Flaubert Gustave, Madam Bovary, DRUGI DEO ) ( I,II,III )

DRUGI DEO 
I 

        Yonville-l'Abbaye (nazvan tako po negdašnjoj kapucinskoj opatiji od koje više nema čak ni ruševina) trgovište je, osam milja udaljeno od Rouena, između ceste za Abbeville i ceste prema Beauvaisu, u dnu doline koju natapa Rieule, rečica što utiče u Andellu, prethodno pokrećući tri mlina nadomak svojemu ušću, te u kojoj ima nešto pastrva koje dečaci nedeljom iz zabave hvataju na udicu. Kod Boissère se skreće s glavne ceste i ravno nastavlja do vrha obronka Leux odakle puca pogled na dolinu. Rečica što njome protiče pretvara je takoreći u dva predela potpuno različita izgleda: sve što se nalazi na levoj strani, to su livade, a sve što je na desnoj, obrađena zemlja. Livade se pružaju pod vencem niskih brežuljaka pa se straga spajaju s pašnjacima u Brayu, dok se prema istoku ravnica, blago se uzdižući, sve više širi, a zlatna joj se žitna polja protežu unedogled. Voda što teče uz travnati rub belom prugom razdvaja boju zelenih polja od boje izoranih brazdi, pa celi kraj nalikuje na velik raširen ogrtač s ovratnikom od zelena baršuna, obrubljenim srebrnom vrpcom.
       Daleko na obzoru, kada stignete na vrh, pred vama se ocrtavaju hrastovi argejske šume, a uz njih i strmi obronci brežuljka Saint-Jean, od vrha do podnožja izbrazdani nejednakim crvenim prugama; to su tragovi kiša, a boja opeke što u tankim nitima preseca sivu boju brda potiče od brojnih izvora bogatih gvožđem  koji se izlivaju po okolnom kraju.
      Nalazimo se ovde na tromeđi Normandije, Pikardije i Île-de-Francea, u mešanom kraju gdje jezik nema naglaska, baš kao što ni predeo nema značaja. Tu se pravi najlošiji nefšatelski sir u celom okrugu, a s druge se strane skupo baviti poljodelstvom, jer treba mnogo gnojiva da se pognoji rastresita zemlja puna peska i šljunka.
      Do 1835. uopšte nije bilo prohodne ceste za Yonville, no u to je doba izgrađen međuopštinski put koji povezuje cestu prema Abbevilleu s cestom za Amiens, a kojim se kadšto služe vozari što iz Rouena idu prema Flandriji. Međutim, Yonville-l'Abbaye nije nimalo napredovao usprkos novim cestovnim izlazima. Umesto da se unapređuje zemljoradnja, još uviek svi ustraju na pašnjacima, pa ma koliko da su izgubili na vrednosti, a tromo trgovište, odvajajući se od ravnice, i dalje se prirodno širi prema reci. Primjećuje se iz daljine, ispruženo duž obale, poput kravara što se posle jela odmara kraj vode.
Podno obronka, posle mosta, počinje drvored zasađen mladim jasikama koji vas vodi ravno do prvih kuća u mestu. Ograđene su živicama, usred dvorišta koja su puna raštrkanih zgrada, vinskih leskova, kolnica i pecara, razasutih pod krošnjatim stablima o čijem granju vise obešene lestve, motke ili kose. Škopeni se krovovi, poput krznenih kapa nabijenih na oči, spuštaju gotovo do trećine niskih prozora na čijim se grubim izbočenim staklima po sredini nalazi čvor nalik na dno boce. Na ožbukani zid koji dijagonalno presecaju crne grede kadšto se naslanja kržljava kruška, a pred vratima u prizemlju nalaze se podizne pregrade da spreče ulaz pilićima što na prag dolaze kljucati mrvice crnoga kruha namočena u jabukovaču. Dvorišta, međutim, postaju uža, kuće se sve više primiču jedna drugoj, a živice nestaju; snop paprati pod jednim se prozorom njiše na dršku od metle; tu je i kovačnica nekog potkivača, a uz nju kolarska radionica pred kojom stoje dvoja-troja nova kola što zakrčuju cestu. Potom se kroz rešetkastu ogradu, ukazuje bela kuća, a pred njom okrugla tratina koju krasi kip Amora s prstom na ustima; s obe strane vanjskih stuba stoji po jedna vaza od levana gvožđa; na vratima blista ploča s grbom; to je beležnikova kuća, najlepša u celom kraju.
         Crkva je na drugoj strani ulice, dvadesetak koraka dalje, na početku trga. Maleno groblje oko nje, ograđeno zidom do visine struka, tako je ispunjeno grobovima da stare kamene ploče, izravnane s tlom, tvore neprekinut pločnik po kojemu je trava sama iscrtala pravilne zelene četvorine. Crkva je obnovljena još tokom poslednjih godina vladavine Karla X. Drveni svod odozgo počinje trunuti pa tu i tamo na modroj boji ima crnih rupa. Iznad vrata gde bi trebale stajati orgulje nalazi se galerija za mušku pastvu, sa zavojitim stubama koje pod klompama odzvanjaju.
       Danje svetlo, prodirući kroz prozore od jednobojna stakla, koso obasjava klupe poredane postrance duž zida, a na njih je radi udobnosti tu i tamo čavlima pričvršćena rogožina nad kojom su velikim slovima ispisane reči: »Klupa gospodina Toga-i-Toga.« Malo dalje, na mestu gde se lađa sužava, ispovedaonica stoji nasuprot Devičinu kipiću u satenskoj haljini i s koprenom od tila posutom srebrnim zvezdama, a obraza narumenjenih kao u kakva kumira s otočja Sandwich ; napokon, kopijom Svete Obitelji, darom ministra unutrašnjih poslova što se između četiri svećnjaka izdiže nad glavnim oltarom, u dnu završava pogled. Jelove klupe pred glavnim oltarom ostale su neofarbane.
Tržnica, toačnije, nadstrešnica od crepa podignuta na dvadesetak stupova, sama zauzima otprilike polovicu glavnoga trga u Yonvilleu. Opštinska zgrada, sagrađena prema nacrtima pariškog arhitekta, i to kao svojevrstan grčki hram, nalazi se na uglu ulice, do apotekarove  kuće. U prizemlju joj se nalaze tri jonska stupa, na prvome je katu polukružna galerija, a završava zabatom što ga ispunja galski petao – jednom se nogom oslonio o Ustavnu povelju, a u drugoj drži vagu pravde. No, u oči najviše upada apoteka  gospodina Homaisa, preko puta gostionice Zlatni lav!
     Uveče, posebno kada se upali petrolejska svetiljka i kada crvene i zelene bočice koje joj krase izlog daleko na tlo bace dva različito obojena svetla, tada se kroz njih, kao u bengalskoj vatri, nazire apotekarova  senka nalakćena na pult. Kuća mu je odozgo do dole oblepljena natpisima ispisanim kosim, okruglim i štampanim  slovima: »Voda iz Vichyja, Seltza i Barègesa, sirupi za čišćenje, Raspailev lek, arapski rakau, Darcetove pastille, Regnaultova pasta, zavoji, kupke, lekovite čokoladice, itd.« Na natpisnoj ploči koja se pruža celom dužinom apoteke stoje zlatna slova: Homaisova apoteka . U dnu se apoteke, iza velike vage pričvršćene na pult, reč laboratorij proteže iznad ostakljenih vrata na kojima se na polovini visine još jednom ponavlja Homais, zlatnim slovima na crnoj pozadini.
       Nakon ovoga se u Yonvilleu nema više što videti. Ulica, jedna jedina, dugačka koliko puškomet i obrubljena s nekoliko dućana, naglo završava na zavoju ceste. Ostavite li je s desne strane i krenete podnožjem obronka Saint-Jean, ubrzo ćete stići do groblja. U doba kolere, da se proširi groblje, srušen je jedan deo zida i kupljena tri jutra zemlje odmah kraj njega, no celi je taj novi deo gotovo nenapučen, a grobovi se kao i nekoć gomilaju oko ulaza. Čuvar, koji je u isti mah i grobar i crkvenjak te tako vuče dvostruku dobit od mrtvaca iz svoje župe, iskoristio je prazno zemljište da na njemu zasadi krompir.
      Iz godine u godinu, međutim, polje mu se smanjuje, a kada iznenada izbije kakva zaraza, ne zna bi li se radovao smrtnim slučajevima ili tugovao zbog tolikih pokopa.
– Vi se hranite leševima, Lestiboudois! – najzad mu jednoga dana reče gospodin sveštenik
      Ta ga nemila primedba natera da se zamisli; na neko ga vreme zadrža, no danas i dalje uzgaja svoje »kompire« te čak drsko tvrdi da same od sebe niču.
       Od događaja koje ovde kanimo ispripovediti u Yonvilleu se doista ništa nije promenilo. Limena se trobojnica još uvek okreće na vrhu crkvenog zvonika, na vetru dućan trgovca pomodnom robom i sada maše dvema pamučnim vrpcama, apotekarovi  zameci, poput komada bele gube, sve više trunu u mutnom alkoholu, a iznad gostioničkih glavnih vrata ostareli zlatni lav, izgubivši boju od kiša, još uvek prolaznicima pokazuje kovrče kao u kudrova.
     One večeri kada su supruzi Bovary imali stići u Yonville, gospođa udova Lefrançois, vlasnica te gostionice, beše u tolikom poslu da su je, dok je premetala lonce, oblevale krupne kapi znoja. Sutradan u trgovištu beše sajmeni dan. Valjalo je unapred narezati meso, očistiti piliće, skuhati juhu i kavu. Osim toga, trebalo je spraviti obroke za stalne goste, te za lekara, njegovu ženu i njihovu služavku; soba za biljar odjekivaše od gromoglasnog smeha; trojica su mlinara u maloj blagovaonici zvala da im se donese rakije; drvo je plamtelo, žeravica pucketala, a na dugačkom kuhinjskom stolu uzdizahu se, među sirovim ovčjim četvrtinama. gomile tanjira što podrhtavahu od udaraca po panju
na kojem se seckao spanać. Iz dvorišta za živad čula se krika peradi za kojom je služavka trčala da joj zavrne vratom.
       Čovek u zelenim kožnim papučama, malčice boginjav i u baršunastoj kapici sa zlatnom kićankom, grejaše leđa naslonivši se na ognjište. Lice mu izražavaše isključivo zadovoljstvo samim sobom, a činilo se da život prihvata jednako smireno kao i češljugar što mu je iznad glave visio u krletki od vrbova pruća: beše to apotekar.
– Artémise! – vikaše gostioničarka. – Nakidaj pruća, napuni vrčeve, donesi rakije, daj se požuri! Da bar znam kakve ću poslastice ponuditi društvu koje očekujete! Bože mili, otpremnici opet dižu galamu u sobi za biljar! A kola su ostavili pred glavnim vratima! Kad Lastavica stigne, još će ih razbiti! Zovi Polytea neka ih makne u stranu!... Ma, čujte, gospodine Homais, od jutros su odigrali bar petnaest partija i popili osam vrčeva jabukovače... Još će mi i sukno poderati – nastavljaše, izdaleka ih promatrajući s penjačom u ruci.
– Ne bi to bilo veliko zlo – odgovori gospodin Homais – kupili biste drugi!
– Drugi biljar! – uskliknu udovica.
– Pa kad se ovaj raspada, gospođo Lefrançois. Ponavljam vam, vi ništa za sebe ne poduzimate, ama baš ništa! A osim toga, pravi ljubitelji sada hoće manje rupe i teške štapove. Ne igra se više na kuglice; sve se promenilo. Treba ići u korak s vremenom! Pogledajte, recimo Telliera...
       Krčmarica se zajapuri od besa. Apotekar  dodade:
– Rekli vi što mu drago, njegov je biljar lepši od vašega, a to što se, na primer, setio prirediti patriotsko takmičenje u korist Poljske ili za poplavljene u Lyonu...
– Ne bojimo se mi takvih propalica kao Tellier! – prekide ga gostioničarka sležući širokim ramenima.
– Ma dajte, gospodine Homais, dok god bude Zlatnog lava, ljudi će dolaziti ovamo. Tȁ nismo ni mi bez prebijene pare! A za razliku od nas, Francusku kafanu jednog lepog dana videćete zatvorenu i s krasnim oglasom na prozorskim kapcima... D promenim biljar! – nastavljaše ona govoreći sama sa sobom. – Taj biljar koji mi tako zgodno dođe za slaganje veša i na koji sam za vreme lova smestila na spavanje čak šestoricu putnika!... Ama, gde je onaj sporiš od Hiverta?
– Čekate li na njega da poslužite večeru? – zapita apotekar.
– Na njega? A što onda s gospodinom Binetom? Tačno u šest videćete ga na vratima, jer mu u tačnosti na svietu nema ravna. Uvek hoće baš svoje mesto u maloj blagovaonici! Pre bi umro nego večerao sedeći negde drugde! I kako je izbirljiv u jelu! I kako zanoveta zbog jabukovače! A ne kao gospodin Léon: taj ponekad dolazi u sedam pa čak i u pola osam! A i ne gleda šta jede. Krasan mladić. Nikada ne podiže glas.
– Eto, vidite, u tome vam je razlika između obrazovana čoveka i bivšega karabinjera koji je postao ubirač poreza.
Odbi šest sati. Uđe Binet.
         Beše odeven u plavi jahaći kaput koji mu sam po sebi ravno padaše niz mršavo telo, a ispod podignuta štitnika na kožnoj kapi s naušnjacima, uzicom privezanim navrh glave, provirivaše ćelavo čelo spljošteno od redovitoga nošenja kacige. Na sebi je imao prsluk od crnoga sukna, kruti ovratnik, sive hlače, a u svako doba godine, i dobro ulaštene čizme na kojima behu dve usporedne izbočine nastale zbog preterano velikih nožnih palaca. Nijedna mu dlačica nije stršala iz plave brade koja mu, prateći obris vilice, poput ruba na cvetnoj lehi, uokviravaše duguljasto uvelo lice na kojemu oči behu sitne, a nos orlovski. Beše vešt u svim igrama na karte i dobar lovac, a imao je i lep rukopis. Kod
kuće je pak imao tokarsku klupu na kojoj je iz razonode izrađivao kolute za ubruse kojima je pretrpao kuću, ljubomorno poput umetnika i sebično poput buržuja.
        Pođe prema maloj blagovaonici, no najpre je odande trebalo otpraviti ona tri mlinara, pa Binet, celo vreme dok su za nj prostirali stol, ostade ćutke na svojem mestu, pokraj peći; potom, kao i obično, zatvori za sobom vrata i skide kapu.
– Tome se jezik zbilja neće izlizati od uljudna pozdrava! – reče apotekar  čim ostade nasamo s gostioničarkom.
– On i inače malo govori – odgovori ona. – Prošle nedelje došla su ovamo dva putujuća trgovca suknom, duhoviti momci koji su nam uveče pripovedali toliko šala da sam ja plakala od smeha, a on, on vam je samo sedeo i ćutao kao riba.
– Da – reče apotekar – nema u njega mašte, nema duhovitosti, ništa od onoga što čini društvena čoveka!
– Ipak kažu da mu ne ide loše – suprotstavi se gostioničarka.
– Da mu ne ide loše! – otpovrnu gospodin Homais. – Njemu da ne ide loše? U njegovu poslu, lako moguće – dodade mirnijim tonom.
Pa nastavi:
– Ah! Da jedan trgovac koji ima značajne veze, jedan pravnik, lekar ili apotekar  od prevelike zadubljenosti u posao postanu ćudljivi, pa čak i mrgodni, to razumem. U istoriji  se navodi bezbroj takvih priča! No, takvi ljudi bar o nečemu razmišljaju. Evo, na primer, ja: koliko mi se puta dogodilo da sam tražio pero po pisaćem stolu, kada sam hteo da ispišem neku etiketu, a onda bih napokon otkrio da sam ga zataknuo za uvo!
        Međutim, gospođa Lefrançois iziđe na prag da vidi stiže li Lastavica. Najednom se strese. U crno odeven čovek nenadano uđe u kuhinju. Pri poslednjem svetlu sutona razaznavaše mu se crveno lice i atletski građeno telo.
– Čime vam mogu služiti, gospodine svešteniče? – zapita gostioničarka dohvaćajući s kamina jedan od bakrenih svećnjaka što behu onde poredani s utaknutim svećama. – Hoćete li nešto popiti? Prst likera od ribiza, čašu vina?
       Duhovnik vrlo uljudno odbi. Bio je pošao po kišobran što ga neki dan beše zaboravio u samostanu u Ernemontu pa, zamolivši gospođu Lefrançois da mu ga tokom večeri pošalj u  crkvu , izađe i zaputi se u crkvu gde je zvonilo za Pozdravljenje.
        Kada se na trgu više nije čuo zvuk njegovih cipela, apotekar  napomenu da je njegovo maloprijašnje vladanje veoma nedolično. To što je odbio okrepu, čini mu se najgnusnijim licemerstvom; svi popovi umeju itekako potegnuti kad ih niko ne vidi i trude se vratiti vreme desetine.
         Gostioničarka uze braniti  sveštenika. .
– Uostalom, on bi četvoricu takvih kao što ste vi sredio levom rukom. Prošle godine pomagao je našim ljudima da spreme slamu; nosio je po šest snopova najednom, toliko je jak!
– Krasno! – reče apotekar. – I sada ti pošalji kćer na ispoved takvoj ljudini! Da sam ja vlast, odredio bih da se popovima jednom mesečno pušta krv. Da, gospođo Lefrançois, po jedna poštena flebotomija svakog meseca u korist javnoga reda i mira!
– Ćutite, gospodine Homais! Vi ste bezbožnik! Vi nemate vere!
Apotekar odgovori:
– Imam ja veru, vlastitu veru, a imam je čak i više nego svi oni sa svojim svetačkim glumatanjem i sleparijama! Naprotiv, ja se Bogu klanjam! Verujem u Najviše Biće, u jednoga Stvoritelja, ko god to bio, koji nas je postavio na ovaj svet da ovde obavljamo građanske i očinske dužnosti, ali nije mi potrebno da u crkvi ljubim srebrno posuđe i novcem iz vlastitog džepa tovim gomilu lakrdijaša koji se hrane bolje od nas! Boga možemo poštovati i u šumi, u polju ili čak promatrajući nebeski svod, kao naši stari. Moj Bog, to je bog Sokratov, Franklinov i Bérangerov! Ja sam za Veroispovest savojskog vikara i za besmrtna načela iz '89. godine! Zato ne prihvatam Boga kao čičicu koji sa štapom u ruci šetucka po nebeskom vrtu, vlastite prijatelje trpa u kitovu utrobu, umire vapeći i uskrsava posle tri dana: sve je to samo po sebi besmisleno, a uostalom, i protivno svim fizikalnim zakonima, što nam ujedno dokazuje i da su popovi uvek čamili u sramotnom neznanju u koje nastoje za sobom povući i sve druge ljude.
        Apotekar  zaćuta tražeći očima slušaoce oko sebe, jer u svojem žaru načas beše pomislio da se nalazi usred opštinskog veća. No, gostioničarka ga više i ne slušaše: ćulila je uho osluškujući štropot iz daljine. Začu se kloparanje kočije pomešano sa zveketom olabavljenih potkova što udarahu o zemlju i napokon se Lastavica zaustavi pred vratima.
      Beše to žuti sanduk na dva velika kotača koji, dopirući do visine platnenoga krova, zaklanjahu  putnicima pogled na cestu i prskahu ih blatom po ramenima. Kada bi kočija bila zatvorena, malena okna na uskim prozorčićima podrhtavahu u svojem okviru, a na njima se tu i tamo, u sloju stare prašine koju ni olujne kiše ne uspevahu isprati, zadržavahu blatne mrlje. U taj sanduk behu upregnuta tri konja, od kojih prednjak beše pred rudom, a kada se vozilo spuštalo niz padine, dnom je dodirivalo tlo i poskakivalo.
        Nekoliko građana Yonvillea stiže na trg: svi su govorili u isti mah, pitali za novosti, tražili objašnjenja i košare s ribom: Hivert nije znao kome bi pre odgovorio. On je u gradu obavljao poslove za meštane. Išao je po dućanima, stolaru donosio svitke kože, potkivaču raznorazno gvožđe, gospodarici bačvicu sa sleđevima, šešire od kitničarke, umetke za kosu od vlasuljara, pa je na povratku duž puta delio omote koje je, stojeći na sedalu i vičući što ga grlo nosi, bacao preko ograda, dok su mu konji sami išli napred.
       Putem ga beše zadržala jedna nezgoda: hrtica je gospođe Bovary pobegla preko polja. Dobrih su je četvrt sata zviždanjem dozivali. Hivert se čak beše vratio pola milje natrag, u svakom času verujući da je vidi, no valjalo je nastaviti put. Emma se beše rasplakala, uzrujala, optužila Charlesa za nesreću. Gospodin Lheureux, trgovac suknom, koji se s njima vozio u kočiji, beše je pokušao utešiti mnoštvom primera o izgubljenim psima koji su nakon dugih godina prepoznali svojega gospodara. Priča se tako o psu, govorio je, koji se iz Carigrada vratio kući u Pariz. Drugi je pak prekim putem prešao pedeset milja i preplivao četiri reke, a i njegov je otac imao kudrova koji mu je nakon
dvanaest godina izbivanja jedne večeri, kada je išao u grad na jelo, na ulici skočio na leđa.

II

     Emma siđe prva, za njom Félicité, gospodin Lheureux i neka dojilja, a Charlesa moradoše probuditi u uglu gde, čim je pala noć, beše čvrsto zaspao.
      Pojavi se Homais; izrazi duboko poštovanje gospođi, a gospodinu uputi uljudne pozdrave, reče da mu je posebno drago što im je mogao učiniti poneku uslugu te srdačno doda da se bio slobodan sam pozvati, jer mu je žena ionako odsutna.
       Gospođa Bovary, kada uđe u kuhinju, približi se ognjištu. S dva prsta uhvati haljinu u visini kolena pa, zadigavši je tako do gležnja, pruži prema vatri, iznad janjećeg buta što se okretaše na vatri, nogu obuvenu u crnu čizmicu. Plamen je u potpunosti obasjavaše prodirući oštrim svetlom kroz tkanje haljine, glatke pore na beloj koži pa čak i kroz veđe na očima kojima bi od vremena do vremena trepnula. Veliki bi crveni trak preleteo preko nje kad god bi zapuh vetra prodro kroz odškrinuta vrata.
        S druge strane ognjišta ćuteći je promatraše plavokos mladić.  Budući da se silno dosađivao u Yonvilleu gde je kod beležnika Guillaumina radio kao pisar, gospodin Léon Dupuis (beše to onaj drugi stalni gost u Zlatnom lavu) često je odgađao dolazak na večeru nadajući se da će u gostionicu navratiti kakav putnik s kojim b tokom večeri mogao pročavrljati. U dane kada bi ranije završio s poslom, morao je, jer nije znao što bi drugo sa sobom, doći točno na vreme i od supe pa do sira u četiri oka podnositi Bineta. Zato je s radošću prihvatio gostioničarkin predlog da večera u društvu s novim gostima pa svi pređoše u veliku blagovaonicu gde gospođa Lefrançois beše dala svečano postaviti sto za četvoro.
      Homais zamoli za dopuštenje da grčku kapu ostavi na glavi, zbog straha od korize. Potom će, okrenuvši se svojoj susedi:
– Gospođa je nesumnjivo  malo umorna? Čovek se tako strašno drnda u toj našoj Lastavici!
– Istina – odgovori Emma – ali meni takve smetnje ne padaju teško, volim ići s mesta na mesto.
– Tako je dosadno – uzdahnu pisar – živeti prikovan na jednom te istom mestu!
– Kad biste kao ja – reče Charles – neprestano morali da sedite na konju...
– No – nastavi Léon obraćajući se gospođi Bovary – ništa nije ugodnije od toga, čini mi se, samo ako to čovek može – dodade.
– Uostalom – govoraše apotekar – obavljanje  službe lekara nije previše naporno u našim krajevima, jer stanje cesta kod nas omogućavaju upotrebu kola, a uopšteno je i dosta dobro plaćeno, jer su poljoprivrednici imućni. Imamo ovde u zdravstvenom pogledu, osim uobičajenih slučajeva kao što su crevna upala, bronhitis, žučne tegobe itd., od vremena do vremena i pokoji slučaj intermitentne groznice u doba žetve, no sve u svemu, malo ozbiljnih slučajeva, ništa posebno, osim mnogo oboljenja od gušavosti, čemu su nesumnjivo  razlog žaljenja vredne zdravstvene prilike po našim seljačkim stanovima. Ah! Naići ćete na mnoge predrasude koje ćete morati suzbijati, gospodine Bovary, na mnoge tvrdoglavo ukorenjene stavove s kojima će se danomice suočavati svi napori vaše nauke, jer se ljudi još uvek radije oslanjaju na devetnice, svete moći i sveštenika, umesto da posve naravno dođu k lekaru ili apotekaru.  Klima, ipak, nije uopšte loša, pa čak u opštini imamo i nekoliko devedesetogodišnjaka. Toplomer se (prema mojim promatranjima) zimi spušta do četiri stepena, a usred leta dosegne dvadeset i pet, najviše trideset centigrada, što znači maksimum od dvadeset i četiri Réaumura ili, ako vam je draže, pedeset i četiri Fahrenheita (po engleskoj meri), ne više! I doista, od severnih vetrova štiti nas s jedne strane šuma u Argueilu, a s druge nas od zapadnih štiti obronak  Saint-Jean, a ova se vrućina, međutim, koja bi zbog vodene pare što se diže iz reke i zbog značajnog broja stoke na pašnjacima od koje se, kao što znate, isparuje mnogo amonijaka, što će reći, dušika, vodika i kiseonika (ne, samo dušika i vodonika), te koja bi, izvlačeći humus iz zemlje, mešajući sva ta različita isparivanja, povezujući ih, da tako kažem, u svojevrstan snop i spajajući se sama od sebe s elektricitetom raširenim u zraku, kada ga ima, s vremenom mogla, kao u tropskim krajevima, izazvati kužna isparivanja... ta se vrućina, kažem, ublažava upravo s one strane s koje dolazi, odnosno, bolje rečeno, s koje bi trebala dolaziti, to jest s južne strane, i to zahvaljujući jugoistočnim vetrovima koji, i sami se od sebe rashladivši prolazeći iznad Seine, do nas ponekad iznenada stižu, kao povetarci iz Rusije!
– Imate li u okolici bar kakvih mesta za šetnju? – nastavljaše gospođa Bovary obraćajući se mladiću.
– O, jako malo – odgovori on. – Postoji jedno mesto koje zovu Pašnjak, na vrhu obronka, uz rub šume. Ponekad nedeljom odem onamo pa ostanem tako s knjigom u ruci i gledam zalazak sunca.
– Meni ništa nije divnije od sunčeva zalaska – prihvati ona – posebno na morskoj obali.
– Oh! Obožavam more – reče gospodin Léon.
– A zatim, ne čini li vam se – uzvrati gospođa Bovary – da duh slobodnije lebdi po onom bezgraničnom prostranstvu, da vam njegovo promatranje uzdiže dušu i ispunja vas mislima o beskraju, o savršenstvu?
– Isto je tako i s gorskim pejsažem  – preuze Léon. – Imam rođaka koji je lani putovao po Švajcarskoj pa mi je govorio kako je nemoguće i zamisliti poetičnost tamošnjih jezera, čar slapova, veličajnost ledenjaka. Tamo se kraj brzaca viđaju borovi neverojatne veličine, kolibe nagnute nad ponorima, a na hiljadu  stopa ispod vas, kada se raziđu oblaci, i cele doline. Takvi prizori moraju svakoga oduševiti, skloniti na molitvu, na ushićenje! Zato se više i ne čudim onome slavnom muzičaru koji je, da bi što više potaknuo vlastitu maštu, običavao svirati na klaviru pred kakvim veličanstvenim predelom.
– Bavite se muzikom? – zapita ona.
– Ne, ali je silno volim – odgovori on.
– Ah, ne slušajte ga, gospođo Bovary – prekide ih Homais naginjući se nad tanjir – to je puka skromnost. Nemojte tako, dragi moj! Eh, neki dan u svojoj sobi pevali ste Anđel čuvara da je to bila prava divota. Slušao sam vas iz laboratorija, izvodili ste to kao rođeni umetnik.
         Léon, naime, stanovaše u apotekarovoj kući gde je na drugom spratu imao sobicu što je gledala na trg. On porumenje na ovu stanodavčevu pohvalu, no Homais se već beše okrenuo prema lekaru te mu stao redom nabrajati najvažnije stanovnike u Yonvilleu. Pripovedao je razne zgode, davao obaveštenja. Ne zna se tačno kolik je beležnikov imetak, a tu je i kuća Tuvache koja stalno nešto izvodi...
        Ema nastavi:
– A koju muziku najviše volite?
– Oh, nemačku, ona vas potiče na sanjarenje.
– Poznajete li Talijane?
– Još ne, ali ću ih videti iduće godine kada odem da živim u Pariz da dovršim studije prava.
– Kao što sam imao čast – reče lapotekar – spomenuti vašem gospodinu suprugu, u vezi sa sirotim Yanodom koji je onako pobegao, zahvaljujući ludostima u koje se upustio, uživaćete u jednoj od najudobnijih kuća u Yonvilleu. Za lekara  su posebno zgodna vrata koja vode u prolaz, pa kroz njih možete ući i izići a da vas niko ne vidi. Inače, opskrbljena je svime što je kućanstvu potrebno: praonica, kuhinja sa smočnicom, primaća soba, spremnica za voće, itd. Taj veseljak nije gledao na trošak! Dao je sebi na kraju vrta, kraj vode, podići senicu samo zato da onde leti pije pivo, a ako se gospođa zanima za vrtlarstvo, moći će...
– Time se moja žena uopćštee ne bavi – reče Charles. – Draže joj je, premda joj se kretanje preporučuje, stalno se zadržavati u sobi i čitati.
– Baš kao i ja – odvrati Léon. – Zaista, ima li što lepše nego se uveče s knjigom smestiti uz vatru, dok vetar udara o okna, a svetiljka gori?...
– Baš tako – reče Emma uprevši u nj širom otvorene krupne crne oči.
– Ni na što ne mislite – nastavljaše on – a sati prolaze. Ne mičete se s mesta, a šećete po zemljama za koje verujete da su pred vama, dok vam se misao isprepleće sa zamišljanjem i poigrava se s pojedinostima ili sledi nit zbivanja. Stapa se s likovima pa vam se čini da pod njihovom odećom kuca vaše srce.
– Istina, prava istina! – govoraše ona.
– Jeli vam se ikada dogodilo – prihvati Léon – da u nekoj knjizi naiđete na nejasnu pomisao na koju ste već i sami nadošli, na neku mutnu sliku koja vam se vraća iz daljine, i to kao potpuni izraz vaših najtananijih osećaja?
– Doživela sam to – odgovori ona.
– Upravo zbog toga – reče on – toliko volim pesnike. Nalazim da su stihovi nežniji od proze i da nad njima daleko lakše zaplačemo.
– S vremenom stihovi ipak zamaraju – prihvati Emma. – Sada, naprotiv, obožavam pripovetke
koje se čitaju bez predaha, od kojih vas obuzima strah. Mrzim obične junake i umerene osećaje, kakvih ima u naravi.
– Zapravo – primeti pisar – ta se dela obraćaju srcu pa, čini mi se, odstupaju od pravoga cilja umetnosti. Tako je slatko kada se usred životnih razočaranja možeš u mislima uneti u plemenite likove, čista osećanja i sretne prizore. Meni je to, dok živim ovde, daleko od sveta, jedina razonoda, a Yonville pruža tako malo drugih mogućnosti!
– Kao i Tostes, nesumnjivo – prihvati Emma. – Zato sam uvek i bila upisana  u kakvoj biblioteci.
– Ako mi gospođa hoće učiniti čast da se njome posluži – reče apotekar koji je čuo poslednje reči – stavljam joj na raspolaganje biblioteku  sastavljenu od najboljih pisaca: Voltairea, Rousseaua, Delillea,Waltera Scotta, časopisa Echo des feuilletons, itd., a usto primam i razne periodične listove, među kojima svaki dan i Fanal de Rouen, jer uživam povlasticu da budem njegov dopisnik za okruge Buchy, Forges, Neufchâtel, Yonville i okolicu.
      Za stolom su sedeli već dva i po sata, jer je služavka Artémise, leno vukući krpene papuče po podnim pločicama, tanjire donosila jedan po jedan, sve zaboravljala, nije slušala što bi joj se reklo i neprestano ostavljala odškrinuta vrata sobe za biljar koja krajem kvake udarahu o zid.
         I ne primetivši, Léon u žaru razgovora beše stavio nogu na prečku stolca na kojem je sedila gospođa Bovary. Ona je oko vrata nosila malenu svilenu kravatu od modre svile koja joj poput tvrde ogrlice uspravno pridržavaše sitno nabran batisteni ovratnik pa joj, kako bi već pokrenula glavu, donji deo lica uranjao u tanku tkaninu ili se ljupko pomaljao iz nje. I tako se njih dvoje, dok Charles i apotekar  o nečemu razglabahu, upustiše u jedan od onih neodređenih razgovora u kojima vas slučajnost pojedinih rečenica uvek dovodi do čvrstoga središta uzajamne naklonosti. Predstave u Parizu, naslove romana, nove četvorke i svet koji ne poznavahu, Tostes u kojem je ona pre živela, Yonville u kojemu sada behu, sve to razmatrahu, o svemu razgovarahu, sve do kraja večere.
       Kada ih poslužiše kafom, Félicité ode pripremiti sobu u novoj kući, a gosti uskoro potom ustadoše. Gospođa Lefrançois već spavaše pokraj zapretane vatre, a stajski momak sa svetiljkom u ruci čekaše da gospodina i gospođu Bovary otprati kući. Crvena mu kosa beše puna slamčica i šepao je na levu nogu. U drugu ruku uze kišobran gospodina sveštenika pa svi krenuše.
     Trgovište je spavalo. Stupovi na tržnici bacahu dugačke senke. Zemlja beše posve siva, kao usred letne noći.
         No, kako se kuća lekara nalazila na pedeset koraka od gostionice, moradoše gotovo odmah zaželeti laku noć jedni drugima i društvo se rasprši.
        Emma već u predvorju oseti kako joj hladnoća žbuke, poput vlažna platna, pada na ramena. Zidovi behu sveže obeljeni, a drvene stepenice škripahu pod nogama. U spavaćoj sobi na prvom spratu kroz prozore bez zastora prodiraše beličasto svetlo. Nazirahu se vrhovi drveća, a malo dalje livada, napola utonula u maglu što se na mesečini dizala prateći tok reke. Usred odaje behu nabacane ladice iz komode, boce, nosači za zavese, pozlaćene šipke, a uz njih strunjače po stolcima i po podu činije za vodu, jer su ona dvojica što behu prenela pokućstvo sve ostavila samo tako, u neredu.
        Beše joj to četvrti put da polazi na počinak na nepoznatu mestu. Prvi je put to bilo na dan ulaska u samostan, drugi put kada je stigla u Tostes, treći u Vaubyessardu, a četvrti ovde, a svaki put bilo joj je kao da ulazi u novo razdoblje u životu. Nije verovala da se stvari mogu na različitim mestima predočavati kao iste pa, budući da je deo koji je do sada proživela bio loš, nesumnjivo  će ono što joj preostaje da prođe biti bolje.

III

        Sutradan nakon buđenja opazi pisara na trgu. Bila je u jutarnjoj haljini. On podiže glavu i pozdravi je. Ona se kratko nakloni i zatvori prozor.
      Léon celoga dana čekaše da dođe šest sati uvečer: no, ušavši u gostionicu, za stolom nađe samo gospodina Bineta.
          Sinoćnja večera beše za nj značajan događaj; nikada dotada nije puna dva sata razgovarao s nekom gospođom. Tȁ kako joj je uspeo, i to onako biranim jezikom, izložiti toliko toga što ranije ne bi bio kadar tako lepo izraziti? Obično beše stidljiv i pokazivaše onu suzdržanost u kojoj u isti mah ima i čednosti i himbe. U Yonvilleu se o njemu držalo da mu je vladanje na mestu. Slušao je rasuđivanja zrelih ljudi i nimalo se nije činio zanesen politikom, što je retkost za mlada čoveka. Usto beše višestruko nadaren, slikao je akvarele, znao čitati note, a posle večere rado se bavio književnošću, onda kada se nije kartao. Gospodin Homais cenio ga je zbog obrazovanosti, gospođa Homais volela zbog uslužnosti; naime, često je u vrt izvodio male Homaisove, večno musava derišta, veoma
loše odgojena i ponešto limfatična, kao i njihova mati. Skrb za njih beše, osim služavki, poverena i Justinu, apotekarovom  šegrtu i sinu daljega rođaka gospodina Homaisa, kojega iz samilosti behu uzeli u kuću i koji je tu ujedno bio i sluga.
        Apotekar se pokaza kao najbolji sused. Dade gospođi Bovary obaveštenja o dobavljačima, posebno posla po svojega trgovca jabukovačom, sam okuša piće i pripazi da se u podrumu bačva smesti kako valja, objasni na koji način treba postupiti pri nabavci jeftinog maslaca i nagodi se s Lestiboudoisom, crkvenjakom koji uz crkvenjačke i pogrebničke poslove uređivaše i glavne vrtove u Yonvilleu, po satu ili za celu godinu, kako je kome odgovaralo.
        Nije samo potreba da se bavi drugima terala apotekara na tako preterano uslužnu srdačnost, stajaše iza toga i neki naum.
         On beše počinio prekršaj prema članku 1, zakona od 19. vantoza iz XI. godine, kojim se zabranjuje bavljenje medicinom svakome ko za to nema diplome, tako da je temeljem potajnih prijava Homais pozvan u Rouen, pred kraljevskoga državnog tužioca, u njegov lični kabinet. Visoki ga službenik primi stojeći, u talaru, s hermelinom preko ramena i sudačkom kapom na glavi. Bilo je jutro, pre početka sudbenih postupaka. S hodnika se čulo gde prolaze teške oružničke čizme i kao neki udaljeni zvek teških brava što se zaključavaju.
Apotekaru  je tako zazvonilo u ušima da je poverovao kako će ga kap udariti; već naziraše podzemne tamnice, porodicu  u suzama, apoteku prodanu, sve bočice razbacane te morade ući u kafanu i popiti čašicu ruma sa sodom da bi došao k sebi.
         Malo-pomalo izblede sećanje na tu opomenu te on i dalje, kao i nekad, u sobici iza apoteke davaše bezazlene zdravstvene savete. No, načelnik mu to zameraše, kolege su mu zavideli, pa se valjalo svega bojati; vezati sitnim uslugama gospodina Bovaryja uza se, značilo je steći njegovu zahvalnost i sprečiti da kasnije, primeti li štogod, o tome progovori. Zato mu je Homais svakoga jutra donosio novine, a poslepodne često na tren ostavljao apoteku i odlazio lekaru na razgovor.
       Charles beše natmuren: bolesnici nisu dolazili. Po cele je sate sedeo bez reči, odlazio spavati u ordinaciju ili gledao ženu nad švelom. Da se rastrese, uze po kući obavljati teške poslove te čak pokuša obojiti tavan ostatkom boje što su je soboslikari bili ostavili.
       No, novčane su ga brige zaokupljale. Beše toliko potrošio za popravke u Tostesu, za gospođine haljine i selidbu da je celi miraz, više od tri hiljade talira, otišao u dve godine. Uz to, koliko je toga oštećeno ili izgubljeno prilikom prevoza iz Tostesa do Yonvillea, ne računajući sadrenog sveštenika koji se, skliznuvši s kola pri malo jačem trzaju, razbio u hiljadu  komada na pločniku u Quincampoixu!
           Ugodnija briga ubrzo ga zaokupi, naime, ženina trudnoća. Što se više približavaše dan porođaja, sve ju je nežnije voleo. Među njima se uspostavljaše drugačija telesna veza, te kao neki stalan osećaj složenijeg sjedinjenja. Kada bi izdaleka ugledao njezin tromi korak i meko zibanje njezina struka nad bokovima bez steznika, kada bi je, dok su sedeli nasuprot, do mile volje promatrao, a ona, sedeći umorno menjala položaj u naslonjaču, tada se u svojoj sreći ne bi mogao suzdržati: ustao bi, ljubio je, rukama joj prelazio po licu, nazivao je mamicom, hteo s njome zaplesati te, napola plačući, a napola se smejući,  izgovarao svakojake umiljate šale što bi mu pale na um. Ushićivala ga je pomisao da je s
njome začeo dete. Ništa mu sada više nije nedostajalo. Poznavao je ljudski život sa svih strana i vedro sedao za njegovu trpezu.
       Emma se isprva oseti silno iznenađenom, potom požele što pre da roditda bi saznala kako izgleda biti majka. No, kako nije mogla po želji trošiti, nabaviti zipku s ružičastim svilenim zavesicama i vezene dečje kapice, ona u trenutku ogorčenosti odustade od brige o opremi te sve odjednom naruči kod neke seoske švelje, bez biranja i pogađanja. Nije, dakle, uživala u pripremama u kojima se materinska nežnost pretapa u čežnju te je zato možda već od samoga početka nešto umanjilo njezinu ljubav. Međutim, kako je Charles kod svakoga obroka govorio o detešcu, poče uskoro i ona postojanije   razmišljati o njemu.
        Želela je sina: biće snažan i tamnokos, nazvat će ga Georges, a ta pomisao da će imati muško dete beše joj već unapred svojevrsna naknada za svu dotadašnju nemoć. Muškarac je barem slobodan; otvorene su mu sve strasti i sve zemlje, može prevladavati zapreke, dospeti i do najdaljih slasti. No, ženu nešto neprekidno sputava. U isti mah pokretna i povodljiva, ima protiv sebe slabost vlastite puti i zakonsku zavisnost. Volja joj, poput vrpcom pridržane koprene na šeširu, uzdrhti na svakom vetru; uvek je vuče kakva želja, uvek kakav obzir zadržava.
      Emma se porodi jedne nedelje oko šest sati, o izlasku sunca.
– Devojčica! – reče Charles.
Emma okrenu glavu i onesvesti se.
          Gotovo smesta dojuri gospođa Homais i poljubi je, baš kao i kuma Lefrançois iz Zlatnoga lava. Apotekar joj, kao obziran čovek, uputi samo nekoliko usputnih čestitaka, i to kroz odškrinuta vrata. Htede videti dete i nađe da je lepo razvijeno.
       Za vreme oporavka sasvim je zaokupi traženje imena za kćer. Najpre razmotri sva imena s talijanskim nastavcima, kao Clara, Louisa, Amanda, Atala, prilično joj se sviđala Galsvinda, a još više Izolda ili Léocadie. Charles je želeo da dete nazovu po njegovoj majci, Emma se tomu protivila. Prođoše kalendar od početka do kraja te zapitaše za mišljenje i ljude izvan porodice.
– Gospodin Léon – govoraše apotekar – kad sam neki dan s njim o tome govorio, čudi se     što niste odabrali ime Madelaine koje je sada izuzetno u modi. No, starija se gospođa Bovary ogorčeno usprotivi takvu grešnom imenu. Što se pak tiče gospodina Homaisa, njemu su posebno po volji bila sva imena koja podsećahu na kakva velikog čoveka, slavno delo ili plemenitu zamisao, te je u okviru toga sustava krstio i svoje četvoro dece. Tako Napoléon predstavljaše slavu, a Franklin slobodu, Irma beše možda ustupak romantizmu, ali je Athalie bila izraz poštovanja prema najbesmrtnijem delu francuske pozornice. Njegova filozofska uverenja, naime, nisu ometala njegov umetnički izbor, mislilac u njemu nije gušio osećajna čoveka; umeo je razlučiti jedno od drugoga, uzeti u obzir i maštu i fanatičnost. U toj je tragediji, primerice, kudio misli, ali se divio stilu, proklinjao je glavnu zamisao, ali je odobravao pojedinosti te gnevno napadao  likove oduševljavajući se njihovim rečima. Kada bi čitao poznate delove, padao je u zanos, no kada bi pomislio kako popovi iz njih izvlače korist za svoje poslove, uhvatio bi ga očaj pa bi u zbrci osećaja u koju se zapleo bio najradije u isti mah s obe ruke ovenčao Racinea i na dobrih se četvrt sata upustio s njime u prepirku.
        Napokon se Emma doseti kako je u dvorcu Vaubyessard čula markizu gde neku mladu ženu oslovljava kao Berthe pa tako izbor pade na to ime, a kako čiča Rouault nije mogao doći, zamoliše gospodina Homaisa da bude kum. On na dar donese sve same proizvode iz vlastite apoteke: šest kutija ušećerenih čičimaka, celu bocu rakaua, tri kutije mekih slatkiša od belog sljeza, a k tomu i šest štapića kandiranoga šećera koje beše pronašao u zidnom ormaru. Uveče posle obreda prirediše svečani obrok; nađe se tu i sveštenik; svi se zagriejaše. Gospodin Homais, kada na red dođoše likeri, započe pesmu Bog dobrih ljudi, gospodin Léon otpeva barkarolu, a starija gospođa Bovary, koja beše kuma, romancu iz doba Carstva. Najzad stari gospodin Bovary zatraži da dete donesu dole te
ga uze krstiti čašom šampanjca kojim ga odozgo polevaše po glavi. To izrugivanje prvome sakramentu izazva negodovanje opata Bournisiena; stariji mu Bovary odgovori navodom iz Rata između bogova; sveštenik  htede da ode ; gospođe ga preklinjahu da ostane, Homais nastupi kao posrednik pa svi zajedno uspeše nagovoriti duhovnika koji opet sede i mirno s tanjirića dohvati napola ispijenu šoljicu kafe.
          Stari gospodin Bovary ostade još mesec dana u Yonvilleu, gde zadivi stanovnike predivnom vojničkom kapom sa srebrnim vrpcama koju je nosio ujutro pušeći lulu na trgu. Kako mu beše navika piti i mnogo rakije, često je služavku slao k Zlatnome lavu da mu kupi bocu toga pića, što zapisivahu na sinovljev račun, a da bi namirisao svilene rupce, potroši svu zalihu snahine kolonjske vode.
        Emmi je prilično rado boravila u njegovu društvu. Beše proputovao sveta: govoraše o Berlinu, Beču, Strasbourgu, o časničkome životu, o ljubavnicama što ih je nekad imao, o svečanim ručkovima na kojima je bio; usto se pokazivaše ljubaznim te bi je kadšto, bilo na stepeništu ili u vrtu, čak i uhvatio oko pasa uzvikujući:
– Charles, pripazi malo!
       Tada se majka Bovary uplaši za sinovljevu sreću pa, bojeći se da bi joj suprug s vremenom mogao imati nećudoredan uticaj na nazore mlade žene, pohita ubrzati njihov odlazak. Možda je imala i ozbiljnijih razloga za nemir. Gospodin Bovary beše čovek kojemu ništa nije bilo sveto.
          Jednoga dana Emma najednom oseti potrebu da poseti kćerkicu koju na dojenje behu dali stolarovoj ženi pa se, i ne proveravajući u kalendaru traju li još uvek šest Devičinih nedelja, zaputi prema Roletovoj kući što se nalazila na kraju sela, podno obronka, između glavne ceste i livada. Beše podne: kapci na kućama behu spušteni, a na krovovima od škriljevca što su sjali pod oporom svetlošću modroga neba kao da iz vrha zabata izbijahu iskre. Duvaše omaran vetar. Emma osećaše slabost od hodanja; kamenčići je na pločniku pozleđivahu; okevajući se zapita bi li se vratila kući ili nekamo svratila da sedne.
         U taj tren kroz obližnja vrata izađe gospodin Léon sa svežnjem spisa pod rukom. Priđe joj da se pozdravi pa stade u hlad pred Leheureuxovim dućanom, pod sivi platneni krov što onde beše razapet.
Gospođa Bovary reče da ide u posetu detetu, ali da već oseća umor.
– Ako... – prihvati Léon ne usuđujući se nastaviti.
– Imate li negde kakva posla? – zapita ona.
       Pa ga, nakon nikakvog  odgovora, zamoli da je prati. Još se iste večeri to znalo po celom Yonvilleu, a gospođa Tuvache, načelnikova žena, pred služavkom izjavi kako gospođa Bovary ne pazi na dobar glas.
       Da bi se stiglo do dojilje, trebalo je na kraju ulice skrenuti na levo, kao da idete na groblje, pa između kućica i dvorišta proći stazicom duž koje je s obe strane rasla kalina. Kalina beše u cvatu, a isto tako i čestoslavice, divlje ruže, koprive i retke kupine što se izvijahu iznad grmlja. Kroz otvore u živici videla se među seoskim kućercima pokoja svinja na gnojištu ili privezane krave kako češu rogove o deblo drveća. Njih dvoje polagano koračahu jedno uz drugo; ona se naslanjaše na nj, a on usporavaše korak usklađujući ga s njezinim; pred njima je leteo roj muha zujeći u toplom zraku. Prepoznaše kuću po starom orahu koji na nju bacaše hlad. Niska i pokrivena smeđim crepom, izvana se pod tavanskim prozorčićem kitila vencem luka. Pruće u svežnjevima, uspravno naslonjeno na trnovu ogradu, okruživaše gredicu loćike, nekoliko busena despika i grašak u cvatu što se uspinjaše uz pritke. Prljava je voda tekla razlevajući se po travi, a svuda uokolo beše mnoštvo nerazaznatljivih dronjaka, dugih pletenih čarapa, haljina od crvena katuna, i velika plahta od gruba platna svom dužinom razastrta
preko živice. Na škripu ljese pojavi se dojilja držeći na ruci dete koje je sisalo. Drugom je rukom vukla jadna slabunjava dečačića škrofulozna lica, sina nekoga trgovca pletenom robom iz Rouena, kojega su roditelji, previše zauzeti poslom, ostavljali na selu.
– Uđite – reče. – Mala je unutra i spava.
         U dnu sobe u prizemlju, jedine u kući, stajaše uza zid postelja bez zastora, a naćve se behu smestile kraj prozora čije jedno okno beše zakrpano komadom u krug izrezana modra papira. U uglu iza vrata, pod kamenim koritom behu poredane cokule okovane sjajnim ekserima, uz bocu punu ulja kojoj u grlić beše zataknuto pero; stoletni se kalendar Mathieua Laensberga 31 povlačio na prašnom ognjištu, među kremenjem, krnjacima sveća i komadićima gube. Napokon, krajnje suvišna stvar u toj prostoriji be še Glas što duva u trublje, slika nesumnjivo izrezana iz kakva parfimerijskog prospekta i prikucana na zid sa šest postolarskih eksera.
        Emmina kćerkica spavaše na zemlji, u kolevci od vrbova pruća. Ona je uze zajedno s pokrivačem u koji beše umotana i stade joj njišući se tihano pevati.
Léon šetkaše po sobi; činilo mu se neobičnim videti ovu krasnu gospođu u haljini od nankina usred sve ove bede. Gospođa Bovary porumenje; on se okrenu verujući da je u njegovu pogledu možda bilo kakve drzovitosti. Potom ona opet položi u kolevku dete koje joj se beše ispovraćalo na čipkasti ovratnik. Dojilja odmah priskoči da je obriše uveravajući je da od toga ništa neće poznati.
– Meni radi i gore stvari – govoraše – stalno je samo perem! A kad bi gospođa bila tako dobra  pa sitničaru Camusu naredili neka mi da malo sapuna kad mi zatreba? I za njih bi to bilo zgodnije, da im ne smetam.
– U redu, u redu! – reče Emma. – Doviđenja, kumo Rolet!
       Pa iziđe brišući noge na pragu.
      Dobra je žena isprati do nakraj dvorišta svejednako govoreći o tome kako joj je teško što noću mora ustajati.
– Nekad sam sva slomljena od toga pa zaspim i na stolcu. Gospođa bi mi morali dati bar funticu mlevene kavice. Meni bi to trajalo mesec dana, a pila bih je ujutro s mlekom. Pošto se naslušala zahvaljivanja, gospođa Bovary ode, no tek što je malo odmakla stazom, kadli na kloparanje klompi okrenu glavu: beše to dojilja.
– Šta je?
         Seljanka joj tada, povukavši je ustranu iza jednog bresta, stade govoriti o mužu koji sa svojim zanatom i šest franaka godišnje koje mu kapetan...
– Recite već jednom – kaza Emma.
– Pa – prihvati dojilja ispuštajući uzdah nakon svake reči – bojim se da će mu biti žao kad vidi da sama pijem kaficu, znate kakvi su muški...
– Imaćete kafe – ponavljaše Emma – daću vam je!... Nemojte me gnjaviti!
– Ajoj, draga moja jadna gospođo, on vam zbog rana ima strašne grčeve u prsima. Kaže da se i od jabukovače oseća slabo.
– Ma, požurite, kumo Rolet!
– Nego – prihvati ova klanjajući se – ako to ne bi bilo previše... – pokloni se još jednom – kad bi gospođa bili tako dobri – zaklinjaše je pogledom – vrčić rakijice – reče napokon – pa ću time trljati noge vašoj curici, tako su nežne, kao i njen jezičak.

        Rešivši se dojilje, Emma opet uze gospodina Léona pod ruku. Neko je vreme koračala brzo, a potom uspori i pogled joj se kojim je kružila pred sobom zaustavi na ramenu mladoga čovjeka u kaputu s ovratnikom od crna baršuna. Kestenjasta mu kosa padaše preko njega, glatka i brižno počešljana. Zapazi mu nokte, behu duži no što se nosilo u Yonvilleu. Jedna od važnijih pisarovih briga beše upravo njihova njega te je u tu svrhu među pisaćim priborom držao poseban nožić.
       U Yonville se vratiše idući uz rub vode. U toplo doba godine obala beše šira, protežući se sve do temelja vrtnih zidova od kojih se stepenište od nekoliko stepenika spuštaše do reke. Reka je tekla bez šuma, brza i očito hladna; duge i tanke travke zajedno se povijahu prema struji koja ih je vukla sa sobom i pružahu se u njezinoj bistrini poput kakve raspuštene zelene kose. Kadšto bi se na vrhu trske ili na lopočevu listu pomaknuo kukac tankih nogu ili se onamo spustio. Sunce bi jednom jedinom zrakom prodrlo kroz sitne modre mehuriće na valovima što su sledili jedan za drugim uzajamno se razbijajući; stare potkresane vrbe ogledahu se u vodi svojom sivom korom; s druge strane, posvuda
uokolo, livade izgledahu pusto. Na majurima beše doba ručka pa mlada žena i njezin pratilac hodajući nisu čuli do ravnomerna zvuka vlastitih koraka po utabanoj stazi, reči što ih izmenjivahu i zvuk Emmine haljine što šuštaše oko nje.
         Vrtni zidovi, načičkani na vrhu krhotinama boca, behu topli poput stenki u kakvu stakleniku. Među opekama behu iznikli žuti šeboji, a gospođa Bovary u prolazu bi rubom otvorenoga suncobrana dotaknula pokoji uveli cvet te bi se on raspao u žuti prah ili bi pak neka grančica kozje krvi ili vitica paviti što su visile preko zida načas zapela o svilu suncobrana zakačivši se za njegove rese. Razgovarahu o družini španskih plesača što se doskora očekivala u ruanskom pozorištu.
– Ići ćete? – upita ona.
– Ako budem mogao – odgovori on.
           Nisu li ništa više imali reći jedno drugome? Oči im, međutim, behu ispunjene, mnogo ozbiljnijim razgovorom pa, dok su se trudili iznaći obične reči, ojećahu kako ih oboje obuzima ista čežnja; beše to nalik na šapat duše, dubok i stalan, što se izdizaše nad šaptom njihovih glasova. Zatečeni začuđenošću nad tom novom slašću, i ne pomišljahu na to da progovore o tome osećaju niti da mu otkriju uzrok. Buduće radosti, poput obala u tropskim krajevima, šire na beskraj što se pred njima pruža prirođenu blagost, mirisan dašak, pa tonemo u tu opijenost ne mareći za obzorje koje i ne opažamo.
         Tlo na jednome mestu beše razrovano od prolaska stoke; trebalo je gaziti po krupnome zelenom kamenju porazbacanom po blatu. Često bi Emma na časak zastala da vidi kamo će stati čizmicom te se, posrćući na nesigurnome kamenu, laktova podignutih u zrak, izvivši se u struku, neodlučna pogleda, smejala od straha da ne padne u lokvu.
          Kada stigoše pred njezin vrt, gospođa Bovary gurnu vratašca, ustrča uza sepenice e i nestade. Léon se vrati u ured. Beležnika nije bilo: baci pogled na spise, zareže pero, dohvati napokon šešir i ode.
         Pođe na Pašnjak na vrhu argejskog obronka, na ulazu u šumu, zavali se na zemlju pod jelama i kroz prste zagleda u nebo.
– Kako se dosađujem! – govoraše u sebi. – Kako li se dosađujem!
        Sažalevaše samoga sebe što živi u ovome selu, što ima Homaisa za prijatelja, a za gazdu gospodina Guillaumina. Ovaj drugi, posve obuzet poslom, s naočalama sa zlatnim krilcima i s riđim zaliscima nad belom kravatom, pojma nije imao o tankoćutnosti duha, premda se prenemagao sa svojim krutim engleskim držanjem, što u prvo vreme beše zaslepilo pisara. Apotekarova pak žena beše najbolja supruga u celoj Normandiji, umiljata poput janjeta, nežno ljubeći svoju decu, oca, majku, rođake, plačući nad tuđim jadima, puštajući da u kućanstvu sve ide kako ide i mrzeći steznike, no tako troma da se pokrene, tako dosadna za slušanje, tako obične vanjštine i tako ograničena u razgovoru
da Léon nikada, premda je njoj bilo trideset godina, a njemu dvadeset, premda su spavali vrata do vrata, i premda je svaki dan s njome razgovarao, nije ni pomislio da ona nekome može izgledati kao žena i da od svojega spola ima išta drugo do haljine.
         A zatim, je li bilo još koga? Binet, nekoliko trgovaca, dvojica-trojica krčmara, sveštenik , te napokon gospodin Tuvache, načelnik, a uz njega dva sina, ljudi imućni, mrgodni i tupi, koji su zemlju obrađivali sami i bančili u porodičnom krugu, inače pobožni, a u društvu posve nepodnošljivi.
No, na zajedničkoj se pozadini svih tih ljudskih lica izdvajaše Emmin lik, usamljen, a ujedno i odviše dalek, jer je između nje i sebe osećao kao neki neodređeni ponor.
         U početku beše nekoliko puta došao k njoj u apotekarovu  društvu. Charles kao da nije preterano mario za to da ga primi pa Léon nije znao kako da se postavi kolebajući se između straha da ne bude nametljiv i želje za prisnošću koju smatraše gotovo nemogućom.

•  Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( I,II,III )  

• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO  ( IV,V,VI ) 
•  Flaubert Gustav , Gospođa Bovary, PRVI DEO (VII,VIII,IX )   
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( IV,V,VI)
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO   ( VII,VIII,IX )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( X,XI,XII ) 
• Flaubert Gustav,Gospođa Bovary, DRUGI DEO (XIII,XIV,XV)
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary,TREĆI DEO ( I,II,III,IV )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( V,VI,VII) 
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( VIII, IX,X ) 

Blagoje Pantelić, Hristos ili gadarinski bezdan

Beleške Fjodora Dostojevskog za 5. poglavlje romana Braća Karamazovi. Foto: Wikipedia Commons/Ascánder



Uticaj golgote Dostojevskog na duhovni razvoj oca Sergeja N. Bulgakova

I ona Golgota koja se nalazila u srcu Dostojevskog,
onaj krst koji je u njemu podignut, eto šta nas nezadrživo
vuče da se poklonimo Dostojevskom.“

Sergej N. Bulgakov


Susret Bulgakova sa stvaralaštvom Dostojevskog nije mogao da prođe bez tektonskih potresa prvo u njegovoj duši, a onda i u intelektualnom i duhovnom životu tadašnje Rusije, a ubrzo i Evrope i sveta. Posedice tih potresa osećaju se i danas. Štaviše, sa protokom vremena oni su sve jači i jači. Susret Bulgakova i Dostojevskog, odn. uloga ovog slavnog pisca u duhovnom razvoju oca Sergeja biće tema ovog eseja.

Sergej Nikolajevič Bulgakov je centralna ličnost u istoriji savremene pravoslavne teologije. U bogoslovlju Crkve, nakon pojave Bulgakova, više ništa nije ostalo isto. Njegova misao je, to je nesporno, suštinski odredila pravoslavnu teologiju naših dana. Bulgakovljeva sofiologija, kao i njegova hrišćanska filosofska misao u celini, određujuće je uticala na tokove savremenog bogoslovskog mišljenja. (Najznačajniji je, svakako, onaj koji se najčešće pod uticajem oca Georgija Florovskog, prepoznaje kao „neopatristički“, a koji je zapravo nastao kao reakcija na sofiologiju.) Trag koji je ostavio u savremenoj crkvenoj teologiji svrstava ga u red velikih učitelja Pravoslavne Crkve. U dvadesetom veku je bilo obrazovanih, pronicljivih, mudrih, kreativnih pravoslavnih bogoslova, a bilo ih je toliko da i taj vek zaslužuje da se naziva „zlatnim“, međutim, istorijska uloga nijednog od njih ne može da se poredi sa ulogom koju je odigrao Sergej Bulgakov, i ta njegova duhovna jedinstvenost čini ga i velikim ocem Crkve. Stoga, bez obzira na to da li su se s njim slagali ili nisu, da li su bili sledbenici njegove hrišćanske filosofije ili su bili njeni vatreni protivnici, svi ozbiljni hrišćanski mislioci se slažu da je reč o jednoj grandioznoj duhovnoj pojavi i nezaobilaznoj ličnosti vrednoj svake pažnje. Bulgakov se može osporavati, ali se ne može negirati.

Od druge polovine devetnaestoga stoleća gotovo da ne postoji ruski filosof ili teolog, odn. intelektualac ili čovek čija je opšta kultura bar na prosečnom nivou, kome delo Fjodora M. Dostojevskog nije bilo prezentno; nešto kasnije, već u prvoj polovini dvadesetog veka, isto bismo mogli da tvrdimo i za ostatak (civilizovanog) sveta. Stvaralaštvo ovog genijalnog književnika radikalno je promenilo duhovnu klimu u Rusiji. Po rečima Nikolaja A. Berđajeva,[1] „duhovna i intelektualna povest XIX stoleća obeležena je pojavom Dostojevskog; ona je značila da su se pojavile nove duše u Rusiji.“[2] Dostojevski je izveo, da upotrebimo uspelu sintagmu ovog slavnog ruskog religijskog filosofa, „duhovni prevrat“, koji se dogodio u Rusiji ali čije je posledice osetila čitava vaseljena. On nijednog svog čitaoca nije ostavio ravnodušnim. Susret s duhom Dostojevskog je potresan u ontološkom smislu, taj susret iz temelja menja ličnost čoveka, ostavlja neizbrisiv trag na njegom liku… Kada se s Dostojevskim susreo licem u lice, i sastav duše Sergeja Nikolajeviča se zauvek izmenio.

Nikolaj Aleksandrovič, kao aktivni učesnik u intelektualnom životu Rusije na razmeđi devetnaestoga i dvadesetoga veka, može da nam posvedoči u kojoj meri je uticaj Dostojevskog na tamošnje religijske mislioce bio snažan i dubok: „Kada su početkom XX stoleća u Rusiji otpočela nova idealistička i religiozna strujanja, raskid s pozitivizmom i materijalizmom dotadašnje misli radikalne ruske inteligencije, bila su u znaku Dostojevskog. B. Pozanov, Mepeškovcki, [časopis] Novi pyt, neoxpišćani, Bylgakov, neoidealicti, L. Šectov, A. Beli, B. Ivanov – svi su bili vezani za Dostojevskog, oni su bili oplemenjeni njegovim duhom, oni su rešavali pitanja koja je on pokretao. Ljudima novog duha se Dostojevski otkriva po prvi put. Otkriva se ogromni novi svet, koji je bio skriven prethodnim pokolenjima. Započinje era dostojevštine u ruskoj misli i literaturi.“[3] Berđajev je u potpunosti u pravu, s tim što je, naravno, spisak mislilaca koji su stvarali pod uticajem Dostojevskog ili su bili „rođeni“ iz njegove književnosti, daleko, daleko veći.[4] On je takođe imao pravo da među „izabrane“ koje će posebno pomenuti, uvrsti i oca Sergeja N. Bulgakova, kako zbog značaja njegovog mišljenja za razvoj ruske religijske filosofije tako i zbog veoma snažnog uticaja Dostojevskog na formiranje istog.
O uticaju velikog ruskog književnika na ovog velikog ruskog bogoslova biće reči u nastavku, ali pre toga bi bilo značajno prisetiti se ključnih momenata iz intelektualne biografije oca Sergeja Bulgakova.

1. Lutanja „bludnog sina“

Sergej Nikolajevič Bulgakov [Сергей Николаевич Булгаков] rođen je u gradu Livni, u Orlovskoj oblasti, 28. juna [ili 28. jula][5] 1871. godine. Porodica Bulgakov je bila sveštenička. U svojim Autobiografskim beleškama[6] on navodi da je po ocu „levit“, odn. da je njegova porodica šest kolena unazad, sve do Ivana Groznog, bila sveštenička.[7] Odrastao je, kako je sam umeo da kaže, u atmosferi „doma-hrama“. Školovanje je otpočeo u Livenskoj duhovnoj školi i Orlovskoj duhovnoj seminariji, i već tada je bio sablažnjen „ropskim“ mentalitetom koji je preovladavao u crkvenim krugovima, kao i potpunom istorijskom dezorijentacijom Crkve.[8] Školovanje u crkvenoj obrazovnoj ustanovi je okončao 1888. Nezadovoljstvo je bilo toliko da ju je napustio godinu dana pre završetka i prebacio se u (sekularnu) Jelecu klasičnu gimnaziju; a potom je 1890. upisao Pravni fakultet Moskovskog univerziteta, koji završava 1894. godine.

S jedne strane, mladog Bulgakova je bilo duboko razočaralo stanje u kome se Crkva tada nalazila i odbijao je i svaku pomisao da, po uzoru na svog oca i dedove, život posveti nekoj od crkvenih službi, a s druge, osećao je srodnost s ondašnjom anticrkvenom ruskom inteligencijom. Stoga je bilo očekivano da će već u ranim godinama prihvati tada veoma popularne marksističke ideje. Religiozna kriza, odn. njegovo „bezbožije“, trajalo je od adolescentnog perioda, on pominje da se to dogodilo negde između 14. i 15. godine, pa sve do 30. rođendana.[9] Dakle, kao dete sveštenika, Sergej Nikolajevič je odrastao u crkvenoj porti, bio je vaspitavan u skladu s hrišćanskim svetonazorima i do adolescencije živeo je sav „u veri i veru“.[10] Obrazovanje u crkvenim školskim institucijama je otpočeo kao istinski pravoslavni vernik, a završio kao neko ko je opijen nihilizmom.[11] Za vreme studija je intenzivno i sa oduševljenjem istraživao marksističko nasleđe, a posebno se bavio političkom ekonomijom. Pošto je okončao studije, ostaje da radi na univerzitetu. U inostranstvo (Nemačka, Francuska, Engleska) odlazi 1898. godine kako bi izradio magistarsku disertaciju čija je tema bila: „Kapitalizam i zemljoradnja“.[12] Nakon odbrane rada dobija zvanje profesora i (1901) preuzima katedru za političku ekonomiju na Kijevskom politehničkom institutu.

Kijevske godine (1901–1906) bile su presudne u životu Sergeja Bulgakova. Tada preživljava novu religioznu, odn. intelektualnu krizu. A pomenuti boravak u inostranstvu pre toga je bio njen uvod. Susret sa zapadno-evropskom kulturom, o čemu je sâm kasnije pisao, poljuljao je njegov ateizam, odn. tada je započelo njegovo oslobađanje od materijalizma: „U inostranstvu sam“ – veli Sergej Nikolajevič – „izgubio tlo pod nogama i u otadžbinu sam se vratio sa ubijenom verom u svoje ideale. Sve se oko mene rušilo.“[13]

U Nemačkoj se dogodio i jedan „čudesan susret“ koji je u Bulgakovu značajno pojačao sumnju u dotadašnja uverenja. Naime, u Drezdenu je, kao turista, išao da vidi čuvenu Rafaelovu „Sikstinsku Madonu“ i susret s njom ga je duboko potresao. Njegov opis[14] tog događaja je vrlo značajan, te ćemo ovde preneti veći izvod:

„I odjednom neočekivani, čudesni susret: Sisktinska Bogomajko u Drezdenu, Tu sama si dotakla moje srce i ono je zatreperilo od Tvog poziva. U jesenje maglovito jutro žurimo da u prolazu obavimo svoju turističku dužnost i posetimo Cvinger s njegovom čuvenom galerijom. Moje poznavanje umetnosti bilo je sasvim neznatno, te jedva da sam znao šta me čeka u galeriji. A tamo su me pogledale u dušu oči Carice Nebeske koja dolazi na oblacima sa Predvečnim Mladencem. U njima je bila neizmerna snaga čistote i prozorljive žrtvenosti – znanje stradanja i spremnost na dragovoljno stradanje, i ista mudra žrtvenost se videla u očima Mladenca, mudrim kao kod odraslih. Oni znaju šta ih čeka, šta im je sudbina namenila, i svesno idu da Sebe predaju, da izvrše volju Onoga koji ih je poslao: Ona da ’primi mač u srce’, On Golgotu… Bio sam van sebe, vrtelo mi se u glavi, iz očiju su tekle radosne i ujedno gorke suze, a sa njima se na srcu topio led i razvezivao neki životni čvor. To nije bilo estetsko uzbuđenje, ne, bio je to susret, novo znanje, čudo… Ja sam (tada marksista!) i nehotice to sozercanje nazvao molitvom i svako jutro sam, nastojeći da uđem u Cvinger, dok u njemu još nije bilo nikoga, trčao tamo, pred lice Madone, ’da se molim’ i plačem, i u životu ima malo trenutaka koji bi bili blaženiji od ovih suza…“[15]

Na samoj razmeđi vekova on polako napušta poziciju tzv. „legalnog marksizma“ i sve odlučnije zastupa idealističke stavove. Boravak u Nemačkoj i studije klasičnog idealizma, naročito kritičkog racionalizma Imanuela Kanta i svetonazora Fridriha fon Šelinga,[16] predstavljaju početak Bulgakovljevog puta, da iskoristimo njegovu čuvenu sintagmu, „od marksizma ka idealizmu“,[17] a kraj tog puta je bila fundamentalna pravoslavna misao. Uticaj Kanta je za njega bio najznačajniji i najdublji, a o njemu je iskreno pisao i u predgovoru za zbornik Otъ marksizma kъ idealizmu: „Kant je za mene, moram priznati, uvek bio pouzdaniji od Marksa, i ja sam smatrao neophodnim Marksa proveriti Kantom, a ne obrnuto. Kant se i u stvarnosti pokazao kao najači reagens za razgradnju marksističke dogmatike.“[18]

Kako je dobro primetio autor jednog od najznačajnijih pregleda ruske filosofije, otac Vasilije V. Zenjkovski, „Bulgakov se u tom periodu još uvek nadao da će ’pozitivnom učenju ekonomskog materijalizma moći da dâ prihvatljiv oblik, pošto ga oslobodi apsurda’.[19] U daljem procesu filosofskih traženja Bulgakov je sebi veoma oštro postavio pitanje teorije progresa. Istoriosofska tema je kod njega isturena u prvi plan, i već se ovde pojavila potreba da se ode dalje od čistog kantijanstva.“[20] Naime, Bulgakova je mučilo pitanje da li je moguće izgraditi isključivo naučnu teoriju progresa, odn. da li progresivni društveni život ljudi može biti utemeljen samo uz pomoć empirijske nauke.[21] Bulgakovljev stav je da je pozitivistička teorija progresa suštinski manjkava, jer problem društvenog ideala zalazi u „najdublje korene metafizičkog svetonazora“, zato ga treba tretirati kao religijsko-metafizički problem.[22] Upravo u ovom momentu, precizno zapaža Vasilije Zenjkovski, počinje i misao Vladimira S. Solovjova formativno da utiče na filosofske stavove Bulgakova.[23] Solovjovljeva kolosalna sinteza hrišćanskih ideala i filosofsko-naučnog svetonazora pomogla mu je da odbaci veru da je Kant zacementirao „vladavinu kritičkog pozitivizma“.[24] Misao Solovjova je, dakle, bila taj putokaz koji je odveo Bulgakova na „novi put religijske metafizike“ (o čemu ponajbolje svedoči njegov članak „Šta daje savremenom saznanju filosofija Vladimira Solovjova?“, koji je objavljen u pomenutom zborniku Od marksizma ka idealizmu[25]).[26] Pored toga, od Solovjova će Bulgakov preuzeti i njegov fundamentalni filosofski koncept svejedinstva, kao i sofiološko pitanje.

Pored filosofa nemačkog idealizma, a posebno Imanuela Kanta, od suštinskog značaja za Bulgakovljev otklon od marksizma i kretanje ka idealizmu, i na kraju ka hrišćanskoj teologiji, bili su ne samo uvidi Vladimira S. Solovjova nego i uticaj još jednog ruskog religijskog filosofa i bogoslova – oca Pavla A. Florenskog. Preciznije, Kant je pomogao Bulgakovu da napusti materijalističke pozicije i da prihvati bazične uvide idealističkog mišljenja, a Solovjov i Florenski su ga „ubedili“ da hrišćansku veru treba da ugradi u sam temelj svog filosofiranja.
Bulgakov prelazi iz Kijeva u Moskvu 1906. godine, gde je počeo da radio na Institutu za privredu koji je u to doba vodio Pavle Ivanovič Novogorodcev,[27] a 1910. se upoznaje i intenzivno počinje da se druži sa ocem Pavlom Aleksandrovičem, koji je ostavio veoma značajan trag u njegovom životu. Florenski je, pored toga što je uticao na njegova intelektualna interesovanja, kao jedna po svemu izuzetna ličnost zapravo ostavio još jači pečat na njegovu dušu. Otac Pavle je sokratovskom majeutičkom metodom uspeo da u Sergeju Nikolajeviču porodi onu dečačku veru u Hrista, i čak ga podstakao da prihvati i sveštenički čin.

Sofiju kao temu Bulgakov je, kao što smo pomenuli, preuzeo od Vladimira Solovjova. Ona je, inače, kod ovog ruskog filosofa bila nedovoljno razrađena, čega je bio svestan i sam Bulgakov.[28] Dok je kod Solovjova bila tek u zametku, kod Florenskog se jasno videla sva filosofska, odn. teološka potentnost te problematike. Bulgakov će zapravo pod snažnim uticajem religiozno-filosofskih uvida Florenskog nastaviti da razrađuje sofilošku misao. Solovjov mu jeste otkrio Sofiju, ali je Pavle Aleksandrovič bio onaj koji je presudno doprineo tome da Bulgakov veći deo svog života posveti upravo sofiologiji.

Dakle, Imanuel Kant je pomogao Bulgakovu da napusti materijalističke pozicije i da prihvati osnovne uvide idealističke filosofije, a Vladimir S. Solovjov i Pavle A. Florenski su ga podstakli da hrišćansku veru ugradi u sam temelj svog filosofiranja.
Uzgred, za opisivanje duhovnog preokreta Bulgakova koji se dogodio u kijevskom periodu već pomenuti istoričar ruske filosofije, Sergej Levicki, koristi poznati novozavetni događaj koji se odigrao na putu za Damask (Dap. 22); naime, Levicki navodi da je Bulgakov tada „od Savla postao Pavle“.[29] Međutim, ovo poređenje nije baš najadekvatnije kada je reč o duhovnom putu Sergeja Bulgakova. Ako je već želeo da iskoristi neki novozavetni događaj, onda je Levicki mogao da navede parabolu o bludnom sinu (Lk. 15, 11–32). Sergej Nikolajevič je, zapravo, bludni sin koji se na kraju vratio u očev dom.

Izložili smo ukratko samo najznačajnije momente iz burne intelektualne biografije oca Sergeja Bulgakova, koji su se događali pre emigracije, preciznije, u kijevskom (1901–1906) i moskovskom (1906–1918) periodu,[30] i sada možemo da se posvetimo našoj osnovnoj temi – ulozi koju je Fjodor M. Dostojevski odigrao u bogotražiteljskim avanturama Sergeja N. Bulgakova.

2. Susret s Dostojevskim

U grupi onih čije je stvaralaštvo formativno uticalo na duhovni i intelektualni život Sergeja Nikolajeviča Bulgakova posebno mesto pripada Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom. On je i sam eksplicitno govorio da je zahvaljujući uticaju Vladimira S. Solovjova i Fjodora M. Dostojevskom napustio materijalizam i prihvatio idealizam, a potom i hrišćanska uverenja.[31] Inače, u već pominjanom zborniku – Отъ марксизма къ идеализму – koji na najbolji način oslikava Bulgakovljev intelektualni put od marksizma ka idealizmu, prvi tekst koji pripada idealističkom periodu jeste – „Ivan Karamazov kao filosofski tip“. Reč je o javnom predavanju koje je Bulgakov održao u Kijevu 21. novembra 1901. godine.[32] To je ujedno i prvi tekst koji je objavio o Dostojevskom.

Bulgakov je u Moskvi 1912. odbranio doktorsku disertaciju ­­– Философия хозяйства – koju je publikovao iste godine. On je posebno naglasio da taj rad za njega „ima i sasvim specifičan značaj jer se u njemu svodi unutrašnji bilans celog životnog kruga obojenog ekonomskim materijalizmom – on je dug autorove filosofske svesti u odnosu na sopstvenu prošlost“.[33] Reč je o njegovom prvom velikom radu koji je napisao pošto je hristijanizovao svoju filosofsku misao. Da uloga Dostojevskog u tom procesu nije bila nevažna govori i to da je Bulgakov na kraju predgovora za Filosofiju privrede – kao moto knjige – naveo dva citata iz romanâ Zli dusi i Braća Karamazovi:

„Volite sve što je Bog stvorio, i celinu i svako zrno peska. Svaki listić, svaki zrak Božiji volite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božiju razumeti u stvarima.“ [Braća Karamazovi, III Iz beseda i pouka starca Zosime]
„’Šta je Bogorodica? Kako ti sudiš?’ – ’Velika majka, odgovaram, nadanje roda čovečanskog.’ – ’Da, veli, Bogorodica je velika majka zemljica crna, i velika se u tome za čoveka radost sastoji’.“ [Idiot, IV Hromka]

Bulgakov je tvrdio da patos i težnje svog prvog spisa koji je napisao kao religijski filosof, na najbolji način izražavaju upravo navedene reči Fjodora Mihajloviča.

Lik i delo slavnog ruskog pisca pomogli su Sergeju Bulgakovu da, kako je govorio, „od sociologa postane bogoslov“.[34] Međutim, ne treba naivno verovati da je Bulgakov u Kijevu, u prvim godinama dvadesetog stoleća, počeo da iščitava dela Dostojevskog i odjednom se setio detinjstva koje je proveo u crkvi i hrišćanske vere svojih predaka. Naprotiv, reč je o jednom procesu koji je trajao izvesno vreme, i koji je podrazumeveo mukotrpno rvanje sa samim sobom, danonoćno preispitivanje kako tada aktuelnih materijalističkih uverenja tako i onih koje će kasnije zastupati. Pre nego što će prihvatiti idealističku filosofiju i pravoslavnu teologiju, on je svakako morao da poruši stare i utvrdi nove temelje na kojima će sagraditi svoj hrišćanski filosofski sistem. Kao što smo ukratko pokazali, i pre kijevskog perioda (1901–1906), Bulgakov je već preživljavao određene duhovne krize, a ujedno i sticao nova znanja koja su ga uznemiravala kao filosofa. Pre nego što je Fjodor M. Dostojevski ušao u njegov duhovni mikrosvet, njegova filosofska pozicija (legalni marksizam) je bila u osnovi dovedena u pitanje, i time su se stekli uslovi za duhovnu i intelektualnu metanoju.

Uticaj koji je Dostojevski izvršio na Bulgakova, s druge strane, ne treba ni potcenjivati, jer je on zaista bio formativnog karaktera. Dostojevski je u jednoj fazi njegovog duhovnog sazrevanja zapravo odigrao ključnu ulogu. Naime, reč je o periodu nakon što je Marksov svetonazor preispitivao sa stanovišta Kantovog kritičkog racionalizma i shvatio da mora da napusti poziciju ekonomskog materijalizma, odn. Marksovu misao je „testirao“ uz pomoć Kanta i pošto se ispostavilo da su rezultati te provere negativni, Bulgakovu su trebale, da tako kažemo, „dodatne garancije“ da bi mogao konačno da prihvati idealizam i potom načini još jedan korak kako bi stigao do hrišćanske filosofije. Fjodor M. Dostojevski mu je upravo dao te „garacnije“ i pomogao da iskorači u tom pravcu, tj. u stvaralaštvu ovog ruskog književnika i mislioca našao je konačnu potvrdu da je put kojim je krenuo onaj pravi.

O tome koliko je susret sa tim grandioznim literarnim delom zaista značio Sergeju Bulgakovu ponajbolje govori činjenica da je sebe smatrao duhovnim potomkom Dostojevskog. To je i eksplicitno naveo u svom predavanju „Trnov venac (sećanje na F. M. Dostojevskog)“, koje je održao u Kijevu, 25. februara 1906. godine: „I na nama, na onima koji smatraju sebe duhovnim naslednicima i Dostojevskog i Solovjova, i nastavljačima njihovog istorijskog dela…“[35]
Tom prilikom je takođe pomenuo da ovaj veliki ruski književnik gotovo hipnotički deluje na svoje čitaoce (podrazumeva se, svakako, da je tako delovao i na njega samog): „Dostojevskog je, naravno, moguće i ne primećivati i ništa se ne može uraditi povodom ovog duhovnog slepila – ali onaj ko ga je jednom primetio, već više nije u stanju da se odvoji od ovog velikog talenta. Takvom Dostojevski postaje saputnik za ceo život, nemir, zagonetka i uteha. Ovde ne može biti sredine. Kad čovek primeti Dostojevskog, nemoguće mu je odvojiti se od njega.“[36]

3. Odgonetanje tajne Dostojevskog

U čemu je tajna ličnosti Dostojevskog? Šta je to što mu je omogućilo da stvori takvo delo, koje s vremenom sve više i više dobija na značaju? Ne postoji objektivna, proverena metoda kojom bismo mogli da razotkrijemo tajnu ovog velikog umetnika i neobičnog čoveka. Neophodno je iskustvo ličnog susreta s njim kako bi se došlo do jedinog dostupnog odgovora. Odgovor, dakle, može biti isključivo subjektivan. Toga je bio u potpunosti svestan i sam Sergej N. Bulgakov: „Odgovor na pitanje u čemu je tajna ličnosti znači duhovno je upoznati, a ovo poznanje je intiman unutrašnji akt koji se zasniva isključivo na duhovnom jedinstvu, na skrivenom dodiru duša, više na neposrednom doživljaju nego na misaonoj delatnosti razuma.“[37]

Za nas je sada od naročite važnosti pitanje do kojih je zaključaka o ličnosti Dostojevskog došao Bulgakov nakon susreta s njim, jer, da se poslužimo rečima ovog ruskog bogoslova, „svako od nas intimno doživljavajući Dostojevskog, izražava u suštini ono u šta veruje i u šta ne veruje u njemu, a ujedno i ono što sam nosi kao svoje unutrašnje iskustvo; i u ovom smislu odnos prema Dostojevskom, više nego mnogo šta drugo, govori kakva je naša sopstvena ličnost…“[38] Bulgakovljevo (subjektivno) odgonetanje tajne ličnosti Dostojevskog otkriće nam šta je zapravo ono što je presudno uticalo na njegov duhovni i intelektualni razvoj, šta je to utkano u ličnost ovog slavnog pisca što će Sergeja Nikolajeviča podstaći da ponovo postane hrišćanin, odn. pravoslavni bogoslov.

Upoznavanje, tj. razotkrivanje ličnosti Dostojevskog nije nimalo lak ni bezopasan posao. Jer se u njegovoj duši, po Bulgakovljevom sudu, neprestano „odigravala velika, kontinuirana borba i iz kratera ovog aktivnog vulkana kuljala je i vatra i rastopljeni metal, i lava pomešana sa vrelom prljavštinom“.[39] Potom dodaje: „U ovom živom konglomeratu kakva je iskustvena duša Dostojevskog, najčistije zlato sjedinjeno je sa pepelom i blatom, njihovo konačno razdvajanje nije se dogodilo, i prekinuti život odneo je u grob tajnu razrešenja, sinteze, pomirenja i poslednjeg očišćenja, razdvajanja dobra i zla.“[40] Dostojevski je tajnu svoje ličnosti odneo u grob. Nije stigao da dâ konačne odgovore na „prokleta pitanja“ koja je tokom života postavljao na jedan izvrstan način. Ili možda nije hteo? Ili je neka Promisao odlučila da to ne učini, već da svakom od nas prepusti da sami odgovorimo na njih. I pošto tu veliku sintezu on nije dovršio, ostalo je da to učini svako ko se susreće s njim. Odsustvo konačnih odgovora, a na pravi način postavljena suštinski važna pitanja, čine Dostojevskog beskrajno privlačnim. Ali i beskrajno tajanstvenim. Na koji način pristupiti tajni Dostojevskog?

Otac Sergej Bulgakov predlaže da se odgonetka tajne Dostojevskog ne traži u njegovoj književnosti, nego „u onome šta se krije iza književnika i u onome što književnik možda čak ponekad zaklanja i prikriva, odnosno – u čoveku, u njegovom srcu“.[41] Bulgakov veruje da je to „bolno, ljubeće i stradajuće srce – svetinja pred kojom se svi klanjaju i ono čime nas privlači Dostojevski uprkos svim neslaganjima sa njim, neshvatanjem i predrasudama. Dostojevskom je bio dat strašni, istinski i najunikatniji dar čoveku – dar stradanja u ime ljubavi prema ljudima, dar stradanja i krst stradanja.“[42] Životni put Dostojevskog je bio uspinjanje na Golgotu kako bi se na tom strašnom mestu susreo s Bogom koji je Ljubav, Bogom koji pati… „I nakon što je uvideo i spoznao tajnu podviga raspetoga Boga, svu Njegovu jedinstvenost i svetost, on se utvrdio na Njemu, kao na temelju za veru i za ljude i za Boga, i za spasenje svih ljudi. Hristos je ispunio svu njegovu dušu, a nije ni moguće drugačije…“[43]

Analizirajući jedan od četiri velika romana Dostojevskog, Zle duhe [Besы], konkretno, govoreći o Kirilovu, inžinjeru zaokupljenom pitanjima vere koji je izgovorio onu jovovski potresnu rečenicu – „Mene je čitavog života Bog mučio“ – Bulgakov primećuje da je kod njega, Kirilova, primetno „i to da uz sve njegove sumnje i nedoumice koje nosi u srcu, u njemu i dalje ostaje netaknuta vera u Hrista, sasvim izuzetna, koja se ne može opravdati nikakvim dokazima, ali koju i ne zahteva ljubav prema Njemu“.[44] A potom dodaje jednu važnu napomenu: „Najverovatnije se to isto odigravalo i u samom Dostojevskom.“[45]

Za Fjodora M. Dostojevskog, dakle, postoji jedna suštinski važna životna istina i jedna pravda – Hristos, a sledstveno tome i jedna tragedija koja nije načelno religijska već konkretno hrišćanska, a njen sadržaj je „kretanje ka Hristu, neuspeli pokušaji da se bude sa Njim i borba protiv Njega koju vodi podivljala samovolja“.[46]

Bulgakov, stoga, smatra da iako nije uspeo da napiše delo o Isus Hristu, što je imao u planu,[47] sve knjige Dostojevskog, naročito one iz poslednjeg perioda, jesu u krajnjem ishodu – knjige o Njemu.[48] Ovaj ruski bogoslov postavlja retoričko pitanje: „Zar je mogao da piše o bilo kome ili čemu drugom osim o Njemu nakon što Ga je poznao i zavoleo?“ A odmah potom iznosi jedan koliko smeo toliko i precizan uvid: „Ljubav prema Hristu je u Dostojevskom, kao i u njegovim književnim junacima snažnija i sigurnija od same njegove vere u Njega.“[49]

Sada dolazimo do ključnog pitanja: šta je to u tim opisima Hrista kod Dostojevskog toliko fasciniralo Sergeja Nikolajeviča, kakvog mu je Hrista otkrio Dostojevski, šta je ono što ga je konačno vratilo hrišćanstvu? Odgovor ne treba naslućivati, dao ga je sam Bulgakov: „Najveća pobeda genija Dostojevskog je upravo u tome što je on, skinuvši crkvenu pozlatu i vizantijsku tradicionalnost, na nov način, na svoj način, uspeo u svojim delima da približi živog Hrista. On Ga stavlja među nas i, približavajući Ga, poučava nas da Ga volimo. Izvanrednu snagu i patos Dostojevski dostiže upravo na onim mestima svog stvaralaštva gde se kod njega na vidljiv ili nevidljiv način pojavljuje Hristos.“[50] U duhovnim seminarijama je mladom Bulgakovu „nuđen“ umrtvljeni Hristos, nekakav tlačitelj koji zahteva da se odrekneš svoje slobode i posteš rob, i on je odbio da ga prihvati. Dostojevski mu pak otkriva veru u istinskog Hrista, oslikava mu jevanđeljsku sliku ovaploćenog Logosa, i on tek tada u potpunosti otkriva svu lepotu lika Bogočoveka, i prepušta se Njemu na isti način na koji je to učinio i sam Dostojevski.

Ovaj genijalni književnik mu zapravo obznanjuje samu suštinu hrišćanstva, i nakon toga susreta sa verom Dostojevskog, Bulgakov – iskreno i slobodno – odlučuje da prihvati hrišćanstvo. U čemu se sastoji, uslovno rečeno, hrišćanstvo Dostojevskog? Po mišljenju Sergeja Nikolajeviča, „Dostojevski nije verovao u apstraktni Isusov lik koga je sterilisao Kant i koga je preparirala savremena protestantska kritika, nije verovao u jevrejskog rabina i učitelja morala, već u ovaploćenog Logosa, u Boga koji je došao u telu, i u ovoj veri je video suštinu hrišćanstva.[51]

Iako je iz rečenog jasno na koji način Bulgakov razrešava tajnu Dostojevskog, dozvolićemo mu da i eksplicitno odgovor na pitanje – ko je zapravo Dostojevski, prezicnije, ko je na kraju svog životnog puta bio Dostojevski, Ivan ili Aljoša? Njegov odgovor glasi: „Ovo je u najvećoj meri subjektivno pitanje, odnosno, ono kako jedna duša doživljava melodiju druge duše, gde nije od značaja samo melodija koja se čuje već i karakteristike onoga koji tu melodiju proizvodi, gde moramo da čupamo ili da odgonetamo najintimniju tajnu tuđe duše. Ja lično ne sumnjam i nisam sumnjao da su pozitivni principi odneli pobedu u duši Dostojevskog, da je vera pobedila sumnje, iako nije uklonila intenzitet njihovih doživljaja. Ono najvažnije što govori u korist ovog mišljenja ja vidim u tome da drugačije Dostojevski ne bi mogao da prikaže onu snagu pozitivnih verskih doživljaja, u njegovim delima ne bi se mogao pojaviti onaj Hristov lik koji je sada prisutan u njima, u suprotnom sve to jednostavno ne bi bilo prikazano. Drugim rečima, sav tonalitet, plan, sva snaga propovedi bi bila drugačija. Iako sav izranavljen, Dostojevski je ipak odneo pobedu. Tako je doživljavam Dostojevskog…“[52]

Čitavog života je, dakle, on bio i Ivan i Aljoša, ali se na kraju svog burnog života pojavio kao potonji. Kad se Dostojevski poredi s svojim junacima, treba reći „da se u njemu ne krije samo Fjodor Karamazov ili Svidrigajlov, nego i Idiot, i Hromka, i Aljoša, i Zosima, i što je najvažnije Onaj pred kim je palio kandilo Kirilov i Koga je zatvorio u tamnicu Veliki Inkvizitor.“[53] Bulgakov napominje da ako se već veruje geniju umetnika, i u njegovim likovima prepoznaju autobiografski momenti, onda u tome treba biti dosledan do samog kraja. Što u ovom konkretnom slučaju podrazumeva „da se duša Dostojevskog nije nalazila u onom mraku u kome se nalazi Stavrogin, ili u onom gnoju u kome živi Fjodor Karamazov iako je i ona poznavala ona stanja kao sopstvenu bolest i tražila spasenje od nje kod nogu Isusovih.“[54] Ovakav stav je posledica sledećeg Bulgakovljevog uverenja:

„Dostojevski nije bio ni svetac ni pravednik, u njegovoj se duši odigravala jeziva borba Boga i đavola, ali verujem da on iz nje nije izašao kao gubitnik već kao pobednik.“[55]
Način na koji se, po Bulgakovljevom viđenju, okončala „tragedija Dostojevskog“, sudbonosno je odredio njegov životni put. Uverenje da se u duši Dostojevskog neprestano apsolutna vera sukobljavala sa apsolutnim neverovanjem, da je tokom života ona čas pobeđivala čas gubila, ali da je on, na samom kraju, između „Hrista i gadarinskog bezdana“[56] ipak izabrao Hrista, pomoglo je Sergeju Nikolajeviču da se vrati veri svojih otaca.

• Dostojevski Fjodor Mihailovič, Bele noći
• Dostojevski Fjodor Mihailovič : Mi u Evropi ništa ne značimo
• DostojevskiFjodor Mihailovič, citati
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, Zapisi iz podzemlja
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, Bedni ljudi
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, odlomci iz romana

___________________________________________

[1] Николай А. Бердяев, Миросозерцание Достоевского, Прага: YMCA-Press, 1923; др. изд: Париж, 1968; mi smo koristili internet izdanje sa portala www.vehi.net; postoji i srpski prevod ovog dela: Nikolaj Berđajev, „Fjodor Dostojevski (Pogled na svet F. M. Dostojevskog)“, prev. Mirko Đorđević, u: Izabrana dela Nikolaja Beređajeva, t. 9, Brimo: Beograd 2001, str. 167–305.
[2] Николай А. Бердяев, Миросозерцание Достоевского, http://www.vehi.net/berdyaev/dostoevsky/09.html.
[3] Ibid.
[4] O ulozi Dostojevsko u istoriji ruske (religijske) filosofije, vidi, na primer: Владимир К. Кантор, „Федор Достоевский – центр русской философской мысли“, в: Философия в диалоге культур, Санкт Петербург: Издательство Санкт-Петербургского университета, 2010, стр. 53–68.
[5] Zbog, najverovatnije, lapsus calami ne zna se precizan datum rođenja oca Sergeja N. Bulgakova. Naime, u Autobiografskim beleškama je navedeno da je rođen u junu, a u Pariskom dnevniku da je rođen u julu.
[6] Сергей Н. Булгаков, Автобиографические заметки, прир. Л. А. Зандер, YMCA-Press: Paris, 1946, 21991, 167 стр; četiri poglavlja su preštampana i u: С. Н. Булгаков: pro et contra (Личность и творчество Булгакова в оценке русских мыслителей и исследователей), т. I, Санкт-Петербург: Издательство Русского Христианского гуманитарного института, 2003, стр. 63–111; mi smo prilikom citiranja koristili tekst koji je objavljen u: Протоиерей Сергий Булгаков, О Православии, Москва: Терра-Книжный клуб, 2002, стр. 407–525.
[7] Сергей Н. Булгаков, Автобиографические заметки, стр. 416.
[8] Zanimljivo je da Livenska duhovna škola, ona koja je doprinela tome da se otac Sergej Bulgakov razočara u hrišćanstvo i ode iz Crkve, danas nosi njegovo ime („Лицей имени С. Н. Булгакова“).
[9] Сергей Н. Булгаков, Автобиографические заметки, стр. 425.
[10] Ibid.
[11] Ibid.
[12] Капитализм и земледелие, т. I–II, Санкт-Петербург: Типография В. А. Тиханова, 1900.
[13] Сергей Н. Булгаков, Автобиографические заметки, стр. 461.
[14] On je publikovan u knjizi Свѣтъ невечернiй – Созерцанiя и умозрѣния (Москва: Типографiя И. Иванова, 1917), u uvodnom poglavu „Priroda religiozne svesti“, a preštampan je i u Автобиографические заметки.
[15] Сергѣй Булгаков, Свѣтъ невечернiй – Созерцанiя и умозрѣния, стр. 8–9; isto u: Автобиографические заметки, стр. 460–461; mi smo citirali prema prevodu Z. Buljugića: Sergej Bulgakov, Svetlost nevečernja, Beograd: Brimo, 2005, str. 18.
[16] Upor. Прот. Георгий Флоровский, Пути русского богословия, Paris: YMCA-Press, 1988, стр. 493. (prvo izdanje: Прот. Георгiй Флоровскiй, Пути русскaго богословiя, Парижъ 1937); takođe: Монахиня Елена, „Профессор протоиерей Сергий Булгаков“, Богословские труды, 27 (1986), стр. 119–120.
[17] Radi se, kao što je poznato, o naslovu njegovog veoma značajnog zbornika radova – Отъ марксизма къ идеализму (СПб. 1903) – u kome se jasno vidi prelaz od materijalizma ka idealizmu. Ova Bulgakovljeva knjiga je od naročitog značaja za razumevanje kako njegovog intelektualnog razvoja tako i duha epohe, ali, čini se neumerenom ocena poznatog istoričara ruske filosofije Sergeje Levickog, da „ova knjiga predstavlja prekretnicu (sic!) u istoriji ruske misli“. [Sergej Levicki, Ogledi iz istorije ruske filosofije, prev. M. Marković i B. Marković, Beograd: Logos, 2004, str. 302.] Napuštanje marksističkih uverenja od strane Sergeja Bulgakova, Nikolaja Berđajeva i dr. jeste od suštinskog značaja za dalji tog ruske misli, jer je reč o najistaknutijim misliocima koji su sproveli religijsku obnovu na početku dvadesetog stoleća, ali ni za jedan od njihovih autorskih radova se ne može reći da baš on predstavlja prekretnicu u ruskoj filosofiji.
[18] Сергѣй Булгаковъ, Отъ марксизма къ идеализму, С.-Петербургъ: Общественная Польза, 1903, стр. XI.
[19] Ibid., стр. XII.
[20] Василий Васильевич Зеньковский, История русской философии, Москва: Академический Проект – Раритет, 2001, стр. 840–841.
[21] Upor. Сергѣй Булгаковъ, Отъ марксизма къ идеализму, стр. XV–XVI.
[22] Ibid., стр. XVI.
[23] Василий В. Зеньковский, История русской философии, стр. 841.
[24] Сергѣй Булгаковъ, Отъ марксизма къ идеализму, стр. XVIII.
[25] Reč je o predavanju koje je održano u Kijevu, a prvobitno objavljeno u: Вопросы философіи и психологіи, кн. I [66] (1903), стр. 52–96, a potom preštampano u: Сергѣй Булгаков, Отъ марксизма къ идеализму, 195–262.
[26] Upor. Василий В. Зеньковский, История русской философии, стр. 841.
[27] P. I. Novogorodcev će kasnije primiti o. Sergeja Bulgakova i na Ruski pravni fakultet u Pragu, na kome će predavati crkveno pravo do preseljenja u Pariz.
[28] Upor. Сергѣй Булгаковъ, Тихiя думы, Москва: Г. А. Леман – С. И. Сахаров, 1918, стр. 103.
[29] Сергеј Левицки, Огледи из историје руске философије, стр. 302.
[30] Odlučili smo da naše istraživanje njegove intelektualne biografije ograničimo na kijevski i moskovski period, jer se formativni uticaj Dostojevskog dogodio upravo u tom razdoblju, a tada je Bulgakov, takođe, publikovao i sve svoje studije o ovom slavnom ruskom književniku: „Иванъ Карамазовъ (въ романѣ Достоевского Братья Карамазовы) какъ философскiй типъ“ – 1901, obj. 1902; „Васнецовъ, Достоевскiй, Вл. Соловьевъ, Л. Толстой (Параллели)“ – 1902; „Вѣнецъ терновый (Памяти Ѳ. М. Достоевского)“ – 1906; „Очеркъ о Ѳ. М. Достоевскомъ – Чрезъ четверть вѣка (1881–1906)“ – 1906; „Русская трагедiя“ – 1914.
[31] Сергей Н. Булгаков, Автобиографические заметки, стр. 437.
[32] Predavanje je publikovano sledeće godine u: Вопросы философіи и психологіи, кн. I [61] (1902), стр. 826–863, a potom preštampano u: Сергѣй Булгаков, Отъ марксизма къ идеализму, стр. 83–112.
[33] Сергѣй Булгаков, Философiя хозяйства, Москва: Путь, 1912, стр. I.
[34] Сергей Н. Булгаков, Автобиографические заметки, стр. 437.
[35] Predavanje je publikovano u časopisu Свобода и культура, № 1, 1. апр. 1906, стр. 17–36, a potom je, nakon autorizacije, objavljen u: Сергѣй Булгаковъ, Вѣнецъ терновый (Памяти Ѳ. М. Достоевского), С.-Петербургъ: Типографiя Отто Унфугъ, 1917. Navedene reči smo preneli iz drugog izdanja (str. 17).
[36] Сергѣй Булгаковъ, Вѣнецъ терновый, стр. 3.
[37] Ibid., стр. 2.
[38] Ibid., стр. 3.
[39] Ibid.
[40] Ibid.
[41] Ibid., стр. 5.
[42] Ibid.
[43] Ibid., стр. 6.
[44] Сергѣй Булгаковъ, „Русская трагедiя“, у: Тихiе думы (Изъ статей 1911–15 гг.), Москва: Изданiе Г. А. Лемана и С. И. Сахарова, 1918, стр. 17.
[45] Ibid..
[46] Ibid., стр. 4.
[47] Сергѣй Булгаковъ, „Васнецовъ, Достоевскiй, Вл. Соловьевъ, Л. Толстой (Параллели)“, в: Литературное дело (Сборник), С.-Петербургъ: Типография А. Е. Колпинскаго, 1902; mi smo koristili drugo izdanje teksta objavljeno u proširenom izdanju Bulgakovljevog zbornika Тихие думы (сост. В. В. Сапова, Москва: Республика, 1996, стр. 146).
[48] Bulgakov smatra da Dostojevski u stvari nikada ne bi ni napisao jednu takvu knjigu, knjigu o Hristu, jer je to nemoguće jednom književniku, ma koliko on bio genijalan, zato što je tako nešto nije moguće izvesti unutar granica književnosti. Vidi: Сергѣй Булгаковъ, „Русская трагедiя“, у: Тихiе думы (Изъ статей 1911–15 гг.), Москва: Изданiе Г. А. Лемана и С. И. Сахарова, 1918, стр. 4.
[49] Сергѣй Булгаковъ, „Русская трагедiя“, стр. 4.
[50] Сергѣй Булгаковъ, Вѣнецъ терновый, стр. 7.
[51] Сергѣй Булгаковъ, „Очеркъ о Ѳ. М. Достоевскомъ – Чрезъ четверть вѣка (1881–1906)“, у: Полное собрание сочинений Ѳ. М. Достоевского, Юбилейное (шестое) издание, т. 1, С.-Петербургъ: Типографiя П. Ѳ. Пантелѣева, 1906, стр. VIII.
[52] Сергѣй Булгаковъ, Вѣнецъ терновый, стр. 9–10.
[53] Сергѣй Булгаковъ, „Русская трагедiя“, стр. 31.
[54] Ibid.
[55] Ibid., стр. 30.
[56] Ibid., стр. 9.

Katja Man, žena Tomasa Mana

.....OKRUŽUJE ME SJAJ. Ništa se ne može porediti sa mojom srećom. Oženjen sam, imam izuzetno lepu mladu ženu, pravu princezu, ako mi verujete. Njen otac je profesor na kraljevskom Univerzitetu a ona sama položila je maturu, ali zbog toga nije sa visine gledala na mene. Imamo dvoje dece..." Tako je pisao Tomas Man kada je imao trideset dve godine; bilo je to 1907. Dve godine ranije oženio se Katjom Pringshajm, kćerkom Alfreda Pringshajma, koji je bio profesor matematike na Univerzitetu u Minhenu. To je bila bogata porodica. Imali su kuću u Minhenu koja se smatrala kulturnim centrom grada.


.....Već kao tridesetogodišnjak gradio je dve kuće, kuću za odmor u Bad Telcu i veliku vilu u MInhenu. Mnogo kasnije Katja je pričala o finansijskim problemima u vreme gradjenja kuća: "Moj muž nikada nije tražio avans od svojih izdavača. On je govorio da ga to opterećuje i nije to želeo. Zbog problema oko kuće za odmor, neko vreme se ustručavao, ali je ipak morao da od izdavača Sami Fiera traži nešto novca unapred. Rekao mi je da se odlučio da traži od Fiera novac i da mu je napisao jedno poduže pismo u kome je objašnjavao da smo na kući imali više troškova nego što smo predvideli, ali da će uskoro izaći iz štampe "Kraljevo visočanstvo" i da on (mislio je na Fiera) pregovara sa nekim izdavačima iz inostranstva i da se nada dobrim prihodima. Sve u svemu, bilo bi mu veoma drago ako bi Fier mogao da mu ispalti unapred tri hiljade maraka. Izdavač mu je odmah odgovorio da se slaže i dodao da se radi verovatno o pogrešno navedenoj sumi i da mu šalje trideset hiljada maraka. Nije mogao da zamisli da autor sa takvim ugledom piše tako dugo pismo pravdajući se i izvinjavajući zbog sume od tri hiljade maraka.

DREISSIGER Gerhard Prause


Nikada nećete uspeti da ih nahranite

Katja Man, žena Tomasa Mana imala je trideset godina kada je finansijski položaj njenog muža pred kraj četvrte decenije života bio tako dobar da mu je izdavač umesto traženih tri hiljade maraka avansa isplatio trideset hiljada, što je u ono vreme bila velika suma. Katja je rodjena u Minhenu 1883 i imala je izuzetno srećno detinjstvo i mladost.

Kada je imala dvadeset godina, zaprosio ju je osam godina stariji Tomas Man a ona mu je odgovorila da se ne poznaju dovoljno. Kasnije, u dubokoj starosti, pričala je o tom remenu: „Imala sam dvadeset godina i osećala sam se veoma dobro, veselo i zadovoljno sa svim što me je okruživalo; studije, moja braća, teniski klub i uopšte život mi je bio tako udoban da nisam videla razloga da sve to napustim i udam se.“

Deset godina kasnije gledala je na sve to drugim očima:

„...Pošto sam se ipak tada udala, uskoro je došlo na svet prvo dete, pa drugo, pa treće i četvrto. Sa studijama je bilo svršeno.“ Počela je da studira prirodne nauke i to oblast rendgenske ekspertize mentalne fizike i kod svog oca infinitezimalni, integralni i diferencijalni račun, kao i teoriju funkcije. Imala je dvadeset sedam godina kada je shvatila da nije talentovana za ove oblasti.

U tridesetoj godini Katja Man se razbolela i to je ostavilo više traga u literaturi nego u njihovom prodičnom životu.

Ona je kasnije u svojim „Nenapisanim memoarima“ objasnila da joj je tuberkuloza koja je verovatno već duže vremena tinjala, zahvatila vrhove plućnih krila. Morala je više puta da ide u vazdušne banje. Od marta do septembra 1912. boravila je u Davosu, sledeće godine nekoliko meseci u Meranu i Arosi, četiri godine kasnije ponovo u Davosu.

„Moj muž me je u leto 1912. posetio u Davosu. bio je zadivljen prirodom i svim onim što sam ja ispričala i odlučio je da napiše jednu novelu koja bi se mogla izvoditi kao vodvilj i koja je bila suprotnost novele „Smrt u Veneciji“. Umesto te novele, nastao je roman „Čarobni breg“.

Jednom, u Davosu, Tomas Man je tražio da i njega pregledaju. Lekar mu je rekao: „Imate ovde jedno mesto u plućima i bilo bi dobro da ostanete pola godina sa svojom ženom“. „Moj muž“, pričala je Katja dalje „odmah je pisao našem porodičnom lekaru i ovaj mu je odgovorio da on ne bi bio prvi kome su u Davosu našli „bolesno mesto“ i da bi bilo najbolje da se odmah vrati kući jer on nema šta da traži u Davosu. Sem svog zdravlja i boravka po sanatorijumima,

Katja je imala i druge probleme izazvane Prvim svetskim ratom. Najteže je bilo nahraniti porodicu. Ona je o tom vremenu zapisala: „U Prvom svetskom ratu bilo je teško donekle nahraniti porodicu sa četvoro odrasle dece. Nekada sam po ceo dan kružila biciklom kroz Minhen da ih nadjem i kupim nešto za hranu. Mi nismo hteli da kupujemo na crnoj berzi. Ali na kraju je postalo nemoguće nabaviti hranu. Stalno smo imali razne ponude da kupimo hranu na crnoj berzi. Jednog dana došao je jedan mladić od jedva sedamnaest godina i rekao da može da mi nabavi sve što mi treba. Naravno, pristala sam i tako nam je povremeno donosio buter ili jaja. Tada sam rodila moju mladju kćerku i sledeće godine očekivala sam sina. On me je vrlo strogo pogledao i rekao: „Šta, zar opet, njih nikada nećete ishraniti.“

Katja Man nije brinula samo o deci i kući već je morala da vodi računa da njen muž ne bude ometan u svom svakodnevnom radu. To nije uvek bilo lako i često je predstavljalo pravu muku, nerviranje i svadje jer je preosetljivi pisac zabaležio u svoj dnevnik da uglavnom loše spava i da mu sve smeta.

Tridesetog marta 1919. zabeležio je: „Posle ručka sukobi sa K., krivica na obe strane. Ometala me je kada sam umoran zadremao u stolici i ja sam na to besno reagovao. Spavao sam. Za vreme popodnevnog čaja izgleda da smo stvari izgladili.“ Dva dana skasnije napravio je scenu za doručkom zbog velike potrošnje butra. Očekivao je da porodica u to vreme velikih nestašica hrane još više štedi. Katja je bila tada u devetom mesecu i očekivala je rodjenje sina Mihaela. Ona je situaciju videla drugačije.

Tomas Man nije štedeo na svojim ličnim potrebama. Dva dana pre toga zapisao je u svom dnevniku „Iz Frankfurta mi je stigla porudžbina od trista cigareta po ceni od 273 marke.“ U nasatavku se kaje što je kritikovao porodicu zbog velike potrošnje butera i slučaj naziva „preteranim i za kajanje“. Zbog sebe, a i nih koji će jednom čitati njegov dnevnik, dodaje objašnjenje: „Takve se stvari dogadjaju uvek kada sam premoren, iscrpljen i samim tim i razdražljiv“.

„Loše ljudsko ponašanje ima uvek psihičke uzroke; ako je čovek svestan toga, to bi trebalo da mu pomogne da se koriguje i uzdrži. Ali, u odlučujućem trenutku, blokira se prisustvo duha...“.

Zbog tog „smanjenog prisustva duha“ patila je tridesetogodišnja Katja a i deca. U stvari, deca najviše. Posle takvih napada, kao što se dogodilo 12. aprila 1919., on bi zapisao: „Bes i svadja zbog dece. Klaus neprestano jede, pet minuta posle izričite zabrane, tako da sam ga u besu grubo udario. Erika je juče uzela Katjino zlatno nalivpero i odnela u školu i izgubila ga. Nerviranje.“

Tog dana poslednji redovi u dnevniku odnose se na Katju: „Od juče Katja spava na drugom spratu. Nadam se da će se uskoro i srećno vratiti dole.“ Dvadeset i prvog aprila zapisao je u dnevnik: „U šest sati su me probudili koraci na spratu. Počeo je porodjaj. Počelo je već posle ponoći. Od jutros je tu i Kehenberg. Ponovo sam legao i u sedam sati ponovo ustao. Bolovi su učestali tako da je do osam sati Katja trebalo da se porodi. Tek oko jedanaest došao je i lekar, dao je injekciju i konstatovao da sporo napreduje. Bolovi pri otvaranju bili su jaki. Katja je mnogo patila. Tek posle ručka bilo je završeno, rodio se zdrav dečak.“

Bilo je to šesto i poslednje dete. Katja je imala tada trideset i šest godina. Bila su teška vremena posle Prvog svetskog rata. Skoro pola veka posle toga ona se prisećala: „U to vreme postojalo je naredjenje o primanju stanara. Mi smo imali petoro dece i morali smo da primimo stanara u kuću. Godinu dana posle toga došlo je i šesto dete na svet. Otišla sam u opštinu da zahtevam da nam isele stanara jer smo dobili bebu. Službenik mi je odgovorio „Nemate prava na to.“

Ona, koja je ceo život podredila muževljevom rasporedu i za koju je i on sam tvrdio da bez njene podrške ne bi ni bio uspešan, na sve to samo je skromno dodala: „Takvi su bili moji doživljaji.“

Gerhard Prause "DREISSIGER"

Jose Eduardo Agualusa , Lični čudesnik,

Mafaldi, koja je slušala rađanje ove knjige
U znak sećanja na angolskog anarhistu
Inosensija Kamaru Pireša
Sećajući se i Marija Antonija de Olivejre i Marija Pinta
de Andradea, koji su umeli da vole Angolu i portugalski
jezik, pored dvorišta, naravno.




PRVO POGLAVLJE

Neologizmičarka, ili čudno zanimanje lovom, skupljanjem i sortiranjem novih
reči, kao što entomologist lovi, skuplja i sortira koleoptere. Ovo poglavlje zbori
i o uvreženosti čuda u svakodnevici ljudi, kućnim čudima, zamalo tajnim, koje malo ko primeti.

     Reči se, kao i živa bića, rađaju iz starijih reči, razvijaju se, i bez razlike umiru. Najsrećnije se reprodukuju. Ima ih proste prirode, čije samo prisustvo ranjava i vređa, i drugih toliko ljupkih da deluju blagorodno na sve u svojoj okolini. Ove osvetljavaju, one zbunjuju. Jedne su divlje, nervozne, noge im neprijatno vonjaju, useknjuju se i pljuju na pod. Druge, odmah tu pored njih, uzvišene su i nežne orhideje.
     Jaru pre svega interesuju novorođene reči, još uvek vlažne, bez vazduha, nezaštićene, najednom upale u ovu beskrajnu vrevu od života. U potrazi za potencijalnim neologizmima koristi informatički program Neotrak, koji iz novina dostupnih na internetu skuplja reči koje se ne nalaze u rečnicima.

      Nije toliko romantično kao što ljudi misle, požalila se kada mi je prvi put pričala o svom poslu. Dao sam joj za pravo. Na trenutke sam je zamišljao kako podiže i postavlja zamke koje hvataju reči na skrovitim mestima, u gluve sate, ili kako sedi u nekom uglu, u nekoj kafani u Mourariji, naćuljenih ušiju, sa Moulskinom u rukama, i beleži inspirisanu besedu nekog pijanog pesnika. Možda izgubljenu u euforičnoj rulji – dok slavi pad nekog tiranina, dok peva sa masom na koncertu Kaetana Veloza – jer se može pretpostaviti da zajednička stanja intenzivne ekstaze, trenuci novih i naglih osećanja, traže i prizivaju nove izraze.

       Neotrak skuplja reči kojih nema u rečnicima, a Jarin posao je da, zatim, pročisti spisak od štamparskih grešaka, ličnih imena, adresa internet- stranica, sve u svemu, svu beznačajnu prljavštinu, i da prouči ono što ostaje. Svake godine, oko trista reči stigne u rečnike. To zahteva dugotrajno vežbanje strpljenja, poput onog koje se traži od ispirača zlata. Ponekad se zgodi nagli žar uzbuđenja – ili ne. Ima ispirača koje je teret godina savio, kojima je od duboke ozlojeđenosti koža potamnela, i koji nikada nisu imali sreće da vide zrno zlata kako se sjaji u situ.

- Koji je najlepši neologizam na koji si do danas naišla?
Jara je očekivala to pitanje:
- Ne znam, priznala je. Nikada nisam naišla na neku lepu reč. Baš lepu.

Uistinu, neologizmi su skoro svi ružni. U principu ih smatram prostačkim i enfadonhos.

     Pokazala mi je neke primere koji joj svakodnevno padaju šaka, i bio sam primoran da se složim. I meni su se učinili prilično prosti, nemaštoviti, mnogi su bili gadni, ili iskrivljeni i, povrh svega, od male koristi. Stopa smrtnosti među novorođenim rečima je visoka. Mnoge pate od urođenih mana.
Osetljive su, jedva dišu, ne izdrže surovi postupak prirodne selekcije.
- I sada ovo!
Jara nervozno udari u list hartije ispred mene. Pokušao sam da kažem nešto što bi je smirilo, ali mi ništa nije palo na pamet. U mojim godinama, budimo iskreni, užas više ne smeta. Zbunjenost je mladalački jad, kao i anoreksija. U mojoj ranoj mladosti ta reč nije postojala. Bolest jeste, naravno.
Postojao je, na primer, oblik anoreksije koji se zvao jektika, ili sušica: „Jektika! Jektika! Ta simbolično bolna i tužna bolest koja uništava domove, kao što oštre zime uništavaju letinu“, pisao je Kruz i Souza u Misalu. Recimo da je jektika bila anoreksija siromašnih, ili da je anoreksija jektika imućnih. U nedoumici, vratimo se Kruzu i Souzi. Još uvek se sećam čitavog pasusa: „Umetnička i tegobna bolest, koja svim ženama bez razlike daje romantičan izgled“, itd., neću vas više zamarati, oprostite mi na ironiji i digresiji. Iznova sam pročitao spisak. Naglas, sa pauzama. Nije moguće, to je zaista bilo nemoguće, a ipak bilo je tu, stvarno i apsurdno, kao poznati Nemogući svetovi koje je nacrtao M. K. Ešer: stepeništa koja idu nagore i nadole u isto vreme, kocke sa ukrštenim uglovima, voda koja se spušta niz kanal, u čudnoj konstrukciji, dok ne padne, u slapu, u pravcu iste tačke, tamo dole, ili tamo gore, odakle je potekla.
- Ovo je divno, ćero. Liči mi na čudo.
- Zar vi, profesore, niste ateista? Mislila sam da ne verujete u čuda.
- Naravno da verujem u čuda. Čak ih i skupljam. Pokazao sam joj ovu ulaštenu sveščicu crvenih korica u kojoj upravo pišem:

Lični čudesnik


  Beležim na stranice svog Ličnog čudesnika izvanredne događaje koji mi se dešavaju, ili kojima sam slučajni svedok, iz dana u dan. To je dnevnik čudesa. Čuda se dešavaju svake sekunde. Najbolja su najčešće diskretna. Velika su tajna.

Prelistao sam svesku, čitao sam nasumice:

„Četvrtak, 1. jun 2006.
Jutros me je Žina ubeđivala da joj je gušter plesao. Hteo sam da saznam koji ritmovi pokreću guštere. Žina je odigrala nekoliko koraka. Ličilo mi je na rumbu.“

„Nedelja, 6. jul 2008.

Mimoišla se sa mnom, na Šiadu, devojka od svojih osamnaest godina. Riđa, veoma riđa, kožu joj je napao roj pega. U prolazu je na moje staračke oči, već donekle umorne, spustila svoj vlažni zeleni pogled. Zatim se nasmejala i sa sjajnim naglaskom Karioke i rekla: ‘Iskoristi sunce. Ovih dana
ću se vratiti po tebe’ Isprva mi je palo na pamet da je Smrt. Zatim sam bolje razmislio: tako lepa, tako Karioka, pre će biti da je vaskrsenje.“

„Petak, 26. decembar 2008.
Kada sam otvorio smokvu, unutra sam našao zlatnog skarabeja. Smokve oplođuje mali vilin konjic, koji prodire u tučak sa polenom neophodnim za oplodnju ženskih cvetova. Ne bih se, dakle, iznenadio da u smokvi pronađem živog vilinog konjica. Skarabej je već nešto neobično. Stavio sam ga na levi dlan. Pružio je krila i odleteo. Na koži mi je zakratko od njega ostao zlatni sjaj.“

„Petak, 28. avgust 2009.
Noćas sam sanjao Sofijin stih. Sanjao sam da sam ga ja napisao. Toliko sam se obradovao da sam nastavio da se osmehujem i pošto sam se probudio. ‘Gospodine profesore, izgledate kao da ste videli Boga u punoj slavi’ rekla mi je Žina dok mi je služila kafu. Biti Sofija na nekoliko sekundi nije mnogo daleko od slave božijeg prisustva.“

„Utorak, 8. decembar 2009.
Sanjao sam mrtvu mačku pored bedema. Na glavi, minijaturna rupa. Mačka je bila sklupčana mala noć sa mravima. Njena smrt prostirala se mnogo dalje iza bedema.“

Jara je pokušala da mi uzme svesku iz ruke, sva uzbuđena:
- Ne verujem! Dajte da vidim.
- Ne dam, ne dam, borio sam se s njom. Ima tu stvari koje ne smeš da čitaš. Moja lična čuda.
- Lična čuda?
- Ili, tačnije, intimna čuda, određene stvari koje su, ako se dogode devojci od osamnaest godina, trivijalne, ali koje se u mojim godinama mogu smatrati malim čudesima.

Jara se zarumenela. Gajim perverzno zadovoljstvo u umeću da je nateram da pocrveni.
- Nemogući ste, profesore. Zar se nikada nećete uozbiljiti? Lagano me je udarila u rame i vratila se neologizmima: - Veoma mi se sviđa taj vaš Lični čudesnik, ali kod mene to ne funkcioniše. Ne verujem u čuda. Nervira me to. Nervira me mnogo. Želim da znam šta se dešava.

       Lepe žene razdražuju stvari koje ne mogu biti, čudesa, Ešerovi svetovi, zato što je njima skoro sve moguće. Lepa žena je surova ekstravagancija prirode. Nema gore uvrede za prosečnu ženu od suočavanja sa tuđom lepotom, pogotovo ako joj se ne može pripisati nijedna mana. A što se
običnog muškarca tiče, šta ga može uznemiriti više od mirišljavog dugog vrata koji prolazi, ali se ne zadržava, uskog struka koji on nikada neće obgrliti, rumenog i zdravog sjaja usana koje se nikada neće spustiti na njegove? Veoma lepe žene unose nered u društvene sisteme. Stari sam anarhista.
Odavno sam naučio da se lepa žena ne razlikuje od bombe – u moje vreme to su, čak, bili sinonimi – osim po prirodi razornosti.

      Jara je bila moja učenica na kursu za istraživače u institutu u kojem radi. Shvatio sam, kada sam je prvi put video da ulazi u učionicu, da preda mnom stoje malo teži dani. Mogla je da se pojavi u najobičnijoj odeći, u pantalonama od običnog platna, vunenom džemperiću, diskretnom, običnim baletankama, i ipak bi sva pažnja grupe bila upućena njoj. Ne bi vredelo ni da reč nije progovarala. Njena tišina je blistala.

    U većini slučajeva, lepota uživa u sledećoj osobini: zrači svetlost. Na Jari, oko nje, često se dogodi ćutljiva svetlost, slična onoj koja ponire u okean iz visina, i gubi se na kraju u dubinama. U mesecima koji su sledili posmatrao sam kako su je mladići saletali, kao leptirice privučene oštrinom plamena, i
zatim sam ih video kako do kosti gore. Devojke su je zlobno gledale, pune zavisti, u tajnosti su se dogovarale, plele mrežu sitnih intriga, u koju su se, na kraju, same uplitale.

     Bio sam veoma visok, u mladosti. Mnogo viši od proseka. Kasnije, kako su nailazile nove generacije, sve vižljastije, u poređenju s njima visina mi se smanjivala. Osim toga, s godinama sam se smanjio. Sada imam metar i osamdeset dva. Jara je samo malo niža od mene. Dok s njom razgovaram, posmatram njene tanke zglobove, nežne ruke kao u vile, savršenu konstrukciju ramena. Starost nas ne čini imunim na lepotu, daleko od toga, samo nam nameće određeni mir. Ovog jutra Jara je još lepša. Na sebi ima zelenu haljinu klasičnog kroja, koja joj otkriva kolena. Ogorčenje – jer je ogorčena – osvetljava joj lice, oči, čitavo lice joj blista:

- Pogledajte, profesore, nisam luda!
- Ne, draga, pri sebi si, izgleda da je stvarnost poludela. Ne brini. Stvarnost često pati od psihotičnih pojava.

    Ponovo proučavam spisak. Dvadeset tri reči, sve uglađene i savršene, razumne, evidentne, i – iznad svega – neophodne.
       To su poznate reči, ili, bolje, zvuče tako poznato, ne liče na neologizme, kaže mi Jara. Ljudi ih čuju, ponavljaju ih, i postaju ubeđeni da su ih uvek koristili.

      Na ivici je suza. Istina je da lako zaplače. Jednom se rastopila u tihom jecaju samo zato što sam joj u nekim novinama pokazao fotografiju majmunčića koga je usvojila kobila u budističkom hramu na Tajlandu. Kasnije mi je priznala da se razneži dok na televiziji gleda crtane filmove: Mačke iz
visokog društva, na primer, priča o nemogućoj ljubavi između uličnog mačka i aristokratske mačkice.

    Sve te dvadeset i tri reči pojavile su se u novinama prethodne sedmice. Ponovo su se pojavile u novinama ove sedmice, u raznim člancima, ili već integrisane u jezik.

   - Ali to nije sve, profesore. Mislili ste da je to sve?
Iz male kožne torbe izvadila je list hartije i stavila ga pred mene:
- Vidite. To je više od sto originalnih reči. Reči kao i ove prethodne, tako savršene, tako udešene, tako aktuelne, da ih niko ne smatra novim. Mislimo da su nam rod, da smo rasli s njima. Ove sam otkrila juče. To ne sme tako da se nastavi!

Pročitao sam list, pokazujući iznenađenje koje nisam osećao:
- Da li si još sa nekim razgovarala?
- Ne, profesore, nisam. Nisam imala hrabrosti ni sa kim drugim da pričam. Da li možete da zamislite kako bi reagovala moja šefica? Ne znam šta da radim. Ako možete da mi pomognete, profesore.
- Ja? Zašto ja?...
- Ma dajte, profesore, vrlo dobro znate zašto.

Naravno da sam znao zašto, ali hteo sam to od nje da čujem. Tašt sam. Uvek sam bio. U mladosti sam patio od očiglednog narcizma. Voleo sam ogledala. Ogledala su volela mene. Prijalo mi je da poziram pred objektivima foto-aparata. Kasnije,kako sam stario, počeo sam da tražim drugu vrstu ogledala. Ogledalo intelektualca je njegova publika. Učionica puna studenata pretvara se, za jednog taštog intelektualca, u fantastičnu sobu ogledala. Jara je došla da me potraži zato što sam najbolji profesor koga je ikada imala.
- I zašto još? Ne samo zato što sam dobar profesor...
- Ne, u pravu ste. Došla sam da vas potražim zato što ste jedina osoba kojoj mogu da ispričam tako neverovatnu priču bez straha da ćete me odvesti u ludnicu. Sami ste na jednom predavanju rekli da ste odrasli u društvu kojem je apsurd drag – sećate li se? Rekli ste nam da se u Africi, gde ste se rodili, stvarnost ne razlikuje od sna, i da vam se to činilo kao mudar princip.

      Svakako. Prostrana teritorija granice koja razdvaja san od stvarnosti veoma je plodno tle. To sam naučio u Luandi. Moja baka je volela da mi priča porodične priče. Moj deda po ocu bio je izvanredan lovac. Jednog popodneva, dok je bio u lovu, čuo je uzvike koji su dolazili iz drveta baobaba. Naredio je svojim pomoćnicima da raskopaju stablo, i unutra su pronašli dečaka od svoje četiri godine, kako pluta u gustoj i mračnoj vodi. Moj deda je odveo dečaka kući, dao mu je ime Esau, podigao ga je kao sina. Odlično sam ga upoznao, tog mog čika-Esaua. Zabavljao je nas decu svojim savršenim imitiranjem cvrkuta ptica. Zacvrkutao bi i grlice bi mu sletale na glavu. Godinama je radio kao mehaničar. Jednog dana napustio je kuću i otišao da živi na drvetu. Na stablu manga, ako se dobro sećam, koje se nalazilo u dnu dvorišta, pored mehaničarske radionice. Ljudima to nije bilo čudno. Uostalom, rodio ga je baobab. Imao je određenu sklonost ka biljkama.

- Misliš da je izvor isti, zar ne?
- Da, profesore. Sigurno je isti.
- Neki genijalni um?
- Ne znam, nemam predstavu, možda se radi o grupi, nasmejala se, neka vrsta akademije logoteta.
- Vidim. - Grohotom sam se nasmejao. Volim glasno da se smejem. To mi je ostalo od detinjstva. Tragovi Afrikanca u meni. Sa osamdeset i kusur godina, crnac sam samo kada se smejem. Vesela akademija logoteta. Recimo, Akademija „Gimaraes Roza“. Nije teško pogoditi imena članova: Manoel de Baros, pesnik Pantanala, po kojem ljudi moraju ponovo da nauče da greše u jeziku:

U Metamorfozama,u dvesta četrdeset priča,
Ovidije prikazuje ljudska bića preinačena u
kamenje, biljke, životinje, stvari.
Sledeći nivo bio bi da već preinačena bića
govore stvarskim, larvskim, kamenskim itd. dijalektima.
Rodio bi se govor praskozorni adamski,
edenski, postanjski -
Koji bi pesnici naučili – ako se vrate da
budu deca koja su bili
Žabe koji su bili
Kamenje koji su bili.


    - Sviđa ti se? Trebalo bi da pročitaš. U toj akademiji bismo takođe imali i Angolca Luandina Viejru, mog zemljaka, koji je doživeo prosvetljenje kada je pročitao Rozu za vreme zatočeništva u Tarafalu, na Santjagovom ostrvu u Zelenortskoj Republici, početkom šezdesetih godina, i tada prestao da bude militantni nacionalista s blagim spisateljskim ambicijama, da bi postao pravi
pisac. I na kraju, Mia Kouto, Mozambikanac iz Bejre, koji je do Roze došao preko Luandina, i vrlo brzo postao najpoznatiji proizvođač neologizama u portugalskom jeziku. Ogroman nedostatak u ovoj akademiji čini odsustvo nekog pisca iz Portugala.

Jara je nervozno odmahnula glavom:
- Ako me ni vi, profesore, ne shvatate ozbiljno...
Učinila je kao da će ustati. Sprečio sam je jednim pokretom, pre svega zato što kada ona ustane, kao da ceo svet klekne, što mi pomalo smeta, i zatim zato što mi je nagli nemir spopao duh.

   - Ne radi se o jeziku, ne radi se samo o jeziku. Plašiš se, a ja mislim da znam čega te je strah.
- Kako to?
- Zašto te ovo sve toliko uznemirava, da li si razmišljala o tome?
- Zato što to ne sme da se radi. Ne sme se tako uticati na jezik. To je jedna, ne znam ni kako da se izrazim, opasna stvar, jedan...
- Subverzivni akt? Logično. Vidiš da bogaćenjem jezika, stvaranjem reči za koje nismo ni znali da su nam potrebne, reči od kojih, u međuvremenu, više ne možemo da se razdvojimo, ta osoba, ili osobe, ko god da je u pitanju, takođe doprinose da se naše mišljenje razvija, da postane složenije. Radi se,
bez sumnje, o najradikalnijoj subverziji, onoj koja unapređuje jednu civilizaciju tako što joj jezik čini sofisticiranijim.
Jarin glas popeo se za čitavu oktavu:
- Treba li da se plašimo boljeg razmišljanja?
- Mi ne. Sistem, da, sistem ima razloga da se brine. Sistem ne voli da ljudi misle.
- Ponekad smetnem s uma da ste anarhista, profesore, reče Jara.

Smešila se u svom pokušaju ironije. Trebalo je da joj ispričam da sam se u Španskom građanskom ratu borio na strani republikanaca. Bio sam dete tada. Ponekad popijem malo više, i tada se prisećam starih vremena.
- Mislim da nije tako strašno, nastavi Jara. Radi se o nečijoj igri. Bilo kako bilo, planiram da otkrijem šta se dešava. Samo ne znam odakle da krenem. Profesore, hoćete li mi pomoći?

Nikada nisam umeo da odbijem lepu ženu. Osim toga, već sam mesecima bio zatvoren u kući, ni na čemu nisam radio, nisam imao nijedan prozor otvoren ka budućnosti, zabavljao sam se čitanjem starih papira. Pomislio sam da bi mi ovo prijalo.



DRUGO POGLAVLJE

O tigrovima, i drugim bizarnim smetnjama, koje su se dogodile u gradu Sao Paulo da Asunsao nakon smrti done Ane de Souze, kraljice Žinga, u osamdeset trećoj godini života, dana 17. decembra 1663. Ovo poglavlje takođe otkriva i postojanje starih rukopisa koji bi trebalo da sadrže zbirku novih reči– dakle, paleoneologizama – ukradenih u XVII veku od angolskih ptica.

nastavak teksta na scribdu

Jose Eduardo Agualusa , Žene mog oca - odlomci

Dorotejino pismo Lorentini

D raga moja kćeri, do samog kraja ću te nazivati kćerkom.

Postoji nešto što moraš da znaš, te želim da to čuješ od mene, jer moja jegreška što do sada to nisi saznala, budući da ja nisam imala hrabrosti.

Ti nisi rođena iz moje utrobe; na dan kad si došla na svet, ja sam izgubilasvoju bebu. U sobi gde sam ležala, u skromnoj maloj bolnici na ostrvuMozambik, porodila se još jedna žena. Porođaj je pošao po zlu i ona nijpreživela. Roditelji te devojke su me molili da uzmem njeno dete – i ja sampristala. Od prvog časa kad sam te ugledala, volela sam te kao svoju pravu kći.

To sam htela da ti kažem. Oprosti mi što ti ranije nisam sve priznala.

Pomozi svom ocu. Za njega sam zabrinuta. Dario ne ume da živi sam. Imalsmo mi svojih nesuglasica; mislim da sam oduvek bila suviše stroga premanjemu. Ali neizmerno ga volim – da li to razumeš? – on je bio jedini muškaracu mom životu. Oduvek mi je bilo teško da prihvatim činjenicu da je on voleo druge žene pre mene. Ili, što je još gore, čak i dok je bio sa mnom. Ali takvi su muškarci.


Ti si bila nešto najlepše što mi je život podario.

Tvoja majka,

Doroteja


__________________________


Greh je ne voleti



Nesrećna slučajnost. Nisam sigurna kako drugačije to da nazovem. Faustino Manso, moj otac, sinoć je preminuo. Iskrcavši se na aerodromu, kupila sam primerak Angolskog dnevnika. Vest o tome – kratka, isprazna – ukazala se nastranicama posvećenim kulturi.


„Umro Lutajući Šišmiš – Faustino Manso izdahnuo je juče rano ujutru, bolnici Sveta nada, na ostrvu Luanda, posle duže bolesti. Imao je osamdeset jednu godinu. Manso, među svojim obožavaocima poznat kao Lutajući Šišmiš tokom šezdesetih i sedamdesetih bio je popularan muzičar, ne samo u Angoli već i svuda širom južne Afrike. Živeo je u brojnim angolskim gradovima, zatim u Kejptaunu u Južnoj Africi, kao i u Maputu (koji se u to vreme još uvezvao Lourenco Markeš). Vratio se u Luandu, svoju otadžbinu, 1975. godine odmah nakon njenog sticanja nezavisnosti. Dugi niz godina je radio u Nacionalnom institutu za knjige i dokumenta. Za sobom je ostavio udovicu – gospođu Anakletu Koreiju da Silva Manso – troje dece i dvanaestoro unučadi.

“Čini mi se da su čak i umrlice rečitije. Četiri takve objave nose ime Faustin Mansa. Jednu je potpisala Anakleta Koreija da Silva Manso – ona je najduža,  Fotografija je, takođe, nešto veća i skorija. A reči ovako glase:

"Otišao si bez poslednjeg zbogom, mužu moj, i sunce u mom životu je zgasnulo. Tvoj božanstveni glas je utihnuo: ko će mi sada pevati dok budem vezla? Izneverio si me, obećao si mi da ćeš ostati kraj mene dok ne stignemdo kraja, a da ćeš me onda držati za ruku, kako me ne bi bilo strah. Ali sada se plašim. Kako se ispostavilo, ponovo si me napustio, ovog puta odlazeći na mnogo duže putovanje – ne znam hoću li biti u stanju da ti oprostim."

Drugu su potpisali njegovo troje dece: N’Gola, Frančeska (Kuka) i Žoa(Džoni). Fotografija prikazuje Faustina Mansa s gitarom u rukama.

" Dragi oče, upoznali smo te kasno, ali, na svu sreću, ne i prekasno. Napustio si nas, ali si nam ostavio svoje pesme. Danas pevamo s tobom. Nijedan kraj puta nije predaleko od tvog zagrljaja.“

Treća i četvrta čitulja su me iznenadile. Sela sam – potrešena – na svoj kofer. Zamolila sam Manduma da ode i kupi mi flašu vode. Tek tada sam osetila vrućinu, čini mi se. Izbijala je iz poda, gusta i vlažna, lepila mi se za kožu, uplitala mi se u kosu, kiselkasta kao zadah starca. Neka osoba pod imenom Fatita de Matos, iz Benguele, potpisala je svoje ime na jedini spomen koji nije pratila fotografija; njene reči behu kratke, ali jasne:

„Nije greh voleti. Mnogo je veći greh ne voleti sve do samog konca ljubavi. Ni zbog čega mi nije žao, Tino, moj Šišmišu. Počivaj u miru.“

U poslednjoj smrtovnici predstavljen je moj otac kako pozira za kasnije naraštaje, onako naočit u svojim tridesetim, sedeći za jednim stolom u baru. Ispred njega se nalazi flaša piva. Moguće je čak i pročitati marku: „kuka“. Dok zapisujem ove beleške, i ja pijem „kuku“. Dobro je to pivo – svetlo, sveže. Iznova čitam reči:

„Dragi oče, zagrli našu majku kada je pronađeš – Leopoldina je strahovito dugo čekala na taj zagrljaj. Reci joj da njenoj deci – vašoj deci – užasno nedostaje; mislimo na tebe svakodnevno, vođeni primerom tvoje hrabrosti i iskrenosti, i uvek ćemo se upravljati prema tome. Naš je svet postao tužniji bez čarolije tvog kontrabasa u njemu. Ko će ga sada svirati? Tvoja deca:Babera i Smirnof.“

Mandumovi roditelji su se venčali u Lisabonu, 1975. godine; oboje tada behu dvadesetogodišnjaci. Markolino je studirao arhitekturu. Manuela, medicinsku školu. Mora da su bili veoma naivni, takvi su i danas. Manuela mi je jednom kazala:

„Oboje smo tada bili nacionalisti, bilo je to nešto kao zaraza. Mrzeli smo Portugal. Želeli smo da završimo svoje školovanje i da se vratimo u rovove socijalizma u Africi. “Manuela mi je dala neke stare ploče da ih preslušam, vinilske, s angolskom muzikom. Tu ima raznih pesama koje govore 0 rovovima socijalizma u Africi. Tako prosto, bez i najmanjeg traga ironije. Portugalska birokratija nije htelada prihvati da ovaj mladi par svog prvog sina nazove Mutu, u čast kralja iz centralne Angole: Mutu-ja-Kevele. Stoga, on je zvanično bio Marselo, ali je ostao Mutu za porodicu i bliske prijatelje. Mandum, srednji sin, zapravo se zove Marijano, a Mendeli, najmlađem, ime je Martino. Godine 1977, kada se rodio Mandum, dvojica Markolinove braće ubijeni su u Luandi, nakon što soptuženi za učešće u planiranom državnom udaru. Markolino se silno uznemirio. Nikada više nije spominjao povratak. Čim je stekao diplomu, našao je posao u studiju jednog arhitekte – takođe Angolca – podneo je molbu za sticanje portugalskog državljanstva i u potpunosti se posvetio svom poslu.  Ja sam Manduma upoznala pre sedam meseci. Prvo što me je na njemu privuklo behu njegove oči. Sjaj u njegovim očima. Njegova kosa, podeljena sitne kuštrave kovrdže, pridodaje mu utisak buntovnika, u suprotnosti s blagošću njegovih pokreta i slatkoćom njegovog glasa. Volim da ga gledam dok hoda. Kao da u svetu kojim on korača uopšte nema trenja.

„Kao mačak?“

Alina to izgovara šapatom, vlažnih usana, naginjući se preko stola. „Kada kažemo da se neko kreće glatko, ljudi obično pomisle na mačke.“ Ne, draga Alina, Mandum nije kao mačak. Postoji nešto u mačjem kretanju, neka vrsta nadmenosti, poput carskog prezira prema bednom čovečanstvu, a to nema nikakve veze s Mandumom. On je istovremeno i ponizan i prkosan. Moguć je da je on takav samo u mojim očima. Možda je u pitanju ljubav. Alina se nasmejala, i sećam se kako se istovetno smejala prvi put kada sam joj pričala o Mandumu. Ima tako ljubak osmeh. Ona je moja najbolja prijateljica.

   „A Mandum, šta to ime znači?“Mandum?

Ah, to je još jedan kralj. Poglavica plemena Kuanama, koji jizvršio samoubistvo tokom jedne bitke, na jugu Angole, protiv trupa nemačke vojske. Mandum – moj Mandum – nije naročito zainteresovan da dozna bilšta više o istorijskoj ličnosti po kojoj je dobio ime. Kada sam ga prvi put pitala kako se zove, odgovorio mi je:

„Marijano. Marijano Masijel.“

A onda se Mario, tehničar zvuka, nizak, bledunjav čovek s neobično svetlom kosom, i stanjenom ali dugačkom, umešao, smeškajući se:

„Dakle, Mandume, ti si najbelji crnac u Portugalu.

“Kakav nedoličan komentar. Burno sam reagovala.

„Stvarno?! Da li je to trebalo da zvuči kao kompliment?

“To jeste trebalo da bude kompliment. Danas sam u iskušenju da se složim sa sirotim Mariom, čak sam i sama upotrebila isti izraz za Manduma. Postoje trenuci kada imam osećaj da sam iskreno zaljubljena u njega. Postoje, međutim, i prilike kada ga bukvalno mrzim. Nervira me prezir koji izražava u odnosu na Afriku. Mandum je odlučio da bude Portugalac. On ima pravo na to. Bilo kako bilo, ja ne smatram da s ciljem da postane dobar Portugalac, čovek mora da se odrekne svog celokupnog porekla. Sigurna sam da sam ja dobra Portugalka, ali se ujedno pomalo osećam i kao Indijka; a sada sam konačno stigla u Angolu, kako bih otkrila da li u meni postoji išta afričko.

    Mandum je pošao sa mnom, iako nevoljno.

 „Da li si poludela? Šta nameravaš da radiš u Africi?

“Na kraju, krenuo je sa mnom kako bi me spasio od Afrike. Pošao je s ciljem da nas izbavi. On je pravo zlato, znam, trebalo bi da budem strpljivija s njim. Osim toga, on uživa u tome što radi. Čitave dane provodi prateći me unaokolo s video-kamerom. Ja  mu kažem da snimi ovo ili ono, dok se on pretvara da me sluša, ali kada shvatim šta se zaista dešava, on snima mene.

izvor 

________________________



Devojčica i kokoška

Izašao sam iz sobe, zalupivši vratima. Dobro je da postoje vrata. U tom trenutku sam žarko želeo da se bacim u more. Dole na plaži, na nekoliko metara od vode, spotakao sam se na jednog čoveka koji je čučao, potpuno go, vršeći nuždu. Taj čovek mi je spasio život. Ja sam prefinjeni samoubica, nemam nameru da legnem i udavim se u kanalizaciji. Trčao sam duž plaže, sve dok mi umor nije nadvladao bes. Seo sam. Imam utisak da se nalazim u pogrešnom filmu. Nisam bio naročito srećan ovih nekoliko meseci, još manje poslednjih par dana. Mislim da sam se poslednji put osećao lepo kada sam putovao sam kroz Maranjao, s rancem na leđima, a pre toga u Rio de Žaneiru vozeći bicikl na obalama lagune. U Luandu sam došao zato što sam verovao da će me ovo putovanje zbližiti s Lorentinom. Želeo sam da je razumem. Ali ne mogu. Ona mi ne dopušta da joj priđem.

Ovaj grad je zbir užasa: siromaštvo plus rasizam plus praznoglavost plus neznanje plus konzervatizam plus mačizam plus netrpeljivost plus arogancija plus buka. Mnogo buke. Ima je svuda, u svako doba dana i noći. Sinoć mi je za vreme večere neko izrecitovao nekolicinu stihova koje je lokalni pesnik napisao o crncima u Americi. Imate sreće, kaže pesnik, ne baš tim rečima, jer ne mogu sada tačno da ih se setim, ali svejedno, važan je njihov smisao, srećni ste zbog toga što ste odavde odvedeni kao robovi, pa sada vaša deca ne umiru od malarije ili gladi.

Nasmejao sam se. Svi za stolom su se nasmejali. To je ipak nešto zbog čega se divim ovdašnjim ljudima. Sposobnost da se izruguju sopstvenoj bedi. Što se ostalog tiče, slažem se s pesnikom. Srećom, moji su roditelji ostali u Portugalu. Rođen sam u Lisabonu. Ja sam Portugalac. Bilo je trenutaka u mom životu, negde između mladalačkih muka i čežnji, kada su me morile izvesne sumnje. Nisam bio sasvim siguran kome svetu zapravo pripadam. Otprilike tako. Svi moraju da se suoče s nekom vrstom krize identiteta. Mendela, mojmlađi brat, osnovao je hip-hop grupu pod nazivom Poster Heds, s trojicom svojih drugova iz srednje škole. Jedan od članova grupe je plavokosi mladić, veoma mršav i smotan, koji se odaziva na ime Em-Si Bju. Jednom prilikom je došao u posetu kod nas; posle nekoliko minuta neobaveznog razgovora, piva i semenki obrnike, moj otac ga je upitao da li je rođen u Luandi.

Ne, čoveče, ja sam se rodio u Amadori.“
„Nisi iz Angole?!“
„Jok ja, čoveče! Ja sam stopostotni tuga– sto posto Portugalac, ja...“
„Ali tvoji su roditelji, svakako, Angolci..."
„Ne, nisu! I oni su iz Amadore, oboje...“
„Ma nemoj! Ali pričaš kao da si Angolac. Imaš akcenat Luande i sve to...“
„Čoveče, u mom susedstvu ima mnogo braće. I u školi. Belci smo samo ja i još petorica momaka. Dobro, četiri belca i jedan Ciganin. Birali smo između Kejp Verdea i Angole. Ja sam izabrao da budem Angolac.

Što se mene tiče, ako se u meni još uvek vrzmala poneka sumnja, ovo putovanje ih je potpuno iskorenilo. Stajao sam tako, očiju uprtih u neizmernu noć, s nesređenim mislima o svojoj prošlosti, o Lorentini, o svom sledećem koraku, kada je jedna devojčica sela na pesak s moje desne strane. Nije mogla imati više od dvanaest godina. Vitka, upletene kose, a oči su joj sijale u mraku kao dva užarena komada uglja. Jedna mala kokoška je iskrsnula iz tame i ugnezdila se tik pored nje.

„Paizinjo“ – devojčicin glas je bio veseo, blago promukao. „Čiko, gladna sam.

Na sebi je imala laganu haljinicu od nekog tankog, skoro providnog materijala. Noge su joj bile glatke i duge. Na njenim malim stopalima, plastične sandale. Pružila mi je ruku.

„Dođi!“Pošao sam za njom. Odvela me je do neke mračne kuće, uglavljene između drugih, još mračnijih kuća. Kokoška nas je pratila. Popeli smo se uz dva niz stepenica i potom izašli u malo otvoreno dvorište s plastičnim stolovima. Dvorište je gledalo na uznemiravajući morski ponor. Ispred nas se iznenada ukazao jedan mladi Kinez, široko se smešeći, izveštačeno se klanjajući, koji nas je poveo do jednog od stolova. Tu se zateklo samo još troje gostiju. Bračni par Kineza, u jednom ćošku, i jedan belac, ispijen i smrknut, leđima okrenut nama. Devojčica nije ni obratila pažnju na jelovnik koji nam je konobar ponudio:

„Hoću ono pod brojem dvadeset i dva.“
„Kako se zoveš?“
„Alfonsina."
„Gde živiš?“
„Na plaži.“
„A tvoji roditelji, gde su ti roditelji?“
„Ostali su u ratu...“
„Gde su ostali?“
„Tamo. U ratu...“

Tišina, kratko zamišljeno ćutanje. Zatim ocenjivački pogled, uz blago podrugljiv osmeh.

„Ti si Portugalac, je l’ tako?“
„Jesam. Pogodila si po mom akcentu?“
„Ne, nego zato što se krećeš kao Portugalac.“

Konobar je doneo poslužavnik s pekinškom patkom i malom porcijom pirinča. Alfonsina je ćutke jela, usredsređena, kao da je to bio način na koji ona razgovara s Bogom.Kada je završila, spustila je posudu s pirinčem ispod stola, pored kokoške.

„Da li je tvoja, ta kokoška?
Da!“
„Ponaša se kao pas.“
„Ona misli da je pas. Odgojila ju je kuja. Onda je sirotica uginula, a Pintad je ostala sama. Ona radi sve kao i pravi pas, osim što ne laje, ali blizu je itome. ’Oćeš da vidiš šta sam je naučila? Pintada, pruži mi šapu.“

Pintada se izvukla ispod stola, a onda je ispružila svoju desnu nožicu.Devojčica se nasmejala. I ja sam joj se pridružio u smehu. Izvukao sam svoju kameru – nikada se od nje ne odvajam – i snimio sam kokošku.

„Ti snimaš filmove?“
„Tako je.“
„I ja sam bila u jednom filmu...“
„Stvarno?“
„Da! U jednom od onih sa seksom, znaš? Ja i još pet drugih devojaka. Jedan Italijan je došao ovde da to snima.“

S užasavanjem sam je odmerio. Odložio sam kameru. Čovek koji je sedeo nasuprot nama, sada je okrenuo stolicu, tako da smo se našli licem u lice. Ovako spreda, izgledao je još bednije. Imao je žute zube i trodnevnu bradu,divlju i jaku poput bodljikave žice. Osmehnuo se. Da kaktus ima usta i da može da se smeška, upravo tako bi izgledao.


Izvinjavam se“, oglasio se, „ali načuo sam vaš razgovor. Nikada ne biste smeli da verujete čoveku koji vam je okrenut leđima. Mnogo toga sam čuo. Nekada davno, bivao sam plaćen za to. Danas sam biznismen. Ulažem ribarske kompanije.“ Otvorio je novčanik i odatle izvadio svoju posetnicu.Savio je jedan njen ugao, pa ju je zavukao u džepić na mojoj košulji.

„U slučaju da ti zatreba. Dakle, kao što sam već rekao, čuo sam o čemu ste razgovarali. Nemoj ozbiljno da shvataš ono što devojčica kaže. Ona je prostitutka, mlada kurva. Grad je pun takvih. Znaš već, rat...“

Alfonsina je ustala:
„Ja idem...“
Odjurila je. Stigavši do vrata, zazviždala je. Kokoška je glasno zakreštala,što je zaista podsećalo na lavež, okrenula se od posude s pirinčem i pošla je za njom, mašući krilima. Onaj čovek me je prostrelio svojim sitnim blistavim očima.

Imaš li cigaretu?“
„Ne. Ja ne pušim.“
„To ti je pametno. Ni ja ne pušim. Prestao sam pre mnogo godina. Pušenje ubija, zar ne? Mene je koštalo jednog plućnog krila. Ali sada me ubija dosada. Dakle, ti snimaš filmove?“
„Tako je. Ja sam kamerman.“
„Vidi se. Čiji si ti sin?“
„Molim?!“
„Tvoj otac, kako ti se stari zove? Jer, možda i jesi Portugalac, ali otac ti je angolac, jesam li u pravu?“
„Zašto vas to zanima?“
„Polako, samo polako, nemoj da se ljutiš. Ja sam obučen da postavljam pitanja. Ponekad se zaboravim. Smetnem s uma koliko je vremena prošlo. Ne moraš da odgovoriš, naravno. Ali ako mi dozvoliš – u vezi s onom devojčicom– da sam na tvom mestu, zaboravio bih sve što je rekla. Fantazira. Prostitucija postoji i u našoj zemlji, kao uostalom i svuda, a samim tim i dečija prostitucija, ali sve su to nasumični slučajevi, svako za svoj groš, nisu u pitanju organizovane strukture, ponajmanje kad se radi o snimanju filmova,pornografije. Koliko si već dugo u Luandi?“
„Tri dana.“
„Ah, znači da još ništa nisi video. Ti si mlad, uživaj. Luanda je predivan grad. Jedan od najlepših gradova u Africi. A zaliv, tako je lep, slažeš li se?Mislim da se nijedan grad ne može uporediti s Luandom, osim možda Rio de Žaneiro. Štaviše, mi imamo najživlje noći na celom kontinentu, čarobne žene.......

Geteovo pismo Rajnhardu

"Izbor po srodstvu“ poslao sam zapravo kao cirkular svim prijateljima da bi me se u raznim mestima i prilikama opet jednom setili. Ako ga veći broj ljudi bude uz to i čitao, biće mi još draže. Ja dobro znam kome sam se obratio i gde neću biti pogrešno shvaćen. U tom ubeđenju knjiga je upućena i Vama i veoma je ljubazno od Vas što ste mi i pismeno potvrdili da se nisam prevario. Publika, naročito nemačka, samo je smešna karikatura „demosa“; ona stvarno uobražava da čini neku vrstu istance, senata, i da u životu i čitanju može glasanjem odbiti ono što joj se ne dopada. Protiv toga ne pomaže nikakvo sredstvo osim tihe istrajnosti. Koliko li se tek radujem dejstvu koje će ovaj roman vršiti na mnoge ljude posle nekoliko godina kad ga budu ponovo čitali. Kad, bez obzira na sve zamerke i viku, ono što ta knjižica sadrži bude stajalo kao nepromenljiv fakt pred uobraziljom, kad se vidi da se svom voljom i zlovoljom u tom pogledu ništa ne menja, onda će se na kraju prihvatiti i to osetljivo čedo od deteta, kao što se ljudi u istoriji nekoliko godina posle pogubljenja starog kralja mire s krunisanjem novog cara. Ono što je ispevano dolazi do svog prava kao i ono što se zbilo.“


Reinhard Breymeyer