30.08.2019.

Gustave Flaubert,Madame Bovary, TREĆI DEO (I,II,II,IV )




TREĆI DEO 1

I.

        Gospodin Léon usporedo je sa studijem prava poprilično često zalazio u pariški Chaumière, gde je imao veoma lepih uspeha kod grizeta koje su nalazile da je otmen. Bio je među najprimernijim studentima: kosu nije nosio ni previše dugačku ni previše kratku, ne bi već prvoga u mesecu spiskao novac predviđen za celo tromesečje, a s profesorima je bio u dobrim odnosima. Što se tiče kakvih ispada, toga se uvek klonio koliko iz kukavštine, toliko i zbog tankoćutnosti. Često bi mu, kada bi ostao čitati u sobi ili uveče sedeo pod lipama u Luksemburškom perivoju, Zakonik ispao iz ruke na zemlju, a vratila mu se uspomena na Emmu. No, malo pomalo taj osećaj oslabi i preko njega se naslojiše druge žudnje, premda se on javljaše i kroz njih, jer Léon ne beše izgubio svaku nadu pa kao da je neko neizvesno obećanje u budućnosti lebdelo pred njim, poput zlatnoga ploda što se njiše na kakvoj grani.
      Sada se, kada ju je nakon tri godine izbivanja opet sreo, strast u njemu razbudi. Valja mu, mišljaše, napokon odlučiti da je zadobije. Uostalom, u dodiru mu s vetropirastim društvom bojažljivost beše oslabila pa se u provinciju vraćao prezirući sve što nogom u lakiranoj cipeli ne gazi po bulevarskom asfaltu. Pred Parižankom u čipkama, u salonu kakva slavna doktora, usto još i s odličjima i kočijom, jadni bi pisar bez dvojbe zadrhtao kao dete; no ovde u Rouenu, u luci, pred ženom toga beznačajnog lekara, osećaše se lagodno, već unapred siguran da će je očarati. Samopouzdanost zavisi od sredine u kojoj se nađe: na prvome spratu ne govorimo onako kao na četvrtome, a bogata žena kao da oko sebe nosi, da joj očuvaju krepost, sve novčanice koje poseduje, poput kakva oklopa, u podstavi svojega steznika.
           Rastavši se sinoć s gospodinom i gospođom Bovary, Léon beše izdaleka pošao ulicom za njima; potom je, videvši da su zastali pred Crvenim krstom, okrenuo natrag i celu noć proveo smišljajući najbolju osnovu.
        Sutradan, dakle, oko pet sati uđe u gostioničku kuhinju, stisnuta grla, bledih obraza i s onom kukavičkom odlučnošću koju ništa ne može zaustaviti.
– Gospodin nije ovde – reče mu sluga.
        Njemu se to učini dobrim znakom. Uspne se na sprat.
Emmu njegov dolazak nimalo ne smete; naprotiv, ispriča mu se što mu behu zaboravili reći gde su odseli.
– Oh, pa ja sam to pogodio – prihvati Léon.
– Kako?
On reče da ga je k njoj nasumce doveo nagon. Ona se poče seškati, a Léon joj smesta, da izgladi tu glupost, ispriča kako je jutro proveo tražeći je redom po svim gradskim hotelima.
– Znači, odlučili ste ostati? – pridoda.
– Da – reče ona – i krivo sam učinila. Ne treba se navikavati na nedosežne užitke kada oko sebe imamo na hiljade drugih obaveza...
– Oh, mogu zamisliti...
– E, ne možete, jer niste žena.
       I muškarci imaju svojih jada, i tako s nekoliko filozofskih misli otpoče razgovor. Emma nadugo i naširoko razmotri bedu ovozemaljske ljubavi i večitu osamljenost u kojoj srce počiva kao u grobu.
        Da se malo napravi važan ili pak bezazleno oponašajući ovu melankoliju koja zazivaše njegovu, mladi čovek izjavi kako se za sve vrieme studija neverovatno dosađivao. Pravo mu je išlo na živce, privlačili su ga drugi pozivi, a majka mu je neprestano, u svakome pismu, dodijavala. Sve su tačnije, naime, određivali razloge svoje boli, oboje se, što su dulje govorili, pomalo zanoseći u tome postupnom poveravanju. No, kadšto bi odustali od toga da potpuno izlože neku misao pa bi nastojali smisliti rečenicu kojom bi je ipak mogli izraziti. Emma ne priznade strast prema drugome muškarcu; on ne reče da je beše zaboravio.
        Možda se više nije ni sećao večera na koje je nakon plesa odlazio sa zakrabuljenim devojkama, a ona se nesumnjivo nije spominjala davnih sastanaka, kada je jutrom kroz travu trčala prema ljubavnikovu dvorcu. Gradska buka jedva dopiraše do njih, a soba se činila malenom, kao stvorena za to da još jače istakne njihovu samoću. Emma, odevena u jutarnju haljinu od parheta, beše spustila pundžu na naslon staroga naslonjača; žute zidne tapete tvorile zlatnu pozadinu iza nje: nepokrivena joj se glava ogledala u ogledalu s belim razdeljkom po sredini, a ušne joj resice izvirivale ispod kose.
– No, oprostite – reče ona – ne bi trebalo! Dosađujem vam s večitim žalopojkama!
– Ne, nipošto! Nimalo!
– Da samo znate – prihvati ona dižući k stropu krasne oči u kojemu drhtaše suza – o čemu sam nekada sanjarila!
– A tek ja! Oh, toliko mi je bilo teško! Često bih izišao, hodao naokolo, vukao se duž kejova na Seini, omamljivao se bukom mnoštva ne uspevajući odagnati sliku koja me ustrajno opsedala. Na bulevaru, kod jednoga trgovca slikama, visi talijanska gravira koja prikazuje jednu od Muza. Ogrnuta je tunikom i promatra mesec, s potočnicama u raspletenoj kosi. Mene je nešto neprestano tamo teralo; ostajao bih onde po čitave sate.
      Potom će drhtavim glasom.
– Nalikovala je malo na vas.
Gospođa Bovary okrenu glavu da on ne bi video osmeh što joj se neodoljivo spremaše zaigrati na usnama.
– Često sam vam – dalje će on – pisao pisma pa bih ih zatim poderao. Ona ne odgovaraše. On nastavi.
– Ponekad sam zamišljao da će vas kakav slučaj dovesti preda me. Znalo mi se učiniti da sam vas prepoznao na uglu neke ulice: trčao sam za svim kočijama na kojima je kroz vrata lepršao šal ili veo slični vašem Ona se činila odlučnom da ga pusti govoriti bez prekida. Prekrštenih  ruku i pognute glave, promatraše ukras u obliku ružice na papučama i na mahove lagano micaše nožnim prstima pod svilom od koje papučice behu načinjene.
     Međutim, ona uzdahnu:
– Najžalosnije je, zar ne, životariti, kao ja, tako beskorisnim životom? Kada bi naše boli kome mogle pomoći, tešili bismo se mišlju na tu žrtvu.
     On uze hvaliti krepost, dužnost i nemo prinošenje žrtava budući da i sam oseća neverovatnu potrebu za predanošću, a ne može je zadovoljiti.
– Najradije bih – reče ona – bila časna sestra u bolnici.
– Na žalost – odvrati on – za muškarce nema takvih svetih poziva i nigde ne vidim nikakvo zvanje... osim možda lekarskog.
    Uz lako sleganje ramenima Emma ga prekide da bi se požalila na bolest od koje je zamalo umrla. Baš šteta! Sada više ne bi patila. Léon odmah zažali za grobnim mirom, a čak je jedne večeri bio napisao i oporuku u kojoj je izrazio želju da ga sahrane u onome krasnom prekrivaču za noge, ukrašenom baršunastim trakama, što ga beše dobio od nje; oboje su, naime, zaista hteli da je moglo biti tako, zamišljajući i jedno i drugo ideal prema kojemu su sada prilagođavali svoj prijašnji život. Uostalom, govor je nalik na valjaonički
stroj koji uvek rasteže naše osećaje.
No, na onu izmišljotinu o prekrivaču za noge ona zapita:
– A zašto?
– Zašto?
Oklevao je.
– Zato što sam vas toliko ljubio!
       I Léon, čestitajući samome sebi što je svladao tu poteškoću, potajice joj krajičkom oka promotri lice.
     Bilo je to kao kada udar vetra s neba rastera oblake. Gomila tužnih misli što joj zamračivaše modre oči kao da najednom nestade iz njih; celo joj se lice ozari.
Čekao je. Ona napokon odgovori:
– Oduvek sam to slutila...
     Onda stadoše jedno drugome pripovedati nevažne događaje iz onoga davnog života čije su užitak i setu maločas saželi u jednoj jedinoj reči. On se sećao odrine na kojoj je rasla pavit, haljina koje je ona nosila, pokućstva u njezinoj sobi, cele kuće.
– A jadni naši kaktusi, šta je s njima?
– Zimus su stradali od studeni.
– Ah, da znate koliko sam mislio o njima! Često bih ih video pred sobom kao nekada, kada je u letna jutra sunce udaralo u kapke... a ja sam gledao vaše nage ruke kako promiču među cvećem.
– Ubogi moj prijatelju! – ona će pružajući mu ruku.
Léon hitro na nju pritisnu usne. Potom, pošto je duboko uzdahnuo:
– U ono ste vreme za mene bili neka neshvatljiva sila koja mi je bila ovladala životom. Jednom sam došao do vas, ali vi se toga sigurno ne sećate?
– Sećam se – reče ona. – Nastavite.
– Stajali ste dole, u predvorju, spremni za izlazak, na poslednjoj stepenici; na glavi ste čak imali šešir s plavim cvetićima, a ja sam, bez vašega poziva, protiv svoje volje, pošao s vama. Svakim časkom, međutim, postajala mi je sve jasnija vlastita glupost pa sam i dalje išao uz vas, ne usuđujući vas se ni  pratiti, a ne hoteći vas ni ostaviti. Kada biste ušli u neku trgovinu, ostao bih na ulici, gledao vas kroz izlog kako skidate rukavice i brojite novac na pultu. Zatim ste pozvonili kod gospođe Tuvache, otvorili su vam, a ja sam kao budala ostao pred velikim teškim vratima koja su se za vama opet zatvorila.
        Gospođa se Bovary, slušajući ga, čudila da je već tako stara; sve to što se ponovo pojavljivaše pred njom kao da su davale širinu njezinu životu; stvaraše to neki osećajni beskraj u koji se prenosila pa je, tihim glasom i napola sklopljenih očiju, od vremena do vremena govorila:
– Da, istina!... Točno!... Točno tako...
      Začuše kako odbija osam sati na raznim zvonicima četvrti Beauvoisine koja je puna devojačkih zavoda, crkava i napuštenih velikih palača. Nisu više razgovarali, ali su, posmatrajući jedno drugo, u glavi osećali neki bruj, kao da im nešto zvučno uzajamno izbijaše iz nepomičnih zenica. Ruke im se behu spojile, a prošlost, budućnost, podsećanja i snovi, sve se stopilo u slatkoći toga silnog zanosa. Noć se zgušnjavaše na zidovima na kojima još uvek, napola izgubljene u tami, blistahu grube boje četiriju otisaka što prikazivahu četiri prizora iz Tornja Nesle, s objašnjenjima na španskom i francuskom. Kroz prozor na podizanje video se između šiljastih krovova krajičak crnoga neba.
       Ona ustade da zapali dve svijeće na komodi, potom ponovo sede.
– Pa?... – oglasi se Léon.
– Pa? – odgovori ona.
Baš je smišljao kako da nastavi prekinuti razgovor, kadli mu ona reče:
– Kako to da mi niko do sada nije izrazio takve osećaje?
     Pisar se potuži kako je idealne naravi teško razumeti. On se u nju bio zaljubio već na prvi pogled pa je očajavao misleći o sreći koju su mogli uživati da su se milostivošću slučaja bili ranije sreli i nerazdruživo se vezali jedno uz drugo.
– Katkada sam pomišljala na to – prihvati ona.
– Kakav san! – promrmlja Léon.
Pa prstom obzirno dotičući plavi rub njezina dugačkog belog pojasa, dodade:
– Ko nas sprečava da počnemo iznova?...
– Ne, prijatelju moj – odgovori ona. – Ja sam prestara... vi ste premladi... zaboravite me! Druge će vas voleti... vi ćete voleti njih.
– Ne kao vas! – uzviknu on.
– Pravo ste dete! Hajde, budimo razumni! Tako ja hoću!
      Predoči mu koliko je njihova ljubav nemoguća te da se, kao i nekad, moraju zadržati u jednostavnim okvirima bratskoga prijateljstva.
      Je li to ozbiljno govorila? Nesumnjivo ni sama Emma to nije znala, sva obuzeta čarom zavođenja i nuždom da se od toga brani te je, razneženim pogledom promatrajući mladoga čoveka, blago odbijala bojažljiva milovanja u koja se upuštahu njegove drhtave ruke.
– Ah, oprostite – reče on uzmičući.
     A Emmu obuze nejasan strah pred tom bojažljivošću, opasnijom za nju od Rodolpheove smelosti, iz doba kada joj se primicao raširenih ruku. Nikada joj se nijedan muškarac ne beše učinio tako lepim. Predivna mu prostodušnost izbijaše iz celoga držanja. Dugačke, uzvinute trepavice držaše spuštene. Meka mu se koža na obrazu rumenila, mišljaše, zbog žudnje za njom i Emma osećaše neodoljivu želju da na nju prisloni usne. Onda će, naginjući se prema zidnoj uri njihalici kao da gleda koliko je sati:
– Bože, kako je kasno! Baš smo se zapričali!
On shvati njezin mig pa potraži šešir.
– Čak sam i na predstavu zaboravila! A jadni me moj Bovary izričito radi toga ovde ostavio!
Gospodin Lormeau iz ulice Grand-Pont trebao me povesti onamo zajedno sa svojom ženom.
I prilika beše propala jer već sutradan odlazi.
– Zbilja? – na to će Léon.
– Da.
– Ipak, moram vas opet videti – dočeka on – hteo sam vam reći...
– Šta?
– Nešto... važno, ozbiljno. E, ne, uostalom, vi i nećete otputovati, to je nemoguće! Kad biste znali... Saslušajte me... Niste razumeli? Znači, niste naslutili?...
– Vi, međutim, jasno govorite – reče Emma.
– Ah! Čak se i šalite! Dosta, dosta! Smilujte se, dajte da vas opet vidim... još jednom...samo još jednom.
– Pa, dobro!...
Zastade; potom, kao da se predomišlja:
– O, ne ovde!
– Gde god hoćete.
– Hoćete li...
Kao da se zamisli, pa će naglo:
– Sutra, u jedanaest sati u katedrali.
– Biću tamo! – uzviknu on hvatajući je za ruke, ali ih ona povuče k sebi.
Pa, kako su oboje stajali, on iza njezinih leđa, a Emma oborene glave, sagnu se nad njezin vrat i dugim je poljupcem poljubi u zatiljak.
– Pa vi ste ludi! Ah, ludi! – govoraše ona sa sitnim zvonkim smehom, dok se poljupci i dalje redahu.
      Onda on, nagnuvši glavu preko njezina ramena, kao da u njezinim očima potraži pristanak.
     One mu uzvratiše pogledom punim ledena veličanstva.
      Léon uzmaknu tri koraka spremajući se za odlazak. Zastade na pragu. Potom prošapta uzdrhtalim glasom:
– Doviđenja sutra.
     Ona odgovori kimanjem glave i poput ptičice nestade u susednoj sobi. Emma uveče pisaru napisa beskonačno dugačko pismo u kojem mu otkazivaše sastanak;
sada je sve svršeno i njih se dvoje, radi vlastite sreće, više ne smeju sresti. No, kada je pismo već bilo zatvoreno, budući da nije znala Léonovu adresu, nađe se u velikoj neprilici.
– Predaću mu ga sama – pomisli. – Doći će onamo.
     Léon sutradan, uz otvoren prozor i pjevuckajući na balkonu, sam ulašti svoje polucipele, i to u nekoliko slojeva. Navuče bele hlače, tanke čarape, kratki zeleni kaput, izlije na rupčić sve mirise što ih je imao kod kuće, potom dade nakovrčati kosu, a onda je raščešlja da bi kosi dao što više prirodne otmenosti.
– Još je prerano! – pomisli pogledavši vlasuljarov sat s kukavicom što pokazivaše devet.
      Prelista stari modni žurnal, iziđe, popuši cigaru, prođe tri ulice, učini mu se da je vreme za polazak i polako se otputi prema trgu pred Bogorodičinom crkvom. Beše krasno letno jutro. Srebrnina blistaše po zlatarskim izlozima, a svetlost što koso padaše na stolnu crkvu ostavljaše svetlucave treptaje u pukotinama sivoga kamena; ptičje društvance kružilo je na modrome nebu oko tornjića s prozorima u obliku trolista; trg, odjekujući povicima, mirisaše na cveće kojima beše okruženo njegovo popločano tlo – na ruže, jasmin, karanfile, narcise i tuberoze, među kojima je nejednolično raslo vlažno zelenilo, od mačje trave do vidovčice namenjene pticama; nasred trga brbotao je vodoskok, a pod širokim suncobranima, među dinjama naslaganim u piramide, piljarice bez marame na glavi umatahu u papir kitice ljubičica.
       Mladić kupi stručak ljubičica. Bijaše mu to prvi put u životu da kupuje cveće za neku ženu pa mu se grudi, kada ga je pomirisao, naduše od ponosa, kao da se ta počast što je beše namenio drugoj osobi prenosi i na njega. Bojaše se, međutim, da ga kogod ne bi video pa odlučno uđe u crkvu.
      Crkveni stražar u tom času stajaše na pragu, na sredini levoga portala, ispod reljefa Marianne pleše, s perjanicom na glavi, dugačkim mačem o bedru i štapom u ruci, veličajniji od kakva kardinala i sav blistav kao kakav kalež. Pođe prema Léonu pa će, s onim dobroćudno sladunjavim smeškom koji duhovnici
upotrebljavaju kada ispituju decu:
– Gospodin zasigurno  nije odavde? Gospodin možda želi razgledati znamenitosti u našoj crkvi?
– Ne – reče njegov sugovornik.
        Pa najpre obiđe bočne lađe. Zatim pođe i pogleda na trg. Emme još nije bilo. Vrati se natrag do hora. Lađa se u punim škropionicama ogledala krajevima šiljatih lukova i nekim delovima vitrajža. No, odraz se oslikana stakla, lomeći se na mramornome rubu, protezao još dalje po kamenim pločama, poput šarena saga. Beli je dan kroz troja otvorena vrata prodirao u crkvu u vidu tri golema zraka. Od vremena do vremena u dnu bi crkve prošao kakav crkvenjak klecnuvši usput pred glavnim oltarom, kako to čine vernici u žurbi. Kristalni su svećnjaci nepomično visili. Pred glavnim je oltarom gorela srebrna svetiljka, a iz pokrajnjih kapelica, tih mračnih delova crkve, kadšto se izvijaše kao nekakav dašak uzdaha, uz štropot rešetke koja pada, a odek mu se odbija od visokih svodova.
     Léon je svečanim korakom išao uza zidove. Nikada mu se život nije činio tako krasnim. Za koji čas ona će doći, dražesna, usplahirena, potajice iza sebe proveravajući poglede što je prate, u haljini s volanima, sa zlatnim lornjonom, u malešnim čizmicama, s kojekakvim otmjenim uresima u kojima do sada nije uživao i s neizrecivom zavodljivošću kreposti koja popušta. Cela se crkva, poput divovskoga budoara, širi oko nje; svodovi se naginju da u tami čuju ispovest njezine ljubavi; vitraži blistaju da bi joj obasjali lice, a kadionice se spremaju razgoreti da bi se ona ukazala poput anđela u miomirisnu oblaku.
     Ona, međutim nije dolazila. On se smesti na stolac i oči mu se zaustaviše na modrome vitražu na kojemu su se videli brodari kako nose košare. Promotri ga dugo, pažljivo te stade brojati riblje ljuske i rupice za puceta na prslucima, dok mu misao lutaše u potrazi za Emmom.
      Crkveni se stražar iz prikrajka u sebi srdio na toga stvora koji sebi dopušta ovako se samostalno diviti stolnoj crkvi. Takvo mu se njegovo vladanje činilo čudovišnim, kao da ga u neku ruku potkrada i gotovo kao da počinja neko svetogrđe.
  Šušanj svile na kamenim pločama, obod nečijeg šešira, crna kukuljica... Bijaše to ona!
      Léon ustade i pohita joj u susret.
    Emma beše blijeda. Brzo je koračala.
– Čitajte! – reče pružajući mu neki papir... – Oh, ne!
     Pa naglo povuče ruku i uđe u kapelicu Blažene Device, gde klekne uz jedan stolac i stade se moliti.
     Mladi se čovek razljuti zbog toga hirovitog bogomoljstva; potom oseti stanovitu draž u tome što se ona sred sastanka s njime zadubila u molitve poput kakve andaluzijske markize, a onda mu i to ubrzo dosadi, jer ona nikako ne prestajaše s molitvom.
      Emma se molila odnosno, bolje rečeno, trudila se moliti, nadajući se da će joj s neba doći kakvo nenadano rešenje, a da bi primamila božansku pomoć, napajala je oči sjajem svetohraništa, udisala miris belih večernica što se bijahu rascvjetale u velikim posudama i osluškivala crkvenu tišinu što joj samo povećavaše oluju u srcu. Ona poče ustajati i baš se spremahu krenuti, kadli im živo pristupi crkveni stražar govoreći:
– Gospođa zasigurno nije odavde? Gospođa možda želi razgledati znamenitosti u našoj crkvi?
– A, ne! – uzviknu pisar.
– Zašto ne? – dočeka ona.
     U svojoj se pokolebanoj kreposti grčevito, naime, hvataše za Bogorodicu, za kipove, za grobove, za svaku priliku.
    Onda ih čuvar, da bi sve išlo po redu, povede do ulaza, kraj samoga trga, odakle im štapom pokaza velik krug načinjen od crnih kocaka, bez natpisa i urezanih ukrasa:
– Ovo je – dostojanstveno će zatim, opseg divnog Amboiseovog zvona. Težilo je četrdeset hiljada funti. U celoj mu Evropi nije bilo ravna. Radnik koji ga je izlio umro je od radosti...
– Idemo – reče Léon.
     Onaj prijan opet krene napred; potom, vrativši se do Bogorodičine kapelice, ispruži ruke kao da tom sveobuhvatnom kretnjom želi sve zajedno pokazati pa će, ponosniji od kakva seoska posednika što pokazuje svoj voćnjak:
– Pod ovom jednostavnom pločom leži Pierre de Brézé, gospodar od Varenne i Brissaca, veliki maršal od Poitoua i namesnik Normandije, koji je poginuo u bitki kod Montlhéryja, 1465.
    Grizući usne, Léon je nestrpljivo lupkao nogom.
– A desno, onaj plemić sav u gvozdenom oklopu, na konju koji se propinje, to je njegov unuk Louis de Brézé, gospodar od Brévala i Montcahuveta, grof od Maulevriera, barun od Maunyja, kraljev komornik, vitez Reda te isto tako namesnik Normandije, umro 1531., jedne nedelje, kako stoji i na natpisu; a ispod toga, onaj čovek koji se sprema sići u grob prikazuje upravo istu osobu. Nije moguće, zar ne, zamisliti savršeniju predodžbu ništavila?
       Gospođa Bovary izvuče lornjon. Léon je nepomično promatraše ne pokušavajući reći više ni jednu jedinu reč, načiniti jednu jedinu kretnju, toliko se osećaše obeshrabrenim pred ovom dvostrukom spremnošću na blagoglagoljivost i na ravnodušnost.
    Večiti vodič nastavljaše:
– Pokraj njega, ova žena koja kleči i plače, to je njegova supruga Diane de Poitiers, grofica od Brézéa, vojvotkinja od Valentinoisa, rođena 1499., a umrla 1566., a levo, s detetom u naručju, stoji sveta Deva Marija. Sada se okrenite na ovu stranu: to su grobovi Amboiseovih. Obojica su bili kardinali i ruanski nadbiskupi. Onaj tamo bio je i ministar kralja Ljudevita XII. Mnogo je dobra učinio za ovu stolnu crkvu, a oporukom je za siromahe ostavio trideset hiljada zlatnih talira.
      Pa ih, bez zaustavljanja i svejednako govoreći, povuče u jednu kapelicu prepunu rešetkasti ograda, odmaknu neke od njih i otkri nekakvu kamenu stenu koja je nekada možda bila kakav loše izrađen kip.
– Nekad je – reče s dubokim uzdahom – ovo krasilo grob Rikarda Lavljeg Srca, engleskog kralja i normanskog vojvode. U ovakvo su vam ga stanje, gospodine, doveli kalvinisti. Iz čiste su ga zlobe zakopali u zemlju, ispod nadbiskupskog trona Njegove Preuzvišenosti. Vidite, ovo su vrata kroz koja Preuzvišeni ide u svoj stan. Pođimo sada pogledati oslikane prozore s Gargouilleom.
       No, Léon naglo iz džepa izvuče srebrnjak i zgrabi Emmu za nadlakticu. Stražar ostade na mjestu ukopan od zaprepaštenja, nikako ne shvatajući tu preuranjenu strančevu darežljivost kada bijaše još toliko toga što je valjalo videti. Stoga će pozivajući ga natrag:
– E, gospodine! A toranj! Toranj!
– Hvala – uzvrati Léon.
– Gospodin ne zna što propušta! Toranj je visok četiri stotine i četrdeset stopa, devet stopa manje od velike egipatske piramide. Sav je od levanog gvožđa i...
      Léon je bežao; činilo mu se, naime, da će njegova ljubav, već se pre dva sata kamenom okamenivši u crkvi, sada poput dima nestati kroz tu okrhnutu cev, taj duguljasti kavez, taj šupljikavi dimnjak što se tako groteskno koči nad katedralom kao čudnovati hir nekoga levača s odveć bujnom maštom.
–  Gde idemo? – zapita ona.
      Ne odgovarajući, brzim je koracima išao dalje te je gospođa Bovary već umakala prst u blagoslovljenu vodu, kadli za sobom začuše glasno dahtanje isprekidano ravnomernim udarcima štapa. Léon se okrenu.
– Gospodine!
– Šta je sad?
Prepoznade crkvenoga stražara koji je pod rukom nosio, a trbuhom podupirao da ih održi u ravnoteži nekih dvadesetak debelih broširanih svezaka. Bila su to dela u kojima se govorilo o katedrali.
– O budale! – progunđa Léon izletevši iz crkve.
Na trgu pred crkvom dangubio je neki deran.
– Hajde, pozovi mi kočiju!
Dete kao strela poleti ulicom Quatre-Vents; njih dvoje tada ostadoše nekoliko časaka sami, licem u lice i ponešto zbunjeni.
– Ah! Léone!... Zbilja... ne znam... smem li...!
Prenemagala se. Potom će ozbiljno:
– Ovo je vrlo nedolično, znate li to?
– Po čemu? – odvrati pisar. – Tako se radi u Parizu!
Te je reči, kao kakav nepobitan razlog, navedoše na odluku.
Međutim, kočija nije dolazila. Léon se bojao da se ona ne vrati u crkvu. Napokon se kočija pojavi.
– Iziđite bar kroz severni portal! – doviknu im crkveni stražar koji bijaše ostao na pragu
– Tako da možete videti Uskrsnuće, Poslednji sud, Raj, Kralja Davida i Grešnike u paklenom ognju.
– Kamo će gospodin? – zapita kočijaš.
– Kamo god hoćete! – reče Léon uvukavši Emmu u kočiju.
      I tromo vozilo krenu.
      Spusti se ulicom Grand-Pont, pređe preko trga Arts, Napoleonovom obalom, Novim mostom te se kao ukopano zaustavi pred kipom Pierrea Corneillea.
– Vozite dalje! – na to će glas što dopiraše iz unutrašnjosti kočije.
     Kola ponovo krenuše pa, već se od raskršća La Fayette prepustivši nizbrdici, u punom trku uđoše u ograđen prostor pred kolodvorom.
– Ne, samo ravno! – viknu onaj isti glas.
      Kočija iziđe izvan ograde pa ubrzo, stigavši na šetalište, krenu laganim kasom između visokih brestova. Kočijaš obrisa čelo, stisnu kožnu kapu između bedara pa potera kola onkraj sporednih uličica, do rečne obale, uz rub tratine. Krenuše kola niz reku, putem za lađare posutim suhim šljunkom, potom nastaviše još dugo prema Oysselu, nizvodno od otoka.
     No, odjedanput naglo proletješe kroz Quatremares, Sotteville, Grande-Chaussée, ulicu Elbeuf te se po treći put zaustaviše pred Botaničkim vrtom.
– Ama vozite! – još mahnitije uzviknu onaj glas.
    I smesta, nastavivši vožnju, prođoše kroz Saint-Sever, preko keja Curandiers i keja Meules, još jednom preko mosta i trga Champ-de-Mars pa iza bolničkih vrtova gde starci u crnim haljecima šeću po suncu, duž neke terase što se sva zelenela od bršljana. Uspeše se bulevarom Cauchoise, potom uz celi Mont-Riboudet sve do obronka Deville. Krenuše natrag, a onda, bez cilja i smera, stadoše nasumce lutati. Videše ih u Saint-Polu, u Lescureu, na brežuljku Gargan, na Rouge-Mareu i trgu Gaillardbois; u ulici Maladrerie, ulici Dinanderie, pred Saint-Romainom, Saint-Vivienom, Saint-Maclouom, SaintNicaiseom, pred carinarnicom, kraj Basse-Vieille-Tour, kraj Trois-Pipes i kraj glavnoga groblja. Od vremena do vremena kočijaš je sa svojega sedala bacao očajničke poglede na razne krčme. Nije shvaćtao kakva to pomama za kretanjem goni ovo dvoje pa se nikako ne žele zaustaviti. Nekoliko je puta sam pokušao stati, ali bi odmah iza sebe začuo one ljutite povike. Onda bi svom snagom ošinuo svoja dva kljuseta oblivena znojem, i ne obazirući se na poskakivanje kočije, zapinjući ovde-onde, ne mareći ni za što, sav utučen i gotovo se rasplakavši od žeđi, umora i tuge.
       A u luci, usred teretnih kola i bačava, po cestama, na uglovima ulica, građani su u čudu širili oči pred tim prizorom tako neuobičajenim za provinciju – kočijom sa spuštenim zastorim što neprestano odnekuda iskrsava, zatvorena kao grob i zanjihana kao brod.
     U jednom se trenu, u pol bela dana, nasred polja, u času kada je sunce najjače zabadalo zrake u stare posrebrene ulične svjetiljke, jedna gola ruka pomoli ispod zastora od žuta platna i baci poderane komadiće papira što se raspršiše na vetru i poput belih leptira popadaše nešto dalje po polju crvene deteline u punom cvatu.
Potom se oko šest sati kola zaustaviše u jednoj uličici u četvrti Beauvoisine i iz njih iziđe žena i pođe dalje, spuštene koprene i ne okrećući glave.



II 


       Stigavši u svratište, gospođa se Bovary začudi što nigde ne vidi poštansku kočiju. Hivert je beše čekao pedeset i tri minute te je na kraju otišao. Ipak, ništa je nije sililo na odlazak, no beše dala reč da će se vratiti još iste večeri. Uostalom, Charles ju je čekao i ona je već u srcu osećala onu kukavičku poslušnost koja je za mnoge žene poput kazne, a u isti mah i naknada za preljub.
        Žurno spremi kovčeg, plati račun, u dvorištu unajmi dvokolicu pa, požurujući kočijaša, potičući ga, svaki se čas raspitujući o tome koliko je sati i koliko su kilometara već prešli, uspe stići Lastavicu kod prvih kuća u Quincampoixu.
      Jedva što sede u ugao, sklopi oči i otvori ih tek u podnožju obronka, odakle izdaleka prepozna Félicité koja je poput kakve izvidnice čekaše ispred potkivačeve kuće. Hivert zaustavi konje, a kuharica, na prstima se propevši do prozora na kočiji, reče tajanstveno:
– Gospođo, morate odmah poći do gospodina Homaisa. Radi se o nečem hitnom.

      Mesto beše tiho kao i obično. Na uglovima ulica videle su se ružičaste hrpice što su se pušile na zraku, jer beše doba ukuhavanja voća, a u Yonvilleu su svi pripremali zalihe istoga dana. No, pred apotekom  se ponosno kočila veća hrpa, premašujući sve ostale nadmoćnošću što je apotekarska  radionica mora imati nad pećima običnih građana, opšta potreba nad pojedinačnim prohtevima.
        Emma uđe. Veliki naslonjač beše prevrnut, a čak i Fanal de Rouen ležaše na podu između dve stepenice. Gurne vrata prema hodniku i nasred kuhinje, između smeđih ćupova punih očišćena ribiza, usitnjena šećera i šećera u komadima, među vagama na stolu i činijama na vatri opazi sve Homaisove, velike i male, s pregačama što im sezahu do brade is vilicama u ruci. Justin stajaše oborene glave, a lapotekar je galamio:
– A ko ti je rekao da ideš po nju u kafarnaum?
– Šta se događa? Šta je to bilo?
– Šta je bilo? – odgovori apotekar. – Kuvali smo pekmez i on provre, ali nam je zbog prejakog ključanja umalo prekipio pa ja zatražim još jednu činiju. I onda ovaj ovde, iz nemara, iz lenosti, ode i s čavla u laboratoriju uzme ključ od kafarnauma.
        Apotekar je tako nazivao izbicu u potkrovlju, punu posuđa i robe što pripadaše njegovoj struci. Često je onde sam provodio duge sate stavljajući nalepnice, pretačući tekućine i vezujući omote te je nije smatrao običnim skladištem, već istinskim svetištem iz kojega su zatim, kao njegovih ruku delo, izlazile svakovrsne pilulice i pilule, čajevi, vodice i napici koji će mu po okolici pronositi slavu. Niko na svetu nije smeo onamo nogom stupiti, a toliko je držao do te izbe da ju je sam i meo. Ukratko, ako je apoteka, otvorena svima i svakome, bila mesto kojim se dičio i gde se razmetao, kafarnaum beše utočište u kojemu se, sebično se onamo povlačeći, odavao obavljanju najmilijih poslova. Zbog toga mu se ova Justinova nesmotrenost i učinila tako čudovišnim nedostatkom poštovanja te je, rumeniji od ribiza, ponavljao:
     – Da, ključ od kafarnauma! Ključ pod kojim držim kiseline zajedno s jetkim lužinama! Otići po činiju spremljenu kao zaliha! Činiju s poklopcem! I to činiju koju ja možda nikada neću upotrebiti! U osetljivim postupcima naše struke sve ima neku važnost! Pa, do đavola! Treba znati što čemu služi, a ne rabiti za kućanske potrebe ono što je predviđeno za apotekarske svrhe! Baš kao da hirurškim nožem režeš kokoš, kao da sudac...
– Ama, umiri se! – govoraše gospođa Homais.
A Athalie, vukući ga za kaput, vikaše:
– Tata! Tata!
– Ne, pustite me! – odgovaraše apotekar. – Pustite me! K đavolu! Bolje da sam otvorio trgovinu mešovitom robom, časna reč! Samo daj! Ništa ne poštuj! Razbijaj! Trgaj! Puštaj pijavice! Pali beli sljez! Kiseli krastavce u apotekarskim staklenkama, deri zavoje!
– Zvali ste me zbog nečega... – reče Emma.
– Samo malo! Znaš li ti uopšte čemu si se izložio?... Nisi ništa video, u uglu, s leva, na trećoj polici? Govori, odgovaraj, reci nešto!
– Nnne... znam – promuca mladić.
– A, ne znaš! E, pa, ja znam! Video si bocu od modrog stakla, zapečaćenu žutim voskom, u njoj je beli prašak, a ja sam na njoj napisao: Opasno! A znaš što je u njoj? Arsenik! I ti ideš u to dirati! Uzeti činiju koja odmah kraj toga stoji!
– Odmah kraj toga! – ciknu gospođa Homais sklapajući ruke. – Arsenik! Mogao si nas sve potrovati!
A decu spopade vriska kao da u utrobi već osećaju strahovite bolove.
– Ili otrovati nekog bolesnika! – nastavi apotekar. – Ti bi da ja dospem na optuženičku klupu, pred porotni sud? Da vidiš kako me odvlače na stratište? Zar ne znaš koliko pomno rukujem s lekovima, uprkos svem svojem silnom iskustvu? Često se i sam uplašim kad pomislim kolika je to odgovornost! Vlada nas progoni, a besmisleni zakoni kojih se treba držati vise nam nad glavom kao pravi pravcati Damoklov mač!
        Emma više i ne pomišljaše na to da zapita šta su hteli od nje, a  apotekar i dalje nizaše zadihane rečenice:
– Tako ti nama uzvraćaš svu dobrotu koju prema tebi pokazujemo! Tako mi se odužuješ za očinsku brigu kojom te obasipam! Pa gde bi ti bio da mene nema? Šta bi radio? Ko te hrani, odgaja, oblači, ko ti pruža sve što će ti jednog dana omogućiti da nađeš časno mesto u društvu? No, za to treba dobro zasukati rukave i dobiti, kako se to kaže, žuljeve na rukama. Fabricando fit faber, age quod agis.
         Beše već prešao i na latinski, toliko je bio ogorčen. Bio bi on progovorio i kineski i grenlandski da je poznavao te jezike, jer je bio u jednome od onakvih opasnih stanja kada cela duša bez razlike pokazuje sve što se u njoj krije, poput okeana koji se za oluje rastvori od morske trave na obali pa sve do peska u dubinama.
        I nastavi:
– Počinjem se strašno kajati što sam te uzeo na brigu! Zbilja bi mi bilo bolje da sam te ostavio u bedi i blatu u kojem si se rodio! Nikada nećeš biti ni za što drugo nego da čuvaš rogatu stoku! Nemaš nimalo dara za  nauku! Jedva da znaš i nalepnicu prilepiti! A živiš tu kod mene kao grof, kao bubreg u loju, ne manjka ti ni ića ni pića!
         No, Emma će obraćajući se gospođi Homais:
– Poslali ste po mene...
– O, Bože – tužna je lica prekide ova draga gospođa – kako ću vam to reći?... Prava nesreća!
       Ne dovrši. Apotekar je grmio:
– Isprazni je! Izribaj! Odnesi natrag! Ama, požuri se!
         Pa prodrma Justina za ovratnik radnoga haljetka tako da momku iz džepa ispadne nekakva knjiga.
          Dečko se saže. Homais je bio brži pa podigavši svezak, stade ga promatrati razrogačenih očiju i otvorenih usta.
– Bračna... ljubav! – reče polagano rastavljajući te dve reči. – Ah! Baš dobro! Jako dobro! Prekrasno! I to sa slikama!... Ah! Ovo je ipak previše!
         Gospođa Homais krene prema njima.
– Ne, ne diraj u to!
Deca htedoše pogledati slike.
– Izlazite! – zapovednički će on.
       I svi iziđoše.
Apotekar se najpre ushoda gore-dolje velikim koracima, s dva prsta držeći otvorenu knjigu, prevrćući očima, sav zadihan, spreman da pukne, kao da će ga kap udariti. Potom priđe ravno k svojemu učeniku i stade preda nj prekriženih ruku:
– Ama, ti si obdaren svim porocima, nesrećo jedna!... Čuvaj se, na stranputicu si zašao!...Ni pomislio nisi da ta besramna knjiga može doći u ruke mojoj deci, raspaliti im mozak, okaljati Athalijinu čistoću, izopačiti Napoléona! On je gotovo muškarac! Jesi li bar sasvim siguran da je njih dvoje nisu čitali? Možeš li mi garantovati..?
– Nego, gospodine – Emma će njemu – imali ste mi nešto reći...
– Jesam, gospođo... Tast vam je umro!
       Doista, stari gospodin Bovary beše preminuo preksinoć, nenadano, od kapi, baš kad je ustajao od stola, a Charles beše, iz preterana opreza zbog Emmine osetljivosti, zamolio gospodina Homaisa da joj obzirno priopšti tu strašnu vest.
Apotekar  beše promislio presudnu rečenicu, zaoblio je, izgladio, ritmički odmerio: beše to remek-delo razboritosti i okolišanja, tankoćutnih izraza i obzirnosti, no srdžba beše otplavila govorničku veštinu.
        Emma, odustajući od bilo kakvih pojedinosti, pođe iz apoteke jer se gospodin Homais beše vratio sipanju prekora. U međuvremenu se beše smirio pa sada gunđaše očinskim glasom, svejednako se hladeći onom svojom grčkom kapom.
– To ne znači da ja u potpunosti osuđujem ovo delo! Njegov je pisac bio lekar. Ima ono pojedinih naučnih strana koje muškarcu nije loše poznavati pa čak, usudio bih se reći, koje bi muškarcu valjalo poznavati. Ali ne sada, ne sada! Pričekaj bar dok i sam ne postaneš muškarcem, dok ti um ne sazrije.
         Na Emmino kucanje alkom po vratima, Charles koji je čekaše pođe prema njoj raširenih ruku i reče joj sa suzama u glasu:
– Ah, mila moja..
       I nježno se naže da je poljubi. No, pri dodiru njegovih usana nju obuze sećanje na drugog muškarca pa dršćući pređe rukom preko lica. Međutim, ipak mu odgovori:
– Da, znam... znam...
        Pokaza joj pismo u kojem njegova majka prikazivaše događaj bez ikakva sentimentalnog licemerstva. Žalila je jedino što joj muž nije primio versku utehu, jer je umro u Doudevilleu, na ulici, na pragu neke kafane, nakon rodoljubive večere s nekadašnjim časnicima.
         Emma mu vrati pismo; potom se pri večeri iz pristojnosti pretvarala kako joj nije do jela. No, kako ju je on nutkao, stade odlučno jesti, dok joj je Charles sedeo nasuprot, nepomičan i satrven.
      Od vremena do vremena, podigavši glavu, uputio bi joj dugačak pogled pun boli i jada.
Jednom i uzdahnu:
– Da sam ga bar još jednom video!
Ćutala je. Napokon, shvativši da treba nešto reći:
– Koliko je tvojem ocu bilo godina?
– Pedeset i osam!
– Ah!
     I to je bilo sve.
Četvrt sata posle toga on dodade:
– A jadna majka... Što će sada biti s njom?
Emma slegnu ramenima
Videći je tako ćutljivu, Charles pretpostavljaše da je ovo i nju pogodilo pa se prisiljavaše na ćutnju kako ne bi povećao bol što nju potresaše. Ipak, odagnavši vlastitu bol, zapita:
– Juče si se dobro zabavila?
– Da.
       Kada služavka ukloni stolnjak, Bovary ne ustade, a isto tako ni Emma, pa što ga je duže posmatrala, to je jače jednoličnost toga prizora iz njezina srca malo-pomalo gonila svako sažaljenje. Činio joj se kukavnim, slabašnim, bezvrednim, rečju, bednikom u svakom pogledu. Kako da ga se reši? Kakve li beskonačne večeri! Umrtvljivaše je neka omama nalik na miris opijuma.
I          z predvorja začuše oštre udarce štapa po drvenom podu. Beše to Hippolyte s gospođinom prtljagom. Da bi je odložio, drvenom nogom mučno opisa četvrtinu kruga.
– Više i ne misli na to! – govoraše ona u sebi promatrajući jadnoga momka iz čije je grube crvene kose kapao znoj.
       Bovary je po novčaniku tražio sitniš, po svoj prilici i ne shvatajući koliko poniženje za nj znači već i sama prisutnost ovoga čoveka što stajaše onde kao utelovljeni prekor njegove neizlečive nesposobnosti.
– Gle, lepo ti je ovo cveće! – reče opazivši na kaminu Léonove ljubičice.
– Da – ravnodušno će ona – malopre sam ga kupila... od neke prosjakinje.
       Charles uze ljubičice pa ih stade oprezno mirisati osvežujući na njima oči posve crvene od suza. Emma mu ih brzo istrgnu iz ruke i pođe ih staviti u čašu vode.

    Sutradan stiže stara gospođa Bovary. I ona i sin dugo su plakali. Pod izlikom da ima izdati neke naloge, Emma se izgubi.
     Narednoga je dana valjalo zajednički razmisliti o crnini. S kutijama za ručni rad pođoše
sesti na obalu vode, pod senicu.
     Charles mišljaše na oca te se čudio što oseća toliko privrženosti prema čoveku za kojega
mu se sve do tada činilo da ga tek donekle voli. Starija gospođa Bovary mišljaše na svojega muža. I najgori negdašnji dani sada su joj se činili dostojni žaljenja. Sve iščezavaše pred nagonskom žalošću za tako dugotrajnom navikom, pa bi joj, od vremena do vremena, dok je provlačila iglu, krupna suza kliznula niz nos i na tren se onde viseći zadržala.
      Emma je pak mislila na to kako su pre jedva četrdeset i osam sati njih dvoje bili zajedno,
daleko od sveta, posve opijeni, ne mogući se dovoljno nagledati jedno drugoga. Pokušavaše prizvati i najneznatnije pojedinosti toga iščezlog dana. No, smetala joj je svekrvina i muževljeva prisutnost. Najviše bi volela  da ništa ne čuje, ništa ne vidi, samo da joj to ne ometa prisećanje na ljubav koje se, pa ma što ona činila, postupno gubilo pred vanjskim osetima.
       Na nekoj je haljini parala podstavu čiji su komadići lepršali oko nje: majka Bovary, ne dižući očiju, zveckala je makazama, a Charles je, u krpenim papučama i starome smeđem kaputu koji mu je služio kao kućni ogrtač, sedeo s rukama u džepovima te ni sam nije ništa govorio, dok je kraj njih Berthe u beloj pregačici lopaticom zgrtala pesak po stazama.
     Najednom videše gospodina Lheureuxa, trgovca tkaninama, gde ulazi kroz vrtna vrata. Bijaše došao ponuditi svoje usluge, s obzirom na kobne okolnosti koje su ih snašle. Emma odgovori kako misli da će moći i bez toga. Trgovac se ne dade otpraviti.
– Hiljadu se puta ispričavam – reče – želeo bih o nečemu porazgovarati u četiri oka.
Potom će tihim glasom:
– U vezi s onim poslom... znate?
Charles pocrvene do ušiju.
– A, da!... Zbilja.
Pa se u neprilici okrenu k ženi:
– Ne bi li ti mogla... mila?...
Očito ga je razumela, jer ustade, a Charles reče majci:
– Ništa važno! Bez sumnje nekakva sitnica u vezi s kućanstvom.
Nikako nije hteo da majka dozna za priču s menicom, strahujući od njezinih prigovora.
       Čim ostadoše sami, gospodin Lheureux uze prilično otvorenim rečima čestitati Emmi na nasledstvu, a potom pređe na nevažne stvari, voćnjak, ljetinu i vlastito zdravlje koje je »uvek tako-tako, ni vamo ni tamo. Zapravo, zbilja se ubija od posla, premda ne uspeva, ma što ljudi govorili, zaraditi ni toliko da na kruh svagdašnji doda i malo maslaca.
Emma ga pušti da govori. Već se dva dana tako strahovito dosađivala!
– A vi ste se, znači, posve oporavili? – nastavljaše on. – Bogami, muž vam se bio pošteno
uplašio! Krasan je on momak, premda smo imali nekih nesporazuma.
Ona zapita zbog čega, jer joj Charles beše prećutao svoje odbijanje da primi trgovčevu
isporuku.
    -Ama, znate vi zbog čega! – nato će Lheureux. – Zbog vaših želja i željica, zbog onih
putnih kutija.
      Bijaše pritom navukao šešir na oči pa, s rukama na leđima, smeškajući se i zviždučući, s
nepodnošljivom drskošću gledaše Emmu ravno u lice. Sluti li nešto? Gubila se u svakojakim strahovanjima. Na kraju on ipak nastavi:
– Izmirili smo se pa sam mu i opet došao predložiti nagodbu.
      Naime, produžiti menicu što je Bovary bijaše potpisao. Gospodin će, uostalom, postupiti
po svojem nahođenju, uopšte se zbog toga ne sme uznemiravati, pogotovo sada kada ga
čeka gomila drugih briga.
– A čak bi mu bilo bolje da to prenese na koga drugoga, na primer, na vas; uz punomoć
bi to bilo jednostavno, a nas dvoje onda bismo zaključivali raznorazne posliće...
Nije ga shvatala. Lheureux zaćuti. Zatim, prelazeći na trgovačke poslove, izjavi kako gospođa svakako mora nešto od njega uzeti. Poslaće joj crnu vunenu tkaninu, dvanaest metara, da od nje sebi sašije haljinu.
– Ova koju imate na sebi dobra je za kuću. Treba vam druga za odlazak u posete. Video sam vam ja to na prvi pogled, čim sam ušao. U mene je oko sokolovo.
     Tkaninu ne posla, sam je donese. Potom opet dođe radi merenja, dođe i posle pod drugim izlikama, trudeći se svaki put pokazati ljubaznim, uslužnim, dodvoravajući se, kako bi rekao Homais, te uvek usput uspevajući Emmi prišapnuti pokoji savjet u pogledu punomoći. O menici nije ni govorio. Emma na nju nije ni pomišljala; Charles joj je na početku njezina oporavka bio, doduše, nešto o tome pripovedao, ali je njoj u glavi tada vladao takav nemir da se toga više nije ni sećala. Uostalom, čuvala se svake rasprave o novčanim pitanjima; majka se Bovary zbog toga iznenadi te ovu promenu raspoloženja pripisa verskim osećajima što se u snahe behu pojavili za vreme bolesti.
No, čim ona ode, Emma ubrzo zadivi Bovaryja praktičnim i zdravim razumom. Treba će se raspitati, proveriti hipoteke, videti ima li razloga za javnu dražbu ili rasprodaju. Kao iz rukava je sipala stručne izraze, izgovarala krupne reči kao što su red, budućnost, oprez, te neprestano preuveličavala brige oko nasledstva, tako da mu jednoga dana pokaza primerak sveopšteg ovlaštenja za »vođenje i obavljanje poslova, podizanje zajmova, potpisivanje i prenošenje svih menica, plaćanje svih iznosa, itd.« Bijaše se okoristila Lheureuxovim poukama.
Charles je bezazleno zapita otkuda joj taj papir.
– Od gospodina Guillaumina.
Pa doda s najvećom zamislivom hladnokrvnošću:
– Ne pouzdajem se previše u njega. Javni su beležnici na tako lošem glasu! Možda bi se trebalo posavetovati s... Poznajemo samo... Oh, nikoga!
– Osim ako bi Léon... – uzvrati Charles premišljajući.
No, preko pisama se beše teško sporazumeti. Onda se ona ponudi da će otputovati do Rouena. On joj se na tome zahvali. Ona ustraja. Bijaše to pravo takmičenje u uslužnosti.
Napokon, ona uzviknu s hinjenom samovoljom:
– Ne, molim te, idem.
– Kako si dobra! – reče on ljubeći je u čelo.
Već se sutradan ona ukrca u Lastavicu i ode u Rouen da se posavetuje s gospodinom Léonom te ostade onde tri dana.



III.


    Bijahu to tri puna dana, predivna, sjajna, pravi medeni mesec.
      Bili su u hotelu Boulogne, na pristaništu. Živeli su onde iza spuštenih kapaka, iza zatvorenih vrata, među cvećem rasutim po podu, pijući slatke napitke s ledom što su im ih donosili od rana jutra.
Predvečer bi unajmili pokriven čamac i otišli na otok na večeru.
      Bijaše to sat kada se s ruba brodogradilišta čuje kako po školjki broda odjekuje drveni
kalafatski bat. Katranski se dim uzdizao između stabala, a na reci se videlo gde plutaju velike masne mrlje što se nejednako zibahu pod grimiznom sunčevom bojom, poput ploča od firentinske bronce.
Zaplovili bi nizvodno usred privezanih čamaca čiji bi dugački i nezategnuti konopi tu i tamo okrznuli gornji rub njihova čamca.
       Gradska se buka neosjetno udaljavala, štropot kola, žamor glasova, pseći lavež na brodskim palubama. Ona bi odvezala šešir i pristali bi na svojem ostrvu.
     Smestili bi se u krčmu niska stropa kojoj su na vratima visile crne mreže. Jeli su pržene
snijetce, kremu i trešnje. Legli bi na travu, ljubili se daleko od ljudi, pod jablanovima, te
su žalili što ne mogu, kao dva Robinzona, večito živeti na tome mestu koje im se u njihovu blaženstvu činilo najveličanstvenijim na svem svetu. Ne bijaše to prvi put da primećuju drveće, modro nebo, tratinu, da slušaju vodu gde teče i lahor gde ćarlija kroz lišće, ali se bez sumnje nikada nisu svemu tome divili, kao da pre priroda nije ni postojala ili kao da je postala lepa tek otkako su oni postigli zadovoljenje svoje žudnje.
        Kada bi pala noć, krenuli bi natrag. Čamac je plovio uz obalu otoka. Njih bi mu dvoje sedeli na dnu, skriveni tamom, ništa ne govoreći. Četvrtasta vesla škripahu u gvozdenim rašljama i to u tišini odjekivaše poput otkucavanja nekakva metronoma, dok je kratko uže što se vuklo za čamcem neprekidno tiho pljuskalo po vodi.
       Jednom se pojavi i mesec; njih dvoje ne propustiše izreći velike reči, nalazeći to nebesko svetlilo setnim i punim poezije, a ona čak i zapeva:

                                Jedno veče – pamtiš? – plovismo u muku, itd.

      Milozvučan joj se i slabašan glas gubio nad valovima i vetar mu sa sobom odnosio drhtaje, a Léon ih slušao kako proleću pokraj njega poput ptičjega lepeta.
     Ona mu je sedela sučelice, naslonjena na pregradu čamca kamo kroz jedan od otvorenih
prozorčića dopiraše mesečeva svjetlost. Crna ju je haljina čiji su se nabori širili u vidu lepeze činila vitkijom, višom. Glavu bijaše zabacila, sklopila ruke, a oči podigla k nebu.
Kadšto bi je sena vrba potpuno skrila, a potom bi se najednom opet ukazala poput priviđenja na mesečini.
       Léon na podu kraj nje napipa rukom svilenu vrpcu jasno crvenu poput maka.
Brodar je promotri te će na kraju:
– Ah! To je možda ostalo od onog društva koje sam neki dan vozio. Došla vam je ta gomila veseljaka, muški i ženske, s kolačima, šampanjcem, kornet-pistonima, cela tarapana! A baš je bio jedan među njima, visok i lep muškarac s brčićima, bio je silno zabavan!
I svi su mu govorili: »Daj, pričaj nam o nečem... Adolphe... Dodolphe...« Ili nešto slično!
Ona zadrhta.
– Nije ti dobro? – Léon će primaknuvši se bliže.
– Oh, nije to ništa. Bit će da je zbog noćne svežine.
– Takvom sigurno ne manjka žena! – doda potiho stari mornar verujući da time laska neznancu.
Potom, pljunuvši u šake, opet dohvati vesla.
       Trebalo se, međutim, rastati! Oproštaj bijaše žalostan. On će joj pisma slati na naslov kume Rolet, te mu dade tako točne upute u vezi s dvostrukom omotnicom da se on silno zadivi takvoj ljubavnoj prepredenosti.
– Znači, uveravaš me da je sve ovo u redu? – kaza mu ona pri poslednjem poljupcu.
– Da, svakako!
No, zašto li joj je, pomisli kasnije, dok se sam vraćao ulicama, toliko stalo do te punomoći?


IV.

     Léon se uskoro poče pred kolegama držati nekako nadmoćno, udalji se iz njihova društva i potpuno zanemari poverene mu predmete.
      Čekaše njezina pisma; čitaše ih po više puta. Otpisivaše joj. Prizivaše je svom snagom svoje žudnje i svojih uspomena. Umesto da zbog razdvojenosti oslabi, želja da je opet vidi još više poraste, tako da on jedne subote pre podne pobeže iz ureda.
         Kada s vrha obronka ugleda u dolini crkveni zvonik s limenom zastavicom što se okretaše na vetru, oseti onakvu radost pomešanu sa slavodobitnom taštinom i sebičnim ganućem kakva mora da obuzima milionere kada se vraćaju u posetu rodnome selu.
       Pođe u obilazak oko njezine kuće. U kuhinji je gorilo svetlo. Htede uvrebati njezinu senu iza zastora. Ništa se ne pojavi.
       Kuma Lefrançois, ugledavši ga, stade klicati te nađe da je »porastao i postao vitkiji«, dok
Artémise, naprotiv, držaše da je »ojačao i preplanuo«.
     Povečera u maloj blagovaonici, kao i nekoć, no sam, bez ubirača poreza, jer Binet, umoran
od čekanja na Lastavicu, bijaše konačno pomaknuo obroke za sat ranije pa je sada večerao
točno u pet sati, a svejedno je i dalje često tvrdio da stara krntija kasni.
       Léon se ipak odluči; pođe i zakuca na lekarova vrata. Gospođa je bila u sobi, odakle je
izišla tek nakon četvrt sata. Gospodinu kao da bijaše drago što ga vidi, ali se cele večeri ne maknu iz kuće, baš kao ni celi sutrašnji dan.
        Nađe se s njome nasamo uvečer, veoma kasno, iza vrta, u onoj uličici – u onoj uličici, kao
nekoć s drugim muškarcem! Bijaše se digla oluja pa razgovarahu pod kišobranom, pri blesku munja.
Razdvojenost im postajaše nepodnošljiva.
– Radije ću umreti! – govoraše Emma.
Pod rukom mu se plačući svijala od boli.
– Zbogom!... Zbogom!... Kada ću te opet videti?
      Vratiše se po još jedan celov i ona mu tada obeća da će ubrzo, na bilo koji način, naći stalnu priliku da se s njime slobodno viđa bar jednom  nedeljno. Emma nije dvojila o tome. Bila je, uostalom, puna nade. Uskoro je imala dobiti nešto novaca.
       Zbog toga za svoju sobu i kupi dva žuta zastora sa širokim prugama čiju joj povoljnu
cenu bijaše nahvalio gospodin Lheureux. Sanjarila je o sagu, a Lheureux se, tvrdeći kako »to nisu zvezde s neba«, uljudno obeća da će joj ga isporučiti. Više nije mogla bez njegovih usluga. Stotinu je puta dnevno slala po njega, a on bi odmah i bez pogovora ostavljao svaki drugi posao. Isto tako, niko nije shvatao zašto kuma Rolet svakoga dana kod nje doručkuje te joj pače i nasamo dolazi u pohode.
Negde u to doba, što će reći na početku zime, nju kao da obuze silna strast za muziku.

     Jedne večeri, dok ju je Charles slušao, četiri puta za redom započe isti odlomak, i to svaki
se put iznova srdeći, a on, ne opazivši nikakve razlike, uzvikivaše:
– Bravo!... Izvrsno!... Zašto prekidaš? Sviraj dalje!
– E, ne! Ovo je grozno! Prsti su mi zahrđali.
Sutradan je on zamoli da mu opet nešto odsvira.
– Pa dobro, ako tebe to veseli!
I Charles priznade da joj malo slabije ide. Pogrešno je svirala note, zapinjala, a potom će iznenada zastavši:
– Ah! Ništa od toga! Trebala bih uzimati sate, ali...
Ugrize se za usne i dodade:
– Dvadeset franaka po satu, to je preskupo!
– Da, zbilja... malo preskupo... – reče Charles glupavo se smejuljeći. – Ipak, čini mi se da bi se moglo naći i nešto jeftinije, jer ima umetnika koji nisu na glasu, a često vrede više od slavnih.
– A ti ih potraži – reče Emma.
Sutradan, vrativši se kući, lukavo je odmeri te mu na kraju izmače ova rečenica:
– A i ti si ponekad tvrdoglava! Bio sam danas u Barfeuchèresu. I, pazi ovo! Gospođa Liégeard tvrdi da njezine tri devojke koje se nalaze u Milosrđu uzimaju sate za pedeset sua po osobi, i to kod poznate učiteljice.
Ona sleže ramenima pa više i ne otvori klavir.
No, kad god bi prošla kraj njega (i to ako bi se Bovary našao u blizini), uzdahnula bi:
– Ah, jadni moj klavir!
      A kada bi joj ko došao u posetu, ne propuštaše priklopiti kako je ostavila muziku i kako
joj se sada ne može vratiti iz nekih važnijih razloga. Tada bi je svi sažalevali. Baš šteta! A ima toliko dara! Spomenuše to i Bovaryju. Spočitavahu mu, a posebno apotekar.
– Grešite! Prirodne sposobnosti nikada ne valja zapuštati. Uostalom, pomislite, dragi moj prijatelju, da ćete, potaknete li gospođu da vežba, kasnije zaštedeti na muzičkom  odgoju svoga deteta! Ja držim da majke moraju same poučavati vlastitu decu. To je Rousseauova zamisao, možda za sada još nova, no koja će na kraju odneti pobedu, u to sam siguran, baš kao što se dogodilo s mišlju da majke same doje djcu i sa cepljenjem.
           Charles se, dakle, još jednom vrati na pitanje klavira. Emma ogorčeno odgovori kako bi ga bilo najbolje prodati. No, videti kako im iz kuće odlazi klavir koji mu je toliko puta bio izvorom tašta zadovoljstva, to za Bovaryja bijaše poput neodrediva samouništenja jednoga dela njezine osobe.
– Kad bi htela... – govoraše joj – pokoji sat od vremena do vremena, to nas naj kraju ne bi baš do kraja upropastilo.
– Od takvih sati – uzvraćaše ona – ima koristi samo ako su redoviti.
        I tako se, eto, snašla da od muža dobije dopuštenje za odlazak u grad, jednom nedeljno, da bi se onde sastajala s ljubavnikom. Nakon mesec dana svi su držali da je znatno napredovala.






Нема коментара:

Постави коментар