Ivan, Ivanju, Gete i nasilje

VREME ZLA NEKAD I SAD

Geteovo ime označava poeziju, kulturu, univerzalnu pripadnost celom svetu, a pojam koncentracionog logora surovo, najbrutalnije moguće nasilje. To ime i taj pojam u Vajmaru se nalaze u najneposrednijoj blizini. Neretko smo skloni da o XX veku mislimo kao stoleću najvećeg nasilja u istoriji čovečanstva: dva svetska rata sa desetinama miliona mrtvih, genocid nad Jevrejima, gasne komore kao novi pronalazak masovnog ubistva, ali takođe aparthejd u Južnoj Africi, zločini japanske okupatorske vojske, užas koji su "civilizovane" kolonijalne sile – Velika Britanija, Francuska, Holandija – izazivale na nekoliko kon-tinenata, masovno ubijanje Jermena u Turskoj… Međutim, takozvani "Tridesetogodišnji rat" (1618–1648) srazmerno je usmrtio više civilnog stanovništva u Evropi nego oba svetska rata, Eugen Savojski je 1697. godine na čelu austrijske vojske za tri dana temeljnije uništio Sarajevo nego general Ratko Mladić za tri godine, itd. Ja ipak mislim da ne sme da se smetne s uma da bol i smrt uvek pogađaju pojedinca i da je sve počelo biblijskom pričom o Kainu koji ubi brata svoga, Avelja, ali i da danas o Zlu znamo više i za njega saznajemo mnogo brže zahvaljujući pre svega internetu i televiziji. Nasilje, dakle, možemo da proučavamo u bilo kom vremenu, u umetnosti, pa tako i u klasici u Vajmaru, kulturnom centru Nemačke, a nemački narod je nekada sebe smatrao i nazivao narodom pesnika i mislilaca – das Volk der Dichter und Denker.

Legende ponekad postaju sastavni deo stvarnosti. Primer je takozvani "Geteov hrast" koji se u kon-centracionom logoru Buhenvald na brdu Etersberg iznad Vajmara nalazio između vešernice i kuhinje. To drvo, u stvari, nije imalo ama baš nikakve veze sa Geteom, ali neki značajni pisci – kao Ernst Vihert i Jozef Rot – pisali su o njemu, a esesovci i većina logoraša mislili su da postoji veza između tog hrasta i Getea. Drvo o kome je Gete pričao, u koje je kao mladić urezao svoje ime, nije bilo hrast, nego bukva (videti belešku njegovog sekretara Ekermana od 16. septembra 1827. godine), pa i ime logora Buchenwald znači Bukova šuma; nije se zvala Eichenwald – hrastova šuma. Sama ideja o postojanju "Geteovog hrasta" nasred prostora za ubijanje i mučenje uprkos tome pretvorila se u simbol.

Najgore nasilje svakako je ubijanje, pogubljenje. U slučaju čedomorke Johane Katarine Hen (Höhn), kojoj je javno odrubljena glava, Gete, autor dirljivih scena s kraja prvog dela Fausta, kao član "tajnog konzilijuma" (vlade), odbio je da dâ saglasnost da ona bude pomilovana. Henova je svog tek rođenog sina ubila sa tri udarca noža. Pomilovanje je bilo moguće, čak je i vladar, hercog Karl August, hteo Henovoj da poštedi život upravo zbog scene u Faustu. U toj tragediji Gete sa velikim simpatijama opisuje čedomorku Margaretu. Da li je milost dobrodošla u poeziji, ali u realnosti nije?

Gete je drugim povodom pisao: "Radije ću počiniti nepravdu, nego da podnosim nepravdu." Zar bi bilo nepravedno ne ubiti čedomorku? Da li je Gete mislio da je takvo nasilje zaista neophodno da bi se sačuvao poredak? On je u stvarnom životu doneo drugačiju moralnu presudu nego u svom opusu magnumu Faustovoj Margareti.

"Siva, prijatelju dragi, teorija je sva, a zeleno života zlatno drvo…", kaže Mefisto u Geteovom Faustu. Da li je dozvoljeno da se o Margareti i njenoj smrti u pisanoj tragediji može govoriti kao o "teoriji", a o odsecanju glave od živog, mladog, procvalog devo-jačkog tela, koje se trza i grči – valja zamisliti taj čin! – "zelenim životom zlatnoga drveta"?

Johana Katarina Hen ubijena je odrubljivanjem gla-ve mačem na mestu koje danas nosi naziv Geteov trg. Citiram zaboravljenog Geteovog biografa Emila Ludviga, koji ga je nazvao "velikim amoralistom": "Da li će on, koji se, kako se čini, priklanja vlasti, na kraju biti odvojen od onoga, kome je teško, ko nosi svoje breme…?" Nemačka deca još uvek uče napamet: "Ko jaše tako kasno kroz vetar i noć", ali danas to zveckanje rimama smatraju pomalo komičnim, u najmanju ruku de-plasiranim. A tu stoji strahovita izreka: "Ako se ne daš milom, uzeću te silom." Naravno da poznajem desetine tumačenja šta to znači u Geteovoj baladi "Bauk" ("Erlkönig"), ali svakako se radi o jezivoj pretnji nasiljem. Poslednji stih glasi: "U naručju očevom dete je mrtvo." Bio bi zadatak za nekoliko naučnika da temeljno ispitaju nasilje, da utvrde o kakvom je nasilju reč, ne samo u Geteovom knji-ževnom delu, nego i u njegovim postupcima u svojstvu ministra i savetnika svog prijatelja i suverena, Karla Augusta.

Neko bi mogao da pomisli da se Geteov stav o nasilju ni u jednom okruženju ne može bolje studirati, nego u ratu koji je nazvao "Kampanja u Francuskoj" u kome je učestvovao.

Stigao je na front udobno, u kočijama sa slugom, sa beleškama o Njutnu i leksikonima o fizici, pa ironično pisao o nevažnim događajima; valja obratiti pažnju na intonaciju Geteovih zapažanja: "Francuski ovčari morali su da posmatraju kako nestrpljivi vojnici željni mesa ubijaju njihove vunene ljubimce pred njihovim nogama. Teško mi se ikada pred očima i dušom javila groznija scena i dublji muški bol." Da li je on to stvarno mislio ili se rugao čitaocima? Nisačim strašnijim se u ratu nije suočio od klanja ovaca? Inače se žalio "na najužasnije moguće vremenske uslove", na "prazne kuhinje i podrume", gde i kada je moglo da se jede i pije, o razgovorima o svemu i svačemu u raznoraznom društvu i da je ponekad bivao strahovito umoran. Iz Verdena šalje sanduče sa lokalnim bom-bonama ljubavnici u Vajmar. Njegov knez, u toku pohoda komandant, Karl August, beleži: "Ostali su cele noći pili strahovito mnogo kladeći se ko može više, a Gete im nimalo nije ostajao dužan, užasno je mnogo mogao da popije…" O opasnosti? "Zvuk metaka je doista čudesan kao da je sastavljen od mrmoljenja vode i poja ptica. Valja, međutim, zapamtiti da jezivo zastrašuje što nam se javlja kroz uši, jer je baš grmljavina topova, zavijanje, treštanje đuladi zapravo pravi uzrok naših osećanja…" Tako i slično jedan od najvećih pesnika svih vremena opisuje jedini rat u kome je lično aktivno učestvovao. Teško će se razočarati ko god od njega očekuje više. Jedan jedini put je Gete nanišanio i opalio top, doduše ništa nije pogodio, jedini njegov realni pucanj u ljude bio je potpuni promašaj.

"Tako Prusi i Austrijanci dođoše da se sa delom Francuske na francuskom tlu bave svojim zanatom. A u čije ime, čijom silom to činiše?", pitao se Gete. Međutim, smesta se utešio: "Nastupiše u ime Luja XVI, nisu rekvirirali ništa, samo su pozajmljivali na silu…" Za oteto su ispisivali bonove. "Neka Luj XVI posle plati." Međutim, kralja Luja XVI su giljotinirali pre nego što je stigao da izmiri račune.

"Ali zapravo svuda vladaše delovanje, koje se baš i ne usuđujem da objasnim. Učini mi se da se pred mojim očima sakupiše trgovci razmišljajući o po-slovima; svakako se svuda vide natovareni brodovi ukrašeni izrezbarenim delfinima, transport na konjima, stizanje i razgledanje robe…" Tako je bilo tada, baš kao i na bojnim pohodima starog Rima na Persiju, u toku svakog rata, danas u Iraku ili Avganistanu… Sudan? Bosna? Kosovo? Uz vremena Zla ne ide samo nasilje nego i biznis!

Slavnu izreku "Odavde i danas počinje nova epoha svetske istorije i vi ćete moći da kažete da ste tome prisustvovali" Gete nije izrekao 1792. godine na licu mesta – u najmanju ruku za to ne postoji ni jedan jedini svedok – nego je zapisao nekoliko decenija kasnije, a tek 1822. godine objavio je prvi put. Tada se već znalo, što on za vreme samih događaja nije ni naslutio, da je Francuska revolucija zaista važan miljokaz istorije, preokret za razvoj ljudskog društva.

U toku samog bojnog pohoda Gete se više bavio fizikom, posebno naukom o bojama, manje ili nikako ocenama strategije, politike, nasilja ili istorije. Detalji rata, pobede i porazi mu se bleđe urezuju u pamćenje od klanja onog stada ovaca. Na licu mesta nije shvatio da počinje nekakva "nova epoha". Knez Fon Rojs, koga je sreo u toku "kampanje", začuđeno je zabe-ležio: "Gete nema šta da javi o tragedijama i romanima, nego veoma živahno objašnjava pojavu refrakcije."

Verodostojna nam se čini sledeća priča: u jednoj krčmi neki civil izražava nadu da će svet zahvaljujući baš Geteovom peru steći saznanja o bojnom pohodu, ali jedan husarski pukovnik kaže: "Nemojte se tome nadati, on je isuviše pametan! Što bi smeo da napiše, ne bi hteo da napiše, a što bi voleo da napiše, neće napisati…" Odlični Geteov biograf Rihard Fridental citirajući taj događaj dodaje: "Toga će se Gete zaista držati."

Gete je, takođe, bio strastan i čak veoma darovit istraživač prirode, pa se zainteresovao i za teorije o nastanku zemlje. U to vreme je njegov intimni prijatelj, Aleksandar fon Humbolt, bio ubeđeni "vulkanista", što je značilo da je – pojednostavljeno rečeno – verovao da se zemljina kugla oblikovala na osnovu erupcija u njenoj unutrašnjosti. To se Geteu uopšte nije sviđalo, njega je smetala nasilnost te teorije i razorna katastrofičnost same ideje. Po njemu, u prirodi sve je trebalo da se odvija nežno, pažljivo, postepeno; baš zbog toga je Mefista opisao kao vulkanistu. Suvišno je ovde razmatrati šta nauka početkom XXI stoleća o tome kazuje, bitno je svakako da je Gete bio protivnik nasilja kakvo vlada u prirodi.

Neobično je da je Gete u svom vojvodstvu neko vreme bio zadužen i za vojne poslove. U tom pogledu je, na veliku žalost svog kneza Karla Augusta, strahovito štedeo, smatrao je da je dovoljno da se vojnici bave protokolom, počasnom paljbom i paradama, a da nisu potrebni za upotrebu sile.

O Geteovom odnosu prema nasilju u njegovom najapsolutnijem obliku, prema ratu, revoluciji i kontrarevoluciji, malo, gotovo ništa ne saznajemo na osnovu njegovog držanja u Vajmaru ili njegove knjige Kampanja u Francuskoj i opsada Majnca. Po njega mnogo strašnije ratno dejstvo – kao da je to kazna proviđenja – potražiće ga kasnije u njegovom sopstvenom domu.

Jedan jedini put u svom dugačkom životu Gete je ponižen, kada je bukvalno plačući od očaja bio suočen sa golom silom. U takav položaj doveli su ga francuski vojnici.

Iako je kuća na trgu Frauenplan bila predviđena da ugosti nekog od francuskih maršala, u noći 14. na 15. oktobar 1806. godine u njoj su se prvo pojavila šesnaestorica Alzašanina i "počastili sa nekoliko buteljki vina i piva", a zatim su u kuću prodrla i dvojica grubljih strelaca. Gete je, odeven u noćnu odeću i sa papučama na nogama, morao da im nazdravlja, oni su nastavili da besne, proganjali ga uz stepenice na prvi sprat do njegove spavaće sobe, dok njegova ljubavnica i docnija supruga, Kristijana Vulpijus, taj jedini put daleko nadmoćnija od svog dragana, nije uspela da ih istera. Uprkos tome i nadalje se iskreno divio Napoleonu. Nadajmo se ne samo zbog toga što je francuski imperator tvrdio da je nekoliko puta pročitao Vertera, i što je pričao da ga je kao mladi artiljerijski poručnik vukao sa sobom po frontovima.

Gete je imao četrdeset godina kada ga je dva-desettrogodišnja Kristijana posetila da bi zatražila protekciju za svog brata, mladog pisca. Već iste noći su se našli u krevetu i ostali zajedno do njene smrti. Međutim, "otmeni Vajmar" je prezirao neobrazovanu ženicu iz nižeg srednjeg staleža, zanatlijku koja je pravila veštačko cveće za fine šešire, a pesnika i savetnika vladara sažaljevao; krugovi oko dvora smatrali su da je Vulpijusova obična domaćica i metresa. Gete je govorio da "živi u braku, samo bez ceremonija", ali nije je vodio sa sobom u "društvo" i na dvorske prijeme; u pozorištu, koje je ona veoma volela, a on povremeno bio njegov upravnik, nikad ne bi seo pored nje. Posle njenog podviga protiv fran-cuskih vojnika sve se promenilo. Čim je u Vajmaru ponovo uveden red, tri dana posle skandala u sopstvenoj kući, Gete se oženio Kristijanom u znak zahvalnosti što mu je, kako reče, "spasla život", a da bi njoj i njihovom sinu Augustu obezbedio nasleđe u slučaju svoje smrti, koje je iznenada postao svestan. Tužna je istina da je nadživeo ne samo ženu, nego i jedinog sina.

Ne mogu da se otmem razmišljanju, iako ga svaki čas odbacujem kao nedoličnu, neprihvatljivu fantazmagoriju, a na koga se ipak uvek nanovo vraćam: kako bi se Gete ponašao da je živeo u Hitlerovo vreme – da je Hitler u Geteovo vreme postao ono što je bio? Da li bi mu Hitler imponovao, kao što se divio Napoleonu? (Ne upoređujem Napo-leona i Hitlera, bavim se hipotezom odnosa Getea prema nosiocima vlasti i moći. Odnos umetnika prema otelovljenju vlasti i moći mogli smo i na sebi da studiramo između 1945. i 1980. godine.)

Hitler je tridesetak puta bio u Vajmaru, dolazio je i pre nego što je osvojio vlast, a mnogo češće posle toga. Kada je prvi put odseo u hotelu "Elefant", podignutom na istom mestu na kome je stajala krčma "Elefant", u koju je Gete rado navraćao, tada još ni iz daleka ne "firer", kao svoje zanimanje u knjigu gostiju skromno je upisao "književnik". (Književnici Gete i Hitler u istoj gostionici! Ali posle njih i drugi, na primer, Tomas Man, Horhe Semprun, Imre Kertes i, avaj, ja nekoliko puta, jednom baš u Hitlerovom apartmanu… To je Vajmar!)

Gete se pred svakom vlašću uvek ponašao ponizno, neko bi rekao "ulizički", iako je mislio da je na polju književnosti i nauke bio najveći. Postoji anegdota da se Gete i Betoven šetaju kroz park banje Teplice (Gete je star 63 godine, Betoven 42). Nailazi svita austrijske carice Mari Ludovike, Gete se sklanja na rub staze i klanja se, Betoven drsko ide pravo, tako da visoko plemstvo prosto mora da mu se sklanja s puta. To je, doduše, legenda, baš kao i priča o Geteovom hrastu. Činjenica je, ipak, da su se Gete i Betoven 1812. upoznali u toj banji i da je carska porodica tamo boravila. Betoven već 9. avgusta piše svom izdavaču Brajtkopfu da Geteu "dvorska atmosfera prija više nego što je to dostojno pesnika…", a Gete u svom pismu prijatelju Celteru 12. septembra da je upoznao kompozitora, ali konkretan incident ne pominju ni jedan ni drugi.

Gete je u svom životnom delu opisao Mefista kao Faustovog druga i pratioca. Da li bi Hitlera mogao da shvati kao otelovljenje đavola iz svoje tragedije? "Dve duše, ah, u mojim grudima žive!", piše Gete – on je istovremeno i Faust i Mefisto. Da li bi pristao na koncentracione logore, kao što je pristao da se pogubi čedomorka, jer reda i poretka mora da bude? Poneko je u početku verovao u opravdanost nekih Hitlerovih postupaka, a posle se u zebrastoj uniformi našao iza bodljikave žice kroz koju je puštena struja ili verovao da ide da se tušira, kad su ga poveli u gasnu komoru.

Vratimo se na onu jednu strašnu noć u životu velikog pesnika. Razmaženi tajni savetnik, knez poezije Gete, sav očajan i bespomoćan pred brutalnošću i smrtonosnim nasiljem. Da li je dozvoljeno da se u vezi s tim pomisli, da je tog jednog jedinog trenutka možda emocionalno bio u sličnom stanju, užasnut kao toliki veoma ugledni ljudi stotinu i trideset godina kasnije, gore na njegovom voljenom brdu Etersbergu. Vremena zla u svakoj epohi – i nekada i sad – sastoje se od takvih trenutaka bespomoćnosti i smrtnog straha, svejedno da li se radi o Sabinjankama pred Rimljanima, Jevrejima pred esesovcima ili Geteu pred Napoleonovim razuzdanim ratnicima.

Međutim, kao što je već rečeno: negdašnji koncentracioni logor Buhenvald tamo gore – nasilje – i dom na trgu Frauenplan u Vajmaru – Gete – vaz-dušnom linijom udaljeni su jedno od drugog samo nekoliko kilometara, simboli vrhunaca Zla i humane veličine jedno drugom nigde nisu bliže.

Izvor

Gete- pismo Šileru

Publika se već dvadeset godina prepire 
oko toga ko je veći: Šiler ili ja, a ona treba 
da se raduje što uopšte ima dva čoveka 
oko kojih može da se prepire.
– Gete 1



Johan Volfgang Gete-  Fridrih Šiler

      Najčuveniji par korespondenata u istoriji književnosti su svakako bili Fridrih Šiler i Johan Volfgang fon Gete. Pre nego što su počeli da se skoro svakodnevno posećuju i razmenjuju ideje o književnosti i drugim temama putem pisama, dvojica slavnih pisaca bili su konkurenti i nisu imali mnogo kontakta. Sve se promenilo u junu 1794. kada je Šiler zamolio Getea da piše za književni časopis Hore, što je ovaj prihvatio. Uprkos različitim pogledima na svet, među njima se razvilo blisko prijateljstvo koje je rezultiralo obimnom korespondencijom. O tome koliko je Getea pogodila Šilerova smrt 1805. godine svedoči njegova izjava da je odlaskom prijatelja „izgubio polovinu sebe“( izvor)



Publika se već dvadeset godina prepire
oko toga ko je veći: Šiler ili ja, a ona treba
da se raduje što uopšte ima dva čoveka
oko kojih može da se prepire.
– Gete

U pismu Šileru (Schiler) od 31. jula 1799. godine Gete iznosi svoja zapažanja o Miltonovom (Milton) spevu Izgubljeni raj i usput daje svoje tumačenje o mogućem poreklu Kantove ideje o radikalnom zlu:


 „Pored ostalih razmišljanja povodom ovog dela nametnulo mi se i pitanje slobodne volje, o kojoj inače nerado razbijam glavu; ona u ovom spevu, kao i u hrišćanskoj religiji uopšte, igra rđavu ulogu. Jer čim se pretpostavi da je čovek po sebi dobar, slobodna volja postaje besmislena moć da se izbegne izbor dobra i da čovek tako sebi natovari krivicu; a uzme li se da je čovek po prirodi zao ili, da se izrazim određenije, da ga na životinjskom nivou vode njegovi nagoni, onda je slobodna volja kao neka otmena persona koja pretenduje na to da iz prirode deluje protiv prirode. Otuda se takođe vidi kako je Kant nužno morao doći do radikalnog zla i kako filozofi koji smatraju da je čovek po prirodi šarmantan teško izlaze na kraj s njegovom slobodom i zašto se oni tako žestoko bune kad se njihovom dobru na osnovu nagona ne daje baš neka visoka ocena.“
izvor 

________________________
1. Ekerman, Razgovori sa Geteom, Izdavačko preduzeće Rad, Beograd, 1963 god., strana 78

Geteovo pismo Rajnhardu

"Izbor po srodstvu“ poslao sam zapravo kao cirkular svim prijateljima da bi me se u raznim mestima i prilikama opet jednom setili. Ako ga veći broj ljudi bude uz to i čitao, biće mi još draže. Ja dobro znam kome sam se obratio i gde neću biti pogrešno shvaćen. U tom ubeđenju knjiga je upućena i Vama i veoma je ljubazno od Vas što ste mi i pismeno potvrdili da se nisam prevario. Publika, naročito nemačka, samo je smešna karikatura „demosa“; ona stvarno uobražava da čini neku vrstu istance, senata, i da u životu i čitanju može glasanjem odbiti ono što joj se ne dopada. Protiv toga ne pomaže nikakvo sredstvo osim tihe istrajnosti. Koliko li se tek radujem dejstvu koje će ovaj roman vršiti na mnoge ljude posle nekoliko godina kad ga budu ponovo čitali. Kad, bez obzira na sve zamerke i viku, ono što ta knjižica sadrži bude stajalo kao nepromenljiv fakt pred uobraziljom, kad se vidi da se svom voljom i zlovoljom u tom pogledu ništa ne menja, onda će se na kraju prihvatiti i to osetljivo čedo od deteta, kao što se ljudi u istoriji nekoliko godina posle pogubljenja starog kralja mire s krunisanjem novog cara. Ono što je ispevano dolazi do svog prava kao i ono što se zbilo.“


Reinhard Breymeyer

Johan Volfgang fon Gete, Godine učenja Vilhelma Majstera

U beleškama koje je dodao svojoj autobiografiji, Analima, Gete obrazlaže poreklo
svoje ideje o Vilhelmu Majsteru, koja leži u

„...predosećanju jedne velike istine: da čovek često pokušava nešto za šta mu je priroda uskratila dar, da želi da uradi nešto za šta ne može da stekne potrebnu veštinu; nekakvo unutrašnje osećanje
upozorava ga da se kloni toga, ali on ne uspeva da izađe na čistac sa sobom, i pogrešnim
putem ide ka pogrešnom cilju... Mnogi tako protraće najlepši deo svog života, i konačno zapadaju u nekakvu čudnovatu turobnost. No, ipak je moguće i da svi ti pogrešni koraci dovedu do nečeg neprocenjivo dobrog“.

Godine učenja Vilhelma Majstera

."....da sebe lično, takvog kakav sam, sam obrazujem, to mi je bila mutna želja još od rane mladosti. Ta težnja je i danas ista, samo što su mi sredstva koja će mi to omogućiti sad nešto jasnija.“

" Svaka urođena sklonost je važna i mora se razviti... U svakoj urođenoj dispoziciji leži moć da se
usavrši; to razume samo mali broj ljudi, a oni ipak hoće da uče druge i da delaju.“

„Pomogla mu je njegova velika uvežbanost, jer vežba i navika moraju u svakoj umetnosti popunjavati praznine koje genije i raspoloženje vrlo često ostavljaju.“

„... onome na kome ima mnogo da se radi kasnije se otvaraju oči i za sebe sama i za svet ... Treba se čuvati... talenta koji nema izgleda da se u potpunosti izrazi. Ma koliko se u tom pravcu daleko stiglo,
ipak će se na kraju, kad nam jednom postane jasno šta znači pravi umetnik, bolno zažaliti zbog gubitka vremena i snage utrošenih na takav diletantizam.“

„... bez ozbiljnosti u svetu ništa nije mogućno, a među onima koje nazivamo obrazovanim ljudima ozbiljnosti se, u stvari, može naći vrlo malo; oni, rekao bih, prilaze radu i poslovima, umetnosti, pa i razonodi, samo u nekoj vrsti samoodbrane; žive kao što čovek čita gomilu novina, tek da ih se otarasi; pri tom mi pada na um onaj Englez u Rimu koji je uveče sa zadovoljstvom u društvu
pričao kako je toga dana skinuo sa spiska šest crkava i dve galerije. Ljudi hoće mnogo da znaju i upoznaju, i to upravo ono što ih se najmanje tiče, a ne primećuju da se nikakva glad ne utoljuje ako se hvata samo vazduh“

 „Nije svim ljudima baš stalo do sopstvenog obrazovanja, mnogi ga žele samo kao pomoćno sredstvo za udobnost, kao recept za bogatstvo i svaku drugu vrstu sreće“.

„Ja ne znam kako je u drugim zemljama, ali u Nemačkoj je samo plemiću omogućeno
izvesno opšte, ako smem reći, lično obrazovanje. Građanin može da stekne neku zaslugu i da koliko-toliko obrazuje svoj duh, ali njegova ličnost se gubi, postavio se on kako god hoće...“ .

„Postoji u tom mestu velika fabrika koja ishranjuje mnogo ljudi. Vlasnik, koji živi tako reći udaljen od svakog ljudskog društva, ne zna bolji način da zimi zabavi svoje radnike nego što ih navodi
da igraju komediju.“

„Tada je Filina došla na divnu ideju da sve knjige poređamo na jedan ogroman sto otvorene, da sednemo jedno prema drugome i da naizmenično čitamo bez ikakva reda čas iz jedne, čas iz druge knjige, i to samo po nekoliko rečenica... Time smo se zabavljali redovno, svaki dan, i malo-pomalo postali smo tako učeni da smo se sami sebi divili.“


„Kako je trebalo provesti na okupu nekoliko dana, dovitljivi i razboriti domaćin se pobrinuo za najrazličitiju razonodu društva... Angažovao je dva ili tri maršala, ako ih tako smem zvati. Jedan je imao da se brine za razonodu mladog sveta. Ples, šetnje i male društvene igre on je smislio I njima upravljao... Lov i karte, kratke šetnje, mesta u prikrajku za poverljive razgovore starijih – sve je bilo predviđeno... Kao što nam je prijatno pogledati skladnu ljudsku figuru, isto tako je prijatno videti i dobro uređen i raspoređen skup ljudi u kome se oseća prisustvo jednog razumnog, inteligentnog bića. Zadovoljstvo je ući u čistu kuću iako inače nije naročito ukusno građena i ukrašena, jer svedoči da
su prisutni bar s jedne strane obrazovani ljudi“


„Nas dve zajednički vaspitavamo izvestan broj dece; ja spremam okretne i vešte domaćice, a ona preuzima one kod kojih se primećuje neki mirniji i finiji talent“ .

„Otmeno držanje teško se može oponašati, jer je ono u stvari negativno i pretpostavlja dugo, uporno vežbanje. Naime, od otmenog čoveka se ne traži da nešto predstavlja, da pokazuje dostojanstvo, jer tako bi se lako palo u krute manire i nadmenost; naprotiv, treba samo izbegavati sve što je nedostojno, što je prostačko; on se nikad ne sme zaboraviti, mora uvek paziti i na sebe i na druge, ništa sebi ne praštati, drugima ne činiti preko određene mere, ali ne ni premalo, ne padati ni zbog čega u ganutost, ni zbog čega se ne uzbuđivati, nikad se ne zatrčavati, u svakom momentu umeti vladati sobom i tako zadržati spoljnu ravnotežu ma koliko u duši besnela bura. Plemenit čovek može na momente biti i nemaran, otmen nikada. Ovaj je kao čisto odeven i brižljivo obučen čovek: on
se nigde neće nasloniti i svaki će paziti da se ne očeše o njega; odlikuje se od drugih, a ipak nikad ne sme ostati usamljen; jer kao u svakoj veštini, tako i u ovoj: ono što je najteže treba da se izvodi s lakoćom; tako otmen čovek, uprkos svojoj izdvojenosti, mora uvek izgledati povezan s drugima, nigde krut, svuda hitar I okretan, uvek se mora pojavljivati kao prvi, ali se kao takav nikad ne nametati“


„U romanu kao i u drami imamo pred sobom ljudsku prirodu i delanje ljudi. Razlika između ova dva književna roda ne leži samo u spoljnoj formi, ne u tome što lica u jednom govore a u drugom se o njima obično priča. Nažalost, mnoge drame su samo dijalogizirani romani, a ne bi bilo nemogućno i napisati dramu u obliku pisama. U romanu treba da budu predstavljeni prvenstveno događaji i raspoloženja, u drami karakteri i dela. Roman treba da teče sporo, a raspoloženja glavnog lica moraju, nije važno na koji način, usporavati težnju celine ka raspletu. Drama mora hitati, a karakter glavnog lica mora svom silinom nadirati kraju i samo povremeno biti ometan. Junak romana mora da pati, da trpi, u najmanju ruku ne može biti u visokoj meri aktivan; od dramskog junaka se traže delanje i čin. Grandison, Klarisa, Pamela, vekfildski sveštenik, Tom Džons – svi su oni, ako ne lica koja trpe, ipak takva koja usporavaju radnju, i svi se događaji uobličavaju prema njihovim naravima. U drami junak ništa ne uobličava prema sebi...“

„Prisustvo ove dvojice ljudi bilo je na probama vrlo korisno. Oni su ubedili naše glumce da se na probi držanje i pokreti, kako ih na predstavi treba pokazati, moraju uvek povezivati s govorom i da se sve navikom mora i mehanički ujedinjavati. Na probama tragedije treba se naročito čuvati uobičajenih pokreta ruku... I tako su ona dva čoveka uložila vrlo mnogo truda u obrazovanje ove pozorišne trupe, koja se tako srećno bila okupila... Nije se ni znalo koliko se zahvalnosti njima duguje, posebno za to što su glumcima često skretali pažnju na najvažniju stvar, naime da je njihova dužnost da govore glasno i razgovetno“

„Povodom nečije napomene da su izvrsna umetnička dela u novije vreme retka, markiz je rekao: ’Ne dase lako zamisliti i sagledati šta okolnosti moraju učiniti za umetnika, a zatim i kod najvećeg genija, kod najizrazitijeg talenta još ima beskrajnih zahteva koje on mora sam sebi postaviti, neopisiv trud je potreban za njegovo obrazovanje... Međutim, dovoljno je samo kratko vreme provesti u nekoj galeriji i posmatrati koja umetnička dela privlače gomilu, koja se cene a koja zanemaruju, pa da čovek izgubi
volju za savremenost i nadu u budućnost.’ “

Johan Volfgang Gete

FAUST

'Sa užasom ujutru se budim,
gorko bih hteo zaplakati,
jer novi dan od onog za čim žudim,
ništa, baš ništa, neće meni dati...

Pa i u gluvi noćni sat
u strahu moram na odar svoj da klonem,
ni tu mi pokoj nije dat,
u divljih snova užas tonem.

Bog što se stani sred mog srca živa
 kadar je da mi celu dušu prene,
Bog koji iznad mojih sila svih prebiva
 ne može ništa pokrenuti van mene.

I postojanje mi je zbog toga teret ljut,
smrt želim, život mi je omrznut.
 


PROMETEJ

Pokrij svoje nebo, Zevse
oblaka tmušom
i kušaj, kao ludo dete
što obezglavljuje čkalj,
svoju snagu na hrašću i bregovima!
Ali mi zemlju moju
moraš ostaviti
i kolibu, koju mi ne podiže ti,
i ognjište moje,
na čijem ognju mi
zavidiš!

Bednijeg ničeg ne znam
pod suncem od vas, bogovi!
Kukavno prehranjujete
žrtvenim porezima
i molitvenim dimom
svoje veličanstvo;
a skapali biste da nisu
prosjaci i deca
punonadežne lude.

Detetom kad bejah
i ne znađah ni kud ni kamo,
obraćao sam zalutali pogled
suncu, kao da nad njim
ima uho da čuje moj vapaj
i srce, kao moje,
da se sažali nevoljnome.

Ko mi pomože
protiv obesti titana?
Ko me od smrti spase,
ko od sužanjstva?
Zar nisi sve to učinilo samo ti,
do svetosti zažareno srce?
A plamtijaše li mlado i dobro,
obmanuto, zahvalnost za spasenje
onome što spava gore?

Ja da te štujem? Zašto?
Jesi li ublažio ikad
bole potištenome?
Jesi li utro ikad
suze skrušenome?
Zar me nije skovalo čovekom
svemoćno vreme
i večni udes,
gospodari i moji i tvoji?

Il' misliš valjda
da mi valja mrzeti život
i bežati u pustinje
što nisu sazreli svi
cvetni snovi?

Evo me gde sedim, stvaram ljude
po svojoj slici,
rod meni ravan,
da trpi, da plače,
da uživa i da se raduje,
i da se ne osvrće na tebe,
kao ni ja!


BAUK- VILINSKI KRALJ

Ko to jezdi tako pozno kroz noć i vetar taj?
To otac sa čedom svojim kroz pusti jaše kraj
Dok vije vihor besni i strašna seče stud,
On dete svoje grli, o toplu greje grud.

Što sine skrivaš tako lice i pogled svoj?
Bauka zar ne vidiš, oče, u noći toj?
Bauka, krunu onu i njegov dugi skut?
To sine, noćne magle prelaze neba put.

" O drago čedo, hodi i podji samnom ti!
Prekrasne igre mnoge zajedno ćemo igrati,
Po obalama cveće šareno ćemo brat'
Majka će moja tebi zlaćeno ruho dat."

O oče, zar ne čuješ šta zbori bauk taj,
Kako me tiho zove i mami u svoj kraj?
Smiri se, čedo moje, to nije bio glas
Iz suhog lišća vetar pozdravlja šumom nas.

"Hoćeš li, slatko čedo, hoćeš li kraju mom?
Tebe će moje kćeri paziti ljubavlju svom
One će noću igrat' lagani tanac svoj
I ljuljaće te brižno i pevat' slatki poj"

O oče, zar ne vidiš otud u onaj mrak
Da baukove kćeri rukom mi daju znak?
Da čedo moje, vidim, al' tebe vara gled
To noćni vetar starih povija vrba red.

"Ja volim čedo tebe i lice što ti sja,
Nećeš li milom, silom odneću tebe ja!"
O oče, on me hvata, bauk me grabi sad,
Bauk mi,oče, evo zadade bol i jad!

Dubokom prožet jezom otac uspori gred
U naručju mu sinak od bola bled,
A kad je pred dom stig'o s mukom i jadom svim,
Mrtvo čedo bilo na grud'ma njegovim.

PESMA DUHOVA NAD VODAMA

Ljudska je duša
slična vodi,
silazi s neba
nebu se penje,
pa opet dole
zemlji mora
u večnoj smeni.
Pljusne li s visoke
okomne hridi
 čisti mlaz,
stroši se ljupko
oblaka valom
do na glatku hrid,
prihvaćen lako
velom zaleprša
i zažubori
put dubina.
Štrči li greben
u susret slapu,
zapenuša gnevno
s kamena na kamen
u ponor,
u koritu ravnom
mili kroz livada do,
a u jezeru glatkom
napajaju lice
sve zvezde.
Talasu je vetar
Najljupkiji dragan
vetar s dna komeša
penušave vale.
O, ljudska dušo
slična li si vodi?!
O,sudbo ljudska,
slična li si vetru?!  

     

MORSKA TIŠINA

Mir duboki vodom vlada,
nepomično more ćuti;
niz pučinu glatku svuda
gleda lađar zabrinuti.

Nigde vetra s jedne strane!
Smrtni pokoj, strašan, ledan!
U daljini grdnoj tamo
ne miče se val nijedan.

DNEVNIK Poverujemo po slušanju dugom: ljudsko je srce večno neprozirno; i hrišćanin je, priznajmo to s tugom, ko svaki neznabožac grešan silno. Najbolje: dajmo ruke jedno drugom i ogrešenja prihvatajmo mirno: jer nešto vlada kad nas zli duh kuša, pa spaseni su vrlina i duša. Od moje drage dugo već daleko, posle sve dnevne zaposlene jave, i ma šta da naučih ili stekoh, ona mi ne izbijaše iz glave; spomen na daljnu ljubav sine meko ko noću zvezda roj kroz tamnu plavet, te pero, pišuć što se obdan zbilo, obličje njeno dočarava milo. Pohitah natrag. Al' u tome času slomi se točak; - još  noć zakašnjenja! Već sanjah: kola domu prispela su, - a sada treba rada i strpljenja. Kovač i kolar, koje grdnjom zasuh, kuckahu mirno i bez objašnjenja. Bubica svaki zanat ima dosta. Da čekam i da gunđam - to mi osta. Kud ću sad? - Spaziv prvo konačište, uđoh; izgledalo je kako-tako. Cura sa svećom zapita: "Šta ište gospodin?" Odmah osetih se lako. Prijatnim nađoh trem i stepenište, učini mi se divnim sopce svako. Čoveka grešnog što slobodno leće lepota svojim nitima upleće. Sedoh tad za svoj dnevnik, koji krije podrobno šta se tokom dna zbilo, da kao i pre, dok sve živo spije, na radost sebi i dragani miloj pišem; al' ne znam, mastilo se nije, ko pre, zbog svake tričarije lilo: devojče mi se uz pozdrav pridruži, večeru dostojanstveno posluži. Obratih joj se, ona odgovori; sa svakom rećju sve krasnija biva. Pa kako lako i vešto sve tvori krećucć rukom na način predivan - ma šta da ludost u nama razgori - tek, spopade me ludi zanos silan, stolicu na pod sruših iznenada, skočih i zagrlih je; ona tada prošapta: "Pusti! Dole sluša stara tetka ko zmaj i svaki tren mi broji; kad zakasnim, i šiba me i kara, jer dok sam ovde za čast mi se boji. Ali ti bdi i vrata ne zatvaraj, pa će nas ponoć ljubazno da spoji." Brzo se ote iz naručja moga, ode, pa služeč dođe posle toga; ali i gledajući! Pogled svaki nebeske slasti meni obećava. Ne sputava nijedan uzdah laki što lepše grudi joj uobličava. Kraj uha i po vratu joj se bakri cvet mnogi što ga ljubav rascvetava; sve obavivši, sa služenjem presta, pođe, pa stade, obazre se, nesta. Ponoćni čas se na sokake sveo; čeka me prostran ležaj da me njiše, al' da na njemu uzmem manji deo, u ljubavnome pravilu to piše. Taman sam sveće ugasiti hteo, kad začuh nju gde ide ponajtiše; pogledom žudnim pih je, a kad leže, ruka u čvrsti zagrljaj je steže. Al' otrže se: "Dozvoli da zborim, ne želim da se ko neznanka dajem. Privid je protiv mene; pre se borih i stideh se pred muškim nasrtajem. Ko nepristupačnu sav svet me kori; al' srca strast sad prvi put saznajem: čim spazih te, zavoleh te; da dam se tebi - taj isti tren zaklela sam se. Čistu me imaš; da je što u mene i bolje, sve to dala bih ti sada." Na grudi tad me privi ražarene, ko da je samo mom grljenju rada. Dok ljubih oči i usne medene, čudno me nešto skoli iznenada: onaj što majstor vatren je inače bio, sad hladan uzmiče ko đače. Ko poljupcem il' slatkom reći jednom da sve što srce iste dobila je. Kako li krotko, potčinjeno, čedno pogledu mome bujno telo daje! Vesela, ushićena, pa najednom spokojna, ko da zadovoljna sva je. Počivah i ja, na nju gledajući, još u svog majstora se uzdajući. Al' dok se jedih zbog udesa čudna, dok jarosne sam duše sebe kleo i grdio zbog posla uzaludna, jer bolje ne b-, ma koliko hteo: ona mi zaspa, lepša nego budna; a fitilj skoro dogore već ceo. Za trudnim danom san spopadne rado, i nikad odveć  rano, telo mlado. Počivala je nebesnički lako ko da za nju sva postelja je bila, a stisnut zidu, zgnječen u sam pako, nemoćan onaj kom sve je ponudila. Ujeden zmijom, zedan putnik tako sruši se ispred izvora, svog cilja. Ona u susret snu milome spava; on, da je ne prene, dah uzdržava. Pribran pred tim što prvi put ga snašlo, on veli sebi: sad iskusi i ti zašto se krsti mladoženja plasno da ne smute ga čarolijske niti. Bolje u boju zateći se strašnom nego ovako osramoćen biti! Ne beše tako kad prvi put oči videše dragu gde u salu kroči. Tad planuše ti čula, srce granu, u tebi sve je navrlo od žudi. U hitri ples je smami niz dvoranu, tek što je tače već smesti je u grudi, kao da samog sebe  želiš; planu stostruko sve čim ona te uzbudi: sve sile što nam duh i telo drže, a onaj majstor od sveg ponajbrže. Sve veća naklonost i  žudnja raju privedoše nas: sa njom, adiđarom, najlepšim cvetom, verih se u maju; kako li strast ovlada mladim parom! Kad je u crkvu uvedoh na kraju - priznaću sad: pred popom i oltarom, pred tvojim krstom, okrvavljen Hriste - Bog nek mi prosti! - probudi se Iste. O, bračna noći! Vi, jastuci silni, zastori gusti, rublje zlatotkano, pokrivke što ste krile kril'ma svilnim rvanje strašno dok dan nije svano! Ptice što nas u novu strast umilnim budiste pojem, nikad odveć rano! Za igru beste  štit nam kao stvoren: pripravna ona, ja nikada smoren. Dok potom krasmo kao deo plena često gde bilo bračna sveta prava, sred zrelog žita, u trsci kraj sena ili sred bujnih mirisavih trava, valjani sluga znade istog trena i više puta da nas usrećava! Sad, kleti slugo, nepomičan gledaš! Najlepšu srešu gospodaru ne daš! Al' majstor-Iste ima svoje  ćudi, naredba neće kod njega pomoći. Najednom tu je, gle, tiho se budi, k staroj se snazi uzdiže i moći; sad može da odluči putnik hudi hoće l' kraj vrela žedan da prenoći. Da usnulu poljubi, k njoj se priže; al' zape, nešto trže ga i diže. Ko ga u čelik-snagu opet prenu do onaj lik, taj večno drag mu znamen, nje koju mlad je uzeo za ženu? Odande blista svež i krepak plamen, pa ko što maločas nemoćan svenu, sada se plaši kad je jak i stamen; drhtecćse sklanja, pažljivo, što tiše, iz kruga čarobnog, pa seda, piše: Bližih se domu, ali noć me ova zamalo natrag baci i udalji, no sad na mestu najčudnijem snova za tobom verno srce se zapali. Tajnovita na kraju čitaj slova: tek bolest zdravog  čoveka prekali. Štošta ćeš lepo u svesci toj zateći, al' ništa neću o najlepšem reći. Tad petao se javi. Što može brže zadiže ona pokrivač  i skoči i odenu se. Ali tad se trže, videvši gde je, pa obori oči; moje pak htedoše da je zadrže kad mi iz sobe poslednji put kroći. Al' rog vozačev odjeknuo beše, pa uđoh, kola dragoj me ponese. A pošto dela pesničkoga smera poukom treba da krepe i snaže, tom omiljenom običaju veran i ja ću da vam nauk pesme kažem: životni put je Džombast i  čemeran, ali sred ludog sveta moć pomaže poluga dveju sred zemaljske tisme: dužnost veoma, ljubav mnogo više. DOBRODOŠLICA I RASTANAK Na konja! srce burno reče; poleteh skoro isti tren. Ljuljuškaše već zemlju veče, gorom se plela noćna sen; ramena hrasta-ispolina već zaogrnu maglen skut, iz žbunja gledaše me tmina stotinom očiju uz put. Mesec se mutni tužno njih’o zasevši na oblačka hum, mahaše vetar krilom tiho, stravičan slušah njegov šum; noć čudovišta bezbroj stvori, al’ bodra radost svlada strah: o, kakvom vatrom krv mi gori! U srcu kakav oganj plah! Spazih te i tvoj pogled mio ozari svaki damar moj; svim srcem svojim tvoj sam bio, svakim sam dahom bio tvoj. Prolećni rumen ćuv je lako obavijao tebe svu, pa nežnost za me – Bože! Kako, čime zaslužih sreću tu? Al’, avaj! mlado sunce sinu, rastanak srce steže tad: u poljupcu ti pih milinu, u oku tvome čitah jad! Ja podjoh; vlažan, bolom skoljen, pratio me pogled tvoj: pa ipak, sreće biti voljen, sreće voleti, Bože moj! BOŽANSKO Plemenit nek je čovek, Samilostan i dobar. Jer samo to Razlikuje ga Od sviju bića Koja znamo. Zdravo neka su nepoznata Viša bića Koja slutimo! Njima nek naliči čovek; Njegov primer nek nas uči Da verujemo u one. Jer priroda je Neosetljiva: Obasjava sunce I zle i dobre, A zločincu Kao i najboljemu Sjaju mesec i zvezde. Vetar i reke, Grom i tuča Huče svojim putem I zahvataju I promahu Jednog po jednog. A tako i sreća Nasumce grabi u gomilu, Zgrabiv čas dečka Tršavu čednost, A čas ćelavo, Grešno teme. Po večnim, gvozdenim, Velikim zakonima Moramo krug svog Bitisanja svi Da opišemo. Jedino čovek Može nemogućno: On razlikuje, Bira i sudi; On može trenutku Trajanje da da. On samo sme Da nagradi dobrog, Da kazni zlog, Da leči i spasava, I sve što luta, bludi, U svrhu da sveže. I mi štujemo Besmrtna bića Kao da su ljudi, Kao da u velikom čine Što najbolji u malom Čini ili bi hteo. Plemeniti čovek Nek je samilostan i dobar! Neumorno nek stvara Korisno, pravo, Nek nam bude uzor Slućenih onih bića! MAJSKA PESMA O, al' mi blista priroda sva! Al' kliče polje! Al' sunce sja! Iz svake grane pupi po cvet, a iz žbunova glasova svet; iz svakih grudi radost i raj. O, zemljo! sunce! O, srećo, traj! Ljubavi, lepša no oblak taj što zlatni zorin upija sjaj, ti polju daješ blagoslov nem, a cveća dahom i svetu svem. Devojko! draža no život sam! Pogledaj! taj pogled! Voliš me, znam. Ne voli ševa pesmu ni let, nit dah nebesa jutarnji cvet ko što te voli plahi mi dah, tebe što mladost, radost i mah zvucima daješ pevanja mog. Ljubav ti ovu platio Bog!

Grofici Augusti Stolberg - Johan Volfgang Gete

 

 

Ofenbah, 3 avgusta 1775

 

Gusti! Gusti! Reč koja mi oslobađa srce, a onda samo stisak ruke. Ne mogu vam ništa reći. Ovde! - Kako da Vam to nazovem ovde! Pred šarenim pisaćim priborom ukrašenim slamom - trebalo bi samo divna pisamca da se pišu i ove suze i ova navala osećanja! Kakva zbrka! O, kad bih mogao sve da kažem. Ovde, u sobi devojke koja me čini nesrećnim, bez njene krivice, sa dušom anđela, čije vedre dane ja mutim, ja. Gusti! Pre četvrt časa uzimam Vaše pismo iz džepa, čitam ga! - Od 2. juna! Vi molite, molite za odgovor, za jednu reč iz mog srca. A danas je 3. avgust. Gusti, a ja još nisam pisao. - Pisao sam ja, započeto pismo leži u gradu. Ah, moje srce! - Pa zar treba da ga otvorim i tebi Gusti, da točim vino zamućeno vrenjem! - I kako da govorim o Fricu, pred tobom, kad sam u njegovoj nesreći često oplakivao svoju. Ostavi Gusti. Njemu je lakše nego meni.

Uzalud ja već tri meseca lutam po čistom vazduhu, hiljadu novih predmeta upijam svim čulima. Anđele, evo me opet u Ofenbahu, bezazlen kao dete, ograničen kao papagaj na štapu, Gusti, a Vi tako daleko. Tako često sam se okretao prema severu. Noću na terasi na Majni, gledam preko i mislim na tebe! Tako daleko! Tako daleko! - A onda, ti i Fric, i ja! I sve to zapliće u neko zmijsko klupče! I nikako da predahnem i sednem da pišem. Ali sada neću prestati dok ne dođe na vrata i odvuče me.

- Pa ipak, anđele, ponekad, kad mi je u duši najteže, ja uzvikujem, dovikujem tebi: Budi spokojna! Budi spokojna. Izdrži i sve će biti u redu. Naći ćeš radost u svojoj braći i mi u sebi samima. Ova strast je ono što će nas raspaliti do požara, u ovoj nevolji mi ćemo grabiti oko sebe i biti valjani i raditi i dobri biti i gonjeni onamo gde ne dopire spokojstvo. - Ne pati zbog nas! - Trpi nas! - Pusti suzu za nama, stisak ruke, trenutak pred tvojim kolenima. Obrisi svojom milom ruku ovo čelo. I reč ohrabrenja i mi smo na svojim nogama.

Sto puta u toku dana mi se raspoloženje menja! O kako mi je lepo biti s tvojom braćom. Bio sam opušten, žao mi je bilo Frica, kome je bilo teže nego meni, moje muke su bile podnošljivije. A sad opet sam.

U njima sam imao Vas, najdraža Gusti, jer Vi ste jedno u ljubavi u biću; Gusti je bila kod nas i mi kod nje! - Sad - samo njihova pisma! - Njihova pisma! - i samo uz njih. - A ipak me ona peku u džepu - ipak me spopadaju kao sadašnjost kad ih u srećnom trenutku otvorim - a nekad - često su mi i potezi najdražeg prijateljstva samo mrtva slova, kad mi je srce slepo i gluvo.

- Anđele, tupost čula i daha je strasno stanje. Pipanje u noći je nebo prema slepilu. - Oprostite mi svu ovu smetenost i sve to. - Kako mi je lepo što mogu ovako da govorim s Vama, kako se prijatno osećam pri pomisli: Ona će držati ovaj list u ruci! Ovaj list! koji ja dotičem, koji je ovde na ovom mestu još prazan. Zlatno dete. Pa ja ipak nikad više ne mogu biti sasvim nesrećan. Još samo nekoliko reči.

- Dugo ovde ne mogu izdržati, moram nekud odavde. - Kuda!

Johan Volfgang Gete – Pismo Šarloti Fon Štajn

Šarloti Fon Štajn
Vajmar

Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nekmoli za tako bolan nedostatak koji ja osećam od jutra do večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domaćinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…

____________________________________________

 

Butelstet, 20 marta 1782

Uveče

Čitao sam, pravio izvode i pisao. Prvog dana otkako sam se odvojio od tebe nekako mi ništa ne ide od ruke. Svaka nit moga bića vuče me k tebi. Danas mi se učinila gotovo nepodnošljiva pomisao da ću te videti kroz osam dana. Kakve mi čudne, rekao bih čak glupe misli padaju pri tom na um, ne smem ni da ti kažem. Što se tiče Egmonta, ne gubim nadu, ali ići će sporije nego što sam mislio. Divna je to stvar. Kad bih imao još vremena, pisao bih ga drugačije, a možda ga uopšte ne bih pisao. Ali sad kad je već tu, neka ostane. Pokušaću samo da otstranim ono što je suviše otvoreno, što nosi tragove gackog manira, jer nije u skladu sa dostojanstvom predmeta. Ovo pismo ćeš dobiti preko jednog momka koji rano ujutru polazi. Oh, najdraža! Celog života sam idealisao o tome kako bih želeo da budem voljen i uvek uzalud tražio ispunjenje te želje u snu zanosa. A sad kad mi je svet svakog dana sve jasniji, nalazim to najzad u tebi Na takav način da to više nikad izgubiti ne mogu. Hiljadu puta zbogom.

______________________________________

 

Vajmar, 28 avgusta 1782

Ujutru

Dobro jutro, voljena moja. Nerado izlazim iz jedne godine svoga života koja mi je donela tako mnogo sreće i koja će mi potvrđivanjem tvoje ljubavi postati nezaboravna. Za neposrednu budućnost nemam mnogo zžlja, samo jednu žarku: da mi ti ostaneš i da mi ostaneš ista. Zašto si mi baš sad odsutna, pa ne mogu blagoslov da primim sa tvojih usana!

Moj momak žuri. Hiljadu puta zbogom.

_____________________________________

Vajmar, 17 septembra, 1782

Sasvim tiho uputio sam se kući da čitam, čeprkam i na tebe da mislim. Kao da sam rođen za neko privatno zanimanje, ne shvatam kako me to sudbina upetlja u neku državnu upravu i kneževsku porodicu.

Za tebe živim, Lota moja, tebi su posvećeni svi moji sati, ti mi ostaješ – ja to osećam…

_______________________________________

Vajmar, 9 aprila 1783

Nekako mi je sumnjivo započeo dan, učini mi ga lepim svojim toplim željama. Koliko se radujem današnjem večeru, kad ću opet da nađem tebe i tvoju ljubav. Zbogom slatka radosti mog života, ti si jedina čežnja mog bića.

______________________________________

 

Vajmar, nedelja, 9 jula 1786

Sad sam gotovo prezreo kao kneževski plod i čekam spasenje, poslove sam posvršavao i ako neću da počnem opet od početka, moram ići, a evo stiže tvoje pismo i pojačava čežnju da te opet vidim… Sad mi je najveći izvor zadovoljstva botanika… Sve mi se nameće, ne razmišljam više o tome, sve mi dolazi i ogromno carstvo mi se u duši uproščava, tako da i najteži problem mogu odmah prosto očitati. Samo kad bih mogao nekome da saopštim ono što vidim i osećam, ali to je nemogućno. A nije to neki san, neko maštanje, to je sagledanje suštinske forme, kojom se priroda takoreći stalno igra i igrajući se stvara raznovrsni život. Kad bih imao vremena u ovom kratkom životu, otisnuo bih se u sve oblasti prirode – u njeno celo carstvo. Sad zbogom, najdraža, jedina, kojoj bi sva moja duša da se otvori i preda. Radujem se tvojoj ljubavi i računam na nju za sva buduća vremena…

- Dugo ovde ne mogu izdrzžti, moram nekud odavde. - Kuda!

_____________________________________________

 

Februara 1789.

Ako ti je stalo da čuješ, mogu ti rado reći da mi tvoja prebacivanja, mada su me u prvom trenutku zabolela, nisu u srcu ostavila zlovolju i ljutnju. Ja i njima umem da upravljam. Ako ti kod mene moraš mnogo štošta da trpiš, pravo je da i ja od tebe dobijem poneki udarac. A i bolje je da se prijateljski obračunamo nego da stalno jedno drugom vraćamo istom merom, pa kad u tome ne uspemo, da se počnemo kloniti jedno drugog. S tobom najmanje mogu da se sporim, jer pri svakom računu ostajem tvoj dužnik. Uostalom, ako razmislimo šta sve kod drugih ljudi moramo da trpimo, moraćemo i u našoj ljubavi jedno drugom da progledamo kroz prste. Zbogom i ostani mi naklonjena. Kad se ukaže prilika, čućeš opet ponešto od lepih tajni. Gete.

_________________________________________

 

Belvedere, 1. juna 1789.

Hvala ti za pismo koje si mi ostavila, mada me je ono na više nego jedan način rastužilo. Oklevao sam da na njega odgovorim, jer je u takvom slučaju teško biti iskren a ne naneti uvredu.

Koliko te volim, koliko sam svestan svoje obaveze prema tebi i Fricu, dokazao sam svojim povratkom iz Italije. Da je bilo po vojvodinoj volji, ja bih još bio tamo. Herder je otišao, a pošto nisam pretpostavljao da ja princu nasledniku mogu nešto biti, jedva da sam imao bilo šta drugo na umu osim tebe i Frica (Fridrih fon Štajn). Ne bih želeo da ponavljam šta sam sve u Italiji napustio, ti si na moju iskrenost u tom pogledu odgovorila s priličnom odbujnošću.
Na žalost, kad sam došao, ti si bila u nekom čudnom raspoloženju i iskreno da priznam: način na koji si me ti, u poređenju s drugima, dočekala bduko me je zaobleo. Kad su Herder i vojvotkinja – majka polazili na put, video sam u kolim prazno mesto koje mi je napadno ponuđeno. Ja sam ostao zbog prijatelja, kao što sam zbog njih i došao, i morao sam u tom trenutku uporno u sebi da ponavljam: ja bih mogao da odem, ja nimalo ne saosećam s ljudima itd. I sve to pre nego što se moglo govoriti o jednom odnosu (reč je o Kristijani Vulpijus, budućoj Geoetovoj ženi), koji te je, izgleda teško povredio.

I kakav je to odnos? Ko je njime prikraćen? Ko pretenduje na ona osećanja koja imam prema tom jadnom stvorenju? Ko na one časove koje s njom provodim? Pitaj Frica, hederovu, svakoga ko mi je iole bliži, da li sa svojim prijatejima manje saosećam, da li sam im manje blizak, da li za njih manje činim nego ranije? Da, naprotiv, ne pripadam njima i društvu tek sada u punoj meri?

I moralo bi samo neko čudo da bude posredi ako bih samo prema tebi izgubio najbolji, najprisniji odnos.
Kako sam živo osetio da je on još tu kad sam te jednom našao raspoloženu da razgovaraš o nekim zanimljivim stvarima. Ali priznaću i to da način kako si se ti dosad odnosila prema meni ne mogu trpeti. Ako sam bio raspoložen za razgovor, ti si mi zapušila usta; ako sam ti prilazio otvorena srca, optuživala si me da sam ravnodušan; ako sam nešto činio za prijatelje, u tome si videla hladnoću i nemar prema tebi. Svaki moj izraz lica si kontrolisala, svakoj mojoj kretnji, mom ponašanju si nešto zamerala i uvek me stavljala mal a mon aise (u neprijatan položaj). Pa kako da se održi poverenje i iskrenost kad me svojim očitim nerasploženjem odbijaš od sebe.

Imao bih još mnogo da dodam, ali se ustežem jer se bojim da bi to pri stanju tvoga duha moglo pre da te uvredi nego da ti povrati mir…
Gete.