Crichton Michael, Andromein soj ( 13.Peti horizont, 14. Raznovrsno ispitivanje)

13.Peti horizont


      Horizont V bio je obojen mirnom nijansom plave i svi su nosili plave uniforme. Barton je poveo Hola u obilazak.

–Ovaj horizont je, kao i svi drugi, kruţžnog oblika –objašnjavao je Barton. –U stvari, sastoji se od serije koncentričnih krugova. Mi smo sada na spoljnoj ivici; ovde živimo i radimo. Restoran, spavaće sobe... sve je ovde, napolju. Unutra je prsten laboratorija. A unutar toga, izolovano od nas, nalazi se centralno jezgro. Tamo su sada satelit i ona dvojica.

–Oni su izolovani od nas?
–Da.
–Onda, kako ćemo stići do njih?
–Jeste li ikad koristili komoru s rukavicama? –upita Barton.

Hol odmahnu glavom.

Barton je objasnio da su komore s rukavicama veliki prozirni boksovi sa zidovima od plastike koji se upotrebljavaju za rukovanje sterilnim materijalom. Komore imaju prorezane rupe sa strane i hermetiĉki priĉvršćene rukavice. Da bi rukovao sadržajem, ĉovek zavuĉe ruke u rukavice i gurne ih u komoru. Ali materijal nikad ne dotiĉe prstima, nego samo rukavicama.

–Mi smo otišli korak dalje –nastavi Barton. –Imamo ĉitave prostorije koje nisu ništa drugo do usavršene komore s rukavicama. Ali, umesto rukavica tamo je plastiĉno odelo za ĉitavo telo. Videćete šta sam hteo da kažem.

    Pošli su hodnikom u obliku luka do sobe s naznakom CENTRALNA KONTROLA. Livit i Stoun bili su tu i radili u tišini. Centralna kontrola bila tesna prostorija puna elektronske opreme. Jedan zid bio je od stakla i dopuštao radnicima da gledaju u susednu sobu.

     Kroz staklo Hol je opazio mehaniĉke ruke kako premeštaju kapsulu na sto i spuštaju je. S interesovanjem je posmatrao kapsulu, koju nikada ranije nije video. Bila je manja nego što je zamišljao, ne duža od jednog jarda; jedan deo bio je spržen i pocrneo od jare prilikom povratka.

     Mehaniĉke ruke, kojima je upravljao Stoun, otvorile su žleb u obliku lopatice na jednoj strani kapsule, da bi pokazale unutrašnjost.

–Eto –reĉe Stoun skidajući ruke s komandi. Komande su liĉile na par mesinganih boksera; operater bigurnuo sopstvene ruke u njih i pomerao ih kada je hteo da se pokrenu mehaniĉke ruke.

–Naš sledeći korak je da odredimo ima li u kapsuli još neĉega što je biološki aktivno –reĉe on. –Šta predlaţžete?

–Pacova –odgovori Livit. –Upotrebimo crnog norvežanina.

           Crni norveški pacov uopšte nije crn. Ime zapravo oznaĉava soj laboratorijskih životinja, možda najĉuveniji soj u nauci uopšte. Jednom, naravno, bio je i crn i iz Norveške; ali posle ukrštanja vršenih godinama i bezbroj generacija postao je beo, mali i poslušan. Biološka eksplozija stvorila je potrebu za genetiĉki jednoobraznim životinjama. Za poslednjih trideset godina veštaĉki je razvijeno više od hiljadu sojeva »ĉistih« životinja. U sluĉaju crnog norvežanina sada je jedan nauĉnik bilo gde u svetu mogao da vrši oglede koristeći tu životinju i da bude siguran da će drugi nauĉnici bilo gde u svetu moći da ponove ili prošire njegove radove koristeći stvarno iste organizme.

– Nastavićemo s rezusom –predloži Barton. –Pre ili posle ionako bismo prešli na primate.

     Ostali klimnuše glavom. »Grĉka vatra« bila je osposobljena da vrši eksperimente s ĉovekolikim i drugim majmunima, kao i s manjim i jeftinijim životinjama. S majmunima se izuzetno teško radilo: manji primati bili su neprijateljski raspoloženi, brzi i inteligentni. Među nauĉnicima su za naroĉito nezgodne važili ameriĉki majmuni s repom-prihvatnikom. Mnogi nauĉnik angažovao bi po tri ili ĉetiri laboratorijska asistenta da drže majmuna dok on priprema injekciju –samo da bi video kako se rep-prihvatnik izvija, grabi špric i baca ga preko sobe.
     Teorijska osnova za oglede s primatima bila je da su ove životinje biološki bliže ĉoveku. Pedesetih godina ovog veka nekoliko laboratorija ĉak je pokušalo eksperimente na gorilama, izlažući se velikim teškoćama i troškovima prilikom rada s ovim na izgled najljudskijim životinjama. Međutim, oko 1960. dokazano je da je od velikih majmuna šimpanza biološki sliĉniji ĉoveku nego gorila (izbor laboratorijskih životinja na osnovu sliĉnosti s ĉovekom ĉesto je iznenađujući. Na primer, za imunološka i onkološka istraživanja rado se koristi hrĉak, jer su njegove reakcije sliĉne ĉovekovim, dok se za prouĉavanje ljudskog srca i krvotoka takva sliĉnost nalazi kod svinje).

   Stoun je ponovo stavio ruke na komande, pažljivo ih pokrećući. Kroz staklo su videli kako se crni metalni prsti pomeraju ka udaljenijem zidu susedne sobe, gde je u kavezima držano nekoliko laboratorijskih životinja, odvojenih od prostorije hermetiĉkim vratima na sklapanje. Zid je Hola ĉudno podsetio na neki automat.

    Mehaniĉke ruke otvorile su jedna vrata, izvadile kavez s pacovom, unele ga u sobu i spustile blizu kapsule.
    Pacov se obazre po prostoriji, onjuši vazduh i naĉini nekoliko pokreta kao da isteže vrat. Trenutak kasnije preturio se u stranu, trgnuo i umirio.
    To se dogodilo zapanjujućom brzinom. Hol je jedva mogao da poveruje da se uopšte desilo.

–Gospode! –uzdahnu Stoun. –Kojim tempom!
–Možemo pokušati sa spravom za beleženje –predloţi Barton.
–Da. Treba da je upotrebimo –reĉe Stoun. –Koliko su brzi naši aparati za snimanje?
–U milisekundama, ako je potrebno.
–Biće potrebno.
–Pokušajte s rezusom –reĉe Barton. –Ionako ćete hteti autopsiju na njemu.
   
Stoun je upravio mehaniĉke ruke natrag, ka zidu, otvorio druga vrata i izvukao kavez u kojem se nalazio veliki smeđi odrasli rezus majmun. Majmun je zakreštao kada je bio podignut i udario o rešetke na svom kavezu.

Zatim je krepao, pošto je s izrazom zbunjenog iznenađenja posegnuo rukom ka grudima.

     Stoun odmahnu glavom. –Pa, bar znamo da je to još biološki aktivno. Što god da je poubijalo one ljude u Pidmontu, još je ovde, i dalje moćno kao nekad. –On uzdahnu. –Ako je »moćno« prava reĉ...

–Bolje da poĉnemo da ispitujemo kapsulu –reĉe Livit.

–Ja ću uzeti ove uginule životinje –saopšti Barton –i obaviti poĉetna ispitivanja. Zatim ću izvršiti autopsiju.

      Stoun je još jednom stavio u pogon mehaniĉke ruke. Podigao je kaveze u kojima su se nalazili pacov i majmun i smestio ih na gumenu pokretnu traku u zadnjem delu prostorije. Onda je na komandnoj tabli pritisnuo dugme ispod kojeg je pisalo AUTOPSIJA. Pokretna traka poĉela je da se pomera.

     Barton je napustio sobu i krenuo hodnikom ka sobi za autopsije, znajući da će pokretna traka, postavljena da prenosi materijale iz jedne laboratorije u drugu, automatski isporuĉiti kaveze.

      Stoun se obrati Holu: –Vi ste među nama jedini lekar-praktiĉar. Bojim se da baš sada imate priliĉno težak posao.

     –Pedijatrijski i gerijatrijski?
      –Taĉno. Pogledajte šta možete da uĉinite za njih. Obojica, i dete i starac, nalaze se u našoj sobi za raznovrsno ispitivanje, prostoriji koju smo izgradili upravo za neobiĉne okolnosti kao što su ove. Imaćete tamo vezu s kompjuterom, koji treba da vam pomogne. Tehniĉar će vam pokazati kako funkcioniše.



14. Raznovrsno ispitivanje

        Hol otvori vrata s natpisom RAZNOVRSNO ISPITIVANJE, pomislivši u sebi da je njegov posao zaista raznovrstan: da održi u životu jednog starca i malecku bebu. Oboje su bili od vitalnog znaĉaja za projekt, i sa oboje će, bez sumnje, teško izaći na kraj.

      On se nađe u još jednoj maloj sobi, nalik na kontrolnu koju je upravo napustio. Ova je takođe imala stakleni prozor koji je gledao u središnju prostoriju. U prostoriji su bila dva kreveta, a na njima Piter Džekson i detence. Ali najneverovatnija su bila odela: u sobi su uspravno stajala ĉetiri prozirna plastiĉna odela za naduvavanje u ljudskom obliku. Od svakog odela po jedan tunel vodio je natrag do zida.

     Oĉigledno, ĉovek je trebalo da otpuzi kroz tunel i onda se uspravi u odelu. Tada je mogao da radi s pacijentima u prostoriji.

    Devojka koja je trebalo da mu bude asistentkinja radila je u sobi, nagnuta nad konzolu kompjutera. Ona se predstavila kao Karen Enson i objasnila kako kompjuter funkcioniše.

     –Ovo je samo jedna podstanica kompjutera »Grĉke vatre« na Prvom horizontu –reĉe ona. –Postoji trideset podstanica širom laboratorije, a sve su ukljuĉene u kompjuter. Trideset raznih ljudi može da radi istovremeno.

    Hol klimnu glavom. Vremensko uklapanje više programa bio je sistem u koji se razumeo. Znao je da i po dvesta ljudi može istovremeno koristiti isti kompjuter; princip se zasnivao na tome što kompjuteri operišu veoma brzo, u delićima sekunde, dok ljudi operišu sporo, u sekundama ili minutima. Osoba koja bi sama koristila kompjuter bila bi neefikasna, jer bi joj trebalo nekoliko minuta da izbuši naloge, dok bi kompjuter sedeo dokon i ĉekao. Kad bi nalozi
već jednom bili izdati, kompjuter bi odgovorio gotovo trenutno. To znaĉi da bi kompjuter retko »radio«. Puštanjem većeg broja ljudi da istovremeno postavljaju pitanja kompjuteru, omogućeno je potpunije eksploatisanje mašine.

–Ako je kompjuter zaista zauzet –reĉe tehniĉarka –odgovor može da okasni jednu do dve sekunde. Ali obiĉno stiže trenutno. Ovde koristimo program MEDKOM. Da li ga znate?
      Hol odmahnu glavom.
 –To je analizator medicinskih podataka –reĉe ona. –Vi date podatke, a on postavlja dijagnozu kod pacijenta i kaže vam šta sledeće da uĉinite u terapiji ili za potvrdu dijagnoze.
–Zvuĉi veoma zgodno.
–I brzo je –reĉe ona. –Sva naša laboratorijska istraţžživanja obavljaju automatizovane mašine. Na taj naĉin možemo da za nekoliko minuta dobijemo i složenu dijagnozu.
        Hol pogleda kroz staklo dvojicu pacijenata. –Šta je dosad preduzeto s njima?
      –Ništa. Na Prvom horizontu otpoĉeto je s intravenoznim injekcijama:plazma za Pitera Džeksona, dekstroza i voda za bebu. Izgleda da je gubitak teĉnosti naknađen kod oboje i da ne osećaju bolove. Džekson je još u nesvesti. Nema promena na zenicama, ali ne reaguje i izgleda anemiĉan.

    Hol klimnu glavom. –Laboratorije ovde rade sve?

–Sve. Ĉak i analize adrenalnih hormona i delimiĉna vremena tromboplasta. Može da se izvede svaki poznati medicinski test.

–U redu. Onda poĉnimo.Ona se okrete ka kompjuteru. –Evo kako se naruĉuju laboratorijske probe. Upotrebite ovo svetlosno pero i obeleţite testove koje hoćete. Samo dotaknite perom ekran.

     Ona mu pruži svetlosno pero i pritisnu dugme START.

    Ekran se osvetli. Pred Holovim oĉima ukazaše se dve kolone od po ĉetrdesetak parametara za ispitivanje, svrstanih u osam oblasti: krv, hernija, proteini, dijagnostika, enzimi, steroidi, pluća, vitamini.

       Hol je zurio u spisak. Testove koje je smatrao potrebnim doticao je svetlosnim perom; oni su nestajali s ekrana. Naruĉio je petnaest ili dvadeset, a potom se odmakao.
     Ekran je za trenutak bio prazan, a onda se pojavilo sledeće:

ZA NARUĈENE TESTOVE POTREBNO JE OD SVAKOG SUBJEKTA
20 CM3 SVEUKUPNE KRVI
10 CM3 OKSALATISANE KRVI
15 CM3 CITRATISANE KRVI
15 CM3 URINA

    –Ja ću uzeti sve tri vrste krvi, ako hoćete da ih pregledate –reĉe tehniĉarka. –Jeste li kadgod bili u ovakvim sobama?

Hol odmahnu glavom.

–Stvarno je veoma jednostavno. Kroz tunele ćemo dopuzati do odela. Onda se iza nas tuneli hermetiĉki zatvaraju.

–Oh. Zašto?–U sluĉaju da se jednom od nas nešto dogodi.

     U sluĉaju da se podere omotaĉ odela... da se naruši celovitost površine, kako kažu propisi. U tom sluĉaju bakterije bi kroz tunel mogle da prodru napolje.

–Zato smo hermetiĉki odvojeni.

–Da. Dobijamo vazduh iz odvojenog sistema; pogledajte one tanke cevovode koji tamo izlaze. U suštini, izolovani ste od svega kada ste u tom odelu. Ipak, mislim da ne treba da brinete. Jedini naĉin na koji biste mogli probiti svoje odelo je da ga proseĉete skalpelom, a rukavice su naĉinjene od tri sloja baš zato da bi se takav događaj spreĉio.

     Tehniĉarka mu je pokazala kako da puzi kroz tunel, a zatim, oponašajući je, i on se uspravio u svom plastiĉnom odelu. Osećao se kao neki džinovski reptil koji se nezgrapno kreće, dok je vukao svoj tunel kao kakav debeli rep.

    Posle jednog trenutka ĉulo se šištanje: njegovo odelo hermetiĉki se zatvorilo. Ponovo šištanje, i vazduh je postao hladan kada je poĉeo da pritiĉe ka njemu kroz specijalnu cev.

      Tehniĉarka mu dade instrumente za pregled. Dok je uzimala krv detetu, i to iz vene na glavi. Hol posveti pažnju Piteru Džeksonu.




       Ĉovek star i bled: anemija. Osim toga, mršav: prva pomisao –rak; druga pomisao –tuberkuloza, alkoholizam, neki drugi hroniĉni proces. A besvesno stanje? Kroz mozak su mu proletele razne mogućnosti: od epilepsije do hipoglikemiĉkog šoka i moţždane kapi.

        Hol je kasnije priznao da se osetio glupo kada mu je kompjuter dostavio nalaz upotpunjen verovatnom dijagnozom. U to vreme još nije bio svestan umešnosti kompjutera, kvaliteta njegovog programa.

    Izmerio je Deksonov krvni pritisak; bio je nizak: 85/50. Puls brz: 110. Temperatura: 36,5°C. Disanje duboko: 30.

      Stao je da sistematski pregleda ĉoveka, poĉev od glave nadole. Kada je prouzrokovao bol pritiskom na živac u oĉnoj duplji, taĉno ispod obrve, ĉovek je iskrivio lice i pokrenuo ruke da odgurne Hola.

     Možda i nije bio onesvešćen. Možda je samo obamro. Hol ga prodrma.

–Gospodine Džekson. Gospodine Džekson.

     Ĉovek nije reagovao. A onda, polako, izgledalo je da mu se vraća svest. Hol mu na uvo viknu njegovo ime i snažno ga prodrma.

    Piter Džekson otvori oĉi samo za trenutak i izusti: –O ... odlazite ...

      Hol je nastavio da ga trese, ali Džekson se opustio, omlitavio, a njegovo telo je opet prestalo da reaguje.  Hol je odustao i vratio se telesnom pregledu. Pluća su bila ĉista, a srce je izgledalo normalno. Trbuh je bio pomalo napet, i Džekson je jednom podrignuo izbacivši nešto ĉudne krvave mase. Hol je žurno naĉinio bazolitskiu probu na krv: bila je pozitivna. Pregledao je rektum i ispitao stolicu. Opet pozitivna proba na krv.

    On se okrete tehniĉarki, koja je uzela svu potrebnu krv i stavljala cevĉice u aparat za kompjutersku analizu u jednom uglu.

–Imamo ovde pacijenta s želudaĉno-crevnim krvarenjem –reĉe on. –Kada će stići rezultati?

     Ona pokaza TV ekran postavljen blizu tavanice. –Izveštaji iz laboratorije pojavljuju se ĉim stignu. Prikazuju se ovde i na pultu u drugoj prostoriji. Oni jednostavniji stiţu odmah. Hematokrit bi trebalo da dobijemo za dva minuta.

    Hol je ĉekao. Ekran se osvetlio i na njemu su se jedno za drugim ispisivala slova:

DŽEKSON, PITER

LABORATORIJSKA ANALIZA

TEST NORMALNO     VREDNOST HEMATOKRIT    38-5421

    –Dakle, polovina normalne vrednosti –reĉe Hol. Stavio je na Dţeksonovo lice masku s kiseonikom i priĉvrstio kaiševe. –Potrebne su nam najmanje ĉetiri jedinice. Plus dve jedinice plazme.
 
 –Naruĉiću.

    –Neka se poĉne što je pre moguće.

    Tehniĉarka je otišla da telefonira banci za krv na Horizontu II i zamolila da poţure s isporukom. U međuvremenu Hol je posvetio pažnju detetu.

   Prošlo je dugo vreme otkako je vršio pregled nekog mališana i zaboravio je kako to može da bude teško. Svaki put kad bi pokušao da detetu pogleda oĉi, ono bi zažmurilo. Svaki put kad bi mu pogledao u grlo, dete bi zatvorilo usta. Svaki put kad bi pokušao da oslušne srce, dete bi se dalo u dreku, koja je zaglušivala sve srĉane šumove.

   Hol je ipak istrajavao, sećajući se šta mu je Stoun rekao. Ovo dvoje, premda nimalo sliĉni, bili su jedini preživeli iz Pidmonta. Nekako su uspeli da pobede bolest. To je bio beoĉug između njih –između smeţžuranog starca koji je povraćao krv, i ružiĉaste bebe koja je urlala i vrištala.

    Na prvi pogled, razlikovali su se koliko je to mogućno; bili su na suprotnim krajevima spektra i nisu imali ništa zajedniĉko.

   Pa ipak, morali su imati nešto zajedniĉko.

    Pregled deteta oduzeo je Holu pola ĉasa. Na kraju, bio je prinuđen da zakljuĉi da je beba, prema onome što je našao, savršeno normalna. Potpuno normalna. Ništa neobiĉno, ni najmanja sitnica. Osim što je na neki naĉin ostala u životu.

• Crichton Michael, Andromein soj ( 1.Kontakt, 2.Vandenberg) 
• Crichton Michael, Andromedin soj ( 3. Kriza ) 
• Crichton Michael,Andromedij soj ( 4.Uzbuna,5.Pigmont) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 6.Pigmont,7.Neobični proces) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 8.Direktiva,9.Fletrok,10.Prvi horizont) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 11. Dekontaminacija, 12 Savetovanje )

John Green, Gradovi na papiru ( 5 )

5.

       “Zadatak šesti”, reče Margo kad smo se ponovo vratili na cestu. Mahala
je prstima po zraku, sušeći lak na noktima, kao da prebire po klaviru.
       “Ostaviti cveće na Karininu pragu, zajedno s porukom izvinjenja.”
       “Šta si joj učinila?”
       “Pa, kad mi je rekla za Jasea, ja sam, kako da kažem, ubila glasnika.”
         “Kako?” pitao sam. Stali smo pred jednim semaforom na crveno, a
neki klinci do nas u sportskom autu turirali su motor – kao da bih se utrkivao Chryslerom. Pa čim malo jače pritisnem gas, počne trokirati.
          “Ne sećam se više kako sam je ono nazvala, ali bilo je nešto kao: ‘Ti
cendrava, glupa, konjskozuba, debebeloguza kujo s najodvratnijom frizurom u središnjoj Floridi’ – a to ti nešto govori.”
         “Da, frizura joj je stvarno smešna”, rekao sam.
         “Znam. Samo je to bila istina od svega što sam rekla. Kad nekome govoriš gadosti, moraš paziti da ne kažeš i poneku istinu, jer posle ne možeš potpuno i iskreno povući rečeno, razumeš. Mislim, mogla je raditi senčenje. Mogla je izvući i pramenove. Ali otkud joj ideja da nabaci taj zebra-efekt.”
 
      Dok sam vozio ka Karininoj kući, Margo se na trenutak zavukla u prtljažni prostor i vratila se s buketom tulipana. Na jednoj stabljici bila je zakvačena poruka koju je Margo presavila da izgleda kao omotnica. Čim sam stao, predala mi je buket pa sam potrčao stazicom do kuće, položio ga pred Karinin prag i hitro šmugnuo nazad.
        “Zadatak sedmi”, objavila je kad sam se vratio u auto. “Jedna riba
za dražesnog gospodina Worthingtona.”
    “Ne verujem da je stigao kući”, rekao sam, s jedva primetnom naznakom sažaljenja u glasu.
       “Nadam se da će ga za nedelju dana murjaci pronaći bosonogog i gologuzog kako bunca u nekom jarku uz cestu”, rekla je Margo ravnodušno.
       “Podseti me na to da se nikad ne zafrkavam s Margo Roth Spiegelman”, promrmljao sam, a Margo se nasmiejala.
         “Ozbiljna sam”, rekla je. “Našim se neprijateljima crno se piše.
        “Tvojim neprijateljima”, ispravio sam je.
        “To ćemo tek videti”, brzo je odgovorila, a onda je odjednomživnula i rekla: “Hej, ovo ću obaviti sama. Problem s Jasonovom kućom je taj što imaju nekakav prokleto dobar sigurnosni sistem. A ne treba nam još jedan napadaj panike.”
       “Uh”, rekao sam.


       Jason je živeo ulicu niže od Karin, u tom prebogatom kvartu zvanom
Casavilla. Sve su kuće u Casavilli bile građene u hacijenda-stilu, s krovovima pokrivenim crvenim crepom, samo što ih nisu sagradili Španci, nego Jasonov stari, koji je bio jedan od najbogatijih građevinskih preduzetnika u Floridi.                “Velike ružne kuće za velike ružne ljude”, rekao sam Margo kad smo stigli u Casavillu.
      “Ma je li? Čuj, ako se ikad pretvorim u osobu s jednim detetom i sedam spavaćih soba, učini mi uslugu i upucaj me.”
        “Zaustavili smo se ispred Jaseove kuće, arhitektonskog čudovišta koje bi izgledalo kao prevelika španska hacijenda kad bi se mogla prevideti tri debela dorska stupa koja su se protezala sve do krova.
        Margo je uzela i drugog soma sa stražnjeg sedišta, zubima skinula poklopac sa hemijske olovke i rukopisom koji uopšte nije ličio njenom načrčkala nešto na pakpapiru:

         Ljubav koju je MS osećala prema tebi: Spava s Ribama.

        “Slušaj, ostavi motor upaljen”, rekla je i nabila na glavu Jasonovu bejzbolsku kapu, okrenuvši šilt na zatiljak.
      “Okej”, odvratio sam.
       “I ostavi auto u brzini”, rekla je.
         “Okej”, potvrdio sam i osetio kako mi se puls ponovo ubrzava. Udiši na nos, izdiši na usta. Udiši na nos, izdiši na usta. Noseći u rukama soma i boju u spreju, Margo širom otvori vrata, potrči preko skupog travnjaka Worthingtonovih i sakrije se iza hrasta. Mahnula mi je kroz tamu, ja sam joj odmahnuo, onda je ona teatralno i duboko udahnula, isduvala obraze, okrenula se i potrčala.
           Nije napravila ni nekoliko koraka, a kuća se osvetlila kao božićno drvce na glavnom trgu i alarm je počeo zavijati. Na trenutak sam došao u napast da je prepustim njezinoj sudbini, ali sam ipak nastavio udisati na nos i izdisati na usta dok je ona trčala prema kući. Ubacila je ribu kroz prozor, a alarm je tako glasno zavijao da sam jedva čuo zvuk lomljenja stakla A onda je, što je bilo posve nalik na Margo Roth Spiegelman, uzela malo vremena da sprejem pažljivo ispiše slovo M na delu prozora koji nije bio razbijen. Zatim je iz sve snage pojurila prema autu, dok sam ja jednom nogom pritiskao papučicu gasa, a drugom kočnicu, tako da se Chrysler napeo kao punokrvni trkaći konj. Margo je tako brzo trčala da
joj je s glave odletela kapa i kad je uskočila u auto, već smo kretali, i pre nego što je uspela da zatvori vrata.
         Stao sam tek na kraju ulice, ispred znaka za obvezno zaustavljanje, i Margo je rekla: “Kog se đavola zaustavljaš? Vozi, vozi, vozi”, a ja sam rekao: “Ah, da”, jer sam zaboravio da sam već odbacio svaki oprez i slične trice. Zanemario sam još tri znaka obavezna zaustavljanja u Casavilli i već smo bili prešli dva kilometra po Pennsylvania Avenue kad smo se mimoišli s policijskim autom s upaljenom rotirkom.
            “Ovo je bilo prilično gusto”, rekla je Margo. “Mislim, čak i za mene. Da ti to kažem na Q-način – puls mi se lagano pojačao.”
            “Isuse”, rekao sam. “Mislim, zar je nisi mogla ostaviti u njegovu
autu? Ili barem na pragu?”
           “Mi donosimo jebenu oluju, Q. Ne škropac.”
           “Reci mi da je osmi zadatak manje frkovit.”
            “Ne brini. Osmi zadatak je dečija igra. Vraćamo se u Jefferson Park.
Do Laceyne kuće. Znaš gde živi, je l’ da?” Znao sam, iako se Lacey Pemberton nije nikada udostojila da me pozove. Živela je na drugoj strani Jefferson Parka, oko kilometar i po od mene, u lepom stanu iznad papirnice – zapravo u istom bloku u kojem je živeo i onaj mrtvac. Poznavao sam tu zgradu jer su na trećem spratu živeli prijatelji mojih roditelja. Da bi se došlo do stanova, moraš proći dvoje sigurnosnih vrata koja su uvek zaključana. Kladim se da ni Margo Roth Spiegelman ne može provaliti unutra.

   “Pa, je li Lacey bila zločesta ili dobra?” pitao sam.
   “Lacey je bila drukčije zločesta”, odvratila je Margo. Ponovo je okrenute glave gledala kroz suvozačev prozor i govorila  u stranu da sam je jedva čuo.  “Mislim, prijateljice smo još od vrtića.”
     “I?”
      I prećutala mi je to o Jaseu. I ne samo to. Kad bacim pogled unazad, vidim da je užasna prijateljica. Mislim, na primer, čini li ti se da sam debela?”
     “Zaboga ne”, rekao sam. “Ti si...” A onda sam se ugrizao za jezik i nisam rekao: nisi mršava, ali u tome i jeste tvoj šarm; tvoj šarm je u tome što ne izgledaš kao dečko. “Ne bi trebala smršati.”

    Nasmejala se, odmahnula rukom i rekla: “Toliko voliš moje veliko dupe?” Skrenuo sam na trenutak pogled s ceste i pogledao je, ali nisam trebao, ionako je lako mogla pročitati s moga lica šta mislim, a moje lice je govorilo: Kao prvo, ne bih rekao da je baš veliko, a kao drugo, pre bih rekao da je na neki način spektakularno. Još više od toga. Ne možeš rastaviti osobu Margo od tela Margo. Ne možeš gledati jedno, a ne videti drugo. Kad gledaš Margoine oči, vidiš i njihovu modrost i njihovu margost. Na kraju krajeva , ne možeš reći da je Margo Roth Spiegelman debela ili da je mršava, isto kao što ne možeš reći da je Eiffelov toranj usamljen ili da nije usamljen. Margoina lepota bila je poput neke zapečaćene posude savršenstva – bez pukotine i nelomljiva. “

    Ali stalno je imala te dvosmislene komentare”, nastavila je Margo. “‘Posudiću ti ovaj šorc, ali mislim da ti neće pristajati.’ Ili: ‘Baš si otkvačena. Kako se samo momci zaljubljuju u tvoj karakter.’ Stalno me tako podcenjivala. Mislim da nikada nije rekla nešto što nije bilo pokušaj poniživanja.”

        “Ponižavanja.”
         “Hvala, dosadni gospodine Gramatikaru.”
        “Gramatičaru”, ispravio sam je. “O, Bože, ubiću te!” rekla je, ali pritom se smejala. Vozio sam oko Jefferson parka da izbegnemo vožnju ispred naših kuća, za slučaj da su nam se roditelji probudili i otkrili da nas nema. Vozili smo se uz jezero (Jeffersonovo jezero), a onda skrenuli u ulicu Jefferson Court, koja nas je dovela do lažnog, poslovnog centra Jefferson Parka, sablasno praznog i tihog. Laceyn crni terenac pronašli smo parkiran ispred suši-restorana. Zaustavili smo se blok niže, na prvom parkirnom mestu koje nije bilo ispod ulične svetiljke.

      “Bi li mi molim te dodao poslednju ribu?” zamolila me. Bio sam sretan što ću se konačno rešiti te ribe, jer je već počela vonjati. A onda je Margo svojim specijalnim rukopisom napisala poruku na papiru u koji je bila zamotana riba: 

                Tvoje Prijateljstvo s ms Spava s Ribama. 

         Krenuli smo krivudajući, kako bismo izbegli krugove svetla što su ih bacale ulične svetiljke i nastojeći da se držimo što ležernije. Naravno, koliko to može dvoje, od kojih jedno (Margo) u ruci nosi poveću ribu, a drugo (ja) limenku boje u spreju. Negde u blizini zalajao je pas i oboje smo se smrznuli, ali onda se sve utišalo pa smo ubrzo stigli do Laceyna auta.

     “Dobro, ovo malo otežava stvar”, rekla je Margo videvši da je auto zaključan. Zavukla je ruku u džep i izvukla komad žice koji je nekada bio vešalica. Trebalo joj je manje od minute da provali bravu. Bio sam stvarno impresioniran.
     Kad je otvorila vozačeva vrata, protegnula se i otvorila suvozačeva. “Hej, pomozi mi da podignem sedalo”, šapnula je. Zajedničkim snagama podigli smo stražnje sedište. Margo je tutnula ribu ispod njega, a onda odbrojala do tri, našto smo istovremeno pustili sedište da spljošti ribu. Začuo se odvratan zvuk kad joj je utroba prsnula. Pokušao sam zamisliti kako će Laceyn terenac bazditi nakon što se celi dan bude pržio na suncu, i moram priznati da me preplavila nekakva vedrina. A onda je Margo rekla: “Učini mi uslugu i napiši M na krov.”

        Nisam razmišljao ni sekundu, nego sam potvrdno kimnuo, popeo se na branik, nagnuo se nad krov i jednim potezom nasprejao golemo M preko celoga krova. Uopšte  govoreći, protiv sam vandalizma. Ali isto tako uopšte  govoreći, protiv sam i Lacey Pemberton – i na kraju se ovo drugo pokazalo dubljim uverenjem. Skočio sam s auta. Trčao sam kroz mrak – dok mi je disanje postajalo sve brže i kraće – do našeg kombija koji sam ostavio jedan blok dalje. Kad sam stavio ruke na volan, primetio sam da mi je kažiprst plav. Podigao sam ga da ga i Margo vidi. Nasmejala se i pokazala mi svoj prst, koji je bio isto tako plav, i onda su se naši prsti dotaknuli. Njezin je plavi prst nežno pritisnuo moj i puls mi se počeo smirivati. A onda, nakon cele male večnosti, rekla je: “Zadatak deveti – u centar grada.” Bilo je 2:49 ujutro, ali nikada se u životu nisam osećao tako čilo.


     

John Green, Gradovi na papiru ( nastavci: Romani u nastavcima )

Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje (3)

Manekeni

     To ptičje preduzeće moga oca bila je poslednja eksplozija šarenila, poslednji sjajni kontramarš fantazije, koji je taj nepopravljivi improvizator, taj mačevalac mašte poveo na šančeve i opkope jalove i prazne zime. Tek danas shvatam samotno junaštvo s kojim je on sam objavio rat beskrajnoj stihiji dosade koja je mučila grad. Lišen svake pomoći, bez priznanja s naše strane, taj čudni čovek branio je stvar poezije. Bio je čudesan mlin u čije mučnjake su padale mekinje praznih sati, da u njegovim žlebovima procvetaju svim bojama i mirisima istočnog korenja. Ali, navikli na sjajno mađioničarstvo tog metafizičkog magičara, bili smo skloni da se upoznajemo sa vrednošdću njegove suverene magije, koja nas je spasavala od letarga praznih dana i nodi. Adeli niko ništa nije prebacio za njen besmisleni i tupi vandalizam. Naprotiv, osećali smo neko nisko zadovoljstvo, sramnu satisfakciju što je ukroćeno ovo preobilje u kome smo lakomo uživali, dok se nismo zasitili, da bismo se posle perfidno izvukli od odgovornosti za njega. A možda je u toj izdaji bilo i tajnog poklona upućenog pobednici Adeli, kojoj smo pripisivali neku misiju i posledništvo sile višeg reda. Izdat od svih, otac se bez borbe povukao sa mesta svoje nekadašnje slave. Ne ukrstivši špade, predao je u neprijateljske ruke domen svog nekadašnjeg sjaja. Dobrovoljni izgnanik se povukao u praznu sobu na kraju trema i ušančio u samoću.
       Zaboravili smo na njega.
     Ponovo nas je sa svih strana opkolilo tužno sivilo grada, procvetavajući u prozorima tamnim lišajem osvita, parazitskom gljivom sumraka, koji su prerastali u meko krzno dugih zimskih noći. Sobne tapete, lako olabavljene za vreme onih dana i otvorene za šarene letove one krilate gomile, ponovo su se zatvorile u same sebe, zgusnule upličući se u monotoniju gorkih monologa.
       Lampe su pocrnele i uvele kao stare bodlje i drač. Sada su visile otupele i svadljive, tiho zveckajući kristalićima stakla kad bi neko pipajući prolazio kroz sumrak sobe. Uzalud je Adela u sve krakove tih lampi postavila šarene sveće, jadni surogat, bledu uspomenu sjajnih iluminacija, kojim su još nedavno cvetali njihovi vrtovi. Ah! Kuda se delo to cvrkutavo pupljenje, to žurno i fantastično zametanje plodova u buketima tih lampi, iz kojih su kao iz čarobnih torti uz prasak poletale krilate fantazme, razbijajući vazduh na talije magičnih karata, rasipajući ih u šaren pljesak, prepun gustih krljušti lazura, paunovog, papagajskog zelenila, metalnih odsjaja, izvlačeći u vazduhu linije i arabeske, treptave tragove letova i kruženja, razvijajući šarene lepeze zamahnutih krila koji su se održavali još dugo posle preleta u bogatoj i sjajnoj atmosferi. Još i sada su se u dubini posivele aure krili odjeci i mogućnosti šarenih blesaka, ali niko nije flautom bušio, svrdlom uznemiravao pomućene slojeve vazduha.

      Te nedelje su proticale u znaku čudne sanjivosti.

       Kreveti po ceo dan nezastrti, pretrpani posteljinom izgužvanom i uvaljanom od teških snova, stajali su kao duboke lađe spremne da otplove u mokre i složene lavirinte neke crne Venecije bez zvezda. U gluvo jutro Adela nam je donosila kafu. Lenjo smo se odevali u hladnim sobama, pri svetlu sveće koja se mnogokratno ogledala u crnim oknima prozora. Ta jutra su bila puna smušenog kretanja, dugog traženja po raznim fiokama i ormanima. Po celom stanu se čulo šljapkanje Adelinih papučica. Kalfe su palile fenjere, uzimale iz majčinih ruku ključeve od radnje i izlazile u gust, uzvitlani mrak. Majka nije mogla da izađe na kraj s toaletom. Sveće su dogorevale u svećnjaku. Adela bi se zamajala negde u dalekim sobama ili na tavanu, gde je prostirala rublje. Nemoguće je bilo dozvati je. Još mlada, mutna i prljava vatra u peći lizala je hladne, sjajne izrasline čađi u grlu dimnjaka. Sveća se gasila, soba je tonula u mrak. S glavama na stolnjaku, između ostataka doručka padali smo poluodeveni u san. Ležeći licima na krznenom trbuhu mraka, otplivali bismo na njegovom talasavom dahu u bezzvezdano ništavilo. Budilo nas je šumno Adelino spremanje. Majka nije mogla da izađe nakraj sa toaletom. Pre no što bi završila sa češljanjem, pomočnici su se vraćali na ručak. Mrak na trgu je dobijao boju zlaćanog dima. U jednom trenutku iz tog dimnog meda, iz tih mutnih čilibara, mogle su se razviti boje najlepšeg popodneva. Ali srećni trenutak je prolazio, amalgam osvita je precvetavao, narasli ferment dana, skoro već završen, ponovo je padao u nemodno sivilo. Sedali smo za sto, pomočnici su trljali ruke crvene od hladnoće i, iznenada, proza njihovih razgovora donosila je odjednom puni dan, sivi i prazni utorak, dan bez tradicije i bez lika. Ali kada se na stolu javljala činija sa ribom u staklastim pihtijama, dve velike ribe koje su ležale jedna pored druge, glavama prema repovima kao figura zodijaka, raspoznavali smo u njima grb toga dana, kalendarski amblem bezimenog utorka, i žurno smo ga delili između sebe, puni olakšanja, što je dan u njemu našao svoj lik.
       Pomočnici su ga jeli pobožno, s dostojanstvom kalendarske ceremonije. Miris bibera se širio po sobi. A kad bismo hlebom pokupili ostatak pihtija sa svojih tanjira, u mislima pretresajući heraldiku sledećih dana u nedelji, a u činiji bi ostale samo glave sa iskuvanim očima –svi bismo osećali da je dan savladan zajedničkim snagama i da se sa ostatkom više nije računalo.
      Ustvari sa tim ostatkom koji joj je bio predat na milost i nemilost, Adela se nije mnogo cifrala. Uz lupu lonaca i pljuskove hladne vode energično je likvidirala tih nekoliko sati do sumraka, koje bi majka prespavala na otomanu. Za to vreme je u trpezariji vedć pripreman dekor večeri. Polda i Paulina, švalje, širile bi se u njoj sa rekvizitima svoga faha. Uneta na njihovim ramenima, ulazila bi u sobu ćutljiva, nepokretna gospođa od dlaka i krpa s drvenom kuglom mesto glave. Ali postavljena u ugao, između vrata i peći, ta tiha dama postajala je gospodar situacije. Iz svoga ugla, stojeći mirno, čutke je nadzirala rad devojaka. Puna kriticizma i nemilosti primala je njihovo obigravanje i umiljavanja, s
kojim su se spuštali pred njom na kolena, mereći delove haljine, obeležene belim fircom. Pažljivo i strpljivo su služile čutljivi idol, koga ništa nije moglo zadovoljiti. Taj moloh je bio neumoljiv, kako samo mogu biti ženski molosi, i stalno ihje ponova slao na posao, a one, vretenaste i vitke, nalik na drvene kaleme sa kojih se odvija konac, i tako pokretljive kao oni, baratale su veštim rukama iznad te gomile svile i sukna, šuškale mašinom, pritiskajući pedal lakiranom, jeftinom kožicom, a oko njih je rasla gomila otpadaka, raznobojnih ostataka i krpica, kao ispljuvane ljuske i pleva oko dva prefinjena i rasipna papagaja. Krive čeljusti makaza otvarale su se sa škripom, kao kljunovi tih šarenih ptica.
     Devojke su nemarno gazile po šarenim parčićima, gacajuči besvesno kao po smetlištu nekog mogućeg karnevala, u staretinarnici neke neostvarene maskarade. Otresale su krpice sa sebe smejući se nervozno, očima su golicale ogledala. Njihove duše, brzo čarobnjaštvo njihovih ruku nije bilo u dosadnim haljinama, koje su ostajale na stolu, nego u tim stotinama odsečenih komadića, u tom lakomislenom i plašljivom iverju, kojim su mogli zasuti ceo grad, kao šarenom fantastičnom mećavom. Iznenada bi im postalo vručina pa su otvarale prozor, da bi u nestrpljivosti svoje samoće, u gladi stranih lica, videle makar i bezimeno lice pritisnuto uz prozor. Hladile su zažarene obraze pred zimskom noći koja je nadolazila iza zavesa –otkrivale su vrela dekoltea, pune uzajamne mržnje i rivalstva, spremne da se bore za pjeroa kog bi im tamni dah nodi bacio na prozor. Ah! kako su malo one tražile od stvarnosti. Sve su imale u sebi, imale su i previše svega u sebi. Ah! bio bi im dovoljan pjero ispunjen piljevinom, jedno dve reči, na koje su odavna čekale, da bi mogle da uđu usvoju davno pripremljenu ulogu, onu koja se odavno gurala na usta, punu slatke i strašne gorčine, koja ih je divlje uzbuđivala, kao stranice romana gutane po noći zajedno sa suzama ronjenim niz crvene pečate na licu.
      Za vreme jednog od svojih večernjih lutanja po stanu, preduzetih za vreme Adelina odsustva, moj otac je nabasao na tu tihu večernju seansu. Trenutak je stajao u tamnim vratima susedne sobe, s lampom u rukama, opčaran scenom punom groznice i crvenih pečata na licu, tom idilom od pudera, šarene hartije i propina, kojoj je kao pozadina puna značenja bila postavljena zimska nod što je disala između dignutih prozorskih zavesa. Stavljajudi naočare, približio se na nekoliko koraka i obišao oko devojaka, osvetljavajući ih lampom podignutom u ruci. Promaja iz otvorenih vrata podigla je zavese na prozoru, devojke su dozvoljavale da ih razgleda, njihajući se u bedrima, svetlucajući emaljem očiju, lakom škripavih papučica, kopčama podvezica pod haljinom podignutom od vetra; krpice počeše bežati po podu, prema otvorenim vratima tamne sobe, kao pacovi, a moj otac je pažljivo posmatrao ta stvorenja što su bežala, šapučući poluglasno: „Genus avium ... ako se ne varam scansores ili pistacci... u najvećoj meri dostojne pažnje.”
       Taj slučajan susret bio je početak cele serije seansi, za vreme kojih je moj otac brzo uspeo da opčara obe devojke lepotom svoje prečudne ličnosti. Plaćajući mu za punu galanteriju i duhovitu konverzaciju kojom im je ispunjavao praznine večeri –devojke su dozvoljavale strasnom istraživaču da studira strukturu njihovih vitkih –jednostavnih, malih tela. To se dešavalo u toku konverzacije, s dostojanstvom i elegancijom, koja je najrazličitijim tačkama tih ispitivanja oduzimala njihovu dvosmislenost. Smičući čarapu sa Paulininog kolena i zaljubljenim očima proučavajudi sažetu i plemenitu konstrukciju pregiba, moj otac bi govorio: „Kako je puna lepote i kako srećna forma života koju su gospođice izabrale. Kako je lepa i prosta teza koja vam je data da je izrazite svojim životom. Ali zato s kakvim majstorstvom, s kakvom delikatnošću vi izvršavate taj zadatak. Kad bih, odbacujući poštovanje pred Stvoriteljem, hteo da se malo zabavim kritikom stvorenja, vikao bih –manje sadržaja, više forme! Ah, kako bi svetu bilo lakše od tog gubitka sadržaja. Više skromnosti u namerama, više uzdržljivosti u pretenzijama –gospodo Demijurzi –i svet bi bio savršeniji!” vikao je moj otac baš u trenutku kad je njegov dlan izvlačio beo Paulinin list iz čarape. Tog trenutka u otvorenim vratima trpezarije pojavila se Adela noseći poslužavnik sa užinom. Bio je to prvi susret te dve neprijateljske sile posle velikog obračuna. Svi mi koji smo prisustvovali tom susretu, preživeli smo trenutak velikog straha. Bilo nam je neiskazivo neprijatno što ćemo biti svedoci novog poniženja  već teško pogođenog čoveka. Moj otac se digao sa kolena veoma zbunjen, njegovo lice je pokrivao talas sve tamnije navale stida. Ali se Adela neočekivano pokazala na visini situacije. Osmehnuta je prišla ocu i kvrcnula ga u nos. Na taj znak Polda i Paulina su radosno zatapšale, zalupale nogama i obesivši se s obe strane o očeve ruke, obigrale unaokolo sto sa njim. Na taj način, zahvaljujući dobrom srcu devojaka u opštoj veselosti, razvejan je začetnik neprijatnog konflikta.
       To je bio početak veoma interesantnih i čudnih predavanja, koja je moj otac, nadahnut čarom tog malog i nevinog auditorija, držao sledećih nedelja ove rane zime.
       Zaslužuje pažnju to kako su se u dodiru sa tim neobičnim čovekom sve stvari povlačile nekako do korena svoje biti, obnavljale svoju pojavu čak do metafizičkog jezgra, vradale se nekako ka prvobitnoj ideji, da bi je u toj tački izdale i prešle u one sumnjive rizične dvosmislene regione koje ćemo ovde kratko nazvati regionima velike jeresi. Naš herezijarh je išao kroz stvari kao magnetizer, zaražujući ih i zavodeći svojim opasnim čarom. Treba li da i Paulinu nazovem njegovom žrtvom? Tih dana ona je postala njegova učenica, adept njegovih teorija, model njegovih eksperimenata.
       Ovde ću se postarati da sa potrebnom opreznošću, i izbegavajući sablazni, izložim tu preterano jeretičku doktrinu, koja je u to vreme na duge mesece opčarala moga oca i zagospodarila svim onim što je preduzimao.


Traktat o manekenima

ili
Druga knjiga Postanja


         Demijurg –govorio je moj otac –nema monopol stvaranja –stvaranje je privilegija svih duhova. Materiji je data beskrajna plodnost, neiscrpljiva životna snaga iskušenja koja nas mami da nečemu dajemo formu. U dubini materije formiraju se nejasni osmesi, stvaraju se napetosti, zgušnjavaju se probe oblika. Cela materija se talasa od beskrajnih mogućnosti koje kroz nju prolaze lakim drhtajima. Čekajući na životvoran dah duha, ona se preliva u sebi bez kraja, kuša hiljadama slatkih okruglina i mekoća, koje u slepim maštanjima rađa iz sebe.
        Lišena sopstvene inicijative, čulno podatna, ženski plastična, popustljiva prema svim impulsima, ona predstavlja teren van zakona, otvara za svakojake vrste šarlatanstva i diletantizama domen svakojakih zloupotreba i sumnjivih demijurških manipulacija. Materija je najpasivnije i najnezaštićenije biće u kosmosu. Svako je može mesiti, formirati, svakom je poslušna. Sve organizacije materije su i labave, lako se mogu unazaditi i rasturiti. Nema nikakvog zla u redukciji života na druge ili nove forme. Ubistvo nije greh. Ono je često puta neophodno nasilje nad otpornim i okamenjenim formama života, koje su prestale da budu zanimljive. U interesu zanimljivog i važnog eksperimenta ono čak može pretpostavljati zaslugu. To je polazna tačka za novu apologiju sadizma.
         Moj otac je bio neiscrpan u glorifikaciji tog tako čudnog elementa, kakav je materija. Nema mrtve materije –učio je on –mrtvilo je samo privid iza koga se skrivaju nepoznate forme života. Skala tih formi je beskrajna, a prelivi i nijanse neiscrpljive. Demijurg je posedovao važne i interesantne stvaralačke recepte. Zahvaljujući njima, stvorio je mnoštvo vrsta koje se obnavljaju sopstvenom snagom. Ko zna da li de ti recepti ikada biti rekonstruisani. Ali to je nepotrebno, jer ako bi se čak te klasične metode kreacije pokazale jednom zauvek kao nedostupne, ostaju izvesne ilegalne metode, ceo jedan beskraj jeretičkih i prestupničkih metoda.
     Ukoliko se otac od tih opštih principa kosmogonije više približavao terenu svojih užih interesovanja, utoliko mu se glas spuštao do prodornog šapata, izlaganje mu je postojalo sve teže i zamršenije, a zaključci, do kojih je dolazio, gubili su se u sve sumnjivijim i rizičnijim regionima. Njegova gestikulacija je dobijala ezoteričnu svečanost. Zatvarao bi jedno oko, stavljao dva prsta načelo, lukavost njegovog pogleda postojala bi prosto neverovatna. Tom lukavošću se uvlačio u svoje sagovornice, cinizmom tog pogleda silovao je najstidljivije, najintimnije rezerve u njima i dostizao ih je, dok su one izmicale, u najdubljem skloništu, pritiskivao ih uza zid i golicao, grebao ironičnim prstom, dok ne bi izgolicao blesak razumevanja i smeha, smeha priznanja i sporazuma, kojim se na kraju moralo kapitulirati.

       Devojke su sedele nepomično, lampa je dimila, sukno je ispod igle mašine davno bilo skliznulo, a mašina je caktala prazno, prošivajudći crno bezzvezdano sukno, što se odvijalo iz crne bale noći iza prozora.

      Suviše dugo smo živeli pod terorom nedostižnog savršenstva Demijurga –govorio je moj otac –suviše dugo je savršenstvo njegovog dela paralisalo naše sopstveno stvaralaštvo. Ne želimo da mu konkurišemo. Nemamo ambicije da ga dostignemo. Hoćemo da budemo tvorci u sopstvenoj nižoj sferi, želimo za sebe stvaralaštvo, želimo stvaralačko blaženstvo, želimo –jednom rečju –demijurgiju. –Ne znam u čije je ime moj otac proklamovao te postulate, kakva zajednica, kakva korporacija, sekta ili zakon, svojom solidarnošdu je davala patos njegovim rečima. Što se nas tiče mi smo bili daleko od svakih demijurških pretenzija.
       Međutim, moj otac je bio razvio program te druge demijurgije, sliku te druge generacije stvorenja, koja je imala da zauzme stav otvorene opozicije prema vladajudoj eposi. Nije nam stalo –govorio je –do dela dugog daha, do bića na daleku metu. Naše kreature nede biti junaci romana u mnogo tomova. Njihove uloge de biti kratke, lapidarne, njihovi karakteri –bez daljih planova. Često radi jednog gesta, radi jedne reči latićemo se truda da bismo im dali život na jedan trenutak. Priznajemo otvoreno: težište nećemo bacati na trajnost i solidnost izrade, naša dela de biti kao provizorna, napravljena za jedan put. Ako to budu ljudi, daćemo im, na primer, samo jednu stranu lica, jednu ruku, jednu nogu, naime, onu koja će im u njihovoj ulozi biti potrebna. Bilo bi sitničarenje brinuti se za drugu nogu koja ne ulazi u igru. Od natrag mogu prosto biti zašivene platnom ili okrečene. Naša ambicija biće sadržana u sledećoj gordoj devizi: za svaki gest drugi glumac. Za svaku reč, svaki čin daćemo život drugom čoveku. Takav je naš ukus, to će biti svet po našoj volji. Demijurg je uživao u prefinjenim, savršenim i komplikovanim materijalima, mi dajemo prvenstvo lošem kvalitetu. Prosto nosi nas, oduševljava jeftinoća, ništavnost, bezvrednost materijala. Shvatate li, pitao je moj otac, duboki smisao te slabosti, te strasti prema šarenoj hartiji, prema papier mâché, prema farbi od laka, prema kučinama i piljevini? To je –govorio je s bolnim osmehom –naša ljubav prema materiji kao takvoj, prema njenoj mekoći i poroznosti, prema njenoj jedinoj, mističnoj konzistenciji. Demijurg, taj veliki majstor i umetnik, čini je nevidljivom, naređuje joj da se izgubi pod igrom života. Mi, naprotiv, volimo njen škrgut, njenu otpornost, njenu lutkastu nezgrapnost. Volimo da pod svakim gestom, pod svakim pokretom vidimo njen teški napor, njenu nemodć, njenu slatku nezgrapnost.
      Devojke su sedele nepokretne, staklenih očiju. Njihova lica su bila izdužena i otupela od slušanja, obrazi pokriveni crvenim pečatima, teško je bilo toga trenutka oceniti da li spadaju u prvu ili drugu generaciju stvorenja. Jednom rečju –zaključivao je moj otac –hoćemo da drugi put stvorimo čoveka, po obrazu i podobiju manekena.
       Tu, radi vernosti izveštača, moramo opisati jedan sitan i beznačajan incident koji se desio na tom mestu predavanja i kome ne pridajemo nikakvu važnost. Taj incident, sasvim nerazumljiv i besmislen u datom nizu događaja, može se možda objasniti kao neka vrsta rudimentarnog automatizma, bez antecedencija i bez kontinuiteta, kao neka vrsta zlobnosti objekta prenete u psihičku oblast. Savetujemo čitaocu da ga isto tako lakomisleno ignoriše, kao što činimo i mi. Evo njegovog toka:
     U trenutku kad je moj otac izgovarao reč „maneken”, Adela je pogledala na ručni sat, posle čega se sa Poldom sporazumela očima. Sada se zajedno sa stolicom pomakla za jedan pedalj napred, podigla rub haljine, lagano ispružila stopalo u pripijenoj crnoj svili i ispružila ga kao zmijsku glavu.
      Tako je sedela sve vreme te scene, sasvim ukrućeno, velikih očiju koje su treptale, još dubljih od lazura atropina, sa Poldom i Paulinom sa obe strane. Sve tri su raširenih očiju gledale moga oca. Moj otac se nakašlja, ućuta, sagnu se i naglo veoma pocrvene. U jednom trenutku crte njegova lica, maločas tako razbarušene i pune vibracije, složiše se u pokorne linije.
       On –nadahnuti herezijarh, jedva pušten iz vihora zanosa –naglo se zgrčio u sebi, pao i sklupčao se. A možda su ga zamenili drugim. Ovaj drugi je sedeo ukočeno, veoma crven, spuštenih očiju. Gospođica Polda je prišla i sagnula se nad njim. Tapšući ga lako po plećima, govorila je tonom blagog hrabrenja: „Jakub će biti pametan, Jakub de poslušati, Jakub neće biti tvrdoglav. No, molim... Jakube, Jakube... ”
     Ispružena Adelina papučica je lako podrhtavala i sijala se kao zmijin jezičak. Moj otac se digao lagano i spuštenih očiju, pošao korak napred, kao automat, i skljokao se na kolena. Lampa je šištala u tišini, u gustišu tapeta su tamo-amo leteli značajni pogledi, šapati otrovnih jezika, misli u cik-cak linijama.


Traktat o manekenima

Nastavak

      Slededće večeri otac je s obnovljenom živošću nastavio svoju tamnu i zamršenu temu. Mreža njegovih bora razvijala se i zavijala sa rafinovanom lukavošću. Ali ponekad je inspiracija širila krugove njegovih bora, koje su rasle nekom ogromnom, uskovitlanom grozom, odlazedi u dutljivim volutama u dubinu zimske noći. Figure panoptikuma, moje gospođice –počeo je –kalvarijske parodije manekena, ali čak i u tom obliku čuvajte se, lako je tretirati. Materija ne zna za šalu. Ona je uvek puna tragičnog dostojanstva. Ko se usuđuje da misli da se može igrati sa materijom, da se ona može formirati šale radi, da šala ne urasta u nju, ne uvlači se odmah kao sudbina, kao predodređenje? Da li predosećate bol, potmulu patnju te marionete, koja ne zna zašto je to, zašto mora da traje u toj silom nameštenoj formi, koja je parodija? Shvatate li mod izraza, forme, izgleda, tiranske samovolje, s kakvom se on baca na bespomoćnu kladu i savlađuje je, kao sopstvena, tiranska, svirepa duša? Dajte nekoj glavi od kučina i platna izraz gneva i ostavite je sa tim gnevom, sa tim grčem, sa tom napetošću jednom zauvek, zatvorenu sa slepim besom, za koji nema oseke.
     Gomila se smeje toj parodiji. Plačite, moje gospođice, nad sopstvenom sudbinom, videći bedu zarobljene materije, koja ne zna šta je i zašto postoji, kuda vodi taj gest, koji joj je jednom zauvek dat.Gomila se smeje. Shvatate li strašan sadizam, opojnu, demijuršku okrutnost tog smeha? Jer plakati nam, moje gospođice, treba nad sopstvenom sudbinom kad vidimo tu bedu materije, silovane materije, nad kojom je izvršeno strašno bespravlje. Odatle počinje, moje gospođice, strašna snaga svih ludačkih golema, svih marioneta, tragično zamišljenih nad svojom smešnom grimasom.
     Eno anarhiste Lukenija, ubice carice Elizabete, eno Drage, demonske i nesrćne kraljice Srbije, eno genijalnog mladića, nade i ponosa roda, koga je upropastio nesredni porok onanije. O, ironijo tih naziva, tih obmana1


      Da li u toj marioneti zaista ima nešto od kraljice Drage, njen dvojnik, makar najdalja senka njenog bića? Ta sličnost, ta obmana, taj naziv nas umiruje i ne dozvoljava nam da pitamo, ko je sam po sebi taj nesrećni stvor. A ipak to mora biti neko, moje gospođice, neko anoniman, neko strašan, neko nesredan, neko, ko u svom gluvom životu nikad ništa nije čuo o životu kraljice Drage...
       Jeste li čuli nodu strašno zavijanje tih voštanih marioneta, zatvorenih u vašarske šatore, žalosni hor tih trupova od drveta i porculana, koji udaraju pesnicama u zidove svojih tamnica?
       Na licu moga oca, uzbuđenog strahotom stvari, koje je izvukao iz tame, stvorio se vir bora, levak koji je rastao u dubinu, na čijem dnu je gorelo strašno proročko oko. Njegova brada se čudno naježila, čuperci i četkice kose, koji su šikljali iz bradavica, iz mladeža, iz nozdrva, naježili su se na svojim korenovima. Tako je stajao ukočen, užarenih očiju, drščući od unutrašnjeg uzbuđenja, kao automat, koji je zapeo i zastao na mrtvoj tački.
       Adela je ustala sa stolice i zamolila nas da zažmurimo na ono što će se za trenutak dogoditi. Zatim je prišla ocu i sa rukama na bedrima, sa izgledom netaknute odlučnosti, zatražila veoma jasno...


_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _


   Gospođice su sedele ukočeno, spuštenih očiju, u nekoj čudnoj zaprepaščenosti...

Traktat o manekenima

Završetak

                   Jedne od sledećih večeri moj otac je ovim rečima nastavio dalje predavanje:

     –Nisam o tim otelovljenim nesporazumima, nisam o tim važnim parodijama, moje gospođice, plodovima prostačke i vulgarne neuzdržljivosti –hteo da govorim objavljujudi svoje predavanje o manekenima. Nešto drugo sam imao na umu.

     Tu je moj otac pred našim očima počeo da gradi sliku te njegove u snu viđene generatio aequivoca, nekog pokolenja samo poluorganskih bića, neke pseudovegetacije i pseudofaune, rezultata fantastične fermentacije materije.
       Bila su to stvorenja naizgled slična živim bićima, kičmenjacima, ljuskarima, zglavkarima, ali taj izgled je varao. U stvari, to su bila amorfna bića, bez unutrašnje strukture, plodovi imitatorske tendencije materije, koja, obdarena pamćenjem, po navici ponavlja jednom primljene oblike. Skala morfologije, kojoj podleže materija, uopšte uzevši ograničena je i izvesna količina forme stalno se ponavlja na raznim spratovima života.
       Ta bića –pokretljiva, osetljiva na podstreke, a ipak daleka od pravog života –mogla su se dobiti stavljajući izvesne komplikovane koloide u rastvor kuhinjske soli. Ti koloidi su se po nekoliko dana formirali, organizovali u izvesne gustine supstance koja je podsećala na niže forme faune.
     Kod bića tako nastalih mogao se utvrditi proces disanja, promena materije, ali hemijska analiza nije u njima otkrivala čak ni traga belančevinastih jedinjenja niti ikakvih jedinjenja ugljenika.

      Ipak te primitivne forme nisu bile ništa u poređenju sa bogatstvom oblika i veličanstvenosti pseudofaune i flore, koja se ponekad javlja u izvesnim strogo određenim sredinama. Te sredine su stari stanovi, prezasićeni emanacijama mnogih života i događaja –istrošene atmosfere, bogate specifičnim dodacima ljudskih maštanja –ruševine, bogate humusom uspomena, čežnji, jalove dosade. Na takvom tlu je ova vegetacija klijala brzo i kratkotrajno, živela parazitski obilno i efemerno, izrastala kratkotrajnim generacijama, koje su se rascvetavale naglo i blistavo, da bi se odmah ugasile i uvele.
      Tapete u takvim stanovima moraju biti već vrlo istrošene i umorne od neprestanog putovanja po svim kadencama ritmova; ništa čudno što onda silaze na stranputice dalekih, rizičnih maštanja. Rđa nameštaja, njihova supstanca mora već biti razlabavljena, degenerisana i podložna grešnim iskušenjima: tada na tom bolesnom, umornom i podivljalom tlu procvetava, kao lepa ospa, fantastična skrama, šarena, bujna plesan.

     –Gospođice znaju –govorio je moj otac –da u starim stanovima ima soba na koje se zaboravlja. Neposedćivane mesecima, venu napuštene među starim zidinama i dešava se da se uvlače u sebe, zarastaju u ciglu i, jednom za svagda izgubljene za naše pamćenje, lagano gube i svoju egzistenciju. Vrata koja vode ka njima sa nekog odmorišta sporednih stepenica mogu biti tako dugo neprimećena od domadćih, da urastaju, ulaze u zid, koji zatire njihov trag u fantastičnom crtežu pukotina i linija.

     –Ušao sam jednom –govorio je moj otac –rano ujutru pred kraj zime, posle mnogo meseci odsutnosti, na tako poluzaboravljeni put i bio sam zaprepašćen izgledom tih soba. Iz svih pukotina u podu, iz svih opšivnica i niša rasle su tanke mladice i punile sivi vazduh treperavom čipkom filigranskog lišda, mrežastu gustoću neke tople bašte, pune šapata, svetlucavog njihanja, nekog lažnog i blagog proleda. Oko kreveta, ispod lampe sa mnogo krakova, duž ormana njihali su se bokori finog drveda, na vrhovima se rasprskavali u sjajne krošnje, u vodoskoke čipkastog lišća, koje je prašinastim hlorofilom dopiralo čak do ofarbanog neba tavanice. U ubrzanom procesu cvetanja u tom lišću je klijalo ogromno, belo i ružičasto cveće, pupilo pred očima, bujno raslo iz sredine ružičastom mekotom i prelivalo se preko ivica, gubeći latice i raspadajući se u brzom precvetavanju.

     –Bio sam srećan –govorio je moj otac –od tog neočekivanog cvetanja, koje je ispunilo vazduh trepetavim šuštanjem, blagim šumom, koji se kao šarene konfete prosipao kroz tanke šibljičice grančica.
   Video sam kako se iz drhtanja vazduha, iz fermentacije bogate aure izdvaja i materijalizuje to žurno cvetanje, prelivanje i raspadanje fantastičnih oleandera, koji su ispunili sobu retkom, lenjom vejavicom velikih rumenih grozdova cveća.

   –Pre no što je palo veče –završio je otac –nije bilo više ni traga od tog divnog cvetanja. Cela ta varljiva fatamorgana bila je samo mistifikacija, slučaj čudne simulacije materije, koja na sebe uzima izgled života.

    Moj otac je bio čudno živahan tog dana, njegov pogled, lukav, ironičan pogled, bio je prepun živosti i veselosti. Zatim, uozbiljivši se naglo, opet bi pretresao beskrajnu skalu formi i preliva, koje uzima mnogolika materija. Fascinirale su ga granične forme, sumnjive i problematične, kao ektoplazma somnabula, pseudomaterija, kataleptična emanacija mozga, koja je u izvesnim trenucima iz spavačevih usta izrastala preko celog stola, ispunjavala celu sobu, kao lepršava, retka tkanina, astralno testo, na granici tela i duha.

     –Ko zna –govorio je –koliko je onih što pate, unakaženih, fragmentarnih oblika života, kao veštački skucan, ekserima na brzu ruku slupan život ormana i stolova, raspetog drveda, tihih mučenika okrutne ljudske dosetljivosti. Strašne transplantacije stranog i jedno drugom mrskog drveta, skovanog u jednu nesrednu ličnost.
Koliko je stare, mudre patnje u pajcovanim slojevima, žilama i šarama naših starih, poverljivih ormana. Ko de u njima raspoznati stare, istrugane crte, osmehe, poglede uglačane da se ne mogu prepoznati.
     Očevo lice, dok je to govorio, bilo se razvuklo u zamišljenu mrežu bora, postalo nalik na čvorove i slojeve stare daske, sa koje su sastrugane sve uspomene. Trenutak smo mislili da de otac pasti u stanje ukočenosti, koje ga je ponekad posećivalo, ali se on naglo trgnuo, došao k sebi i ovako dalje nastavio:

–Davna, mistična plemena su balzamovala svoje mrtve. U zidove njihovih stanova su bila umetnuta, ugrađena tela, lica, u salonu je stajao otac –ispunjen, uštavljena pokojnica žena je bila dilim pod stolom. Znao sam jednog kapetana koji je u svojoj kajiti imao lampu-meluzinu, koju su mu malajski balzamisti napravili od njegove ubijene ljubavnice. Na glavi je imala ogromne jelenske rogove.

     Ta glava, razapeta među granama rogova pod tavanicom, u tišini kajite lagano je dizala trepavice, na poluotvorenim ustima sjajila se skramica pljuvačke, koja je pucala od tihog šapata. Meduze, kornjače i ogromni rakovi, obešeni na gredama tavanice kao kandelabri i pauci, bez kraja i konca su u toj tišini prebirali nogama, išli i išli na mestu...
      Lice moga oca je odjednom dobilo brižan izraz, jer su mu misli putevima ko zna kakvih asocijacija prešle na nove primere:

    –Treba li da prećutim –govorio je prigušenim glasom –da se moj brat usled duge i neizlečive bolesti lagano promenio u klupče gumenih creva, da ga je moja sirota rođaka danju i nodću nosila u jastucima, pevušeći nesrednom stvorenju beskrajne uspavanke zimskih noći? Može li biti išta žalosnije od čoveka promenjenog u gumeno crevo? Kakvo razočaranje za roditelje, kakva dezorijentacija za njihova osćanja, kakvo rasvetljavanje svih nada, vezanih za mladića koji je mnogo obedavao! Pa ipak, verna ljubav jedne rođake pratila ga je u toj promeni.

     –Ah ne mogu više, ne mogu da slušam to! –jauknu Polda savijajući se na stolici. –Ućutkaj ga, Adela...

    Devojke su ustale, Adela je prišla ocu i ispruženim prstom napravila pokret koji je označavao golicanje. Otac se zbunio, zaćutao i počeo, pun straha, da se povlači unazad pred Adelinim prstom koji se mrdao. Ova je stalno išla za njim, preteći mu otvoreno prstom, i korak po korak izbacivala ga iz sobe. Paulina je zevnula protežući se. Ona i Polda, naslonjene jedna na drugu ramenima, sa osmehom se pogledaše u oči.

• Šulc Bruno, Prodavnica cimetove boje 1 deo
• Šulc Bruno, Prodavnica cimetove boje 2 deo  

• Šulc Bruno, Jesen,Domovina, Republika snova
• Šulc Bruno, Proleće
• Šulc Bruno, Ptice 
• Šulc Bruno, Eđo 
• Šulc Bruno, Dodo 

T. S. Eliot: Tradicija i individualni talenat

I

Kad mi Englezi pišemo retko govorimo o tradiciji, mada povremeno zažalimo zbog njenog odsustva. Ne možemo da se pozovemo na pojam „tradicije“ u nekom opštem ili posebnom smislu; u najboljem slučaju poslužimo se pridevom pa kažemo za poeziju „toga i toga“ da je „tradicionalna“ ili čak „isuviše tradicionalna“. Verovatno da se ta reč retko pojavljuje, osim u nekoj frazi pokude. A ako nije u pitanju pokuda onda to bude neko nejasno odobravanje sa takvom aluzijom na delo koje se odobrava kao da se radi o kakvoj dopadljivoj arheološkoj rekonstrukciji. Teško da tu reč možete učiniti prijatnom za uho jednog Engleza bez onog ugodnog pozivanje na umirujuću arheološku nauku.

       Izvesno je da ta reč ima malo izgleda da će se pojaviti u našim ocenama o živim i mrtvim piscima. Svaka nacija, svaka rasa ima ne samo svojih stvaralačkih, već i kritičkih naklonosti; i čak će pre preći preko nedostatka i ograničenja svojih kritičkih navika, nego što će to učiniti kada je u pitanju njen stvaralački genije. Poznat nam je, ili barem mislimo da nam je poznat kritički metod, ili kritička navika Francuza na osnovu ogromne mase kritičkog stvaranja koje se pojavilo na francuskom jeziku; mi prosto zaključujemo (baš smo jedan „nesvestan“ svet) da Francuzi imaju više „kritičkog smisla“ od nas i ponekad se čak malo i dičimo time, kao da su tobož Francuzi manje spontani. Možda i jesu; ali bismo ipak mogli da se podsetimo da je kritika isto toliko nužna koliko i disanje i da nam ništa ne bi smetalo ako bismo artikulisali ono što nam prođe kroz glavu dok čitamo i emotivno doživljavamo neku knjigu, kao i ako bismo iskritikovali svoj duh u njegovom vlastitom kritičkom delu. Jedna od činjenica koja bi mogla da izbije na svetlost dana u toku takvog procesa jeste naša težnja da dok hvalimo nekog pesnika, podvlačimo one vidove njegovog dela u kojima on najmanje podseća na bilo kog drugog. U tim vidovima ili delovima njegovog stvaralaštva zamišljamo da ćemo otkriti ono što je individualna, svojstvena esencija čoveka. Sa zadovoljstvom se zadržavamo na onome po čemu se taj pesnik razlikuje od svojih prethodnika, a naročito od svojih neposrednih prethodnika; nastojimo da pronađemo nešto što se može izdvojiti da bismo u tom uživali. Međutim, ako priđemo jednom pesniku bez ovakvih predrasuda, često ćemo otkriti da ne samo najbolji već i najindividualniji delovi njegovog dela mogu biti oni u kojima su mrtvi pesnici, njegovi preci, najsnažnije potvrdili svoju besmrtnost. Pri tom ne mislim na period mladosti koji je podložan uticajima, već na period pune zrelosti.

               Pa ipak kada bi se jedini oblik tradicije, prenošenja iz generacije u generaciju, sastojao u tome da sledimo puteve one generacije koja nam je neposredno prethodila i da se slepo i bojažljivo privezujemo uz njene uspehe, nema sumnje da bi trebalo odgurnuti takvu „tradiciju“. Viđali smo mnoge takve jednostavne tokove koji bi ubrzo utonuli u pesak; jer novina je bolja od ponavljanja. Tradicija je stvar koja ima mnogo širi značaj. Ona se ne može naslediti, a ako vam je potrebno morate je steći velikim trudom. Ona na prvom mestu obuhvata osećanje istorije za koje, bezmalo, možemo reći da je neophodno svakom onom ko bi hteo da bude pesnik i posle svoje dvadeset pete godine; a to osećanje istorije uključuje zapažanje ne samo onoga što je prošlo u prošlosti već i što je sadašnje u prošlosti; osećanje istorije prisiljava čoveka da ne piše prožet do srži samo svojom generacijom, već sa osećanjem da čitava evropska literatura počev od Homera, i u okviru nje čitava literatura njegove sopstvene zemlje istovremeno egzistiraju i istovremeno sačinjavaju jedan poredak. Takav istorijski smisao, što znači smisao za vanvremensko kao i za vremensko, ili za vanvremensko i vremensko uzeto zajedno, jeste ono što jednog pisca čini tradicionalnim. A to je u isti mah i ono što kod pisca pobuđuje najsnažniju svest o njegovom mestu u vremenu, o njegovoj savremenosti.

        Ni jedan pesnik, ni jedan umetnik nema sam za sebe celovito značenje. Njegov značaj, ocena njegovog dela jeste ocena njegovog odnosa prema mrtvim pesnicima i umetnicima. Jer ne možete ga samog ocenjivati; morate ga, radi kontrasta i poređenja postaviti, među mrtve. Mislim da je ovo princip estetičke, a ne samo istorijske kritike. Nužnost da se on saobrazi, uključi , nije jednostrana; ono što se događa kada se stvori neko novo umetničko delo je nešto što se u isti mah dešava i sa svim umetničkim delima koja su mu prethodila. Postojeći spomenici obrazuju među sobom jedan idealan poredak koji se modifikuje uvođenjem novog (uistinu novog) umetničkog dela. Postojeći poredak je potpun sve dok se ne pojavi to novo delo; a da bi se održao red i posle novine koja se nametnula, čitav postojeći poredak mora da se makar i najmanje izmeni; i tako se odnosi, srazmere, vrednosti svakog umetničkog dela ponovo saobražavaju celini; a to predstavlja uklapanje starog i novog. Svako ko se složi sa ovom idejom o poretku, o formi evropske, odnosno engleske literature, neće smatrati neopravdanim da sadašnjost isto toliko menja prošlost koliko prošlost upravlja sadašnjošću. A pesnik koji je ovog svestan, biće svestan velikih teškoća i odgovornosti.

          On će takođe na jedan naročiti način biti svestan da mu se neizbežno mora suditi po merilima prošlosti. Kažem suditi, a ne kasapiti; ne suditi da li je podjednako dobar kao mrtvi, ili gori ili bolji od njih; i svakako ne suditi po kanonima mrtvih kritičara. U pitanju je ocena, poređenje, u kome se dve stvari mere jedna drugom. Samo se saobraziti za novo bi delo značilo ne saobraziti se uopšte; ono ne bi bilo novo i stoga ne bi ni bilo umetničko delo. Ali ja neću do kraja da tvrdim da novo više vredi zato što se uklapa; već da je samo uklapanje proba njegove vrednosti – istina proba koja se samo lagano i obazrivo može primenjivati, jer niko od nas nije nepogrešivi sudija saobražavanja. Kažemo: izgleda da se saobražava, i možda je individualno, ili izgleda da je individualno i može se saobraziti; ali teško da samo u stanju da zaključimo o kome se od tih pojmova radi.

         Da pređemo na svatljivije tumačenje odnosa između pesnika i prošlosti: pesnik ne može da primi prošlost kao neku pastilu, neku neobjašnjivu pilulu, niti može isključivo da se formira da jednom ili dvojici pesnika kojima se intimno divi, niti pak može isključivo da se nadahne jednom epohom koju više voli. Prvi je način nedopustiv, drugi je značajno iskustvo mladića, a treći je prijatna i veoma poželjna dopuna. Pesnik mora biti dovoljno svestan glavnoga toka koji nikako ne mora nepogrešno da prolazi kroz one koji uživaju najveći ugled. Njemu mora biti potpuno jasna očigledna činjenica da se umetnost nikada ne može popraviti, ali ni da predmet umetnosti ne može nikada biti isti. Njemu mora biti jasno da se duh Evrope – duh njegove vlastite zemlje – duh za koji će vremenom naučiti da je mnogo važniji od njegovog ličnog duha – menja i da ta promena predstavlja razvoj koji ništa ne ostavlja En route, i da, zahvaljujući njemu ne stare ne Šekspir ni Homer, niti crteži na stenju koje su nacrtali crtači iz Magdalenine epohe. Da taj razvoj, možda rafinman, komplikacija svakako, ne znači sa gledišta umetnika nikakvo poboljšanje. Možda čak ni sa gledišta psihologa, ili bar ne u onoj meri u kojoj mi to zamišljamo; možda je samo na kraju krajeva taj razvoj zasnovan na jednoj komplikovanoj ekonomici i industriji. Međutim razlika između sadašnjosti i prošlosti sastoji se u tome što svesna sadašnjost predstavlja svest o prošlosti u meri i na način na koji prošlost nikada ne može da se pokaže da je svesna sebe.

Neko je rekao: „Mrtvi pisci su daleko od nas zato što znamo mnogo više nego što su oni znali“. Tačno tako, ali su oni sami ono što mi znamo o njima.

    Svestan sam jedne uobičajene zamerke na ono što očito sačinjava deo programa mog pesničkog Métier-a. Zamerka je da doktrina o kojoj je reč zahteva jednu smešnu količinu erudicije (pedanterije), a takav se zahtev može odbaciti pozivajući se na živote pesnika koji počivaju u ma kom Panteonu. Čak će se dokazati da veliko znanje umrtvljuje ili izvitoperava poetsku senzibilnost. Iako, međutim, uporno verujemo da jedan pesnik treba da zna onoliko koliko neće ometati njegovu prijemćivost i nužnu lenjost, nepoželjno je da on ograniči svoje znanje na ma šta što bi se moglo iskoristiti na ispitima ili u salonima, ili za još pretencioznije oblike javnog delovanja. Neki su u stanju da upijaju znanje, oni sporiji moraju da se znoje da bi ga stekli. Šekspir je preko Plutarha došao do više osnovnog istorijskog znanja nego što bi to mogla većina ljudi iz čitavog Britanskog muzeja. Ono na čemu treba insistirati to je da pesnik mora razviti, odnosno steći svest o prošlosti i da u toku čitave svoje karijere mora razvijati tu svest.

      Tako nastaje jedno trajno podčinjavanje svoga ja, onakvog kakvo je u nekom određenom trenutku, nečemu vrednije. Progres umetnika je trajno samožrtvovanje, trajno poništavanje sopstvene ličnosti.
Preostaje nam da odredimo pomenuti proces depersonalizacije i njen odnos prema osećanju tradicije. Može se reći da se umetnost preko depersonalizacije priobližava karakteru nauke. Stoga vas pozivam da razmotrite, uz vrlo sugestivnu analogiju, šta se odigrava kada unesemo komadić fino istanjene platine u komoru u kojoj ima kiseonika i sumpor dioksida.

II

      Poštena kritika i tanana ocena usmerene su na poeziju, a ne na pesnika. Ako pratimo zbrkane povike novinskih kritičara i galamu opštih ponavljanja koja ih sledi, čućemo veliki broj pesničkih imena; ako ne tražimo celomudreno znanje, već uživanje u poeziji i ako upitamo za neku pesmu, retko ćemo je naći. Pokušao sam da istaknem značaj odnosa između jedne pesme i ostalih pesama drugih pisaca i naznačio sam koncepciju poezije kao žive celine čitave poezije koja je ikada napisana. Drugi aspekt ove Bezlične teorije o poeziji je odnos pesme prema autoru. Pomoću jedne analogije nagovestio sam da se duh zrelog pesnika ne razlikuje od duha nezrelog pesnika bukvalno po vrednosti njegove „ličnosti“, niti po tome što je on utančanije usavršen medijum u kome naročita, ili vrlo raznolika osećanja mogu slobodno da stupe u nove kombinacije.

Izveo sam analogiju sa katalizatorom. Kada se dva već spomenuta gasa pomešaju u prisustvu platinske pločice oni stvaraju sumpornu kiselinu. Ovo se jedinjenje obrazuje samo ako je prisutna platina; pa ipak novoformirana kiselina ne sadrži ni traga od platine, niti se sama platina na izgled izmenila; ostala je inertna, neutralna, ista. Pesnikov duh je komadić platine. On može delimično ili isključivo da koristi iskustvo samog čoveka; ali ukoliko je umetnik savršeniji, utoliko će u njemu radikalnije biti razdvojen čovek koji pati od duha koji stvara; utoliko će njegov duh savršenije da vari i preobražava strasti koje su njegov materijal.

Zapazićete da su iskustvo , odnosno elementi koji se nađu u prisustvu katalizatora koji ih menja, dvojaki: emocije i osećanja. Dejstvo jednog umetničkog dela na osobu koja uživa u njemu je doživljaj drukčiji po vrsti od svakog doživljaja koji nije izazvalo neko umetničko delo. Taj doživljaj može izazvati jedna emocija, ili kombinacija nekoliko njih; i da bi se upotpunio krajnji ishod mogu mu se dodati različita osećanja koja pisac izražava naročitim rečima, frazama ili poetskim slikama. Velika se poezija isto tako može pisati bez posredstva bilo kakve emocije: može se komponovati isključivo od osećanja. Petnaesto pevanje „Pakla“ (Bruneto Latini) je tvorevina emocije koja očevidno izbija iz situacije; ali se zato efekat, mada jedinstven kao i u svakom drugom umetničkom delu, postiže znatnom složenošću detalja. Poslednji katren donosi jednu poetsku sliku, osećanje vezano za tu sliku , koje je „došlo“, a da se nije prosto razvilo iz onoga što mu prethodi, već je verovatno boravilo u pesnikovom duhu dok se nije pojavila ona prava kombinacija kao njena dopuna. Pesnikov duh je u stvari neka vrsta posude u kojoj se skupljaju i gomilaju bezbrojna osećanja, fraze, slike koje tu ostaju sve dok se ne okupe svi činioci koji mogu da se sjedine i obrazuju novu složenicu.

Ako uporedite nekoliko reprezentativnih odlomaka najveće poezije videćete koliko je ogromna raznolikost među tipvima kombinacija i isto tako ćete uvideti da svaki poluetički kriterijum „uzvišenog“ potpuno promaši cilj. Jer nisu važni „veličina“, intenzitet, emocije, komponente, već intenzivnost umetničkog procesa, tako reći neka vrsta pritiska pod kojim se odigrava objedinjavanje. U epizodi o Paolu i Frančeski nailazimo na jednu određenu emociju; ali je intenzitet u poeziji nešto sasvim drugo nego što je bilo kakav intenzitet koji je izazvao izvestan doživljaj. Šta više, pomenuta emocija nije nimalo intenzivnija od one iz dvadeset i šestog pevanja, Odisejevog putovanja, koje nije neposredno zasnovano na nekoj emociji. Moguće je postići veliku raznolikost tokom procesa preobražavanja emocije: Agamemnonovo ubistvo ili Otelova agonija pružaju izvestan umetnički efekat koji je očito bliži eventualnom originalu od Danteovih prizora. U „Agamemnonu“ se umetnička emocija približava emociji stvarnog posmatrača; a u „Otelu“ emociji samog protagoniste. Pa ipak je razlika između umetnosti i događaja uvek apsolutna; kombinacija koja čini Agamemnonovo ubistvo je verovatno isto toliko složena koliko i kombinacija koja čini Odisejevo putovanje. U oba slučaja je došlo do objedinjavanja elemenata. Kitsova oda sadrži izvestan broj osjećanja koja nemaju nikakve naročite veze sa slavujem, ali kojima je slavuj poslužio da ih poveže, možda delom zbog svog privlačnog imena, a delom zbog glasa koji uživa.

Gledište koje nastojim da napadnem možda je vezano za metafizičku teoriju supstancijalnog jedinstva duše: jer moje je mišljenje da pesnik ne poseduje „ličnost“ koju treba da izražava, već jedan određeni medijum koji je samo medijum, a ne ličnost, u kome se utisci i doživljaji kombinuju na neobične i neočekivane načine. Utisci i doživljaji koji su važni za čoveka mogu da se nikako ne pojave u poeziji, dok oni koji su značajni za poeziju mogu da igraju sasvim nevažnu ulogu za čoveka, za njegovu ličnost.

Navešću jedan odlomak koji je dovoljno nepoznat da bi se budnom pažnjom mogao oceniti u svetlosti – ili senci – ovih zapažanja:

And now methinks I could e’en chide myself
For doating on her beauty, though her death
Shall be revenged after no common action.
Does the silkworm expend her yellow labours
For thee? For thee does she undo herself?
Are lordships sold to maintain ladyships
For the poor benefit of a bewildering minute?
Why does yon fellow falsify highways,
And put his life between the judge’s lips,
To refine such a thing-keeps horse and men
To beat their valours of her? …*

U ovom odlomku nailazimo (što je očigledno ako se shvati njegov kontekst) na kombinovanje pozitivnih i negativnih emocija: izuzetno snažnu privlačnost lepote i podjednako intenzivnu fascinaciju ružnoćom koja se javlja kao kontrast lepoti i koja je razara. Ova se ravnoteža kontrastiranih emocija nalazi u dramatičnoj situaciji kojoj odgovara gornji monolog, ali koje je sama situacija neadekvatna. Radi se tako reći o strukturalnoj emociji koju je pružila drama. Ako je ukupan efekat, dominanatan ton, proistekao iz činjenice što se izvestan broj neodređenih osjećanja koja imaju afiniteta prema toj emociji, ali afiniteta koji se nikako ne može otkriti na prvi pogled, povezao s njom da nam pruži jednu novu umetničku emociju.

Pesnik ni na koji način ne može biti značajan, niti zanimljiv po svojim ličnim emocijama, po emocijama koje su izazvali određeni događaji u njegovom životu. Njegove lične emocije mogu da budu jednostavne, grube, ili nezanimljive. U njegovoj će poeziji emocija biti nešto kompleksno, ali neće posedovati emotivnu kompleksnost ljudi koji u životu doživljavaju vrlo kompleksne ili neobične emocije. Tragati za tim da se izraze nove ljudske emocije u stvari je greška ekscentričnosti; jer dok traga za novim pesnik otkriva perverzno. Njegov zadatak se ne sastoji u tome da pronalazi nove emocije, već da koristi obične, i pošto ih obradi poetski, da izrazi osećanja koja se uopšte ne nalaze u stvarnim emocijama. Pri tome će mu isto tako dobro poslužiti emocije koje nikada nije doživeo, kao i one koje su mu poznate. Prema tome, moramo konstatovati da je „emocija koje se sećamo u smirenosti“ netačna formulacija. Jer to nije ni emocija, ni sećanje, niti smirenost, sem ako joj se ne iskrivi značenje. To je koncentracija i nešto novo proisteklo iz te koncentracije, iz veoma velikog broja doživljaja koji nekoj praktičnoj i aktivnoj osobi uopšte ne bi ličili na doživljaje; to je koncentracija koja se ne javlja svesno ni namerno. Ovi doživljaji nisu „sećanja“, na kraju se sliju u atmosferu „smirenosti“ i samo se u okviru nje pasivno obnavljaju događaji. Ali naravno da ovo nije pravi kraj čitave priče. Prilikom pisanja poezije ima mnogo toga što mora biti svesno i namerno. U stvari, rđav pesnik je obično nesvestan tamo gde treba da bude svestan, i svestan gde treba da bude nesvestan. Obe te greške ga čine „ličnim“. Poezija nije puštanje na volju emociji, već bežanje od emocije; ona nije izraz ličnosti, već bežanje od ličnosti. Ali svakako, samo oni koji imaju svoju ličnost i svoje emocije znaju šta znači želeti da se pobegne od njih.

III

Ovaj esej teži da se zaustavi na granici metafizike i mistike i ograničava se na one praktične zaključke koje može da primeni odgovorna osoba koja se interesuje za poeziju. Odvratiti interesovanje od pesnika u korist poezije jeste cilj dostojan hvale: jer bi to dovelo do pravilnije ocene stvarne poezije, bilo da je ona dobra ili loša. Ima mnogo ljudi koji cene izraz iskrene emocije u stihovima, i postoji jedan manji broj koji su u stanju da cene tehničku izvrsnost. Ali vrlo malo njih mogu da otkriju izraz značajne emocije, emocije koja živi u pesmi, a ne u pesnikovom životu. Umetnička emocija je bezlična. I pesnik ne može dostići tu bezličnost ako se potpuno ne preda delu pred sobom. On verovatno neće saznati šta treba da se učini dok ne bude živeo u onome što nije isključivo sadašnjost, već sadašnji trenutak prošlosti, dok ne postane svestan, ne onoga što je mrtvo, već onoga što živi.



*I čini mi se, mogao bih sad čak sebe da ružim
Što za njenom lepotom ludujem, mada ću
Osvetiti njenu smrt na neobičan način.
Da li svilena buba ispreda svoj žuti trud
Za tebe? Zbog tebe sebe uništava?
Da li se prodaju gospodstva da se održe gospođe
Za bedan užitak trenutka zbunjenosti?
Zašto onaj tamo u drumske razbojnike odlazi
I međ sudijine usne stavlja svoj život;
Da oplemeni ovako nešto – drži konja i sluge
Goneći ih da premaše sebe zbog nje?



(1919.)

Prevod: Milica Mihailović

izvor 

Evita - druga strana priče

Moj najveći strah je da ću biti zaboravljena, izjavila je svojevremeno Eva Peron, glumica i druga po redu supruga argentinskog predsednika Huana Perona. I zaista, verovatno je svakome ko stremi besmrtnosti u stvari najbitnije kako će ga videti i gde smestiti istorija. Kako ćemo pamtiti Evu Peron zavisi od toga po kojim činjenicama se sudi o njenom životnom delu.

Smatrana je ikonom, Holivud je ovekovečio njen život, sa Madonom u glavnoj ulozi. Po njenim životnim motivima Endru Lojd Veber i Tim Rajs su napravali čuveni brodvejski mjuzikl, za narod Argentine bila je svetica. Žena koja je potekla iz siromašne radničke duboko religiozne porodice postala je borac za socijalnu pravdu i jednakost. Borila se za prava radnika i siromašnih, bila je njihov idol i svetinja. Drugi kažu da je bila prostitutka na početku svoje karijere, s velikom ambicijom da postane glumica. Do uloga je stizala navodno preko kreveta. Tako je, seleći se od kreveta do kreveta preferirajući uglavnom one oficirske, došla početkom četrdesetih godina i do Huana Perona, darovitog oficira koji je u to vreme javno podržavao i izražavao simpatije prema fašističkom Musolinijevom režimu u Italiji i prema Hitlerovoj nacističkoj Nemačkoj. Peron je nakon vojnog puča 1943. godine, kada je na vlast u Argentini došla vojna hunta, obavljao dužnost ministra za rad. Već 1944. godine na jednoj humanitarnoj priredbi koju je organizovao, upoznaje Evu Duarte (Evitino devojačko prezime), tamošnju filmsku zvezdu, i odmah se između njih rađa ljubav.

Okićena zlatom „štitila” sirotinju

Posle veze koja je bila predmet velike medijske pažnje u Argentini, i nakon Peronovog kratkog boravka u zatvoru, par se venčava 1945. a već 1946. godine Huan Peron postaje predsednik Argentine. Njegova supruga Eva, od milošte Evita, igra veliku ulogu u njegovoj kampanji animirajući široke slojeve deprimiranih građana, siromašnih, obespravljenih, postavljajući se kao njihova zaštitnica i glasnogovornik. Koliko je to bila gluma i populizam a koliko je bilo iskreno, to je samo ona znala. Uglavnom, činjenica je da je ona svojim nastupima u velikoj meri doprinela pobedi svog supruga. Njegovi protivnici su o njoj govorili kao o „Los grande puta” (u prevodu „velikoj kurvi”), ženi koja, manipulišući seksualnim nagonom, ostvaruje svoje ciljeve. Naglašavali su njenu dvoličnost. Žena koja je bila obučena po poslednjoj modi i koja je uživala u luksuzu i skupocenom nakitu, koji nikada nije krila čak ni u javnim nastupima, prema njihovom gledištu, nije imala moralno pravo da govori o pravima potlačenih i ugnjetenih masa.

Ipak, narod joj je nekako verovao i svoju popularnost je uspela da prelije izvan granica Argentine, pa i Južne Amerike, i da postane nešto što bismo danas krstili kao fenomen „vorld vajd selebritija”. U svetu je sigurno bila popularnija od svog supruga, koji naročito tih posleratnih godina zbog profašističkih izlaganja, ali i prijateljstva sa generalom Fransiskom Frankom, nije baš bio najomiljenija politička figura na koju su sile pobednice gledale blagonaklono. Ali nova podela karata i početak Hladnog rata će i tu situaciju promeniti.

Početkom 1947. godine Evita Peron započinje svoju posetu ratnim strahotama opustošenoj Evropi. Ovu posetu Evita je nazvala „Dugina turneja”. U tom momentu ova poseta je bila prvorazredna senzacija. Označena je kao najpoznatija svetska javna ličnost, humanitarac i borac za ljudska prava, za prava ugnjetenih – maltene svetica lično. Izaslanik iz Novog sveta koji otvara svoja vrata i pruža ruku spasa milionima raseljenih i prognanih žrtava ratom devastiranog Starog kontinenta. Međutim, njena poseta imala je i jednu sasvim drugu pozadinu, koju je u svom svedočenju pred američkim pravosudnim organima dao bivši američki obaveštajac Vilijem Gouven. Iako su i ranije postojale sumnje u vezu Huana Perona i nacističkih begunaca koje su uglavnom bile potkrepljene dokazima da je jedan broj nacističkih lidera koji su uspeli da se dokopaju Španije odatle uz veliku pomoć Frankove vlade put nastavio dalje prema Argentini. Čak se i baratalo informacijama da je Peronovu predsednički kampanju 1946. godine finansirala upravo ta nacistička emigracija novcem koji su opljačkali u Evropi. Nikada ove priče nisu do kraja potvrđene, i u njima nije bilo podataka koji bi govorili o sistemskoj i organizovanoj saradnji sa nacistima. Pre se moglo govoriti o nizu više izolovanih incidenata koji sami po sebi mogu biti i rezultat koruptivnih delatnosti a ne nužno zvanična politika argentinskih vlasti i njenog predsednika Huana Perona.

Dugina turneja

Svoju „Duginu turneju” Evita je započela prirodno, u Španiji posetom Franku. U Šaniji se zadržala bezmalo mesec dana, odnosno skoro čitav jun 1947. godine. Poseta je bila atrakcija i imala je izvesnu ulogu u stabilizaciji Frankove vladavine. Nakon toga je posetila Italiju. U okviru te posete posebno je bila planirana i poseta Vatikanu i audijencija kod pape Pija XII. Susret je bio upriličen početkom jula u papinoj rezidenciji, Kastelu Gandolfo. Prijem je trajao neuobičajeno dugo, a njemu je prisustvovao i monsinjor Montini, koji će kasnije postati papa Pavle II.

– Ovaj događaj ispratila je tada italijanska štampa i dala Eviti veliki prostor i publicitet. Takav tretman kod pape nije imao niko. Nakon audijencije dva ili tri dana potom, Eva Peron je organizovala prijem u rimskom golf klubu. Za to smo doznali od naših kontakata u italijanskom ministarstvu spoljnih poslova i s obzirom na listu zvanica do koje smo došli, smatrali smo da je apsolutno bilo neophodno da u svakom smislu pokrijemo taj prijem. Imali smo unutra svoje ljude i saradnike, čak sam i ja bio na prijemu iako nisam bio formalno i pozvan, nabavili smo pozivnicu i ja sam se u civilu pojavio u golf klubu. Eva Peron je kasnila, bezmalo čitava dva sata i mogu da kažem da je njena pojava ostavljala veliki utisak. Bila je vanredno lepa žena, besprekorno obučena i sa nakitom koji je bio više nego raskošan. Svi su bili oduševljeni njenom lepotom, čak su i neki crkveni veledostojnici neprimereno, čak vulgarno komentarisali njenu pojavu. Uspeo sam da se rukujem sa njom. Domaćin na tom prijemu, i maltene njen mentor u Rimu, bio je monsinjor Montini. On ju je sprovodio kroz prijem i predstavljao je ljudima za koje je smatrao da je potrebno da se sa njim upozna. U jednom trenutku pojavili su se i novinari, i tada je Eva Peron pred okupljenim italijanskim, ali i svetskim novinarima, održala improvizovanu konferenciju za štampu – priča Gouven.

Ona je tada saopštila da je Argentina spremna da liberalizuje svoje imigracione zakone kako bi omogućila milionima izbeglih i raseljenih lica iz ratom poharane Evrope da novi dom i život pronađu u Južnoj Americi.
Sigurna kuća za fašiste

– Rekla je da je Argentina spremna da pruži ruku milionima unesrećenih Litvanaca, Čeha, Poljaka, Hrvata, Mađara… Obećala je da će argentinska vlada omogućiti lak postupak za dobijanje viza za ulazak u zemlju i da će napraviti programe materijalne pomoći doseljenicima. Sve, naravno, uz pomoć i podršku crkve, u koju je polagala velike nade. Ta njena izjava, u to vreme, bila je potpuno avangardna. Iskreno, i mi saveznici smo na to gledali blagonaklono s obzirom na to da smo imali ogroman problem sa smeštajem i hranom za tako veliki broj izbeglih ljudi. Štaviše, egzodus se ni te 1947. godine nije završio jer je ogromna masa ljudi i dalje hrlila ka zapadnoj Evropi u pokušaju da pobegne iz zemalja koje su ostale sa one strane gvozdene zavese. Za nas je problem izbeglica bio nerešiv u tom momentu, i naše vlade kod kuće su imale veliki problem da objasne biračima u SAD zašto troše milione dolara da bi prehranile izbeglice u Evropi sada kada je rat gotov. Evita je tačno znala šta treba da kaže, da pobere simpatije javnog mnjenja. Još kada je u ceo poduhvat uključila Katoličku crkvu i kada je pred novinarima najavila da će to sve početi baš ovde u Vatikanu kroz seriju razgovora sa predstavnicima izbegličkih naroda u Svetoj stolici, činilo se da je napravila pravu stvar.

U narednih nekoliko dana Eva Peron se srela sa predstavnicima Katoličke crkve iz Mađarske, Poljske, Češke, Litvanije i Hrvatske pri Svetoj stolici. Vođeni su razgovori na temu pomoći izbeglicama i olakšavanju postupka dobijanja viza za iseljenje u Argentinu, baš kao što je i najavila na pomenutom prijemu koji smo spomenuli. Međutim, mi smo, što i nismo krili, imali veliki interes da saznamo šta je sve dogovoreno na tim sastancima. Posebno su nas interesovali njeni kontakti sa hrvatskim izaslanikom u Vatikanu fra Krunoslavom Draganovićem, s obzirom na to da je na ovom sastanku insistirao lično monsinjor Montini i britanski ambasador pri Svetoj stolici D’Arsi Ozborn. Sastanak je održan u manastiru Svetog Jeronima, sedištu hrvatske misije u Vatikanu. Mi smo na sve načine pokušavali da dokumentujemo ovaj sastanak s obzirom na to da smo se već bavili slučajem Ante Pavelića i slučajem ustaškog blaga i znali smo za kontakte Krunoslava Draganovića sa nacistima i ustašama koji su pokušavali da izbegnu pravdu. Na kraju smo uspeli i da čak ubacimo jednog našeg čoveka unutra, koji je uspeo da se infiltrira na sam sastanak. Bio je to Ferenc Vajta, mađarski novinar koji je ranije već sarađivao sa Pavelićem i ustaškim pokretom, za koga su oni verovali da je pouzdan čovek. Nisu znali da je on već neko vreme radio za nas i da smo ga mi držali na vezu pod pretnjom da ćemo ga izručiti Mađarskoj, gde je već bio osuđen na smrt u odsustvu. Kada nam je saopštio šta je čuo mi smo bili potpuno iznenađeni, međutim, kada smo uporedili njegov iskaz sa iskazima drugih svedoka i još neka posredna saznanja, utvrdili smo da je poseta Evite Peron, pored humanitarnog, imala i neki sasvim drugi karakter -kaže bivši američki obaveštajac.

Prema njegovim rečima, sam razgovor je bio više nego prijateljski i očigledno je da je preporuka kojom je monsinjor Montini opisao Krunoslava Draganovića bila više nego dovoljna. Evita Peron je bila jako otvorena i predusretljiva u razgovoru sa hrvatskim sveštenikom.

Azil za Pavelića

...dala je nekoliko stotina argentinskih pasoša za najuglednije ustaške zločince 

– Razgovor se prvo vodio o izbeglicama iz Hrvatske koje su u velikom broju sa vojskom NDH i ustašama spas od Titove vojske potražile u zonama koje su okupirali Englezi i Amerikanci. Sa skoro podjednakim žarom i neprijateljstvom su govorili o komunizmu i opasnosti koju on predstavlja. Pričali su o problemima koje imaju ti ljudi i Eva je obećala da će učiniti sve da ti ljudi uz njihovo posredovanje što pre dođu do Argentine. Rekla mu je da je već dosta kapitala i novca transferisano ka Argentini i da tamo postoji jaka zajednica iseljenika koji su došli u zadnje dve godine i koja je spremna da pomogne novim doseljenicima. Onda je razgovor dobio sasvim nov zaokret. Draganović je rekao Evi Peron doslovno, i to citiramo: „Pored ovih ljudi koji mogu da apliciraju za vize za ulazak u Argentinu, pored njih postoje i ljudi koji nisu u takvom položaju. Oni su u ovim sukobima bili u raznim ulogama. Da li bi se njima na neki način moglo pomoći da oni dođu do Argentine i tamo započnu nov život iz početka?” Nije pomenuo nijedno ime, ali su ton razgovora, gestikulacija sagovornika i kontekst bili jasni. Odgovor koji je Eva Peron dala je bio za nas neverovatan: „Nema nikakvih problema. Idite sutra u argentinsko izaslanstvo u Vatikanu. Ja ću uputiti ambasadora šta treba da radi. On će vas odvesti u ambasadu u Rimu. Tamo će vam dati nekoliko stotina pasoša bez popunjenih podataka. Vi ćete te pasoše po slobodnom nahođenju i volji izdavati onim ljudima za koje vi smatrate da je to potrebno. U našoj ambasadi će na te pasoše koje ste vi izdali odmah davati vizu za useljenje u Argentinu.” Peronova i Draganović su se razumeli odmah. Još je bilo reči i o slobodnom kretanju kapitala na relaciji Vatikanska banka Argentina, i Peronova je tada Draganoviću stavila na raspolaganje Banco Alemana Internacional u Buenos Ajresu kojom je rukovodio Ludvig Freude, otac ličnog sekretara njenog muža i čoveka od njenog najvećeg poverenja, Rodolfa Freudea. Sastanak je na obostrano zadovoljstvo završen. Mi smo već sledećih dana dobijali izveštaje i iz drugih izvora koji su potvrdili naša saznanja. S obzirom na to da smo znali za Draganovićeve aktivnosti odranije, jasno nam je bilo da je sa ovom pomoći Evite Peron zaokružen proces stvaranja mreže koja bi pomagala beg nacista iz Evrope u sigurnu kuću u Argentinu. Tako su nastali Pacovski kanali, kojim su pobegli mnogi nacistički zločinci od Klausa Brbija, Jozefa Mengelea, Ajhmana, Kerta Tanka itd. – svedočio je američki obaveštajac Gouven.

Ovim kanalom, preko Španije, utočište u Argentini je našao i Ante Pavelić. Živeo je u Buenos Ajresu, i Jugoslavija je više puta tražila njegovo izručenje, ali je odgovor Argentine uvek bio istovetan. Ante Pavelić se ne nalazi u Argentini. Sve dok ga tamo nije pronašao Blagoje Jovović, bivši četnički oficir, koji je nakon neuspelih pregovora sa saveznicima u Italiji 1944. godine radio za britansku obaveštajnu službu. Desetog aprila 1957. godine ranio je Pavelića ispalivši mu dva hica u leđa. Nakon toga je Pavelić evakuisan u Španiju, ali se od rana nikada nije oporavio. Umro je od posledica ranjavanja 28. decembra 1958. godine.

Računi u Švajcarskoj

Međutim, uloga Eve Peron se nije završila samo na ovom sastanku sa Draganovićem. Nakon toga zabeleženi su i njeni kontakti sa ljudima koji su bili u okruženju nemačkog komandosa čuvenog pukovnika Ota fon Skorcenija. Sa njima se srela nakon što je završila posetu Rimu i uputila se u Švajcarsku. Pored njih srela se i sa trojicom bankara, među kojima je bio i Johan Verhil, privatni bankar koji je vodio veliki deo finansija koje su pristizale iz Vatikanske banke. Nakon njene posete, u Švajcarskoj je formiran biro argentinske emigracije sa adresom u Marktgase broj 49 u Bernu. Na čelu ovog biroa postavljen je argentinski državljanin Karlos Fuldner, koji je 1933. godine otišao u Nemačku da se bori na njihovoj strani. Prema izveštajima američkih i drugih obaveštajnih službi, već u toj fazi posete postalo je jasno da poseta Evite Peron nema samo humanitarni već i ozbiljan obaveštajni i lukrativni karakter. Već se tada operisalo podacima da su postojale određene novčane nadoknade i da su na ime supruge argentinskog predsednika otvoreni određeni računi u švajcarskim bankama i da su na njih položena velika novčana sredstva kao kontrausluga za logistiku koja im je omogućena sa otvaranjem Argentine za prihvat nacističkih ratnih zločinaca. Prema saznanjima kancelarije američke obaveštajne službe u Rimu, samo u toku 1947. i 1948. godine veliki novčani iznosi su transferisani iz Vatikanske banke na račune u Švajcarskoj koji su bili pod kontrolom Eve Peron.

Da u ovoj priči ima istine govori i podatak da je nakon njene smrti 1952. godine njen brat Huan Duarte otputovao u Švajcarsku, gde je pokušao da kao njen naslednik preuzme kontrolu nad tim sredstvima. Poznato je da je tim povodom imao kontakte sa bankarima iz Union banke, koja je u međuvremenu preuzela Verhil banku. Kakav je ishod tih razgovora nije poznato s obzirom na to da je Duarte ubrzo otputovao u Argentinu, gde je ubrzo pronađen mrtav u svom stanu. Istraga nikada nije vođena, ili je vođena na takav način da nije dala rezultat. Sve u svemu, tada se spekulisalo podacima da je sam Peron možda učestvovao u tom ubistvu jer nije želeo da novac koji je bio na tim računima deli sa bilo kim.
Takva se strategija pokazala kao tačna pošto je Huan Peron 1955. godine bio primoran da napusti Argentinu. Utočište je našao naravno kod svog prijatelja generala Franka. Način života i bogatstvo kojim je bio okružen u vreme svog izgnanstva, kao i česti boravci u Švajcarskoj, upućivali su na to da je Peron koristio ova novčana sredstva.

Evita Peron umrla je 1952. godine od posledica kancera kičmene moždine. Poslednje dane života provela je uz svog muža u političkoj kampanji. Imala je manje od četrdeset kilograma i njeno telo je moglo da stoji u uspravnom položaju samo ako bi ga pridržavala metalna konstrukcija dizajnirana i napravljena specijalno za nju. Oslonjena na ova pomagala i na ruku svog supruga Huana Perona, mahala je okupljenoj masi vozeći se u otvorenom automobilu. Kad je umrla imala je 34 godine.


Rade Jerinić
izvor