29.09.2017.

Gustave Flaubert, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( XIII,XIV,XV )

XIII 



       Čim je stigao kući, Rodolphe odmah sede za pisaći stol, ispod jelenske glave što je na zidu visila kao trofej. No, kada mu se pero nađe među prstima, ništa mu ne pade na um, pa tako, nalaktivši se na stol, uze razmišljati. Činilo mu se da je Emma uzmaknula u daleku prošlost, kao da je odluka koju beše donieo najednom između njih postavila neizmernu udaljenost.
     Da se opet dotakne bar nečega u vezi s njome, potraži u ormaru kraju uzglavlja staru kutiju od remskih keksa u koju je obično spremao raznorazna ženska pisma, a iz nje se podiže miris vlažne prašine i uvelih ruža. Najpre opazi rupčić poprskan izbledjelim kapljicama. Njezin rupčić, upotrebljen jedne prilike kad joj je u šetnji potekla krv iz nosa; bio je na to već i zaboravio. Pokraj rupčića beše minijaturna slika, na svim uglovima okrhnuta, koju mu Emma beše dala; njezina mu se haljina učini napadnom, a pogled ispod oka ostavljaše jadan utisak; potom, dok je promatrao sliku i prizivao uspomenu na njezin predložak, Emmine mu se crte malo-pomalo pomešaše u sećanju, kao da su se živi i naslikani lik, tarući se jedan o drugi, uzajamno izbrisali. Napokon pročita i neka njezina pisma; behu puna objašnjenja u vezi s njihovim putovanjem, kratka, praktična i zahtevna kao poslovni dopisi. Htede opet videti dugačka pisma iz davnih dana; da bi ih izvukao s dna kutije, Rodolphe isprevrta sva ostala, pa uze mehanički prekapati po toj hrpi papira i drugih stvarčica, nailazeći na nabacane stručke cveća, jednu podvezicu, crnu krinku, pribadače i kosu – kosu crnu, plavu, a neke vlasi čak behu zapele za okov kutije pa bi se trgale kad god bi je tko otvorio.
      Lutajući tako među uspomenama, pregledavaše rukopis i stil u tim pismima što se me-đusobno razlikovahu koliko i njihov pravopis. Behu ona nežna ili šaljiva, kaćiperna, setna; u jednima se tražila ljubav, u drugima se tražio novac. Pri nekoj se reči prisećao lica, pojedinih kretnji, zvuka nečijeg glasa, a kadšto se pak nije sećao ničega.
Zapravo, te žene, hrleći mu najednom u misli, smetahu jedna drugoj i uzajamno se umanjivahu, kao da su svedene na istu ljubavnu nit na kojoj sve postajahu jednake. Uzimajući punu šaku ispremešanih pisama, zabavljaše se nekoliko časaka puštajući ih da mu kao slap padaju iz desne u levu ruku. Napokon, zamoren i polusnen, Rodolphe odnese kutiju natrag u ormar govoreći:
– Hrpa gluposti!...
    Čime je sažeo svoje mišljenje, jer mu užici, baš kao đaci po školskom dvorištu, behu toliko izgazili srce da u njemu više ništa zeleno i sveže nije nicalo, a ono što je onuda prolazilo, vetropirastije od dece, nije onde poput njih ostavljalo čak ni urezano ime na zidu.
– Hajde – reče sam sebi – počnimo!
   Pa napisa:
»Budite hrabri, Emma! Budite hrabri! Ne želim u vaš život uneti nesreću...«
Na kraju krajeva, to je i istina – pomisli Rodolphe. – Radim za njezino dobro, časno postupam.

»Jeste li zrelo odvagnuli svoju odluku? Znate li u kakav sam vas ponor hteo povući, ubogi anđele? Ne znate, zar ne? Puni poverenja i ludo, išli ste za mnom, verujući u sreću, u budućnost... Ah, kako li smo nesretni! Kako bezumni!«

Rodolphe zastade ne bi li našao kakav zgodan izgovor.
– A da joj kažem kako sam ostao bez imetka?... Ah, ne! A uostalom, to ne bi ništa pomoglo. Posle bi sve opet počelo od početka. Može li se takve žene uopšte privesti pameti?
Razmisli, a potom dodade:

»Neću vas zaboraviti, budite u to uvereni, i zauvek ću prema vama osećati duboku odanost, no jednoga dana, pre ili posle, ovaj bi se žar (takva je sudba svih ljudskih stvari) nesumnjivo umanjio. Zamor bi nas svladao, a ko zna ne bih morao otrpeti strahovitu bol da budem svedok vašeg grizodušja te da i sam u njemu učestvujem budući da bih mu bio uzrok. I sama pomisao na jade koji vas očekuju za me je muka, Emma! Zaboravite me! Zašto li sam vas morao upoznati? Zašto ste bili tako lepi? Jesam li ja tome kriv? O, Bože moj, ne, ne! Krivite za to tek sudbinu!«
– Ta reč uvek ima efekat – reče on u sebi.
»Ah! Da ste bili jedna od onih žena površna srca kakve se svuda viđaju, zasigurno bih se bio iz sebičnosti mogao odvažiti na takav doživljaj, jer u tome tada ne bi bilo opasnosti za vas. No, onaj slatki zanos iz kojega u isti mah izviru i vaša čar i vaš jad sprečio vas je da shvatite, vi, obožavanja vredna ženo, himbu našega budućeg položaja. Ni ja nisam od početka o tome razmišljao i počivao sam u seni te savršene sreće kao u seni mancinelina drveta, ne predviđajući posledice.«
– Možda će poverovati da odustajem zbog škrtosti... Ah! Svejedno! Baš me briga, ovo treba okončati!
»Svet je okrutan, Emma. Progonio bi nas svakamo, gde god bili. Valjalo bi vam podnositi bezobzirna pitanja, klevete, prezir, pa možda i uvrede. Vas da vređaju! Oh!... A ja bih vas bio najradije uzdigao na presto! Misao na vas nosim kao kakvu amajliju! Kažnjavam, naime, sebe progonstvom za sve zlo koje sam vam naneo. Odlazim. Kamo? Ni sam to ne znam, ludim! Zbogom! Uvek budite dobri! Sačuvajte spomen na nesretnika koji vas je izgubio! Naučite mojemu imenu svoje dete, neka ga spominje u molitvama.«
Dve sveće podrhtavaše. Rodolphe ustade pa pođe zatvoriti prozor, a kada opet sede:
– Čini mi se da je to sve. Ah! Još i ovo, da me opet ne dođe gnjaviti.
»Već ću biti daleko kada budete čitali ove tužne retke, jer sam hteo što pre pobeći kako bih izbegao napasti da vas ponovo vidim. Ne podležimo slabosti! Vratiću se, a možda ćemo jednom vrlo hladno razgovarati o svojoj negdašnjoj ljubavi. Zbogom!«
A nađe se tu i poslednje zbogom, napisano kao dve reči: S Bogom!, što držaše znakom izvrsna ukusa.
– Kako da se sada potpišem? – reče sam sebi. – Vrlo vam odani... Ne. Vaš prijatelj?... Da, to je to.
»Vaš prijatelj.«
Pročita pismo. Učini mu se dobrim.
– Sirota ženica! – pomisli razneživši se. – Verovaće da mi je srce tvrđe od kamena; trebalo bi tu i nekoliko suza, ali ne mogu plakati; nisam za to kriv.
      Onda, ulivši malo vode u čašu, Rodolphe u nju umoči prst pa s visine kapnu krupnu kap koja načini bledu mrlju na crnilu; potom, dok je tražio čime će zapečatiti pismo, slučajno mu pod ruku dođe onaj pečat s natpisom Amor nel cor.
– Nije baš posve prikladno za ovu prigodu... Ah, koješta! Svejedno!
Nakon čega popuši tri lule i pođe u postelju.
      Sutradan, kada ustade (otprilike oko dva poslepodne, jer je spavao do kasno), dade nabrati košaru marelica. Stavi pismo na dno, ispod vinova lišća, te smesta naredi Girardu, momku koji ispomagaše u polju, da sve to brižljivo odnese gospođi Bovary. Tim se sredstvom služio da se s njome dopisuje, šaljući joj, zavisno od godišnjeg doba, voće ili divljač.
– Ako pita za mene – reče – odgovorićeš joj da sam otputovao. Košaricu moraš predati njoj lično, u ruke... Hajde i pazi šta ćeš reći!
      Girard obuče nov radni haljetak, sveza džepni rubac oko marelica pa se, koračajući velikim i teškim koracima u krupnim okovanim cipelama, mirno krenu putem prema Yonvilleu.
       Gospođa Bovary, kada on stiže, slagala je zajedno s Félicité hrpu veša na kuhinjskom stolu.
– Evo – reče momak – ovo vam gazda šalje.
      Nju obuze neka slutnja pa tražeći sitniš u džepu uplašenim pogledom promatraše seljaka koji pak gledaše nju, ne shvatajući da ovakav dar nekoga može toliko uzbuditi. Napokon, on ode. Félicité je i dalje bila tu. Nije mogla više izdržati; otrča u trpezariju kao zato da tamo odnese marelice, iskrenu košaricu, počupa lišće, pronađe pismo, otvori ga pa, kao da joj za petama gori kakav strahovit požar, sva prestravljena, pojuri prema spavaćoj sobi.
       Charles beše onde, ona ga opazi; on joj nešto reče, ona ništa ne ču, te produži uza stepenice, zadihana, izgubljena, omamljena, stalno držeći taj užasni list papira koji joj lupkaše između prstiju poput kakve limene ploče. Na drugom se spratu zaustavi pred tavanskim vratima, a ona behu zatvorena. Onda se htede smiriti; seti se pisma; trebalo ga je pročitati do kraja, to se nije usuđivala. Uostalom, gde? Kako? Neko će je videti.
– Ah, ne! – pomisli. – Ovdje ću biti na miru. Emma gurnu vrata i uđe.
     Krovne ploče od škriljevca isijavahu omarnu vrućinu koja joj je stezala slepoočice i gušila je; odvuče se do zatvorenoga tavanskog prozora i povuče zasun, pa unutra najednom briznu blještava svetlost.
     Pred njom se onkraj krovova u nedogled pružaše otvoreno polje. Dole, ispod nje, seoski trg beše pust, kamen na pločniku svetlucaše, vetrokazi na kućama nepomično stajahu, a na uglu ulice, s nekoga nižeg sprata, najednom se začu nekakvo brujanje popraćeno oštrim struganjem. To je Binet tokario.
     Beše se naslonila na okvir tavanskog prozora pa po drugi put čitaše pismo podrugljivo se smejući od besa. No, što se više na nj usredotočavala, to su joj se misli više mutile. Opet ga je videla, čula, grlila ga objema rukama, a kucaji srca što joj u grudima teško udarahu poput ovna za rušenje zidina, ubrzano se redahu jedan za drugim u nejednakim razmacima. Ogledavaše se na sve strane u želji da se zemlja pod njom prolomi. Zašto da sve to ne okonča? Ko je sprečava? Slobodna je. Pa se nagnu, pogleda pločnik govoreći:
– Hajde! Hajde!
     Sjajna zraka što se penjaše ravno odozdo vukla je u ponor težinu njezina tela. Činilo joj se da se zanjihano tlo na trgu diže uza zidove i da se pod s jednoga kraja naginje poput broda što pleše na valovima. Stajaše na samom rubu prozora, gotovo viseći, okružena širokim prostorom. Nebeska je modrina već preplavljivaše, kroz ošamućenu joj glavu strujaše zrak, trebalo je samo popustiti, prepustiti se padu, a brujanje tokarske klupe ne prestajaše, poput kakva mahnita glasa koji poziva.
– Ženo! Ženo! – povika Charles.
Ona zastade.
– Pa gde si? Dođi!
    Na pomisao da je upravo izmaknula smrti samo što od straha ne pade u nesvest; sklopi oči; potom uzdrhta na dodir nečije ruke na rukavu: beše to Félicité.
– Gospodin vas čeka, gospođo; supa je poslužena.
Trebalo je sići! Trebalo je sesti za stol!
     Pokuša jesti. Zalogaji su je gušili. Raširi ubrus kao da hoće na njemu pregledati zakrpe i zaista htede prionuti na taj posao, na brojanje niti na platnu. Najednom joj opet dođe na pamet pismo. Je li ga izgubila? Gde će ga naći? No, osećaše da joj je um tako umoran te nikako ne uspevaše smisliti kakav izgovor da ustane od stola. Usto je uhvati i bojažljivost: bojala se Charlesa; sve je doznao – to beše sigurno! I doista, on nekako neobično reče ove reči:
– Kako se čini, nećemo tako skoro videti gospodina Rodolphea.
– Ko ti je to rekao? – ona će zadrhtavši.
– Kko mi je rekao? – odvrati on, pomalo iznenađen njezinim odsečnim glasom. – Pa Girard, kad sam ga maločas sreo na ulazu u Francusku kavanu. Otputovao je ili će svaki čas otputovati.
Ona se zagrcnu.
– Šta je u tome čudno? I inače tako odlazi od vremena do vremena da se malo rastrese, a bogami, ja mu to i odobravam. Kad imaš novaca i kad si neženja... Uostalom, taj se naš prijatelj veselo provodi! Pravi bećar! Pričao mi je gospodin Langlois...
Iz pristojnosti zaćuta, zbog služavke koja je upravo ulazila.
     Služavka skupi u košaricu marelice što se behu rasule po polici; Charles, ne opažajući ženino rumenilo, zatraži da mu ih donese, dohvati jednu i zagrize u nju.
– O, izvrsne su! – reče. – Hajde, probaj.
    Pruži joj košaricu, a ona je lagano odgurnu.
– Bar pomiriši! Kakav miris! – on će stavljajući joj u nekoliko navrata košaricu pod nos.
– Gušim se! – uzviknu ona skočivši na noge.
No, zahvaljujući naporu volje, i taj grč popusti.
– Nije to ništa! – reče potom. – Nije to ništa! Živci! Samo sedni i jedi!
     Bojašla se, naime, da je ne počne ispitivati, brinuti se za nju, ne mičući se od nje. Charles, u želji da je posluša, beše opet seo pa sada pljuvaše u ruku koštice od marelica, a potom ih stavljaše na tanjir.
    Najednom, preko trga u brzom kasu projuri plavi tilbury. Emma vrisnu i nauznak se sruši na zemlju kao gromom ošinuta. Zapravo, Rodolphe beše nakon mnogo razmišljanja odlučio krenuti u Rouen. Kako pak od Huchette do Buchyja nema drugoga puta osim kroz Yonville, valjalo mu je proći kroz mesto, a Emma ga beše prepoznala pri svetlosti svetiljaka što parahu sumrak poput munje.
     Na strku koja se čula iz kuće, dohrli apotekar. Sto se beše prevrnuo sa svim tanjirima, umak, meso, noževi, soljenka i boca s uljem ležahu na sve strane po odaji; Charles je dozivao u pomoć, ustrašena Berthe vriskala, a Félicité drhtavim rukama raskopčavala gospođu koja se grčevito trzaše celim telom.
– Jurim u laboratorij – reče apotekar – po malo mirišljavog octa.
A potom će, kada ona, udahnuvši iz bočice, stade otvarati oči:
– Bio sam siguran u to: ovo bi i mrtvaca probudilo.
– Reci nešto! – govoraše Charles. – Reci nešto! Dođi k sebi! To sam ja, tvoj Charles koji te voli! Prepoznaješ li me? Evo, ti i malene! Hajde, poljubi je!
Devojčica pružaše ručice prema majci da joj se obesi oko vrata. No, okrenuvši glavu, Emma reče isprekidanim glasom:
– Ne, ne... nikoga!
I opet se onesvesti. Odnesoše je u postelju.
    Ležaše ondje ispružena, otvorenih usta, spuštenih veđa, mlitavih ruku, nepomična i bela kao voštani kip. Iz očiju joj izbijahu dva potoka suza te se polagano slevahu na jastuk.
   Charles je stajao u dnu ložnice, a apotekar kraj njega zamišljeno ćutao, kako to i dolikuje u ozbiljnim prigodama u životu.
– Smirite se – reče gurkajući ga laktom – verujem da je najgore prošlo.
– Da, sada se samo malo odmara! – odgovori Charles gledajući je kako spava. – Jadnažena!... Jadna žena!... Opet se razbolela!
Onda Homais upita kako je došlo do napadaja. Charles odgovori da ju je to iznenada uhvatilo dok je jela marelice.
– Izvanredno čudno!... – dočeka apotekar. – Ipak, može biti da su ovu sinkopu izazvale marelice! Ima naravi tako osetljivih na pojedine mirise! A bio bi to i zanimljiv predmet proučavanja, kako s patološkoga, tako i s fiziološkoga gledišta. Svećštenici poznaju važnost mirisa pa su u obredima oduvek i koristili miomirise. Time se omamljuje razum i izaziva zanos, što je, uostalom, lako postići kod pripadnica lepšega pola koje su nežnije nego mi. Spominju se slučajevi nesvestice zbog mirisa spaljena roga ili sveže pečenog hleba..
– Pazite da je ne probudite! – tihim glasom reče Bovary.
– I ne pogađaju – nastavi apotekar – takve anomalije samo ljudska bića, nego i životinje. Tako zasigurno znate za afrodizijačko delovanje što ga Nepeta cataria, narodski nazvana mačjom travom, ima na celi mačji rod, a s druge strane, da navedem primer za koji garantujem da je istinit, Bridoux (moj nekadašnji kolega, trenutačno vlasnik apoteke u ulici Malpalu) ima psa koga spopadnu grčevi čim mu pokažete burmuticu. On čak s njim često pred prijateljima pravi pokuse u svojem letnnjikovcu u Bois-Guillaume. Ko bi poverovao da obično sredstvo za kihanje može potaknuti takve poremećaje u organizmu jednoga četveronošca? Izvanredno zanimljivo, zar ne?
– Da – reče Charles ne slušajući ga.
– To nam je dokaz – dočeka Homais smeškajući se s izrazom dobrohotne samodovoljnosti– za nebrojene nepravilnosti u živčanom sistemu. Što se pak tiče gospođe, uvek mi se, priznajem, činila vrlo osetljivom. Zato vam nipošto neću preporučiti, dobri moj prijatelju, nijedan od onih navodnih lekova koji, pod isprikom da uništavaju simptome, zapravo uništavaju zdravlje. Ne, samo bez beskorisnih lekova! Dijeta, to je glavno! Sredstva za umirenje, za olakšavanje, za ublaživanje boli. Osim toga, ne mislite li da bi možda trebalo delovati na maštu?
– U kom pogledu? Kako? – reče Bovary.
– Ah, u tome i jest pitanje. Doista, to je pitanje: That is the question!, kako sam nedavno čitao u novinama.
No, Emma povika budeći se:
– A pismo? A pismo?
     Pomisliše da bunca, a posle ponoći zaista i pade u bunilo: beše nastupila upala mozga Četrdeset i tri dana Charles se ne maknu od nje. Zanemari sve bolesnike; više nije legao u postelju, neprestano joj je opipavao bȉlo, stavljao gorušičine obloge i obloge hladne vode. Slao je Justina po led čak u Neufchâtel; led bi se putem rastopio, pa bi ga opet poslao. Pozva gospodina Caniveta da je pregleda; dade iz Rouena dovesti doktora Larivièrea, svoga bivšeg profesora; beše sav očajan. Najviše ga je plašilo Emmino mrtvilo: nije govorila, ništa nije čula, a činilo se da je ništa ne boli – kao da joj se i telo i duša zajedno odmarahu od svih onih potresa.
     Oko sredine meseca mogla je, poduprta jastucima, već sesti u postelju. Charles zaplaka kada je vide gde jede prvi komad hleba s pekmezom. Vrati joj se snaga; poslepodne bi ustala na nekoliko sati, a jednoga dana, kada se osećala bolje, on je pokuša, držeći je pod ruku, povesti u šetnju vrtom. Pesak na stazama nestajaše pod uvelim lišćem; ona je išla korak po korak, vukući papuče te se, naslanjajući se ramenom na Charlesa, neprestano smešila.
     Pođoše tako do kraja vrta, u blizinu terase. Ona se polagano uspravi, zakloni rukom oči da bolje vidi: pogleda u daljinu, no na obzorju ne beše ničega osim velikih vatri od trave što su se dimile po brežuljcima.
– Umorit ćeš se, mila – reče Bovary.
Pa će gurajući je nježno prema ulazu u senicu:
– Sedni na ovu klupu: biće ti udobno.
– Oh, ne! Ne tu! – ona će slabašnim glasom.
    Spopade je vrtoglavica, pa joj se bolest vrati još iste večeri, istina, s neizvesnijim tokom, ali sa složenijim osobinama. Čas ju je bolelo u srcu, potom u prsima, u glavi, u udovima; nastupi i povraćanje, u čemu se Charlesu učini da opaža prve znakove raka.
     A siroti je čovek povrh toga imao i novčanih briga!


XIV.


       Kao prvo, nije znao kako da gospodinu Homaisu naknadi trošak za sve lekove što ih je kod njega uzimao te se, iako ih, kao lekar, i nije morao platiti, svejedno pomalo crvenio zbog te obaveze. Potom, i troškovi za kuću, otkako je njime gospodarila kuvarica, postajahu sve užasniji: računi su samo pljuštali u kuću, dobavljači rogoborili, a nadasve ga je progonio gospodin Lheureux. Zaista, za najgore Emmine bolesti, ulučivši zgodu da što više uveća račun, taj se bieše požurio da donese ogrtač, putnu torbu, dva kovčega umesto jednoga i još mnoštvo koječega drugog. Uzalud ga je Charles uveravao da mu ništa od toga ne treba, trgovac mu drzovito odgovori da su sve te stavke od njega naručene i da on neće ništa primiti natrag; uostalom, to bi značilo uznemiriti gospođu usred oporavka, neka gospodin o tome razmisli, rečju, odlučan je da ga radije tuži sudu negoli da se odrekne svojih prava i odnese robu. Charles posle toga zapovedi da se sve odnese natrag u dućan; Félicité to zaboravi, on je imao drugih briga, pa više niko na to nije ni mislio; gospodin Lheureux opet dođe istim poslom pa, sad prieteći, sad se jadajući, sve vešto sredi tako da mu Bovary na kraju potpisa menicu plativu za šest meseci.
     No, tek što je tu menicu potpisao, pade mu na um smiona zamisao: da od gospodina Lheureuxa posudi hiljadu franaka. S vidljivom nelagodom, dakle, zapita ima li mogućnosti da ih dobije, dodajući da je to na godinu dana i uz koju god kamatu. Lheureux otrča u dućan, donese talire i sastavi još jednu menicu kojom se Bovary obvezivaše da će na njegov nalog prvoga avgusta iduće godine isplatiti svotu od hiljadu i sedamdeset franaka, što je zajedno s onih već ugovorenih stotinu i osamdeset iznosilo točno hiljadu dvie stotine i pedeset franaka. Tako je, dajući novac u zajam uz šest posto kamata, uvećano za četvrtinu narudžbe i uz zaradu u visini od dobre trećine vrednosti isporučene robe, sve mu je to trebalo u dvanaest meseci doneti stotinu i trideset franaka dobitka, a nadao se da se stvari neće na tome zaustaviti, da menice neće moći biti isplaćene, da će se rok za isplatu morati produžiti te da će mu se njegov jadni novac, udebljavši se kod lekara kao u kakvome prihvatilištu, jednoga dana vratiti znatno bucmastiji i tako krupan te će mu kesa od njega pucati.
     Sve mu je, uostalom, polazilo za rukom. Njemu beše dodeljena opskrba jabukovačom za bolnicu u Neufchâtelu, gospodin Guillaumin obećavaše mu dieonice tresetišta u Grumesnilu, a sanjao je i o tome da uspostavi novu prevozničku uslugu poštanskim kolima između Argueila i Rouena koja će nesumnjivo ubrzo izbaciti iz utrke stara kola Zlatnoga lava te zahvaljujući kojoj će, budući da će voziti brže, biti jeftinija i prevoziti više prtljage, u njegove ruke preći sva trgovina u Yonvilleu.
        Charles se više puta zapita kako će iduće godine vratiti toliki novac, pa je tražio, smišljao razne izlaze, na primer, da se obrati ocu ili da štogod proda. No, njegov bi se otac na to oglušio, a sam nije imao ništa za prodaju. Tada bi otkrio u kakvim se poteškoćama nalazi pa bi iz svesti brzo izbacio tako neugodan predmet razmišljanja. Predbacivao je sebi što zbog toga zaboravlja na Emmu, kao da, budući da sve njegove misli pripadahu toj ženi, to što neprestano ne misli na nju, znači da joj nešto oduzima.
     Zima je bila oštra. Gospođin oporavak dugotrajan. Kada je bilo lepo vreme, dogurali bi je u naslonjač do prozora, i to do onoga koji je gledao na trg, jer vrt sada više nije mogla ni smisliti pa su kapci na toj strani bili stalno zatvoreni. Zatraži da se konj proda; sve što je nekada volela, sada joj beše odbojno. Sve misli kao da joj se ograničavahu na brigu za samu sebe. Ostala bi u postelji pa tu i tamo nešto založila, zvonila služavki da pita šta je s čajem ili da s njome popriča. Za to vreme sneg na krovu tržnica bacaše u sobu beo, nepomičan odsjaj, a posle toga poče padati kiša. A Emma svakodnevno, s nekom zebnjom, iščekivaše neminovno ponavljanje nevažnih događaja koji joj, međutim, nisu baš ništa značili. Najznačajniji je bio svakovečernji dolazak Lastavice. Tada bi gostioničarka vikala, a drugi joj glasovi odgovarali, dok se svetiljka uz čije je svetlo Hippolyte po krovu kočije tražio kovčege doimala poput kakve zvezde u tmini. U podne bi se Charles vratio kući, a zatim opet otišao, potom bi ona pojela supu, a oko pet sati, na izmaku dana, svako bi od dece što se vraćahu iz škole vukući klompe po pločniku redom po šarki na kapcima udarilo ravnalom.
       U taj joj je sat u poset dolazio gospodin Bournisien. Pitao bi je za zdravlje, donosio joj novosti i poticao je na veru u umilnome čavrljanju koje joj ne beše neugodno. Krepio ju je već sam pogled na njegovu reverendu.
     Jednoga dana, kada je na vrhuncu svoje bolesti pomislila da joj se kraj bliži, beše zatražila da se pričesti pa, dok su se u sobi obavljale pripreme za taj sveti čin, dok su komodu zatrpanu raznim sirupima preuređivali u oltar, a Félicité pod posipavala dalijinim cvećem, Emma oseti kako preko nje prelazi nešto snažno što je oslobađa svih boli, svakog opažaja, svakog osećaja. Telo s kojega spade sav teret postade joj lako; za nju počinjaše nov život; učini joj se da će joj se celo biće, uzdižući se k Bogu, rasplinuti u toj ljubavi poput zapaljena tamjana što se razilazi u dim. Poškropiše joj postelju blagoslovljenom vodom, sveštenik iz svetoga kaleža izvadi belu hostiju, a ona, sva klonula od nebeske radosti, otvori usne da primi telo Spasiteljevo koje joj bi pruženo. Zavese se na ložnici meko nadimahu oko nje kao oblaci, a zrake dve sveće što su gorle na komodi pričiniše joj se poput dva blistava svetokruga. Spusti tada ponovo glavu na jastuk verujući da u prostranstvima čuje pev serafinskih harfa i da usred modroga neba na zlatnome prestolu, okružena svecima sa zelenim palmovim grančicama u ruci, u svem njegovu veličanstvu vidi Boga Oca na čiji znak na zemlju sleću anđeli plamenih krila da je na rukama u visine uznesu.
      Ovo joj divotno priviđenje ostade u sećanju kao nešto najlepše o čemu se može sanjati, tako da nastojaše iznova da oćuti iste osete koji, međutim, i dalje trajahu, no manje isključivo, a ipak s jednako dubokom slatkoćom. Duša joj se, iznemogla od oholosti, napokon odmarala u hrišćanskoj poniznosti, a Emma, s nasladom uživajući u vlastitoj slabosti, promatraše u sebi razaranje volje, čime su se širom imala otvoriti vrata prodoru milosti. Uz sreću su, dakle, postojala i veća blaženstva, drugačija ljubav nad svim ostalim ljubavima, neprekidna i beskrajna, koja će večito bivati sve većom! Među tlapnjama o nadi nazre stanje čistoće što lebdi ponad zemlje, stapajući se s nebom, a u kojem se čeznula naći. Htede postati sveticom. Nakupova krunicâ, stade nositi amulete; u sobi je želela, uz uzglavlje svojega ležaja, imati relikvijarij optočen smaragdima da ga svake večeri može ljubiti.
      Sveštenika zadivljavahu te njezine sklonosti, iako je Emmina pobožnost, držaše on, zbog preteranoga žara mogla na kraju preći u krivoverje, šta više u nastranost. No, kako se nije posebno snalazio u takvim pitanjima, čim bi ona prešla određenu meru, napisa pismo gospodinu Boulardu, monsinjorovu bibliotekaru, s molbom da mu pošalje neko poznato delo za osobu lepšega pola, a ujedno punu duha. Bibliotekar, s jednakom ravnodušnošću kao da crncima otprema staklene perlice, zbrda-zdola spakova sve što se tada moglo naći u trgovini pobožnim knjigama. Bijaše tu priručnika sastavljenih u obliku pitanja i odgovora, pamfleta napisanih bahatim tonom na način gospodina de Maistrea te svakojakih romana, ružičastih korica i sladunjava stila, što ih bijahu sklepali trubadurski raspoloženi semeništarci ili učene pokajnice. Našlo se tu knjiga kao Promislite dobro o ovome, Svetski čovek pred nogama Marijinim (napisao gospodin de ***, nosilac brojnih nagrada), Voltaireove zablude – priručnik za mladež, itd.
     Gospođi Bovary um se još ne beše dovoljno razbistrio da bi ozbiljno mogla na bilo što prionuti, a i ovoga se štiva beše odveć žustro latila. Naljuti se na verske propise, nabusitost joj se polemičkih napisa ne svide zbog žučljivosti uperene protiv ljudi koje nije poznavala, a svetovne pripovesti tu i tamo potkrepljene verom učiniše joj se napisane s takvim nepoznavanjem sveta da je i neosjetno udaljiše od istine za koju očekivaše dokaze. Ipak, ustraja, a kada bi joj knjiga iskliznula iz ruku, činilo joj se da je obuzima najnežnija katolička seta koju eterična duša uopšte može i pojmiti.
     U pogledu pak uspomene na Rodolphea, nju bijaše potisnula u dubinu srca pa je onde i ostala, svečanija i nepomičnija od kakve kraljevske mumije u podzemnoj odaji. Iz te se goleme balzamirane ljubavi širila nekakva isparina koja je, prodirući kroza sve, miomirisom nežnosti ispunjala bezgrešno ozračje u kojemu je Emma htela živeti. Kada bi kleknula na gotičko klecalo, upućivala bi Gospodinu iste umilne reči kakve je nekad šaptala ljubavniku u preljubničkim izlivima. Time je kanila dozvati veru, no s neba nije silazila nikakva naslada pa bi ustala, umornih udova, s nejasnim osećajem ogromne obmane. To traganje, mišljaše ona, beše joj samo jedna zasluga više pa se, u ponosu zbog vlastite pobožnosti, uspoređivala s visokim gospama iz drevnih vremena o čijoj je slavi jednoć sanjarila nad slikom gospođice de La Vallière, a koje su se, vukući za sobom s toliko veličanstva vezenu povlaku dugačke haljine, povlačile u samoću da onde pred Hristovim nogama izliju sve suze svojega srca što ga je život ranio.
Tada se Emma predade preterano milosrdnim delima. Šila je odeću za siromahe, slala drva rodiljama, a jednoga dana Charles, vrativši se kući, zateče u kuhinji i trojicu skitnica kako za stolom jedu supu. Kćerkicu koju muž za vreme njezine bolesti beše smestio kod dojilje opet dovede kući. Htede je naučiti čitati; ma koliko Berthe plakala, nju to više nije razdraživalo. Beše to unapred stvorena odluka da se pomiri sa sudbinom, svekolika popustljivost. Govor joj svakom prigodom beše pun uzorna izražavanja. Svomu je detetu govorila:
– Više te ne boli želučić, anđele?
     Starija gospođa Bovary nije nalazila ništa za pokudu, osim možda opsednutosti pletenjem haljinica za siročad, umesto krpanja vlastitih kuhinjskih krpa. No, umorna od domaćih svađa, dobra se žena osećaše ugodno u ovoj mirnoj kući pa čak tu ostade i posle Uskrsa, u želji da izbegne zajedljive poruge staroga Bovaryja koji je svakoga Velikog petka za sebe neizostavno naručivao svinjsku kobasicu.
       Osim svekrvina društva u kojem je, zahvaljujući ispravnim prosudbama i ozbiljnu držanju starije žene, donekle nalazila potporu, Emma je gotovo svakodnevno imala i drugih poseta. Behu tu gospođa Langlois, gospođa Caron, gospođa Dubreuil, gospođa Tuvache te, i to redovito od dva do pet, izvrsna gospođa Homais koja nikada nije htela poverovati ni u kakva ogovaranja što su se širila o njezinoj susedi. U pohode su joj dolazili i mali Homaisovi; dopratio bi ih Justin. Popeo bi se s njima do sobe i ostao stajati kraj vrata, nepomično i ćutke. Često bi se gospođa Bovary, i ne obazirući se na nj, počela doterivati.
    Najpre bi iz kose izvukla češalj, naglim pokretom zatresavši glavom, a za jadnog je momčića, kada je prvi put video svu tu kosu što joj je, odmotavajući se u crnim uvojcima, padala sve do listova, to bilo poput nenadana ulaska u nešto izvanredno i novo, i to ga svojim sjajem preplaši.
       Emma nesumnjivo nije primećivala njegovu nemu gorljivost ni njegovu stidljivost. Ni slutila nije da ljubav, premda iščezla iz njezina života, treperi tu, blizu nje, pod tom košuljom od gruba platna, u tomu mladenačkom srcu otvorenu za očitovanje njezine lepote. Uostalom, u nje se sada sve zaodevaše takvom ravnodušnošću, reči joj behu tako srdačne, a pogledi tako oholi, vladanje tako raznovrsno da se kod nje više sebičnost nije mogla razlučiti od milosrđa ni pokvarenost od kreposti. Jedne se večeri, na primer, razgnevi na služavku koja ju je molila da sme izići i mucala tražeći kakav izgovor, a potom će najednom:
– Voliš ga, znači?
Pa i ne čekajući odgovor od porumenele Félicité, dodade tužno:
– Hajde, požuri! Zabavi se!
      Dade početkom proleća s kraja na kraj prekopati vrt, usprkos Bovaryjevim prigovorima; on, međutim, beše sretan što ona napokon pokazuje volju za nešto. A posvedočavala ju je to jače što se više oporavljala. Najpre nađe načina da iz kuće izbaci kumu Rolet, dojilju koja se za vreme njezina oporavka beše naučila prečesto dolaziti u kuhinju, i to zajedno sa svoja dva dojenčeta i dečačićem kojega je držala na stanu i hrani, a koji je bio proždrljiviji od kakva ljudoždera. Potom se otarasi i porodice Homais, redom otpravi sve ostale posetioce te i u crkvu stade odlaziti s manje revnosti, što je apotekar uvelike odobravao te joj na to prijateljski reče:
– Vi samo što oltare niste počeli lizati!
      Gospodin Bournisien navraćaše, kao i pre, svakoga dana posle veronauka. Najradije ostajaše vani kako bi se nadisao zraka usred šumarka; tako nazivaše senicu. U taj bi se sat i Charles vratio kući. Beše im vruće, doneli bi im slatke jabukovače, pa bi obojica ispila za potpuno gospođino ozdravljenje.
Našao bi se tu i Binet, to jest, nešto malo niže, uza zid terase, u lovu na rakove. Bovary bi ga pozvao da se osveži pićem, a on pak beše majstor u vađenju čepa iz boce.
– Treba – govoraše, ogledajući se zadovoljnim pogledom oko sebe pa sve do krajnjih granica pogleda – bocu držati ovako, okomito na stolu, a kada prerežete uzice, pluteni čep gurati pomalo, polako, polako, kao što se to u restoranima radi s bocama soda-vode.
     No, jabukovača bi im, za vreme te demonstracije, često prsnula ravno u lice, a duhovnik nikada ne bi propustio ovakvu šalu, popraćenu neodređenim smehom:
– Njena kakvoća zbilja upada u oko!
      Inače je bio čestit čovek pa se jednoga dana čak i ne sablazni nad apotekarom koji savetovaše Charlesu da radi razonode odvede gospođu u ruansko kazalište na nastup poznatog tenora Lagardyja. Homais, čudeći se toj ćutnji, zatraži da čuju i njegovo mišljenje, a sveštenik izjavi kako na muziiu gleda kao na manje opasnu za ćudoređe negoli književnost.
    No, apotekar uze književnost u obranu. Pozorište, tvrdio je, služi suzbijanju predrasuda te pod izgovorom zabave poučava vrlini.
– Castigat ridendo mores, gospodine Bournisien! Pogledajte većinu Voltaireovih komedija: vešto su protkane filozofskim razmišljanjima tako da su za narod istinska škola ćudoređa i diplomatičnosti.
– Ja sam – kaza Binet – jednom gledao komad koji se zvao Pariški deran, a u kojoj se ističe lik nekoga starog generala koji je zbilja dobro pogođen! On vam grdi jednog momka iz bolje porodice zbog toga što je zaveo neku radnicu koja na kraju...
– Svakako – nastavljaše Homais – ima loše književnosti, baš kao što ima i lošeg apotekarstva, ali osuđivati ovu najvažniju od svih umetnosti čini mi se kao prava glupost, srednjovekovno poimanje, dostojno onih užasnih vremena kada je jedan Galilej mogao završiti u zatvoru.
– Znam dobro – primeti sveštenik – da postoje dobra dela i dobri pisci; međutim, pa da su posredi i samo one osobe različita spola okupljene u čarobno lepoj odaji, ukrašenoj svetovnim sjajem, a potom i ona poganska prerušavanja, ona naličena lica, ona rasveta, oni ženskasti glasovi – sve to na kraju mora uroditi određenom duhovnom razuzdanošću i navesti vas na nečasne misli, nečista iskušenja. Takvo je bar mišljenje crkvenih otaca. Napokon – doda progovorivši najednom s mističnim prizvukom u glasu, istovremeno valjajući između palca i kažiprsta prstovet burmuta – ako je Crkva osudila pozorištne predstave, mora da to s pravom čini, a nama se valja pokoriti njenim odlukama.
– Zašto se – zapita apotekar – izopštavaju glumci? Nekada su glumci otvoreno učestvovali u verskim obredima. Da, glumilo se, pred samim oltarom prikazivale su se svojevrsne lakrdije zvane misterijima, a u kojima su se zakoni pristojnosti neretko kršili. Duhovnik se zadovolji teškim uzdahom, a apotekar nastavi:
– Baš kao i u Bibliji. Ima tamo... znate... više... sablažnjivih pojedinosti, zbilja... preslobodnih stvarčica!
Pa odgovori na razdraženu kretnju gospodina Bournisiena:
– Ah! Složićete se da to nije knjiga koju biste rado dali u ruke mladoj devojci, a meni ne bi bilo nimalo drago da moja Athalie...
– Ali Bibliju preporučuju protestanti – nestrpljivo uzviknu njegov sugovornik – a ne mi!
– Svejedno – reče Homais – čudim se što se i dan-danas, u ovom prosvećenom veku, još uvek tvrdoglavo prokazuje duševna razonoda koja nikome ne škodi, pomaže ćudoređu,
a ponekad je i za zdravlje korisna, je li tako, doktore?
– Nesumnjivo – nehajno odgovori lekar, bilo zato što je bio istoga mišljenja kao i apotekar pa nije hteo nikoga da uvredi bilo zato što nije imao nikakvo mišljenjae.
Činilo se da je razgovor završen, kadli apotekar prosudi zgodnim zadati i poslednji udarac.
– Znam ja neke sveštenike koji su se preoblačili u građansko odelo da bi mogli gledati plesačice kako dižu noge uvis.
– Ma, nije valjda! – na to će sveštenik.
– Ah! Znam ih ja.
Pa izgovarajući u rečenici svaki slog za sebe, Homais ponovi:
– Znam – ja – njih.
– E, pa, nije im valjalo to što su činili – kaza Bournisien pomirivši se s time da će sve čuti.
– Pobogu, rade oni i gore stvari! – uskliknu apotekar.
– Gospodine!... – dočeka sveštenik tako ga divlje gledajući da se apotekar pokunji.
– Samo hoću reći – odvrati, sada već manje grubim tonom – kako je snošljivost najsigurnije sredstvo da se duše privuku veri.
– Istina! Istina! – popusti dobričina opet se spustivši na stolac.
     No, ostade još samo dve minute. Potom, odmah nakon njegova odlaska, gospodin Homais reče lekaru:
– Eto, to se zove prepirka! Dobro sam ga sredio, videli ste!... Ukratko, poslušajte vi mene, odvedite gospođu u pozorište, pa makar i samo zato da jednom u životu razbesnite nekoga od tih gavrana, bogamu! Kad bi me neko mogao zameniti, i ja bih išao s vama. Nego, morate požuriti! Lagardy će nastupiti samo u jednoj predstavi; ima ponudu iz Engleske uz znatno veću platu. Kažu za njega da je velika zverka! Pliva u novcu! Vodi sa sobom tri ljubavnice i vlastitog kuhvara! Svi ti veliki umetnici sebe nemilice uništavaju; potreban im je raskalašan život koji podjaruje maštu. No, na kraju umru u ubožnici, jer u mladosti nisu imali toliko pameti da nešto zaštede. No, hajde, prijatno ! Sutra se vidimo!
       Ova zamisao o pozorištu brzo se razvi u Bovaryjevoj glavi; odmah je saopšti ženi koja ponajpre odbi izgovarajući se umorom, putnim brigama i troškovima, no Charles začudo ne popusti, toliko smatraše da će takvo opuštanje za nju biti korisno. Nije za to video nikakve prepreke: njegova im majka beše poslala tri stotine franaka na koje više nije ni računao, tekući dugovi nisu bili preterano veliki, a dospeće menica što ih je valjalo isplatiti gospodinu Lheureuxu još tako daleko da na to nije trebalo ni misliti. Uostalom, zamišljajući da se ona usteže iz nekakva obzira, Charles još više navali, tako da ona zbog tolikoga saletanja na kraju pristade. I sutradan se, u osam sati, njih dvoje ukrcaše u Lastavicu.
Apotekar kojega ništa ne zadržavaše u Yonvilleu, no koji se smatraše prisiljenim da se odande ne miče, uzdahnu videvši ih na odlasku.
– Pa, eto, sretan vam put! – reče im – Sretnici jedni!
Potom, obraćajući se Emmi koja je na sebi imala modru svilenu haljinu s četiri ukrasna volana:
– Lepi ste mi kao san! Pobudićete burno odobravanje u Rouenu.
       Poštanska se kočija zaustavljaše pred hotelom Crveni krstna trgu Beauvoisine. Beše to jedno od onih svratišta kakvih ima po svim provincijskim predgrađima, s velikim konjušnicama i malenim spavaonicama, gde se usred dvorišta vide kokoši što kljucaju zrna zobi pod blatnjavim dvokolicama trgovačkih putnika – dobra stara prenoćišta s balkonima od crvotočna drva što u zimskim noćima pucketaju na vetru, neprestano puna svieta, graje i svakojakih jela, gde su crni stolovi lepljivi od prolivene kafe s rakijom, debela okna zapljuvana od muha, vlažni ubrusi umrljani lošim vinom, prenoćišta koja, uvek mirišući na selo, poput seoskih momaka u građanskome odelu, s ulične strane imaju kafanu, a sa strane prema polju, vrt. Charles smesta krenu po ulaznice. Pobrka prednja sedišta s galerijom, parket s ložama, zatraži objašnjenje, ne shvati ih, od blagajnika stiže do direktora, vrati se u gostionicu, pođe opet na blagajnu, te tako nekoliko puta pređe grad uzduž i popreko, od pozorišta pa sve do bulevara.
       Gospođa sebi kupi šešir, rukavice, kiticu cveća. Gospodin se silno bojao da će propustiti početak pa se, ne našavši vremena ni da pojedu supu, pojaviše pred pozorišnim vratima koja se još ne bijahu ni otvorila.


XV.

       Uza zid stajaše gomila sveta, uredno svrstana između balustrada. Na uglovima obližnjih ulica na divovskim je plakatima opetovano pisalo kićenim slovima: »Lucia di Lammermoor... Lagardy... Opera... itd.« Beše lepo vreme; svima beše vruće; znoj je curio kroz nakovrčane uvojke, rupčići izvučeni iz džepa brisali su zažarena čela, a kadšto bi se od mlaka vetra što duvaše s reke meko zanjihao rub platnenih nadstrešnica razapetih pred vratima kafanica. Nešto niže, međutim, ljude osvežavaše strujanje ledenoga zraka što mirisaše po loju, koži i ulju. Beše to isparavanje iz ulice Charrettes, pune velikih crnih skladišta po kojima se kotrljaju bačve. Iz straha da ne ispadne smešna Emma htede pre ulaska malo prošetati po luci, a Bovary iz opreza zadrža ulaznice u ruci, u džepu na hlačama, pritišćući ih uz trbuh. Srce joj jače zakuca još u predvorju. Od taštine se i nehotice nasmeši videći kako gomila grunu desno drugim hodnikom, dok se ona uza stube uspinjala prema ložama na prvom spratu. Bio joj je užitak, kao kakvu detetu, prstom gurnuti široka, tkaninom presvučena vrata; punim plućima udahnu prašnjavi miris hodnika, a kada sede u ložu, zauze nehajno
i uspravno držanje poput kakve vojvotkinje.
       Dvorana se počinjaše puniti, dalekozori se izvlačili iz korica, a pretplatnici se, izdaleka primećujući jedni druge, međusobno pozdravljahu. Ovamo su dolazili da u umetnosti nađu odmor od trgovačkih briga, no nikako ne zaboravljajući poslove, i dalje su razgovarali o pamuku, osamdesetpetpostotnom alkoholu ili indigu. Viđahu se ondje staračke glave, bezizražajne i miroljubive, koje, onako belkaste kose i puti, nalikovahu na srebrne medalje potamnjele od olovne pare. Mladi su se lepotani šepirili u parketu dičeći se ružičastom ili bledozelenom kravatom u izrezu prsluka, a gospođa Bovary odozgo ih zadivljeno promatraše kako se dlanom utegnutim u žutu rukavicu oslanjaju na štapove za šetnju sa zlatnim drškom.
      Međutim se upališe sveće u orkestru; veliki se viseći svećnjak spusti sa stropa, svetlucanjem brušenih kristala oblivši dvoranu nenadanom veselošću; potom jedan za drugim uđoše muzičari pa najpre nastade dugačko i neskladno gunđanje basova, škripa violina, trubljenje pistona, pijuk flauta i frulica. No, uto se na pozornici začuju tri udarca; otpoče grmljavina bubnjeva, limeni instrumenti jeknuše s nekoliko akorda, a kada se podiže zavesa, ukaza se pejsaž. Beše to raskršće u šumi, s izvorom na levoj strani, u seni nekoga hrasta. Seljaci i velmože, sa škotskim plaštevima preko ramena, svi zajedno pevahu neku lovačku pesmu, potom dođe neki zapovednik straže i zazove anđela zla podižući obe ruke k nebu; pojavi se još jedan lik pa njih dvojica odoše, a lovci nastaviše s pesmom.
      Emma se prenese u štivo svoje mladosti, u svet Waltera Scotta. Beše joj kao da kroz maglu čuje zvuk škotskih gajdi gde odjekuje ponad vriština. Uostalom, kako joj sećanje na roman olakšavaše razumevanje libreta, pratila je zaplet rečenicu po rečenicu, dok su se neuhvatljive misli što joj dolažahu na um odmah raspršivale pod naletima muzike. Prepuštaše se uspavanci napeva i osećaše kao da i sama celim bićem treperi, kao da joj gudala violina prelaze po živcima. Ne mogaše se dovoljno nagledati kostima, kulisa, glumaca, naslikanih stabala što podrhtavahu kada bi ko prošao pokraj njih, baršunastih kapa, ogrtača, mačeva, svih tih maštarija što se komešahu u skladu muzike, kao u ozračju nekoga drugog sveta. Uto napred istupi jedna mlada žena bacivši kesu nekome mladom štitonoši. Ostade sama, a onda se začu flauta koja zvučaše kao da izvor žubori ili kao da cvrkuću ptice. Lucia neustrašivo zapeva kavatinu u G-duru; tužila je zbog ljubavi, priželjkivala krila. I Emma bi isto tako rado bila pobegla iz vlastitoga života, i to utekavši u nečijemu zagrljaju. Najednom se na pozornici pojavi Edgardo-Lagardy. Odlikovaše ga ona velebna bledoća što vatrenim južnjacima daje nešto od veličanstvenosti mramornih kipova. Snažni mu stas beše utegnut u prsluk smeđe boje, maleni izrezbareni bodež udaraše ga po levom bedru, čeznutljivo je na sve strane kružio pogledom pokazujući bele zube. Govorilo se da se neka poljska kneginja, slušajući ga jedne večeri kako peva na žalu u Biarritzu gde je radio na krpanju brodova, beše u nj zaljubila. Ostavio ju je radi drugih žena, a ta mu je slavna sentimentalna pustolovina samo povećala umetnički ugled. Taj se snalažljivi lakrdijaš brinuo da se u najave uvek ubaci pokoja pesnički sročena rečenica o privlačnosti njegova lika i osećajnosti njegove duše. Lep glas, nepokolebljivo samopouzdanje, više strasti nego razuma i više zanosa nego lirizma, u tome se na kraju krajeva sastojala vrednost ove divljenja vredne šarlatanske naravi u kojoj se sjedinjavahu osobine brijača i toreadora.
      Već u prvom prizoru izazva oduševljenje. Privijaše Luciju u naručaj, ostavljaše je, vraćaše se k njoj, beše naoko očajan, spopadahu ga napadaji besa, potom elegični hropci beskrajne slatkoće, a note mu se otimahu iz gola grla pune jecaja i poljubacaa. Emma se naginjaše napred da ga vidi, zabadajući nokte u baršun na ogradi lože. Ispunjaše vlastito srce tim melodioznim tužbalicama što se uz pratnju kontrabasa otegnuto izvijahu poput krikova brodolomaca u vrtlogu oluje. U njima ona prepoznavaše svu opijenost i svu zebnju zbog kojih zamalo beše umrla. Primadonin joj se glas pričinjaše tek odjekom vlastite svesti, a obmana što je očaravaše kao nešto iz samoga njezina života. No, nju niko na svetu nije ljubio ovakvom ljubavlju. Rodolphe nije plakao kao Edgardo, one poslednje večeri na mesečini, kada su jedno drugome govorili: »Doviđenja sutra, doviđenja sutra!...«
     Dvoranom se prolamahu povici odobravanja; cela se završna arija morala ponoviti; ljubavnici govorahu o cveću sa svojega groba, o prisegama, o progonstvu, o sudbini,
o nadama, a kada zapevaše poslednje zbogom, Emma ispusti oštar krik koji se stopi s titranjem posljednjih akorda.
– A zašto je – zapita Bovary – taj gospodin stalno progoni?
– Ma, ne progoni je – odgovori ona. – To je njezin dragan.
– Ali on se kune da će se osvetiti njezinoj porodici , a onaj drugi, onaj koji je malopre došao, kaže: »Ljubim Luciju i verujem da i ona ljubi mene.« Uostalom, otišao je ruku pod ruku s njezinim ocem. To je valjda njezin otac, je li tako, onaj ružni čovečuljak s petlovim perom na šeširu?
Uprkos Emminim objašnjenjima, odmah nakon recitativnoga dueta u kojemu Gilbert svojemu gospodaru Ashtonu izlaže opake spletke, Charles, videći lažni zaručnički prsten
koji treba obmanuti Luciju, poverova da je to ljubavni spomen što joj ga šalje Edgardo. Inače je priznavao da ne razume priču – zbog muzike koja toliko smeta rečima.
– Pa što s tim? – reče Emma. – Ćuti!
– Pa znaš da ja – dočeka on naginjući joj se nad rame – volim znati štoa je na stvari.
– Ćuti! Ćuti! – nestrpljivo će ona.
      Lucija stupaše napred, napola se oslanjajući na služavke, s vencem od narančina cveća u kosi i bleđa od vlastite bele svilene haljine. Emma se sanjarski seti dana svojega venčanja i opet vide samu sebe onde, usred žitnih polja, na stazici kojom su išli prema crkvi. Zašto li se i ona nije, kao Lucia, opirala, preklinjala? Bila je, naprotiv, radosna, i ne opažajući ponor u koji srlja... Ah! Da je u onome cvetu lepote, pre ljage koju joj je doneo brak i razočaranja koje je doživela u preljubu, mogla svoj život poveriti nečijemu velikom, pouzdanom srcu, tada bi se vrlina, nežnost, požuda i dužnost bile stopile u jedno i ona se nikada ne bi spustila s vrhunca tolikog blaženstva. No, ta je sreća nesumnjivo bila tek laž, izmišljena zato da oduzme nadi svakoj žudnji. Sada je poznavala niskost strasti što ih umetnost toliko preuveličava. Trudeći se, dakle, da od toga odvrati misli, Emma se trsila da u ovome ponovljenom prikazu vlastitih boli vidi tek utelovljenu maštariju ugodnu oku te se pače s prezrivom samilošću u sebi smješkala, kadli se u dnu pozornice, iza baršunastoga zastora, pojavi čovjek u crnome plaštu.
      Jednim pokretom zbaci s glave veliki španjolski šešir, a instrumenti i pevači istoga časa započeše sekstet. Edgardo, plamteći od besa, jasnim glasom nadvisivaše sve ostale; Ashton mu je u dubokim notama dobacivao ubojite izazove; Lucia prodorno pevala tužaljku; Arturo postrance izvijao srednje tonove, a duboki učiteljev bas brujao poput orgulja, dok se ženski glasovi, ponavljajući njegove reči, u horu predivno nadovezivahu na njih. Svi stajahu u istom redu mašući rukama, a gnev, osveta, ljubomora, strah, samilost i zaprepaštenje u isti im se mah izlevahu iz poluotvorenih usta. Uvređeni ljubavni vitlaše golim mačem, ovratnik od šivane čipke isprekidano mu podrhtavaše, zavisno o spuštanju i podizanju prsa, a on krupnim koracima koračaše levo i desno, zveckajući po daskama pozlaćenim ostrugama na mekim čizmama što su se širile u gležnju. Ljubav mora da mu je nepresušna, mišljaše ona, kada njome u tolikim izlivima obasipa ovu svetinu. Sve njezine nakane da je podceni iščezavahu pred pesničkom lepotom uloge koja je obuzimaše pa, privučena ovome muškarcu zbog osobina lika što ga je glumio, pokuša sebi predočiti njegov život, taj burni, izvanredni, sjajni život kojim je, da je slučaj tako hteo, i ona mogla živeti. Mogli su se upoznati, ljubiti jedno drugo! S njime bi bila proputovala kroz sve evropske kraljevine, od prestolnice do prestolnice, deleći s njime umor i ponos, skupljajući cveće kojim bi ga obasipali, sama mu vezući odeću za nastup, a potom bi svake večeri, u dnu kakve lože, udivljeno primala ushite te duše koja bi pevala tek za nju: s pozornice on bi je, glumeći, svejednako gledao. Na to je prože luda zanesenost: on je gleda, sigurno je gleda! Obuze je želja da mu potrči u naručaj, tražeći utočište u njegovoj snazi, kao u utjelovljenju same ljubavi, pa da mu rekne, da uzvikne:
»Otmi me, odvedi me, idemo odavde! Tebi, tebi poklanjam sav svoj žar i svoje snove!«
Zavesa se spusti.
      Miris se plina mešao s ljudskim dahom; od mahanja lepezama zrak postajaše još zagušljiviji. Emma htede izaći; gomila beše zakrčila hodnike pa ona opet pade na svoje sedalo gušeći se od jakoga lupanja srca. Charles, bojeći se da mu se ne onesvesti, otrča do bifea po čašu bademovice. Jedva se uspe vratiti na svoje mesto, jer bi ga, zbog čaše koju je držao obema rukama, na svakom koraku neko udario u lakat, pa čak tri četvrtine pića izli po ramenima jedne Ruanke u haljini kratkih rukava koja, osetivši kako joj se hladna tekućina sleva po krstima stade cičati kao guja u procepu, kao da je neko kolje. Njezin se muž, vlasnik predionice, rasrdi na nespretnjakovića pa je, dok je ona rupčićem brisala mrlje s krasne haljine od tafta trešnjeve boje, mrgodnim glasom mrmljao nešto o odšteti, o troškovima, o naknadi. Na kraju Charles stiže do vlastite žene i reče joj sav zadihan:
– Bome sam mislio da ću onde i ostati! Koliko ljudi!... koliko sveta!...
Pa dodade:
– Pogodi koga sam gore sreo? Gospodina Léona!
– Léona?
– Baš njega. Sad će doći ovamo da se s tobom pozdravi.
I, baš dok je završavao rečenicu, u ložu uđe nekadašnji pisar iz Yonvillea. Pruži ruku s plemenitaškom neusiljenošću, a gospođa Bovary nehotimično ispruži svoju, nesumnjivo se pokoravajući privlačnoj snazi neke jače volje. Ne beše je osetila još od one proletnje večeri kada je kiša padala po zelenome lišću, a njih se dvoje oprostili stojeći kraj prozora. No, ubrzo, setivši se pristojnosti što se u takvoj prilici očekuje, s naporom se trže iz obamrlosti što je izazvaše uspomene i izmuca nekoliko brzih rečenica.
– Ah! Dobra večer... Kako! Vi ovde?
– Tiho! – viknu glas iz parketa, jer upravo počinjaše treći čin.
– Znači, u Rouenu ste?
– Da.
– A otkada?
– Van! Van s njima!
Glave se okretahu prema njima pa zaćutaše
        No, od toga časa ona više nije slušala; svadbeni hor, prizor između Ashtona i njegova paža, veliki duet u D-duru, sve to za nju prođe u daljini, kao da su instrumenti izgubili zvučnost, a likovi uzmaknuli; sećaše se kartanja kod apotekara i šetnje do dojiljine kuće, čitanja u senici, boravaka nasamo kraj vatre, sve one jadne ljubavi, tako mirne i tako duge, tako tajne, tako nežne, a koju ona, međutim, beše zaboravila. Zašto se sada vraća? Kakav li ga sticaj okolnosti opet dovodi u njezin život? Stajao je iza nje, naslanjajući se ramenom na zid lože, a ona od vremena do vremena osećaše kako je prolazi drhtaj pod mlakim dahom što joj iz njegovih nosnica strujaše na kosu.
– Sviđa li vam se ovo? – zapita on naginjući se tako blizu k njoj da joj vrškom brka dotače obraz.
Ona nehajno odgovori:
– Oh, Bože moj, ne! Ne previše!
On tada iznese predlog da izađu iz pozorišta i pođu nekamo na sladoled.
– Ah, ne još! Ostanimo! – reče Bovary. – Rasplela je kosu: moglo bi postati tragično.
No, prizor ludila Emmu nije nimalo zanimao, a i primadonino joj se glumatanje učini preteranim.
– Previše vrišti – reče ona okrenuvši se k Charlesu koji je pozorno slušao.
– Da... možda... malo – odvrati on kolebajući se između iskrenosti vlastita užitka i poštovanja prema ženinu mišljenju.
Potom Léon kaza uzdišući:
– Baš je vruće...
– Nepodnošljivo, zbilja!
– Ne osećaš se dobro? – upita Bovary?
– Da, zagušljivo mi je, idemo odavde.
        Gospodin Léon pažljivo joj preko ramena prebaci dugački čipkasti šal pa sve troje pođoše u luku i onde sjedoše na otvorenome, pred neku kafanu. Najpre se razgovaralo o njezinoj bolesti, premda bi Emma od vremena do vremena prekinula Charlesa iz straha, govoraše, da dosađuju gospodinu Léonu, a ovaj im pak ispriča kako je u Rouen došao   zato da ovde provede dve godine u kakvu uglednom uredu da bi stekao što više iskustva u poslovima koji se u Normandiji ipak razlikuju od onih koji se obavljaju u Parizu.
       Potom se raspita o Berthi, o porodici Homais, o kumi Lefrançois pa, kako pred njezinim mužem, više nisu imali što reći jedno drugome, razgovor ubrzo zamre.
       Neki ljudi na izlasku iz pozorišta prođoše pločnikom pjevuckajući ili se derući iz sveg grla: O Lucijo, anđele moj lepi! Tada Léon, da pokaže koliki je ljubitelj muzike, stade o tome govoriti. Čuo je on Tamburinija, Rubinija, Persianija, Grisija, a u usporedbi s njima Lagardy, i pored sve svoje razvikanosti, ne vredi ništa.
– Pa ipak – upade Charles koji je pomalo pijuckao šerbet s rumom – kažu da je u poslednjem činu upravo izvrstan. Žao mi je što smo otišli pre završetka, baš mi se bilo počelo sviđati.
– Inače – prihvati pisar – on će uskoro nastupiti u još jednoj predstavi.
No, Charles odgovori da njih dvoje već sutra odlaze.
– Osim – dodade okrenuvši se k ženi – ako ti, maco moja, ne želiš ostati.
Pa, menjajući taktiku u skladu pred tom neočekivanom prilikom koja odgovaraše na njegove nade, mladi čovek udari u hvalu Lagardyju u završnom prizoru. Nešto predivno, uzvišeno! Tada Charles navali:
– Doći ćeš kući u nedelju. Hajde, odluči se! Krivo činiš, ako i najmanje osećaš da bi ti to koristilo.
        Međutim se stolovi uokolo počinjahu prazniti; priđe im poslužitelj i ćutke stade kraj njih; Charles shvati i izvuče novčanik; pisar mu zadrža ruku te ne zaboravi ostaviti još dva srebrna novčića koji zazvečaše na mramornoj ploči.
– Zbilja me srdi – promrmlja Bovary – što vi taj novac...
Sagovornik s omalovažavanjem i srdačnošću odmahnu rukom te će, dohvativši šešir:
– Znači, dogovoreno, sutra u šest?
Charles se još jednom potuži kako sam ne može duže izbivati od kuće, ali da Emmu ništa ne sprečava...
– Zapravo... – zamuca ona s neobičnim osmehom – ni sama ne znam...
– E, pa, razmislićeš, videćemo, jutro je pametnije od večeri...
Potom će Léonu koji beše pošao s njima:
– Sada kad ste opet u našem kraju, doći ćete nam, nadam se, koji put na ručak?
Pisar potvrdi to nipošto neće propustiti, jer ionako mora navratiti u Yonville zbog nekoga pravnog posla. I tako se rastadoše pred prolazom Saint-Herbland baš kada je sa stolne crkve izbijalo jedanaest i pol.


                                                 





1 коментар:

  1. Kakva sjajna i inspirativna priča! Bila sam u braku sedam godina bez djeteta, zbog čega se moj suprug počeo čudno ponašati, u posljednje vrijeme se vraćao kući i više nije provodio vrijeme sa mnom i rastao se od mene. Tako sam postala jako tužna i izgubljena u životu jer mi je liječnik rekao da ne postoji način da zatrudnim, što mi zaista čini život jadnim. dok nisam naišla na prijatelja koji mi je s interneta pričao o DR ALABA -i, kako je pomogao mnogim ženama sa sličnim problemima kroz koje sam prolazila pa sam ga kontaktirala na: (dralaba3000@gmail.com) i objasnila mu, sve mi je rekao treba pružiti prije nego što je mogao baciti čaroliju na okupljanje da vrati mog muža što sam i učinila, a on je poslao snažnu molitvu koju sam morala izgovoriti usred noći dok je bacao čaroliju ljubavi. Bilo je pravo čudo 24 sata kasnije moj jedini muž mi se vratio i ispričao se za sve što je učinio i rekao mi da je potpuno spreman podržati me u svemu što želim, brzo nazvati dr ALABU i reći mu što se događa trenutak, a također mi je pripremio i poslao biljni lijek za koji je rekao da će izliječiti svaku neželjenu bolest ili infekciju koja me spriječila da zatrudnim, a zatim me uputio kako ga koristiti prije nego što upoznam muža. Evo, nakon korištenja ove autohtone biljke i korijena, nekoliko tjedana kasnije počela sam osjećati znakove trudnoće svuda po sebi, stvarno sam bila trudna i upravo sam rodila dječaka u 1 mjesecu. Kunem se da će cijeli svijet saznati za DR ALABU jer je spasio moju vezu i koja mi također daje djecu koju danas s ponosom mogu nazvati svojom. Za svaku ženu koja misli da je to nemoguće, evo prilike da se nasmiješite i svojoj obitelji donosite sreću. Ljubazno se obratite DR ALABA -i putem e -pošte na: (dralaba3000@gmail.com). Ili mu pošaljite WhatsApp/ Viber putem +1 (580) 373-2215 Doista, Bog je poslan da dovede izgubljene ljubavnike i donese vam sreću ...

    ОдговориИзбриши