17.11.2019.

Gustave Flaubert, Madame Bovary. TREĆI DEO ( V,VI, VII )




V.

      Beše to četvrtkom. Ustala bi i tiho se odenula da ne probudi Charlesa koji bi joj prigovorio što se prerano priprema. Zatim bi koračala kućom uzduž i popreko, stala pred prozor i gledala na trg. Rano jutarnje svetlo provlačilo se između stubova tržnice, a na apotekarovoj kući čiji kapci behu zatvoreni u bledoj se svetlosti zore nazirahu velika slova na natpisu nad ulazom.
       Kada bi zidni sat pokazao sedam i četvrt, otišla bi do Zlatnoga lava, gde bi joj Artémise zevajući otvorila vrata. Potom bi radi gospođe razgrnula žeravicu zapretanu u pepelu. Emma bi ostala sama u kuhinji. Od vremena bi do vremena izašla. Hivert bi bez žurbe prezao konje, slušajući usput kumu Lefrançois koja bi ga zaduživala narudžbama i davala mu objašnjenja koja bi svakoga drugog potpuno zbunila. Emma je po popločanom dvorištu tapkala čizmicama da se zagreje.
         Napokon, pošto bi pojeo supu, ogrnuo se kabanicom, zapalio lulu i zgrabio bič, kočijaš bi se mirno popeo na svoje sedište.
        Lastavica bi krenula laganim kasom te se prvih tri četvrt milje zaustavljala od jednoga mesta do drugog da primi putnike koji su je izglédali stojeći kraj puta, pred dvorišnim vratima. One koji behu dan ranije osigurali mesto trebalo je pričekati, neki se  još izležavahu kod kuće u postelji; Hivert je dozivao, vikao, psovao, potom bi sišao s kočijaškoga sedišta i pošao im iz sve snage zalupati na vrata. Kroz napukle je prozorčiće na kočiji duvao vetar.
         Sve bi se četiri klupe, međutim, popunile, kola bi se zakotrljala, stabla se jabuka stala nizati jedno za drugim, a cesta se između dva dugačka jarka ispunjena žutom vodom neprekidno sužavala prema obzoru.
         Emma ju je poznavala s kraja na kraj; znala je da nakon kakva pašnjaka dolazi putokaz, zatim brest, pa suša ili cestarova kolibica. Ponekada bi , da bi samoj sebi priuštila iznenađenje, sklopila oči. No, nikada nije gubila jasan osećaj za udaljenost što ju je još valjalo preći.
        Napokon bi se kuće od opeke stale približavati, zemlja je odjekivala pod kotačima, Lastavica promicala između vrtova u kojima su se kroz ogradu videli kipovi, gde koji humak s brajdom, okresane tise i poneka ljuljačka. Potom bi se najednom pojavio grad.
      Spuštajući se polukružno i utonuo u maglu, zbrkano se širio onkraj mostova. Iza toga se u jednoličnom potezu dizahu otvorena polja, sve dok u daljini ne bi dotaknula nejasnu crtu bledoga neba. Gledan tako s visine, celi se prikaz doimao nepomičnim poput slike: s jednoga se kraja stisnuli usidreni brodovi, reka opisivala luk podno zelenih brežuljaka, a otoci duguljasta oblika činili se na vodi slični velikim nepokretnim crnim ribama. S tvorničkih se dimnjaka dizale goleme mrke perjanice odlećući im s vrhova. Čuo se tutanj levaonica uz jasan zvon zvona s crkava što su stršale iz magle. Ogolelo je drveće na bulevarima tvorilo među kućama ljubičastu šikaru, a krovovi, blistavi od kiše, nejednoliko svetlucali, zavisno od položaja pojedine četvrti. Ponekada bi nalet vetra poneo
oblake prema obronku Sainte-Catherine, kao kakve vazdušaste valove što se nečujno razbijaju o hridinu.
         Iz tih se nagomilanih života za nju oslobađaše nešto vrtoglavo, a srce joj se snažno nadimaše, kao da od onih sto i dvadeset hiljada duša što onde trepere sve do nje dopire opojnost strasti koju im pripisivaše. Pred tim prostorom i njezina ljubav postajaše većom i ispunjavaše se nemirom pri nerazgovietnoj huci što se dizaše prema njoj. Izlevaše se iz nje na trgove, po šetalištima, ulicama, pa se ovaj stari normandijski grad pred njezinim očima prostirao nalik na neku golemu prestonicu, na nekakav Babilon u koji upravo ulazi. Obema se rukama naginjala kroz prozorčiće kočije i udisala miris povetarca. Sva su tri konja jurila, kamenje škripalo u blatu, poštanska se kočija ljuljala, a Hivert se izdaleka dovikivaše s drugim kolima na putu, dok su se građani koji behu proveli noć u Bois-Guillaume, u malim porodičnim  kolima mirno spuštali niz obronak.
       Zaustavili bi se pred mitnicom; Emma bi otkopčala kaljače, navukla druge rukavice, popravila šal i dvadeset koraka dalje izišla iz Lastavice.
       Grad bi se u to doba budio. Trgovački pomoćnici s grčkom kapom na glavi čistili su izloge na dućanima, a žene s košarama o boku povremeno bi se zvonkim povikom javile s uličnih uglova. Koračala je oborenih očiju, uza same zidove, smešeći se od zadovoljstva pod spuštenom crnom koprenom.
       Iz straha da je neko ne vidi, obično nije išla najkraćim putem. Zavlačila se u mračne uličice i sva u znoju stizala na kraj ulice Nationale, nedaleko vodoskoka što se onde nalazi. To je četvrt pozorišta, gostionica i devojčura. Često bi kraj nje prošla kola vozeći kazališne kulise što podrhtavahu. Konobari u pregačama peskom su posipavali pločnik, između zelenih grmova. Mirisalo je na apsint, cigare i ostrige. Skrenula bi u jednu ulicu; i prepoznala ga po kovrčavoj kosi što mu provirivaše ispod šešira.
       Léon bi i dalje koračao pločnikom. Ona bi pošla za njim, sve do hotela; on bi se popeo, otvorio vrata, ušao... Kakva li zagrljaja!
      Potom bi se, nakon poljubaca, jedna za drugom prosule reči. Pripovedahu o jadima od minule nedelje , o predosećajima, nespokojstvu zbog pisama; no sada se sve zaboravljalo i gledahu se licem u lice, uz razbludan smeh i nežna imena.
Ležaj im beše velika postelja od mahagonijeva drva u obliku čamca. Crvene zavese od levantinske svile što se spuštahu sa stropa nisko se skupljahu nad širokim uzglavljem, a na svietu ništa ne beše tako lepo kao njezina tamna glava i bela put što se isticahu na toj grimiznoj boji kada bi u čednoj kretnji stisnula nage ruke jednu uz drugu i dlanovima prekrila lice.
       Topla odaja s neupadljivim sagom, luckastim ukrasima i smirenom svetlošću beše kao stvorena za potajne izlive strasti. Šipke s krajevima u vidu strelice, bakreni okovi i velike kugle na prekladu najednom bi zasjale kada bi sunce ušlo u sobu. Na kaminu između svećnjaka ležahu dve ružičaste školjke, od onih u kojima se čuje šum mora kada ih prislonimo na uho.
      Kako li su voleli tu dragu sobu punu radosti, uprkos  pomalo izbledelom sjaju! Pokućstvo su uvek nalazili na istome mestu, a ponekada i ukosnice što bi ih ona prethodnoga četvrtka bila zaboravila pod postoljem ure njihalice. Jeli bi kraj vatre, za okruglim stolićem ukrašenim umecima od palisandrovine. Emma je rezala i stavljala mu komade na tanjur obasipajući ga maznim rečima i smejala se zvonkim i razuzdanim smehom kada bi joj se šampanjska pena iz tanke čaše razlila po prstenju na ruci. Behu toliko izgubljeni u uzajamnome posedovanju da im se činilo kao da se nalaze u vlastitoj kući i da će tu do smrti živeti, kao dvoje večitih mladenaca. Govorahu naša soba, naš sag, naši naslonjači, ona je čak govorila moje papuče za Léonov dar, zadovoljenje njezina hira. Bile su to papuče od ružičasta satena, obrubljene labuđim perjem. Kada bi mu sela u krilo, noga
joj je, tada odveć kratka, visila u zraku, a dražesna joj se papučica koja nije imala zapetice držala samo na prstima bosoga stopala.
       Prvi je put u životu uživao u neizrecivoj milini ženske otmenosti. Nikada još ne beše naišao na takvu dražest u govoru, takvu suzdržanost u odevanju, takvo držanje usnule golubice. Divio se kod nje što duševnoj zanesenosti, što čipkama na podsuknji. Uostalom, nije li ona žena iz otmenog društva, i to udata žena, rečju, prava pravcata ljubavnica?!
       Zbog promjenljive ćudi, sad tajanstvena ili vesela, a sad pak brbljava, ćutljiva, puna zanosa i nehajna, izazivala je u njemu hiljadu žudnji, prizivala nagone i uspomene. Beše ona dragana iz svakoga romana, junakinja svake drame, neodređena ona iz svake zbirke pesama. Na njezinim ramenima otkrivaše jantarnu boju Odaliske u kupelji, struk joj beše kao u feudalnih velikašica, a nalikovaše mu i na Bledu Barcelonku, no iznad svega beše Anđeo!
      Često bi mu se, dok ju je gledao, učinilo da mu se duša, stremeći prema njoj, poput vala razleva oko obrisa njezine glave i privučena se spušta na belinu njezinih grudi.
    Seo bi pred nju na pod pa je, naslonivši se laktovima na kolena, promatrao sa smeškom, a čelo mu izražavaše napetu pažnju.
       Ona bi se nagnula k njemu i mrmljala, kao da je opijenost guši:
        – Oh, ne miči se! Ne govori! Gledaj me! Iz očiju ti izbija nešto tako nežno, što mi tako godi!
         Nazivaše ga svojim malenim:
      – Maleno moje, voliš li me?
       Pa ne bi ni čula njegova odgovora, u užurbanosti jednih usana što podizahu k drugim ustima.
      Na satu njihalici stajaše mali brončani Kupido što izveštačeno izvijaše ruke pod pozlaćenim vencem. Mnogo su mu se puta nasmejali, no kada se trebalo rastati, sve im se činilo ozbiljnim.
      Nepomični, jedno nasuprot drugom, ponavljahu:
       – Do četvrtka!... Do četvrtka!...
        Najednom bi mu ona obema rukama obuhvatila glavu, brzo ga poljubila u čelo uzviknuvši: »Zbogom!« pa poletela niza stepenice.
          Pošla bi u ulicu Comédie, vlasuljaru, da uredi kosu. Padala je noć, u frizeraju  bi zapalili plinsku rasvetu.
        Čula bi pozorišno zvonce gde poziva izvođače na predstavu i videla kako preko puta prolaze muškarci obeljena lica i žene u iznošenim haljinama te ulaze na ulaz za glumce.
       Beše vruće u toj malenoj preniskoj prostoriji u kojoj je peć brundala usred vlasulja i pomada. Miris škara za kovrčanje, uz masne ruke što joj uređivahu kosu, ubrzo bi je omamio pa bi zadremala pod ogrtačem za češljanje. Često bi joj vlasuljarski pomoćnik, češljajući je, ponudio ulaznice za krabuljni ples.
       Potom bi krenula kući! Vratila bi se istim ulicama, stigla u Crveni krst, opet obula kaljače koje ujutro beše sakrila pod klupu pa bi se stisnula na svom mestu, između nestrpljivih putnika. Neki bi sišli već podno obronka. Tada bi ostala sama u kočiji.
       Na svakom su se zavoju sve jasnije opažala sva gradska svetla što stvarahu golemu svetlosnu izmaglicu iznad nerazaznatljivih kuća. Emma bi kleknula na jastuke i pogledom lutala po tom blještavilu. Jecala je, dozivala Léona te mu upućivala nežne reči i poljupce što su se gubili u vetru.
      Na obronku se između kočija znao vrzmati neki jadničak sa štapom. Pleća mu behu pokrivena gomilom rita, a stari prošupljeni šešir od dabrovine, zaobljen kao zdela, skrivao mu je lice; no, kada bi ga sklonio, na mesto vjeđa otkrile bi se dve razjapljene i posve zakrvavljene očne šupljine. Meso se u njima ljuštilo u crvenim krpama, a iz njih curile izlučine što se u zelenim krastama zgrušavahu sve do nosa na kojemu crne nosnice grčevito šmrcahu. Kada bi hteo s vama govoriti, zabacio bi glavu uz blesav smeh, a plavkaste šarenice u neprestanu kolutanju udarahu na slepoočicama o rub žive rane.
      Idući za kolima, pevao je pesmicu:

Za letnoga često dana
O ljubavi cura sanja.
A sve dalje bilo je o pticama, suncu i zelenome lišću.

     Ponekada  bi se nenadano pojavio Emmi iza leđa, otkrivene glave. Ona bi s krikom ustuknula. Hivert bi s njime zbijao šale. Nagovarao bi ga da na dan svetoga Romaina zakupi na sajmu daščaru ili bi ga kroz smeh pitao kako mu je dragana sa zdravljem.
     Često bi već bili krenuli kada bi se njegov šešir najednom kroz prozorčić pojavio u kočiji, dok se on sam drugom rukom grčevito održavao na stepenici, gde ga je prskalo blato s kotača. Glas mu, isprva slab i cmizdrav, postao bi oštar. Pronosio bi se kroz noć kao nerazgovetna tužaljka zbog nejasne nevolje, a kroz zvon praporaca, mrmor drveća i štropot prazne kočije, beše u njemu nečega dalekog što potresaše Emmu. Poniraše joj u dubinu duše kao vazdušni  kovitlac u kakvu provaliju noseći je kroz prostore bezgranične sete. No, Hivert bi, osetivši dodatni teret o boku kočije, stao žestoko udarati bičem po slepcu. Ošinuo bi ga po ranama te bi ovaj s urlikom pao u blato.
     Na kraju bi putnici u Lastavici pozaspali, jedni otvorenih usta, drugi spuštene brade, naslonivši se na rame svoga saputnika ili pak provukavši ruku kroz kožni pridrživač, svejednako se odmereno ljuljuškajući u skladu sa zibanjem kočije, a odsjaj svetiljke što se vani njihala nad konjskim sapima, prodirući u unutrašnjost kočije kroz pamučne zastore čokoladne boje, bacaše na sve te nepomične stvorove krvavocrvene senke. Emma bi, pijana od tuge, drhtala pod odećom i osećala sve veću hladnoću u nogama, a u duši silnu bol.
       Charles bi je dočekao kod kuće: Lastavica je četvrtkom uvek kasnila. Gospođa napokon stiže! Malenu bi jedva i poljubila. Večera nije gotova, ništa zato! Nalazila je isprike za kuvaricu. Toj devojci kao da sada sve beše dopušteno.
Muž bi je, primetivši njezino bledilo, često zapitao nije li možda bolesna.
– Ne – govoraše Emma.
– Ali – uzvraćaše on – večeras si tako čudna.
– Eh, nije to ništa! Baš ništa.
      Beše čak dana kada je odmah po povratku odlazila u sobu, a Justin kojega bi onde zatekla vrzmao bi se naokolo nečujnim koracima, veštije je dvoreći nego najbolja sobarica. Pripremio bi joj šibice, svećnjak i knjigu, namestio spavaćicu, razgrnuo postelju.
      – Eto! – govoraše ona – Sve je u redu. Možeš ići.
       On bi, naime, i dalje stajao, spuštenih ruku i razrogačenih očiju, kao zapleten u bezbrojne niti kakva nenadana sanjarenja.
      Sutrašnji bi dan Emmi bio užasan, a oni iza njega još nepodnošljiviji zbog nestrpljenja da opet doživi onakvu sreću – zbog opore žudnje raspaljivane poznatim slikama, a koja bi sedmoga dana nezaustavljivo buknula pod Léonovim milovanjima. Njegov se pak ljubavni žar krio iza izliva divljenja i zahvalnosti. Emma obzirno i predano kušaše tu ljubav, održavaše je svim umećem vlastite nežnosti i pomalo drhtaše od strepnje da je s vremenom ne nestane.
Često bi mu rekla, s blagošću i setom u glasu:
       – Ah! Ti ćeš me ostaviti!... Oženićeš se!... Bit ćeš kao i drugi.
On je pitao:
       – Koji drugi?
        – Pa, kao i svi muškarci – odgovaraše ona.
         Potom bi dodala malaksalom ga kretnjom odgurnuvši od sebe:
         – Svi ste vi besramni!
        Jednoga dana, dok su mudroslovili o ovozemaljskim razočaranjima, ona mu reče (da bi iskušala njegovu ljubomoru ili možda popuštajući prejakoj potrebi za poveravanjem) kako je nekad, pre njega, ljubila drugoga, »ne tako kao tebe!«, brzo je nastavila, zaklinjući se životom vlastite kćeri kako među njima ničega nije bilo.
      Mladi joj čovek poverova, ali je uza sve to stade ispitivati šta je taj čovek bio po zanimanju.
       – Kapetan bojnog broda, mili moj.
        Nije li tako sprečila svako daljnje istraživanje, a u isti mah samu sebe silno uzvisila tvrdnjom da je očarala muškarca koji mora da je bio ratničke naravi i navikao na ljubavne uspehe?
       Pisar tada osjeti neznatnost vlastita položaja; požele epolete, odličja i naslove. Sve bi se to njoj zasigurno  svidelo; slutio je to po njezinim rasipničkim navikama.
        Emma mu, međutim, prešućivaše mnoge od svojih preteranih prohteva, na primer, želju da za dolaske u Rouen ima plavi tilbury u koji bi bio upregnut engleski konj, a kojim bi upravljao groom u posuvraćenim čizmama. Za tu se hirovitu zamisao zanela zahvaljujući Justinovu zaklinjanju da ga uzme k sebi za sobara pa, ako već i nije umanjivao radost dolaska pri svakome njihovu sastanku, taj je nedostatak svakako pojačavao gorčinu povratka.
      Često bi, kada su razgovarali o Parizu, na kraju prošaptala:
      – Ah! Kako bi nam onde bilo lepo živeti!
        – Zar nismo sretni? – nežno bi prihvatio mladić milujući je rukom po kosi.
        – Da, jesmo – rekla bi ona – ludo govorim: poljubi me!
         Prema mužu se sada ponašala ljupkije no ikada, spravljala mu je kreme od pistacija i svirala valcere posle večere. On se smatrao najsretnijim čovekom na svetu, a Emma je bezbrižno živela, kadli iznenada jedne večeri:
       – Tebi satove iz sviranja daje gospođica Lempereur, je li tako?
        – Da.
        – E, pa, maločas sam je sreo – prihvati Charles – kod gospođe Liégeard. Spomenuo sam joj tebe – uopšte ne zna ko si.
        Bilo je to kao grom iz vedra neba. Međutim, ona odvrati držeći se prirodno:
         – Ah, valjda je zaboravila kako se zovem!
         – Ili možda u Rouenu – kaza lekar – ima nekoliko gospođica Lempereur koje poučavaju sviranje klavira?
         – Može biti!
        Potom će živo:
         – Ali imam njezine potvrde, evo, pogledaj!
          Pa ode do pisaćeg stola, prekopa po svim ladicama, ispremešta papire pa na kraju do te mere izgubi glavu te je Charles usrdno zamoli da ne zadaje sebi toliko muke zbog tih nevažnih priznanica.
       – Oh, naći ću ja njih – reče ona.
       I zaista, već idućeg petka, obuvajući čizmu u tamnom sobičku u kojem stajahu nagurana njegova odela, Charles između kože i čarape oseti neki papir, izvuče ga i pročita:
      »Primila za tromesečnu poduku, kao i za razne potrepštine, svotu od šezdeset i pet franaka. Félicie Lempereur, profesorica muzike.«
     – Kako li je dođavola ovo dospelo u moje čizme?
       – Biće valjda da je palo – odgovori ona – iz stare kutije za račune, onde na rubu police.
       Od toga joj časa život postade tek splet laži kojima je, kao koprenama, omatala svoju ljubav da je prikrije.
       Beše to kod nje potreba, strast, užitak, i to do te mere da je, ako bi rekla kako je juče prošla desnom stranom neke ulice, svakako trebalo misliti da je prošla levom.
      Jednoga jutra, tek što je otputovala, već po običaju prilično lagano odevena, najednom stade snežiti, a kako je Charles kroz prozor proveravao kakvo je vreme, opazi gospodina Bournisiena u bocu s gospodinom Tuvacheom koji ga je vozio u Rouen. Pođe tada dole i poveri svešteniku debeli šal da ga preda gospođi, čim stigne do Crvenoga krsta. Čim je ušao u svratište, Bournisien zapita za ženu jonvilskoga lekara. Vlasnica reče kako gospođa vrlo retko navraća u njezino konačište. I tako sveštenik uveče, prepoznavši je u Lastavici, ispripovedi gospođi Bovary o toj zabuni, očevidno ne pridajući tome, uostalom, previše važnosti, jer odmah poče kovati u zvezde nekoga propovednika koji je u to vreme izvodio čuda u stolnoj crkvi i kojega su sve gospođe hitale slušati.
       Uprkos svemu, ako svećenik i nije tražio nikakvih razjašnjenja, mnogi bi se kasnije mogli pokazati manje obzirni. Stoga proceni korisnim svaki put odsesti u Crvenome krstu, tako da vrli meštani, videvši je na stepenicama, ništa ne posumnjaju.
       Jednoga je dana, međutim, baš kada je, ruku pod ruku s Léonom, izlazila iz hotela Boulogne, sretne gospodin Lheureux pa se ona uplaši misleći da će se on izbrbljati. Ne beše on tako glup.
      No, posle tri dana, uđe u njenu sobu, zatvori vrata i reče:
       – Treba mi novaca.
         Ona izjavi kako mu ga ne može dati. Lheureux udari u jadikovke te je podseti na sve usluge što joj ih beše učinio.
      I zaista, od dve menice što ih Charles beše potpisao Emma je do tada bila isplatila tek jednu. Što se pak tiče druge, trgovac je na njezinu molbu beše pristao zameniti dvema novima, a i njihova je isplata već bila odgođena na veoma dugačak rok. Potom izvadi iz džepa popis neplaćenih potrepština, naime: zavese, sag, tkanina za naslonjače, nekoliko haljina i razne toaletne sitnice, a vrednost se svega toga penjala otprilike na dve hiljade franaka
      Ona spusti glavu; on nastavi:
       – Nego, ako nemate gotovine, imate drugih dobara.
        I spomenu joj ruševnu kućicu u Barnevilleu kraj Aumalea koja nije bogzna što donosila. Pripadala je nekad malenu gospodarstvu što ga je bio prodao još stari gospodin Bovary, a Lheureux je o tome sve znao, čak i koliko ima hektara, kao i imena suseda.
     – Na vašem mestu – govoraše – rešio bih se svega, a još bi mi i preteklo novaca.
      Ona prigovori kako se na kupca teško nameriti, on joj dade nadu da će ga naći, no ona zapita kako bi uopšte sama mogla prodati kuću.
       – Pa zar nemate punomoć? – odgovori on.
       Te joj se reči učiniše kao dašak svežega vazduha.
       – Ostavite mi račun – reče Emma.
        – Oh, nije nužno! – prihvati Lheureux.
        Ponovo dođe iduće nedelje i pohvali se da je, nakon silnoga traženja,  našao
stanovitoga Langloisa koji već poodavno merka to imanje, ali ne nudi nikakvu cenu.
        – Svejedno je za cenu! – uzviknu ona.
          Naprotiv, treba pričekati, ispipati tog lukavca. Zbog nečega takva isplati se i poći na put, a kako ona ne može putovati, ponudi joj da će sam otići i na licu se mesta porazgovoriti s Langloisom. Vrativši se, saopšti joj da kupac nudi četiri hiljade franaka.
       Na tu se vest Emma razveseli.
       – Iskreno rečeno – doda on – to je dobro plaćeno.
        Ona odmah primi polovinu svote, a kada htede isplatiti račun, trgovac joj kaza:
         – Časne mi reči, dolazi mi teško kada vidim kako se najednom odeljujete od tako znatne svote kao što je ova.
        Tada ona pogleda novčanice, pa sanjareći o neograničenome broju sastanaka što ih predstavljahu te dve hiljade franaka, promuca:
      – Šta? Šta?
       – Oh! – prihvati on dobrodušno se smejući. – Na račun se može staviti sve šta se hoće. Kao da ja ne znam kako to ide u braku!
         I promatraše je netremice, svejednako držeći u ruci dva dugačka papira i provlačeći ih između noktiju. Napokon, otvorivši lisnicu, raširi na stolu četiri menice, svaku na hiljadu franaka.
       – Potpišite mi ovo i sve zadržite.
        Ona se ogorčeno usprotivi.
        – Pa, ako vam dam ostatak – bezobrazno odgovori gospodin Lheureux – ne činim li time ja vama uslugu?
        Pa uze pero i napisa u dnu računa: »Primio od gospođe Bovary četiri hiljade franaka.«
       Što vas to brine, kad ćete za šest meseci primiti ostatak novca za onu svoju daščaru, a ja vam za poslednju menicu odobravam rok isplate tek nakon toga primitka?
       Emma se u tim računima nije najbolje snalazila, a u ušima joj je zvonilo kao da zlatnici, ispadajući iz kese, zveče po parketu posvuda oko nje. Na kraju joj Lheureux objasni kako u Rouenu ima prijatelja, bankara Vinçarta, koji će iskupiti te četiri menice, a potom će on glavom gospođi predati preostatak od stvarnoga duga.
     No, uesto dve hiljade, donese joj tek hiljadu i osamsto franaka, jer prijatelj Vinçart beše (kao što je i pravo) unapred naplatio dve stotine franaka za posredničke i iskupne troškove.
       Potom nehajno zatraži priznanicu.
     – Razumete... u trgovačkim poslovima... ponekad... I s datumom, molim vas, s datumom.
       Obzorje se ostvarivih želja i željica tada raskrili pred Emmom. Imala je dovoljno razbora da na stranu ostavi hiljadu talira kojima, odmah po dospeću, isplati prve tri menice, no četvrta slučajno dospe u kuću jednog četvrtka pa Charles, uznemiren, strpljivo sačeka ženin povratak da čuje objašnjenje.
       Što mu nije spominjala tu menicu, učinila je to samo zato da ga poštedi kućnih briga.
       Sjede mu u krilo, stade ga milovati i gugutati mu, nabroji dugačak niz preko potrebnih stvari što ih beše uzela na veru.
      – Ukratko, složićeš se da, s obzirom na količinu, to i nije odviše skupo.
        Ne znajući što bi i kako bi, Charles se doskora uteče večitome Lheureuxu koji se zakle da će sve izgladiti ako mu gospodin potpiše dve menice, od kojih jednu na sedam stotina franaka, plativu za tri meseca. Da s time iziđe na kraj, napisa majci dirljivo pismo.
      Umesto da mu pošalje odgovor, ona dođe lično, a kada Emma htede čuti je li od nje štogod izvukao, Charles joj odgovori:
– Da, ali traži da vidi račun.
        Sutradan, tek što svanu, Emma otrča do gospodina Lheureuxa da ga zamoli za drugi račun koji neće prelaziti hiljadu franaka, jer bi, pokaže li onaj na četiri hiljkade, morala reći da je od njega već de trećine isplatila te prema tome priznati prodaju one nekretnine, posao koji je trgovac bio tako vešto izveo i za koji će se tek kasnije saznati.
    Uprkos vrlo niskoj ceni za svaku stavku, stara gospođa Bovary svejedno nađe da je trošak preteran.
– Nije li to moglo proći i bez saga? Zašto presvlačiti naslonjače? U moje vreme u kući je uvek bio samo jedan naslonjač, za starije ljude – bar je tako bilo kod moje majke, a ona je, uveravam vas, bila čestita žena. Ne može svako biti bogat! Tolikom rasipanju nikakav imutak ne može odoleti! Mene bi bilo sram da sam tako razmažena kao vi! A ipak, stara sam, moram paziti na sebe... A kod vas, kod vas, sve sami ukrasi i uresi! Kako! Svila za podstavu po dva franka!... A pamučne se tkanine može naći i po deset sua, pa čak i po osam, a savršeno služi za istu svrhu!
       Emma, zavalivši se na sofu, uzvraćaše da ne može mirnije:
      – Eh, gospođo, dosta! Dosta!...
       A druga joj žena i dalje držaše pridike proričući im da će završiti u ubožnici. Uostalom, kriv je Bovary. Srećom, obećao je da će poništiti onu punomoć...
       – Kako?
       – Ah, zakleo mi se na to – priklopi vrla gospođa.
      Emma otvori prozor, dozva Charlesa pa jadnik morade priznati obećanje što mu ga majka beše iznudila.
    Emma iščeznu, potom se brzo vrati dostojanstveno joj pružajući oveći list papira.
       – Zahvaljujem vam – reče stara gospođa.
      I baci punomoć u vatru.
        Emmu spopade prodoran, grohotan, nezaustavljiv smeh: bio je to živčani napadaj.
       – Ah, Bože! – uzviknu Charles. – Sada ti krivo činiš! Samo izazivaš sukobe.
Mati, slegnuvši ramenima, ustvrdi da je sve to samo prenemaganje.
        No, Charles, usprotivivši se prvi put u životu, uze ženu u obranu, tako da starija gospođa Bovary odluči otići odande. Otputova već sutradan, a na pragu, budući da je on pokušavaše zadržati, odvrati:
      – Ne, ne! Nju voliš više nego mene i u pravu si, to je posve naravno. Uostalom, ništa zato! Videćeš ti već!... Zdravo mi ostaj!... Ne kanim ovde skoro, kako ti kažeš, izazivati sukobe.
      Charles se uprkos tomu držao pokunjeno pred Emmom, jer ona nimalo ne prikrivaše koliko mu zamera što nije u nju imao poverenja; trebalo je mnogo moljakanja pre no što je pristala opet prihvatiti punomoć pa je on čak otprati do gospodina Guillaumina kako bi joj dao sastaviti drugu, posve istu kao što je bila i prva.
      – Razumem ja to – reče beležnik. – Čovek od nauke ne može se opterećivati svakodnevnim životnim sitnicama.
       Charles oseti olakšanje zbog te udvoričke napomene koja njegovoj slabosti davaše laskav privid zaokupljenosti višim pitanjima.
       Kakva li ludovanja idućega četvrtka, u hotelu s Léonom, u onoj njihovoj sobi! Smejala se, plakala, pevala, plesala, naručivala u sobu hladna pića, htela pušiti cigarete, a njemu se činila ekstravagantnom, no obožavanja vrednom i izvanrednom.
      Nije znao kakva to nagla promena u celome biću i dalje goni Emmu da se tako strmoglavljuje u životne užitke. Postala je razdražljiva, nezasitna i pohotna; šetala je s njime po ulicama, uzdignute glave, bez straha, kako govoraše, da će izgubiti dobar glas. ponekada  bi ipak uzdrhtala pri nenadanoj pomisli da bi mogla naići na Rodolphea; činilo joj se, naime, premda se njih dvoje behu zauvek rastali, da se nije potpuno oslobodila vezanosti uz njega.
       Jedne se večeri Emma uopćšte ne vrati u Yonville. Charles od brige siđe s pameti, a mala Berthe, odbijajući da legne bez mame, jecaše kao da joj se srce kida. Justin beše za svaki slučaj pošao do ceste. Gospodin je Homais zbog toga otišao iz apoteke.
    Na kraju, u jedanaest sati, ne mogavši više izdržati, Charles upregnu boc, skoči u nj, ošinu životinju i oko dva sata ujutro stiže do Crvenoga krsta. Njoj ni traga. Pomisli da ju je možda pisar video, ali gde on stanuje? Charles se srećom seti adrese njegova poslodavca. Odjuri onamo.
       Počinjaše se daniti. Nad jednim vratima razabra ploču s grbom; pokuca. Neko mu, ne otvarajući, doviknu traženu obavest, pridometnuvši usput i gomilu psovki uperenih protiv onih koji noću uznemiruju ljude.
Kuća u kojoj stanovaše pisar nije imala ni zvonca, ni alke, ni vratara. Charles nekoliko puta snažno udari šakom po kapcima. Uto ulicom prođe redarstvenik; tada se uplaši i ode.
      – Baš sam lud – govoraše u sebi. Bez sumnje su je zadržali na večeri kod gospodina Lormeauxa.
  Porodica Lormeaux više ne živi u Rouenu.
       – Možda je ostala da pripazi na gospođu Dubreuil. Eh, gospođa Dubreuil umrla je pre deset meseci!... Pa gde je onda?
        Na um mu dođe jedna misao. U nekoj kafani zatraži Godišnji imenik pa u njemu potraži ime gospođice Lempereur koja stanovaše u ulici Renelle-des-Maroquiniers, na broju 73. Baš kad je ulazio u tu ulicu, na drugom se njezinu kraju pojavi Emma; više se baci na nju nego što je zagrli uzviknuvši:
     – Zašto juče nisi došla?
      – Nije mi bilo dobro.
       – Od čega?... Gde?... Kako?...
      Ona pređe rukom preko čela i odgovori.
      – Kod gospođice Lempereur.
        – Tako sam i mislio! Baš sam krenuo onamo.
         – Oh, sada više nema smisla – reče Emma. – Maločas je izišla, ali se ubuduće nemoj uznemiravati. Ne osećam se slobodnom, razumeš, ako znam da ćeš se uzrujati i zbog najmanjeg zakašnjenja.
      Beše to svojevrsno dopuštenje što ga sama sebi davaše da se nimalo ne ustručava u svojem ludovanju. Stoga je to do mile volje iskorištavala, i to obilno. Kada bi je uhvatila želja da vidi Léona, otputovala bi pod bilo kakvom izlikom, a kako je on toga dana ne očekivaše, otišla bi do njega u ured.
       Bila je to prava radost, prvih nekoliko puta, no ubrzo joj prestade tajiti istinu, naime, da mu se gazda silno žali na takvo ometanje u radu.
       – Ah, koješta! Dođi ti sa mnom – govoraše ona.
       I on bi pobegao s posla.
       Ushtedne da se on odeva posve u crno i da pusti šiljatu bradicu da bi tako nalikovao na portrete Ljudevita XIII. Zažele videti njegov stan, učini joj se osrednjim; on zbog toga pocrveni od stida, ona to zanemari, potom ga posajetova da kupi zastore slične njezinima, a kada on prigovori zbog troška, reče kroz smeh:
       – Ah, ah! Ne daš ti svoje dukate!
        Svaki joj je put Léon morao ispripoediti sve šta je radio od njihova poslednjeg sastanka. Zatraži od njega stihove, stihove napisane samo za nju, nešto o ljubavi u njezinu čast; nikako nije mogao naći rimu za drugi stih, pa na kraju prepisa jedan sonet iz nekoga spomenara. Učinio je to manje iz taštine, a više s ciljem da joj ugodi. Nikada nije raspravljao o njezinim zamislima, u svemu je prihvatao njezin ukus, u većoj meri bijaše on njoj milosnica negoli ona njemu. Obasipala ga je nežnim rečima, uz poljupce što su mu zanosili dušu. Gde li se naučila takvoj pokvarenosti, gotovo bestelesnoj, toliko beše duboka i prikrivena?



VI.


         Na putovanjima na koja je odlazio da se vidi s njome, Léon je često jeo kod lekara pa je verovao kako iz pristojnosti mora i on njega jednom pogostiti.
      – Sa zadovoljstvom! – beše odgovorio gospodin Homais. – Ionako se moram malo rastresti, inače ću ovde otupaviti. Otići ćemo u  pozorište, u restoran, izludovati se!
       – Ah, mili moj! – nežno promrmlja gospođa Homais, ustrašena pred nepoznatim pogibeljima u koja se on nameravaše upustiti.
       – E, pa, i što s tim? Misliš da dovoljno ne uništavam zdravlje među neprestanim isparinama ovde u apoteci? Eto, to ti je ženski značaj: ljubomorne su na nauku, a onda se bune ako se čovek opravdano poželi malo razonoditi. Svejedno, računajte vi na mene, jednog od ovih dana, eto mene u Rouenu pa ćemo zajedno spiskati koji groš.
       Nekad bi se apotekar bio dobro čuvao takvih izraza, ali je sada nekako bio sklon oponašanju vragolastoga pariškog načina, nalazeći to veoma otmenim, pa je, baš kao i njegova  komšinica gospođa Bovary, radoznalo ispitivao pisara o običajima u prestonici te  je čak govorio šatrovački kako bi zadivio... malograđane, govoreći gajba, šljaka, šik, šlif, štajga i giljam umesto »odlazim«.
Jednoga se četvrtka, dakle, Emma iznenadi susrevši u kuhinji Zlatnoga lava gospodina Homaisa u putnom odelu, što će reći u starom ogrtaču u kojem ga do tada niko nije vidieo, s koferom u jednoj, a toplom navlakom za noge iz apoteke u drugoj ruci. Ne beše nikome poverio svoj naum, iz bojazni da će izbivanjem uznemiriti meštane.
       Zbog pomisli na to da će opet videti mesta na kojima mu je protekla mladost, zasigurno je bio izvan sebe, jer je celim putem neprestano govorio; potom je, čim su stigli, živo skočio s kola i krenuo u potragu za Léonom. Uzalud je pisaru bilo svako opiranje: gospodin ga Homais odvuče u veliku kafanu Normandie, kamo dostojanstveno uđe ne otkrivajući glave, držeći skidanje šešira na javnome mestu previše provincijskim.
        Emma je tri četvrt sata čekala na Léona. Napokon otrča do njegove kancelarije pa, gubeći se u svakojakim nagađanjima, optužujući ga zbog ravnodušnosti i predbacujući sebi zbog vlastite slabosti, provede poslepodne čela naslonjena na okno.
        A njih su dvojica u dva sata još uvek jedan naspram drugom sedela za stolom. Velika se trpezarija  praznila, dimovodna cev na peći, oblikovana kao palma, na belome je stropu svijala pozlaćene grane, a blizu njih, iza stakla, na jarkome suncu, maleni je vodoskok brbotao u mramornom bazenu gde se među dragušcem i šparogama behu, tik do prepelica, nagomilanih na boku jedna na drugu, ispružila tri ukočena jastoga
        Homais uživaše. Premda ga je više opijala raskoš negoli dobro jelo, pomarsko mu vino ipak pomalo udaraše u glavu, a kada se na stolu pojavi omlet s rumom, uze iznositi nemoralne teorije o ženama. Ono što njega nadasve privlači, to ti je šik. Obožava otmenu haljinu u lepo nameštenoj odaji, a što se pak tiče telesnih oblina, punašna cura njemu nije mrska.
        Léon očajnički promatraše zidni sat. Apotekar je pio, jeo, pričao.
        – Vi mora da ste – reče najednom – jako osamljeni u Rouenu. Ipak, vaša ljubav nije daleko.
         Pa, kada mu sagovornik porumenje:
         – Dajte, budite iskreni! Nećete valjda reći da u Yonvilleu...?
         Mladić zamuca.
        – Kod gospođe Bovary, ne udvarate li možda...?
       – A kome?
       – Služavki!
Nije se šalio, no kod Léona taština odnese prevagu nad svakom razboritošću, pa se i protiv volje usprotivi. Uostalom, on voli samo tamnokose.
         – Tu se slažem s vama – kaza apotekar. – Vatrenije su.
           Pa nagnuvši se do prijateljeva uha, stade govoriti o znakovima po kojima se prepoznaje vatrena žena. Upusti se pače u etnografske dodatke: Nemica je ćudljiva, Francuskinja raskalašna, Talijanka strastvena.
        – A crnkinje? – zapita pisar.
        – To je već umetnički ukus – reče Homais. – Konobar! Dve crne kafe!
        – Idemo li? – na kraju će Léon nestrpljivo.
        – Yes.
       No, pre no što će krenuti, dade pozvati vlasnika kafane pa mu izrazi sve pohvale zbog dobre usluge.
       Mladi čovek tada, ne bi li dalje pošao sam, izjavi kako ima posla.
        – Ah, poći ću s vama! – reče Homais.
        Pa je, idući uz njega ulicama, svejednako govorio o ženi, deci, njihovoj budućnosti i o apoteci pripovedao u kakvu je lošem stanju nekad bila i savršenstvu do kojega ju je uzdigao.
        Stigavši pred hotel Bourgogne, Léon ga naglo ostavi, uzleti uza stube i zateče ljubavnicu u velikuom uzbuđenju.
        Na spomen apotekarova imena, planu. On joj, međutim, uze iznositi svu silu opravdanih razloga: nije on kriv, pa zar ne zna kakav je gospodin Homais? Zar može i pomisliti da mu je draže njegovo društvo od njezina? No, ona se okrenu da ode; on je zadrža te je, bacivši se na kolena, obema rukama obujmi oko struka čeznutljivom kretnjom punom požude i zaklinjanja.
        Stajala je pred njim; krupne ga plamene oči promatrahu ozbiljno, gotovo strašno. Potom ih zamračiše suze, ružičaste joj se veđe spustiše, a ona mu prepusti ruke i Léon ih je baš prinosio ustima, kadli uđe sluga i obavesti gospodina da ga netko traži.
     – Vratićeš se? – reče ona.
      – Da.
      – Ali kada?
       – Odmah.
       Bila je to varka – reče apotekar opazivši Léona. – Hteo sam prekinuti tu posetu koja vam je, kako mi se činilo, bila  neugodna. Hajdemo do Bridouxa na čašicu garusa.
        Léon se zakle da se mora vratiti u kancelariju. Onda apotekar uze zbijati šale na račun pravničkih papira i posla uopšte.
    – Dođavola, ostavite se načas Cujasa i Bartola!Ko vam što brani? Pokažite da ste muško! Idemo do Bridouxa, videćete onog psa. Silno je zanimljiv!
       A kako se pisar i dalje tvrdoglavo opirao:
        – Onda, idem s vama. Čitaću novine dok vas čekam ili ću listati kakav zakonik.
       Ošamućen Emminim gnevom, brbljanjem gospodina Homaisa, a možda i preobilnim ručkom, Léon stajaše neodlučno i kao opčinjen pred apotekarom koji ponavljaše:
        – Hajdemo do Bridouxa. To je na dva koraka odavde, u ulici Malpalu.
       I tako se, što iz kukavštine, što iz gluposti, a što zbog onoga neobjašnjivog osećaja koji nas navodi i na najodbojnije postupke, Léon dade odvesti do Bridouxa. Nađoše ga u malenu dvorištu gde nadgleda tri momka koja dašćući okretahu veliko kolo stroja za izradu sode. Homais im dade nekoliko saveta, izgrli se s Bridouxom, a potom popiše po čašicu garusa. Stotinu puta Léon htede otići, ali bi ga apotekar uto to uhvatio za ruku govoreći:
       – Odmah ćemo! Evo, idem i ja. Poći ćemo do gospode u uredništvu Fanal de Rouena. Predstaviću vas Thomassinu.
       Mladić ga se ipak nekako otarasi pa kao strela odjuri u hotel. Emme tamo više nije bilo. Upravo je bila otišla, sva ogorčena. Sada ga je mrzela. Što je prekršio reč da će doći na sastanak, činilo joj se uvredom pa je sada tražila i druge razloge da s njime prekine: nesposoban je za junaštvo, slabić, prostak, mekušniji od kakve žene, a usto i škrtac i strašljivac.
       Potom, umirivši se, otkri kako ga je nedvojbeno krivo optužila. No, ocrnjivanje onih koje ljubimo uvek nas malčice razdvaja od njih. Ne valja dirati u idole: njihova nam pozlata ostaje na rukama.
      Njih dvoje sada počeše češće razgovarati o stvarima koje se nisu ticale njihove ljubavi, a u pismima što mu ih je Emma slala govorilo se o cveću, o stihovima, o mesecu i zvezdama, sve sama bezazlena sredstva kojima oslabljena strast pokušava samu sebe vratiti u život služeći se svim vanjskim pomagalima. Ona je neprestano, pri svakom sledećem putovanju, predviđala duboku sreću, potom bi sebi priznavala kako ništa izvanredno ne oseća. To je razočaranje brzo uzmicalo pred novom nadom te se Emma vraćala Léonu još strastvenija, još požudnija. Naglo bi se svukla, trgajući tanku uzicu na stezniku koji bi
joj zašuštao oko bokova kao da zmija puže. Bosonoga bi na vršcima prstiju pošla još jednom provjeriti jesu li vrata zatvorena, potom bi jednom kretnjom zbacila svu odeću pa bi mu se, bleda, bez reči i ozbiljna, uz dugačak drhtaj bacala na grudi.
        No, na tome čelu prekrivenom hladnim kapima znoja, na tim usnicama uzdrhtalim od tepanja, u izgubljenom pogledu, u zagrljaju njezinih ruku bilo je nečega preteranog, nejasnog i turobnog za što se Léonu činilo da se neosetno uvlači između njih, kao da ih hoće rastaviti.
      Ne usuđivaše joj se postavljati pitanja, no razabirući njezino iskustvo, mora da je, govoraše sam sebi, prošla kroz sva iskušenja boli i užitka. Ono što ga nekad očaravaše, sada ga je pomalo zastrašivalo. Osim toga, bunio se protiv vlastitoga utapanja u njezinoj osobi koje svakim danom postajaše sve potpunije. Zamerao je Emmi zbog te neprekidne pobede. Trudio se čak da mu prestane biti stalo do nje, potom bi se na škripu njezinih čizmica osetio slabim, poput pijanca kada ugleda žestoko piće.
        Nije, istina, propuštala nijedan oblik pažnje kojim ga je mogla obasuti, od biranih jela do koketiranja u odevanju i čeznutljivosti u pogledu. U nedrima je iz Yonvillea donosila ruže koje bi mu razasula po licu, pokazivala zabrinutost zbog njegova zdravlja, davala mu savete o lepom vladanju te mu, kako bi ga još jače vezala uza se, oko vrata obesi medaljicu s likom Blažene Device. Raspitivala se kao brižna majka o tome s kime se druži. Govorila mu:
       – Ne sastaj se s njima, ne idi napolje, misli samo na nas, ljubi me!
     Najviše bi volela  nadzirati celi njegov život pa dođe i na zamisao da ga da pratiti po ulicama. Oko hotela uvek se vrzmao neki lutalica koji je prilazio putnicima i koji ne bi odbio... No, ponos joj se protiv toga pobuni.
       – Eh, pa neka! Neka me vara, baš me briga! Kao da je meni stalo do toga!
         Jednoga dana kada su se rano rastali, a ona se sama vraćala bulevarom, opazi zidine svojega samostana; sede tada na klupu, u senu brestova. Kako li mirno beše ono doba! Kako li je priželjkivala neizrecive ljubavne osećaje što ih je pokušavala zamisliti prema uzorima iz knjiga.
       Prvi meseci braka, odlasci na konju u šumu, valcer s vikontom i Lagardyjevo pevanje, sve joj to opet prođe pred očima... I Léon joj se najednom učini jednako dalekim kao i svi ostali.
     – A ipak ga volim! – govorila je sama sebi.
      Svejedno! Nije sretna niti je to ikada bila. Otkuda ta životna nepotpunost, to trenutno propadanje svega na što se oslanja?... No, ako negde postoji neki snažan i lep stvor, neka junačna narav, u isti mah puna strastvenih čuvstava i istančanosti, pesničko srce s anđeoskim likom, lira s mjedenim strunama s koje se do neba zvonko izvijaju elegični epitalami, zašto ne bi ona slučajno naišla na nj? Oh, nemogućih li nada! Ni za čime, uostalom, nema smisla tragati; sve je laž! Iza svakoga se osmeha krije zevanje od dosade, iza svake radosti prokletstvo, a najslađi poljupci na usnama ostavljaju tek neostvarivu žudnju za još jačom nasladom.
       Metalni se hropac razleže vazduhom i samostansko zvono četiri puta jeknu. Četiri sata! A činilo joj se da već celu večnost sedi tu na klupi. No, bezbroj strasti može stati u jedan časak, baš kao i gomila ljudi u malen prostor.
      Emma je živela posve zaokupljena samom sobom, a o novcu je brinula isto tako malo kao kakva nadvojvotkinja.
       Jednom, međutim, dođe k njoj neki čovek slabunjava izgleda, crven u licu i ćelav izjavivši kako ga je poslao gospodin Vinçart iz Rouena. Izvuče pribadače kojima mu beše zatvoren džep na dugome zelenom kaputu, zabode ih u rukav i uljudno joj pruži neki papir.
      Beše to menica na sedam stotina franaka, s njezinim potpisom, a koju je Lheureux, uprkos svim uveravanjima, bio preneo na Vinçarta. Pošalje služavku po trgovca. Nije mogao doći.
     Onda neznanac koji beše ostao na nogama, bacajući desno i levo radoznale poglede skrivene pod gustim plavim obrvama, prostodušno zapita:
      – Kakav ću odgovor odneti gospodinu Vinçartu?
         – Pa – odgovori Emma – recite mu... da nemam novaca... Do iduće nedelje... Neka pričeka... da, do iduće nedelje.
       I čovek ode ne rekavši ni reči.
        No, sutradan u podne dobije sudski poziv i pogled na papir s žigom na kojemu se na više mesta krupnim slovima kočilo: »Hareng, sudski izvršitelj u Buchyju« toliko je prestraši da u najvećoj hitnji otrči do trgovca tkaninama.
Zateče ga u trgovini gde upravo veže neki omot.
       – Sluga pokoran! – reče. – Stojim vam na raspolaganju.
       Lheureux se zbog toga ne okani trenutačnoga posla, a u tome mu pomagaše devojče od kojih trinaest godina, pomalo grbavo, a koje je kod njega služilo u isti mah kao pomoćnica i kao kuharica.
        Potom se, kloparajući klompama po podu od drvenih dasaka, pope ispred gospođe na prvi sprat i uvede je u uski sobičak gde na velikome pisaćem stolu od jelovine ležaše nekoliko trgovačkih knjiga, zaštićenih poprečnom gvozdenom šipkom s lokotom. Uza zid se pod uzorcima pamučne tkanine nazirala blagajna, no takve veličine da se u njoj moralo kriti i štošta drugo, a ne samo menice i novac. Gospodin je Lheureux zapravo posuđivao novac uz zalog pa je ovamo bio spremio i zlatni lanac gospođe Bovary, kao i naušnice što mu ih beše ostavio jadni čiča Tellier koji je, napokon prisiljen da sve rasproda, u Quincampoixu kupio nekakav jadni dućančić s mešovitom robom u kojemu umiraše od upale sluznice, okružen svećama koje behu manje žute od njegova lica.
       Lheureux sede u svoj široki pleteni naslonjač govoreći:
        – Štoa je novo?
        – Pogledajte.
       I pokaza mu papir.
       – E, pa šta ja tu mogu?
       Ona se tada razjari podsetivši ga na reč koju joj beše dao kako neće trgovati njezinim menicama; trgovac to priznavaše.
     – Ali, bio sam prisiljen na to, nož mi je bio pod grlom.
     – I šta će se sada dogoditi? – reče ona.
      – Oh, vrlo jednostavno: sudska presuda, a onda plenidba... i šlus!
        Emma se suzdržavala da ga ne udari. Polako ga upita nema li načina da se smiri gospodina Vinçarta.
       – Ama nemojte! Smiriti Vinçarta? Ne poznajete vi njega, gori je od Židova.
Ipak, gospodin se Lheureux u to mora umešati.
       – Slušajte! Čini mi se da sam do sada bio prema vama prilično uviđavan.
Pa, otvorivši jednu od onih poslovnih knjiga:
       – Pogledajte!
        Potom, pomičući prst prema vrhu stranice:
         – Da vidimo... da vidimo... Dne 3.  dve stotine franaka... Pa 17. , stotinu i
pedeset... 23.  četrdeset i šest... U...
      Tu zastade, kao da se boji da u čemu ne pogreši.
       – A da ništa i ne kažem o menicama koje je potpisao gospodin, jednu na sedam stotina, a drugu na tri stotine franaka! Što se tiče vaših sitnih predujmova, zajedno s kamatama, tome nema ni kraja ni konca, tu se više niko ne može snaći. Neću se ja više u to mešati!
         Plakala je, nazva ga čak »dobrim gospodinom Lheureuxom«. No, on je sve prebacivao na onu »hulju Vinçarta«. Uostalom, on nema ni prebijene pare, više nitko ništa ne plaća, svi ga samo strižu kao ovcu, siromašan trgovac kao što je on ne može davati novac u zajam.
      Emma je ćutala, a gospodin se Leroux koji griskaše isperke na guščjem peru, nedvojbeno zabrinu zbog njezine ćutnje, jer nastavi:
      – Bar da ovih dana dobijem kakvu uplatu... mogao bih...
       – Uostalom – reče ona – čim stigne ostatak duga za Barneville...
      – Šta?...
       Pa doznavši da Langlois još uvek nije platio, naoko se silno iznenadi. Potom će medenim glasom:
       – Dakle, dogovorićemo se, kažete vi...?
       – Oh, o svemu što hoćete!
       Onda on zatvori oči razmišljajući, napisa nekoliko brojki pa, izjavivši da će se s time dobrano namučiti, da je stvar mutna te da time ostaje bez marjaša, u pero joj reče kako da ispiše četiri menice na dve stotine i pedeset franaka, s rokom dospeća od mesec dana između njih.
      – Samo ako me Vinçart bude hteo saslušati! Uostalom, dogovor je tu, nisam ja od onih što okolišaju, što na umu, to na drumu.
        Zatim gospođi, kao usput, pokaza nešto nove robe, od čega ništa, po njegovu mišljenju, nje nije dostojno.
      – Kada samo pomislim da tkanina za ovu haljinu stoji sedam sua po metru, sa zajamčeno postojanom bojom! I ljudi to progutaju! Ne kaže im se, možete misliti, kako zapravo s time stoji – reče, hoteći je tim priznanjem kako vara druge potpuno uveriti u svoju čestitost.
        Potom je pozva natrag da joj pokaže tri lakta šivane čipke koju je nedavno našao »na nekoj prodaji«.
      – Lepo je, jelda? – govoraše Lheureux. – Sada se često traži, i to za uzglavlja na naslonjačima, to vam je sada u modi.
       Pa, žustrije od kakva opsenara, zamota čipku u modri papir i tutne je Emmi u ruke.
        – Bar mi recite da znam...
         – Ah, kasnije ćemo o tome – dočeka on okrenuvši joj leđa.
        Još iste večeri prisili Bovaryja da piše majci ne bi li im što pre poslala ostatak novca od nasledstva. Svekrva odgovori da više nema ničega: konačni je obračun završen pa im, osim Barnevillea, ostaje šest stotina livara godišnjega prihoda, što će im ona točno na vreme isplaćivati.
        Onda gospođa posla račune dvojici-trojici pacijenata, a uskoro se stade uvelike služiti tim sredstvom koje se pokazivaše uspešnim. Uvek je pazila da u postskriptumu nadoda: »Ne spominjite ovo mojemu mužu, znate koliko je ponosan... Oprostite... Beležim se sa poštovanjem...« Bilo je nekoliko pritužaba; ona ih zadrža.
       Da pribavi nešto novca, poče prodavati svoje stare rukavice, stare šešire, staro ovo i ono, a cenkala se gramzivo – seljačka ju je krv gonila za zaradom. Potom će, mišljaše, prilikom odlazaka u grad, kod staretinara kupovati kojekakve trice koje će joj, ako niko drugi, zasigurno otkupiti gospodin Lheureux. Nakupova sebi nojevih pera, kineskoga porculana i kovčežića; posuđivaše od Félicité, od gospođe Lefrançois, od vlasnice Crvenoga krsta, od svakoga i svugde. S novcem što ga napokon dobi za Barneville isplati dve menice, a ostalih se hiljadu i petsto franaka istopiše. Zaduži se opet, i tako uvek iznova!
        Ponekada je, istina, pokušavala svesti račune, no pri tome otkrivaše takve strahote da u njih nije mogla verovati. Onda bi počela iznova, brzo se u tome izgubila, od svega dizala ruke i nije više o tome mislila.
       U kući sada beše sumorno. Dobavljači su odande izlazili besna lica. Džepni su se rupčići vukli ostavljeni po pećima, a mala je Berthe, na veliko zgražanje gospođe Homais, nosila poderane čarape. Ako bi se Charles bojažljivo odvažio na kakvu primedbu, Emma mu osorno odgovaraše kako nije ona za to kriva!
Otkuda ti napadaji razdražljivosti? Objašnjavao je sve to njezinom nekadašnjom bolešću živaca te je, predbacujući sebi što je njezine boljke shvatao kao mane, sam sebe optuživao zbog sebičnosti i obuzimala ga je želja da joj pritrči, da je poljubi.
      – O, ne – govoraše u sebi. – Time bih je samo gnjavio.
        I ne bi se ni maknuo.
         Poslie jela  sam bi šetao vrtom; uzimao je malu Berthu na krilo pa bi je, rastvorivši medicinski časopis, pokušavao učiti čitanju. Dete, nenaviklo na učenje, ubrzo bi širom otvorilo velike tužne oči i udarilo u plač. Onda bi je on tešio, donosio joj vode u kanti za zalevanje da bi mogla u pesku praviti rečice ili bi joj trgao grančice kaline da sadi drveće po lejama, što nimalo nije naruživalo vrt, ionako sav zarastao u visoku travu; koliko li su samo nadnica dugovali Lestiboudoisu! Potom bi detetu postalo hladno i zapitalo bi za majku.
       – Pozovi služavku – govoraše Charles. – Znaš, malena, da mama ne voli kada joj se smeta.
      Beše početak jeseni i lišće je već padalo – kao i pre dve godine, kada je ona bolovala!Kada li će sve to završiti?!... Pa bi i dalje koračao, stavivši ruke na leđa.
       Gospođa je boravila u svojoj sobi. Niko nije ulazio onamo. Ona je ostajala onde po cele dane, utonula u obamrlost, jedva odevena te paleći od vremena do vremena mirisava zrnca što ih beše kupila u Rouenu, u dućanu nekog Alžirca. Da noću ne mora trpiti toga muškarca što spava ispružen kraj nje, na kraju ga prenemaganjem otpravi na drugi sprat, a ona do jutra čitaše uzbudljive knjige u kojima beše razuzdanih prikaza i prizora punih krvi. Često bi je obuzeo užas, kriknula bi. Charles bi dotrčao.
       – Ah, odlazi! – rekla bi mu ona.
    Ponekada bi pak, još jače izgarajući od onoga unutarnjeg žara što ga u njoj raspirivaš preljub, zadihana, uzbuđena, žudnjom obuzeta, otvorila prozor, udisala hladni vazduh, raspuštala na vetru prebujnu kosu te, promatrajući zvezde, priželjkivala ljubav kakva kneza. Mislila je na njega, na Léona. Bila bi tada sve dala za jedan jedini od onih sastanaka na kojima je tažila strasti.
      Behu ti dani za nju prava svetkovina. Htela je da budu što sjajniji! Pa kad on ne bi sam mogao platiti trošak, velikodušno bi doplaćivala ostatak, što se gotovo svaki put događalo. On joj pokuša predočiti kako bi im bilo jednako dobro i drugde, u kakvu skromnijem hotelu, no ona tomu nađe prigovora.
      Jednoga dana izvuče ona iz torbice šest kašika od pozlaćena srebra (beše to venčani dar čiče Rouaulta) i zamoli ga da ih, umesto nje, smesta odnese u zalagaonicu, a Léon posluša, premda mu se zadatak nije milio. Bojao se da će se osramotiti.
      Potom, razmišljajući o tome, zaključi da ljubavničino vladanje postaje sve čudnije te da možda i nisu u krivu oni koji ga od nje žele odvojiti.
      Zapravo, neko beše njegovoj majci poslao dugačko nepotpisano pismo upozoravajući je da joj se sin upušta s udanom ženom, a valjana gospođa, nazrevši u tome večitoga porodičnog bauka, to jest nepoznato i pogubno stvorenje, onu sirenu, onu neman, što bajkovito živi u ljubavnim dubinama, napisa pismo gospodinu Dubocageu, njegovu gazdi, koji se savršeno pokaza u tom slučaju. Tri četvrt sata zadrža Léona u razgovoru, hoteći mu otvoriti oči, upozoriti ga na ponor u koji srlja. Takva tajna veza kasnije će mu naškoditi položaju. Usrdno ga zamoli da s time prekine, a ako tu žrtvu ne prinese radi samoga sebe, neka to učini bar za ljubav njemu, Dubocageu!
      Léon se na kraju beše zakleo da se više neće viđati s Emmom pa predbacivaše sam sebi što nije održao reč, uzimajući u obzir sve nevolje i govorkanja kojima bi ga ta žena još mogla izložiti, da se i ne govori o šalama što su ih, ujutro, oko peći, na njegov račun zbijalie kolege. Osim toga, uskoro će postati prvi pisar: ovo je trenutak da se uozbilji. Stoga se odreče flaute, preteranih čuvstava, maštanja – tȁ, svaki je malograđanin u žaru mladosti, pa makar samo na dan, na časak, poverovao da je kadar za goleme strasti, za
velike pothvate. I najobičniji je razvratnik sanjario o sultanijama, a svaki javni beležnik nosi u sebi krhotine pesnika.
      Sada mu je, kada bi mu Emma najednom zajecala na grudima, bilo dosadno, a srce bi mu, poput onih ljudi koji muziku mogu otrpeti samo do određene granice, obamrlo od ravnodušnosti na bučne izraze ljubavi čijega nežnog govora više nije razabiralo.
      I previše su se dobro poznavali da bi i dalje ćutali one ushite ljubavnoga posedovanja koji ustostručuju užitak. Ona se njega beše isto toliko zasitila koliko se on bio umorio od nje. U preljubu je Emma opet nalazila svu bljutavost braka.
       No, kako da se oslobodi? Osim toga, uzalud joj je bilo što se osećala poniženom zbog niskosti takve sreće, iz navike ili iz iskvarenosti ipak je držala do nje, a svakoga se dana za nju sve strastvenije hvatala, pa joj je svaka radost sahnula zbog želje da je preterano uveća. Léona je okrivljavala zbog izjalovljenih nada, kao da ju je u nečemu izneverio, pa je čak priželjkivala kakvu nesreću koja bi ih dovela do rastanka, jer sama nije imala hrabrosti da se na to odluči.
        Uza sve to, i dalje mu je pisala ljubavna pisma, pridržavajući se nazora da žena uvek mora pisati ljubavniku.
       No, dok ih je pisala, pred oči joj je izlazio drugi čovek, prikaza satkana od njezinih najvatrenijih uspomena, od najlepših pojedinosti koje je pročitala, od najstrastvenijih priželjkivanja, a na kraju je postao tako istinit i dosežan da je zbog toga treperila od divote premda ga nije mogla jasno zamisliti, toliko se gubio, poput kakva boga, pod preobiljem vlastitih svojstava. Obitavao je u plavetnom kraju gde se svilene lestvice njišu s balkona, u dašku cveća i svetlosti mesečine. Osećala ga je u svojoj blizini, uskoro će stići i celu je oteti u jednome celovu. Zatim bi opet klonula, sva slomljena, jer su je ti uzleti nestvarne ljubavi više izmarali od velikoga razvrata.
       Emma je sada osećala neprekidnu i opštu malaksalost. Često je čak dobivala i sudske pozive, papir s pečatom koji bi jedva i pogledala. Najviše bi volela da više nije živa ili da večito spava.
     U četvrtak se o polovici korizme ne vrati u Yonville, nego uveče pođe na krabuljni ples. Odenu se u baršunaste hlače i crvene čarape, stavi periku s repićem, a trorogi šešir naheri na uho. Plesala je tako cele noći, uz pomamni zvuk trombona; svi se okupljahu u krug oko nje, a jutro je zateče pod stubovima pred pozorištem između pet-šest krabulja, žena iz puka ili mornara, Léonovih drugova, koji se dogovarahu o tome da pođu negde nešto prigristi.
      Obližnje kavfane behu pune. Pronađoše u luci neku osrednje dobru gostionicu, gde im gazda otvori jednu sobicu na četvrtom spratu.
        Muškarci se stadoše došaptavati u uglu, dogovarajući se o trošku. Behu tu jedan pisar, dva studenta medicine i jedan trgovački pomoćnik: lepa li društva za nju! Žene pak behu, ubrzo uoči Emma po boji njihova glasa, gotovo sve iz najnižih slojeva. Tada se ona uplaši, odmaknu stolac i obori oči.
        Ostali se dadoše na jelo. Ona nije jela; čelo joj je gorelo, veđe je peckale, a koža bila hladna kao led. U glavi je još uvek osećala kako odekuje pod plesne dvorane pod ritmičkim udarcima hiljadu nogu što po njemu plešu. Potom je omami miris punča i dim cigara. Pade u nesvest: odnesoše je do prozora.
        Dan se počinjao buditi i velika se mrlja grimizne boje širila na bledom nebu nad obronkom Sainte-Catherine. Olovno.modra reka mreškaše se na vetru; na mostovima ne beše nikoga; ulične su se svetiljke gasile.
       Ona ipak dođe k svesti pa pomisli na Berthu, kako sada spava kod kuće, u služavkinoj sobi. No, prođoše kola puna dugačkih plosnatih gvozdenih  šipki zasipajući zidove kuća zaglušnom tréšnjom kovine.
        Naglo umače od ostalih, oslobodi se krabulje, reče Léonu da se mora vratiti te napokon ostade sama u hotelu Boulogne. Ništa, pa ni samu sebe, nije mogla podneti. Najradije bi bila poletela poput ptice i pobegla nekamo daleko, u neokaljana prostranstva, da onde opet bude mlada.
      Iziađe, prođe bulevarom, trgom Cauchoise i predgrađem, sve do otvorene ulice što je vodila poviše vrtova. Koračaše brzo, svež ju je vazduh smirivao i malo-pomalo sva ona lica iz svetine, krabulje, četvorke, svećnjaci, zakuska, one žene, sve poče nestajati poput magle kada se razilazi. Potom, vrativši se u Crveni krst, baci se na postelju u malenoj sobi na drugome spratu, gde su na zidu visile slike iz Tornja Nesle. U četiri posle podne probudi je Hivert.
        Kada stiže kući, Félicité joj pokaza neki sivi papir zataknut iza ure njihalice. Pročita: »Temeljem prepisa izvršne presude...«
       Kakve presude? Prethodnoga dana, zapravo, beše stigao još jedan dopis o kome ona nije ništa znala; stoga se i zapanji na ove reči: »Ovime se u ime kralja, zakona i pravde nalaže gospođi Bovary...«
       Onda, preskočivši nekoliko redaka, opazi:
»Da u roku od dvadeset i četiri sata bezodvlačno...« – Šta to? – »... isplati sveukupnu svotu od osam hiljada franaka.« Malo niže, stajalo je i ovo: »Primeniće se protiv nje sva raspoloživa zakonska sredstva, u prvom redu izvršna plenidba pokretne imovine i drugih pokretnih stvari.«
        Šta sada?... U roku od dvadeset i četiri sata! Pa to je sutra! Lheureux je, pomisli, zasigurno opet hoće zastrašiti: umah prozre sve njegove lukavštine, cilj njegovih usluga. Umirivaše je tek jedno: preterani iznos te svote.
       Međutim, neprestanim kupovanjem, neplaćanjem, posudbom, potpisivanjem menica, a potom njihovim produživanjem, tako da im je iznos posle svakoga roka sve više rastao, na kraju je za gospodina Lheureuxa bila pripravila kapital što ga je on nestrpljivo čekao za svoje špekulacije.
Otputi se k njemu bez posebne priprave.
     – Sigurno znate štoa mi se dogodilo? To je verovatno šala!
      – Nije.
      – Štoa to znači?
      On se polagano okrenu i reče joj prekrstivši ruke:
       – Zar ste vi mislili, draga moja gospođo, da ću ja vama naveke biti dobavljač i bankar, a sve Bogu za ljubav? Pa i ja moram već jednom doći do svojih para, ako ćemo pravo!
       Ona se požali na visinu duga.
     – Ah, štoa ćemo! Sud ga je priznao! Presuda je tu! Dostavili su vam je! Uostalom, nisam vas tužio ja, nego Vinçart.
      – A vi ne biste mogli...?
      – Oh, baš ništa!
      – Ali... ipak... dajte da razmislimo.
        Pa se stade izmotavati, te nije ništa o tome znala... te je to došlo tako iznenada...
      – A ko vam je kriv? – reče Lheureux podrugljivo se klanjajući. – Dok ja ovde crnčim, vi se naokolo provodite!
      – Ah, samo bez mudrih pouka!
      – To nikada nije naodmet – uzvrati on.
     Ona se prestraši, stade ga zaklinjati, pače krasnu belu i dugu ruku položi trgovcu na koleno.
       – Ama, ostavite me! Reklo bi se da me hoćete zavesti!
       – Baš ste bednik! – uzviknu ona.
        – O, o! Što se žestite?! – dočeka on smejući se.
        – Svi će doznati kakvi ste zapravo. Reći ću mužu...
         – Odlično, a ja ću mu nešto pokazati!
          I Lheureux iz blagajne izvadi priznanicu na hiljadu i osam stotina franaka koju mu je bila dala kada je ono Vinçart bio iskupio menicu.
      – Verujete li – dodade – da jadni dragi mužić neće otkriti vašu krađicu?
Ona klonu, ošamućenija no što bi bila da ju je neko udario maljem po glavi. on je šetkao od prozora do stola, svejednako ponavljajući:
     – E, pokazatću mu to... još kako ću mu pokazati...
         Zatim joj se približi pa će tihim glasom:
      – Nije ugodno, znam, ali na kraju krajeva, niko od toga još nije umro, a budući da je to jedino sredstvo koje vam preostaje da mi vratite novac...
     – Pa gde ću ga naći? – reče Emma kršeći ruke.
      – Ah, koješta! Uz prijatelje kakve vi imate!
         I gledaše je tako pronicavo i tako strašno da ona od toga uzdrhta do dna srca.
      – Obećajem vam – reče – potpisaću
       – Dosta je meni vaših potpisa!
        – Opet ću nešto prodati...
       – Ma, dajte! – on će sležući ramenima. – Pa vi više ništa nemate.
       I viknu kroz otvor kroz koji se moglo videti u dućan:
        – Annette, ne zaboravi ona tri uzorka pod brojem četrnaest!
Služavka se pojavi. Emma shvati i zapita »koliko bi trebalo novaca da se obustavi svaki daljnji postupak.«
      – Prekasno!
      – Ali da vam donesem nekoliko hiljada franaka, četvrtinu iznosa, trećinu, gotovo sve?
       – E, ne, ništa od toga!
         Poče je polako gurati prema stepeništu.
       – Preklinjem vas, gospodine Lheureux, još nekoliko dana!
       Jecala je.
      – No, krasno! Sad još i suze!
      – Bacate me u očaj!
      – Fućkam vam ja na to! – reče on zatvarajući vrata za njom.

VII 


      Držala se potpuno mirno sutradan, kada se kod nje pojavi sudski izvršitelj Hareng, zajedno s dva svedoka, da sastavi plenidbeni popis.
      Započeše s Bovaryjevom ordinacijom pa frenološku glavu ne popisaše, smatrajući je nužnom za obavljanje lekarskog zvanja, no zato u kuhinji prebrojiše tanjire, lonce, stolce i svećnjake, a u spavaćoj sobi sve ukrasne tričarije na polici. Pregledaše joj haljine, rublje, odevaonicu i njezin se život, sve do najprisnijih pojedinosti, nađe, kao kakvo truplo što ga seciraju, u potpunosti izložen pogledima ove trojice muškaraca.
       Gospodin Hareng, do grla zakopčan u tesnom crnom kaputu, s belom kravatom i čvrsto zategnutim potpetcima, ponavljaše od vremena do vremena:
– Dopuštate, gospođo? Dopuštate?
Često bi mu se oteo usklik:
– Divno!... Jako lepo!
        Potom bi se opet dao na pisanje umačući pero u tintarnicu od rožine koju držaše u levoj ruci.
        Kada su završili sa sobama, popeše se na tavan.
      Emma je onde čuvala pisaći stol u kome su bila zaključana Rodolpheova pisma. Morala ga je otvoriti.
        – Ah! Prepiska! – reče gospodin Hareng s obzirnim osmijehom. – No, dopustite! Moram se uveriti da u toj kutiji nema ničega drugog.
            Pa lagano odigne papire kao iz njih hoće istresti napoleondore. Nju tada obuze ogorčenost, kada vide kako se ta debela ruka crvenih i poput puža ljigavih prstiju spušta na stranice nad kojima je njoj nekoad udaralo srce.
         Napokon odoše! Vrati se Félicité. Beše je poslala da vreba na Bovaryja i da ga zadrži pa njih dve na brzinu smestiše plenidbenog stražara pod krov, a on se zakle da će onde i ostati.
      Charles joj se cele večeri činio zabrinutim. Emma ga kradomice promatraše pogledom punim zebnje verujući da vidi optužbu u svakoj bori njegova lica. Potom, kada bi svrnula oči na kineske zaslone pred kaminom, na bogate zastore, na naslonjače, rečju, na sve one stvari kojima sebi beše ublažila gorčinu života, obuzelo bi je grizodušje odnosno, bolje rečeno, golema tuga koja je strasti u njoj uznemiravala, umesto da ih stiša. Charles je mirno čarkao vatru, podigavši obe noge na preklade.
      U jednom trenutku stražar, zasigurno se dosađujući u skrovištu, nečim zaštropota.
– To neko gore hoda? – reče Charles.
– Ne! – dočeka ona. – Ostao je otvoren tavanski prozorčić pa vetar njime lupka.

      Sutradan, u nedelju, otputova u Rouen s namerom da pohodi sve novčare koje je znala po imenu. Bijahu na ladanju ili na putu. No, nju to ne zaplaši: tražila je novac od onih koje je uspela naći, uveravajući ih da joj je potreban, da će ga vratiti. Neki joj se nasmejaše u lice, a svi je odbiše.
      U dva sata otrča k Léonu, zakuca mu na vrata. Niko ne otvori. Napokon se on pojavi.
– Otkuda ti ovde?
– Smetam ti?
– Ne... ali...
Pa priznade kako kućevlasnik ne voli da mu stanari primaju »žene«.
– Moram razgovarati s tobom – nastavi ona.
On tada posegne za ključem. Ona ga zaustavi.
– Oh, ne tu! Tamo, u našoj sobi.
I pođoše u svoju sobu u hotelu Boulogne.
Čim stigoše, ona ispi veliku čašu vode, Bijaše vrlo bleda. reče mu.
– Léone, moraš mi učiniti uslugu.
Pa tresući ga i grčevito ga stišćući za ruke, dodade:
– Slušaj, treba mi osam hiljada franaka!
– Ti si poludela!
– Još nisam!
I smesta mu, ispripovedivši mu priču o plenidbi, izloži svoj nevoljni položaj: Charles o svemu ništa ne zna, svekrva je mrzi, čiča Rouault ne može joj pomoći, ali će on, Léon, pohitati na sve strane da nađe tu preko potrebnu svotu...
– Pa kako ću ja...?
– Kakva si ti kukavica! – uzviknu ona.
Onda on glupo reče:
– Ti preuveličavaš svoje poteškoće. Možda bi se taj tvoj svat smirio i s nekih hiljadu talira.
      Razlog više da se nešto pokuša: nije moguće da se ne može pronaći tri hiljade franaka.
Uostalom, Léon se može obavezati umesto nje.
– Idi! Pokušaj! Moraš to učiniti! Trči!... Oh, potrudi se, potrudi se! Tako ću te voleti!
On izađe, vrati se nakon sat vremena i reče ozbiljna lica:
– Bio sam kod tri osobe... uzalud!
     Potom ostadoše sedeći jedno nasuprot  drugome, svaki s jedne strane kamina, nepomični, ništa ne govoreći. Emma je, svejednako lupkajući nogom, slegala ramenima. On je začu gdje mrmlja:
– Da sam na tvom mestu, ja bih već našla taj novac!
– Ama gde?
– U tvom uredu!
      I pogleda ga.
       Paklenska joj odvažnost izbijala iz usplamtjelih zenica, a veđe joj se skupljahu bestidno i izazivački, tako da mladić oseti kako popušta pred nemom voljom te žene što ga nagovaraše na zločin. Tada ga obuze strah te se, kako bi izbegao svako objašnjavanje, lupi rukom po čelu uzviknuvši:
–    Večeras se vraća Morel! Neće me odbiti, nadam se (bijaše to jedan od njegovih prijatelja, sin vrlo bogata veletrgovca), pa ću ti to sutra doneti – dodade.
       Emma kao da tu nadu ne dočeka s onoliko radosti kako on to bijaše zamislio. Sluti li laž?
     Pocrvenevši, nastavi:
     – Ipak, ako me ne bude do tri sata, ti me više nemoj čekati, mila moja. Moram poći, oprosti. Zbogom!
     Stisnu joj ruku, no oseti da je posve omlitavela. Emma više nije imala snage ni za kakav osećaj.
      Odbiše četiri sata pa ona ustade da se vrati u Yonville, poput žive se lutke pokoravajući moći navike.
     Bijaše lepo vreme; bio je to jedan od onih vedrih i oštrih dana  kada sunce sja
na savršeno belome nebu. Ruanci u nedeljnom ruhu šetahu sretna lica. Ona stiže na trg pred stolnom crkvom. Svet je izlazio s večernje; gomila proticaše kroz tri portala poput reke ispod triju lukova na mostu, a usred njih, postojaniji od klisurine, stajaše crkveni stražar.
     Tada se ona seti onoga dana kada je, sva puna teskobe i nade, ušla u tu veliku crkvenu lađu što se pružala pred njom, ni izdaleka tako duboka kao njezina ljubav, pa nastavi koračati, plačući pod koprenom, ošamućena, teturajući, na rubu nesvestice.
     – Čuvaj! – viknu glas iz veže što se u taj čas otvarala.
      Ona zastade da propusti vranca što je nestrpljivo poigravao u rukunicama tilburyja kojim upravljaše otmen gospodin u bundi od samurovine. Ko je to? Pa ona ga poznaje... Kočija poleti i nestade.
      Pa, to je on, vikont! Ona se okrenu; ulica bijaše pusta. I oseti se tako shrvanom, tako tužnom te se nasloni na zid da ne padne.
        Potom pomisli da se prevarila. Uostalom, nije bila sigurna. Sve je napuštaše, i u njoj samoj i oko nje. Osećaše se izgubljenom, kao da nasumce srlja u neizmeran bezdan, pa stigavši do Crvenoga krsta, gotovo s radošću ugleda valjanog Homaisa koji promatraše kako na Lastavicu tovare veliki sanduk pun lekarskih potrepština. U ruci je, u svilenu rupcu, nosio šest posnih kruščića za svoju suprugu.
       Gospođa je Homais silno volela ta tvrda peciva u obliku turbana koja se u korizmeno doba jedu sa slanim maslacem: poslednji ostatak srednjovekovne hrane koja možda potiče još iz veka krstaških ratova, a kojom su kršni Normani jednom punili trbuhe, zamišljajući na stolu, pri svetlu žutih baklji, između vrčeva s hipokrasom i divovskih komada sušene svinjetine, saracenske glave koje valja potamaniti. Apotekarova je žena mlatila po njima kao i oni, junački, usprkos silno lošim zubima; zato joj ih je gospodin Homais, svaki put kada je putovao u grad, neizostavno donosio, a uvek ih je kupovao kod glavnoga pekara u ulici Massacre.
– Baš mi je milo što vas vidim! – reče nudeći Emmi ruku da joj pomogne uspeti se u Lastavicu.
    Potom obesi peciva o vrpce na mreži te ostade gologlav i prekrštenih ruku, držeći se zamišljeno i napoleonski.
     No, kada se, kao i obično, u podnožju obronka pojavi onaj slepac, uzviknu:
– Ne razumem kako vlasti još uvek dopuštaju ovako kažnjive pojave! Trebalo bi te nesretnike pozatvarati i prisiliti ih na kakav rad! Boljitak, časne mi moje reči, napreduje puževim korakom. Još uvek smo ogrezli u sveopšte divljaštvo.
      Slepac pružaše šešir koji se njihaše na rubu vrata na kočiji kao da se s njih otrgnuo komad tkanine kojom bijahu obložena.
– Eto vam – reče apotekar – teškog slučaja škrofuloze!
      Pa, iako poznavaše jadnika, pričini se kao da ga prvi put vidi, promrmlja reči rožnica, zamućena rožnica, sklerotično, facies, potom ga očinski zapita:
– Koliko dugo, prijatelju, već patiš od ove strašne bolesti? Umesto da se opijaš u krčmi, bolje bi ti bilo da paziš na prehranu.
      Pa mu stade preporučivati da bira dobro vino, dobro pivo, dobru pečenku. Slepac nastavljaše s pesmom; izgled mu, uostalom, bijaše kao u idiota. Napokon, gospodin Homais otvori novčanik.
      – Na, evo ti jedan su, vrati mi dva lijara: i ne zaboravi moje preporuke, od toga će ti biti dobro.
      Hivert se odvaži glasno izraziti sumnju u delotvornost tih preporuka. No, apotekar zajamči da će ga lično izlečiti, i to antiflogističnim melemom što ga sam spravlja te mu dade adresu:
– Gospodin Homais, kraj tržnice, svi znaju za mene.
– E, pa, za uzvraćeš nam – reče Hivert – izvesti onu svoju tačku.
     Slepac se sruši na kolena pa se, zabačene glave, svejednako kolutajući zelenkastim očima i plazeći jezik, stade obema rukama trljati po trbuhu, a usput ispuštaše nekakvo muklo zavijanje, poput izgladnjela psa. Emma mu, sva se zgrozivši, preko ramena dobaci kovanicu od pet franaka. Bijaše joj to sav imetak. Činilo joj se zgodnim da ga tako baci.
      Kola već bijahu ponovo krenula, kadli se gospodin Homais najednom nagnu kroz prozorčić i povika:
    – Ništa brašnato ni mlečno! Na goloj koži nositi vuneno sukno, a bolesne delove izlagati dimu od smrekinja!
      Prizor što su ga tvorili poznati predmeti koji joj promicahu pred očima malo-pomalo odvraćaše Emmu od sadašnje boli. Nepodnošljiv je umor obhrva pa stiže kući omamljena, obeshrabrena, polusnena.
     – Neka bude što bude! – govoraše u sebi.
A potom, ko zna? Zašto svaki čas ne bi moglo iskrsnuti nešto neočekivano? Čak bi Lheureux mogao i umreti!
      U devet je sati izjutra probudi žamor glasova na trgu. Oko tržnice se bijaše okupila sva sila sveta čitajući veliki oglas prilepljen na jednome stubu, a vide i Justina kako se penje na kamen međaš i dere taj oglas. No, u tom ga trenutku poljar ščepa za ovratnik. Gospodin Homais iziđe iz apoteke, a kuma Lefrançois kao da je usred gomile držala nekakvu besedu.
– Gospođo! Gospođo! – uzviknu Félicité ulazeći u kuću. – Ovo je prava strahota!
I jadna joj devojka uzbuđeno pruži žuti papir koji je maločas bila strgnula s vrata. Emma u tren oka pročita da joj se na prodaju stavlja sva pokretna imovina.
Njih se dve tada ćutke zgledaše. Između gospodarice i služavke ne beše nikakvih tajni.
    Na kraju  Félicité uzdahnu:
 – Na vašem mestu, gospođo, ja bi otišla gospodinu Guillauminu.
– Tako?
    A to je pitanje značilo:
»Ti tu kuću poznaješ zahvaljujući sluzi, pa je li gospodar kada govorio o meni?«
– Da, idite, dobro ćete učiniti.
    Ona se odenu, obuče crnu haljinu, a na glavu stavi šešir s vrpcama ukrašen zrncima od crnoga jantara, a da je kogod ne vidi (uvek je na trgu bilo mnogo sveta), pođe okolnim putem, stazom uz rečnu obalu.
      Sva zadihana, stiže pred beležnikovu rešetkastu ogradu; nebo bijaše tmurno i pomalo padaše sneg.
       Na zvuk zvonca pojavi se na vanjskim stubama Théodore u crvenu prsluku. Otvori joj gotovo prisno, kao kakvoj poznanici, te je uvede u blagovaonicu.
        Velika je porculanska peć brundala pod kaktusom koji ispunjavaše udubinu u zidu, a u crnim su drvenim okvirima, ističući se na zidnim tapetama boje hrastovine, visili Steubenova Esmeralda i Schopinov Putifar. Prostrt stol, dve srebrne grejalice za jelo, okrugle kristalne kvake na vratima, parket i pokućstvo, sve blistaše od sitničave, upravo engleske čistoće; okna na prozorima bijahu u svakome uglu ukrašena staklom u boji.
– Eto, ovakva bi blagovaonica – mišljaše Emma – meni trebala.
      Uđe beležnik, levom rukom stišćući uz telo kućni ogrtač ukrašen palmama, dok je drugom skidao i opet brzo stavljao na glavu kapu od kestenjastosmeđega baršuna, obesno naherenu na desnu stranu gde ispod nje izvirivahu vrhovi triju plavih pramenova koji mu, začešljani od zatiljka, pokrivahu ćelavu glavu.
       Ponudivši joj stolac, sede za doručak, usput se silno ispričavajući zbog te neuljudnosti.
– Gospodine – reče ona – došla sam vas zamoliti...
– Šta, gospođo? Slušam.
       Ona mu poče izlagati svoj položaj.
        Gospodinu je Guillauminu sve to bilo poznato, jer je potajno bio u vezi s trgovcem tkaninama kod kojega je uvek nalazio novaca za hipotekarne zajmove što ih se od njega tražilo da ugovori.
        Poznavao je, prema tome, i to bolje i od nje same, dugu istoriju njezinih menica, isprva posve neznatne vrednosti, prenošenih na razna imena, odgađanih na duge rokove i neprestano produživanih, sve do dana kada je trgovac tkaninama, prikupivši sve proteste, zadužio prijatelja Vinçarta da u svoje ime pokrene potrebni sudski postupak, ne želeći među sugrađanima sloviti kao krvožedan čovek.
       U svoju je priču uplela i optužbe protiv Lheureuxa, optužbe na koje beležnik od vremena na vreme odgovaraše kakvom beznačajnom upadicom. Jedući kotlet i pijući čaj, naslanjaše bradu na nebesko plavu kravatu u koju bijahu zabodene dve dijamantne igle povezane zlatnim lančićem te se smeškaše čudnim osmehom, nekako sladunjavo i dvosmisleno. No, opazivši da su joj noge mokre, reče:
    – Približite se peći... više... sasvim na porculan.
      Ona se bojaše da će zaprljati peć. Beležnik udvorno dočeka:
   – Ono što je lepo ne može ničemu naškoditi.
       Tada ga ona pokuša ganuti pa, i sama se prepuštajući uzbuđenju, uze mu pripovedati o svojim porodičnim  nevoljama, poteškoćama, potrebama. Razume on to: tako otmena žena! I ne prestajući s jelom, bijaše se posve okrenuo prema njoj, tako da joj je kolenom dodirivao čizmicu čiji se potplat svijao pušeći se na peći.
       No, kada ona od njega zatraži hiljadu talira, stisnu usnice, a potom izjavi kako mu je silno žao što mu uprava nad njezinim imetkom nije ranije poverena, jer ima stotinu vrlo povoljnih načina, čak i za jednu gospođu, da probitačno uloži novac. Bilo s tresetištima u Grumesnilu ili s gradilištima u Havreu moguće se upustiti, gotovo bez opasnosti, u izvrsne spekulacije, te je pusti da se živa pojede od besa pri pomisli na basnoslovne svote koje bi sigurno bila zaradila.
– Kako to – nastavi on – da niste došli k meni?
– Zapravo ne znam – reče ona.
– Pa, zašto? Toliko ste me se bojali? Naprotiv, baš bih se ja trebao žaliti! Nas dvoje jedva da se i poznajemo! A ja sam vam ipak veoma odan: nadam se da u to više ne sumnjate?
       Ispruži ruku, uhvati njezinu, utisnu na nju lakom poljubac, potom je zadrža na kolenu te se nežno igraše njezinim prstima govoreći joj usput hiljadu  slatkih reči.
       Bljutavi mu je glas romorio poput potoka što teče, iz zenica mu usred svetlucanja naočala sevaše iskra, a ruke mu se zavlačile u Emmin rukav pipkajući joj podlakticu. Na obrazu je osećala dah soptava disanja. Ovaj joj se čovek strahovito gadio.
        Najednom skoči i reče mu:
 – Gospodine, čekam!
  – A šta to? – na to će beležnik koji odmah sav probledi.
– Novac.
– Ali...
Potom, ne odolevajući više navali prejake požude:
– Neka bude, da!...
Na kolenima je puzao prema njoj, i ne pazeći na kućni ogrtač.
– Za Boga miloga, ostanite! Ljubim vas!
        I uhvati je oko struka.
        Grimizni val najednom obli lice gospođe Bovary. Prestravljena ustuknu, uzviknuvši:
– Besramno iskorištavate moj nevoljni položaj, gospodine! Za žaljenje jesam, ali nisam na prodaju!
      I izađe.
     Beležnik ostade zapanjen, očiju uperenih u svoje krasne vezene papuče. Bijaše to ljubavni poklon. Pogled na njih napokon ga uteši. Uostalom, mišljaše, ovakva bi ga pustolovina bila predaleko odvela.
– Bednik jedan! Prostak!... Kakva sramota! – govoraše ona u sebi uzrujanim korakom bežeći pod jasikama uz cestu. Ogorčenost uvriđene čednosti bijaše pojačana razočaranjem zbog neuspeha; činilo joj se da je sama Providnost neumoljivo progoni pa, uzdižući se zbog toga u svom ponosu, još nikada nije u vlastitim očima bila toliko na ceni niti je osećala toliko prezira prema drugima. Neki je ratoboran duh raspaljivaše. Najviše bi volela da udari po muškarcima, da im pljune u lice, da ih smrvi  sve do poslednjega pa je i dalje koračala, brzo i samo napred, bleda, uzdrhtala, besna, zaplakanim okom pretražujući prazno obzorje i gotovo se naslađujući mržnjom što ju je gušila.
       Kada ugleda svoju kuću, obuze je neko mrtvilo. Nije više mogla napred. Drugoga joj, međutim, nije bilo, a uostalom, gde bi i pobegla?
Félicité je čekaše na vratima.
– I?
– Ništa! – reče Emma.
I njih dve četvrt sata razmatrahu razne ljude u Yonvilleu koji bi im možda bili voljni priteći u pomoć. No, svaki put kada bi Félicité nekoga spomenula po imenu, Emma bi odvratila.
– Nemoguće! Neće oni to hteti!
– A gospodin će se svaki čas vratiti!
– Znam... Ostavi me nasamo.
      Sve je pokušala. Sada se više ništa ne može učiniti, a kada se Charles pojavi, reći će mu:
   – Makni se odatle. Taj sag po kojem hodaš više nije naš. Od cele kuće više nemaš ni jednoga jedinog komada pokućstva, ni jedne igle, ni jedne slamke, a upropastila sam te ja, jadniče moj!
    Začuće se tada glasan jecaj, a potom će Charles dugo plakati, a na kraju će joj, kada iznenađenje prođe, i oprostiti.
– Da – mrmljala je škripeći zubima – oprostiće mi, on koji bi mi mogao ponuditi i čitav milion, a ja mu ipak ne bih oprostila što me ikada upoznao... Nikada! Nikada!
      Ta pomisao o Bovaryjevoj nadmoćnosti bacala ju je u očaj. Potom, priznala mu ona ili ne priznala, on će ubrzo, za koji tren, sutra doznati za nesreću što se na njih sručila; valja joj, dakle, pričekati na taj strašni prizor i podneti teret njegove velikodušnosti. Uhvati je želja da opet ode do Lheureuxa – čemu? Da piše ocu – za to je prekasno. A možda bi se sada i stala kajati što nije popustila beležniku, kadli začuje konjski topot u drvoredu. To je on, otvara vrata na ogradi, bleđi je od sadrena zida. Slete niza stube, hitro pobeže preko trga, a načelnikova je žena koja je pred crkvom razgovarala s Lestiboudoisom vide kako ulazi k ubiraču poreza.
      Otrča do gospođe Caron da joj to kaže. Obe se gospođe popeše na tavan te se, skrivene iza rublja što se sušilo poduprto motkama, smestiše tako da udobno mogu promatrati unutrašnjost Binetova stana.
     Binet beše sam u svojem potkrovlju, upravo u drvu izrađujući nešto po uzoru na one neopisive predmete od belokosti koji se sastoje od polumeseca, kugli izrezbarenih jedna u drugoj, a sve to ravno poput kakva obeliska i bez ikakve svrhe: baš je započinjao poslednji komad i bližio se cilju! U chiaroscuru radionice žuta je prašina frcala iz stroja kao snop iskara pod potkovama konja u galopu, oba su se kola vrtela, zvrjala. Binet se smešio, spuštene brade, raširenih nosnica, jednom rečju, kao da je utonuo u onakvu potpunu sreću koja je nesumnjivo  svojstvena osrednje zahtevnim poslovima koji um zabavljaju lakim poteškoćama i zadovoljavaju ga ostvarenjem onkraj kojega više nema nikakvih
snova.
– Ah! Evo je! – reče gospođa Tuvache.
     No, zbog brujanja tokarske klupe nije bilo moguće čuti što Emma govori.
     Napokon se gospođama učini da su razabrale reč franaka pa kuma Tuvache posve tiho šapnu:
– Moli ga ne bi li dobila odgodu za plaćanje poreza.
– Tako se čini! – prihvati druga.
  Videše nju kako korača ovamo-onamo ispitljivo promatrajući po zidovima kolute za ubruse, svećnjake, kugle za stubišne rukohvate, dok je Binet zadovoljno gladio bradu.
– Možda je došla nešto od njega naručiti? – reče gospođa Tuvache.
– Ali on ništa ne prodaje! – primijeti susjeda.
    Poreznik je, čini se, slušao, no razrogačenih očiju, kao da ne razume. Ona nastavljaše nežno, preklinjući. Primaknu mu se, grudi joj se nadimahu; više nisu govorili.
      – Zar se to ona njemu nudi? – reče gospođa Tuvache.
      Binet se bijaše zacrvenio do ušiju. Ona ga uhvati za ruke.
– Ah, ovo je previše!
     I nesumnjivo mu je predlagala nešto strahotno, jer ubirač poreza – bijaše on, međutim, hrabar čovek, nekad  se borio kod Bautzena i Lutzena te u bitkama po Francuskoj te je čak bio predložen za Krist – najednom, kao da je zmiju ugledao, odskoči daleko od nje uzviknuvši:
– Gospođo, pa što vi mislite?...
– Takve bi žene trebalo bičevati! – reče gospođa Tuvache.
– Pa gde je sada? – prihvati gospođa Caron.
    Ona, naime, bijaše iščezla dok su njih dve to govorile; potom, opazivši je gde ulazi u Glavnu ulicu i skreće nadesno kao da će poći na groblje, izgubiše se u nagađanjima.
     – Kumo Rolet – reče Emma stigavši k dojilji – gušim se! Raskopčajte me.
       I sruši se na postelju; jecala je. Kuma Rolet pokri je jednom podsuknjom i ostade stajati kraj nje. Potom, kako joj nije odgovarala, žena se udalji, sede za kolovrat i stade presti lan.
– Oh, prestanite! – promrmlja Emma verujući da još uvek čuje Binetovu tokarsku klupu.
– Što joj to smeta? – pitaše se dojilja. – Zašto je došla ovamo?
      Bijaše ona dotrčala ovamo gonjena nekakvim užasom koji ju je terao od kuće.
      Ležeći nauznak, nepomična, ukočena pogleda, nejasno razabiraše predmete, uprkos tome što na njih usmeravaše pažnju s nekom glupavom ustrajnošću. Promatraše oljušten zid, dva ugarka što su se dimila jedan kraj drugoga, i velikoga pauka koji joj je milio iznad glave u pukotini jedne grede. Na kraju pribra misli. Sećala se... Jednoga dana, s Léonom... Oh, kako je sada tome davno!... Sunce je blistalo na reci i pavit je mirisala... Onda, ponesena uspomenama kao uskovitlanom brzicom, ubrzo stiže i do sećanja na
jučerašnji dan.
– Koliko je sati? – zapita.
Kuma Rolet iziđe pred kuću, podiže prste desne ruke prema onoj strani gde nebo bijaše najvedrije, pa se polagano vrati i kaza:
– Domalo će tri sata
– Ah, hvala! Hvala!
Jer on će svaki čas doći. Sigurno! Zasigurno je našao novac! No, možda će otići do njene kuće, i ne sluteći da je ona ovde; pa naloži dojilji da otrči onamo i da ga dovede.
– Žurite se!
– Ama, draga moja gospođo, evo me, već idem!
      Sada se čudila kako nije odmah pomislila na njega. Jučer joj bijaše dao reč, neće je prekršiti, pa je već videla sebe kod Lheureuxa, gde mu na pisaći sto polaže tri krupne novčanice. Potom će valjati izmisliti neku priču kojom će razjasniti stvari Bovaryju. Samo kakvu?
       Dojilja, međutim, nikako da se vrati. No, kako u kolibi nije bilo nikakva sata, Emma se plašila da se možda vara pa joj se vreme čini predugim. Pođe u šetnju vrtom, korak po korak, zađe na stazu duž živice, a onda naglo okrenu natrag, nadajući se da se žena vratila nekim drugim putem. Napokon, umorna od čekanja, obhrvana sumnjama koje odbacivaše, ne znajući više nalazi li se ovde već ceo vek  ili tek časak, sede u ugao i sklopi oči, začepi uši. Vrata škripnuše: ona skoči, no i pre nego je progovorila, kuma joj Rolet reče:
– Nema kod vas nikoga!
– Kako?
– Oh, nikoga! A gospodin plače. Zove vas. Svi vas traže.
        Emma ništa ne odgovori. Teško je disala, svejednako kružeći očima uokolo, dok je seljanka, ustrašivši se od njezina lica, nagonski uzmicala verujući da je poludela. Najednom se lupi rukom po čelu i ote joj se krik, jer joj pomisao na Rodolphea, poput silne munje u mrkloj noći, sevnu kroz dušu. Tako je dobar, tako obziran, tako velikodušan!
    A, uostalom, ako bi se i skanjivao da joj učini tu uslugu, ona će ga već umeti na to naterati, jednim ga jedinim migom podsećajući na njihovu izgubljenu ljubav. Otputi se, dakle, u Huchettu, ne uviđajući da hita u susret onome što je maločas beše tako silno ogorčilo te ni izdaleka ne sluteći da je to zapravo prodaja za novac.


Нема коментара:

Постави коментар