja i izgaranja koje su ga očekivale.

Iz Malte je prešao u Albaniju, njena divljina i nepoznanice su mu prijale. Pošto ga je oduvek privlačio život ratnika i smatrao je da je za njega rođen, našao je prijatelje među albanskim ratnicima. Tu, u gudurama Albanije počeo je da piše poemu Čajld Harold koja ga je kasnije proslavila. O čemu bi drugom mogao pisati mladi pesnik na putovanju do baš o mladom plemiću zvanom Harold (njegovo drugo ja) koji luta Portugalijom, Italijom, Grčkom i Albanijom? Stvarao je, naime, pesnički putopis, živopisno i dramatično, sa strastvenim i elegičnim opisima, vodio je buduće čitaoce kroz predele koje su čeznuli da vide.

Lord Bajron je imao nameru da iz Albanije nastavi put u Grčku morem, ali ga je oluja sprečila da se ukrca na brod, pa je krenuo kopnom na konju preko bregova.

Bio je ganut (a ko nije?) Grčkom, koju je zavoleo još kao dete, čitajući poeziju i istorijske spise. Grčka, grotlo i kolevka, okupana suncem, mudro drevna, belo drevna, veličanstvena. Bajron je prvo stigao u Patraski zaliv, da bi onda preko Parnasa dospeo u Delfe i zlatnu Atinu. Grčka je još uvek bila pod turskom vlašću, na Akropolju se nalazio turski garnizon, što je duboko potreslo pesnikovu dušu željnu lične i opšte slobode. Rukopis Čajlda Harolda bio je pun poziva na pobunu. Čajld Harold je putopis u stihu isprepletan egzotičnim utiscima i žalom zbog sputanosti zemalja koje su nekada bile najsjanije i najprosperitetnije. Iz Atine se Bajron spustio do rta Sunion, diveći se narandžastim stenama u suton, čekajući najlepši zalazak Sunca.

A onda je nastavio dalje, u Smirnu, današnji Izmir, gde je i dovršio drugo pevanje poeme. Odatle je nastavio u Carigrad, današnji Istambul, čarobni grad je bio i ostao mesto moći. Napustio ga je 24. jula 1810., plovio do Bosfora i vratio se u Atinu gde je neko vreme stanovao u manastiru. Džordž Gordon je imao vatreni duh koji je sve vreme tražio posvećenost. Iz grčkog manastira vratio se na Maltu.

Udaljenost od rodne Engleske (gde je, kao što to uvek biva sa rodnim krajevima, bilo najteže uspeti i biti priznat) je doprinela da se njegov početni prezir prema njoj pojača, ali i da na se pojave gleda mnogo šire, donevši mu još luđu želju za slobodom i nepoštovanjem zakona. Ipak, nakon dve godine odsustva, vratio se u Englesku. Trebalo je objaviti Čajld Harolda i postati pesnik oko koga se stvara do tada neviđena čitalačka histerija, u inat svim kritičarima. To ga je radovalo iako su ga rastuživale hladne engleske zime i isto takva duhovna atmosfera.

Posle neverovatnog književnog uspeha upustio se u aferu sa udatom Lejdi Karolinom Lemb. Posećivao je sve društvene događaje, ali dosadne salonske zabave, naklapanja i ogovaranja su brzo dojadili hodočasniku. Patio je za Akropoljem. Njegova divlja priroda se produbljivala i sve jasnije pokazivala. Bio je grub i neprijatan prema mnogobrojnim ljubavnicama. No, došla je do svog vrhunca kada se zaljubio bez povratka u polusestru Avgustu i stupio u rodoskrvnu vezu sa njom. Objavio je i poemu Gusar u kojoj je stvorio likove koji ne znaju odakle su došli i kuda će krenuti. Puni su tajni i lutaju tražeći odgovor, ne smirujući se. Naravno, bili su slični njemu, jer su u večitom pohodu. Bajron je bio duh koji luta.

Anabela Bajron 

Oženio se i, ipak, Anabelom Milbank, no ni ona nije mogla da sputa njegovu ljubav prema svemu što je neobično i opasno, avanturizam koji mu je bio u krvi i osećanja toliko jaka koja su ga bukvalno gonila da krene na najopasnije puteve. Često je govorio: Suđeno mi je da se vratim na Istok, moram se vratiti na Istok da tamo umrem. Brak je bio nepodnošljiv i rastavio se od supruge, doživevši zbog toga još veće osude. Njegov odnos sa Avgustom i pristup životu su naišli na neprijateljski stav u celoj Engleskoj. Zato je rešio da ode zauvek, u dobroboljno izgnanstvo.

Aprila 1816., kupivši lepu kočiju Napolenonovih kola (njemu se beskrajno divio) i povevši sa sobom filozofa Flečera, mladog lekara Polidorija i neizostavnog druga Hobhausa, otputovao je iz Engleske. Prvi cilj je bio Vaterlo jer je želeo da oseti slavnu bitku. Pošto je im je Francuska zatvorila svoje granice, družina je morala da se spušta prema Švajcarskoj dolinom Rajne. Tokom puta pisao je strasna pisma Avgusti.

25. maja 1816. Bajron je sa svojom svitom stigao na Lemansko jezero. U istom hotelu je odsela i Kler Klermont, polusestra Meri Godvin, partnerke još jednog čuvenog pesnika romantizma, koja će mu kasnije postati žena, Persija Biša Šelija. U stvari, Kler je proganjala Bajrona još u Engleskoj, uporno želeći da bude sa njim. Na lepom jezeru kraj Ženeve su se dva čuvena pesnika upoznala i združila. Jezero je pružilo Bajronu mir. Unajmio je vilu, spavao do kasno, uživao u doručku i onda posećivao Šelijeve, šetao pored jezera i vozio se u barci. Kler je dobila šta je htela, postala je njegova ljubavnica, nesvesna da će mu i ona brzo dosaditi.

Međutim, čim je u Ženevi zahtladnelo i kada su počele da padaju dosadne kiše, Bajronov mir je bio pred izazovom i poželeo je da napusti Švajcarsku. U stvari, opet ga je gonila želja za kretanjem i avanturama. Smetalo mu je i što je privlačio mnogobrojne poglede, bio je čuveni pesnik u tuđini, i turisti Englezi su ga pratili u stopu, upirući dvoglede u njegov balkon sa druge strane jezera. Bio je progonjen. Odlučio je da je bolje da on goni vreme i prostore umesto da njega gone.

Preko alpskog prolaza Simplona krenuo je za Milano. Konačno je došao i do Italije, talične zemlje za mnoge engleske umetnike, zemlje koja ih je inspirisala jarkim bojama i toplinom življenja. U Milanu je Bajron došao u kontakt sa italijanskim slobodarskim krugovima, pesnikom Montijem i piscem Silvijem Pelicom. Ipak, ni umetnički krugovi ga nisu sprečili da ne krene ka mističnoj Veneciji, u koju je stigao prethodno svrativši u Veronu, gde se, razumljivo, divio uspomeni na Juliju. U Veneciji je prvo odseo u hotelu „Velika Britanija“ koji je gledao na Veliki kanal, Canalasso, čije su sobe bile pozlaćene i obložene šarenom svilom. Raskoš i misterioznost Venecije su ga očarali. To je jedan od onih gradova koje poznajem pre nego što ih vidim, rekao je. Rešio je da nađe stan, da se zadrži u Veneciji i, naravno, našao je lokalnu ljubavnicu, Marijanu. Njegova putovanja bila su nezamisliva bez ljubavnih izazova i neobuzdanih strasti. Kada je prijatelj Hobhaus iz Milana otputovao u Rim, Bajron opet provodi neko vreme u manastiru, ovog puta u jermenskom, ponovo tražeći smiraj za svoje vatrene misli. A onda se opet dešava preokret, razboleo se i smatrao je da će se brže oporaviti ako promeni mesto. Krenuo je i on u Rim.

A.Willmore   ( ili J. Tibbets Willmore ) Lord Bajron meditira  o Koloseumu

Bibliotheque des Arts Decoratifs, Paris 

Rim je neopisiv, napisao je. Patio je što i Rim, kao i Grčka, doživljavaju propast i nemaju više stari sjaj. Veličina i propast Rima je bila jedna od tema o kojima je razmišljao i koje je želeo da razreši. Onda je odlučio da se ipak vrati Marijani u Veneciju, zapravo u La Miru na Brenti gde je iznajmio divnu vilu. Tu je dovršio Čajlda Harolda.

Uskoro je pronašao novi predmet divljenja – Margaritu Cogni (Kogni se čita), damu sa kojom posećuje zabave, književne salone, vozi se u gondolama i uživa u karnevalu iako je u tom svetu pod maskama bio apsolutno bez maske, onakav kakav jeste, pun sirove i sveže energije, nestalan, nemir koji traži mir i borac za pravdu.

Skoro zaboravljena bivša ljubavnica Kler mu je u Engleskoj rodila ćerku Albu o čijem rođenju ga je obavestio Šeli, koji je devojčicu i doveo ocu kada je sa ženom doputovao u Milano, takođe željan italijanskog sunca i nepresušne inspiracije. Bajron je devojčicu zvao Alegra. Iznajmio je veliku palatu na Velikom kanalu i postao pravi Venecijanac.

Tereza  Gvičoli 

U Veneciji je započeo spev Don Žuan, delo puno humora i satire sa pikarskim i farsičnim elementima. O čemu bi drugom pisao ovaj pravi Don Žuan, sklon nekonvencionalnostima, cinizmu i slobodoumlju? Ponovo je pisao o sebi. I, kao i pravi čuveni ljubavnik, ponovo je promenio družbenicu. Ovog puta to je bila Tereza Guiccioli (Gućioli?), udata grofica koja ga zove sebi u Ravenu, tajanstveni gradić u kome je Dante proveo progonstvo. Ljubav i poezija su ga zvali i Bajron nikako nije mogao da odbije ponudu, krenuo je opet kuda ga srce vodi. Prateći Terezu posetio je i Bolonju, vratio se u Veneciju i odatle opet svratio u tihu Ravenu.

Sve vreme, dok ga vode instinkti i pesničke inspiracije, biva uključen u italijanske političke pokrete, spreman da položi život za slobodu Italije.

Terezin muž, grof Guccioli je počeo da stvara probleme ljubavnicima za koje je znala čitava Ravena čiji stanovnici su zdušno i glasno navijali za mlade preljubnike. Političke prilike im, ipak, prave još više problema, jer su revolucionarni glasovi suzbijeni od strane papinske policije, tako da grofovski bračni par mora da beži. Ispostavilo se da su otišli u Pizu, gde se nastanio i Šeli, pa se Bajron tamo pridružuje svima njima. Niko nije slutio da će nastupiti doba žalosti. Iako je ponovo živeo raskošno i raskalašno u palati Lanfrandi na obali reke Arno, Bajron se suočava sa dve smrti. Njegov veliki prijatelj Šeli se utopio, a ćerka Alegra je umrla. Kao dodatak svim mukama, grof i grofica Guccioli su bili opet prognani, i to u Đenovu, kuda skoro odmah za njima odlazi i Bajron, bežeći od sopstvene skrhanosti i bola.

Sada je sve više pratio razvoj grčkog ustanka protiv Turaka. Morao je da utali negde svoju želju za osvetom i borbom i sve bliže je bio odluci da napusti sve i direktno učestvuje u okršajima. Morao je i da dokaže svoju smelost. U leto 1823. krenuo je za Grčku, ovog puta sa namerom da postane pravi ratnik. Znao je da ide u smrt. Stigao je do Argostoliona u Kafaloniji, iznajmio kuću u selu i živeo vojnički i skromno, zdušno finansijski pomažući grčkim izbeglicama. Iz Argostoliona se prebacio u ribarski grad Mesolongion. Osećao je zasićenost životom i avanturama, sve je doživeo što se moglo doživeti tako silno i brzo, da veliki Bajron više nije ni za čim žalio i ni za čim drugim nije žudeo osim otvorene borbe prsa u prsa. U ostvarenju te poslednje žudnje su ga sprečile groznica i padavica zbog kojih je pao u postelju. Pao je u san iz koga se nije probudio jedne olujne noći, aprila 1824.

Tako je umro Lord Bajron, fatalni grešnik, ponosni usamljenik, smeli borac, čovek koji je preplivao Helespont, čovek koji je ovekovečio svoja lutanja i čiji su tragovi zauvek obeleženi lepotom i uzdasima, i na kopnu i na papiru.

Ana Atanasković 

Skice o životu Lorda Bajrona

Ostavio sam za kraj najvećeg i u najvećoj meri engleskog od svih engleskih umetnika; on je toliko velik i toliko en-gleski da će nam sâm pružiti o svojoj zemlji i svom vremenu više istine nego svi ostali zajedno. Za njegova života proklinjali su njegove ideje; nakon njegove smrti nastojali su ocrniti njegov genij. Još i danas, engleski su kritičari prema njemu nepravedni. On se čitav život borio protiv sveta iz kojeg je potekao, i za života kao i posle smrti podnosio je teret mržnje koju je izazvao i odbojnosti koje je pobudio. Strani kritičar može biti pravičniji i slobodno hvaliti snažnu ruku čije udarce nije osetio.

Ako je ikada postojala duša snažna i izvanredno oset­ljiva, ali nesposobna da se oslobodi od sebe same, uvek uznemirena, ali u zatvorenom krugu, predodređena za poeziju svojim urođenim žarom, ali ograničena svojim prirodnim preprekama na samo jednu vrstu pesništva, to je bila njegova duša.

Ta pripravnost na preterana uzbuđenja bila je kod njega porodično nasleđe i posledica odgoja. Ujak njegove majke, jadan mahniti luđak i čovekomrzac, ubio je u dvoboju u nekoj krčmi, pri svetlosti sveće, gospodina Chawortha, svoga rođaka, i bio saslušan pred Domom lordova­. Njegov otac, razbludnik i grubijan, oteo je ženu lorda Carmarthena, upropaštenu i zlostavljanu gospođu Gordon, svoju drugu ženu, i nakon što je živeo kao raskalašen i nepošten čovek, otišao je umreti na kontinent, odnevši sa sobom poslednji novac svoje porodice. Njegova majka, u trenucima nastupa besa, razderala bi svoje šešire i haljine. Kad je umro njen bedni muž, gotovo je poludela, a njeni su se krici čuli na ulici. Kakvo je detinjstvo proveo Byron u jazbini »te lavice«, u kakvom je vihoru pogrda prekidanih povremenim nežnostima živeo i sâm, isto tako podložan strastima i još žučniji, mogla bi reći samo duga priča. Ona je jurila za njim, nazivala ga šepavim derištem, vikala i bacala mu u glavu žarač i mašice. On bi ćutao, prelazio preko svega, ali zbog toga nije ništa manje osećao uvredu.

Jednoga dana kad je bio »u jednoj od svojih nemih razarenosti«, morali su mu oteti iz ruke nož koji je uzeo sa stola i koji je već prinosio svojim grudima. Drugom prigodom svađa je bila toliko strašna da su sin i mati, krijući to jedan od drugoga, otišli apotekaru »da doznaju je li onaj drugi dolazio tražiti otrov da bi se ubio, i da ga upozore  da mu ga nipošto ne proda«. Kad je išao u školu, »njegova prijateljstva«, kaže on sâm, »bila su strasti«.11

 Mnogo godina kasnije nikad nije mogao čuti kako se izgovara ime Clare, ime jednoga od njegovih starih prijatelja, »a da mu ne zakuca srce«. Dvadeset puta dovodio je sebe u neprilike zbog svojih prijatelja, stavljajući im na raspolaganje svoje vreme, svoje pero i svoj novčanik. Jednoga dana, u Harrowu, jedan stariji učenik maltretirao je njegova dragog Peela, i videvši da se ne pokorava, udarao ga je po mesnatom­ delu ruke, koju je zavrnuo da bi bila osetljivija. Byron, isuviše mali i ne mogavši se suprotstaviti krvniku, priđe mu crven od besa, sa suzama u očima, i uzdrhtalim glasom upita koliko mu udaraca misli zadati.
»Što se to tebe tiče, balavče?«
– »Pa ja bih, ako dozvolite, hteo primiti polovicu«, odgovori Byron pružajući svoju ruku.12

 Plemenitosti­ je, kao i ostalog, bilo kod njega u izobilju. »Nikad«, rekao je neko ko ga je prisno poznavao u njegovoj mladosti, »nije sreo nesretnika a da mu ne pomogne.«13 Kasnije, u Italiji, od sto hiljada franaka koje bi potrošio, na milostinju bi dao dvadeset i pet hiljada. Živi izvori bili su u tom srcu prepuni i bujno su izlevali dobro i zlo na najmanji dodir. U osmoj godini, kao Dante, zaljubio se u devojčicu koja se zvala Mary Duff.

»Zar nije čudno«, pisao je sedamnaest godina kasnije, »da sam bio tako potpuno, tako beznadno zaljubljen u to dete, u godinama kad nisam mogao nikako osetiti ljubav, niti znati smisao te reči?... Sećam se svega što smo jedno drugom govorili, naših nežnosti, njenih crta; nisam više imao mira, nisam mogao spavati... Moj duševni nemir, moja ljubav bili su tako snažni da se ponekad pitam jesam li otada osetio drugu istinsku predanost... Kad sam kasnije doznao da se udala, bilo je to kao udar groma, gušio sam se, skoro sam pao u samrtnički grč.«14

Isto je tako, kad je u dvanaestoj godini zavoleo svoju sestričnu Marguerite Parker, izgubio zbog toga san, nije više jeo.

 »Imao sam razloga verovati da me ona voli, a ipak je najveća briga moga života bila da mislim na vreme koje će proteći do našega idućeg susreta. A razmaci od jednoga do drugoga sastanka bili su otprilike dvanaest sati! Ali bio sam tada lud, a ni danas nisam mnogo pametniji...«15

On to nije bio nikada: mnogo pročitanih knjiga u ko­ledžu, preterane vežbe, kasnije, u Cambridgeu, Newsteadu i Londonu, noćna bdenja, neumerenost u jelu i piću i preterani post, razoran način života, sve je više srljao napred do dna svih zadovoljstava i svih krajnosti. Kako je bio dendi, i to jedan od najsjajnijih, umirao bi od gladi od straha da se ne udeblja, a zatim bi pio, i večerao do iznemoglosti tokom noći prepuštanja.
»Dva prethodna dana«, rekao je jednom njegov prijatelj Moore, »Byron nije ništa stavio u usta osim nekoliko biskvita, i žvakao je mastiks16 da bi umirio želudac. Sevši za stol, ograničio se na morske rakove i pojeo ih dva ili tri, iskapivši s vremena na vreme katkad malu likersku čašicu čiste jake rakije, katkad veliku čašu vruće vode, zatim opet čistu rakiju; popio ih je otprilike šest, posle čega smo nas dvojica slistili dve boce bordoa i rastali se oko četiri sata izjutra.«

 Drugi put nalazimo u njegovu dnevniku ovu zabeleešku:

 »Večerao jučer sa Scropeom Davisom kod Cocoa. – Od šest sati do ponoći za stolom. – Nas dvojica popili jednu bocu šampanjca i šest boca bordoa. Nijedno od ovih vina ne deluje mnogo na mene.«

Kasnije, u Veneciji:

»Jedva da sam sklopio oči čitavu prošlu nedelju. Imao sam nekoliko zanimljivih doživljaja kao maska na karnevalu. – Iscrpiću rudnik svoje mladosti do poslednje rudne žile metala, i posle...laku noć. Živeo sam, zadovoljan sam.«17

Takvim tempom organi se troše, a povremena razdoblja umerenosti­ nisu dovoljna da ih poprave. Želudac se kvari, živci se remete, duša razara telesni stroj, koji sa svoje strane razara dušu.

»Budim se uvek«, pisao je u Italiji, »u pravom nastupu očajanja i gađenja prema svemu, čak i prema onome što mi se sinoć sviđalo. U Engleskoj, pre pet godina, imao sam istu vrstu hipohondrije, ali praćenu tako neodoljivom žeđi, da sam pio i po petnaest boca soda-vode u toku jedne noći nakon što sam već bio legao u postelju, a da mi žeđ nikako nije prestajala, pa sam naginjao boce iz čiste nestrpljivosti žedna čoveka...«

Duh i telo potpuno bi se upropastili i s manjim. Tako žive te plahe duše, koje neprestano potiče i slama vlastiti zamah, poput zaustavljene topovske kugle koja se vrti a izgleda nepokretna, toliko se brzo okreće, ali koja na najmanju prepreku skače, odbija se, pretvara sve u prah i najzad je pokriju ruševine. Najpronicljiviji od promatrača, Beyle, koji je s njim živeo nekoliko nedelja, rekao je da je bilo dana kada je bio lud; drugi pak put, našavši se pred lepim stvarima, postajao je uzvišen. Iako je suzdržan i ponosan, muzika bi ga rasplakala. Ostalo vreme, sitne engleske strasti, oholost na svoj društveni položaj, na primer, taština­ dendija dovodile bi ga do provala besa: o Brummelu je uvek govorio »drhteći sav od zavisti i divljenja«. Ali, velika ili mala, trenutačna strast rušila se na njegov duh poput oluje, dizala ga, uznosila do ludosti i do genija. Njegov dnevnik, porodična pisma, sva njegova nehotična proza kao da drhti od duhovitosti, gnjeva, oduševljenja; krik osećanja tu zatreperi u najmanjim rečima; od Saint-Simona nismo videli življe ispovesti. Svi stilovi izgledaju bledi i sve duše nepokretne pored njegove duše.

U tom veličanstvenom poletu razuzdanih i raspojasanih sposobnosti koje se zaleću u pustolovinu i kao da ga bacaju na sve četiri strane sveta, postoji jedna koja preuzima­ uzde i baca ga o zidine o koje se razbio.

»Jadni Byron!«, govorio je Walter Scott,18  bio je čovek uistinu dobra srca i s najnežnijim i najlepšim osećajima. Bedno se upropastio bezumnim preziranjem javnog mišljenja. Protivljenje javnosti, umesto da ga upozori ili uzdrži, samo ga je izazivalo na još gore postupke. Kao da je rekao: »Ah! vi to ne volite? Dobro, dobićete gore; to vam je kazna.«

Taj nagon pobune u samoj je rasi; postoji čitav snop divljih strasti19 koje je stvorilo podneblje i koje ga hrane: mračno raspoloženje, bujna imaginacija, neobuzdana oholost, sklonost prema opasnosti, potreba za borbom, unutarnji zanos koji se utažuje samo razaranjem, i ono mračno ludilo koje je teralo napred skandinavske bersekere 20 kad su se u otvorenoj barci, pod nebom koje je parao grom, prepuštali­ oluji, čiji su bes udisali. Taj nagon je u krvi: rađa se takav, kao što se rađa lav ili buldog.21

Byron je bio još sasvim malo dete, u odelcu, kad ga je njegova dadilja grubo ukorila što je uprljao novu haljinicu, koju je tek obukao. Zapao je u jedan od svojih nemih besova, zgrabio je haljinicu obema rukama, poderao je po dužini, stao uspravno, nepomičan i natmuren, pred dadiljom koja je besnila, da bi je što više izazvao. Kod njega se gordost prelevala. Kada je, navršivši deset godina, nasledio titulu lorda i kada su prvi put u školi prozvali njegovo ime stavljajući ispred njega titulu dominus, nije mogao izgo­voriti uobičajenu reč adsum, 22 ostao je nepomičan među­ svojim prijateljima, koji su razrogačili oči, i najzad je briznuo u plač. Drugi put, u Harrowu, u jednoj svađi koja je podelila školu, jedan učenik je rekao:

 »Byron nam ne želi pristupiti, jer nigde ne voli biti drugi.«

Ponudili su mu vodstvo, i tek se onda udostojio opredeliti. Nikada ne trpieti gospodara, svim svojim bićem ustati protiv svega što nalikuje zahvaćanju u tuđe pravo ili nadmoćnost, očuvati svoju ličnost netaknutu i nepovređenu pod svaku cenu­ do kraja i protiv svih, odvažiti se na sve radije nego pokazati i najmanji znak pokoravanja, to je bit njegove prirode. Zbog toga je bio spreman radije sve podneti nego pokazati i najmanji znak slabosti. U desetoj godini, iz ponosa bio je stoik. Bolno su mu ispravljali nogu u jednoj drvenoj napravi za vreme sata latinskoga jezika, a njegov učitelj ga je žalio.

»Ne obraćajte pažnju na to što trpim, gospodine Roger«, reklo je dete, »nikakav trag toga nećete primetiti na mom licu.«23

Takav je bio kao dete, takav je ostao i kao čovek. Duhom i telom on se bori ili se priprema za borbu.24 Svakoga dana satima boksa, gađa iz pištolja, vežba se u rukovanju sabljom, trči i skače, jaše konja, ukroćuje otpor. To su podvizi njegovih ruku i njegovih mišića; no njemu su potrebni i drugi. U nedostat­ku neprijatelja, hvata se u koštac s društvom i objavljuje mu rat. Poznato je do kakvih je krajnosti išla netolerancija vladajućih nazora. Engleska je bila na vrhuncu rata s Francuskom­ i verovala je da ratuje za moral i slobodu. U njezinim očima u tom su trenutku Crkva i Ustav svete stvari: dobro se čuvajte da ih ne dirnete, ako ne želite postati državni neprijatelj! U toj preteranosti nacionalne strasti i protestantske­ strogosti svako ko ističe slobodne misli ili običaje nalik je palikući i podiže protiv sebe instinkt posednika, učenja moralista, interese političara i predrasude naroda. Baš taj trenutak Byron je izabrao da hvali Voltai­rea i Rousseaua, da se divi Napoleonu,25 priznavao je da je skeptik, izjašnjavao se za prirodu i zadovoljstvo, protiv canta 26 i pravila, govorio je da visoko englesko društvo, puno poroka­ i licemerja, proizvodi fraze i ubija ljude da bi sačuvalo svoje povlastice i trule burgove.27 Kao da te političke mržnje nisu bile dovoljne, navlači ne sebe još i književna neprijateljstva, napada čitava društva kritičara,28 omalovažava­ novo pesništvo, izjavljuje da su najslavniji »Klaudijanci, ljudi kasnog Rimskog carstva«, ustremljuje se na jezerske­ pesnike i stiče u Southeyu otrovna i neumorna neprijatelja. Budući da je tako nagomilao neprijatelje, izložio se sa svih strana. Iz mržnje prema cantu, iz želje da prkosi, sâm sebe iznosi na zao glas čoveka koji se hvali porocima. Slika sebe u svojim junacima, ali u crnoj boji, tako da ga svako može prepoznati i misliti o njemu da je još gori nego što jeste. Walter Scott, pročitavši Childea Harolda, iznosi svoje prve dojmove:

»Spev velike vrednosti,­ ali koji ne daje dobro mišljenje o srcu ni o moralu pisca. Porok bi morao biti malo skromniji, i potrebna je bestidnost gotovo jednako toliko velika koliki je talent plemenita lorda da bi ozbiljno zahtevao da ga žalimo zbog jada i gađenja koje je stekao u društvu svojih kafanskih­ prijatelja i svojih ljubavnica. Postoji tu i čudovišna taština, da nas, male ljude, poučava, da naši sićušni zastareli­ obziri savesti i naši propisi o trezvenosti nisu dostojni njegove pozornosti«.29

Eto to su osećaji koje je izazivao u svim časnim staležima; on je u tome nalazio zadovoljstvo i činio još i gore, dajući do znanja da se u svojim postolovinama na Istoku drznuo na štošta, i nimalo se nije ljutio kad su ga brkali s njegovim junacima. Jednoga je dana rekao:

 »Voleo bih doživeti uzbuđenje koje oseća čovek nakon što je izvršio ubistvo«.

Drugom prilikom piše u svom dnevniku:­

 »Hobhouse me izvestio o neobičnoj glasini da sam ja pravi Conrad, istinski gusar, i da je jedan deo mojih putovanja­ prošao bez svedoka. Hm! Ljudi katkad pogode sasvim­ blizu istine, ali nikada celu istinu. Hobhouse ne zna čime sam se bavio godinu posle njegova odlaska s Levanta. Ni on, ni iko, – ni, – ni, – ni. – Međutim, to je laž,...30 ali ja ne volim te laži koje nalikuju istini.«

Opasne reči koje su se okrenule protiv njega poput bodeža; ali on je voleo opasnost, smrtnu opasnost i osećao se zadovoljnim­ samo kad bi video kako su se oko njega načičkali oštri vrhovi svih besova. Sâm protiv svih, protiv naoružana društva, uspravan, nepobediv, čak i pri zdravom razumu, čak i svestan toga, tada bi u svim svojim zategnutim živcima osećao uzvišeno i strašno uzbuđenje prema kojemu­ nehotično stremi čitavo njegovo biće.

Poslednja nepromišljenost izazvala je napad. Dok je bio neoženjen, njegovi ispadi mogli su se pravdati onim žarom suviše snažna temperamenta koji često pobuni mlade ljude ove zemlje protiv lepoga ponašanja i pravila; ali brak ih dovodi u red, a Byrona je baš brak dokraja poremetio. Ispostavilo se da je njegova žena utelovljena vrlina, »pravi uzor«, kako su navodili, »utelovljenje ispravnosti«, besprekorna­ i hladna, nesposobna da pogreši i da oprosti.

»To je zaista čudno«, govorio je njegov sobar Fletchter, »nikada nisam video damu koja ne bi umela vladati Milordom, osim gospođe.«

Ona je pomislila da je Byron lud i tražila je da ga pregledaju lekari. Saznavši da je umno zdrav, napustila ga je, vratila se svojoj porodici i odbila da ga ikad ponovno vidi. Posle toga, držali su ga čudovištem. Novine ga zasuše klevetama; prijatelji su tražili od njega da više ne ide u pozorište ni u Parlament, bojeći se da ne bude izviždan ili vređan. Koliko je duša toliko silovita, prerano naučena na bleštavu slavu, osetila besa i mučenja u tom opštem napadu pogrda, može se doznati samo iz njegovih stihova. On ne popušta, odlazi da u Veneciji utone u sladostrasni talijanski život, čak i u niski razvrat, da bi bolje naneo uvredu puritanskoj pretvornoj čednosti koja ga je osudila,­ i iz njega izlazi tek posle greha koji je doživeo još veću osudu, nakon javne veze s mladom groficom Guiccioli.

Međutim, pokazao se isto toliko žestoko revolucionaran u politici kao i u moralu. Posle 1813, pisao je:
 »Pojednostavnio­ sam svoju politiku; ona je sada sadržana u smrtnoj mržnji prema svim vladama koje postoje.«31
Ovoga puta, u Raveni, njegova kuća bila je središte i arsenal zaverenika, i on se velikodušno i nepromišljeno pripremao da oružano s njima­ istupi da bi pokušali osloboditi Italiju.

»Oni žele ovde dići ustanak«, pisao je u svom dnevniku,32 »i moraju me počastiti pozivom. Nikako neću izostati, iako ne verujem da su po broju i po odlučnosti dovoljno jaki da učine nešto naročito; ali napred! – Što značim ja? Jedan čovek ili milion ljudi, nije važno; treba širiti duh slobode. U takvim prilikama ne sme biti sebične računice, i ja danas ne ću biti taj koji će je praviti.«33

U međuvremenu je imao oštrih sukoba s policijom, nadgledali su njegovu kuću, pretili mu ubistvom, a ipak je svakoga dana išao na jahanje i vežbao gađanje iz pištolja u obližnjoj borovoj šumi. To su osećaji čoveka koji se nalazi na otvoru napunjenoga­ topa, u očekivanju da opali: uzbuđenje je veliko, čak herojsko, ali nije ugodno, i sigurno je da je čak i u trenutku tog velikoga uzbuđenja bio nesretan; ništa nije pogodnije da zatruje sreću od borbena duha.

»Zašto sam se«, pisao je, »čitavoga života više ili manje dosađivao?... Ne znam šta bih odgovorio, ali mislim da je to u mojoj naravi,... kao i to da se budim utučen, što mi se neprestano događa već više godina. Umerenost i vežbe kojima sam se katkad i dugo bez prekida bavio, snažno i silovito, pomogle su samo malo ili nimalo. Jake strasti više su mi vredile. Kada sam bio pod njihovim neposrednim delovanjem, – to je čudno, – bio sam uzbuđen, a ne klonuo. – Što se tiče vina i jakih alkoholnih pića, ona me čine mračnim i divljim do okrutnosti, — ali ćutljivim i usamljenim, nimalo svadljivim, ako mi se ne obraćaju. Plivanje me također oporavlja;­ ali, uopšteno, loše se osećam i svakoga dana sve lošije. Tome nema leka, jer ne osećam onakvu dosadu kao u devetnaestoj godini. Dokaz tome je što sam u to doba morao kockati ili piti, ili se na bilo kakav način uzbuditi, jer sam bez uzbuđenja bio jadan... Sada me najviše spopa­da mrtvilo i neka vrsta gađenja, jača od ravnodušnosti. Ako se iz toga trgnem, to biva iz razjarenosti.34 – Nedavno je ušao Lega s pismom iz Venecije u kojem je bila reč o nekom računu za koji sam mislio da je isplaćen pre deset meseci. Obuzeo me takav silan bes da sam se skoro onesvestio... Pretpostavljam da ću završiti kao Swift, to znači da ću umreti od glave, osim ako to ne bude ranije, nesretnim slučajem.«35

Strašno iščekivanje, koje ga je op­sedalo do kraja! Na svojoj samrtničkoj postelji, u Grčkoj, odbio je, ne znam više zbog čega, da mu se pusti krv i više je voleo odmah skončati. Pripretili su mu mogućnošću da poludi; skočio je iz postelje: »Pa učinite to, vi krvnici!« i pružio je ruku. Između takvih sjajnih trenutaka i takvih strepnji proveo je život; podnošenje muka, prkošenje opasnosti,­ kroćenje otpora, uživanje u bolu, sve veličine i žalosti mračne ratoborne sumanutosti, za tim je slikama osećao potrebu da mu lebde pred očima. U nedostatku delovanja imao je snove, a povlačio se u snove samo zbog nedostatka delovanja. Ukrcavši se za Grčku, sâm je govorio da je izabrao poeziju u nedostatku boljega te da ona nije za njega.

 »Šta je pesnik? Šta on vredi? Što on radi? To je običan brbljavac.«

Proricao je loše poeziji svoga veka, čak i svojoj, govoreći da bi, kad bi živeo još deset godina, od njega dočekali nešto drugo a ne stihove. Zaista, bio bi u većoj meri na svome mestu kad bi bio kralj mora ili vođa bande u srednjemu veku. Osim dve-tri zrake talijanskoga sunca, njegova poezija i njegov život su poezija i život skalda 36 (skandinavski majstori pevači)  prenetog u savremeni svet, koji u tom svetu nije našao svoje mesto.

__________________________

11 »My school-friendships were with me passions / for I was always violent. / I never hear the word Clare /Lord Clare/ withouth the beating of the heart, even now.«

(»Moja su školska prijateljstva bila strastvena /jer sam uvek bio silovit/. Kad god začujem reč Clare /Lord Clare/, srce mi brže zakuca, čak i danas«.)

[H. Taine navodi u belešci engeski izvornik. U ovoj belešci i na sličnim mestima preveden je i engleski izvornik, jer ga Taine ne navodi u celosti u vlastitom pripovednom tekstu. Kad Taine direktno prevodi Byronove engleske rečenice na francuski jezik i uklapa ih u svoj tekst, te su rečenice prevedene s francuskoga (tj. preveden je Taineov prevod), a u belešci je ostavljen engleski izvornik, onako kako je to učinio Taine. U tom slučaju engleski izvornik nije preveden. op. prev.]

12 »’Because, if you please’, said Byron holding out his arm, ’I would take half’«.

[H. Taine u belešci navodi Byronov izvornik. Prevod u tekstu nastao je na osnovu Taineova francuskoga prevoda Byrona, op. prev.]

13 Moore, sv. I, str. 121, 1807.

14 »How very odd that I should have been so utterly, devotedly fond of that girl at an age when I could neither feel passion, nor know the meaning of the word!... I remember all our caresses,... my restlessness, my sleeplessness. My misery, my love for the girl were so violent, that I sometimes doubt, if I have ever been really attached since.«

15 »My passion had its usual effects upon me. I could not sleep; I could not eat. I could not rest, and although I had reason to know that she loved me, it was the texture of my life to think of the time which must elapse before we could meet again, being usually about twelve hours of separation. But I was a fool then, and am not much wiser now.«

16 Verojatno guma od mastika.


17 »I have hardly had a wink of sleep this week past. I have had some curious masking adventures, this carnival... I will work the mine of my youth to the last vein of the ore, and then... good night. I have lived and am content.« [H. Taine u bilješci navodi Byronov izvornik. Prijevod u teks-tu nastao je na temelju Taineova francuskoga prijevoda Byrona, op. prev.]

18 Lockhart, Life of Sir Walter Scott, II, 238.

19 »If I was born, as the nurses say, with a silver spoon in my mouth, it has stuck in my throat, and spoiled my palate, so that nothing put into it is swallowed with much relish, unless it be Cayenne... I see no such horror in a dreamless sleep, and I have no conception of any existence wich duration would not make tiresome.«
(»Ako sam rođen, kao što dadilje kažu, sa srebrnom kašikom u ustima, ona mi ja zapela u grlu i pokvarila mi ukus, tako da što god stavim u njih, progutam bez uživanja, izuzev ako je to Cayenne... Ne vidim takav užas u spavanju bez sna i ne mogu zamisliti nikakvo postojanje čije trajanje ne bi postalo dosadno.«)

20 U staronordijskoj mitologiji neustrašivi junaci koji su bez oklopa išli u bitku. [op. prev.]

21 »I like Junius, he was a good hater... / I don’t understand yielding sensitiveness. What I feel is an imense rage for 48 hours.« / (»Volim Juni-usa, on je znao tako dobro mrziti... / Ne shvatam podavanje osetljivosti. Osećam strašan gnev već 48 sati.«)

22 Prisutan.

23 »Never mind, Mr Roger, you shall not see any signs of it in me.«

24 »I like energy, – even animal energy, – of all kinds – and have need of both, mental and corporal.«

25 Nazivao ga je »svojim junakom iz romana«.

26 Cant – označava licemerno ili preterano pokazivanje prividnoga stida i strogosti u vanjskim znacima pristojnosti, snobovsko držanje. [op. prev.]

27 Le bourg pourri – engleska sela s trgovima čiji su glasači lako prodavali glasove kandidatima koji su želeli biti poslani u parlament. [op. prev.]

28 English Bards and Scottish Reviewers.

29 »Childe Harold is, I think, a very clever poem, but gives no good symptom of the writer’s heart or morals. Vice ought to be a little more modest, and it must require impudence almost equal to the noble lord’s other powers, to claim sympathy gravely for the ennui arising from his be-ing tired of his wassailers and his paramours. There is a monstrous deal of conceit in it too, for it is informing the inferior part of the world, that their little old-fashioned scruples of limitation are not worthy of his regard...
My noble friend is something like my old peacock, who chooses to bivouac apart from his lady, and sits below my bed-room window, to keep me awake with his screeching lamentation. Only I own he is not equal in melody to lord Byron.«

30 Ovde dolazi jedan citat iz Macbetha koji prevodim drugim, odgovarajućim
31 »I have simplified my politics into an utter detestation of all existing governments.«
32 Godine 1821.

33 »They mean to insurrect here and are to honour me with call there-upon. I shall not fall back, though I don’t think them in force and heart sufficient to make much of it. But onward: What signifies self?... It is not one man nor a million, but the spirit of liberty that must be spread... The mere selfish calculation ought never to be made on such occasions and, at present, it shall not be computed by me... I should almost regret that my own affairs went well, when those of nations are in peril.«

34 »I always wake in actual despair, and despondency, in all respects, even of that which pleased me over night.
In England, five years ago, I had the same kind of hypocondria, but accompanied with so violent a thirst, that I have drunk as many as fif-teen bottles of soda-water in one night, after going to bed, and been still thirsty... striking off necks of the bottles from mere thirsty impatience.
What I feel most growing upon me are laziness, and a disrelish more powerful than indifference. If I rouse, it is into fury.«

35 »Lega came in with a letter about a bill unpaid at Venice which I thought paid months ago. I flew into a paroxysm of rage, which almost made me faint.
I presume that I shall end (if not earlier by accident) like Swift ‘dying at the top’.
I have always had ‘une âme’ which not only tormented itself, but every body else in contact with it, and an ‘esprit violent’, which has al-most left me without any ‘esprit’ at all.«

36 Skaldi – skandinavski majstori pevači. [op. prev.]

izvor

DODATAK

Kada je lord Džordž Gordon Bajron planirao da iznajmi Vilu Diodati na Ženevskom jezeru tokom čitavog leta 1816. godine, planirao je ne samo da pozove svoju ljubavnicu Kler Klermon i svoje prijatelje, slavnog romantičarskog pesnika Persija Šelija i njegovu (još uvek nevenčanu) suprugu Meri, te svog briljantnog ličnog lekara, dr Džona Polidorija, već i da sa njima provede letnje dane u opuštenoj zabavi na otvorenom. Gosti su pristigli, ali su se vremenski uslovi, potpuno neočekivano, ispostavili kao nepovoljni – praktično svaki dan je pljuštala neobično hladna kiša, što je onemogućilo planirane aktivnosti. “Vlažno, tmurno leto” zapisala je buduća gospođa Šeli u kasnijoj belešci.
Veličanstvena Vila Diodati stoji i danas na istom mestu kao i pre dva veka, kada je bila preteča savremenog koncepta turizma. Tog hladnog i kišnog leta, ona je postala poprište neobičnog književnog projekta, kada je lord Bajron predložio da svako od njih napiše po horor-priču. Doktor Polidori, inspirisan beleškama koje je Bajron napravio tokom putovanja po Balkanu, napisao je novelu Vampir – prvo književno delo ikada posvećeno ovom (autentično srpskom!) brendu nemrtvih i najveća inspiracija za mnogo docnijeg Stokerovog Drakulu. Sam Bajron je nešto kasnije napisao poemu Tmina koja na zastrašujući način dočarava buduću apokalipsu i eshatološki svemir koji, nakon gašenja zvezda, tone u hladnoću i tamu. Međutim, najznačajnije delo nastalo tog leta poteklo je iz pera osobe od koje se to najmanje očekivalo.
Meri Godvin Šeli, kojoj je u to doba bilo 18 godina (!), rešila je da napiše novelu sa temom koja će uključivati neke, u to doba savremene i misteriozne, naučne eksperimente, poput Galvanijevih ogleda sa kontrakcijom mišića pod dejstvom elektriciteta. Sama ideja došla joj je u snu, što je zabeležila mnogo godina kasnije u jednom predgovoru, na osnovu kojeg je nedavno (2011. godine) astronom Donald Olson zaključio da se, na osnovu opisa Meseca i zvezdanog neba, moralo desiti 16. juna 1816. godine, između 2 i 3 sata ujutro. Rezultujuće delo, koje se pojavilo u konačnom obliku u štampi 1818. godine, definisalo je čitav žanr i danas se smatra prvim ostvarenjem žanra naučne fantastike – roman Frankenštajn, ili moderni Prometej.

izvor

Lord Bajron- ljubavna pisma

Karolin Lamb (Caroline Lamb)

Moja najdraža Karolin,

znaj da suze koje si videla nisam sklon da prolijem, ako uzbuđenje u kome sam se rastao od tebe, uzburkanost koju mora da si opazila tokom cele ove nervozne, nervozne veze, nisu počela do momenta kada sam ti rekao da te napuštam. Ako ti sve što sam rekao, uradio i sve što sam još spreman da kažem i uradim nije dovoljno dokazalo šta su moja prava osećanja i šta su ona prema tebi, moja ljubavi, ja nemam nijedan drugi dokaz da ponudim. Bog zna da ti želim sreću – kad te budem napustio, ili radije, kad me ti napustiš iz osećanja dužnosti prema svom mužu i majci, ti ćeš priznati da istina onoga što sam ponovo obećao i zavetovao – da niko drugi neće rečju i delom ikada zauzimati mesto u mojim osećanjima, mesto koje je, i biće, najsvetije za tebe, dok me ima.

Nikada nisam znao sve do momenta ludosti, moja najdraža, najvoljeniji prijatelju – ne mogu da se izrazim – ovo nije vreme za reči, ali ću imati ponosno i tužno zadovoljstvo u patnji – što sama jedva možeš shvatiti, jer ti me ne znaš, ja sam sada blizu toga da izađem teškog srca, jer moj postupak ove večeri zaustaviće bilo koju apsurdnu priču koju današnji događaji mogu izazvati. Da li sada misliš da sam hladan, surov, lukav, ili šta god drugo pomisliš? Hoće li čak tvoja majka – majka kojoj moramo zbilja mnogo žrtvovati, više, mnogo više (što se mene tiče), nego što će ona ikad znati ili moći da zamisli. Obećanje da te ne volim, ah, Karolin, to je prošlo obećanje, ali će izazvati sve posledice za prave pobude. Nikad neću prekinuti da osećam sve ono čemu si već prisustvovala kao svedok, više nego što će ikad biti znano, sem mom sopstvenom srcu – možda tvom. Neka te Bog zaštiti, oprosti ti i blagoslovi te uvek – čak više nego ikad…


P.S.
Ogovaranja koja su te dovela do ovoga, moja najdraža Caroline nisu bila za tvoju majku. Ima li nešto na zemlji ili na nebu što me je učinilo tako srećnim kao što si me ti nekada davno učinila, ne manje sada nego tad ali više od svega u to vreme. Znaj da bih sa zadovoljstvom ustupio sve ovo ovde - sve do groba za tebe. Moji motivi moraju biti pogrešno shvaćeni. Ja ne brinem da li neko zna kakva je korist od toga, bio sam i tvoj sam sasvim. Povinujem se da te poštujem ljubavi, letim sa tobom kad, gde i kako ti budeš mogla i budeš odlućila

Tvoj najodaniji Bajron”

Džordž Gordon Lord Bajron – Kontesi Terezi Gvičoli
Bolonja, 25. avgust 1819.

Tereza, moja najdraža,

Pročitah ovu knjigu u tvome vrtu.

 – Ljubavi moja, ti nisi bila tu, inače je ne bih pročitao. To je jedna od tvojih najdražih knjiga, a autor je – moja prijateljica. Ti nećeš razumeti ove reči na engleskom, ni drugi ih neće razumeti: to je razlog što ih nisam napisao na italijanskom. Ali, ti ćeš razumeti rukopis onoga koji te strasno voli, i pogodićeš da je, sedeći sa tvojom knjigom, mogao misliti samo o ljubavi. U toj reči, prekrasnoj na svim jezicima, a ponajviše na tvom – amore mio – sadržan je moj bivši i moj budući život. Osećam da ovde postojim i da će me biti i posle smrti, a sa kojom svrhom – ti ćeš odlučiti. Ti si moja sudbina, osamnaestogodišnja žena, već dve godine van manastira: voleo bih da si tamo i ostala, ili da te bar nikada nisam sreo. Ali, kasno je za sve. Volim te, i ti mene voliš, konačno to kažeš i ponašala si se kao da je tako bilo, a to je za mene velika uteha u svemu. Ja osećam prema tebi i mnogo više od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim. Pomisli ponekad na mene kada nas Alpi i okean budu razdvajali – ali to se nikada neće desiti, dok god ti sama to ne poželiš.

Bajron
Bolonja, 25. avgust 1819.

 „Ljubav je pobedila, nemam snage da napustim zemlju u kojoj ti živiš. Moram da te vidim bar još jednom... Ja sam građanin sveta, za mene su sve zemlje iste. Ti si jedina žena na koju neprekidno mislim. Verovao sam da je za mene najbolji izlaz, da bih sačuvao mir tvoje porodice, da otputujem. Ali, ti si odlučila da se vratim u Ravenu. Učiniću to i sve će da bude kako ti hoćeš. Drugo ništa više nemam da ti kažem”.

DOSIJE: LORD BAJRON (7)

________________________________

Jane Clairmont Lord Byronu 1815.


Rekao si mi da ti pišem kratko, ali ja imam toliko toga da ti kažem. Takođe me ljuti, što misliš da sam samo umislila, kako gajim privrženost tebi. To nije mašta, jer imam tebe, živog i postojanog, o kome razmišljam svaki svoj trenutak življenja. Ne očekujem da me voliš. Nisam dostojna tvoje ljubavi. Osećam da si nadmoćan, moje životno iznenađenje, mnogo više od moje puke sreće … Da sam volela nežno i da sam ti bila naklonjena… Da su moja osećanja bila jaka… Uveriću te da je tvoja budućnost i moja, i sve što budeš uradio ili rekao ja to osporiti neću.

Bajron, Poezija 

Skice o životu lorda Bajrona  

Beleška o Bajronu 

Lord Bajron, proza

"O, čitaoče; ako ti umeš čitati!…Znaj da sricati – pa i čitati – ne znači čitati. Zato su potrebne osobite sposobnosti, kako meni tako i tebi. Prvo, treba početi s početka (i ako je to teško), drugo – treba dalje raditi; treće ne počinjati s kraja, a ako se to i moradne činiti, onda bar treba završiti početkom.“

„Ja ratujem na jeziku (ako bude potrebno, ratovaću i ustvari) sa svima koji ratuju protiv mišljenja, a protiv njegovih neprijatelja ratujem mnogo grublje, jer je tirana i sikofanata svagda bilo i ima ih. Ne znam ko će pobediti. Kad bih ja imao imalo božjeg priviđenja, ja ne bih smetao, vere mi, ovoj mojoj čistosrdačnoj mržnji na svaki despotizam u svakom narodu. I to ne zato što ja hoću da laskam narodima. Za tu stvar ima i bez mene dosta demagoga, koji ni u šta ne veruju i koji su u stanju da sruše sve zvonare – samo da podignu kakve gluposti koje su sami izumeli. Ja ne znam da li oni seju neverstvo zato da pakao dobije bogatu žetvu, kao što to uči dosta stroga dogma hrišćanska, ali ja želim da ljudi budu slobodni kako od vlasti svetine tako i od vlasti kraljeva – od vas kao i od mene.“


"Niko ne treba da dopusti da mu se kaže kako smo mi nemi točak na kolima prestola. O vi, deco naša! Ne zaboravljajte da smo se mi trudili da vam pokažemo šta se radilo pre no što je svet postao Slobodan!
Mi to vreme dočekati nećemo, ali ćete ga dočekati vi. Znajući da vi tada u opštem veselju nećete verovati da se moglo desiti ono što se desilo, ja sam naumio da vam to opišem, iako bi u stvari srdačno želeo da i spomen o njemu nestane. Ali ako opis dođe do vas, prezirite takva dela, prezirite ih više no prvobitne divljake koji šaraju svoje telo, ali ne šaraju ga krvlju!

I kad čujete da istoričar govori o prestolima, i da su im se oni popeli na glavu, znajte da će to ličiti na ovo što mi sad gledamo mamutove kosti i divimo se kako je stari svet mogao gledati takve stvari; ili da će to biti hijeroglifi na egipatskim stenama, ta prijatna zagonetka budućnosti – pa ćete se pitati kakav se pravi cilj piramida krio u njima.“


___________________________________________



Slava, vino, ljubav i zlato to je sve za čim žude pojedini ljudi i čitavi narodi. Da život nema toga soka, kako bi suvo i jadno bilo njegovo drvo, koje je često veoma plodno.

*O ljubavi! Divna li je tvoja tajanstvena veština kojom pobeđuješ silne i hrabriš slabe!Čudnovata li je ona umešnost kojom mudrost vara sebe kad se uhvati na tvoju udicu!

*Avaj! Ljubav žena! Poznato je da je divna ali u isto vreme i  strašna stvar;  sva njihova sudbina metnuta je na tu kartu.  I ako ona izgubi, život im ništa ne može dati na dar osim loših opsena prošlosti same. I njihova je osveta zato kao skok tigra, smrtonosna, i brza, i teška; a opet one same trpe teže muke nego oni kojima se svete.  I one imaju pravo. Ljudi su često nepravični prema ljudima, a uvek prema ženama. Žene uvek čeka jedna sudbina, iz koje je jedini izlazak – neverstvo! One su osuđene da uvek kriju svoje misli, i zato samo u mislima mogu milovati predmet koji je drag srcu njihovom. A kad čija razuzdana strast kupi njihovu ruku - šta ih čeka ubuduće? Nezahvalan muž, nepošten ljubavnik, kinđurenje, deca, molitve – i tada je sve svršeno. Jedne nahode ljubavnike, druge počnu piti ili moliti se Bogu, jedne se zanimaju kućnim poslovima, a druge se provode. Ima i takvih koje ostavljaju muževe, ali malo od toga dobijaju, menjaju i svoj ugledni položaj za drugi, koji ne može  mnogo popraviti stvar. Taj položaj uvek ostaje lažan, bile one u dvoru ili u kolibi. Neke traže đavola, pa pišu romane.

*Cerera i Bahus krasni su pomoćnici Venerini, a da nije njih, ona nas ne bi tako mučila. Dok se Venera zanima srcem (ljubav bez srca takođe je lepa stvar, ali samo upola), Cerera nam daje jelo od makarona, jer je ljubavi nužno potkrepljenje, kao I mesu i krvi. U isto vreme Bahus puni naš pehar
vinom ili nam daje žele. Jaja i ostrige takođ e su lepa hrana ljubavi, ali ko nam ih poklanja odozgo,
nebo ć e samo znati –može biti Neptun, Pan ili Jupiter...


*Srce je moje srce jedne žene, i ono ne može da zaboravlja! Ono je zanesenjački slepo prema svemu, osim jednog jedinog lika – ono je nalik na kompas, kad se igla, neprestano drhteći,okreće nepokretnom polu – ona juri neprestano za jednom mišlju.


*O Platone, Platone! Ti si svojim glupim fantazijama-kako sila volje može imati vlast nad srcem – prokrčio put većim nemoralnim postupcima, no svi pesnici i romansijeri uzeti ukupno.


*Ljubav je ništavni delić života kod ljudi, a ženama je u njoj sav život....Eto koliko poslova može na i muškarac, a mi smo sposobne samo za jedno: da ljubimo i ljubimo, dok same sebe ne upropastimo.


iz Don Žuana